Iako je knjiga »Lečenje gladovanjem«, od dr Džamanje, upravnika zemunske bolnice, bila nenametljiva, usamljena alternativa, te, 1928. godine, ona je tadašnjem čitaocu predstavila nazor avanturiste u mehanicističkom svetu dualiteta (duha i materije, uzroka — posledice, terapije — bolesti), u svetu uverenom u svaku definiciju nauke — u ovom ogledu medicinske. Naravno, dr Džamanja prema tim »svetim« definicijama nije pokazao nimalo prototipske solidarnosti sa naučnim činjenicama i terapeutskim bajkama (naposletku: basnama), koje za nekoliko dana, ili nedelja, pokušavaju, u svakoj teoriji i prognozi ubedljivo, ali u praksi manje ubedljivo, da izleče bolesti (greške činjene godinama). On kurativi, koja vas, uostalom, čeka (i, iako vam pouzdanost tog žalosnog dočeka mami suze sigurnosti na oči), suprotstavlja revolucionarnu vrstu zdravstvenog prosvećivanja, isceliteljsku moć prirode i kuru gladovanja kao preporučljivu i lekovitu akciju i higijensku meru »velikog spremanja« organizma, nedopustivo zapuštene, a prve po važnosti — svojine.

Od Hipokrata do dr Daveja (živeo u drugoj polovini 19. v.) dolazi do delimičnog zaborava ove ideje, ali se ona, zalaganjem ovog drugog, ponovo afirmiše.

U našoj sredini, otac novovremene kure gladovanja je dr Džamanja. Džamanjina revolucionarnost, naravno, nije od one vrste slepog praska, koji se raspršuje usled prenatrpanosti mnogobrojnih jedinstvenih sila; nagomilanog znanja, koje proizvodi kabastu, kočopemu teoriju, koja je samo dodatak, još jedan sloj na Panj-torti Poznavaoca Znanja; njegova ideja je ako ta dva pojma uopšte možemo da spojimo, a mi se, ipak, usuđujemo — i revolucionarna i tradicionalna, jer predstavlja izvornu alternativu izniklu iz drevne mudrosti posta, religijskih zabrana, iz ishrane uslovljene »geografskim« žetvama, posmatranja životinjskog ozdravljenja, itd. Još jedan razlog čini ovu knjigu zaista izvanrednom preporukom: pomoć koju dobijamo ako principe kure glađovanja zamenimo njenom praksom, sigurno je veća od cene koštanja knjige — to je cena zdravlja.

Knjiga je zamišljena kao integralna verzija autentičnog Džamanjinog teksta, sa intervencijama na osavremenjavanju jezika, sa mojim predgovorom, uvodom i komentarima. Čitalac će naučiti da razlikuje Džemanjin i moj stil već u prvim minutima čitanja, i neka ne zameri spoljašnjoj nepovezanosti naših rečenica, jer — prvo, razlika nije unutrašnja, idejna; drugo, komentari su napisani zbog toga što je post-Džamanjino vreme donelo neke novosti i utvrdilo nove ideje koje su važne za teme koje je on obrađivao; treće (a to je možda moja greška) kao komentator nisam uspela da se »povučem« neopaženo. Ali sam se, zato, sama prijavila!

Siliana Tepavac

Sadržaj

Uvod
Lečenje gladovanjem
Kura gladovanja
Dnevnik izlečenog gladovanjem
Princip i pravila kure gladovanja
Crevno kupatilo, neka sredstva za čišćenje, klistir

Uvod

»Glad — potreba za hranom; javlja se kao fiziološka pojava periodično između obroka, ili kao patološka pojava kod nekih oboljenja, npr. pri višku insulina ili kod oboljenja međumozga; tačan mehanizam postanka nije razjašnjen; smatra se da osećaj gladi dolazi usled grčenja mišićnog zida praznog želudca, usled smanjenja količine šećera u krvi i nadražaja izvesnih centara u međumozgu«.

