Praktikum za KVALITATIVNU SEMI-MIKRO HEMIJSKU ANALIZU obuhvata celokupno gradivo vežbi iz kvalitativne analize predviđeno programom predmeta Analitička hemija za studente Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a može da posluži i drugima koje interesuju takve vrste analize. On obuhvata kraće teorijske osnove kvalitativne hemijske analize, uputstvo za praktičnu kvalitativnu hemijsku analizu neorganskog uzorka semi-mikro tehnikom, hemijske reakcije koje se odvijaju u toku sistematske analize jona i obimnije tablice fizičko-hemijskih konstanti.

U toku pisanja ovog materijala trudili smo se da problematiku predočimo jasno, dopunimo je dugogodišnjim praktičnim iskustvima i detaljnim obrazloženjima pojedinih koraka u analizi. Međutim, i pored toga, svesni smo činjenice da Praktikum verovatno ima i nedostataka, pa će svaka kritika i sugestija pomoći da se uočeni nedostaci otklone u sledećem izdanju.

Autori se najsrdačnije zahvaljuju recenzentima na korisnim i dobronamernim primedbama i sugestijama koje su doprinele konačnom izgledu Praktikuma.

Stampanje ove knjige omogućila su isključivo finansijska sredstva sponzora koji su pokazali razumevanje za naše napore na čemu im se iskreno zahvaljujemo i posvećujemo deo prostora u knjizi.

Novi Sad, septembar 1995.
Mr Ljiljana A. Kolarov i dr Eva S. Lončar

Sadržaj

1. UVOD
1.1. OPŠTA PRAVILA RADA U LABORATORIJI
1.2. REAGENSI
1.3. PRANJE STAKLENOG POSUĐA
1.4. PRVA POMOĆ

2. KVALITATIVNA HEMIJSKA ANALIZA
2.1. OPŠTI DEO
2.2. ISPITIVANJE KATJONA
2.2.1. TABLICE I NAPOMENE ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJON PO ANALITIČKIM GRUPAMA SEMI-MIKRO TEHNIKOM
2.2.1.1. TABLICA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA I ANALITIČKE GRUPE
2.2.1.2. TABLICA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA II ANALITIČKE GRUPE
2.2.1.2.1. IIa ANALITIČKA GRUPA KATJONA (SULFOBAZE)
2.2.1.2.2. Ilb ANALITIČKA GRUPA KATJONA (SULFOKISELINE)
2.2.1.3. TABLICA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA III ANALITIČKE GRUPE
2.2.1.3.1. IIIa ANALITIČKA GRUPA KATJONA
2.2.1.3.2. Illb ANALITIČKA GRUPA KATJONA
2.2.1.4. TABLICA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA IV ANALITIČKE GRUPE
2.2.1.5. TABLICA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA V ANALITIČBCE GRUPE
2.2.2. SHEME ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA PO ANALITIČKIM GRUPAMA
2.2.2.1. SHEMA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA I ANALITIČKE GRUPE
2.22.2. SHEMA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONAI I ANALITIČKE GRUPE
2.2.23. SHEMA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA III ANALITIČKE GRUPE
2.2.2.4. SHEMA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA IV ANALITIČKE GRUPE
2.2.2.5. SHEMA ZA ODVAJANJE I DOKAZIVANJE KATJONA V ANALITIČKE GRUPE
13. ISPITIVANJE ANJONA

2.3.1. TOK ANALIZE ANJONA
2.3.1.1. DOKAZIVANJE KARBONATA
2.3.1.2. DOKAZIVANJE ACETATA
2.3.1.3. DOKAZIVANJE HLORIDA
2.3.1.4. DOKAZIVANJE BROMIDAI JODIDA
2.3.1.5. DOKAZIVANJE NITRATA
2.3.1.6. DOKAZIVANJE SULFATA
2.3.1.7. DOKAZIVANJE FOSFATA
2.3.1.8. DOKAZIVANJE OKSALATA
2.3.1.9. DOKAZIVANJE TARTARATA

