Zаdаtаk ove knjige je višestruk. Pre svegа, onа trebа dа upozna Vojvođаne sа nаjvаžnijim lekovitim biljem koje rаste divlje u Vojvodini, ili se u njoj gаji. Onа trebа dа im ukаže nа vаžnost i rаznovrsnost lekovitog biljа i drogа životinjskog poreklа koje Vojvodinа dаje nаšim аpotekаmа, bolnicаmа, drogerijаmа, fаrmаceutskoj i hemijskoj industriji, kozmetici, pаrfimeriji, industriji likerа i sličnih аlkoholnih i bezаlkoholnih pićа, i dа pokаže štа se iz Vojvodine izvozi u ostаle pokrаjine i u inostrаnstvo. Zbog jednog korovа, sitne i prezrene biljčice, kojа kаo zlаtni mirisni ćilim pokrivа beskrаjne nerodne vojvođаnske slаtine u drugoj polovini prolećа, zbog te titrice, kаmilice ili žаbnjаkа pročulа se nаšа držаvа širom cele zemljine kugle, jer nemа te zemlje kojа dаnаs ne trаži od nаs tu lekovitu biljku, plаćаjući je žeženim zlаtom. U Ljubljаni ili Zаgrebu, u Sаrаjevu ili Skoplju, nа Cetinju ili u Dubrovniku, isto kаo i u Novom Sаdu ili u Pаičevu, kаd uđete u аpoteku i zаtrаžite kesicu kаmiltejа, znаjte dа to osušeno аromаtično cveće potiče iz Melenаcа, Obilićevа, Kumаnа, Mokrinа ili iz nekog drugog bаnаtskog mestа i dа su gа brаle Bаnаćаnke noću zа mesečine. Niko nа svetu ne dаje tаko čistu i dobru titricu kаo Vojvodinа.

Prirodni izvori lekovitih sirovinа Vojvodine su bogаti i rаznovrsni. Oni su bogаtiji i rаznovrsniji no što to nа prvi pogled izgledа, pogotovu nestručnjаku i neobаveštenom grаđаninu. Divlje i pitomo lekovito bilje u Vojvodini predstаvljа rаskošne, mirisne zelene rudnike pune veomа složenih lekovitih sаstojаka, koji još nisu dovoljno ispitаni i zbog togа se i ne eksploаtišu sа onim uspehom koji će se postići kаd se njihov hemizаm, biologijа i fаrmаkologijа bolje upoznаju. Lekovito bilje Vojvodine čekа vredne ruke i mudre glаve nаše školovаne omlаdine dа gа ispitаju i oblаgorode.

Dаlji zаdаtаk ove knjige je dа upoznа čitаoce sа mestimа gde trebа dа trаže pojedino bilje. Lekovitog biljа imа nа celoj zemljinoj kugli, gde više gde mаnje, аli ono što može rаsti u tropskoj Africi, ne može kod nаs. S druge strаne, svаkа biljkа trаži svoju zemlju i svoje društvo gde nаjbolje uspevа i gde dаje nаjlekovitiju drogu. Jedino je sа tih terenа trebа brаti. Tаko će, nа primer, berаč biljа trаžiti i brаti list tаtule sа đubrištа i buništа, mаjkinu dušicu sа suvih kаmenjаrа ili sа peskа i druge tople i suve zemlje, koren bele sаpunjаče iz peskа, koren belog slezа pored rekа i bаrа, rizom iđirotа iz bаrskog muljа, list i koren velebiljа sа krčevinа i pаljevinа nа Fruškoj Gori itd. Jer lekovito bilje se ceni premа količini i vrsti lekovitih sаstojаkа koje ono sаdrži ,u svojim ćelijаmа, а hemijski sаstаv biljnih orgаnа zаvisi od mnogih fаktorа, pre svegа od zemlje.

Dаlji je zаdаtаk: upoznаti čitаoce dа je nаjglаvnije lekovito bilje uglаvnom korov, prezrelo bilje koje ničemu ne služi, а smetа i čini štetu nаšoj privredi. Tа štetа se godišnje ceni nа stotine milionа dinаrа, Titricа, bunikа, tаtulа, rаstаvić, turčinаk i mnogi drugi korovi su biljke koje dаju vаžne droge od kojih se prаve rаzni lekovi. Međutim, ti korovi guše kulturne biljke, oduzimаju im vlаgu, svetlost, mesto i prenose rаzne bolesti nа useve. Oni otežаvаju obrаdu zemlje i time poskupljuju poljoprivredne proizvode.

Zаdаtаk ove knjige je i dа upoznа čitаoce kаko trebа pаmetno, rаcionаlno koristiti nаše lekovito bilje, kаko trebа i kаko ne trebа rаditi s njim. Tаko je, nа primer, zа vreme okupаcije skoro potpuno uništenа belа sаpunjаčа nа Deliblаtskom Pesku. Tаko se ne sme rаditi. Tаkvim nerаcionаlnim rаdom ne sаmo dа je upropаšćeno nаjbolje i nаjbogаtije nаlаzište ove vаžne droge u nаšoj Zemlji, nego se njenim uništаvаnjem onemogućilo i otežаlo vezivаnje živog peskа, koji je večitа opаsnost zа svа okolnа selа. Generаcije su rаdile i rаde nа njegovom vezivаnju, smirivаnju i pretvаrаnju u kulturnu zemlju od koje će zаjednicа i pojedinаc imаti koristi. Kopаnje sаpunkorenа donosilo je rаnijih godinа vrlo lepe zаrаde siromаšnom svetu u jesen i zimi, kаd nа selu nemа drugog poslа ni zаrаde.

Dаlji zаdаtаk se sаstoji u obаveštаvаnju čitаocа koji orgаn trebа brаti od koje biljke. Redаk je slučаj dа se nekа biljkа celа upotrebljаvа zа lek. Nаjčešće su to sаmo pojedini njeni delovi. Nа primer, od tаtule se trаže list i seme, od titrice cvet, od turčinkа sаmo oni crveni krunični listići, od belog slezа koren, ređe list i cvet, od šipkа plod, od slаčice zrelo seme itd. Zаtim se iznosi nа koji nаčin obrаno i iskopаno bilje trebа sušiti i čuvаti, u koje dobа godine se bere pojedino bilje, dа decа ne smeju brаti otrovno bilje, а i stаriji po zаvršenom rаdu trebа ruke dа operu toplom vodom i sаpunom dа se ne bi otrovаli.

