Zanimlјiv, duhovit i originalan način izlaganja, bogata i svestrana naučna i stručna dokumentacija i čist narodni jezik poznatog stručnjaka i oduševlјenog istraživača prof. Dr. Jovana Tucakova, našeg najbolјeg poznavaoca lekovitog bilja, već na prvim stranicama potpuno osvajaju svakog čitaoca, a osobito lјubitelјa prirode i prirodnih lekova. Takvo svestrano delo na našem jeziku nemamo, pa će ovaj savremeno obraćen enciklopedijski priručnik popuniti osetnu prazninu u našoj oskudnoj stručnoj i naučnoj farmakognozijskoj literaturi. Neosporno je da će ovo kapitalno životno delo neumornog trudbenika na proučavanju naše medicinske flore doprineti unapređenju pravilnije i šire upotrebe lekovitog bilja i bilјnih lekova kod nas.

Ne samo široka javnost već i zdravstveni radnici dobiće ovim delom dragocen praktičan priručnik i odličan udžbenik. To je istovremeno i veoma zanimlјiva lektira koja se čita bez predaha, jer je cela materija iznesena vrlo živo i na svojstven način.

Pisac na neposredan, vrlo pristupačan i razumlјiv način pruža ogroman broj dragocenih podataka o poznavanju, branju, sušenju, čuvanju, hemijskom sastavu, dejstvu, upotrebi, gajenju, zaštiti, razmnožavanju i preradi lekovitog bilja i izradi prostih lekova od sveg našeg lekovitog bilja. Sve je ovo zasnovano na naučnim podacima najbolјih domaćih i inostranih stručnjaka, tako da ovo delo predstavlјa poslednju reč nauke o lekovitom bilјu.

Ne samo mnogobrojni dragoceni podaci, slike i crteži već, npe svega, toplina, žarka lјubav, entuzijazam, stil i način na koji nam sve to pisac pruža, a isto tako i njegovo ogromno životno iskustvo i objektivnost — bude u čitaocu neodolјivu želјu i volјu da se i sam posveti istraživanju lekovitog bilja ne bi li čovečanstvo dobilo nove, bolјe i jevtinije, svakom pristupačne lekove od bilja, preparate koji bi još blagotvornije uticali na radnu sposobnost i na produktivnost i produžetak aktivnog života čoveka, večite želјe svih generacija kroz vekove. Ta humana, lјudska, socijalna i prosvetitelјska nit provlači se kroz celo delo ovog neobičnog pisca, prijatelјa i poznavaoca prirode.

Bilјni lekovi kroz vekove, od prvih pisanih spomenika do danas, imaju ogroman značaj u profilaksi i terapiji. U najnovije vreme, istovremeno sa sintetskim, svake godine se u naučnoj medicini i farmaciji javlјaju i mnogobrojni novi bilјni lekovi. Meću njima ima i biljaka koje rastu na našem tlu i od velikog su značaja za čovečanstvo. Tako je, na primer, buhač iz našeg Primorja još uvek najbolјi insekticid, jer nije otrovan za čoveka i životinje tople krvi, ne izaziva naviku i deluje vrlo brzo. Vunasti digitalis iz istočne Srbije najbolјi je lek za srce. Opijum iz Makedonije ima najviše morfina, a kamilica iz Banata najviše etarskog ulјa tamnoplave boje. Bosna daje najbolјi lipov cvet, a Deliblatski pesak gorocvet najbolјeg kvaliteta.

Stotine miliona lјudi boluju od malarije. Glavni lek je kinin iz kore cinhone. Milioni stanovnika tropskih krajeva boluju od srdobolјe, a protiv nje se uspešno upotreblјavaju alkaloidi emetin i konesin, opet bilјni lekovi. Aobelin, ezerin, strofantin, strihnin i stotine drugih veoma važnih lekova, oficinalnih u svim farmakopejama sveta, takoće su bilјnog porekla. Vitamini, provitamini i antibiotici isto su tako proizvodi biosinteze bilja. Čovek još ne poznaje hemijski sastav mnogih npurodnih materija, na se u naučnom svetu s pravom očekuje da će nove, savremene, osetlјivije metode čovečanstvu pružiti još blagotvornije lekove.

Oblika je oee narodne knjdžge i to što pisac, dobar poznavalac narodnog života, iznosi ne samo kako treba nego i kako ne treba upotreblјavati izvesno lekovito bilje. Ovo je osobito važno za bilje jakog fiziološkog dejstva jer ono u rukama neukog i neobaveštenog može izazvati razne vidove trovanja, a ponekad i smrt. To zdravstveno narodno prosvećivanje je osobenost i velika vrednost ove knjige.

Na našem jeziku do sada nismo imali delo o lekovitom bilјu ovako svestrano obraćeno. Pogotovo ne delo u kome je sakuplјeno iskustvo čoveka koji je ovo studirao i ceo cvoj vek posvetio proučavanju medicinske flore kod nas i u inostranstvu, profesora koji taj predmet predaje na Farmaceutskom fakultetu, čoveka koji je na Beogradskom univerzitetu 1940. godine osnovao naš prvi Institut za farmakognoziju, a 1948. prvi Institut za proučavanje lekovitog bilja u Beogradu. Ubeđen sam da će ova knjiga naići na dobar prijem i da će dobro doći svakom domaćinstvu, jer je pisana za narod da mu pomogne.

Akademik prof. dr Kosta Todorovin

Sadržaj

Predgovor

OPŠTI DEO

Lečenje biljem u nas
Lekovito i mirisno bilje u našoj narodnoj poeziji i medicini
Orfelin — naš prvi farmakognozijski pisac

UPOTREBA LEKOVITOG BILJA KROZ VEKOVE

Naše lekovito bilje — naši zeleni rudnici
Od čega sve zavisi lekovitost svake bilјke?
Pakovanje i čuvanje lekovitog bilja.
— Uzroci kvarenja droga n gubljenja lekovitosti
O lekovitim sastojcima medicinskog bilja
Alkaloidne bilјke
Upotreba alkaloidnih biljaka i čistih alkaloida
Glikozidne bilјke
Mirisno lekovito bilje
Bilje sa sluzima, gumama i iektnnima
Taninska i srodna polifenolska jedinjenja
Antibakterijski sastojci višeg bilja