2.4. SISTEMATSKI TOK KOMPLETNE ANALIZE KATJONA I ANJONA
2.4.1. PRETHODNA ISPITIVANJA
2.4.2. ANALIZA KATJONA
2.4.3. ANALIZA ANJONA
2.5. REAKCIJE RAZDVAJANJA I DOKAZIVANJA KATJONA I ANJONA
2.5.1. REAKCIJE KATJONA
2.5.1.1. KATJONI I ANALITIČKE GRUPE
2.5.1.2. KATJONI II ANALITIČKE GRUPE
2.51.3. KATJONI III ANALITIČKE GRUPE
2.5.1.4. KATJONI IV ANALITIČKE GRUPE
2.5.1.5. KATJONI V ANALITIČKE GRUPE
2.5.2. REAKCIJE ANJONA
2.6. SPOT TEST

3. PRILOG
3.1. REAGENSI NEOPHODNI ZA ANALIZU

I KONCENTROVANE KISELINE
II RAZBLAŽENE KISELINE
III KONCENTROVANE BAZE
IV RAZBLAŽENE BAZE
V SOLI

VI ZASIĆENI RASTVORI
VII ČVRSTI REAGENSI
VIII ORGANSKI RASTVARAČI

IX SPECIJALNI REAGENSI
3.2. TEST RASTVORI
3.3. TABELE
3.3. 1. TERMODINAMIČKI PROIZVODI RASTVORLJIVOSTI I RASTVORLJIVOST
3.3.2. TERMODINAMIČKE KONSTANTE DISOCIJACIJE KISELINA
3.3.3. TERMODINAMIČKE KONSTANTE DISOCIJACIJE BAZA
3.3.4. KONSTANTE DISOCIJACIJE (NESTABILNOSTI) KOMPLEKSNIH JONA
3.3.5. STANDARDNI NORMALNI REDOKS POTENCIJALI
3.3.6. PERIODNI SISTEM ELEMENATA
LITERATURA

Uvod

1.1. Opšta pravila rada u laboratoriji

Radeći kvalitativnu i kvantitativnu analizu studenti treba sa savladaju osnovne principe izvođenja hemijskih eksperimenata. Kako im stečeno znanje kasnije pomaže u radu i u drugim hemijskim laboratorijama moraju na početku naučiti pravila rada koja su uglavnom opšta i važe za sve hemijske laboratorije.