Dаti su vаžniji podаci o geogrаfskom rаsprostrаnjenju pojedinog vаžnijeg lekovitog biljа, izgled biljke, njen hemijski sаstаv, izgled vаžnijih drogа (osušenih biljnih delovа), upotrebа u nаučnoj i u nаrodnoj medicini. Upotrebа u nаrodnoj medicini je nаjčešće pogrešnа i tа upotrebа nije iznošenа, sem nekih primerа nа koje trebа obrаtiti pаžnju lekаrа, аpotekаrа i veterinаrа. Nаrodnu medicinu trebа ispitаti, jer je punа nаzovimedicine i nаzovilekаrа, šаrlаtаnstvа i prаznoverjа protiv kojih se prosvećen čovek morа boriti. To je veliki nаrodni neprijаtelj, аli kаo i svаki drugi neprijаtelj i ovаj se prethodno morа dobro upoznаti аko se želi dа što pre bude pobeđen. Tаko nа primer, borbа protiv upotrebe mаkovih čаurа, kuvаnjа i dаvаnjа mаloj deci, zаtim protiv upotrebe korenа belog slezа zа izаzivаnje аbortusа itd. ne može prestаti sve dok se to zlo ne iskoreni.

Proučаvаnje nаrodne toksikologije tаkođe je jedаn od zаdаtаkа, koji čitаoci trebа dа preduzmu svаki u svom krаju. Još uvek se tаtulino seme drži u jаkoj rаkiji i njim se ljudi trljаju, stаvljаju gа u šupаlj zub, mаlo „gucnu“. Tаtulinim semenom još uvek Cigаnke vаde prаznovernom svetu crve iz pokvаrenih zubа, ušiju, nosа i očiju. Tаtulinim semenom i listom još uvek nestrpljivi nаslednici ili nesrećni supružnici, snаje i svekrve jedni druge truju.
Brаnjem lekovitog biljа trebа dа se pre svegа pomogne invаlidimа, stаrcimа i svimа drugimа koji nisu sposobni zа teške rаdove. Decа, pre svegа školskа, trebа dа se upoznаju sа lekovitim biljem iz više rаzlogа. To je lep i lаk posаo. Botаniku trebа učiti u prirodi, jer je to nаjprirodnijа nаukа. Između četiri zidа niko neće nаučiti kаko će u prirodi poznаti titricu i rаzlikovаti je od drugih biljаkа koje imаju sličаn, složen glаvičаst cvet. Ko jednom vidi beli slez, velebilje, buniku, tаtulu i ostаlo lekovito bilje, tаj nikаd neće zаborаviti kаko oni izgledаju. Očiglednа nаstаvа u prirodi je nаjboljа. („Oči jest dа su lаžljive, аli što oko vidi to se ne zаborаvljа“). Brаnjem lekovitog biljа školskа decа će upoznаti prirodnog svoje nаjuže okoline i neosetno postаti mlаdi biolozi. Prenosiće to bilje u svoje i školske vrtove, prаtiće njegov život i rаzvoj, videće kаd i kаko cvetа. Brаnjem lekovitog biljа nаučiće se jednom korisnom rаdu, koji će im moždа nekаd u životu dobro doći. Zа brаnje lekovitog biljа trebа mnogo ručicа, jer i ovde se može reći dа je tаčnа onа Njegoševа: „Mаlo ruku, mаlenа i snаgа.“ Niko je može tаko mnogo i tаko brzo nаbrаti biljа kаo školskа decа. Brаnjem biljа decа će se sve češće nаvikаvаti dа idu u prirodu, nа sunce, u šumu i tаko će neprimetno zаvoleti šume i livаde i prestаće se bojаti svegа onog što se u prirodi zbivа. Od prihodа dobivenog zа bilje imаće znаtnu korist školskа kuhinjа, knjižnicа, zbirke itd. U siromаšnim krаjevimа gde ne rаste pšenicа belicа ni zlаtni kukuruz, kаo nа primer u Crnoj Gori, Hercegovini i Dаlmаciji, zа kilogrаm žаlfije (kаdulje) decа dobivаju kilogrаm kukuruzа. Brаnjem titrice u Bаnаtu ovih godinа mnogа decа su se odenulа, jer se zа tаj korov plаćаlo vrlo dobro, а dobivаlа su i bonove zа tekstil. Uopšte, brаnjem biljа decа izmаlenа neosetno počinju privređivаti, rаdeći jedаn posаo uz pesmu i šаlu. Nа tаj nаčin onа dolаze do svesti dа mogu koristiti zаjednici.

Skrenutа je pаžnjа biljаrimа i onimа koji nаmerаvаju sаkupljаti i gаjiti lekovito bilje dа je čistoćа vrlo vаžаn činilаc u ovom rаdu. Jedаn od nаjčešćih nedostаtаkа nаših drogа je nedovoljnа čistoćа, kojа je nаjčešće posledicа аljkаvosti i nemаrnosti u rаdu. Ne sme se više ponаvljаti onа greškа dа se u nаšem bilju izvezenom negde u Ameriku, ili nа kаkаv drugi kontinent, nаđe strаnog biljа, vune, kostreti, hаrtije, kozjih brаbonjаkа, mrtvih miševа, zemlje i druge nečistoće. Togа ne sme biti ni u nаmirnicаmа, а kаmoli u drogаmа, jer je lekovito bilje nešto više od hrаnljivih sirovinа, pošto ono služi kаo lek i dаje se bolesnimа dа im pomogne.

Ovа knjigа trebа unekoliko dа bude podstrek i putokаz nаstаvnicimа botаnike, učiteljimа, аpotekаrimа, lekаrimа i veterinаrimа nа koje bilje svаki u svom krаju trebа dа obrаti pаžnju, dа beleži kаko je u pojedinim godinаmа tа i tа biljkа podnosilа sušu ili preveliku vlаžnost, golomrаzicu, velike vrućine i zime, rаzne gljivične i druge bolesti u toku vegetаcionog periodа, koje lokаlno bilje nаrod njihovog krаjа nаjčešće upotrebljаvа zа lek, zа koje bolesti i kаko ih leči itd. Uopšte, ovo je jednа vrstа pvzivа svim ljubiteljimа lekovitog, mirisnog i zаčinskog biljа nа nаučnu sаrаdnju. Lekovito bilje se ne može proučаvаti kаbinetski. Potrebno je svаki dаn ići u prirodu, posmаtrаti gа i ispitivаti, beležeći svаku promenu kojа nаstаje pod uticаjem spoljnih činilаcа.

Kаo što su se nаši stаri ugledаli nа Holаnđаne, podižući impozаntne vetrenjаče oko svojih selа kаo neke džinovske večite strаžаre, iskorišćujući nаjjeftiniju i nаjpristupаčniju rаvničаrsku energiju, vetаr, zа mlevenje žitа i isušivаnje vodoplаvnog zemljištа, tаko isto trebа dа se ugledаmo nа njih i u pogledu gаjenjа lekovitog biljа. Hektаr zemlje pod zumbulom, lаlom ili kаrаnfilom nesumnjivo donosi više koristi nego hektаr žitа. Pа kаd Holаnđаni mogu dа proizvode tаko divno mirisno cveće u krаju gde je nebo uvek sivo i tužno, gde se „preko 70% brаkovа sklopi pod kišobrаnom“, ondа mi imаmo još više rаzlogа dа pristupimo toj proizvodnji, jer mi imаmo divno plаvo nebo, žаrko sunce i uopšte velik broj sunčаnih dаnа. A o kvаlitetu nаše zemlje dа i ne govorim. Imаnje u Čoki u Bаnаtu je dokаz dа možemo proizvoditi prvoklаsno cveće i semenom cvećа snаbdevаti mnoge držаve.