Glad je nedostatak hrane i puka, fiziološka volja da se taj nedostatak ukloni, ali ta volja je odloživa, iako je neminovna. Sadašnje mnjenje kaže o gladi: ona je nelagoda, nedostatak dobra, jer nije zadovoljstvo. Savremeni čovek, potrošač smatra gladovanje stanjem koje treba izbegavati, a slojevi otrgnuti iz siromaštva etiketiraju ga kao sramotu! Pitaćete: zašto da gladujemo? Vi ništa ne započinjete bez egzaktnog i očiglednog razloga: ne stanujete u rekama, ne tvrdite da ste mrtvi, ne ulazite u rasplamsale kamine da biste se ogrejali; ukratko, vi ste oni koji nisu naivni, a koje uprkos male — normalne količine lakovernosti treba ubediti u isceliteljsku osobinu gladi. Pomor stanovništva Afrike, sramotni je primer geografskog lokaliteta oskudice i nemaštine, kosturnice nedostojne ljudske iscrpljenosti, i možda će ova činjenica — kojoj se kako-tako snabdeveni sa — čovek iz udobnosti svoga kontinenta obraća sa sažaljenjem — da odvrati poverenje čitaočevo od preporuke kure gladovanja, iako ona i po vremenskom trajanju i po nameni, rezultatu i ambiciji počiva na suprotnoj pretpostavci. Zašto da ne jedemo, kada nas tome podučava predak, neposredno iskustvo: posmatranje prirode, i konačno, naša želja? Vaš Prvi Predak, Bog, Tvorac, Vrhovni neimar svih svetova, ili rutavi majmunoliki čovek (za preostale koji ljube Darvina), uglavnom onaj čiji su potomci stvorili Bibliju, ili kakvu drugu svetu knjigu, preporučuje vam post. Svejedno je: Bog ili grupa autora — čuvara tajne, anonimaca — oni ne stvaraše samo moralne zakone, već su preporučujući vam svoj blistavi autoritet, uslovljavajući ga kaznom, naredili gladovanje, ne radi patnje, discipline, veronauke, strahopoštovanja; to učiniše da vam usade biološku istinu, da vas naviknu i usmere na ono što ste vi možda od postanka čovečanstva do danas, nekoliko puta znali, ali ste to u blagostanju, muci, genetskom kodu — zaboravili. Kao što san pomaže oslobađanju od aktivnosti mozga, srca i ostalih organa, tako i glad, rasteretivši velikog posla organe za varenje, drugim organima ovu dragocenu onergiju poklanja, te oni rade sa živahnom hitrinom na svom poslu, a sa energetskim darovima i te kako imaju šta da čine. Čovek je osvojio mnoga znanja, ali popeo se na Olimp i tamo nije našao svoje Bogove, probio je nebo a Tvorca niotkuda — On je tamo gde čovek penjući se ne može da dopre, na (logičnom?) kraju beskraja, nematerijalan?, idealan?, bezobličan?, simboličan?, bezobrazan?!; i sišao je u reke gde nije našao podzemna carstva, belopute princeze, zlatokose vitkorepe nimfe i potentne vodenjake; on je na lomači spaljivao mlade žene, mudrace, tvrdoglave naučnike; verovao je da je Zemlja ploča, centar sveta, da se oko nje okreću ostali »sitniji« predmeti, da su planete neuništive, da je daljina između nekih kontinenata nepremostiva; stvarao je zaključke i proglašavao ih za zablude. To nije činio istovremeno, ali je od postanka bio kontradiktoran.