LEKOVITOST BORA I POVRBA

O belom i crnom hlebu: vitaminizacija belog brašna i belog hleba

IZRADA I UPOTREBA BILjNIH LEKOVA

Praktična uputstva o upotrebi lekovitog bilja u domaćinstvu

KOJE SE BOLESTI MOGU IZLEČITI ILI UBLAŽITI MEDICINSKIM

Bolesti usta
Neprijatan zadah iz usta
Smetnje u organima za varenje
Zapalјenje jednjaka (ezofagitis)
Zapalјenje želudačne sluznice, katar želuca (gastritis, gastroenteritis)
Čir želuca i dvanaestopalačnog creva
Obolјenja želuca. Povećano lučenje želudačne sone kiseline (hiperaciditet, hiperhlorhidrija)
Smanjeno lučenje želudačne sone kiseline (hipoaciditet ili hipohlorhidrija)
Poremećaj varenja. Dispepsija
Zapaljenje tankog creva (enteritis)
Zapalјenje debelog creva (kolitis)
Proliv (dijareja)
Zatvor, tvrda, neuredna stolica (opstipacija, konstipacija)
Protiv gađenja, povraćanja, podrigivanja
Gorka sredstva za jačanje. Za jačanje apetita i, za jače lučenje želudačnog soka
Crevni paraziti. Pantl,ičara (tenija), crevna glista (askaris), sitne gliste — crvići (oksiure)
Obolјenja jetre i žučnih puteva.
Upala jetre (hepatitis), zapalјenje žučne kesice (holecistitis), rastvaranje kamena u žučnoj kesici (holelitijaza), ciroza jetre
Šećerna bolest (dijabetes)
Čajevi za lečelјe šećerne bolesti
Čajevi za mršavlјenje
Bolesti organa za mokrenje. Čajevi za lakše mokrenje
Zapalјenje bubrega (nefritis), zapalјenje bubrežne karlice (pijelitis), zapalјenje tkiva bubrega (pijelonefritis)
Kamen u bubregu i mokraćnoj bešici. Zapalјenje mokraćne bešike (cistitis)
Upala grla i krajnika (faringitis i laringitis)
Za lakše iskašlјavanje. Akutan i hroničan bronhitis (zapalјenje ogranaka dušnica)
Obolјenja srca. Neuroza srca. Zapalјenje srčanog mišića (miokarditis).
Zapalјenje unutrašnje srčane opne (endokarditis).
Zapalјenje srčane kese (perikarditis). Nepravilnost u ritmu srčanih otkucaja (aritmija)
Zakrečeni krvni sudovi i povišen krvni pritisak (arterioskleroza i hipertenzija)
Angina pektoris (stenokardija)
Obolјenja vena.
Zapalјenje vena (flebitis)
Proširenje vena (varikoziteti)
Šulјevi (hemoroidi)
Živčane bolesti.
Neuroze, neurastenija, histerija i nesanica (inosomnija)
Neuralgija. Protiv noćnog mokrenja podase.
Migrena
Ženske bolesti. Za regulisanje menstruacije
Reumatizam, išijas, artritis i ulozi (podagra, giht)
Sredstva za draženje kože (flogistika i revulziva)
Čajevi za znojenje, protiv nazeba (sudorifika ili dijaforetika).
Protiv znojenja. Protiv groznice i nazeba
Kožne bolesti.
Zapalјenje kože i lišaji. Ekcemi. Promrzline. Kupke i oblozi
Malokrvnost (anemija). Lekovi za jačanje organizma (tonika ili roborancija)

KAKO I KAD TREBA BRATI LEKOVITO BIljE

Zaštita biljara
Praktična sušara za lekovito bilje
Biljarski kalendar
Gubitak u težini lekovitog bilja prilikom sušenja na vazduhu

OGLEDNO-UGLEDNI VRTIN ZA LEKOVITO BILjE

Vitrina — izložba lekovitog bilja

PREGLED VAŽNIJIH PODATAKA O GLAVNIJEM DOMAĆEM LEKOVITOM BILJU

REČNIK GLAVNIJIH MEDICINSKIH NAZIVA

POSEBNI DEO

A — Agar-agar
B — Bagrem
V — Velebilje
G — Gavez
D — Daninoć
B — Bumbir
E — Eukaliptus
Ž — Žabica
Z — Zdravac
I — Ivanjsko cveće
J — Jabuka
K — Kakao
L — Lavandula
LJ — Ljoskavac
M — Majkina dušica
N — Navala
O — Ovas
P — Pavit
R — Ražena glavnica
S — Salata
T — Tatula
U — Yrac
X — Hajdučka trava
C — Celer
Č — Čaulmogra
Š — Šafran

Literatura

Registar imena biljaka

Registar latinskih naziva biljaka

Registar naziva bolesti

Upotreba lekovitog bilja kroz vekove

Istorija je učitelјica života

Istorija poznavanja i upotreba lekova je deo kulturne istorije čovečanstva. — Farmakologija je nauka o lekovima. Ona proučava, pre svega, fiziološko dejstvo i sudbinu lekova u organizmu, njihovo izlučivanje i način upotrebe. Farmakoterapija je nauka o upotrebi lekova u lečenju bolesti, dakle, grana farmakologije. Fitoterapija je grana farmakologije koja se bavi lečenjem pomoću bilja.

Farmakognozija je nauka o drogama, o prirodnim lekovima anorganskog (mineralnog) i organskog (bilјnog i životinjskog) porekla. Nјen naziv potiče od dve grčke reči — farmakon, što znači lek, otrov ili droga i gnosis, što znači znanje ili poznavanje. U nekim zemlјama farmakognozija se naziva materija medica, a stari naziv bio je poznavanje droga. Naziv »farmakognozija« prvi je upotrebio Sejdler (Seydler) 1845. godine, i on je danas prihvaćen bezmalo u svim zemlјama.

Lekovito bilje je zaoralo duboku brazdu u životu svih naroda. Poznavanje i upotreba bilјnih, životinjskih i anorganskih sirovina razvijali su se, dizali do izvesnog uspona i propadali zajedno s kulturom tih starih naroda. Važnost lekovitog, začinskog, aromatičnog i tehničkog bilja i životinjskih droga velika je u miru, a u ratu još veća, jer se tek u neredovnim prilikama oseća nedostatak mnogih sirovina iz prekomorskih i zaraćenih zemalјa. Svaki narod, svako pleme, svaki kraj, pa i svaka epoha imala je i ima svoje lekovite droge. Kao i u svemu drugom, tako i ovde često vlada moda. Danas, na primer, živimo u doba vitamina, hormona, antibiotika, sulfonamidnih preparata itd., i bez njih se ne može zamisliti moderna terapija.

Lekovito bilje je u mnogim zemlјama još uvek jedna od najpoznatijih, najjevtinijih i najpristupačnijih lekovitih sirovina. Ukoliko je jedan narod primitivniji, ukoliko neka zemlјa ima slabiju hemijsko-farmaceutsku industriju, utoliko lekovito bilje za njega ima veću važnost. Ipak ne treba prećutati činjenicu da su glavni kupci našeg lekovitog bilja baš zemlјe sa najjačom farmaceutskom industrijom, premda one i proizvode više lekovitog bilja od ostalih država. Kako se to može objasniti? To je zbog toga što one to naše bilje preraćuju i posle celom svetu prodaju gotove lekove.

Pokušaji da se lekovito bilje izbaci iz upotrebe u savremenoj medicini ostali su bez uspeha. Iako moćna i vrlo napredna farmako-hemijska industrija sintezom proizvodi svake godine sve veći broj novih lekova poznatog hemijskog sastava i postojanog fiziološkog dejstva, lekova koji imaju još i tu prednost što se mogu tačno dozirati i bolesniku davati na više načina, ipak upotreba bilјnih i životinjskih droga ne opada.

Lenenje lekovitim biljem staro je gotovo isto koliko i samo čovečanstvo. Prvi počeci upotrebe lekovitog bilja verovatno su bili instinktivni, slični kao među životinjama. Nasumce, desno i levo, tražeći hranu u borbi za goli život i opstanak, probajući razne trave na koje je nailazio u večitom kretanju, lutanju i stremlјenju, čovek je kroz vekove sticao dragoceno praktično iskustvo, koje još i dan-danas u mnogim prilikama, i pored najusavršenijih modernih mašina, često najviše vredi. To mnogi čine i danas, pogotovo primitivni narodi. Otrovnost i lekovitost mnogog bilja čovek je upoznao i preko raznih životinja, u prvom redu onih koje je najpre pripitomio. Svima je poznato da domaće životinje ne jedu otrovno bilje. Ali se, isto tako, zna da mnoge životinje jedu razne otrovne bilјke bez ikakvih štetnih posledica, iako su mnoge od njih za čoveka čak i smrtonosne.