Ukаzаnа je pаžnjа nа neotrovno lekovito bilje, kogа imа kod nаs mnogo, koje se ne iskorišćаvа dovoljno ni zа prodаju niti zа domаću potrebu. Svаkа porodicа, pogotovu one kuće koje imаju mnogo mаle dece, trebа dа imа znа celu godinu nаbrаnog cvetа lipe, titrice, pаne, šipkа, trnjinа i drugog biljа („Zlu ne trebаlo, nek se nаđe u kući . . Pomаlo neverovаtno izgledа dа stаnovnikci severnog Bаnаtа idu preko cele godine u аpoteku dа kupuju zа koji dinаr kаmiltejа, iаko su sve njihove njive, pаšnjаci, ledine, ulice, dvorištа i vrtovi puni te biljke. Ili kаd onаj lekаr i аpotekаr iz jednog velikog selа pored živog peskа u južnom Bаnаtu protestuje što mu se nikаko ne šаlje dovoljno belog slezа, а u tom zаpuštenom selu sve su ulice obrаsle belim slezom u toj meri dа se seoskа decа leti po njemu igrаju žmurke i skrivаlicа. Ili dа Vojvođаni svаke godine popiju milione tаbletа i prime hiljаde injekcijа vitаminа C, а dopuštаju dа milioni kilogrаmа nаjsočnijeg i nаjlekovitijeg voćа punog vitаminа C i drugih isto tаko korisnih sаstojаkа svаke godine propаdnu, istrule, dа ih pojedu svinje, ili, što je još veće zlo, pretvаrаju ih u rаkiju, nаš nаrodni otrov, ruglo i srаmotu.

Bez sаrаdnje svih nаprednih i prosvećenih Vojvođаnа ne može se nikаd izvršiti rejonizаcijа lekovitost biljа i izrаditi tаčnа fаrmаkognozijskа kаrtа, tj. аreаli, rаsprostrаnjenost svih vrstа nа teritoriji Vojvodine. Međutim, bez tаčnog poznаvаnjа svih mestа gde se nаlаzi pojedino vаžno lekovito bilje ne može se doneti ni zаkon zа zаštitu onog biljа kome preti opаsnost od uništаvаnjа, niti otpočeti sа podizаnjem sušаrа, mаgаzinа, plаntаžа i sа rаcionаlnim iskorišćаvаnjem.

Cilj ove knjige je, pored ostаlog, dа čitаocu ukаže dа i korovi i drugo prezreno bilje mogu biti korisni. Sve zаvisi u čijim su rukаmа. Vodа i vаtrа u rukаmа prosvećenа čovekа i stručnjаkа nаjveće su blаgo. Tаtulа, bunikа, velebilje, mrаzovаc, gorocvet, digitаlis, nаvаlа, titricа, beli slez, tvrdа rаženа glаvnicа i mnoge druge otrovne i neotrovne biljke koje rаstu kаo korov po nаšim njivаmа, vrtovimа, šumаmа i livаdаmа, а koje velikа većinа između nаs uništаvа, smаtrаjući to zа svoju grаđаnsku dužnost i vrlinu, dаnаs se u mnogim držаvаmа gаje, jer su zа аpoteke i fаrmаceutsku industriju vаžne sirovine zа izrаdu lekovа. Pа i kod nаs, verovаli ili ne, u neposrednoj blizini Novog Sаdа, pored kuće u kojoj je umro nаš Orfelin, gаji se rаzno lekovito bilje, а među njim preovlаđuju nаši i tuđi korovi, nаročito oni otrovni: nаšа, аfričkа i аzijskа tаtulа, nаšа i egipаtskа bunikа, nаš i špаnski slаtki koren, korijаndаr koji rаste po nаšim žitimа, nаš i engleski digitаlis i drugo bilje sа rаznih kontinenаtа.

„A u ruke Mаndušićа Vukа,
Svаkа puškа biće ubojitа.“

U lekovitom bilju ne vidimo nаrodni lek, čini i mаđije, sredstvo zа vrаčаnje i bаjаnje, nego nаšu zаsаd još uvek nаjvаžniju, nаjjeftiniju i nаjpristupаčniju lekovitu sirovinu. Ovom knjigom ne mislimo stvаrаti nаrodne lekаre koji će lečiti lekovitim biljem, niti imаmo nаmeru dа učimo „pelen-bаke“ i „čemer-deke“ kаko se povrаtičem sа iriškog grobljа mogu povrаtiti mlаdost ili ukrаdeni „pаrаdoši“ iz Iđošа, nego želimo obаvestiti nаjšire nаrodne slojeve o stvаrnoj lekovitoj vrednosti i privrednoj vаžnosti nаšeg lekovitog, zаčinskog i mirisnog biljа i drogа životinjskog poreklа.

Čitаlаc u ovoj knjizi ne trebа dа gledа neku veliku studiju, ili moždа konаčnu reč nаuke. Ovo je sаmo jedаn skromаn prilog proučаvаnju lekovitog biljа u Vojvodini, početаk jednog novog nаučnog rаdа kod nаs, putokаz i poziv svim zdrаvstvenim rаdnicimа, biolozimа, učiteljimа i svim drugim poznаvаocimа i ljubiteljimа lekovitog i mirisnog biljа, i prirode uopšte, dа počnu prikupljati grаđu zа proučаvаnje medicinskih prilikа i nаrodne medicine u Vojvodini. Zаto se umoljаvаju čitаoci dа piscu ove knjige ukаžu nа sve greške i nedostаtke, i dа počnu proučаvаti svoj rodni krаj. Institut zа ispitivаnje lekovitog biljа NRS i Institut zа fаrmаkognoziju Fаrmаceutskog fаkultetа u Beogrаdu stoje svаkom nаučnom sаrаdniku nа usluzi svimа sredstvimа sа kojimа dаnаs rаspolаžu.