Tako i glad podleže istim principima. Razmetljivo ću reći: to je ona ravna ploča koja će (opet?) da postane kugla. Jer, kad smo prestali sa poslovima, kad smo zbunjeni i umorni posle raznih migracija iz sela u gradove, iz nerazvijene oblasti u razvijenu, opijeni Naukom i Napretkom, zaboravili da po običajnom propisu činimo, počeli smo da oboljevamo od infarkta i umiremo od ostalih trenutnih smrti češće nego ranije. U ovom tekstu post je shvaćen kao simbol drugačijeg koncepta života; taj koncept za razliku od neprekidne aktivnosti prema »spolja« na jedinoj ispravnoj pokretnoj traci društvenog identiteta budućnosti, podrazumeva čovekovu okrenutost unutrašnjem i otvorenost prema spoljašnjem, podrazumeva svest o smrti, telu, istoriji, ekologiji— znanje o sopstvenim moćima, i slobodu njihove primene. Ako je kura gladovanja grafički zamišljena, ona logički pravac uzimanja hrane i izbacivanja sekretornih otpadaka okreće naopako, jer teče u suprotnom pravcu, odozdo (od stomaka) prema gore, da bi se završila u prljavim naslagama na jeziku. Svoja govna izbacujemo kroz usta. To je protiv navike. Statistike su, međutim, protiv navike, jer na 100.000 Ijudi, godišnje 200 umire od raka. U našoj zemlji, na dvadeset miliona stanovnika dolazi godišnje 35 do 38 hiljada novih kancerskih bolesnika. Prosečan vek življenja kod takvih bolesnika je 30—36 meseci. Skoro 38% unapredovajih slučajeva karcinoma dolazi kasno na lečenje zbog lične nemarnosti. Druga grupa (oko 30%) izgubila je pogodan momenat za intervenciju zbog neadekvatnog reagovanja sanitetske službe! Ključ za ranu dijagnozu još uvek je u rukama lekara opšte prakse! Mi se ne obraćamo samo onima iz veće grupe (68%), čija je sudbina »metastaza«, već i onima iz grupe na — vreme — dijagnostifikovanih, i sa nešto većim naglaskom optimizma u tretmanu kancerologa, i jednima i drugima predlažemo kuru gladovanja, ne obećavajući ozdravljenje, već upućujući na njegovu mogućnost.

Kura gladovanja je najtotalnija i najstrožija dijetalna kura. U tom smislu, ova knjiga je udžbenik iz dijetetike (konzervativne ili ekscentrične?). Džamanja je pripadnik biološkog pravca u medicini; član je ekološke sekte koja propoveda čišćenje čovekove utrobe. A šta je drugo insekticidima ofarbana priroda, nego zračenje čovečjeg orgazmičkog otpada?

»Čim bolesnika više hranite, tim mu više škodite.«
Hipokrat

Lečenje gladovanjem po doktoru Džamanji

Ljudsko telo ogromna radionica

Ljudsko je telo ogromna radionica, koja se sastoji iz beskrajnog broja malih radionica. Prema svrsi kojoj su namenjene, te male radionice, nazvane ćelijama, grupisane su u različita tkiva. Više vrsta tkiva čine razne organe, a više organa sa jednakim funkcijama organski sistem ili aparat. Čovečje telo sastavljeno je od nekoliko takvih sistema, od kojih svaki ima svoju posebnu građu i svoje posebne funkcije, a svi skupa predstavljaju jedinstvenu i harmoničnu organsku celinu.

Uzajamni odnosi svih životnih funkcija vrše se: »putem krvi, delovanjem žlezda sa unutrašnjim lučenjem i živčanog sistema«.

Ta ogromna radionica je naše prvobitno i neprestano mesto rada za nekoliko decenija, ako bude izdržljivosti i sreće da toliko poživimo, ali i jasne svesti da za tu dragocenu radionicu možemo da postavimo na stotine čuvara, sa isto toliko jasnom svešću; ali, ako je sami ne odbranimo od neblagotvornih ideja o ishrani, disanju, štetnim navikama, od neprirodnog načina života, itd., ona će da omlitavi, njene mašine će da zarđaju ili da se polome, isprljaće se njeni podovi i zidovi, a odbrambeni mehanizmi poput podmićena stražara neće hteti da učine ono što im nalaže prvobitna naredba, da budno paze, već će da zatvore oči kada prolaze predstraže uniformisane u bolesti. U ovoj laboratoriji, svaki predmet je uredno složen, začuđujuća je istovetnost mnoštva; preko četiri milijarde radionica. Uz ta pravila vrste, zamišljeno stanje i likuje genetika — dogma budućnosti?