Nevolјa čoveka svačemu nauči. A bolest je velika nevolјa. Boleštine su čoveka naterale da meću živlјem i rastinjem oko sebe traži leka sebi i svojim bližnjim. Onaj čovek koji je bez ikakvih predrasuda prvi došao na misao da na svoju ranu ili opekotinu položi list bokvice ili neko drugo lišće da bi time ublažio bol, taj čovek bi se mogao, u neku ruku, smatrati za preteču istovremeno i lekara i apotekara. Mnoge droge koje se danas upotreblјavaju u naučnoj medicini primlјene su iz narodne: digitalis, ražena glavnica, kininova kora, koren ipekakuane, čaulmogra, ricinus, gorocvet, rauvolfija, kola i dr. Van svake sumnje je, dakle, da je veština lečenja lekovitim biljem vrlo stara. Istorija poznavanja lekovitog bilja poklapa se sa istorijom medicine i farmacije.

Može se bez preterivanja reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama bilјnog i živoginjskog porekla, farmakognozija.

I zato, kad god se govori o istoriji veštine spravlјanja lekova i o lekovitim sirovinama, uvek se, u prvom redu, misli na nauku o lekovitod1 bilјu. Jer su bilјke jakog fiziološkog dejstva vazda privlačile pažnju čoveka, a one otrovne ulivale su mu, pored toga, još i strahopoštovanje.

Na primer, izvesni bilјni otrovi (od kojih su neki vrlo važni lekovi: strihnin i strofantin), koji vekovima služe izvesnim divlјim plemenima u tropskim predelima za trovanje strela u lovu na zveri i za međusobno ratovanje, za teranje »zlih duhova« i »otkrivanje veštica«, još uvek su to najjači otrovi. I naš narod je osećao neku užasnu odvratnost i strah od otrovnog bilja. To se vidi i po imenima koja mu je dao, kao, na primer: bunika, blјušt, zmijak, jedić, izjed, čemerika, kukuta, kukurek, lјutić, pasje grožđe, vučja jabuka, pustikara, besnik, kukolј, burjan i sl.

Naprotiv, prema lekovitom, mirisnom, ukrasnom i korisnom bilјu narod je pun nežnih izliva velike lјubavi. Dokaz su divna imena: majkina dušica, nana, matičnjak, lјubičica, krasulјak, miomir, milogled, miloduh, stidak, dobričica, smilјe, kovilјe, đurđevak, spomenak itd. Nigde lekovitom bilјu nisu ukazavana tolika pažnja i važnost i nigde mu nije pripisivano toliko magično dejstvo kao u našim narodnim pesmama.

To mračno doba, protkano najčudnijim i najprotivrečnijim verovanjima i obavijeno dubokom tajanstvenošću trajalo je ne samo u narodnoj već i u službenoj medicini sve do početka XIX veka. Svaka droga imala je svoje zlatno doba. Mnoge droge kroz vekove bile su po nekoliko puta unošene i izbacivane iz školske medicine.

Početak XIX veka je prekretnica u poznavanju i upotrebi droga. Otkrivanje, dokazivanje i izolovanje alkaloida iz opijuma, strihnosa, kininove kore, nara, i ostalih droga, a zatim izolovanje glikozida, označuju početak naučne farmacije i ujedno pozitivne nauke o drogama. Hemijskim, fiziološkim i kliničkim ispitivanjima vraćene su u farmaciju mnoge zaboravljene droge: jedić, nar, bunika, tatula, navala, ražena glavnica, opijum, stiraks, mrazovac, ricinus, čemerika i dr.

Gotovo sve farmakopeje u svetu propisuju danas ove veoma važne droge od realne lekovite vrednosti.

O lekovitim sirovinama još nije kazana poslednja reč. Na tom polju ima više da se uradi no što je to dosad učinjeno.

I. Primitivci. — Pretpostavlja se da svi primitivci, bez obzira na društveno uređenje, boju kože i mesto koje nastanjuju na Zemlјinoj kugli, upotreblјavaju lekovito bilje i druge lekovite sirovine svoga kraja i da među njihovim lekovima lekovito bilje zauzima prvo i najvažnije mesto, pre životinjskih droga i mineralnih lekova. Tako, na primer, na bar relјefima Egipćana i Asiraca nalaze se ove bilјke: ricinus, vrba, lokvanj, perunika, vinova loza i dr. To važi naročito za krajeve sa mnogo šuma, sa bogatom, bujnom i raznovrsnom florom, kao što su tropski vlažni predeli.

Poznavanje droga predavalo se, zajedno sa veštinom lečenja, s kolena na koleno, od oca na sina. Veština lečenja čuvala se u porodici kao velika tajna. Davanje i uzimanje leka obavlјalo se najčešće uz izvesne odrećene tajanstvene radnje praćene igrama, pesmama, molitvama i drugim ritualnim obredima, koji, zajedno s lekom, treba povolјno da utiču na bolesnika i njegovo iscelјenje (moć sugestije). Svaki kraj na Zemlјinoj kugli imao je i svoje otrove za lov, rat, kriminalna trovanja i sl. Razne vrste strofantusa u Africi, kurare oko Amazona, ipak na krajnjem Istoku služili su tamošnjim stanovnicima kao otrov za strele. Starim Grcima kukuta je bila sudski otrov za osuđenike. U Evropi i Sibiru tatula je čest kriminalni otrov. Južni Banat je centar za trovanje tatulom u Vojvodini. U Beogradu je sad u modi list oleandra. Naši planinci truju jedan drugom kokoši čemerikom. Neprosvećeni vinari stavlјaju bobice velebilja u vino »da bi vino bilo jače« itd.

Među primitivcima, vračare i bajalice su najčešći narodni lekari. U drevnim knjigama starih naroda, u kojima su iznesena filozofska i religiozna njihova shvatanja, kao, na primer Pent-Sao u Kineza, Veda u Hindusa, Papirusi u Egipćana, Biblija u Jevreja, Vend-Avesta u Persijanaca i dr., lekovi zauzimaju važno mesto i čine nerazdvojnu celinu njihove kulture.

Uopšte, prvi pisani spomenici o upotrebi prirodnih lekovitih sirovina za lečenje nalaze se na Istoku meću prvim kulturnim narodima, naročito u južnoj Aziji i severoistočnoj Africi.

II. Kinezi su najstariji kulturni narod. Oni, pored ostalog, imaju npee pisane spomenike o upotrebi bilja za lečenje.

Imperator Kin-Nong, 3000. god. pre naše ere, poznavaše više od stotinu lekovitih biljaka. Većina kineskih vladara pomagahu medicinu i prirodne nauke uopšte. Već 2700. god. pre naše ere, u knjizi o lekovitom bilјu, koju je napisao imperator Šen-Nung, spominju se, pored mnogih droga, i neke koje se i danas u medicini upotreblјavaju, kao, na primer, Rheum i cimet. Koliko su Kinezi u ta davnašnja vremena negovali medicinu, vidi se i iz akta jednog naprasitog vladara, koji je naredio da se spale svi tada poznati rukopisi sem medicinskih.

Pent-Sao, klasično medicinsko delo od 52 knjige, napisano 2500 godina pre naše ere, ima dve knjige posvećene bilјnim lekovima. U tom ogromnom delu, u kome je izneseno sve medicinsko znanje toga doba, već se spominju praškovi, pilule, infuza, dekokti i drugi farmaceutski oblici koji su i danas u upotrebi.

