Stavljen pred zadatak da organizuje praktične vežbe iz Kvalitativne organske analize za studente hemije IV semestra i studente fizičke hemije IV semestra na Prirodno-matematičkom fakultetu, autor je sastavio program praktičnih vežbi i odabrao materijal koji predstavlja sadržinu vežbi.

Tako je postala ova knjiga u kojoj je autor izneo, s jedne strane, izbor najneophodnijih opisnih tekstova za upoznavanje organsko-hemijskih klasa jedinjenja J se kvalitativna analiza obrađuje, a s druge strane, dao je izbor tehničkih metoda i praktični redosled njihove primene, pri čemu je vodio računa da metode, u našim uslovima, budu lako primenljive.

Odabrane tablice s izvesnim fizičkim konstantama nekih organskih jedinjenja omogućuju da se student pripremi za kasnije korišćenje obimnih priručnika koji sadrže daleko veći broj tabličnih podataka.
Sa ovakvim svojim karakterom, ova knjiga će biti vrlo koristan priručnik iz organske hemije studentima hemije i fizičke hemije Prirodno-matematičkog fakulteta prirodnih fakulteta.

U Beogradu, decembra 1976.
Akademik prof. dr Milutin Stefanović

Sadržaj

PREDGOVOR KNJIZI

UVODNA REČ

O ANALIZI ORGANSKIH JEDINJENJA

1. ISPITIVANJE FIZIČKIH OSOBINA ORGANSKIH SUPSTANCI

1.1 Izgled organskih jedinjenja
1.2 Boja organskih jedinjenja
1.2.1 Fenomen boje
1.2.2 Hromofore i auksohromi
1.2.3 Rasprostranjenost obojenih organskih jedinjenja
1.3 Miris organskih jedinjenja
1.4 Tačka topljenja organskih jedinjenja
1.4.1 Kohezione sile kod čvrstih supstanci
1.4.2 Značaj određivanja tačke topljenja
1.4.3 Određivanje tačke topljenja (E.t.: 5.1.1)
1.5 Tačka ključanja organskih jedinjenja
1.5.1 Tečnost i njene kohezione sile
1.5.2 Značaj određivanja tačke ključanja
1.5.3 Određivanje tačke ključanja (E.t.: 5.1.2)
1.6 Indeks prelamanja organskih jedinjenja
1.6.1 Prelamanje svetlosnih zrakova
1.6.2 Određivanje indeksa prelamanja (E.t.: 5.1.3)
1.7 Optička aktivnost organskih jedinjenja
1.7.1 Fenomen optičke aktivnosti
1.7.2 Specifična rotacija
1.7.3 Značaj određivanja optičke aktivnosti
1.7.4 Određivanje rotacione moći (E.t.: 5.1.4)

2. ELEMENTALNA ANALIZA ORGANSKIH JEDINJENJA

2.1 Kvalitativna elementalna analiza organskih jedinjenja
2.1.1 Metode mineralizacije organskih jedinjenja
2.1.1.1 Proba sagorevanja u vazduhu — postupak za dokazivanje ugljenika (E.t.: 5.1.27; 5.1.28)
2.1.1.2 Libigova (Liebig) metoda mineralizacije organske supstance — postupak za dokazivanje ugljenika i vodonika (E.t.: 5.1.5)
2.1.1.3 Lasenjova (Lassaigne) metoda mineralizacije organske supstance — pripremni postupak za dokazivanje azota, sumpora, halogena i fosfora (E.t.: 5.1.6)
2.1.1.4 Kastelanina (Castellana) metoda mineralizacije organske supstance — pripremni postupak za dokazivanje azota, sumpora i halogena (E.t.: 5.1.7)
2.1.2 Kvalitativno dokazivanje ugljenika i vodonika u organskim supstancama
2.1.3 Kvalitativno dokazivanje azota u organskim supstancama
2.1.3.1 Dokazivanje prisustva jona cijanida u mineralizatu organske supstance reakcijom „berlinskog plavila“ (E.t.: 5.1.8)
2.1.3.2 Dokazivanje azota kao amina (E.t.: 5.1.9)
2.1.4 Kvalitativno dokazivanje halogena u organskim supstancama
(a) Zajedničke reakcije organskih halogenida
2.1.4.1 Grupno dokazivanje halogena (Cl, Br, J) Bajlštajnovom (Beilstein) probom (E.t.: 5.1.10)
2.1.4.2 Grupno dokazivanje halogena (Cl, Br, J) pomoću srebro nitrata (E.t.: 5.1.11; 5.1.12)
(b) Specifične reakcije organskih halogenida
2.1.4.3 Dokazivanje hlora pomoću Vilijerovog (Villiers) reagensa (E.t.: 5.1.13)
2.1.4.4 Dokazivanje joda i broma pomoću hlorne vode (E.t.: 5.1.14)
2.1.4.5 Dokazivanje broma eozinskom probom (E.t.: 5.1.15)
2.1.5 Kvalitativno dokazivanje sumpora u organskim supstancama
2.1.5.1 Kvalitativno dokazivanje sumpora u organskim sulfatima
2.1.5.2 Dokazivanje sumpora obrazovanjem olovo sulfida (E.t.: 5.1.16)
2.1.5.3 Dokazivanje sumpora obrazovanjem srebro sulfida (E.t.: 5.1.17)
2.1.5.4 Dokazivanje sumpora pomoću natrijum nitroprusida (E.t.: 5.1.18)
2.1.6 Kvalitativno dokazivanje fosfora u organskim supstancama (E.t.: 5.1.19)
2.2 Kvantitativna elementalna analiza organskih jedinjenja
2.2.1 Kvantitativno određivanje ugljenika i vodonika mikrometodom po Preglu (E.t.: 5.1.20)
2.2.2 Kvantitativno određivanje azota mikrometodom po Dimi (Dumas) (E.t.: 5.1.21)
2.2.3 Kvantitativno određivanje sumpora mikrometodom po Vagneru (Wagner) (E.t.: 5.1.22)
2.2.4 Kvantitativno određivanje kiseonika mikrometodom po Untercauheru (Unterzaucher) (E.t.: 5.1.23)
2.2.5 Kvantitativno određivanje halogena mikrometodom po Mileru (Müller) (E.t.: 5.1.24)
2.2.6 Kvantitativno određivanje sumpora i halogena mikrometodom po Šenigeru (Schöniger) (E.t.: 5.1.25)
2.3 Obrada analitičkih rezultata
2.3.1 Izračunavanje empirijske formule
2.3.2 Izračunavanje molekulske formule

3. PRELIMINARANA ISPITIVANJA OSOBINA ORGANSKE SUPSTANCE

3.1 Ispitivanje rastvorljivosti
3.1.1 Fenomen rastvorljivosti
3.1.2 Kohezione sile
3.1.3 Rastvorljivost u konvencionalnim rastvaračima
3.1.3.1 Rastvorljivost organskih supstanci u vodi
3.1.3.2 Rastvorljivost organskih supstanci u dietil etru
3.1.3.3 Rastvorljivost organskih supstanci u 2 N vodenom rastvoru NaHCO3
3.1.3.4 Rastvorljivost organskih supstanci u 2,5 N (10%) vodenom rastvoru NaOH
3.1.3.5 Rastvorljivost organskih supstanci u 1,5 N vodenom rastvoru HCl
3.1.3.6 Rastvorljivost organskih supstanci u koncentrovanoj H2SO4
3.1.4 Kategorizacija organskih jedinjenja na osnovu rastvorljivosti u određenim rastvaračima
3.1.5 Izvođenje probe rastvorljivosti u konvencionalnim rastvaračima (E.t.: 5.1.26)
3.2 Ispitivanje relativne kiselosti i baznosti organske supstance
3.2.1 Kiselost i baznost — definicije
3.2.2 Kiselosti i baznost kao kriterijum klasifikacije
3.2.3 Probe kiselosti i baznosti (E.t.: 5.2.48; 5.2.49; 5.2.50)
3.3 Ispitivanje sagorljivosti i načina gorenja
3.3.1 Proba sagorevanja u vazduhu (E.t.: 5.1.27)
3.3.2 Sagorljivost i način gorenja kao kriterijum klasifikacije
3.3.3 Ispitivanje ostatka posle probe sagorljivosti (E.t.: 5.1.28)
3.4 Utvrđivanje da li je ispitivana organska supstanca so
3.4.1 Tipovi organskih soli
3.4.2 Dokazivanje metala u solima organskih kiselina (E.t.: 5.1.27; 5.1.28) ..
3.4.3 Dokazivanje amonijaka nastalog iz amonijum soli organskih kiselina (E.t.: 5.1.29)
3.4.4 Dokazivanje soli amina (organskih baza) i neorganskih kiselina
3.4.5 Dokazivanje acetatnog jona u solima amina i sirćetne kiseline (E.t.: 5.1.30)
3.5 Dokazivanje aromatične strukture u organskom molekulu
3.5.1 Dokazivanje aromatične strukture pomoću hloroforma i aluminijum trihlorida (E.t.: 5.1.31)
3.5.2 Dokazivanje aromatične strukture pomoću formalina i sumporne kiseline (E.t.: 5.1.32)

4. DOKAZIVANJE FUNKCIONALNIH GRUPA

4.1 Pojam funkcionalne grupe

4.2 Najvažnije funkcionalne grupe

4.3 Analitički derivati funkcionalnih grupa

4.4 Ugljovodonici
4.4.1 Definicija i podela
4.4.1.1 Zasićeni ugljovodonici ili parafini
4.4.1.2 Nezasićeni ugljovodonici ili olefini
4.4.1.3 Aromatični ugljovodonici
4.4.2 Fizičke osobine ugljovodonika
4.4.2.1 Fizičke osobine zasićenih ugljovodonika
4.4.2.2 Fizičke osobine nezasićenih ugljovodonika
4.4.2.3 Fizičke osobine aromatičnih ugljovodonika
4.4.3 Dokazivanje ugljovodonika
4.4.3.1 Elementalna analiza
4.4.3.2 Proba rastvorljivosti u koncentrovanoj H2SO4
4.4.3.3 „Feroks“ proba(E.t.: 5.2.1)
4.4.4 Dokazivanje zasićenih ugljovodonika
4.4.4.1 Proba rastvorljivosti u koncentrovanoj H2SO4 (E.t.: 5.1.26)
4.4.4.2 Fizičke konstante
4.4.5 Dokazivanje nezasićenih ugljovodonika sa dvogubom vezom
4.4.5.1 Adicija halogena (E.t.: 5.2.2)
4.4.5.2 Adicija metalnih soli (E.t.: 5.2.3)
4.4.5.3 Oksidacija pomoću KMnO4 (E.t.: 5.2.4)
4.4.5.4 Obrazovanje kompleksa sa tetranitrometanom (TNM) (E.t.: 5.2.5)
4.4.5.5 Sinteza analitičkih derivata
4.4.6 Dokazivanje nezasićenih ugljovodonika sa trogubom vezom
4.4.6.1 Adicija broma (E.t.: 5.2.2)
4.4.6.2 Oksidacija pomoću KMnO4 (E.t.: 5.2.4)
4.4.6.3 Proba pomoću srebro-diamina (E.t.: 5.2.6)
4.4.6.4 Sinteza analitičkih derivata
4.4.7 Dokazivanje aromatičnih ugljovodonika
4.4.7.1 Proba vezivanja broma (E.t.: 5.2.2)
4.4.7.2 Proba oksidacije pomoću KMnO4 (E.t.: 5.2.4)
4.4.7.3 Dobijanje nitro jedinjenja (E.t.: 5.3.1)
4.4.7.4 Obrazovanje pikrata (E.t.: 5.3.2)
4.4.7.5 Reakcija sa hloroformom u prisustvu AlCl3 (E.t.: 5.1.31)
4.4.7.6 Reakcija sa formalinom i H2SO4 (E.t.: 5.1.32)
4.4.8 Dokazivanje bočnih nizova na aromatičnim ugljovodonicima
4.4.8.1 Proba vezivanja broma (E.t.: 5.2.2)
4.4.8.2 Proba oksidacije pomoću KMnO4 (E.t.: 5.2.4)
4.4.9 Dobijanje analitičkih derivata od aromatičnih ugljovodonika (E.t.: 5.3.1; 5.3.3; 5.3.2)
4.4.10 Fizičke konstante ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.1)