Živčani sistem

Ako bi ljudska anatomska struktura morala da se prema složenosti i superiornosti raščlani i nabroji hijerarhijski, na vrhu te tabele stajao bi živčani sistem i on bi sa svim pravima naredbodavca komandovao ostalim organskim sistemima. U njemu nastaje i preko njega dolazi do izražaja životna i napao organizma kako u zdravlju, tako i u bolesti. Živčani sistem je pokretač animalnog života, njegov aktivni princip, a volji i duhu je neophodan za veće duhovne radnje.

Žlezde sa unutrašnjim lučenjem — endokrine (antitoksićke, krvne)

Zadatak ovog organskog aparata je da brani organizam od spoljnog i unutrašnjeg agresora. Ovi organi luče direktno u krvotok, jer nemaju izvodnog kanala kojim bi njihove lučevine dospele u spoljni svet. Hemijska sluz, tajanstveni sokovi izliveni u krvotok, ishranjuju živce, nadražuju i oživljavaju sve organe i ćelije, i jačaju i podmlađuju životnu snagu celog organizma. Ali, krvne žlezde ne mogu da proizvode odbrambena sredstva, da izlučuju krvotoku zdrave sokove, u nauci poznate pod imenom hormoni, ako im krv ne pripravi i prinese zdrave hranljive elemente.

Disanje i ishrana dva osnovna životna izvora

(Krv je nosilac života)

Ona prinosi hranu svim organima i ćelijama, a crpe hranljivi materijal za to sa dva životna izvora, sa izvora disanja i izvora ishrane. Na ovim se izvorima temelji i od njih zavisi ceo životni proces, normalan tok svih životnih funkcija. Organizam prima preko njih iz nevidljivog sveta životvorne sunčane energije, a iz probavnog aparata materijalnu građu za svoju neprestanu obnovu. Organi za spoljno lučenje: koža, pluća, bubrezi i creva, u stanju su da uklanjaju iz organizma sve štetne ostatke i otrovne produkte unutrašnje životne radnje i izmene materije samo onda, kad se ta dva životna faktora nalaze stalno u ravnoteži.

Na ovom mestu ću da spomenem sposobnost jogina da kontroliše sopstveni neurovegetativni sistem, otkucaje srca i ritam disanja koji je uspostavio marljivim disciplinovanjem daha (udaha — izdaha). Teza da se Ijudski život može produžiti postepenim povećavanjem momenta udisaja i izdisaia, sasvim je održiva, jer se vaIjanim, (i ukoliko je udisaj duži) obilnijim pristizanjem kiseonika u krv korektnije i preciznije obavljaju poslovi, tamo u unutrašnjosti, i usporavaju se, a istovremeno se iz tela odstranjuje suvišna ugljična kiselina koja je delimično uzrok raka. Izdisaj, naravno — što duži, predstavlja jedini način da se ova nedobroćudna kiselina izbaci iz tela. Ritam disanja spominjemo zato što je tokom kure gladovanja poželjno pravilno izbacivati vazduh iz pluća. Planski način udisanja i izdisanja najlakše se postiže ako se nekoliko dana uzastopce, svakih šest sati, vrši vežba u trajanju od pet minuta. Vežba je sačinjena od udisaia koji traje četiri sekunde, zadržavanja udahnutog vazduha u jednakom trajanju, i postepenom izdisaju; sledeći put valja opet udahnuti, ali ovog puta 4—6 sekundi, itd.