III. Indusi. — Indija je vekovima bila glavna izvozna zemlјa začina, droga i boja (indigo ili čivit). Zahvalјujući bujnoj i bogatoj flori, ona je odvajkada proizvodila razne skupocene droge za ceo svet. To je bila najbogatija zemlјa, koja je zbog toga privlačila razne zavojevače želјne bogatstva i slave.

Tražeći drugi, kraći put za Indiju, Kolumbo je otkrio Ameriku. Zbog Indije i ostale tropske Azije voćeni su toliki krvavi imperijalistički i kolonijalni ratovi. A svemu tome povod bile su skupocene droge, aromatika i druge bilјne sirovine kojima su obe Indije obilovale, više no ma koja druga zemlјa. Kad se ima u vidu da su začini i aromatika nekad bili mnogo skuplјi nego danas, da su pobeđeni morali pobediocu plaćati (pored zlata) biberom, cimetom, oraškom i drugim, onda se borba za Indiju može još bolјe shvatiti. Još 2000 godina pre naše ere iz Indije su karavanima nošene droge u zemlјe oko Crnog i Sredozemnog mora.

Razumlјivo je, dakle, da je terapeutika jedne takve zemlјe kao što je Indija oduvek morala imati velik broj droga u upotrebi. I današnja, kao i ranije induske farmakopeje, imaju veoma mnogo droga, među kojima i takvih koje nisu ispitane savremenim naučnim metodama. U Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima mnogo bilјnih, pored ostalih, kardamom, ajovan i dr. Bramanci su imali isklјučivo pravo da beru sveto bilje: smokve, banane, lotos, kino i dr. Indusi su upotreblјavali šećer (neprečišćen), med, sezamovo ulјe i palmovo vino.

Indijski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari. Tu veštinu čuvali su i ostavlјali najbolјim i najsposobnijim među sobom. Davanje lekova obavlјano je uz primenu verskih tajni, molitava, mađija i rituala.

U knjizi De simplicibus Serapion Mlađi opisuje veliki broj lekovitog bilja Indije.

IV. Egipćani su znali za mnoge droge. U početku se zadovolјavahu sirovinama iz svoje flore oko Nila, a kasnije, ukoliko su dalјe širili svoju vlast i trgovački uticaj, sve su više tražili skupocene droge, začine i jake mirise sa Istoka. Tako su, pored ostalog, upotreblјavali buniku, primorski luk (protiv vodene bolesti), žalfiju, majoran i nanu, lincuru ricinus i njegovo ulјe, maslinovo ulјe, aloe, seme od rena, bršlјan, šafran, pelen, komoniku (divlјi pelen), lјilјan, gospinu vlas, tajman, miru, balsame, dimet, gumu, mirise i začine iz Indije (oko 1500. god. pre naše ere).

U Eberovim papirusima (1550. god. pre naše ere) spominju se lekovite bilјke. Egipćani su poznavali veštinu balsamovanja, destilovanja mirisnih voda i parfema. U drevnim egipćanskim grobnicama naćene su razne droge. Stari Egipat bio je od velikog uticaja na razvoj veštine lečenja, izrade lekova i na celokupnu kulturu Jelina i drugih starih naroda: Feničana, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca i dr. Ovi pustinjski narodi upotreblјavahu, pored ostalog, još i opijum, galbanum, asu-fetidu, beli luk i druge sokove sukulentnih pustinjskih i stepskih biljaka.

Najnovija istraživanja dokazuju da je zahvalјujući svakodnevnoj upotrebi lekovitog bilja uspela gradnja istorijskih kolosa, egipatskih piramida. Da nije bilo lekovitog bilja, zarazne bolesti bi pokosile stotine hilјada radnika koji su gradili piramide u uslovima najtežeg primitivizma, bez osnovnih higijenskih potreba (nedostatak nužnika, zdrave vode i dr.).

Ipak, meću većinom starih naroda, a naročito meću Jevrejima, vladalo je verovanje da je molitva još uvek najvažnija pri lečenju, da je njeno dejstvo jače i pouzdanije i od samog leka koji bi se eventualno dao bolesniku. Mediko-farmaceutsku veštinu čuvali su sveštenici po hramovima, »klasa koja se brinula i za druge i za telo svoje pastve«. Verovali su i propovedali da se molitvom, postom i dobrim delima može »zao duh«, tj. bolest isterati iz čovečjeg tela. Pored ostalih lekova, upotreblјavali su vino, ulјe, mokraću od lјudi i životinja itd.

Feničani su bili najbolјi trgovci tog vremena. Trgovali su i drogama, o njima pričali razne izmišlјotine, kao, na primer, da mesto gde raste biber čuvaju krilate zmije, da je do njega vrlo teško dospeti i da je zbog toga skup. Feničani su droge malo upotreblјavali za sebe.

Sve ovo vreme do Grka može se nazvati religiozno. Sveštenici, leviti, pastofori, vrači i mađioničari u svojim bogomolјama obavijahu veštinu lečenja i pravlјenja lekova religioznim, magičnim radnjama, koje su sprečavale razvoj naučnog i eksperimentalnog shvatanja medicine i farmacije. Kritičkog duha nije bilo. Većina droga davana je bolesnicnma u obliku vrlo prostih farmaceutskih formi: maceracija, infuza, dekokta, ulјa, vina, linimenta i melema.

V. Grci. — Za vreme Grka i Rimlјana farmacija se postepeno oslobađa religije i misticizma, zatim postaje sve više deskriptivna i ponekad eksperimentalna.

Herodot (500. god. pre naše ere) spominje ricinusovo ulјe, ali koje služi kao gorivo, a ne za lek. U V veku pre naše ere spominju se kukuta, sok od mlečike, brionija, kolocintis i dr. Orfej spominje kukurek, beli luk i dr., a Pitagora primorski luk, slačicu i kupus.

Hipokratova dela (459—370) pružaju nam prve pouzdane naučne podatke o mediko-farmaceutskim veštinama starih Grka. U njima se navodi do 300 lekovitih biljaka podelјenih prema fiziološkom dejstvu: protiv groznice Grci upotreblјavaju pelen i kičicu, protiv crevnih parazita luk; narkotika su opijum, bunika, velebilje i mandragora; drastika su ricinus, kukurek, kolocintis, debela tikva i skamonijum; emetika su kukurek i kopitnjak; diuretika su primorski luk, celer, peršun, špargla, beli luk; adstringencija su hrast, nar itd. Droge se daju bolesnicima u znatno većem broju farmaceutskih preparata, što predstavlјa znatan napredak u farmaciji. Hipokrat je najslavniji antički grčki lekar. Nјegova dela imaju veliku istorijsku vrednost.

Kukuta beše sudski otrov. Rizotomi ili herboristi imađahu dućane u kojima prodavahu droge koje su sami brali. Pored ostalih i slavni filozof Aristotel beše rizotom.

Teofrast (371—287) je napisao Istoriju bilja i u njoj izneo sve što se u to doba znalo o lekovitom bilјu. Pored drugih droga on spominje cimet i rizom perunike i čemerike.

Najvažniji pisac o poznavanju droga starog veka je Grk Pedanije Dioskorides ili Dioskorid, rođen u I veku u Maloj Aziji. Klasično njegovo delo De Materia MecLica, pisano 77. god. I veka, služilo je za ugled i uzor Rimlјanima i Arapima. To se delo može smatrati za prvu materiju mediku. Više od 15 vekova, pa čak i kroz ceo srednji vek, bilo je to delo od ogromnog uticaja na sve lekare.