1. Pre početka svakog eksperimenta, student se mora detaljno upoznati sa teoretskim principima, reakcijama i postupkom rada predstojećeg eksperimenta. Ne započinjati eksperiment čije izvođenje nije potpuno jasno.
2. U toku rada se mora biti uredan i pažljiv uz poštovanje pravila sigurnosti. Nered i nemarnost u radu mogu prouzrokovati povrede, pogrešne rezultate i ponavljanje analize.
3. Organizovati eksperiment tako da se uz dugotrajne operacije (dekantovanje, filtriranje, kuvanje i uparavanje rastvora) mogu uporedo raditi i drugi poslovi.
4. Površina radnog stola ne sme biti zatrpana nepotrebnim predmetima (torbe, sveske), ostacima lakmusa i filter hartije.
5. Reagense (čvrste i tečne), destilovanu vodu, gas i struju koristiti štedljivo. Reagensi se štede i tako da se pri radu, uzimaju samo neophodne količine. Uvek imati na umu da veliki višak dodatog reagensa (česta greška početnika u radu) može promeniti rezultat analize.
6. Tokom rada voditi računa da se reagensi ne zaprljaju. Čvrste hemikalije (nalaze se u staklenim bocama sa širokim grlom i brušenim zapušačem tzv. „bocama za prah”) uzimati suvom i čistom kašikom ili špatulom. Rastvori se čuvaju u reagens bočicama na kojima se nalaze zatvarači sa kapalicama, pa je moguće dodavati rastvor reagensa u kapima. Kapalicom ne dodirivati zid suda u koji se dodaje rastvor i odmah je, nakon upotrebe, vratiti na bočicu sa koje je uzeta. Kapalicu sa reagens bočice i brušeni zatvarač sa boce sa čvrstim hemikalijama nikada ne spuštati na sto tako da mogu da se zaprljaju. Korišćene bočice vraćati na njihova mesta pazeći da se na bočicama ne zamene čepovi ili kapalice. Bočice sa rastvorima koncentrovanih kiselina imaju specijalno brušene zatvarače (sadrže dva žljeba, jedan naspram drugog). Slična takva dva žljeba se nalaze i na grliću bočice. Okretanjem zatvarača u pogodan položaj da se žljebovi na zatvaraču i grliću bočice poklope i naginjanjem bočice (bez skidanja zatvarača, ali se on obavezno pridržava kažiprstom) moguće je dodavati rastvor kap po kap. Nakon upotrebe, zatvarač okrenuti za 90° čime se bočica zatvara. Obavezan deo pribora potrebnog za rad je i kapalica, odn. kapilarna pipeta koja se koristi za prenošenje tečnosti iz sudova bez gubitaka (npr.izvlačenje tečnosti iznad taloga) i za dodavanje tečnosti u kapima. Kapalica je staklena cev koja je na jednom kraju izvučena u kapilaru, a na drugi kraj je navučena gumena kapica. Kapalicu ne uranjati u reagens bočicu. Kada se reagens nalazi u boci bez kapalice, rastvor sipati u čistu, suvu čašu ili epruvetu i iz njih uzimati potrebnu zapreminu rastvora. Višak reagensa ne vraćati u bocu iz koje je uzet.
7. Sve operacije sa supstancama koje su otrovne, zapaljive koje se dime, puše ili isparavaju izvoditi u digestoru sa dobrom ventilacijom. Digestor je zaseban odeljak u hemijskoj laboratoriji u obliku većeg staklenog ormana. Ima ventilator i uključen je u ventilacioni sistem. Kada se mora ispitati miris supstance, uraditi to tako da se isparenje iznad otvora suda blagim pokretom dlana usmeri ka nosu posmatrača.
8. Zagrevanje je česta operacija u toku analize i ono se može izvesti direktno na plamenu, preko azbestne mrežice, u kupatilima (vodeno, uljano, peščano) ili pomoću raznih električnih uređaja za zagrevanje. Za prva dva načina, a često i za treći, se obično koriste plinski plamenici. Bunsenov plamenik (izumeo ga je Robert Bunsen 1857. god.) (slika 1) je najstariji i najviše korišćen (upotrebljava se još Tecluov i Mekerov plamenik).

Slika 1: Konstrukcija Bunsen-ovog plamenika i zone temperature u a) nesvetlećem i b) svetlećem plamenu