»Hata-joga pridaje veliki značaj preliminarnim čišćenjima, i navodi 6 vrsta: dhauti, basti, neti, nauli, trataka, kapala, bhati. Najviše se koriste prva dva. Dhauti, bukvalno znači .čišćenje’, dele se na više vrsta i podvrsta: ,unutrašnja čišćenja’, čišćenje zuba, rektuma, itd. Najefikasnija je dhauti-karma: treba da se proguta jedno dugačko parče tkanine i da se ostavi izvesno vreme u stomaku. Basti podrazumeva čišćenje debelog creva i rektuma; ono se vrši preko analnog pumpanja. Neti je čišćenje nosnih šupljina vrpcom koja se stavlja u nozdrve. Energičnim i kompleksnim pokretima stomaka i creva, upražnjava se nauli. ..«

Ova čišćenja veoma su korisna za zdravlje jogina, ona su preventiva protiv bolesti stomaka, jetre, itd. Gladovanje je, takođe, i čišćenje i preventivna mera.

»Fiziologija ljudskog tela — kaže Oberdofer — u osnovi je jednostavna; ima, naime. samo dva zakona: zakon primanja i zakon izdavanja. Priroda upućuje celu lekarsku delatnost, u bolesti kao i u zdravlju, na održavanje ravnoteže primana i izdanja, odnosno na svesno održavanje higijene ishrane i normalne funkcije disanja, kao i na fiziološku upotrebu i razumnu negu onih organa od kojih ti faktori zavise, poglavito na razumnu negu i fiziološku upotrebu probavnog aparata, centrale ne samo za ishranu svih organa, nego i za izmenu materije.

Od čega zavisi zdravlje?

U prvom redu i veoma bitno — od zdrave prirode ili konstitucije. Konstitucija je osnovno zdravstveno stanje, a zavisi prvenstveno od nasleđene podloge, a odmah zatim od načina ishrane i fiziološke upotrebe pojedinih organa, kao i od opštih uslova života.

U poređenju sa ovim faktorima, spoljni infektivni uticaji ne igraju onu ulogu koja im se pripisivala u vreme kada se mislilo da bakteriologija može da reši životne probleme. Spoljne infekcije, protiv kojih je danas okrenut veći deo intelektualnih i materijalnih snaga zdravstvenog aparata, mogu da se ugnezde i razviju obično samo u organizmu čija je konstitucija po prirodi bolesna i čija je životna snaga oslabljena delovanjem unutrašnjih uzroka.

Šta je bolest?

Izraz borbe između štetnih uticaja bolesti i životne snage organizma. Mnogi kompleksi simptoma, koje krstimo zvučnim imenima bolesti, nisu uistinu nikakve bolesti, nego mahom produkti, odnosno oformljene posledice bolesti, klinički izrazi nekog dubljeg unutrašnjeg poremećaja. Bolest je dispozicija ili sklonost ka obolenju, a počiva mahom na poremećaju životne bilanse primanja i izdavanja, odnosno na poremećaju harmonične ravnoteže na izmeni materije. Pojedine bolesne pojave jesu često samo opomene prirode da u živoj mašineriji čovečijeg organizma nije sve u potpunom redu. To su neretko samo znaci samoodbrane ili lekoviti fenomeni, u kojima treba da gledamo celishodno nastojanje prirode da ukloni štetne produkte i otrove iz bolesna organizma.

Pogrešna ishrana osnovni uzrok bolesti

Bolesti imaju beskrajan broj uzroka, a u stvari svi ti uzroci samo su varijacije nekolikih osnovnih uzroka.

Jedan od najglavnijih uzroka većeg dela bolesti i njihovog naglog širenja, leži u pogrešnoj ishrani. Ova je kod današnjeg civilizovanog čoveka s jedne strane preobilna, a s druge odveć jednolika i manjkava. U svome kulturnom razvitku i vaspitanju čovek se navikao da mnogo jede, mahom dva ili tri puta više nego što je potrebno za njegov normalan razvitak i za održanje njegova zdravlja. Opterećivanje stomaka čestom i obilnom hranom počinje već u kolevci.