4.5 Halogeni derivati ugljovodonika
4.5.1 Definicija i podela
4.5.2 Fizičke osobine
4.5.3 Reaktivnost
4.5.4 Reakcije zasićenih alkil monohalogenida
4.5.4.1 Bajlštajnova (Beilstein) proba (E.t.: 5.1.10)
4.5.4.2 Reakcija s AgNO3 u etanolnom rastvoru (E.t.: 5.1.12; 5.2.7)
4.5.4.3 Reakcija sa NaJ u acetonskom rastvoru (E.t.: 5.2.8)
4.5.5 Analitički derivati alkil halogenida
4.5.5.1 Dobijanje pikrata S-alkil tiouronijuma (E.t.: 5.3.4)
4.5.5.2 Dobijanje etara sa beta-naftolom (E.t.: 5.3.5)
4.5.6 Reakcije aril halogenida i vinilhalogenida (E.t.: 5.2.7; 5.2.8)
4.5.7 Reakcije benzil halogenida i alil halogenida (E.t.: 5.2.7; 5.2.8)
4.5.8 Reakcije geminalnih polihalogenida (E.t.: 5.2.7; 5.2.8)
4.5.8.1 Reakcija hloroforma i primarnih amina (E.t.: 5.2.44)
4.5.8.2 Reakcija trihalogenih derivata i fenola (E.t.: 5.2.22)
4.5.8.3 Reakcija Fudživara-Rosa (Fujiwara-Ross) (E.t.: 5.2.9)
4.5.9 Analitički derivati aromatičnih halogenida
4.5.9.1 Obrazovanje sulfonamida (E.t: 5.3.6)
4.5.10 Fizičke konstante nekih halogenovanih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.2)

4.6 Alkoholi
4.6.1 Definicija i podela
4.6.2 Osobine alkohola
4.6.2.1 Polarnost hidroksilne grupe
4.6.2.2 Osobine polihidroksilnih alkohola
4.6.3 Hemijske reakcije zajedničke za sve tri klase alkohola
4.6.3.1 Proba sa amonijum vanadatom i 8-oksihinolinom (E.t.: 5.2.10)
4.6.3.2 Proba sa amonijum-cerijum-nitratom (E.t.: 5.2.11)
4.6.4 Posebne reakcije za razlikovanje klasa alkohola
4.6.4.1 Ksantatska proba (E.t.: 5.2.12)
4.6.4.2 Lukasova (Lucas) reakcija (E.t.: 5.2.13)
4.6.4.3 Oksidacija pomoću hromne kiseline (E.t.: 5.2.14)
4.6.4.4 Razlikovanje klasa alkohola pomoću broma i N-brom sukcinimida (E.t.: 5.2.15)
4.6.4.5 Dokazivanje polihidroksilnih alkohola anhidrovanjem (E.t.: 5.2.16)
4.6.4.6 Dokazivanje cis-glikola pomoću borne kiseline (E.t.: 5.2.17)
4.6.5 Analitički derivati alkohola
4.6.5.1 Dobijanje uretana (E.t.: 5.3.7)
4.6.5.2 Dobijanje estara(E.t.: 5.3.8; 5.3.9; 5.3.10)
4.6.6 Fizičke konstante alkohola i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.3)

4.7 Fenoli i enoli
4.7.1 Definicija
4.7.2 Tautomerija
4.7.3 Fizičke osobine
4.7.4 Hemijske osobine
4.7.5 Hemijske reakcije karakteristične za fenole i enole
4.7.5.1 Reakcija fenola i enola sa FeCl3 (E.t.: 5.2.18)
4.7.6 Reakcije specifične za fenole
4.7.6.1 Reakcija tenola sa azotastom kiselinom (E.t.: 5.2.19)
4.7.6.2 Halogenovanje fenola jodom (E.t.: 5.2.20)
4.7.6.3 Reakcija fenola sa anhidridom ftalne kiseline Oftaleinska proba) (E.t.: 5.2.21)
4.7.6.4 Reakcija fenola sa hloroformom (E.t.: 5.2.22)
4.7.6.5 Reakcija fenola sa Milonovim (Millon) reagensom (E.t.: 5.2.23)
4.7.7 Dobijanje analitičkih derivata fenola
4.7.7.1 Esterifikacija fenola (E.t.: 5.3.8; 5.3.9; 5.3.10)
4.7.7.2 Obrazovanje uretana (E.t.: 5.3.7)
4.7.7.3 Dobijanje bromofenola (E.t.: 5.3.11)
4.7.8 Dokazivanje enola
4.7.9 Fizičke konstante nekih važnijih fenola i enola i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.4)

4.8 Etri
4.8.1 Definicija i podela
4.8.2 Fizičke osobine
4.8.3 Dokazivanje etara
4.8.3.1 Dokazivane etara „feroks“ probom (E.t.: 5.2.1)
4.8.3.2 Esterifikacija etara pomoću sirćetne i sumporne kiseline (E.t.: 5.2.24;
4.8.4 Sinteza analitičkih derivata etara
4.8.5 Fizičke konstante nekih važnijih etara (V.: 6.5)

4.9 Aldehidi i ketoni
4.9.1 Definicija i podela
4.9.2 Fizičke osobine
4.9.3 Reaktivnost
4.9.4 Reakcije zajedničke aldehidima i ketonima
4.9.4.1 Kondenzacija sa hidroksilaminom (E.t.: 5.3.12)
4.9.4.2 Kondenzacija sa fenilhidrazinom ili njegovim nitro derivatima (E.t.: 5.2.25; 5.3.13)
4.9.4.3 Kondenzacija sa semikarbazidom (E.t.: 5.3.14)
4.9.4.4 Reakcije sa natrijum bisulfitom (E.t.: 5.2.26)
4.9.5 Reakcije karakteristične za aldehide
4.9.5.1 Reakcija kondenzacije aldehida sa primarnim aromatičnim aminima (E.t.: 5.2.27)
4.9.5.2 Obezbojavanje Šifovog (Schiff) reagensa (E.t.: 5.2.28)
4.9.5.3 Redukcije Felingovog (Fehling) reagens: (E.t.: 5.2.29)
4.9.5.4 Redukcija Tolensovog (Tollens) reagensa (E.t.: 5.2.30)
4.9.5.5 Redukcija Neslerovog (Nessler) reagensa (E.t.: 5.2.31)
4.9.5.6 Reakcija aldehida sa dimetilanilinom i PbO2 (E.t.: 5.2.32, I i II)
4.9.6 Analitički derivati aldehida
4.9.6.1 Dobijanje 2,4-dinitro fenilhidrazona (E.t. :5.3.13)
4.9.6.2 Dobijanje semikarbazona (E.t.: 5.3.14)
4.9.6.3 Dobijanje derivata sa dimedonom (E.t.: 5.3.15)
4.9.6.4 Dobijanje oksima (E.t.: 5.3.12)
4.9.7 Reakcije karakteristične za ketone
4.9.7.1 Reakcija ketona sa Neslerovim (Nessler) reagensom (E.t.: 5.2.31)
4.9.7.2 Reakcija ketona sa Denižesovim (Deniges) reagensom (E.t.: 5.2.3)
4.9.7.3 Dokazivanje ketona pomoću salicil aldehida (E.t.: 5.2.33)
4.9.7.4 Dobijanje jodoforma od metil-ketona i joda (E.t.: 5.2.34)
4.9.7.5 Dokazivanje nekih ketona pomoću natrijum nitroprusida (E.t.: 5.2.35)
4.9.8 Analitički derivati ketone
4.9.8.1 Sinteza 2,4-dinitro-tenilhidrazona (E.t.: 5.3.13)
4.9.8.2 Sinteza semikarbazona (E.t.: 5.3.14)
4.9.8.3 Sinteza oksima(E.t.: 5.3.12)
4.9.8.4 Sinteza benzilidenskih derivata ketona (E.t.: 5.3.16)
4.9.9 Fizičke konstante nekih važnijih karbonilnih jedinjenja i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.6)

4.10 Amini
4.10.1 Definicija i podela
4.10.2 Fizičke osobine
4.10.3 Reakcije zajedničke svim klasama amina
4.10.3.1 Bazno ponašanje amina (E.t.: 5.2.36)
4.10.3.2 Reakcija amina sa hinhidronom (E.t.: 5.2.37)
4.10.3.3 Reakcija amina sa hloranilom (E.t.: 5.2.38)
4.10.3.4 Dragendorfova (Dragendorff) proba (E.t.: 5.2.39)
4.10.4 Reakcije za razlikovanje pojedinih klasa amina
4.10.4.1 Dobijanje sulfonamida od primarnih i sekundarnih amina (E.t.: 5.3.21)
4.10.4.2 Reakcije različitih amina s azotastom kiselinom (E.t.: 5.2.40; 5.2.41; 5.2.42)
4.10.4.3 Reakcija alifatičnih amina sa nitroprusidom (E.t.: 5.2.43)
4.10.5 Reakcije specifične za pojedine klase amina
4.10.5.1 Dokazivanje primarnih amina karbilaminskom reakcijom (E.t.: 5.2.44)
4.10.5.2 Dokazivanje primarnih amina (i aminokiselina) ninhidrinskom probom (E.t.: 5.2.55) 4.10.5.3 Dokazivanje sekundarnih amina pomoću ugljen disulfidnog reagensa (E.t.: 5.2.45) 4.10.5.4 Reakcija tercijarnih amina i kalijum ferocijanida (E.t.: 5.2.46)
4.10.5.5 Reakcija tercijarnih amina sa limunskom kiselinom i anhidridom sirćetne kiseline (E.t.: 5.2.47)
4.10.6 Analitički derivati amina
4.10.6.1 Dobijanje mineralnih soli (E.t.: 5.3.17)
4.10.6.2 Dobijanje soli amina i pikrinske kiseline (E.t.: 5.3.18)
4.10.6.3 Dobijanje acetamida od amina i anhidrida sirćetne kiseline (E.t.: 5.3.19)
4.10.6.4 Dobijanje supstituisanih benzamida od amina i benzoil hlorida (E.t.: 5.3.20)
4.10.6.5 Dobijanje jodometilata od amina i metil jodida (E.t.: 5.3.22)
4.10.6.6 Dobijanje sulfonamida od primarnih ili sekundarnih amina i p-toluen sulfonil hlorida (E.t.: 5.3.21)
4.10.7 Fizičke konstante amina i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.7)