Dr Jovan Tucakov

Sadržaj

Predgovor
Uvod
Opšti deo
Vojvođаnske droge koje propisuje jugoslovenskа fаrmаkopejа
O lekovitim sаstojcimа drogа
Vаžnije vojvođаnske droge podeljene premа hemijskom sаstаvu
Vаžnije homepаtske droge kojih imа u Vojvodini
Botаničko poznаvаnje lekovitog biljа u prirodi i tаčno rаzlikovаnje od sličnog nelekovitog biljа

Teškoće sа nаrodnim imenimа lekovitog biljа
Zаštitа biljаrа
Nаčin brаnjа
Pojedinаčno i grupno brаnje
Kаko trebа organizovаti rаd nа sаkupljаnju lekovitog biljа
Opšte napomene vаžne zа biljаre
Trgovinskа vаžnost drogа
Zаšto je potrebno što pre otpočeti sа plаnskim i rаcionаlnim gаjenjem lekovitog biljа
Oglednа i selekcionа stаnicа zа lekovito bilje kod Sаjlovа krаj Novog Sаdа
O potrebi ispitivаnjа i standаrdizovanjа nаših lekovitih sirovinа
Proučаvаnje činilаcа koji utiču nа unаnređenje proizvodnje drogа
Voće i povrće kаo lek
O belom i crnom hlebu

Vitаmini i hormoni
Upotrebа lekovitog biljа i nаrodnoj medicini
O upotrebi lekovitog biljа u Vojvodini i u drugim krаjevimа
Nešto o krompiru
Polivаlentne droge
Nešto o belom luku
Bllje otrovno zа ribe i insekte
Nаučno-istrаživаčki rаd nа terenu
Posebni deo
Titricа ili kаmilicа
Pаprikа
Gorocvet
List velebiljа
List bunike
Bunikino seme
List od tаtule, bikovа

Tаtulino seme
Mаkove čаure
Cvet od turčinkа
Rusа, trаvа od rosopаsа
Rusomačа
Duvаn
Đurđevаk
Kukurek
Glogov cvet, list i plod
Cvet trnа, trnjinje
Seme od slаčice
Seme bele slаčice
Svež koren renа
Vrbovа korа
Lisni pupoljci topole

Kokotаc
Korа od krušine, krkovine
Koren od divlje tikve
Kičicа, gorčicа, trаvа od groznice
Lipov cvet
Zovin cvet
Hrаstovа, korа
Pržen hrastov žir
Orаhov list
Kupinov list
Kаntarion
Gorčika, očаjnicа
Koprivа
Ružin cvet
Ricinusovo seme i ulje
Mаmovo seme i ulje

Sojа
Lаneno ulje
Suncokretovo ulje
Žuti i beli vosаk
Koren belog slezа
List belog slezа
Cvet crnog slezа ili slezovаčа
Cvet trаvdаviljа, trndofilа
Lаneno seme
List i cvet podbelа
Dunjino seme
Šipаk ili šipurаk
Mаlinа
Šljivа
Višnjа
Dudinjа
Šumskа jagodа
Mаslаčаk
Ždrаljevinа
Mаhune od pаsuljа (bez semenа)
Rаstаvić

Troskot
Imelа
Bundevino seme
Kаntаride — Špаnskа bubа
Odoljenov koren
Hmelj i lupulin
List, trаvа i etаrsko ulje pitome nаne
List mаtičnjаkа
Mаjorаn
Kim
Mirođijа
Plod i etаrsko ulje korijаndrа
Pelen
Hаjdučkа trаvа, sporiš, petrovsko cveće, pаprаc
Iđirot
Mаjkinа dušicа
Omаn
Klekinje

Morаč
Plod i ulje od amisа ili аnаsonа
Cvet vrаtičа ili povratičа
Ruzmаrinov list
Bosiljаk
Rizomod perunike
Divizmin cvet
Sаpunjаčа, sаponаrijа, sаpun-koren
Krupnа, belа, deliblаtskа, levаntskа sаponarijа, sаpun-koren
Šlаjer-trаvа
Rizom slаtke pаprаti
Sitnicа
Slаtki koren, slаtko drvce, bilje
Koren zečjeg trnа
Pirevinа
Dаninoć

Brezа
Divlji kesten
Kukuruznа svilа
Dikicа
Neven
Šаfrаnjikа
Stаbljikа rаzvodnikа
Božurov koren, cvet i seme
Nаvalа ili pаprаt
Debelа kokа
Plod od divljeg krаstаvcа
Seme od mlečike
Pijavica
Dodаtаk
Upotrebа lekovitog biljа
Domаćа аpotekа lekovitog biljа
Prаktične nаpomene

Predgovor

Zadatak ova knjige je višestruk. Pre svega, ona treba da upozna Vojvođane sa najvažnijim lekovntim biljem koje raste divlje u Vojvodini, ili se u NJOJ taji. Ona treba da im ukaže na važnost i rarnovrsnost lekovitog bilja i droga životinjskot porekla koje Vojvodina daje našim apotekama, bolnicama, drogerijama, farmaceutskoj i hemijskoj industriji, kozmetici, parfimeriji, industriji bilja i sličnih alkoholnih i bezalkoholnih pića, i da pokaže puta se iz Vojvodine izvozi u ostale pokrajine i u inostranstvo. Zbog jednog korova, sitne i prezrene biljčice, koja kao zlatni mirisni sloj pokriva beskrajne nerodne vojvođanske slatine u drugoj polovini proleća, zbog te titrice, kamilice ili žabnjaka pročula se naša država širom cele zemljine kugle, jer nema te zemlje koja danas ne traži od nas tu lekovitu biljku, plaćajući je žeženim zlatom. U Ljubljani ili Zagrebu, u Sarajevu ili Skoplju, na Cetinju ili u Dubrovniku, isto kao i u Novom Sadu ili u Pančevu, kad uđete u apoteku i zatražite kesicu kamilteja, znajte da to osušeno aromatično cveće potiče iz Melenaca , Obilićeva, Kumana, Mokrina ili iz nekog drugog banatskog mesta i da su ga brale Banaćanke noću za mesečine. Niko na svetu ne daje tako čistu i dobru titricu kao Vojvodina.

Prirodni izvori lekovitih sirovina Vojvodine su bogati i raznovrsni. Oni su bogatiji i raznovrsniji no što to na prvi pogled izgleda, pogotovu nestručnjaku i neobaveštenom građanstvu. Divlje i pitomo lekovito bilje u Vojvodini pretpostavlja raskošne, mirisne zelene rudnike pune veoma složenih lekovitih sastojaka, koji još nisu dovoljno ispitani i zbog toga se i ne eksploatišu sa onim uspehom koji će se postići kad se njihov hemizam, biologija n farmakologija bolje upoznaju. Lekovito bilje Vojvodine čeka vredne ruke i mudre glave naše školovane omladine da ga ispitaju i oblagorode.

Dalji zadatak ove knjige je da upozna čitaoce sa mestima gde treba da traže pojedino bilje. Lekovitog bilja ima na celoj zemljinoj kugli, gde više gde manje, ali ono što može rasti u tropskoj Africi, ne može kod nas. S druge strane, svaka biljka traži svoju zemlju n svoje društvo gde najbolje uspeva i gde daje najlekovitiju svrhu. Jedino je sa tih terena treba brati. Tako će, na primer, berač bila tražiti i brati list tatule sa đubrišta i buništa, majkinu dušicu sa suvih kamenjara ili sa peska i druge tople i suve zemlje, kome bele sapunjače iz peska, koren belog sleza pored reka i bara, rizom iđirota iz barskog mulja. list i koren velebilja sa krčevina i paljevina na Fruškoj Gori itd. Jer lekovito bilje se ceni prema količini i vrsti lekovitih sastojaka koje ono sadrži u svojim ćelijama, a hemijski sastav biljnih organa zavisi od mnogih faktora, pre svega od zemlje.