Izostavljeno iz prikaza

1. Sagorevanje gasa se reguliše dovodom vazduha čime se menjaju temperatura i osobine plamena. Optimalnim dovođenjem vazduha, (plamen je skoro bezbojan i šušti) u plamenu se razlikuju tri zone. Odmah iznad otvora cevi se nalazi plavi konus plamena (zona A). U njoj nema gorenja, jer se vazduh i plin mešaju, i tu je temperatura najniža. Zona B je srednja, u njoj je nepotpuno sagorevanje gasa, a zbog ograničenog priticanja vazduha. Taj deo plamena ima redukcione osobine, jer se nalaze proizvodi razgradnje gasa od kojih neki imaju moć redukcije. Najviša temperatura je u spoljnoj zoni plamena (zona C) gde je potpuno sagorevanje gasa i taj deo plamena ima oksidacione osobine. Plamenik se pravilno pali tako da se zatvori dovod vazduha, otvori dovod gasa i zapali gas na vrhu plamenika. Kada je gas upaljen, postepeno se povećava dovod vazduha dok se ne postigne potpuno sagorevanje gasa, a plamen je skoro bezbojan. (Ne sme se dopustiti stvaranje čađavog plamena, jer takav plamen prlja posuđe i dovodi do grešaka u radu, npr. u gravimetriji). Prilikom gašenja plamenika, postupak je obrnut: prvo se zatvara dovod gasa, a kada se plamen ugasi, zatvara se i regulator dovoda vazduha na plameniku.
2. Vruć predmet hvatati štipaljkom, klještama ili krpom, a nikako rukama. Kada se stakleno posuđe zagreva direktno na plamenu, spoljni zidovi suda moraju biti suvi. Plamenik ili posuda ne smeju biti nepomični: ili se pomicanjem plamenika (držeći ga u ruci) pažljivo zagreva nepomična posuda ili se posuda greje kružeći blagim pokretima kroz plamen nepomičnog plamenika. Time se izbegava pregrevanje na jednom mestu i prskanje ili ključanje. Kada se zagreva epruveta, otvor okrenuti tako da njen sadržaj nikoga ne povredi ako epruveta prsne ili sadržaj naglo proključa (izleti napolje).
3. Jedna od osnovnih operacija tokom hemijske analize je taloženje. Stvoreni talog se od rastvora odvaja raznim metodama (dekantovanje, filtriranje, centrifugiranje). Koja će metoda biti upotrebljena, zavisi od količine i vrste nastalog taloga. Kada je nastalo puno taloga, odvaja se filtrimnjem. Filtrira se kroz specijalnu hartiju tzv. hartiju za filtriranje (može biti različite poroznosti), koja se postavlja na stakleni levak. Pre filtriranja, rastvor se obično odvaja od taloga dekantovanjem tj. odliva se bistra tečnost iznad taloga, ali pazeći da se slegnuti talog ne uzmuti. Dekantovanjem se samo grubo odvaja rastvor od taloga. Posle dekantovanja sledi filtriranje čime se potpuno odvaja talog od rastvora. Manja količina taloga se odvaja od rastvora centrifugiranjem. Kada se koristi centrifuga (ručna ili električna):

• uvek stavljati paran broj uravnoteženih kiveta u rotor centrifuge (pre centrifugiranja obeležiti kivetu ili mesto u cenfrifugi da se kivete ne zamene), a ako se koristi samo jedna kiveta u drugoj vodom izjednačiti masu.
• pri korišćenju ručne centrifuge treba je pokretati laganim jednoličnim okretanjem ručice. Kada je centrifugiranje završeno (obično traje oko 1 minut), ostaviti centrifugu da se zaustavi; nikako je ne zaustavljati nasilno rukom.

Nakon centrifugiranja (ako je rastvor iznad taloga mutan, cela operacija se ponavlja) bistar rastvor iznad taloga prenositi u drugu epruvetu/kivetu kapalicom. Pre unošenja kapalice u rastvor, stisnuti gumenu kapicu da se istisne vazduh (ako se kapica stisne dok je kapalica uronjena u rastvor, mehur vazduha može uzmutiti talog). Nagnuti kivetu, pa kapalicom koja je uronjena u rastvor, uz zid kivete i neposredno ispod površine, izvlačiti rastvor laganim popuštanjem pritiska na kapicu. Iznad taloga se mora ukloniti što je moguće više rastvora. Nepotpuno odvajanje rastvora od taloga dovodi do grešaka i pogrešnih rezultata analize (pomešaju se sadržaji taloga i rastvora). Kada je uklonjen rastvor (što potpunije) iznad taloga, talog ispirati tečnošću za ispiranje predviđenom upustvom.

1.2. Reagensi

Hemikalije koje se koriste u radu moraju biti čiste, jer količina prisutnih nečistoća utiče na uspešan rezultat analize. Prema stepenu čistoće, hemikalije se uobičajeno dele na:

1. Hemikalije tehničke ili komercijalne čistoće − hemikalije označene ovom oznakom nemaju definisan sastav i ne smeju se koristiti u slučajevima gde je važna čistoća hemikalija. Npr. kalijum-dihromat i sumporna kiselina, kada se koriste za pripremanje sredstva za pranje posuđa, mogu biti tehničke čistoće. Generalno se hemikalije tehničkog kvaliteta ne koriste za analitčki rad.
2. Hemikalije sa oznakom purum, pm., (lat. purum = čisto) sadrže minimalno 97,0% deklarisane supstance.
3. Hemikalije sa oznakom purissimum, pss., (lat. purissimum = najčistije) sadrže minimalno 98,0% deklarisane supstance.
4. Hemikalije za analizu, p.a., (lat. pro analysi = za analizu) sadrže minimalno 99,0% deklarisane supstance. Hemikalije sa oznakom p.a. u najvećem broju slučajeva zadovoljavaju potrebe u analitičkim laboratorijama.
5. Superčiste hemikalije

Postoje i hemikalije specijalnog kvaliteta koje su pogodne za ođređene, specifične primene:

• reagensi za volumetrijsku analizu − Titrivali, volumetrijski rastvori, rastvori pufera, indikatori
• preparati za hromatografiju, polarografiju, spektroskopiju, elektronsku mikroskopiju i druge metode analize
• hemikalije čiji kvalitet odgovara zahtevima određenim u farmakopejama i koje služe samo za laboratorijsku upotrebu − Ph. JUG II, III i IV, Ph. Eur., BP, USP, Codex France itd.
• klinički biohemijski reagensi − proizvodi koji su pogodni za biohemijske svrhe sa indikacijama specijalne primene
• preparati za mikroskopiju i bakteriologiju
• preparati za dijagnostiku.

Pored navedenih laboratorijskih hemikalija, postoje i hemikalije za industrijske i druge potrebe: preparati za površinsku obradu metala, egzotermna-izolaciona i izolaciona sredstva za metalurgiju, hemikalije i preparati specijalne namene.

Apsolutno čistih hemikalija nema, samo količina nečistoće u njima može biti neznatna tako da ne utiče na tok određivanja. Kada se kupuju hemikalije, treba imati u vidu da proizvođači mogu imati i svoje oznake čistoće koje se razlikuju od navedenih. Npr., firma FLUKA (Svvitzerland) proizvodi hemikalije sledećih stepena čistoće:

• puriss.: > 99% sadržaja
• purum: > 97% sadržaja
• pract.: > 90%, većinom > 95% sađržaja
• techn.: nemaju stalan sadržaj

i hemikalije specijalnog kvaliteta:

• p.a. − pro analysi, proizvodi garantovanog sastava i podesni za specijalne namene
• odgovaraju zahtevima nabrojanim u farmakopejama
• za HPLC − rastvarači za tečnu hromatografiju koji su specijalno testirani
• rastvarači visoke čistoće za specijalne namene
• titrimetrijski standardi − reagensi za volumetrijsku analizu
• za razne metode analize (npr. elektroforezu, IR i UV spektroskopiju, NMR) i specijalne namene (npr. podesne za fotografske potrebe, za elektronsku primenu).

Na pakovanjima hemikalija, pored naziva i molekulske mase jedinjenja, oznake čistoće, fizičkih konstanti postoje i znaci na koje treba obratiti naročitu pažnju, jer pokazuju ili koliko je hemikalija opasna po zdravlje ili koje mere opreza treba preduzeti prilikom rada. Opasni proizvodi su označeni znacima opasnosti u obliku slika tzv. piktogrami prema međunarodnim pravilima (European Communities).

1. Eksplozivno — simbol označava supstancu koja može eksplodirati pod određenim uslovima (izbegavati trenje, udar, varnice, toplotu).
2. Oksidans — supstanca može zapaliti zapaljive materije ili pojačati postojeći plamen; čuvati ih od zapaljivih materija.
3. Zapaljivo — zapaljive hemikalije (čvrste, tečne i gasovi) i osetljive na vlagu; izbegavati dodir sa vazduhom, vodom i otvorenim plamenom.i udisanje para, dodir sa kožom, očima i odećom.
4. Otrov — supstance opasne po zdravlje kada se udišu, progutaju ili dođu u dodir sa kožom i mogu dovesti do smrti; izbegavati svaki dodir sa kožom.
5. Skodljivo ili nadražljivo — kada supstanca padne na kožu, izaziva lako oštećenje; izbegavati kontakt sa kožom.
6. Korozivno — hemikalija oštećuje živo tkivo i uređaje; izbegavati udisanje para, dodir sa kožom, očima i odećom.
7. Biološki opasan materijal.
8. Radioaktivna supstanca.