4.11 Karbonske kiseline
4.11.1 Definicija i podela
4.11.2 Fizičke osobine
4.11.3 Kiselost karbonskih kiselina
4.11.4 Reakcije za dokazivanje karbonskib kiselina
4.11.4.1 Dokazivanje kiselosti pomoću indikatora (E.t.: 5.2.48)
4.11.4.2 Dokazivanje kiselosti pomoću Na2CO3 (E.t.: 5.2.49)
4.11.4.3 Dokazivanje kiselosti pomoću KJ i KJO3 (E.t.: 5.2.50)
4.11.4.4 Obrazovanje soli karbonskih kiselina (E.t.: 5.2.51)
4.11.5 Sinteza analitičkih derivata karbonskih kiselina
4.11.5.1 Dobiianje hlorida karbonskih kiselina pomoću tionil hlorida (E.t.: 5.3.23)
4.11.5.2 Dobijanje estara karbonskih kiselina (E.t.: 5.3.24)
4.11.5.3 Dobijanje amida karbonskih kiselina (E.t.: 5.3.25)
4.11.5.4 Dobijanje anilida ili para-toluidida karbonskih kiselina (E.t.: 5.3.26)
4.11.6 Fizičke konstante nekih važnijih karbonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.8)

4.12 Hidroksi-karbonske kiseline
4.12.1 Definicija i osobine
4.12.2 Dokazivanje hidroksi-karbonskih kiselina
4.12.2.1 Dokazivanje oksi-kiseline pomoću FeCl3 i HCl (E.t.: 5.2.52)
4.12.2.2 Dokazivanje oksi-kiselina Ufelmanovom (Uffelmann) probom (E.t.: 5.2.53)
4.12.3 Analitički derivati hidroksi-karbonskih kiselina
4.12.4 Fizičke konstante hidroksi-karbonskih kiselina (V.: 6.8)

4.13 Aminokiseline
4.13.1 Definicija i osobine
4.13.2 Reakcije karboksilne grupe
4.13.2.1 Obrazovanje helata bakra (E.t.: 5.2.54)
4.13.3 Reakcije amino grupe
4.13.3.1 Obrazovanje soli sa mineralnim kiselinama
4.13.3.2 Obrazovanje amida dejstvom benzoil hlorida na alfa-aminokiseline (E.t.: 5.3.27)
4.13.3.3 Pretvaranje aminokiselina u supstituisanu ureu dejstvom izocijanata (E.t.: 5.3.28)
4.13.4 Reakcije specifične za aminokiseline
4.13.4.1 Reakcija sa ninhidrinom (E.t.: 5.2.55)
4.13.4.2 Kondenzacija aminokiselina sa p-nitrobenzoil hloridom u piridinu (E.t.: 5.2.56)
4.13.5 Fizičke konstante najvažnijih aminokiselina i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.9)

4.14 Anhidridi karbonskih kiselina
4.14.1 Definicija i podela
4.14.2 Fizičke osobine
4.14.3 Hemijske osobine i dokazivanje anhidrida karbonskih kiselina
4.14.3.1 Hidroliza anhidrida (E.t.: 5.2.57)
4.14.3.2 Ferihidroksamatska proba (E.t.: 5.2.58)
4.14.3.3 Specifična reakcija anhidrida dikarbonskih kiselina sa rezorcinolom (E.t.: 5.2.59)
4.14.4 Karakteristični analitički derivati anhidrida karbonskih kiselina
4.14.5 Fizičke konstante anhidrida nekih važnijih karbonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.10)

4.15 Halogenidi karbonskih kiselina
4.15.1 Definicija i nomenklatura
4.15.2 Hemijske reakcije halogenida kiselina
4.15.2.1 Dobijanje hlorida kiselina pomoću tionil hlorida (E.t.: 5.3.23)
4.15.2.2 Dokazivanje acil halogenida teri-hidroksamatskom probom (E.t.: 5.2.60)
4.15.2.3 Dokazivanje acil halogenida obrazovanjem amida (E.t.: 5.3.20)
4.15.3 Fizičke konstante hlorida nekih važnijih karbonskih kiselina (V.: 6.11)

4.16 Estri i laktoni
4.16.1 Definicija
4.16.2 Fizičke osobine
4.16.3 Hemijske osobine i dokazivanje estara
4.16.3.1 Dokazivanje kiselinskog dela estara feri-hidroksamatskom probom (E.t.: 5.2.61)
4.16.3.2 Dokazivanje kiselinskog dela estara pravljenjem amida (E.t.: 5.3.30)
4.16.3.3 Identifikacija alkoholnog dela estara obrazovanjem 3,5-dini-trobenzoata (E.t.: 5.3.31)
4.16.4 Fizičke konstante estara (V.: 6.12; 6.8; 6.3; 6.4)

4.17 Amidi karbonskih kiselina
4.17.1 Definicija i podela
4.17.2 Fizičke osobine
4.17.3 Hemijske osobine
4.17.4 Dokazivanje amida
4.17.4.1 Hidroliza amida(E.t.: 5.2.62)
4.17.4.2 Dokazivanje amida feri-hidroksamatskom probom (E.t.: 5.2.63)
4.17.4.3 Dokazivanje aromatičnih amida sa vodonik peroksidom (E.t.: 5.2.64)
4.17.4.4 Reakcija amida s azotastom kiselinom (E.t: 5.2.40; 5.2.41; 5.2.42)
4.17.4.5 Biuretska reakcija (E.t.: 5.2.65)
4.17.5 Analitički derivati amida
4.17.5.1 Dobijanje ksanthidrilnih derivata (E.t.: 5.3.32)
4.17.5.2 Dobijanje živinih soli amida (E.t.: 5.3.33)
4.17.6 Fizičke konstante nekih važnijih amida i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.13)

4.18 Sulfonske kiseline
4.18.1 Definicija i fizičke osobine
4.18.2 Hemijske osobine
4.18.3 Dokazivanje sulfonskih kiselina
4.18.4 Dobijanje analitičkih derivata sulfonskih kiselina
4.18.4.1 Dobijanje sulfonil hlorida (E.t.: 5.3.23)
4.18.4.2 Dobijanje sulfonil estara
4.18.4.3 Dobijanje sulfonamida od sulfonil hlorida i amonijaka ili amina (E.t.: 5.3.34)
4.18.5 Fizičke konstante nekih važnijih sulfonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata (V.: 6.14)

4.19 Sulfonamidi
4.19.1 Definicija
4.19.2 Hemijsko ponašanje i dokazivanje sulfonamida
4.19.2.1 Hidroliza sulfonamida (E.t.: 5.2.62)
4.19.2.2 Dokazivanje sulfonamida feri-hidroksamatskom probom (E.t.: 5.2.63)
4.19.2.3 Dokazivanje sulfonamida Hakmanovom (Hackmann) probom (E.t.: 5.2.66)
4.19.3 Analitički derivati sulfonamida
4.19.3.1 Dobijanje ksanthidrilnih derivata sulfonamida (E.t.: 5.3.35)
4.19.4 Fizičke konstante nekih važnijih sulfonamida i njihovog ksanthidrilnog derivata (V.: 6.15)

4.20 Nitro jedinjenja
4.20.1 Definicija i podela
4.20.2 Fizičke osobine
4.20.3 Dokazivanje nitro jedinjenja
4.20.3.1 Opšta reakcija azota vezanog za kiseonik — Grisova (Griess) proba (E.t.: 5.2.67) 4.20.3.2 Reakcija di- i tri-nitro aromatičnih ugljovodonika (reakcija Janowskog (E.t.: 5.2.68)
4.20.3.3 Oksidacija fero-hidroksida u feri-hidroksid pomoću nitro jedinjenja (E.t.: 5.2.69)
4.20.3.4 Difenilaminska proba (E.t.: 5.2.70)
4.20.4 Analitički derivati nitro-jedinjenja
4.20.4.1 Redukcija nitro jedinjenja u amine (E.t.: 5.3.36)
4.20.4.2 Nitrovanje mono-nitro jedinjenja (E.t.: 5.3.1)
4.20.5 Fizičke konstante nitro jedinjenja i njihovih analitičkih derivata (6.16)