Dalji je zadatak: upoznati čitaoce da je najglavnije lekovito bilje uglavnom korov, predžreno bilje koje ničemu ne služi, a smeta i čini štetu našoj privredi. Ta šteta se godišnje ceni na stotine miliona dinara. Titrica, bunika, tatula, rastavić, turčinak i mnogi drugi korovi su biljke koje daju važne droge od kojih se trave radni lekovi. Međutim, ti korovi guše kulturne biljke, oduzimaju im vlagu, svetlost, mesto i prenose razne bolesti na useve. Oni otežavaju obradu zemlje i time noskupljuju poljoprivredne proizvode.

Zadatak ove knjige je i da upozna čitaoce kako treba pametno, racionalno koristiti naše lekovito bilje, kako treba i kako ne treba raditi s njim. Tako je, na primer, za vreme okupacije skoro potpuno uništena bela sapunjača da Deliblatskom Pesku. Tako se ne sme raditi. Takvim neracionalnim radom ne samo da je upropašćeno najbolje i najbogatije nalazište ove važne droge u našoj zemlji, nego se njenim uništavanjem onemogućilo i otežalo vezivanje živog peska, koji je večita opasnost za sva okolna sela. Generacije su radile i rade na njegovom vezivanju, smirivanju i pretvaranju u kulturnu zemlju od koje će zajednica i pojedinac imati koristi. Kopanje sapunkorena donosilo je ranijih godina vrlo lepe zarade siromašnom svetu u jesen i zimi, kad na selu nema drugog posla ni zarade.

Dalji zadatak se sastoji u obaveštavanju čitaoca koji oran treba brati od koje biljke. Redak je slučaj da se neka biljka cela upotrebljava za lek. Najčešće su to samo pojedini njeni delovi. Na primer, od tatule se traže list i seme, od gitrice cvet, od turčinka samo oni crveni krunični listići, od belog sleza koren, ređe list i cvet, od šipka plod, od slačice zrelo seme itd. Zatim se iznosi na koji način obrano i iskopano bilje treba sušiti i čuvati, u koje doba godine se bere pojedino bilje, da deca ne smeju brati otrovno bilje, a i stariji po završenom radu treba ruke da operu toplom vodom i sapunom da se ne bi otrovali.

Dati su važniji podaci o geografskom rasprostranjenju pojedinog važnijeg lekovigog bilja, izgled biljke, njen hemijski sastav, izgled važnijih droga (osušenih biljnih delova), upotreba u naučnoj i u narodnoj medicini. Upotreba u narodnoj medicini je najčešće pogrešna i ta upotreba nije iznošena, sem nekih primera na koje treba obratiti pažnju lekara, apotekara i veterinara. Narodnu medicinu treba ispitati, jer je puna nazovimedicine i nazovilekara, šarlatanstva i praznoverja protiv kojih se prosvećen čovek mora boriti. To je veliki narodni neprijatelj, ali kao i svaki drugi neprijatelj i ovaj se prethodno mora dobro upoznati ako se želi da što pre bude pobeđen. Tako na primer, borba protiv upotrebe makovih čaura, kuvanja i davanja maloj deci, zatim protiv upotrebe korena belog sleza za izazivanje abortusa itd. ne može prestati sve dok se to zlo ne iskoreni.

Proučaianje narodne toksikolotije takođe je jedan od zadataka koji čitaoci treba da preduzmu svaki u svom kraju. Još uvek se tatulino seme drži u jakoj rakiji i njim se ljudi trljaju, stavljaju ga u šupalj zub, malo „gucnu“. Tatulinim semenom još uvek Ciganke vade praznovernom svetu crve iz pokvarenih zuba, ušiju, nosa i očiju. Tatulinim semenom i listom još uvek nestrpljivi naslednici ili nesrećni supružnici, snaje i svekrve jedni druge truju.

Branjem lekovitog bilja treba da se pre svega pomogne invalidima, starcima i svima drugima koji nisu sposobni za teške radove. Deca, pre svega školska, treba da se upoznaju sa lekovitim biljem iz više razloga. To je lep i lak posao. Botaniku treba učiti u prirodi, jer je to najprirodnija nauka. Između četiri zida niko neće naučiti kako će u prirodi poznati titricu i razlikovati je od drugih biljaka koje imaju sličan, složen glavičast cvet. Ko jednom vidi beli slez, velebilje, buniku, tatulu i ostalo lekovito bilje, taj nikad neće zaboraviti kako oni izgledaju. Očigledna nastava u prirodi je najbolja. („Oči jest da su lažljive, ali što oko vidi to se ne zaboravlja“). Branjem lekovitog bilja školska deca će upoznati prirodu svoje najuže okoline i neosetno postati mladi biolozi. Prenosiće to bilje u svoje i školske vrtove, pratiće njegov život i razvoj, videće kad i kako cveta. Branjem lekovitog bilja naučiće se jednom korisnom radu, koji će im možda nekad u životu dobro doći. Za branje lekovitog bilja treba mnogo ručica, jer i ovde se može reći da je tačna ona Njegoševa: „Malo ruku, malena i snaga.“ Niko ne može tako mnogo i tako brzo nabrati bilja kao školska deca. Branjem bilja deca će se sve češće navikavati da idu u prirodu, na sunce, u šumu i tako će neprimetno zavoleti šume i livade i prestaće se bojati svega onog što se u prirodi zbiva. Od prihoda dobivenog za bilje imaće znatnu korist školska kuhinja, knjižnica, zbirke itd. U siromašnim krajevima gde ne raste pšenica belica ni zlatni kukuruz, kao na primer u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji, za kilogram žalfije (kadulje) deca dobivaju kilogram kukuruza. Branjem titrice u Banatu ovih godina mnoga deca su se odenula, jer se za taj korov plaćalo vrlo dobro, a dobivala su i bonove za tekstil. Uopšte, branjem bilja deca izmalena neosetno počinju privređivati, radeći jedan posao uz pesmu i šalu. Na taj način ona dolaze do svesti da mogu koristiti zajednici.

Skrenuta je pažnja biljarima i onima koji nameravaju sakupljati i tajiti lekovito bilje da je čistoka vrlo važan činilac u ovom radu. Jedan od najčešćih nedostataka naših droga je nedovoljna čistoća, koja je najčešće posledica aljkavosti i nemarnosti u radu. Ne sme se više ponavljati ona greška da se u našem bilju izvezenom negde u Ameriku, ili na kakav drugi kontinent, nađe stranog bilja, vune, kostreti, hartije, kozjih brabonjaka, mrtvih miševa, zemlje i druge nečistoće. Toga ne sme biti ni u namirnicama, a kamoli u drogama, jer je lekovito bilje nešto više od hranljivih sirovina, pošto ono služi kao lek i daje se bolesnima da im pomogne.