1.3. Pranje staklenog posuđa

Sve posuđe koje se koristi tokom rada u laboratoriji mora biti potpuno čisto. Ako suv sud (npr. odmerna tikvica ili erlenmajer) izgleda čist kada se posmatra prema svetlosti, to još uvek ne znači da je on zaista čist. Za proveru treba ubrizgati tanak mlaz destilovane vode iz špric boce u unutrašnjost suda, pa sud polako okretati. Sud je čist jedino ako.voda ravnomerno kvasi zidove, bez skupljanja u kapi.

Laboratorijsko posuđe prati odmah nakon upotrebe, jer se tada nečistoća najlakše uklanja. Prašnjavo i prljavo posuđe prvo oprati (i spolja i iznutra) četkom i česmenskom vodom, da se ukloni gruba prljavština. Pri radu treba biti pažljiv, jer ponekad početnici polome posuđe i ozlede ruke dok ga peru. Stakleno posuđe ne čistiti mehaničkim sredstvima (VIM, pesak, stakleni i metalni štapići, metalni delovi četke za pranje), jer se na posuđu pojavljuju neprimetne ogrebotine. One mogu izazvati prskanje posude prilikom zagrevanja kao i onečišćenja posude koja se teško uklanjaju. Nakon grubog pranja, sud prati toplom vodom i deterdžentom (tečnim) ili praškom za sudove (koji je prethodno rastvoren) da bi se uklonila masnoća.

Posle pranja, sud isprati česmenskom vodom, obrisati ga spolja čistom krpom i okrenuti otvorom na dole. Ako se voda, sa unutrašnjih zidova, ravnomerno sliva, bez skupljanja u kapljice, sud je čist. Tek tada ga isprati, 2-3 puta, malom zapreminom destilovane vode. Oprano posuđe sušiti u sušnici (na 105° C) ili na čistim policama za sušenje posuđa. Kada se oprano posuđe odmah koristi, postaviti ga okrenutog otvorom na dole na čistu podlogu (filter hartija, tetrapelena).

Ako na unutrašnjem zidu suda, posle pranja toplom vodom i deterdžentom, zaostaju kapi vode, znači da sud nije dovoljno čist i da za dalje pranje treba upotrebiti energičnije sredstvo. Jedno takvo sredstvo je alkoholni rastvor kalijum-hidroksida koji se priprema rastvaranjem 40-50 g čvrste supstance u 500 ml vode (rastvor je topao i treba ga hladiti). Kada se rastvor ohladi, dodati 500 ml tehničkog alkohola, 96%. Druga smeša za pranje je hrom-sumpoma kiselina koja predstavlja zasićen rastvor kalijumili natrijum-dihromata u koncentrovanoj sumpornoj kiselini. Smeša se priprema rastvaranjem 5-6 g K2Cr207 u 100 ml tople vode. Kada se rastvor ohladi, pažljivo dodavati, uz mešanje, 100 ml tehničke sumporne kiseline (nikada ne sipati vodu u koncentrovanu sumpomu kiselinu, jer se naglo razvija velika količina toplote, pa tečnost prska). Rastvor ostaviti da stoji uz povremeno mešanje. Ako se nije rastvorio sav dihromat, sve zajedno sipati u staklenu bocu, ali koristiti samo rastvor. Pri pranju, hrom-sumpornu kiselinu sipati u posudu tako da se, okretanjem posude, unutrašnji zidovi potpuno ovlaže, a zatim je vratiti u posudu odakle je sipana, jer se može koristiti više puta. Hrom-sumporna kiselina je ispravna dok je žuto-mrke boje. Kada rastvor postane zelen, treba ga baciti (izgubio je moć pranja). Hrom-sumporna kiselina uklanja nečistoće oksidacijom i rastvaranjem nečistoće.