5. EKSPERIMENTALNA TEHNIKA FIZIČKIH I HEMIJSKIH ISPITIVANJA ORGANSKIH JEDINJENJA (Eksperim. tehn. ili E.t.)

5.1 Eksperimentalna tehnika preliminarnih fizičkih i hemijskih ispitivanja i tehnika izvođenja elementalnih analiza
5.1.1 Određivanje tačke topljenja čvrste supstance (Vidi: 1.4.2)
5.1.2 Određivanje tačke ključanja maloj količini tečnosti (Vidi: 1.5.2; 1.5.3)
5.1.3 Određivanje indeksa prelamanja svetlosti organskim tečnostima (Vidi: 1.6)
5.1.4 Određivanje rotacione moći optički aktivnih organskih supstanci (Vidi: 1.7.2; 1.7.3; 1.7.4)
5.1.5 Libigova (Liebig) metoda mineralizacije organskih supstanci — postupak za kvalitativno dokazivanje ugljenika i vodonika (Vidi: 2.1.1.2)
5.1.6 Lasenjova (Lassaigne) metoda mineralizacije organske supstance — pripremni postupak za kvalitativno utvrđivanje prisustva azota, sumpora, halogena i fosfora (Vidi: 2.1.1.3)
5.1.7 Kastelanina (Castellana) metoda mineralizacije organske supstance — pripremni postupak za kvalitativno utvrđivanje prisustva azota, sumpora, fluora, hlora, broma i joda (Vidi: 2.1.1.4)
5.1.8 Dokazivanje prisustva jona cijanida u mineralizatu organske supstance reakcijom „berlinskog plavila“ — proba za kvalitativno dokazivanje azota (Vidi: 2.1.3.1)
5.1.9 Dokazivanje azota prisutnog u organskoj supstanci u obliku amina (Vidi: 2.1.3.2)
5.1.10 Kvelitativno grupno dokazivanje halogena (Cl, Br, J) Bajlštajnovom (Beilstein) probom (Vidi: 2.1.4.1; 4.5.4.1)
5.1.11 Kvalitativno grupno dokazivanje halogena (Cl, Br, J) u mineralizatu organske supstance pomoću srebro nitrata (Vidi: 2.1.4.2)
5.1.12 Direktno kvalitativno dokazivanje halogena (Cl, Br, J) u organskoj sup- stanci bez njene prethodne mineralizacije (Vidi: 2.1.4.2; 4.5.4.2)
5.1.13 Kvalitativno dokazivanje hlora u mineralizatu organske supstance pomoću Vilijerovog (Villiers) reagensa (Vidi: 2.1.4.3)
5.1.14 Kvalitativno dokazivanje joda i broma u mineralizatu organske supstance pomoću hlorne vode (Vidi: 2.1.4.4)
5.1.15 Kvalitativno dokazivanje broma u mineralizatu organske supstance eozinskom probom (Vidi: 2.1.4.5)
5.1.16 Kvalitativno dokazivanje sumpora u mineralizatu organske supstance obrazovanjem olovo sulfida (Vidi: 2.1.5.2)
5.1.17 Kvalitativno dokazivanje sumpora u mineralizatu organske supstance obrazovanjem srebro sulfida (Vidi: 2.1.5.3)
5.1.18 Kvalitativno dokazivanje sumpora u mineralizatu organske supstance pomoću natrijum nitroprusida (Vidi: 2.1.5.4)
5.1.19 Kvalitativno dokazivanje fosfora u mineralizatu organske supstance pomoću amonijum molibdata (Vidi: 2.1.6)
5.1.20 Kvantitativno određivanje ugljenika i vodonika u organskoj supstanci mikrometodom po Preglu (Vidi: 2.2.1)
5.1.21 Kvantitativno određivanje azota u organskoj supstanci mikrometodom po Dimi (Dumas) (Vidi: 2.2.2)
5.1.22 Kvantitativno određivanje sumpora u organskoj supstanci mikrometodom po Vagneru (Wagner) (Vidi: 2.2.3)
5.1.23 Kvantitativno određivanje kiseonika u organskoj supstanci mikrometodom po Untercauheru (Unterzaucher) (Vidi: 2.2.4)
5.1.24 Kvantitativno određivanje halogena u organskoj supstanci mikrometodom po Mileru (Miiller) (Vidi: 2.2.5)
5.1.25 Šenigerova (Schöniger) metoda mineralizacije organske supstance radi kvantitativnog određivanja sumpora ih halogena (Vidi: 2.2.6)
5.1.26 Ispitivanje rastvorljivosti organskih supstanci u konvencionalnim rastvaračima (Vidi: 3.1.3 — 3.1.5)
5.1.27 Ispitivanje sagorljivosti i načina gorenja organskih supstanci (Vidi: 3.3)
5.1.28 Ispitivanje ostatka posle probe sagorljivosti organske supstance (Vidi: 3.3.3)
5.1.29 Kvalitativno dokazivanje amonijaka nastalog iz amonijum soli organskih kiselina (Vidi: 3.4.3)
5.1.30 Kvalitativno dokazivanje anjona acetata u solima amina i sirćetne kiseline (Vidi: 3.4.5)
5.1.31 Dokazivanje aromatične strukture u organskoj supstanci pomoću hloroforma i aluminijum trihlorida (Vidi: 3.5.1; 4.4.7.5)
5.1.32 Dokazivanje aromatične strukture u organskoj supstanci pomoću formalina i sumporne kiseline (Vidi: 3.5.2; 4.4.7.6)

5.2 Eksperimentalna tehnika bojenih i taložnih reakcija za dokazivanje funkcionalnih grupa
5.2.1 „Feroks“ proba — postupak za razlikovanje ugljovodonika od organskih jedinjenja koja sadrže izvesne heteroatome (Vidi: 4.4.3.3; 4.8.3.1)
5.2.2 Proba adicije broma — postupak za dokazivanje nezasićenja (Vidi: 4.4.5.1; 4.4.6.1; 4.4.7.1)
5.2.3 Denižesova (Deniges) proba — postupak za dokazivanje nezasićenja (Vidi: 4.4.5.2; 4.9.7.2)
5.2.4 Oksidacija nezasićenih ugljovodonika pomoću kalijum permanganata — postupak za dokazivatije nezasićenja (Vidi: 4.4.5.3; 4.4.6.2; 4.4.7.2; 4.4.8.2)
5.2.5 Proba sa tetranitrometanom (TNM) — postupak za dokazivanje nezasićenja (Vidi: 4.4.5.4)
5.2.6 Reakcija sa srebro diaminom — postupak za dokazivanje monosupstituisanih acetilena (Vidi: 4.4.6.3)
5.2.7 Reakcija alkil halogenida i srebro nitrata u etanolnom rastvoru — postupak za direktno dokazivanje halogena (Vidi: 4.5.4.2; 4.5.6; 4.5.7; 4.5.8).
5.2.8 Reakcija alkil halogenida sa NaJ u acetonskom rastvoru — postupak za razlikovanje alkil halogenida (Vidi: 4.5.4.3; 4.5.6; 4.5.7; 4.5.8)
5.2.9 Fudživara-Rosova proba (Fujiwara-Ross) — postupak za dokazivanje geminalnih polihalogenida (Vidi: 4.5.8.3)
5.2.10 Reakcija alkohola s amonijum vanadatom i 8-oksihinolinom — opšta proba za dokazivanje alkohola (Vidi: 4.6.3.1)
5.2.11 Reakciia alkohola s amonijum-cerijum nitratom (NH4)2(NO3)6Ce — opšta proba za dokazivanje alkohola (Vidi: 4.6.3.2)
5.2.12 Ksantatska proba — postupak za dokazivanje primarnih i sekundarnih alkohola (Vidi: 4.6.4.1)
5.2.13 Lukasova (Lucas) reakcija — pretvaranje alkohola u alkil hlorid — proba za razlikovanje klasa alkohola (Vidi: 4.6.4.2)
5.2.14 Oksidacija alkohola pomoću hromne kiseline — proba za razlikovanje klasa alkohola Vidi: 4.6.4.3)
5.2.15 Reakcija alkohola sa bromom i N-brom sukcinimidom — proba za razlikovanje klasa alkohola (Vidi: 4.6.4.4)
5.2.16 Dehidratisanje polihidroksilnih alkohola pomoću bezvodnog CaCl2 — proba za dokazivanje polihidroksilnih alkohola (Vidi: 4.6.4.5)
5.2.17 Reakcija cis-glikola i borne kiseline — proba za dokazivanje cis-glikola (Vidi: 4.6.4.6)
5.2.18 Reakcija fenola ili enola sa feri-hloridom — proba za dokazivanje fenola i enola (Vidi: 4.7.5.1)
5.2.19 Reakcija fenola s azotastom kiselinom (Vidi: Libermanova indofenolna proba: 4.7.6.1) — specifična proba za dokazivanje fenola
5.2.20 Reakcija fenola sa jodom u alkalnoj sredini — specifična proba za dokazivanje fenola (Vidi: 4.7.6.2)
5.2.21 Reakcija fenola s anhidridom ftalne kiseline (ftaleinska proba) — specifični postupak za dokazivanje fenola (4.7.6.3)
5.2.22 Reakcija fenola i trihalogenih derivata ugljovodonika — proba za dokazivanje bilo fenola bilo trihalogenih derivata ugljovodonika (Vidi: 4.7.6.4)
5.2.23 Reakcija monohidroksilnih fenola sa Milonovim reagensom — proba za dokazivanje monohidroksilnih fenola (Vidi: 4.7.6.5)
5.2.24 Esterifikacija etara pomoću sirćetne i sumporne kiseline — pripremni postupak za dokazivanje etara lerihidroksamatskom probom (Vidi: 4.8.3.2; 5.2.61; 4.16.3.1)
5.2.25 Reakcija aldehida i ketona sa 2,4-dinitro tenilhidrazinom — grupna proba za dokazivanje karbonilnih jedinjenja (Vidi: 4.9.4.2; 5.3.13)
5.2.26 Reakcija aldehida i ketona sa natrijum bisulfitom — grupna proba za dokazivanje karbonilnih jedinjenja (Vidi: 4.9.4.4)
5.2.27 Reakcija kondenzacije aldehida sa benzidinom — specifična proba za dokazivanje aldehida (Vidi: 4.9.5.1)
5.2.28 Obezbojavanje Šifovog (Schiff) reagensa — specifična proba za dokazivanje aldehida (Vidi: 4.9.5.2)
5.2.29 Redukcija Felingovog (Fehling) reagensa — reakcija alifatičnih aldehida, aldoza i ketoza (Vidi: 4.9.5.3)
5.2.30 Redukcija Tolensovog (Tollens) reagensa pomoću aldehida (Vidi: 4.9.5.4)
5.2.31 Reakcije Neslerovog (Nessler) reagensa sa karbonilnim jedinjenjima (Vidi: 4.9.5.5; 4.9.7.1)
5.2.32 Reakcija aldehida sa dimetilanilinom i PbO2 — proba za dokazivanje aromatičnih aldehida i formalina (Vidi: 4.9.5.6)
5.2.33 Reakcija ketona sa salicilaldehidom — proba za dokazivanje ketona (Vidi: 4.9.7.3)
5.2.34 Reakcija metil ketona sa jodom (jodoformska proba) — postupak za dokazivanje metil ketona (Vidi: 4.9.7.4)
5.2.35 Reakcija nekih ketona sa natrijum nitroprusidom (Vidi: 4.9.7.5)
5.2.36 Dokazivanje baznih osobina amina (Vidi: 4.10.3.1)
5.2.37 Reakcija amina sa hinhidronom — opšta proba za dokazivanje amina (Vidi: 4.10.3.2)
5.2.38 Reakcija amina sa hloranilom — opšta proba za dokazivanje amina (Vidi: 4.10.3.3)
5.2.39 Reakcija amina sa jodo-bizmutnim reagensom (Dragendorffova proba) — opšta proba za dokazivanje amina (Vidi: 4.10.3.4)
5.2.40 Reakcija amina s azotastom kiselinom — proba za karakterizaciju različitih klasa amina (Vidi: 4.10.4.2)
5.2.41 Dokazivanje diazonijum jedinjenja (nastalog dejstvom azotaste kiseline na primarni aromatični amin) pomoću beta-nattola (Vidi: 4.10.4.2)
5.2.42 Dokazivanje nitrozo-amina (nastalog dejstvom azotaste kiseline na sekun- darni amin) pomoću Libermanove probe i reakcijom sa alfa-naftilaminom (Vidi: 4.10.4.2)
5.2.43 Reakcija primarnih odnosno sekundarnih alifatičnih amina (Riminijeva odnosno Simonova proba) — postupak za razlikovanje primarnih od sekundarnih alifatičnih amina (Vidi: 4.10.4.3)
5.2.44 Reakcija primarnih amina sa hloroiormom (dobijanje karbilamina) — specifična proba za dokazivanje primarnih amina (Vidi: 4.10.5.1)
5.2.45 Reakcija sekundarnih amina s ugljendisulfidnim reagensom — proba za dokazivanje sekundarnih amina (Vidi: 4.10.5.3)
5.2.46 Reakcija tercijarnih amina sa kalijum fero-cijanidom—proba za dokazivanje tercijarnih amina (Vidi: 4.10.5.4)
5.2.47 Reakcija tercijarnih amina sa limunskom kiselinom i anhidridom sirćetne kiseline — proba za dokazivanje tercijarnih amina (Vidi: 4.10.5.5)
5.2.48 Dokazivanje kiselosti karbonskih kiselma pomoću indikatora (Vidi: 4.11.4.1)
5.2.49 Dokazivanje kiselosti pomoću natrijum karbonata (Vidi: 4.11.4.2)
5.2.50 Dokazivanje kiselosti pomoću KJ i KJO3 (Vidi: 4.11.4.3)
5.2.51 Sinteza nerastvorljivih soli karbonskih kiselina — proba za dokazivanje karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.4.4)
5.2.52 Reakcija hidroksi-karbonskih kiselina sa FeCl3 i HCl — proba za dokazivanje hidroksi-karbonskih kiselina (Vidi: 4.12.2.1)
5.2.53 Reakcija hidroksi-karbonskih kiselina s Ufelmanovim (Uffelmann) reagensom — proba za dokazivanje hidroksi-kiselina (Vidi: 4.12.2.2)
5.2.54 Reakcija aminokiselina sa jonima bakra — proba za dokazivanje amino- kiselina (Vidi: 4.13.2.1)
5.2.55 Reakcija aminokiselina (i primarnih amina) sa ninhidrinom — probe za dokazivanje aminokiselina odnosno primarnih amina (Vidi: 4.10.5.2; 4.13.4.1)
5.2.56 Kondenzacija aminokiselina sa para-nitrobenzoil hloridom u piridinu — reakcija za dokazivanje aminokiselina (Vidi: 4.13.4.2)
5.2.57 Dokazivanje anhidrida karbonskih kiselina hidrolizom (Vidi: 4.14.3.1)
5.2.58 Reakcija anhidrida karbonskih kiselina sa hidroksilaminom i ferihloridom (ferihidroksamatska proba) — postupak za dokazivanje anhidrida karbonskih kiselina (Vidi: 4.14.3.2)
5.2.59 Reakcija anhidrida dikarbonskih kiselina sa rezorcinolom — specifična proba za dokazivanje anhidrida dikarbonskih kiselina (Vidi: 4.14.3.3)
5.2.60 Reakcija hlorida karbonskih kiselina sa hidroksilaminom i ferihloridom (terihidroksamatska proba) — postupak za indirektno dokazivanje karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.5.1; 4.15.2.2; 4.14.3.2)
5.2.61 Reakcija estara karbonskih kiselina sa hidroksilaminom i feri-hloridom (ferihidroksamatska proba) — postupak za dokazivanje estara karbonskih kiselina (Vidi: 4.8.3.2;4.16.3.1 ;4.14.3.2)
5.2.62 Dokazivanje amida karbonskih (ili sulfonskih) kiselina hidrolizom (Vidi: 4.17.4.1; 4.19.2.1)
5.2.63 Reakcija amida karbonskih (ili sulfonskih) kiselina sa hidroksilaminom i feri-hloridom (ferihidroksamatska proba) — postupak za dokazivanje amida karbonskih (ili sulfonskih) kiselina (Vidi: 4.17.4.2; 4.19.2.2)
5.2.64 Reakcija aromatičnih amida sa vodonik peroksidom i feri-hloridom (ferihidroksamatska proba) — postupak za dokazivanje aromatičnih amida (Vidi: 4.17.4.3; 4.14.3.2)
5.2.65 Reakcija diamida i kupri-sulfata (biuretska proba) — postupak za dokazivanje diamida (Vidi: 4.17.4.3)
5.2.66 Dokazivanje sulfonamida Hakmanovom (Hackmann) probom (Vidi: 4.19.2.3)
5.2.67 Grisova (Griess) reekcija — proba za dokazivanje azota vezanog za kiseonik (Vidi: 4.20.3.1)
5.2.68 Reakcija di- i tri-nitro aromatičnih ugljovodonika sa ketonima (reakcija Janowskog) — proba za dokazivanje di- odnosno tri-nitro aromatičnih ugljovodonika (Vidi: 4.20.3.2)
5.2.69 Oksidacija fero-hidroksida pomoću nitro jedinjenja — proba za dokazivanje nitro jedinjenja (Vidi: 4.20.3.3)
5.2.70 Reakcija nitro jedinjenja sa difenilaminom — proba za dokazivanje nitro jedinjenja (Vidi: 4.20.3.4)