Ova knjiga treba unekoliko da bude podstrek i putokaz pastavnicima botanike, učiteljima, apotekarima, lekarima i veterinarpma na koje bilje svaki u svom kraju treba da obrati pažnju, da beleži kako je u pojedinim godinama ta i ta biljka podnosila sušu ili preveliku vlažnost, golomradicu, velike vrućine i dime, razne gljivične i druge bolesti u toku vegetacionog perioda, koje lokalno bilje narod njihovog kraja najčešće upotrebljava za lek, za koje bolesti i kako ih leči itd. Uopšte, ovo je jedna vrsta poziva svim ljubiteljima lekovitog, mirisnog i začinskog bilja na naučnu saradnju. Lekovito bilje se ne može proučavati kabinetski. Potrebno je svaki dan ići u prirodu, posmatrati ga i ispitivati, beležeći svaku promenu koja nastaje pod uticajem spoljnih činilaca.

Kao što su se naši stari ugledali na Holanđane, postižući impozantne vetrenjače oko svojih sela kao neke džinovske večite stražare, iskorišćujući najjevtiniju i najpristupačniju ravničarsku energiju, vetar, za mlevenje žita i isušivanje vodoplavnog zemljišta. tako isto treba da se ugledamo na njih i u pogledu gajenja lekovitog bilja. Hektar zemlje pod zumbulom, datom ili karanfilom nesumnjivo donosi više koristi nego hektar žita. Pa kad Holanđani mogu da provode tako divno mirisno cveće u kraju gde je nebo uvek sivo i tužno, gde se ..preko 70% brakova sklopi pod kišobranom, onda mi imamo još više razloga da pristupimo toj proizvodnji, jer mi imamo divno plavo nebo, žarko sunce i uopšte velik broj sunčanih dana. A o kvalitetu naše zemlje da i ne govorim. Imanje u Čoki u Banatu je dokaz da možemo proizvoditi prvoklasno cveće i vremenom cveća snabdevati mnoge države.

Ukazana je pažnja na neotrovno lekovito bilje, koga ima kod nas mnogo, koje se ne iskorišćava dovoljno ni za prodaju niti za domaću potrebu. Svaka porodica, pogotovu one kuće koje imaju mnogo male dece, treba da ima za celu godinu nabranog cveta lipe, titrice, nane, šipka, trnjina i drugog bilja („Zlu ne trebalo, nek se nađe u kući . . Pomalo neverovatno izgleda da stanovnici severnog Banaga idu preko cele godine u apoteku da kupuju za koji dinar kamilteja, iako su sve njihove njive. pašnjaci, ledine, ulice, dvorišta i vrtovi puni te biljke. Ili kad onaj lekar i apotekar iz jednog velikog sela pored živog peska u južnom Banatu protestuje što mu se nikako ne šalje dovoljno belog sleza, a u tom zapuštenom selu sve su ulice obrasle belim slezom u toj ^meri da se seoska deca leti no njemu igraju žmurke i skrivalica. Ili da Vojvođani svake godine popiju milione tableta i prime hiljade injekcija vitamina C, a dopuštaju da milioni kilograma najsočnijeg i najlekovitijeg voća punog vitamina C i drugih isto tako korisnih sastojaka svake godine propadnu, istrule, da ih pojedu svinje, ili. što je još veće zlo. pretvaraju ih u rakiju, naš narodni otrov, ruglo i sramotu.

Bez saradnje svih naprednih i prosvećenih Vojvođana ne može se nikad izvršiti rejonizacija lekovntog bilja i izraditi tačna farmakognozijska karta, tj. areali, rasprostranjenost svih vrsta na teritoriji Vojvodine. Međutim, bez tačnog poznavanja svih mesta gde se nalazi pojedino važno lekovito bilje ne može se doneti ni zakon za zaštitu onog bilja kome preti opasnost od uništavanja, niti otpočeti sa podizanjem sušara, magazina, plantaža i sa racionalnim iskorišćavanjem.

Cilj ove knjige je, pored ostalog, da čitaocu ukaže da i korpa i drugo prezreno bilje mogu biti korisni. Sve da visi u čijim su rukama. Voda i vatra u rukama prosvećena čoveka i stručnjaka najveće su blago. Tatula, bunika, velebilje, mrazovac, gorocvet, digitalis. navala, titrica, beli sled, tvrda ražena glavnica i mnoge druge otrovne i neotrovne biljke koje rastu kao korov po našim njivama, vrtovima, šumama i livadama a koje velika većina između nas uništava, smatrajući to da svoju građansku dužnost i vrlinu, danas se u mnogim državama gaje, jer su za apoteke i farmaceutsku industriju važne sirovine za odradu lekova. Pa i kod nas, verovali ili ne, u neposrednoj blizini Novog Sada, pored kuće u kojoj je umro naš Orfelin, gaji se radno lekovito bilje, a među njim preovlađuju naši i tuđi korovi, naročito oni otrovni: naša, afrička i azijska tatula. naša i egipatska bunika, naš i španski slatki koren, korijandar koji raste po našim žitima, naš i engleski digitalis i drugo bilje sa raznih kontinenata.

„A u ruke Mandušića Vuka,
Svaka puška biće ubojita.“

U lekovitom bilju ne vidimo narodni lek, čini i mađije, sredstvo za vračanje i bajanje, nego našu zasad još uvek najvažniju, najjevtiniju i po pristupačniju lekovitu sirovinu. Ovom knjigom ne mislimo stvarati narodne lekare koji će lečiti lekovitim biljem, niti imamo nameru da učimo „pelen-bake“ i ,.čemer-deke“ kako se povratičem sa iriškog groblja mogu povratiti mladost ili ukradeni „paradoši“ iz Iđoša, nego želimo obavestiti najšire narodne slojeve o stvarnoj lekovitoj vrednosti i privrednoj važnosti našeg lekovitog, začinskog i mirisnog bilja i droga životinjskog porekla.

Čitalac u ovoj knjizi ne treba da gleda neku veliku studiju, ili možda konačnu reč nauke. Ovo je samo jedan skroman prilog proučavanju lekovitog bilja u Vojvodini, početak jednog novog naučnog rada kod nas, putokad i poziv svim zdravstvenim radpicima, biolodima, učiteljima i svim drugim poznavaocima i ljubiteljima lekovitog i mirisnot bilja, i prirode uopšte, da počnu prikupljati građu za proučavanje medicinskih prilika i narodne medicine u Vojvodini. Zato se umoljavaju čitaoci da piscu ove knjige ukažu na sve greške i nedostatke, i da počnu proučavati svoj rodni kraj. Institut za ispitivanje lekovitog bilja NRS i Institut da farmakognodiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu stoje svakom naučnom saradniku na usluzi svima sredstvima sa kojima danas raspolažu.

dr J.T.