Posuđe zaprljano mrkom prevlakom mangan(IV)-oksida, MnO4 prati rastvorom hlorovodonične ili azotne kiseline u koji je dodato malo vodonik-peroksida (u 100 ml 1:1 HNO3 dodati 5 ml 30%-nog rastvora H202). Prevlaka mangan(IV)-oksida se na posudi pojavljuje kada sud, u kome se nalazio rastvor kalijum-permanganata, nije odmah opran.

Posle pranja posuđa smešama za pranje, posude temeljno isprati česmenskom vodom, a zatim 2-3 puta manjim zapreminama destilovane vode. Cela operacija pranja se mora ponoviti ako se posle ispiranja na unutrašnjosti suda skupljaju kapi vode.

Posude ne brisati tkaninom iznutra, jer ih to ponovo zaprlja. Opšte je pravilo da se posuđe samo spolja briše tkaninom, a ako mora biti suvo i iznutra, suši se u električnoj sušnici (izbegavati sušenje kalibrisanog posuđa u sušnici, jer širenje i skupljanje stakla nije povratan proces, pa se može promeniti zapremina kalibrisanog suda).

VAŽNO UPOZORENJE!

Sve navedene tečnosti za pranje su veoma agresivne i mogu prouzrokovati slepilo ako padnu u oko. Oštećuju kožu tela, a neki progorevaju odeću. Posuđe i četke sa kojih kaplje tečnost za pranje ne smeju se nositi po laboratoriji. Ako hrom-sumporna kiselina padne na kožu, odmah je obrisati suvom krpom i oprati sa dosta vode i 10%-nim rastvorom sode-bikarbone.

1.2. Prva pomoć u slučaju nezgode

Kada se u laboratoriji, pored pažljivog rada i preduzetih mera opreznosti, desi nezgoda (trovanje, posekotine, opekotine od hemikalija ili vatre) povređenoj osobi treba odmah ukazati prvu pomoć.

Prvu pomoć pruža najbliža prisutna osoba, a u slučaju ozbiljnih povreda mora se pozvati lekar ili povređenu osobu odmah prebaciti u bolnicu.

Osobama bez svesti ne sme se davati tečnosti. Onesvešćenu osobu transportovati položenu na bok. Kada povređena osoba ne diše, odmah pristupiti veštačkom disanju − usta na usta.

Povrede izazvane oštrim predmetom

Rane koje obilno krvare ne smeju se ispirati vodom, a okolinu rane isprati antiseptičkim sredstvom (Asepsol, hidrogen i sl.). Na ranu staviti zavoj za prvu pomoć. Nikada ne stavljati vatu na otvorenu ranu. Manje posekotine previti zavojem za prvu pomoć. Kada je povređena arterija, krvarenje se zaustavlja jače stegnutim zavojem ili pritiskom prsta iznad mesta posekotine. Ako se koristi gumeni zavoj, zabeležiti vreme vezivanja (najduže dva sata). Strana tela u rani sme odstraniti samo lekar.

Opekotine. Opekotina predstavlja lokalno oštećenje tkiva, koje vrlo brzo dovodi do opštih promena u organizmu. Opekotine mogu biti:

• termičke
• hemijske (kiseline, baze)
• električne (često uz udar struje).

Svaka od ovih opekotina može dovesti do teškog stanja organizma zvanog opekotinski šok, pa je neophodno znati koje su mere prve pomoći. Lokalno treba sprečiti dalje delovanje visoke temperature, hemikalija i struje. Opečenu površinu odmah ohladiti da bi se sprečila koagulacija ljudskih belančevina. Hlađenje nastaviti mokrim oblozima. Unesrećenom dati da pije tečnost: voda, mleko, čaj, voćni sok, ali nikako alkohol. U vodu se može dodati so i soda-bikarbona (po jedna kašika u litar vode). Povređenog, sa mokrim oblozima na opečenim površinama brzo prebaciti do ambulante, a kada je opekotina manje površine, opečeno mesto hladiti.