5.3 Sinteza analitičkih derivata funkcionalnih grupa
5.3.1 Sinteza nitro derivata od aromatičnih jedinjenja i azotne kiseline — postupak za dokazivanje aromatičnih jedinjenja (Vidi: 4.4.7.3; 4.4.9; 4.5.9)
5.3.2 Sinteza pikrata od aromatičnih jedinjenja i pikrinske kiseline — postupak za dokazivanje aromatičnih ugljovodonika (Vidi: 4.4.7.4; 4.4.9; 4.5.9)
5.3.3 Oksidacija bočnog lanca aromatičnog jedinjenja pomoću kalijum permanganata — postupak za dokazivanje alkil benzena (Vidi: 4.4.8.2; 4.4.9; 4.5.9)
5.3.4 Sinteza pikrata S-alkil tiouronijuma od alkil halogenida i tiouree — postupak za dokazivanje alkil halogenida (Vidi: 4.5.5.1)
5.3.5 Sinteza alkil-beta-naftil etara i dobijsnje pikrata alkll-beta-naftil etara, polazeći od alkil halogenida — postupak za dokazivanje alkil halogenida (Vidi: 4.5.5.2)
5.3.6 Sinteza sulfonamida od aromatičnih halogenida i hlorsulfonske kiseline — postupak za dokazivanje aromatičnih halogenida (Vidi: 4.5.9.1)
5.3.7 Sinteza uretana od alkohola i fenilizocijanata ili alfa-naftilizocijanata — postupak za dokazivanje alkohola (Vidi: 4.6.5.1; 4.7.7.2.)
5.3.8 Sinteza estara od alkohola (ili fenote) i hlorida para-nitro benzoeve odnosno 3,5-dinitro benzoeve kiseline — postupak za razlikovanje klasa alkohola (Vidi: 4.6.5.2) ili fenola (Vidi: 4.7.7.1)
5.3.9 Sinteza estara od fenola odnosno polihidroksilnih alkohola i benzoil hlorida — postupak za dokazivanje polihidroksilnih alkohola i (svih) fenola (Vidi: 4.7.7.1)
5.3.10 Sinteza estara od policikličnih ili polihidroksilnih fenola i anhidrida sirćetne kiseline — postupak za dokazivanje policikličnih i polihidroksilnih fenola (Vidi: 4.7.7.1)
5.3.11 Sinteza bromofenola od fenola i Br2 + KBr — postupak za dokazivanje fenola (Vidi: 4.7.7.3)
5.3.12 Sinteza oksima od aldehida ili ketona i hidroksilamina — zajednička reakcija za dokazivanje karbonilnih jedinjenja i za dobijanje karakterističnih derivata aromatičnih aldehida (Vidi: 4.9.4.1; 4.9.6.4; 4.9.8.3)
5.3.13 Sinteza 2,4-dinitro fenilhidrazona od aldehida ili ketona i 2,4-dinitro fenilhidrazina — postupak za dobijanje karakterističnih derivata aldehida i ketona (Vidi: 4.9.4.2; 4.9.6.1; 4.9.8.1)
5.3.14 Sinteza semikarbazona od aldehida ili ketona i semikarbazida — zajednička reakcija karbonilnih jedinjenja i postupak za dobijanje karakterističnih derivata aldehida i ketona (Vidi: 4.9.4.3; 4.9.6.2; 4.9.8.2)
5.3.15 Sinteza dimedonskog derivata aldehida — postupak za karakterizaciju aldehida (Vidi: 4.9.6.3)
5.3.16 Sinteza benzilidenskih derivata od ketona i benzaldehida — postupak za dobijanje karakterističnih derivata ketona (Vidi: 4.9.8.4)
5.3.17 Sinteza soli amina i mineralnih kiselina (Vidi: 4.10.6.1)
5.3.18 Sinteza soli amina i pikrinske kiseline — postupak za dobijanje karakterističnih derivata svih klasa amina (Vidi: 4.10.6.2)
5.3.19 Sinteza acetamida od amina i anhidrida sirćetne kiseline — postupak za dobijanje karakterističnih derivata primarnih i sekundarnih amina (Vidi: 4.10.6.3)
5.3.20 Sinteza supstituisanih benzamida od amina i benzoil hlorida — postupak za dobijanje karakterističnih derivata primarnih i sekundarnih amina (Vidi: 4.10.6.4; 4.15.2.3)
5.3.21 Sinteza sulfonamida od primarnih ili sekundarnih amina i para-toluen sulfonil hlorida (Hinsbergova proba) — postupak za razlikovanje klasa amina (Vidi: 4.10.4.1; 4.10.6.6)
5.3.22 Sinteza jodometilata od amina i metil jodida — postupak za dokazivanje raznih klasa amina (Vidi: 4.10.6.5)
5.3.23 Sinteza hlorida karbonskih ili sulfonskih kiselina pomoću tionil hlorida — pripremni postupak za sintezu amida ili hiorida karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.5.1; 4.15.2.1; 4.18.4.1)
5.3.24 Sinteza estara od natrijumovih soli karbonskih kiselina i para-bromo-tenacil bromida — postupak za dokazivanje karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.5.2)
5.3.25 Sinteza amida karbonskih kiselina od acil hlorida i amonijaka — postupak za dokazivanje karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.5.3)
5.3.26 Sinteza anilida ili para-toluidida karbonskih kiselina — postupak za dokazivanje karbonskih kiselina (Vidi: 4.11.3.4)
5.3.27 Sinteza benzamida od alfa-aminokiselina i benzoil hlorida — postupak za dokazivanje monokarbonskih alfa-aminokiselina (Vidi: 4.13.3.2)
5.3.28 Sinteza supstituisane uree od aminokiselina i izocijanata — postupak za dokazivanje aminokiselina (Vidi: 4.13.3.3)
5.3.29 Sinteza amida od anhidrida dikarbonskih kiselina i amonijaka (ili anilina ili para-toluidina) — postupak za karakterizaciju dikarbonskih kiselina (Vidi: 4.14.4; 4.11.5.3)
5.3.30 Sinteza amida od (kiselinskog dela) estra, benzilamina i amonijum hlorida — postupak za identifikaciju kiselinskog dela estra (Vidi: 4.16.3.2)
5.3.31 Sinteza 3,5-dinitro benzoata od (alkoholnog dela) estra i 3,5-dinitro benzoeve kiseline — postupak za identifikaciju alkoholnog dela estra (Vidi: 4.16.3.3; 4.6.5.2)
5.3.32 Sinteza ksanthidrilnih derivata od amida i ksanthidrola — postupak za dokazivanje amida karbonskih kiselina (Vidi: 4.17.5.1)
5.3.33 Sinteza živinih soli od amida i merkuri-oksida — postupak za dokazivanje amida karbonskih kiselina (Vidi: 4.17.5.2)
5.3.34 Sinteza sulfonamida od sulfonil hlorida i amonijaka ili amina — postupak za dokazivanje sulfonskih kiselina (Vidi: 4.18.4.3)
5.3.35 Sinteza ksanthidrilnih derivata od sulfonamida i ksanthidrola — postupak za dokazivanje sulfonamida (Vidi: 4.19.3.1; 4.17.5.1)
5.3.36 Redukcija nitro jedinjenja u amine — postupak za karakterizaciju nitro jedinjenja (Vidi: 4.20.4.1)