Bezmalo svim kasnijim medicinskim piscima ovo delo bilo je uzor i izvor i pored svake droge obavezno se i na prvom mestu citiralo mišlјenje Dioskorida. On je mnogo putovao i upoznao medicinu i lekove cele Rimske Imperije, prateći kao vojni lekar rimske legije po Evropi, Aziji i Africi, širom ogromne i prostrane rimske države. Pored dotle poznatih droga, Dioskorid označuje terapeutsku upotrebu, način branja i čuvanja, crteže i falsifikate još i odolјena, hrastove kore, đumbira, reuma, primorskog luka, despika, titrice, nane, matičnjaka, žalfije, majorana, korijandra, anasona, bademovog, sezamovog i orahovog ulјa, mrazovca i drugog bilja. Opisao je više od 500 bilјnih, životinjskih i mineralnih droga. Bilјke je svrstao prema njihovim terapeutskim osobinama. Delo je prevedeno na arapski, italijanski, francuski i španski, a kasnije i na jezike svih kulturnih naroda. Nјegova pojava je od istorijskog značaja za nauku o lekovitom bilјu, lekovitim sirovinama bilјnog, životinjskog i mineralnog porekla i lekovima uopšte.

Snažan i blagotvoran uticaj Dioskorida i Hipokrata oseća se kroz vekove.

U Ilijadi (VIII vek pre naše ere) spominje se neki gorak koren koji, zdroblјen i stavlјen na ranjenu nogu, treba da ublaži bol junaka. Pred Pitijom neprekidno se puše i gore trave i lebde mirisi od kojih se ona zanosi i u transu, u bunilu, izvan sebe, proriče sudbinu lјudi. Biće da je tu bilo i otrovnog bilja, jer je i sama slavna proročica na kraju podlegla posle jedne takve burne seanse. Uopšte, čini se da medicina primitivnih naroda ceni u prvom redu drastične, »jake lekove«, tj. one čije se dejstvo brzo i vrlo očevidno opaža i ističe nezadrživom silinom na sve organe bolesnika.

U Aleksandrijskoj školi osećao se velik napredak u medicini od IV veka do dolaska Rimlјana, zatim nastupa stagnacija, ali posle izvesnog vremena nauke su opet počele cvetati do VII veka kad Arapi osvojiše Egipat. Ogromna biblioteka sa više od 2,000.000 knjiga spalјena je i u njoj znanje o lekovima i lekovitom bilјu toga doba.

Svi egipatski vladari pomagahu i negovahu medicinu, a najviše poznavanje i upotrebu otrova i protivotrova (terijaka i aleksifarmaka). U njihovim vrtovima gajene su otrovne bilјke, kao, na primer bunika, velebilje, tatula, jedić i dr. I danas Egipat ima najotrovniju i najlekovitiju buniku, Hyoscyamus muticus, koja ima gotovo deset puta više alkaloida od evropske bunike.

Pod uticajem Heraklita opijum se dodaje svim složenim lekovima, tzv. polifarmakama, koji su tada bili u modi. Šećer iz šećerne trske počinje da potiskuje med pri izradi mnogih lekova. Iz Indije i Etiopije dolaze razni začini, mirisi i lekovite droge. Upotreblјavaju se i mnogi čudni lekovi: krokodilski izmet, kornjačina krv, kamilјi mozak i dr.

VI. Rimlјani. — U početku, dok ne osvojiše zemlјe i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimlјani, kao, uostalom, i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotreblјavahu za lek skromne i malobrojne sirovine svoga kraja. Znali su i upotreblјavali uglavnom kupus, beli i crni luk. Katon tvrdi da se jednom Rim spasao od kuge zahvalјujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimlјanima. Međutim, u to vreme, dok je Rim bio u mraku i neznanju, u Grčkoj se uveliko osećao blagotvoran uticaj Hipokrata. Kasnije, u moćnoj Rimskoj Imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalјe za sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotreblјavati i prekomerno uživati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najfinije začine i mirise iz pokorenih država Azije i Afrike, koje su i danas glavni proizvođači ovih najskuplјih droga. Svaki pobeđen suveren morao je Rimu plaćati kao ratnu odštetu danak, pored ostalog, i određenu godišnju količinu tih egzotičnih droga. Osvajačkim ratovanjem i pokoravanjem mnogih naroda kulturnijih od sebe, primitivni i surovi Rimlјani upoznaše medicinu Grčke,

Egipta i mnogih starih naroda u Aziji, koja je stajala na mnogo višem stupnju od rimske.

Pod vladavinom rimskih kralјeva lekarsku dužnost vršile su same starešine porodica, a kasnije, do Cicerona, robovi i oslobođeni robovi, pretežno Grci i Jevreji. Docnije su dolazili lekari iz Grčke i Aleksandrije, manje iz ostalih pokorenih zemalјa. U svojim radnjama, lekari, pretežno oslobođeni robovi i stranci, često prodavahu, pored dozvolјenih, i zabranjene lekove. Od ovog unosnog, ali nedozvolјenog posla došlјaci se brzo obogatiše i istovremeno na sebe navukoše još veću mržnju rimskih patricija, naročito starog Katona, koji ih na svakom mestu i javno nazivaše da su »mendici« (prosjaci), a ne »m e d i c i«.

Čini se da je kod svih primitivnih naroda, pogotovo u ovom delu Evrope i stepskih, polupustinjskih krajeva srednje Azije, beli luk i hrana, i lek i začin, sredstvo za bajanje, vračanje, čini i mađije.

Poznati medicinski pisac Celzijus (25. god. pre do 50. godine posle naše ere), u knjizi De re međica, navodi oko 250 lekovitih biljaka, osim ostalih i aloe, amonijakum, buniku, lan, mak, biber, galbanum, cimet, lincuru, kardamom, skamonijum, stiraks, terpentin, tragakantu, čemerikuidr.

Nјegov savremenik Skribonijus Largus, takođe lekar rimskih imperatora, daje dosta dobar opis mnogih droga, među njima i nekoliko novih: Aconitum, Centaurium, Euphorbium, Colocynthis i dr.

Pedesetih godina I veka Plinije Stariji (23—79), rimski državnik i vojskovođa, savremenik Dioskorida, u svom delu Historia Naturalis (Istorija prirode, u 37 knjiga) govori o lekovitom bilјu. Proputovao je Germaniju i Španiju. Slično Dioskoridovom delu, i ovo je kroz ceo srednji vek citirano i mnogo cenjeno, ali je ono stvarno slabije od Dioskoridovog: opisi droga su nepotpuni; delo nije originalno, već je zbir verovanja i pretpostavki toga doba, bez kritičkog duha. Plinije je opisao oko 1.000 biljaka.

Zaslugom Dioskorida i Plinija skuplјeno je gotovo sve tadašnje znanje o lekovitom bilјu i drugim drogama.

Od glasovitijih rimskih lekara (istovremeno i apotekara) treba spomenuti slavnog Galenusa (Galen ili Galijen, 131—200), oca praktične, galenske farmacije. U svojim spisima o veštini izrade lekova on opisuje mnoge droge. U terapiju uvodi Fol. Uvae ursi. Nјegov uticaj se snažno oseća do kraja srednjeg veka. Dela mu odišu zdravim kritičkim duhom. Od njega je ostao samo manji broj spisa, jer mu je požar uništio apoteku. Po njemu se veština i nauka o izradi lekova naziva: »galenska farmacija«. Galenusovo delo prevedeno je u IX veku na arapski.