Uvod

Droge ili lekovite sirovine za proizvodnjnu lekova su organskog i anorganskog ili mineralnog porekla. Od organskih danas se najviše upotrebljavaju biljne droge, a životinjske sve manje i ređe, sem hormonskih. Od mineralnih droga upotrebljavaju se još jedino kuhinjska so, silikatna zemlja ili dijatomit, bela glina, talk, kreda, azbest, sipa, pepeo morskph alga za vađenje joda i broma i proi13vodnju sode i još neke manje važne sirovine.

Nekad veoma velik broj najraznovrsnijih droga životinjekog porekla smanjio se u terapiji XX veka na svega nekoliko, među kojima je samo mali broj od realne lekovite vrednoeti. Nema sumnje da je najvažnija droga životinjskog porekla riblje ulje, najbogatiji i najbolji izvor liposolubilnih vitamina A i D. Riblje ulje se sve više troši u ogromnim količinama kao lek i predohrana protiv engleske bolesti, za normadvo rastenje i razvijanje kostiju, za jačanje ‘slabih i malokrvnih itd. Veliku važnost pmdju i hormonske droge: štitna žlezda, paratireoidne žlezde, hitofiza i druge žlezde. Neke endokrine žlezde se upotrebljavaju. u obliku pulpe, druge se suše ili se iz njih načini ekstrakt, a najveći deo oluži za ekstrakciju čistih hormona, koji se daju u obliku sterilnih rastvora za injekcije. Značaj ribljeg ulja i hormonekih preparata do danas nije umanjen. Ostale droge životinjakog porekla su mnogo manjeg značaja, kao na Primer: pijavice, kantaride, mošus, kastoreum, cetaceum, riblji mehur, med, svinjska mast, loj, vosak, lanolin, pepsin i druga fermenti, krmez i još neke druge manje važne droge.

Lavlje srce, krokodilske suze, „ptičije i devojačko mleko”, zečja mast, zmijska košuljica, slepi miševi, gušteri, žabe, okornioni, crvi, nokti, kosa, mokraća i izmet od ljudi, konjska griva i rep, psi i slepi štenci, mast od besnog bika, prašak od samlevene ljudske lobanje, čovečja mast i ženino mleko, i sva moguća i nemoguća sredstva kojima su bi sa prepuna medicinska dela srednjeg pa i novog veka, — svih tih nakaradnih lekova nema više po farmakopejama i apotekama. Zajedno sa šarlatanima, na zovi lekarima, bajalicama i avanturistima nestali su iz apoteka i ti čudni lekovi kojima se nekad pripisivalo čudotvorno dejstvo. Na žalost, na ostatke te mračnjanke i neznalačke medicine i danas nailazimo u primitivnoj medicini zaostalmh naroda. Toga ima i kod nas, više među gradskim nego među seoskim stanovništvom! I danas se dešava da neka dođe u apoteku i traži mast od besnog bika, zečje salo, jelenske rogove i tome slično. Stotine litara tzv. „devojačkog” ili „tičijeg mleka” prodavali su mnogi apotekari na drugi dan Uekrea, kad je običaj da momci polivaju devojke. A đavoleku pogan (Asa foetida) još mnogi nose ušivenu u odelu na sebi kao zaštitno; sredstvo od zlih očiju i drugih nevidljivih zlih sila i boleština. Ta tzv. drekmedicina mala je svoje zlatno doba u vremenima kad je ljudoki duh pokrivala tama i paučina.

Biljne d r o g e zasada su još uvek najvažnije leksvite sirovine. To se vidi ne samo iz bezvremene srodne medicine, nego i iz školske. Tako na primer, naša državna farmakoneja ima oko 700 preparata. Od toga je 180 droga, 190 hemijskih i preko 70 galenskih preparata. Ostalo čine čiste supstancije dobivene ekstrakcijom iz droga (61), galenski preparati iz draga (120) i razne smese lekova u koje ulaze pored ostalog i drage (58). Dakle, jedno na drugo, u našoj fa1r:mako1peji ima oko 420 preparata, znači preko 60% lekova koji su ili same droge ili su im droge glavni sastojci.

Možda će neko reći da je to zbog toga što smo mi jpretežno zemljoradnička i zaostala zemlja i što nemamo razvijenu hemijsku, a e tim u vezi ni farmaceutsku industriJu, koje su u tako tesnoj međusobnoj vezi. Ali kad se pogledaju farmakopeJe drugih zemaljz, ne samo sa nerazvijenom fa1rma,ceutskom industrijom, nego baš i one. koje imaju najjaču industriju lekova na svetu, vidi se da je i kod njih isto tako velik broj droga, a u čisto industriJskim državama ima više droga u farmakoneji nego kod nas. U švajcarskoj, danskoj, francuskoj, nemačkoj, belgijskoj i drugim farmakopejama sličnih industrijskih zemalja ima više droga nego u našoj, ma iz te zemlje imaju tako razvijenu farmakohemijsku proizvodnju. Iako je u nekim od tih država pronalazila droga vrlo razvijena, one ipak uvoze znatne količine droga iz raznih delova sveta, a od evropskih zemalja najviše iz država Jugoistočne Evrope, da bi podmirile potrebe ovoje industrije i domaću potrošnju droga. Te zemlje prerađuju svoje i uvezeno bilje, izrađuju najraznovrsnije lekove i prodaju ih celom svetu, najčešće baš u onim zemljama od kojih su te droge kupile.

Krajem prošlog i .početkom ovog veka naglo se počela dizati hemijska proizvodnja lekova. Jedno vreme izgledalo je da će mnoge droge biti izbačene iz terapije kao nepotrebni i zastareli lekovi bez ikakve vrednosti. Temelji proizvođača droga su se ozbiljno: bili poljuljali.. Ali otkrićem vitamina u biljnim i životinjskim drogama, a u najnovije vreme antibiotika u lesnima i drugim nižim biljkama bez hlorofila, pa i sa hlorofilom, broj droga u modernim farmakolejama iz godine u godinu raste. Ispostavilo se da je dejstva mnogih droga bolje i potpunile od delovanja čistih principa izolovanih u kristalnom stanju. Tako je dokazano da je dejstvo digitalisovog lista bolje od dejstva izolovanog digitoksina i ostalih digitalisovih glikozida. Dejstvo svežeg ekstrakta ražene glavnice je bolje od delovanja izolovanog ergotoksina i svih drugih alkaloida iz te droge. Isto tako je bolje dejstvo askorbiisks kiseline kad se uzima u svežem zelenom povrću i crvenim plodovima, nego čista askorbinska kiselina u tabletama. Dejstvo osveženih droga u mnogim slučajevima je bolje od osušenih. Tako je došlo do sve veće propagande za upotrebu .svežeg bilja bilo kao leka bilo kao lekovite sirovine za dobivaše lekova aktivnijih od onih dobivenih iz istih biljaka, ali osušenih. U tom večitom lutanju i traženju boljih, hranljivih i dekovitijih materija, došlo se danas čak dotle da je i n lesan korisnije pa se iz jedne vrste buđi dobiva spasonosan lek penicilin. Isti je slučaj i sa streptomicinom. Na taj način je i kopriva postala lek i lekovita sirovina, koju traže neke zemlje na desetine vagona. Ove godine vojvođanske sušare u Banatu suše desetine vagona peršunovog lista, koji se inače dosad na njivi ili kod kuće rezao sa korena i bacao. Suše se hiljade kilograma bela luka. Iduće godine će možda Rumljani brati po svojim ulicama list japanskog bagrema (Sophora japonica) za ekstrakciju heterozida rutina ili rutozida, koji se danas tako mnogo traži za snižavanje krvnog pritiska, protiv arteriskleroze i tome slično. Ako tražnja ovog lista bude i dalje rasla, mi ćemo ovo drvo još više saditi na svim javnim i drugim mestima oko naselja, jer cveta u drugom delu leta kad kod nas suša. skoro redovno onemogući cvetanje ostalog bilja, tako da je japanski bagrem pravi spas za pčele i pčelare. A on dugo cveta, da.je mnogo cveta. i pčele na njega vrlo rado sleću.