Primer: Masna jetra kao takva ne predstavlja oboljenje, niti se govori o oboleloj jetri, ali predstavlja pogodno tle za razvoj oboljenja. Nastanak masne jetre vezuje se za hiperkalorijsku ishranu, gojaznost, dijabetis, povećanu konzumaciju alkohola.

Utvrđena je izrazita korelacija između potrošnje masnoća i pojave raka na debelom crevu i dojci.

»Oni čija je ishrana prebogata masnoćom, daleko češće obolevaju od ovih bolesti. U Japanu, gde je posle drugog svetskog rata uvedena ishrana slična zapadnjačkoj, stopa raka na debelom crevu i dojci je porasla do nivoa zapadnih zemalja. Istovremeno, davnašnja naklonost Japanaca prema kiseloj, slanoj, dimljenoj i prevreloj hrani izgleda da ima veze sa tradicionalno visokim procentom raka želuca u toj zemlji.«

Uticaj pogrešne ishrane, konkretno gojaznosti, na nastanak nekih oblika raka (dojke, debelog creva i rektuma) jasno se pokazala u istraživanjima na laboratorijskim životinjama. Ovo istraživanje vodio je Dejvid Kričevski sa Vajater — instituta ,u Filadelfiji. Eksperimentisao je sa dvema grupama od po 24 ženke pacova. Prvoj grupi eksperimentalnih životinja dao je da jedu koliko su htele. U toku eksperimenta dao im je kancerogenu supstancu. Četrnaest životinja dobilo je rak dojke. Drugoj vgrupi takođe je dao kancerogenu supstancu, ali ove životinje su pojele za četrdeset odsto manje kalorija nego prve. Nijedna životinja iz drage grupe nije dobila rak!
Fatalne naučne zablude o ishrani

Odavno je otkrivena fatalna zabluda nauke koja je učila (a narodno sećanje uči o tome i danas), da čoveku treba prosečno dnevno najmanje 118 grama belančevina, 56 grama masti i 500 grama ugljenih hidrata, da manja količina »ugrožava«, a veća da »unapređuie« zdravlje i otnomu snagu organizma. »Obilna mesna hrana iača mišiće«, »meso čini meso«, »čovek postaje otporniii i dobija više krvi obilnom ishranom«. »i, doista. vlaknasti sastoici prelaze u krv u većoi količini kod pretežno, a osobito kod isključivo masne hrane«, »uistinu snažni mišići jesu prirodna posledica obilna prelaza vlaknastih šastojaka u krv«, »meso čini meso, a vino krv«, itd. Ovo su ne samo poslovice, nego i izrazi, koji se nalaze veoma često u fiziologijama stare nauke o ishrani. Glavno medicinsko načelo bilo je doskora, da se jede što više, da se upotrebljavaju sredstva od velike kalorične vrednosti, kao mast, meso, jaja, itd. Ova grupa namirnica (sve tri zajedno — ne samo jedna ili dve od njih), je primaran izazivač raka bešike, kostiju, materice, analnog kanala. jetre, pankreasa, jajovoda, prostate i testisa. Hemiiska laboratoriia je govorila, da izdavanje odgovara primanju, i to ie služilo naučnicima kao dokaz, da i živa čovečja laboratorija luči bez ostatka sve krajnje produkte ishrane i životne delatnosti. Prema tome, svaka hrana je bila dobra, samo ako je sadržavala u sebi dosta kalorija, dosta masti i ugljenih hidrata, a osobito dosta belančevina. Činjenica da organizam ne troši više belančevina za vreme rada nego za vreme mirovanja, izgubila se potpuno iz vida, a već sama ta činjenica obara dogmu o belančevini kao glavnom izvoru mišićne delat-nosti.