Sredstva za pobačaj i otrovne materije su u Rimu zakonom bile zabranjene. Za afrodizijaka Rimlјani su smatrali mandragoru, jedić, kantaride, kukutu i dr., i često su ih upotreblјavali.

Zanimlјivo je spomenuti kako već u to vreme ima falsifikovanja l e k o v a, a naročito skupih egzotičnih droga, o čemu piše Plinije. On, isto tako, ustaje protiv uvođenja stranih droga u terapiju, jer »taj uvoz upropašćuje rimsku državnu kasu«; to su bili u prvom redu cimet, biber, đumbir, mira i arapska guma.

VII. Srednji vek. — Opadanjem rimske moći, propašću Rimskog Carstva i navalom varvara nastaje velika pometnja i nazadovanje u svim veštinama, pa i u veštini lečenja i izrade lekova. Medicina se povlači u manastire. Praznoverje, mrak i neznanje ovladuju svetom. Čitanje klasičnih dela strogo se kažnjava. Vizantija pokušava nešto da spase, ali bez nekog vidnog uspeha. Bolesnici veruju da će ih spasti čudo. Misticizam osvaja sve društvene slojeve. Velika seoba naroda uništava gotovo sve tekovine klasične grčke i rimske civilizacije. Bolesnicima pišu zapise, amajlije, daju slike svetaca, nose ih u crkve, pod drveće sa »zapisom«, čitaju molitve i život svetaca, baju i vračaju i veruju da će im to više pomoći od droga, među kojima je katkad bivalo i takvih koje su bile od stvarne lekovite vrednosti. Veština lečenja, gajenja lekovitog bilja i izrade lekova sve više prelazi u manastire. Osnov terapije činilo je šesnaest svetih lekovitih biljaka koje su lekari-kaluđeri po manastirima obavezno gajili: lјilјan, žalfiju, ružu, morač, nanu, grčko seme, čubar, rutvicu, vratič i dr. Vrednost droge nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego od toga da li je bilјka uzabrana levom rukom, u ponoć, određenog dana, da li se pri tom ćutalo ili su pevane određene pesme, da li se pri tom zevalo, išlo natraške i sl. Mnogo su bili cenjeni i traženi čudni lekovi: mast od vepra ili besnog bika, zmijsko mleko, ptičije mleko, mokraća od novorođenčeta ili nevine devojke, krokodilske suze i sl. To se još i danas traži po našim apotekama. Koren božura iskopan za vreme mesečevog pomračenja i obešen o vrat bolesniku leči padavicu. Kod nas još ima krajeva gde se veruje da je lekovito samo ono bilje koje je brano noću uoči Jovana Bilјobera (6—7 juli), na Veliki petak i sl.

Karlo Veliki (742—814) naređuje da se na državnim imanjima gaje bilјke za bojenje, začin i lek i razne voćke. Popis bilja obaveznog za gajenje nalazio se u Kapitularima. Tu se navodi oko stotinu raznih biljaka, među kojima većina onih koje mi i danas upotreblјavamo u školskoj, homeopatskoj i narodnoj medicini: žalfija, primorski luk, perunika, slačica, više vrsta nana, kičica, mak, beli slez, razne vrste luka i dr. U to vreme Arapi preko Španije i Italije donose u Evropu mnoge droge sa Istoka.

Za vreme Karla Velikog osniva se čuvena medicinska škola u Salernu, koja počinje uspešno da se razvija i napreduje tek otkad su u nju prenesene arapske knjige i recepti. »Schola salernitana« ostavila je velik broj dela, od kojih su neka doživela više stotina izdanja, kao, na primer, Flos medicinae i razne antidotarije. U njima je lekovito bilje zauzimalo važno mesto. Benediktinci, koji su kroz vekove sačuvali grčko-rimske tradicije, osnovahu velike botaničke vrtove.

Posle krstaških ratova oseća se veći priliv droga sa Istoka. U Evropi kao da se oseća mali napredak.

U nekim zemlјama već u to vreme počinju raspre između apotekara (koji su izrađivali i prodavali lekarije, uglavnom droge) i prodavaca trava (herbarii), začina (speciarii) i aromatika (aromatarii). Apotekari su želeli svoju samostalnost, a, isto tako, i da budu više cenjeni u društvu i da ih razlikuju od ostalih, običnih trgovaca, jer je za apotekare bilo obavezno znanje latinskog jezika, čitanje recepata itd.

VIII. Arapi su znatno unapredili mnoge nauke, pa i medicinu i farmaciju. Najveća im je zasluga što su u farmakognoziju uveli primenu h e m i j e i što su celoj farmaciji dali naučni pravac, tako da farmacija postaje eksperimentalna nauka i veština. Oni u terapiju unose mnogo novih droga, naročito sa Istoka, većinom od realne lekovite vrednosti, koje su se do danas održale gotovo u svim farmakopejama u svetu.

Ogromno prostranstvo arapske države i moćna prekomorska trgovina mnogo doprinese da se arapska materija medika toliko obogati. Arapi upotreblјavahu, pored ostalog, i kamfor, trščani šećer, aloje, velebilje, buniku, kafu, đumbir, strihnos, šafran, kurkumu, zedoariju, manu, kubebu, biber, cimet, reum, senu, tamarindus, arapsku gumu, mošus, ćilibar, areka-palmu, zatim mnoge začine i mirise. U farmaciju uvode sirup od šećera, destilaciju i perkolaciju, izradu eliksira itd.

Umesto drastičnih purgancija (kukureka, euforbijuma) arapski lekari daju blaga laksantna sredstva, kao, na primer, tamarindus, manu, senu, reum i dr., koje i mi danas upotreblјavamo.

Prvi njihovi lekari učili su se u nestorijanskoj akademiji u Bagdadu. Carigradski patrijarh Nestorijus (435. godine) bi izgnan kao jeretik u Libijsku pustinju. Tu on predavaše medicinu, ubrzo privuče mnogobrojne oduševlјene ćake koji prevedoše klasične grčke i rimske medicinske knjige na asirski i arapski jezik. Razićoše se po celoj prednjoj Aziji do Indije i osnovaše mnoge bolnice i vrlo napredne škole, koje nazivahu »akademije«, od kojih je najčuvenija bila ona u Bagdadu. Značajno je napomenuti da su nestorijanci prvi odelili farmaciju od medicine. Godine 850. izdan je njihov kodeks Krabadin, koji se može smatrati za prvu službenu farmakopeju u svetu.

Velik je broj slavnih arapskih mediko-farmaceutskih stručnjaka i pisaca. Najpre su učili iz grčkih i latinskih dela, a posle izradiše sopstvenu originalnu nauku, koja je stajala na najvišem stupnju u to vreme. Sa istoka se naučni centri pomerahu ka zapadu i Sevilјa, Kordova i Grenada u Španiji postaše najčuveniji naučni centri sveta, koji su kasnije uticali na škole u Salernu, Monpelјeu i drugde u Evropi.

G e b e r (700—765) udara temelјe hemiji ili alhemiji. On je ujedno jedan od najvećih i najpoznatijih prirodnjaka tih vremena. Geber daje metode spravlјanja najpoznatijih metala, soli, kiselina i alkalija, zatim veštinu filtracije, kristalizacije, sublimacije i destilacije.