Najčešće greške koje se čine u slučaju opekotinske povrede su neblagovremeno i neadekvatno tretiranje opekotine u smislu stavljanja na ranjavu površinu raznih masti, krema, soli, sapuna i slično. Zabranjeno je bušenje nastalih plikova i skidanje opečene kože. Ođelo sa opečene kože ne skidati, ali skinuti predmete koji stežu (kaiš, cipele, sat, kravata i dr.).

Opekotine izazvane hemikalijama. Ako je koža nagrižena kiselinom, povređeno mesto isprati sa dosta hladne vode, a zatim rastvorom sode bikarbone (10%-ni rastvor).

U dodiru sa koncentrovanom azotnom kiselinom, koža požuti, a zatim se stvaraju rane koje dugo i teško zarastaju. Koncentrovana sumporna kiseliina na koži stvara bele plikove iza kojih ostaju ožiljci. Druge kiseline (hlorovodonična i sirćetna) izazivaju manja oštećenja kože. Kada neka koncentrovana kiselina padne na kožu, gužvama suve vate odstraniti kiselinu, a zatim kožu ispirati hladnom vodom i rastvorom sode bikarbone.

Koncetrovani rastvori jakih baza (NaOH i KOH) izazivaju teška oštećenja kože, jer koža postaje prvo glatka i klizava, a posle se stvaraju teško zalečive rane. Povređeno mesto isprati sa dosta hladne vode, a zatim 3-5%-nim rastvorom neke kiseline (sirćetne, limunske ili borne).

Povrede oka. Oko držati otvoreno (pridržavati kapak palcem i kažiprstom) i odmah ga isprati sa dosta hladne vode. Posle vode, oko isprati 3-5%-nim rastvorom borne kiseline (ako je u oko pala baza) ili 3-5%-nim rastvorom sode bikarbone (kada je u oko pala kiselina). Pri ozledi oka krhotinama, oko zaštititi zavojem (ne ispirati vodom) i otići kod lekara.

Oštećenja usta, jednjaka i želuca. Kada kiselina dospe u usta, jednjak i želudac, odmah popiti 2%-ni rastvor magnezijum-oksida.

Kod trovanja bazom, odmah popiti razređenu sirćetnu kiselinu, limunov sok ili mleko. Povrede jednjaka bazom su posebno opasne, jer se gutanjem baze jednjak sužava.

Ako je osoba progutala otrov, poželjno je da se izazove povraćanje bilo mehanički bilo pijenjem slane vode (3 kašičice kuhinjske soli rastvoriti u 2 dl mlake vode), ali ako gubi svest ne sme se ništa stavljati u usta.

Trovanje gasovima i parama. U slučaju trovanja gasovima (CO, H,S i propan-butan gasom), unesrećenog izneti iz zatrovane atmosfere na svež vazduh, raskopčati mu odeću, smiriti ga i utopliti. Veštačko disanje primeniti ako otrovana osoba prestane da diše.

Kod trovanja hlorom, bromom, oksidima azota i parama kiselina, osoba treba da udiše pare amonijaka (komad vate natopljen razblaženim amonijakom) i pije mleko. U slučaju trovanja amonijakom (izaziva jak kašalj) povređenog izvesti na svež vazduh i dati mu da udiše pare sirćetne kiseline.

Naročito je opasno trovanje cijanovodoničnom kiselinom (HCN) i cijanidima. Posle doze od 200 mg cijanida, smrt nastupa u roku od nekoliko minuta. Trovanje gasom je opasnije, jer se gas brže apsorbuje. Kod trovanja udisanjem, otrovanog izneti na svež vazduh, položiti ga na ravnu podlogu i osloboditi ga odeće. Primeniti veštačko disanje, ako je poremećeno disanje. U slučaju trovanja gutanjem cijanidnih soli, odmah izazvati povraćanje stavljanjem prsta u ždrelo otrovanog. Natopiti gazu amil-nitritom (C5HnN02) i dati je otrovanom da duboko udiše. Intervenisati brzo! U slučaju težeg trovanja, lečenje mora početi u roku 5-10 minuta da bi bilo uspešno.