6. FIZIČKE KONSTANTE NEKIH VAŽNIJIH KLASA ORGANSKIH JEDINJENJA I NJIHOVIH ANALITIČKIH DERIVATA

6.1 Fizičke konstante nekih važnijih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata
6.1.1 Konstante zasićenih ugljovodonika
6.1.2 Konstante nezasićenih alifatičnih ugljovodonika
6.1.3 Konstante aromatičnih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata
6.2 Fizičke konstante nekih važnijih halogenovanih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata
6.2.1 Konstante alifatičnih halogenovanih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata
6.2.2 Konstante polihalogenovanih alifatičnih ugljovodonika
6.2.3 Konstante aromatičnih halogenovanih ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata
6.3 Fizičke konstante nekih važnijih alkohola i njihovih analitičkih derivata
6.3.1 Konstante alifatičnih alkohola i njihovih analitičkih derivata
6.3.2 Konstante aromatičnih alkohola i njihovih analitičkih derivata
6.3.3 Konstante polihidroksilnih alkohola i njihovih analitičkih derivata
6.4 Fizičke konstante nekih važnijih fenola i enola i njihovih analitičkih derivata
6.4.1 Fizičke konstante fenola i njihovih analitičkih derivata
6.4.2 Fizičke konstante enola i tačke topljenja njihovih semikarbazona
6.5 Fizičke konstante nekih važnijih etara
6.6 Fizičke konstante nekih važnijih karbonilnih jedinjenja i njihovih analitičkih derivata
6.6.1 Konstante alifatičnih aldehida i njihovih analitičkih derivata
6.6.2 Konstante aromatičnih aldehida i njihovih analitičkih derivata
6.6.3 Konstante alifatičnih ketona i njihovih analitičkih derivata
6.6.4 Konstante aromatičnih ketona i njihovih analitičkih derivata
6.7 Fizičke konstante nekih važnijih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.1 Konstante primarnih tečnih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.2 Konstante primarnih čvrstih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.3 Konstante sekundarnih tečnih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.4 Konstante sekundarnih čvrstih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.5 Konstante tercijarnih tečnih amina i njihovih analitičkih derivata
6.7.6 Konstante tercijarnih čvrstih amina i njihovih analitičkih derivata
6.8 Fizičke konstante nekih važnijih karbonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata
6.8.1 Konstante tečnih karbonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata
6.8.2 Konstante čvrstih karbonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata
6.9 Fizičke konstante najvažnijih aminokiselina i njihovih analitičkih derivata
6.10 Fizičke konstante anhidrida nekih važnijih karbonskih kiselina l njihovih analitičkih derivata
6.11 Fizičke konstante hlorida nekih važnijih karbonskih kiselina
6.11.1 Konstante acil hlorida
6.11.2 Konstante aroil hlorida
6.12 Fizičke konstante nekih važnijih estara
6.13 Fizičke konstante nekih važnijih amida i njihovih analitičkih derivata
6.13.1 Tačke ključanja nekih tečnih amida
6.13.2 Konstante čvrstih amida i njihovih analitičkih derivata
6.14 Fizičke konstante nekih važnijih sulfonskih kiselina i njihovih analitičkih derivata
6.15 Tačke topljenja nekih važnijih sulfonamida i njihovih ksanthidrilnih derivata
6.16 Fizičke konstante nekih važnijih nitro-ugljovodonika i njihovih analitičkih derivata

7. TOK ANALIZE NEPOZNATOG ORGANSKOG JEDINJENJA

8. ANALIZA SMEŠE ORGANSKIH JEDINJENJA

8.1 Šematski prikaz toka analize smeše organskih jedinjenja (TABLICA)

9. LITERATURA

Fizičke osobine organskih supstanci

Na osnovu fizičkih osobine supstance može se uraditi njena kvalitativna analiza. Među najznačajnije fizičke osobine organske supstance ubrajaju se:

1. izgled (agregatno stanje),
2. boja,
3. miris,
4. tačka topljenja,
5. tačka ključanja,
6. indeks prelamanja,
7. optička aktivnost.

1 Izgled organskih jedinjenja

Pristupajući ispitivanju nepoznate supstance u prvom redu treba obratiti pažnju na njen izgled.: da li je čvrsta ili tečna — što zavisi od njene tačke topljenja (t.t.). Poneke supstance, sa t.t. u rasponu sobnih temperatura, mogu biti nekad čvrste, a nekad tečne (na primer cikloheksanol, sa t.t. 25CC).

Oblik kristala i njihova veličina imaju ograničen značaj; često zavise od primenjene tehnike prečišćavanja.

Viskoznost odnosno fluidnost su značajne fizičke osobine tečnih supstanci. Viskoznost je osobina tečnosti ili gasova (fluida) kojom se oni opiru promeni oblika, tj. opiru se pokretanju susednih čestica, jednih u odnosu na druge. Viskoznost dakle znači suprotstavljanje tečenju. Viskoznost je naročito izražena kod onih tečnosti kod kojih dolazi do asosovanja molekula. Zato je ona naročito visoka kod poliola, estara višebaznih kiselina, hidroksi-kiselina i kod izvesnih fenola i fenolnih etara. Recipročna vrednost viskoznosti naziva se fluidnost i ona predstavlja meru za lakoću tečenja. Izražena fluidnost je karakteristična za tečnosti koje u svom molekulu nemaju grupe koje doprinose viskoznosti.

2 Boja organskih jedinjenja

2.1 Fenomen boje

Utisak boje predstavlja fiziološku reakciju oka na određena elektromagnetna zračenja. Ljudsko oko registruje samo elektromagnetne talase dužine od 400-800nm. To su talasne dužine koje predstavljaju spektar vidljivih zrakova. Zajedničko delovanje svih talasnih dužina vidljivog spektra na oko daje utisak bele svetlosti.

Ako neka supstanca kroz koju prolazi zrak bele svetlosti apsorbuje sve vidljive zrake, ona izgleda crna. Ako propušta sve vidljive zrake, ona je prozirna, a ako ih sve odbija, ona izgleda bela. Ako beloj svetlosti izvesna supstanca apsorpcijom oduzme samo neke talasne dužine, preostali zraci stvaraju utisak obojene svetlosti, tj. supstanca izgleda obojena. Njena boja zavisi od talasnih dužina preostalih, neapsorbovanih zrakova.

Sem vidljivih zrakova, organske supstance apsorbuju, i to još češće, i nevidljive zrake: infracrvene (s talasnom dužinom od 2 do 15 mikrona) i ultraljubičaste (s talasnom dužinom od 200—400 nm). Raznim vrstama i načinima apsorpcije ovog zračenja podrobno se bavi i na njima zasniva instrumentalna organska analiza. Međutim, ono što i na ovom mestu treba reći to je da apsorbovani infracrveni zraci nemaju uticaja na boju supstance, dok apsorbovani ultraljubičasti po pravilu nemaju, ali u pojedinim slučajevima mogu imati (fenomen fluorescencije)*).

2.2 Hromofore i auksohromi

Kao što smo rekli, organske supstance ređe apsorbuju vidljive zrake nego infracrvene i ultraljubičaste, te su zbog toga najčešće bezbojne ili bele. Organska supstanca apsorbuje vidljive zrake samo ako njeni molekuli imaju posebnu strukturu, po pravilu atomske grupe sa dvogubim vezama i slobodnim elektronskim parovima, koje su nazvane hromoforne grupe ili hromofore. Što je sistem duži, tj. što se veći broj konjugovanih dvogubih veza nalazi u hromofori, utoliko će biti veća talasna dužina apsorbovanih zrakova. Najjednostavniji sistem konjugovanih dvogubih veza nalazi se kod 1,3-butadiena (C=C—C = C). Međutim, talasna dužina zrakova koje apsorbuje 1,3-butadien je 215 nm, dakle spada u oblast kraćih ULJ zrakova, te je ovo jedinjenje bezbojno. Ako se, npr., broj konjugovanih dvogubih veza poveća na jedanaest, što je slučaj kod S-karotina (provitamin A — supstanca koja se nalazi u šargarepi, paradajzu, jesenjem lišću itd.), talasna dužina apsorbovanih zrakova poraste na oko 451 nm (ljubičasti zraci), a odsustvo ovih zrakova u beloj svetlosti stvara utisak žute boje: [3-karotin je supstanca narandžasto-žute boje.

Auksohromi su atomi i grupe atoma čije prisustvo pojačava efekt hromofora. Kada se u molekulu organskog jedinjenja nalaze i heteroatomi (O, N, S, P, halogeni), apsorbovani zraci će biti u oblasti vidljive svetlosti čak i ako niz konjugovanih veza i nije tako dug. Heteroatomi dakle imaju (mahom) batohromno dejstvo, tj. pomeraju apsorpciju prema većim talasnim dužinama. Isto dejstvo imaju i grupe koje su donori elektrona, kao što su alkil, hidroksil, alkoksi, amino i druge grupe.

2.3 Rasprostranjenost obojenih organskih jedinjenja

Većina prostih ugljenikovih jedinjenja — ugljovodonika, alkohola, ketona, kiselina, fenola, estara, etara i amina — su bezbojne supstance (ako su tečne), ili bele kristalne supstance (ako su u čvrstom agregatnom stanju), pod uslovom da ne sadrže primese nečistoće. Ovo pre svega važi za jedinjenja u čiji sastav ulaze samo C, H i O.

Ako je organska supstanca obojena, to može da bude važan ukazatelj na prisustvo nekih određenih grupa u molekulu, mada ne i apsolutno siguran dokaz. To znači da ovaj podatak, o boji, kao i svi ostali, treba da bude samo jedan ka- menčić u mozaiku koji slažemo, pokušavajući da stvorimo sliku organskog je- dinjenja koje ispitujemo. Ako smo kvalitativnom organskom analizom dobili po- datak da u sastav molekula obojene supstance ulaze samo C, H, O i halogen ili sumpor, posao je relativno lak, jer ne postoji veliki broj obojenih jedinjenja koja imaju ovakav elementalni sastav: neki hinoni, pojedini aromatični ketoni sa nezasićenim bočnim lancima i nekoliko alkandiona.

Ako molekul sadrži i atom azota, pojava boje je daleko češća, i obično varira u raznim nijansama žutog, narandžastog i crvenog. Obojena jedinjenja su najčešće supstituisani anilini, toluidini, policiklični amini ili hidrazini, nitrozo- ili amino-fenoli, polinitro ili poliamino-ugljovodonici, hidrazoni ili ozazoni, i azo- ili diazo-jedinjenja. Čitava klasa azo-jedinjenja su jake boje (polovina industrijskih boja spada u ovu klasu), i mogu biti žute, narandžaste, crvene, plave, a ponekad čak i zelene.