Kroz ceo srednji vek evrogrci lekari se služe izvrsnim arapskim delom De re međica od Jovana Mezue (830. godine). Kanon od Avicene (1000. godine) ima mnogo droga. Ibn Bajtar (roćen u Malagi 1197, umro 1248. godine) dao je originalno i za ono vreme savršeno delo, koje se može meriti sa Dioskoridovim. U Liber magnae collectionis simplicium alimentorum et medicamentorum on opisuje više od 1400 bilјnih droga, daje podatke za osnivanje i urećenje botaničkih vrtova, iznosi lična originalna zapažanja itd.

Ibn Batutah (1304—1369), rođen u Maroku, obišao je i opisao kaspijsku oblast, Indiju, Javu, Kinu i prodro u Afriku do Timbukta.

Gospodari ogromnog carstva, mora, svetske trgovine i bogatstva, Arapi su stalno donosili sve nove i nove droge, začine i aromatike. Od Sundskih ostrva, preko Cejlona, Indije, Persije (Irana), zemalјa oko Crvenog i Sredozemnog mora sve do Španije, Arapi su osnivali mnoge napredne trgovačke kolonije.

Arapi su spasli mnoge naučne tekovine Grka i Rimlјana. Dok je hrišćanska Evropa bila utonula u mrak i neznanje, Arapi su visoko uzdigli buktinju nauke.

IX. Novi vek. — Putovanja Marka Pola (slavni Venecijanac, 1254—1324) u tropsku Aziju, Kinu i Persiju, otkriće Amerike i putovanja Vaska de Game u Indiju oko Rta dobre nade, donose Evropi velik broj novih droga. Razvoj štamparije omogućava objavlјivanje znatnog broja stručnih farmako-medicinskih dela. Svuda u Evropi dižu se botanički vrtovi u kojima se pored domaćeg bilja čine pokušaji gajenja i onog donesenog iz dalekih zemalјa Starog i Novog sveta. Početak XVI veka i za materiju mediku čini prekretnicu i korak unapred. Kao i svaku drugu novotariju, tako i lekovite droge, začine, sredstva za uživanje i namirnice, nisu u Evropi svuda primili glatko, bez otpora. Mestimično su vođene žučne i dugotrajne raspre. Neprijatelјi egzotičnih sirovina i novotarija uopšte, iznosili su najcrnje i najraznovrsnije priče. Na primer, da upotreba krompira, navodno, uzrokuje pojavu skrofuloze, čaj izaziva padavicu, od duvana se poludi itd. Inak su čaj, kafa, kakao, krompir, kukuruz i druge bilјne sirovine postepeno osvojile ukus Evroplјana. Krompir i kukuruz rešiše problem gladi u Evropi.

Polovinom XVII veka u evropsku medicinu se uvodi Cortex Chinae (kininova kora) pod nazivom »kontesin prašak«, jer ga je prva upotrebila za lek žena vicekralјa Perua kontesa del Cinhon. Droga ubrzo osvoji Englesku, Francusku i Nemačku, iako su protivnici upotrebe kininove kore u terapiji bili vrlo uporni, osobito najugledniji lekari toga vremena, članovi akademije. Droga je prodavana veoma skupo kao tajni čudotvorni lek pod raznim izmišlјenim imenima, kao, uostalom, što se to činilo i sa ipekakuanom i drugim novim lekovima od vrednosti, od kojih su državni ili crkveni poglavari, a kasnije karteli i trustovi imali bogate prihode i pomoću njih vršili jak uticaj na svoje neprijatelјe u državi i izvan nje. Takve isklјučive monopole pojedinci su grozničavo čuvali i svim sredstvima branili.

Otkrićem Amerike materija medika se obogatila znatnim brojem veoma važnih droga: kininova kora, ipekakuana, kakao, ratanija, hidrastis, puršijana, lobelija, jalapa, tolu, peru i kopaiva-balsam, senega, vanila, sarsaparila, sasafras, sabadila, gvajak, kaskarila, gvarana, matiko, mate, duvan, paprika, naj kvirc itd.

Sve ove droge nisu odjednom dospele u Evropu i nisu sve upotreblјavane u iste svrhe kao danas. I tu je bilo lutanja sve dok se u XIX veku nije pristupilo naučnom, eksperimentalnom ispitivanju na životinjama, a zatim na lјudima i dok droge nisu bile hemijski ispitane i iz njih izolovani lekoviti sastojci u čistom stanju. Kao i ranije, tako su se i kroz XVII i XVIII vek još uvek vrlo mnogo upotreblјavala čudna i neobična sredstva za lečenje. Da navedemo samo neke droge životinjskog porekla, koje su uživale velik ugled, dobar glas i znatnu potrošnju: zmije, gušteri, žabe, skorpioni, razni crvi, psi i štenci (kučići), zatim, prašak od lobanje, nokti s lјudskih ruku i nogu (protiv zatvora i epilepsije), konjska griva i rep, jelenski rogovi, kosa, mokraća i izmet lјudi i životinja, plјuvačka, čovečja mast, ženino mleko itd. Vračara, bajalica, šarlatana, avanturista i drugih nadrilekara bila su puna sela i gradovi.

Dok su stari narodi upotreblјavali bilјke uglavnom u obliku infuza, dekokta i maceracija, dakle, kao proste farmaceutske forme, dotle se u srednjem veku, a naročito od XVI do XVIII veka sve više traže složeni lekovi, među kojima su terij aka zauzimala glavno mesto. Osim droga bilјnog porekla, u njima je bilo i životinja i minerala. O hemijskim i farmakodinamskim nepodnošlјivostima nije se vodilo računa niti se u to vreme nešto o tome znalo. Ukoliko je terijak bio složeniji, ukoliko je za ovu njegovu izradu upotreblјeno više bilja i retkih životinja i minerala i ukoliko je bio izrađivan s više pompe i parade na javnom mestu, utoliko se više cenio i skuplјe prodavao.

Alhemičari vekovima uporno ali uzaludno traže »univerzalni eliksir«, »životni eliksir« i »kamen mudraca«.

U XVIII veku treba spomenuti dva slavna imena: Line Karl fon (Linne Carl fon, Linnaeus, 1707—1778) i Šele Karl Vilhelm (Scheele Carl Wilhelm, 1742—1786). Line je načinio red u botanici. Godine 1735. objavio je seksualni sistem raspodele sveg bilja, koji se do danas održao kao najpraktičnija i najpreglednija sistematika bilja. On je svakoj bilјci dao ime i prezime na latinskom jeziku.

U novom veku izišao je znatan broj dela o lekovitim sirovinama od raznih pisaca. Da spomenemo samo najpoznatije: Valerius Kordus, Nikolaus Monardes, Karolus Kluzijus, Teofrastus Paracelzus, Lemeri, Matiolus i drugi.

X. Devetnaesti vek. — Francuska revolucija znači novo doba i za farmaciju. Naučna farmacija, zapravo, tada i počinje. Hemija, koja je za ovih poslednjih 170 godina učinila revoluciju u nauci i njenim tekovinama, izašla je iz farmacije. Lavoazije (Antoine Lavoisier), osnivač nove, naučne, pozitivne hemije, radio je u pariskim apotekama. Prvi i najbolјi njegovi saradnici su apotekari. On u Francuskoj, Šele u Švedskoj, Pristli u Engleskoj postavlјaju hemiji čvrste i zdrave temelјe. Hemija počinje voditi. Velik broj apotekara zadužuje hemijsku nauku otkrićima novih elemenata, jedinjenja i dr. Da spomenemo samo najpoznatije: Bome, Devi, Balar, Bercelijus, Prust, Fovler, Šele, Tromsdorf.