Slepa i tvrda vera u lekovitu i predobranivu moć snažne i pretežno masne i mesne hrane, imala je za posledicu da se niie vodilo računa o velikoj vrednosti mineralnih elemenata i da se veoma sporo uviđala izuzetna važno-st velikih životvornih faktora, koji su sadržani poglavito u biljnoj hrani. Moleštot je, na primer, pisao o krompiru:

»Ali, što možemo da držimo do vrednosti životne namirnice, u kojoj belančevina i mast stoje u obrnutom odnosu prema belančevini i masti -u ljudskoj krvi? Krompir može da napuni krv i tkiva mašću, ali, pošto ishranjuje krv veoma slabo belančevinom, to ne može da da nikakvu snagu mišićima, a mozgu ni belančevine ni fosforne masti. — Lenja krompima krv! Može li da pruži mišićima snagu za rad, može li da oživi delatnost mozga i ulije mu nadu? O bedna Irska, čije siromaštvo rađa siromaštvo! Ti ne možeš da pobediš u borbi protiv ponosnog suseda, čija mnogobrojna krda stvaraju snagu njegovih plaoenika! Ti ne možeš da pobediš! Jer tvoja hrana može da razvije nemoćan očaj, ne oduševljenje, a samo ovo može da odbije gorostasa, u čijim žilama teče snažna i obilata krv.«

Posledice ovog »naučnog« sistema ishrane bile su fatalne po čovečanstvo. Nauka je znatno doprinela tim teorijama, da se urođena čovečja težnja za usavršavanjem izrodi u mahnitu strast za uživanjima. Doista, veliki ljudi čine svetu velika dobra, ali »greške velikih ljuda, kaže danski naučnik i lekar Hinhede, sto puta su opasnije od ludosti desetine drugih smrtnika«. Sem toga, teorija o kalorijama dala je povoda nesavesnim ljudima da fabrikuju, denaturišu i krivotvore životne namimice, a veština kuvanja, da bi zadovoljila bolesn-i ukus đanašnjeg čoveka. lišava hranjivih vrednosti i one zemaljske plodove koji po svojoj prirodi ne mogu da podlegnu fabričkom krivotvorenju.

Kobne posledice pogrešne ishrane

Velika naučna zabluda o ishrani imala je kobne posledice po zdravlje kulturnog čovečanstva. Ta je zabluda uputila lekarsku misao i lekarski rad pogrešnim pravcem na najvažnijem medicinskom polju, na polju istraživanja uzroka bolesti. Razni aparati i fizikalno-hemijske metode jesu veoma dobra pomoćna — kontrolna dijagnostička sredstva, i ona treba da se upotrebljavaju u svakome iole nejasnom slučaju, ali zato i prirodna dijagnostička sredstva treba da se oštre i razvijaju, jer ova su često jedina u stanju da otkriju bolesti, i to još u vreme kad bolest ne može da se upozna ni rentgenom ni mikroskopom, ni stomačnom ni duedenalnom sondom, niti ikakvim drugim sredstvima tehničke prirode. Oslanjajući se previše, ponekad isključivo, na mehaničke metode, medicina nije u mogućnosti da uoči početke i prve stepene razvitka različitih bolesti, što ima za prirodnu posledicu da se obično tek potpuno razvijene forme bolesti uzimaju u ozbiljno razmatranje i lečenje. Zgodno je kazao poznati hirurg Sir A. Len: »Medicina i hirurgija zapale su momentalno u haos uzaludnih pokušaja da shvate i leče krajnja stanja bolesti, a jedva da ikada ozbiljno pokušavaju da spreče ta stanja. Može li da se razume i shvati jedna drama ili tragedija kad se čita ili sluša na pozornici samo njen poslednji čin?«

Prema tome je prirodno i razumljivo, da se u životu i u praksi retko mosu razumeti kobni odnosi što postoje između pogrešne ishrane i bolesti uopšte.