Većina ostalih organskih jedinjenja koja u sastavu imaju neku hromofornu grupu su žute boje. Jedinjenja u čiji sastav ulaze i auksohromne grupe su nešto intenzivnije obojena. Osim toga obojeni su i neki halogenovani nitro-ugljovo- donici, čiji intenzitet boje raste sa povećanjem atomske težine halogenog supstituenta (od hlora ka jodu).

Poneko organsko jedinjenje se može obojiti usled stajanja. To obično znači da su u toj supstanci (obično su to fenoli ili arilamini) bile prisutne nečistoće i, najčešće, boja potpuno nestane ako se supstanca prečisti destilacijom ili kristalizacijom.

3 Miris organskih jedinjenja

Veći broj organskih jedinjenja čiji je napon pare dovoljno visok, ima izvestan, prijatan ili neprijatan, miris. Veoma je teško opisati izves an miris u nekom ap- solutnom smislu, osim poredeći ga sa nekim sličnim, iz iskustva odranije, poznatim mirisom. Zato je jako korisno da svaki hemičar „drži u nosu” što više različitih mi- risa, jer je nos, što se karakterizacije mirisa tiče, ostao neprevaziđen instrumentima.

Mnoga organska jedinjenja imaju karakterističan miris: niži alkoholi, al- dehidi, ketoni, estri, fenoli, merkaptani, zasićeni i nezasićeni ugljovodonici, tečna nitro-jedinjenja, tečne kiseline itd. Prilikom donošenja zaključka o prirodi ispi- tivane supstance mora se biti oprezan, jer primese drugih jedinjenja često mogu da izmene miris, ili pak da supstanca bude bez ikakvog mirisa, a da miris, u stvari, potiče samo od primesa.

Mirisi mogu biti veoma različiti. Pravilo je da većina estara organskih kiselina ima karakteristične, prijatne mirise (,,na voće” — kako se u literaturi to obično navodi). Isto tako karakteristični su i mirisi koje pokazuju niži alifatični ugljovodonici (,,na benzin”), kao i neki aromatični ugljovodonici. Većina kiselina male molekulske tezine ima miris, i to oštar i neprijatan. Oštar miris imaju i neki fenoli. Karakteristične mirise imaju i mnogi (ali ne svi) amini, alkoholi i neka karbonilna jedinjenja. Heterociklična jedinjenja azota i sumpora imaju po pravilu neprijatne mirise.

Što se tiče intenziteta mirisa, uopšteno se može reći da unutar neke klase jedinjenja miris zavisi od stepena isparljivosti: što je niža tačka ključanja, jedinjenje ima jači miris.

Za preporuku je da se miris ispituje oprezno jer izvesna jedinjenja imaju veoma agresivan miris (na primer mravlja kiselina).

Ispitivač je ponekad u iskušenju da, prilikom utvrđivanja identiteta nekog organskog jedinjenja, proveri i njegov ukus. Međutim, dok obazrivo ispitivanje mirisa može da se vrši i da da korisnu informaciju, ispitivanje ukusa treba apsolutno isključiti iz prakse. Izvesne organske supstance su toksične u visokom stepenu.

4 Tačka topljenja organskih jedinjenja

Po definiciji, tačka topljenja neke čvrste supstance je temperatura na kojoj ona prelazi u tečno stanje. Visina tačke topljenja zavisi od prirode kohezionih sila koje drže na okupu čestice čvrste supstance.

4.1 Kohezione sile kod čvrstih supstanci

Proces topljenja je razlaganje kristalne rešetke, prostornog modela po kome su raspoređene čestice (joni ili molekuli) iz kojih se kristal sastoji. Pri tome čestice, inače vanredno pravilno raspoređene u kristalu, prelaze u stanje slučajnog rasporeda, karakteristično za tečnosti. Jačina sila koje održavaju čestice u kristalnoj rešeci zavisi od prirode čestica.

Kod jonskih jedinjenja čestice su joni. Npr., kristalnu rešetku kuhinjske soli sačinjavaju joni natrijuma i joni hlora. Svaki jon natrijuma je sa šest strana okružen jonima hlora i obrnuto. Rezultat toga je obrazovanje vanredno pravilne strukture povezane moćnim elektrostatičkim silama. Da bi ove sile bile savladane, potrebna je visoka temperatura (NaCl se topi na 801°C). Jonska jedinjenja imaju dakle visoku tačku topljenja.

Kod nejonskih jedinjenja čestice kristalne rešetke su molekuli, a njih povezuju intermolekulske sile, koje su daleko slabije od elektrostatičkih sila koje deluju između jona. U intermolekulske sile spadaju:

1. medudejstvo dipol-dipol,
2. vodonična veza,
3. Van der Valsove sile (Van der Waals).

(a) Medudejstvo dipol-dipol je privlačenje koje pokazuje pozitivni kraj polarnog molekula za negativni kraj drugog polarnog molekula.

(b) Vodonična veza je poseban slučaj dipol-dipol privlačenja. U ovom slučaju atom vodonika služi kao most između dva elektronegativna atoma. Za jedan od njih je vodonik vezan kovalentnom vezom, a za drugi elektrostatičkim silama.

Ova je veza znatno slabija od kovalentne veze (5 kcal/mol prema 50 do 100 kcal/ /mol), ali je ipak snažnija od dejstva dipol-dipol.

(c) Van der Valsove sile su rezultat mnogobrojnih, trenutnih, fluktuirajućih dipol-dipol privlačenja između tesno pripijenih molekula. Po prirodi veoma slabe, Van der Valsove sile su utoiiko jače ukoliko su molekuli veći i kontaktne tačke između njih mnogobrojnije (što zavisi ne samo od veličine nego i od oblika molekula).

Kod nejonskih jedinjenja je, dakle, tačka topljenja utoliko viša, ukoliko su u njima brojnije vodonične veze, jače međudejstvo dipol-dipol i izraženije Van der Valsovo privlačenje (krupniji i izduženiji molekuli). Na tačku topljenja ima uticaja i oblik molekula: račvanje snižavat.t. pošto oblik molekula postaje sve više loptast; na taj način mu se smanjuje površina, a time i intermolekulske sile. S druge strane, od oblika molekula (njegove simetrije) zavisi i kako će se molekul uklapati u kristalnu rešetku, a time i kolika će biti t.t. takve supstance.

Relativnu jačinu različitih intermolekulskih sila lepo ilustruje primer y-aminobuterne kiseline i v-butirolaktama. Po strukturi ove dve supstance su veoma slične:

Izostavljeno iz prikaza

Međutim, tačka topljenja y-amino buterne kiseline je 202°C, dok je y-butirolaktam već na sobnoj temperaturi tečan.

4.2 Značaj određivanja tačke topljenja

Ciste, kristalne supstance po pravilu imaju tzv. oštru tačku topljenja, tj. vrlo uzak temperaturni raspon u kome celokupna količina čvrste supstance prelazi u tečno agregatno stanje (svega oko 1°C). Ako je raspon tačke topljenja veći od 1°C, supstancu treba prekristalisati.

Tačka topljenja je karakteristična i konstantna za svaku (čistu) hemijsku supstancu i stoga predstavlja važan podatak za identifikaciju ispitivane supstance. Ona može da posluži i kao kriterijum čistoće. Ako se jednoj čistoj supstanci poznate tačke topljenja doda neka druga čista supstanca, nastaće sniženje tačke topljenja, ponekad i za 20—30°C, u odnosu na tačku topljenja ma koje od dveju komponenata i ova pojava naziva se depresija tačke topljenja. To se dešava čak i onda kada te dve različite supstance (posebno ispitivane) imaju istu tačku topljenja. Zato se ova pojava može koristiti u svrhu identifikacije nepoznate organske supstance. Ako nepoznatu supstancu (koju smo dobili sintezom, izolovanjem iz smeše ili degradacijom) pomešamo s jednakom količinom uzorka nama poznate supstance, i ne nastupi depresija tačke topljenja, nepoznata supstanca je identična sa poznatim uzorkom. Ako su, međutim, te supstance različite, nastupiće sniženje tačke topljenja bar za desetak stepeni.

4.3 Određivanje tačke topljenja

Za određivanje tačke topljenja dovoljna je mala količina supstance i jednostavna aparatura. Rezultat probe veoma malo zavisi od spoljašnjih uslova, npr., od atmosferskog pritiska.

5 Tačka ključanja organskih jedinjenja

5.1 Tečnost i njene kohezione sile

Tečnost je masa blisko, ali labavo združenih molekula u kretanju. Čestice u tečnosti se međusobno privlače istim silama koje deluju i u čvrstim supstancama (i koje su pomenute u Odeljku 1.4), ali te čestice nisu pravilno rasporedene u relativno krutu mrežu, već se manje-više slobodno kreću.

Svaku česticu u tečnosti privlače ostale čestice iz njene okoline silama čiji intenzitet zavisi od prirode supstance. Energija kretanja teži da pojedine čestice otrgne od mase ostalih, dok kohezione sile i spoljašnji pritisak (atmosferski ili veštački) teže da čestice zadrže, odnosno vrate natrag. Energija kretanja čestica zavisi od temperature tečnosti.

Kada se prosečni pritisak čestica koje teže da napuste tečnost (napon pare) izjednači sa spoljašnjim pritiskom, nastupa ključanje. Temperatura ključanja izrazito zavisi od spoljašnjeg pritiska. Što je ovaj niži, niža je i temperatura ključanja.

Jonska jedinjenja, i kada se nalaze u tečnom stanju, imaju kao čestice jone, i svaki jon je opkoljen suprotno naelektrisanim jonima. Molekuli sastavljeni od dva suprotno naelektrisana jona obrazuju se tek u parnom stanju, za čiji nastanak je potrebna veoma visoka temperatura (na primer, tačka ključanja NaCl je 1413°C).

Nejonska jedinjenja se i u tečnom stanju sastoje od molekula koji se privlače slabim intermolekulskim silama (međudejstvo dipol-dipol, vodonična veza, Van der Valsove sile) za čije savladivanje nisu potrebne visoke temperature.

Polarno jedinjenje, ali s malim molekulom, HCl na primer, ključa već na —85°C. Njemu srodan HF ključa na temperaturi koja je za oko 100°C viša, jer kod HF igra ulogu i vodonična veza. Iz istog razloga voda ključa na temperaturi koja je za oko 160°C viša od temperature ključanja vodonik sulfida.

Van der Valsove sile utoliko više dolaze do izražaja ukoliko je molekul krupniji i molekulska težina veća. Dok metan, sa sitnim molekulom, ključa već na —161,5°C, organska jedinjenja sa krupnim molekulima dostižu tačku ključanja od 350°C. Ova temperatura je retko prevaziđena, jer kod krupnijih molekula na višim temperaturama dolazi do raspadanja strukture (kidanje kovalentnih veza). Zbog toga se prilikom destilacije organskih supstanci koje ključaju na visokim temperaturama, operacija najčešće vrši pod sniženim pritiskom.

5.2 Značaj određivanja tačke ključanja

Kao što smo rekli, tačka ključanja kao fizička konstanta, predstavlja temperaturu ključanja pri spoljašnjem pritisku od 760 mm žive (atmosferskom pritisku). Budući da tačka ključanja, u standardnim uslovima, u odlučujućoj meri zavisi od prirode jedinjenja, ona ima veliku vrednost za karakterizaciju i identifikaciju nepoznatog jedinjenja.