Prvi vidlјiv rezultat hemijskog pravca u farmaciji se oseća u samom početku XIX veka. Već 1803. god. pariski apotekar D e r o s n izdvaja jednu kristalnu supstanciju slabe alkalne reakcije, koju on naziva sel đ’opium. To beše narkotin. Godine 1804. Derosn i Segen otkriše morfin u opijumu. Tako počinje istorija alkaloida. Do kraja XIX veka izolovano je više od stotinu raznih alkaloida iz droga donesenih iz svih delova sveta.

U fitohemiji XIX vek je v ek alkaloida i početak naučne farmakognozije zasnovane u prvom redu na hemiji.

Godine 1817. Zertirner uspeva da izoluje morfin, a iste godine Robike narkotin.

Peletije (Pelletier) i Kavantu (Caventou), profesori Visoke farmaceutske škole u Parizu, otkrivaju vrlo brzo znatan broj veoma važnih alkaloida: 1817. god. strihnin i brucin, 1820. god. kinin, Peletije i Mažandi 1817. otkrivaju emetin, iste godine Gajger otkriva akonitin, a Runge kofein, 1842. Voskresenski izdvaja teobromin, 1832. Peletije otkriva u opijumu narcein. Francuski apotekar Šarl Tanre otkriva 1875. ergotinin (ergotoksin), a 1878. god. peletierin, metilpeletierin i druge alkaloide u kori nara. U nauci nastaje prava utakmica ko će pre otkriti i izolovati neki nov alkaloid: berberin, konicin, atropin, akonitin, kolhicin, hioscijamin, kokain, kodein, ezerin, pilokarpin i sl.

Do danas se uspelo da se mnogi alkaloidi sintetizuju, među kojima se neki tvornički proizvode. Ipak, još uvek su bilјke glavni izvor i sirovina za proizvodnju alkaloida.

Za otkriće, izolovanje i nauku o alkaloidima najveća zasluga pripada farmaciji, i to danas čini najčvršću podlogu i moć farmaceutske nauke.

Nepune tri decenije posle otkrića prvog alkaloida Leru dokazuje 1830. god. glikozid salicin u vrbovoj kori, a odmah zatim iste godine Robike i Butron otkrivaju amigdalin u gorkim bademima, a Minor eskulin u divlјem kestenu. Krajem XIX veka uspeva sinteza nekih glikozida (E. Fišer 1885. g., prunazin), a Burklo i njegovi učenici uvode u fitohemiju biohemijske metode, otkrivaju stotinu novih glikozida i mnoge nove heterozide biohemijskim postupcima uspevaju da sintetizuju taj zamašan posao razvija se uspešno još više u XX veku i traje do danas.

Institut za farmakognoziju Farmaceutskog Fakulteta Beogradskog Univerziteta (1912. god.).

Izostavljeno iz prikaza

Revolucionarni pronalasci slavnog P a s t e r a (Louis Pasteur) uvode u terapiju vakcine, serume i fermente. Otkrića u oblasti unutrašnje sekrecije utiru put endokrinologiji, koja se u XX veku razvija u tolikoj meri da se bez preterivanja može reći da živimo u epohi hormona. U terapiju se uvodi radijum, iks-zraci, elektricitet. Organska hemija iz godine u godinu počinje ubacivati u terapiju druge polovine XIX veka sve veći broj novih organskih sintetskih jedinjenja poznate hemijske konstitucije i konstantnog fiziološkog dejstva. Ovi novi lekovi imaju mnoge prednosti: lako i tačno se mogu dozirati, dugo se čuvaju, mogu se tabletirati i davati u obliku injekcija, što nije slučaj s drogama.

U XIX i XX veku ne treba zaboraviti nekoliko slavnih farmakognosta: J. Pereira, D. Hanbury, K. Hartwich, A. Maueg, Kraemer, A. Brandt, A. Tschirch, F. G. Planchon, O. Oesterle, E. Perrot, Barger, Wasicky, Wallis, a zatim celu plejadu hemičara i botaničara koji su mnogo doprineli proučavanju i poznavanju lekovitih sirovina: Voskresenski, Preobraženski, O. Berg, E. Fischer, F. Wohler, J. O. Hesse, F. A. Fliickiger, Dragendorff, A. Vogl, A. Ladenburg, E. Strassburger, J. Pančić, E. Collin, Schmidt E. A., Moeller J., Engler A., Thoms, Greenish, Leger, Karrer, Ružička, H. Dale, King, H. Leclerc, Chevalier i drugi.

XI. Dvadeseti vek. — Krajem XIX i početkom XX veka velika je opasnost zapretila drogama da budu potpuno izbačene iz terapije. Droge imaju mnogo nedostataka koje treba odstraniti ili ih bar smanjiti na najmanju meru. Burklo, Gabrijel, Bertran, Bridel, Pero, Vatiez, Goris i drugi farmako-biohemičari i farmakognosti ukazuju na razorno dejstvo enzima, koji izazivaju duboke promene molekularne ravnoteže za vreme sušenja bilja. Mnogi prvobitni prirodni molekularni kompleksi žive bilјke za vreme dugotrajnog sušenja bilja se raspadaju, nastaju nova jedinjenja manje lekovita ili potpuno indiferentna (digitalis i slične glikozidne i saponinske droge, ražena glavnica i dr.).

Dakle, od načina sušenja lekovitog bilja mnogo zavisi njihova lekovitost.

Izolovani alkaloidi i glikozidi u čistom stanju počeli su u terapeutici XIX veka sve više potiskivati droge iz kojih su izdvojeni. Lekari su radije upotreblјavali morfin umesto opijuma, digitalin ili digitoksin umesto digitalisa itd. Ali se ubrzo uvidelo da je dejstvo droge u mnogim slučajevima potpunije i dugotrajnije. I još nešto: u mnogim slučajevima dejstvo žive bilјke i eventualno s v e ž e i brzo osušene (stabilizovane) bilјke potpunije je i jače od stare droge (tvrda ražena glavnica, saponinske i glikozidne droge, naročito grupa digitalisa, kardijaka).

Ova proučavanja, iako prekidana i ometana u toku ova dva krvava svetska rata, ipak urodiše plodom. Iz dosadašnjih rezultata može se nazreti veliki značaj i očekivati znatan uspeh od moderne biohemije bilja. Početkom XX veka predložene metode stabilizacije svežeg lekovitog bilja, naročito onog čiji su lekoviti sastojci labilni, osvajaju teren. Danas već ima u prometu ceo niz stabilizovanih droga. Primenjuju se pare alkohola ili vode i drugo.

Pantopon, domopon, pandigal i slični kompleksni lekovi u modi sadrže glavne lekovite sastojke izvesnih droga. Oni sve više potiskuju čiste alkaloide i glikozide.

Amerika počinje proizvoditi mnoge lekove iz svežih bilјnih ili životinjskih sirovina ekstrakcijom na ledu, u vrlo velikom vakuumu, aseptično itd. Penicilin, a ubrzo zatim i mnogi drugi antibiotici, hormoni, vitamini i provitamini suti novi lekovi koji osvojiše ceo svet i učiniše revoluciju u terapiji.

Porast proizvodnјe i opadanјe cene penicilina od 1945. do 1953. godine

Izostavljeno iz prikaza