Propisi nekih religija kažnjavaju trošenje zabranjene namirnice. Burmanci, zbog toga, ne jedu meso, Jevreji i Muslimani svinjetinu. Za Indijce krava je sveta životinja. Eskimi i Kirkizi isključivo se hrane mesom i ribom. Kod ovih naroda, uvođeniem u ishranu ugljenohidratne hrane nastanila je neotpornost prema tuberkulozi. Sekte ashora i kanailka jedu svako meso sem konjskog — uključuiući i ljudsko. Podatak da su ovo poslednje prestali da jedu u 19. veku, je neosnovan, s obzirom na njihovu filozofsku simboliku »groblja« i »leševa«; na asketsku ideju oslobađanja od svakog straha. »Kao što ljudski izmet čini plodnom ispošćenu zemlju, tako i unošenje svih mogućih nečistoća ojačava telo …« Ovi ljudi lože obredne vatre na mozgovima i plućima čovečijim i piju napitak koji spremaju — od u vodi razmućenog vlastitog izmeta, filtriranog kroz komad tkanine. Na nekim verskim svečanostima najdublje dogme — hrišćanskoj — krsnoj slavi i Uskrsu, preko mere se jede i pije. Kanibalistička »kuhinja« možda još uvek užasava etičku i estetsku vibraciju civilizacije, ali ona ima opravdanu filozofsku pozadinu. Osamdeset do devedeset odsto stanovništva u Kini, a u Zapadnoj Africi u nekim područjima čak 100%, zbog nepodnošenja laktoze (mlečnog šećera) ne može da konzumira mleko i mlečne proizvode.

Ovi primeri nemaju jednu tendenciju, preciznu hipotezu koja će da se formira u pametan zaključak. Jedno zapažanje je: u zavisnosti od podneblja, njegove flore i faune, formira se jelovnik onih koji ga naseljavaju.

U okviru mogućeg stvaraju se želje i navike, u tom kontekstu nastaju i religijske anateme (kada nešto nedostaje ili škodi, to se i zabranjuje). Ako praksi verskog i geografskog veta dodamo naučnu zabludu i konvencionalne jelovnike nema — više — oskudice, jasno je koliko je kratak puteljak zdravlja.

Posledice necelishodne ishrane najbrže i najlakše se uočavaju na odojčadi i maloj deci. Veći deo dečjih bolesti ima svoj glavni izvor u pogrešnoj ishrani i konzekutivnom poremećaju funkcije probavnih organa.

Obilna, jednolika i, s obzirom na njen sastav, manjkava ishrana, čisto mehanički opterećuje probavne organe, a dalje, preteranim radom i druge organe, naročito jetru, bubrege, srce i krvne sudove. Pogrešna ishrana onemogućuje pravilnu raspodelu i ekonomiju životnih energija, remeti ravnotežu primanja i izdavanja. Zbog toga se pojedini organi istroše i otrome pre vremena — tada otporna snaga organizma slabi. Mnoge osobe koje su se navikle na obilnu hranu, subjektivno i za dugo vreme izgledaju potpuno zdrave, čak neiskusni posmatrač ukazuje na njih kao na primer zdravlja. Ah, upravo takve osobe pre obole od različitih bolesti i ovima brže podležu nego osobe koje su umerene u jelu i piću.

Belančevinasta i mesna hrana pruža veoma zgodan materijal za stvaranje raznih otrova, a osobito mokraćne kiseline, koja se, kao što je dr Heg dokazao, nagomilava u tkivu raznih organa, te izaziva nadražaje i zapaljenja. Zadržavanje mokraćne kiseline u krvi i tkivu pojedinih organa postaje onda uzrok raznovrsnih oboljenja kao što su: migrene, neuralgije, reumatizmi, nesvestice, nesanice, albuminurije i zapaljenja bubrega, razna oboljenja jetre, kamen u žučnom mehuru, mnoge bolesti krvotoknog aparata — srčani napadi: stenokardije, hipertonija, arterioskleroza, proširenja srca, kolapsi, kap u mozgu, itd., — zatim različite bolesti polnih organa, kože i sluzokoža.

Ako u jelovniku nema potrebnog razmera mineralnih soli i vitamina, onda nastaju mnoge druge bolesti (avitaminoze, oboljenje štitne žlezde, -itd.), a tako isto povećava se i sklonost ka raznim interkurentnim oboljenjima.