Kada pred sobom imamo smešu tečnosti, ukoliko postoji osetna razlika u tačkama ključanja njenih komponenata, moguće je te komponente razdvojiti frakcionom destilacijom.

Čiste supstance pokazuju uski temperaturni interval ključanja, dok smeše ključaju na temperaturi koja se obično nalazi između tačaka ključanja pojedinih komponenata (ukoliko komponente imaju bliske tačke ključanja, a ne grade azeotrope).

5.3 Određivanje tačke ključanja

1. Ako ima dovoljno supstance, tačka ključanja joj se određuje u aparaturi za destilaciju. Ako se supstanca ne raspada na povišenoj temperaturi, destilacija se vrši na uobičajen način (pri normalnom, atmosferskom pritisku). Ako se ona, međutim, na povišenoj temperaturi raspada, u tom slučaju tačka ključanja joj se određuje pri sniženom pritisku (najčešće na 15 mm ili 20 mm Hg).
2. Ako na raspolaganju stoji samo mala količina supstance, tačka ključanja joj se određuje u posebno pripravljenoj kapilari, pomoću jednostavnog uređaja.

6 Indeks prelamanja organskih jedinjenja

Indeks prelamanja neke providne supstance predstavlja odnos između brzine svetlosti u vakuumu i brzine svetlosti u toj supstanci. Kako zraci svetlosti najveću brzinu imaju kada prolaze kroz vakuum, ovaj će odnos uvek biti veći od 1. Prolazeći kroz neku (providnu) materiju, zraci su utoliko više usporeni ukoliko je materija gušća. Usporenje brzine svetlosti nastaje zbog toga što pri prolasku kroz tu materiju dolazi do uzajamnog dejstva između elektromagnetnih zrakova svetlosti i elektrona, a s tim u vezi i do polarizacije molekula.

6.1 Prelamanje svetlosnih zrakova

Prelamanje svetlosnih zrakova prilikom prolaska kroz dve sredine različitih gustina, u stvari je posledica razlike u brzini svetlosti koja nastaje prilikom njihovog prelaska iz jedne sredine u drugu. Ne ulazeći u pojedinosti tumačenja pojave prelamanja svetlosnih zrakova reći ćemo da se zrak svetlosti, prelazeći iz optički ređe sredine (y) u optički gušću sredinu (z), prelama i skreće ka normali (x).

Indeks prelamanja može se izraziti kao odnos sinusa upadnog ugla i sinusa prelomnog ugla:

Slika 1. Prelamanje svetlosnog zraka na granici dveju površina

Izostavljeno iz prikaza

6.2 Određivanje indeksa prelamanja

Indeks prelamanja je vrlo karakteristična fizička konstanta za čiste tečnosti, veoma se lako meri, te prema tome predstavlja vrlo koristan podatak za identifikaciju brojnih organskih jedinjenja. Visok indeks prelamanja neke supstance ukazuje na to da se njeni molekuli lako polarizuju.

Budući da indeks prelamanja zavisi, i od temperature supstance, i od talasne duzine upotrebljenih zrakova, to se prilikom referisanja o indeksu prelamanja neke supstance navodi i njena temperatura prilikom merenja, i talasna dužina upotrebljenih zrakova. U većini instrumenata za merenje indeksa prelamanja (refraktometar) izvor svetlosti je usijana tungstenska žica, a skaia je tako podešena da pokazuje indeks prelamanja spektralne linije D (598 nm) koju emituje ekscitovani atom natrijuma. Temperatura prilikom merenja obično je 20°C, ali može biti i manja, dok je veća u onim slučajima kada supstanca na sobnoj temperaturi nije tačna.

7 Optička aktivnost organskih jedinjenja

Svetlosni zrak, koji predstavlja elektromagnetne vibracije u svim ravnima što prolaze kroz pravac njegovog kretanja, prolaskom kroz Nikolovu prizmu od kalcita (kristalnog CaC03) biva polarizovan, tj. elektromagnetne vibracije posle napuštanja prizme dešavaju se samo u jednoj ravni, koja se zove ravan polarizovane svetlosti.

7.1 Fenomen optičke aktivnosti

Izvesne supstance i rastvori izvesnih supstanci imaju osobinu da uvrću ravan polarizovane svetlosti bilo u pravcu kretanja kazaljke na satu bilo u obrnutom pravcu. Za takve se supstance kaže da su optički aktivne, a efekt koji vrše na polarizovani zrak zove se optička rotacija. Veličina ugla između prvobitne ravni polarizovane svetlosti i skrenute ravni izražava moć rotacije supstance. Moć rotacije neke supstance zavisi od više faktora, a pre svega od prirode supstance.

Uslov da bi neka supstanca bila optički aktivna jeste da u njenom molekulu postoji neka vrsta asimetrije, tj. hiralnost. Takva asimetrija postoji kada se u molekulu nalazi ugljenikov atom koji je sa četiri svoje valence vezan za četiri različite atomske grupe, ili kada postoji ograničenost, ili potpuno sprečavanje slobodne rotacije oko kovalentnih veza.

Rotaciona moć optički aktivne supstance ne zavisi samo od prirode supstance nego i od talasne duzine polarizovanih zrakova. Dalje, ona zavisi od duzine puta koji polarizovani zraci pređu prolazeći kroz aktivnu supstancu, ili, što se svodi na isto, od broja aktivnih molekula na koje zraci nailaze na jedinici dužine puta (drugim rečima: zavisi od koncentracije aktivne supstance). I temperatura ima uticaja na rotacionu moć, kao i priroda rastvarača, ako se ispituje rastvor optički aktivne supstance.

Da bi mogla da se poredi rotaciona moć raznih optički aktivnih supstancij merenje treba vršiti pod standardnim uslovima: upotrebiti određenu talasnu dužinu polarizovanih zrakova, odredenu dužinu puta kroz aktivnu supstancu, određenu koncentraciju aktivnih molekula i određenu temperaturu. Uz sve ovo treba označiti i eventualno upotrebljeni rastvarač. Rotacija dobijena pri ovakvim, standardnim, uslovima zavisi samo od prirode optički aktivne supstance i zove se specifična rotacija [oc].

7.2 Specifična rotacija

Specifična rotacija [oc] je, dakle, rotaciona moć optički aktivne supstance svedena na jedinične uslove:

a = izmereni ugao rotacije ravni polarizovane svetlosti izražen u stepenima;
c = koncentracija optički aktivne supstance u gramima na 100 ml rastvora;
d = dužina (u decimetrima) cevi (kivete) u kojoj se određuje rotaciona moć supstance;
t = temperatura prilikom merenja;
X = talasna dužina polarizovane svetlosti (obično žuta svetlost ekscitovanog natrijuma, D = 598 nm).

Da bi se mogla meriti i specifična aktivnost supstanci čija je molekulska težina nepoznata, koncentracija se daje u g/100 ml, a ne u molovima/lit.

Ako je supstanca rastvorena, treba označiti rastvarač. Ako je merenje vršeno sa čistom tečnom supstancom, u tom slučaju se umesto koncentracije u formulu unosi gustina tečnosti. Ako gustina nije poznata, specifična rotacija se izražava samo kao a (bez uglaste zagrade).

7.3 Značaj određivanja optičke aktivnosti

Rotaciona moć, merena u standardnim uslovima, predstavlja specifičnu fizičku konstantu veoma korisnu za karakterizaciju i identifikaciju neke optički aktivne supstance. Za dokazivanje enantiomernih oblika ovo je jedini kriterijum za razlikovanje, jer čisti enantiomeri imaju identične sve ostale fizičke osobine (t.t., t.klj., gustinu, indeks prelamanja), a razlikuju se samo po tome što jedan od njih obrće ravan polarizovane svetlosti udesno (u pravcu kretanja kazaljke na satu), i označava se kao dekstrogiran (+), a drugi ulevo, i označava se kao levogiran (—).

7.4 Određivanje rotacione moći

Merenje ugla skretanja ravni polarizovane svetlosti vrši se u polarimetru. Polarimetar sačinjavaju sledeći osnovni delovi:

(a)izvor svetlosti (po pravilu to je natrijumova lampa);
(b)fiksni polarizator (polaroid filtar ili Nikolova prizma);
(c)kiveta s ispitivanom tečnošću;
(d)obrtni analizator.

Kada je kiveta prazna, maksimum intenziteta polarizovane svetlosti dospeva u oko kada se polarizacione ravni polarizatora i analizatora poklapaju. Kada kiveta sadrži optički aktivnu tečnost, maksimum polarizovane svetlosti će dospeti u oko ako se analizator okrene za onoliko stepeni koliko iznosi ugao za koji je ispitivana tečnost uvrnula ravan polarizovane svetlosti.

U praksi, kada je kiveta prazna, polarizator i analizator se postave jedan u odnosu na drugog pod pravim uglom, da bi u oko dospeo minimum intenziteta polarizovane svetlosti. Umetanjem optički aktivne tečnosti intenzitet svetlosti se povećava i treba ga ponovo svesti na minimum obrtanjem analizatora za odgovarajući ugao. Ovakav uređaj je izabran zbog toga što je oko u stanju da tačnije utvrdi neznatna odstupanja od minimalnog intenziteta svetlosti nego od maksimalnog. Međutim, princip merenja ugla rotacije polarizovane svetlosti ostaje isti i u jednom i u drugom slučaju.

Postoji i treća, tehnička, varijanta za utvrđivanje ugla rotacije ravni polarizovane svetlosti. U toj varijanti analizatorski sistem instrumenta sadrži još jednu malu Nikolovu prizmu čija je ravan polarizacije neznatno nagnuta u odnosu na glavnu analizatorsku prizmu. Kroz ovu dodatnu prizmu prolazi polovina zrakova te je vidno polje podeljeno na dve polovine. Operator rotira prizmu dok obe polovine vidnog polja ne budu jednako osvetljene. U tom položaju u oko operatora ne dospeva niti maksimum niti minimum zrakova nego „polusenka”.

Rezultati ispitivanja fizičkih osobina često mogu biti veoma značajni za dalji tok analize. Od svih fizičkih konstanti naročitu važnost za identifikaciju organskih supstanci imaju tačka topljenja (ako je supstanca čvrsta) i tačka ključanja (ako je supstanca tečna), pogotovo zbog toga što se vrednosti dobijene merenjem lako mogu uporediti sa vrednostima koje su, za mnogobrojne organske supstance, iznete u raznim priručnicima, tabelama i sličnim publikacijama.

Na kraju poglavlja o fizičkim osobinama organskih supstanci valja reći još i ovo:

Izostavljeno iz prikaza

Ma koliko bili korisni dobijeni podaci o fizičkim konstantama prilikom analize nepoznatog organskog jedinjenja, ne treba se na njih preterano osloniti i donositi preuranjene zaključke, pogotovo ako ne raspolažemo dovoljno dugim iskustvom u organskim analizama.

Slika 2. Šema polarimetra

Izostavljeno iz prikaza