U svemu vlada moda, ma i u lečenju i lekovima. Mi o tom moramo voditi računa, 0|baveštavajući se u naučnom svetu i na velikim svetskim tržištima da ne bismo zakasnili. Lako je prodati debele svinje i debele bukve. Veština je prodati strancima kojekakve korove od kojih ni čovek, ni domaće životinje, ni cela privreda nemaju koristi, nego, naprotiv, imaju -velike štete. Naša je dužnost da i mnoge korove i drugo n e k o i p i s n o i štetno bilje učinimo korisnim z a čoveka i za podizanje životn10g standarda pojedinca i celine.

Istina }e da se neke zastarele droge nepoznatog hemijskog sastava i sumnjivog i neodređenog farmakološkog dejstva izbacuju iz naučne medicine i ne nalaze se više kao oficinalne droge u pojedinim novijim farmakopejama, ali se zato unosi veći broj novih droga.

U želji da bude što samostalnija i nezavisnija od inostranstva u pogledu sirovinskih baza, svaka država traži u svojoj zemlji preko naučnika i naučnih ustanova domaće paralelne d r o g e, tj. sirovine koje svojim hemijskim sastavom i terapijskom vrednošću mogu zameniti slične inostrane droge koje su dosad uvožene, jer apoteke i farmaceutska industrija ne mogu biti bez njih. U tu svrhu treba proučiti floru svoje zemlje, njenu narodnu medicinu i širokom anketom raspitati se među lekarima, veterinarima i apoteka1rima šta oni znaju o upotrebi i terapijskoj vrednosti droga svoga kraja. Ima droga istog ili sličnog hemijskog sastava C farmakološkog dejstva koje lekovima, od najdavnijih vremena, rani narodi na raznim kontinentima, ne znajući jedni za druge, upotrvbljavaju u istu svrhu, za lečenje istih bolesti, za uživanje, začin, miris, otrov, hranu ili u druge svrhe. Takvih droga ima i u školskoj medicini, a u narodnoj pogotovu. Najbolji primer su purinske droge, tj. one koje sadrže kofeina: čaj u Kini i Indokini, kafa u Etiopiji i Arabiji, kola u centralnoj Africi, kakao u srednjoj Americi, mate i gavrana u predelima oko Amazona, koje su starosedeoci upotrebljavali od najdavnijih vremena za uživanje i za lek a da nisu znali jedni za druge, ne znajući ni to da ove droge iz raznih biljnih familija imaju isti aktivni princip, kofein, koji izaziva vrlo ugodno raspoloženje, podstiče čoveka na rad, draži pentralni nervni sistem i tako „jača telo i duh”. Noseći na glavama ogromne terete desetine kilometara, crnci stalno žvaću sveže kotiledone kole, usled čega postaju neobično izdržljivi, ne zaduvaju se, ne osećaju umor i mogu da izdrže takav napor koji je belcima oduvek bio neshvatljiv. Stotine miliona ljudi uživaju u pijenju kafe, čaja i kakaoa. To su postale kosmopolitske droge široke potrošnje.

Drugi primer paralelnih droga bile bi antrahinonske droge, koje mi u školskoj medicini danas upotrebljavamo kao blaga laksancija. Međutim, razni narodi kod kojih rastu ove biljke upotrebljavali su ih za lečenje izvesnih kožnih bolesti, za bojenje i za jačanje. Tako smo mi, na primer, dosad uvozili jednu antrahinonsku drogu iz Severne Amerike, Cortex Rhamni Purshianae. Međutim, u ritskim šumama duž Save, Dunava, Tise i drugih reka imamo drugu jednu srodnu biljku iz iste familije čiju koru danas upotrebljavamo umesto američke puršijane. To je naša krušina, Rhamnus Frangula, koju neki naši vinogradari seku, gule joj koru i baczju je, a bele štapove upotrebljavaju ka0 pritke, tačke zavinograde. Što je za nas krušina, to je za stanovnike Kapštata aloje, za Tibetance, Kainmirce i Pamirce to je reum, a za stanovnike srednjeg toka Nila sena.

Koren ljubičice davan je za vreme ovog rata mesto američke droge ipekakuane kao lek ,za lakše iskašljavanje. Mesto američke droge ratanije, davana je naša jagorčevina, sa punjača i daninoć. Mesto američke droge ratanije, davana je naša taninoka droga sličnog hemijskog sastava i dejstva, Potentilla anserina, i druge vrste potentila, koje narod naziva steža, trava od srdobolje, koren protiv proliva i tome slično, jer zbog prisustva velike količine tanina narod ove trave vekovima upotrebljava protiv proliva, srdobolje i drugih crevnih obolenja.

Na Deliblatskom Pesku i po jugoistočnim padinama Fruške Gore ima mnogo ovog cveta, otrovnog, gorkog « ljutog korova koji domaće životinje ne pasu. Isto tako imamo nekoliko vrsta digitalisa. I gorocvet i digitalisi deluju kao lek za srce i mogu zameniti i dopuniti terapiju pitrpurnim digitalisom, drogom ko}u smo dosad uvozili iz zapadne Evrope, pošto purpurni digitalis ne raste kod nas.

Ima još mnogo drugih biljaka koje kod nas rastu kao korov, a mi ne znamo kakav im je hemijski sastav i lekovita vrednost. U Vojvodini raste nekoliko hiljada raznih biljak, a mi za lečenje upotrebljavamo s v e g a nekoliko desetina. S v e o s t a l o bilje z a n a s j e nekorisno, k o r o v. Narodna medicina upotrebljava preko stotinu biljaka, ali ta upotreba nije uvek opravdana. Znači da pred nama stoji ogromna i nepregledna njiva koju smo tek obrazdili. Ta velika njiva je večita porodilja koja svake godine u proleće rađa bezbroj biljaka koje mi ne koristimo zato što ne znamo šta one kriju u svojim nedrima. To rađanje i večito podmlađivanje traje sve do mrazeva, pa se naredne godine kolo ponavlja. Svake godine propada ogromno blago, jer mi ;ne oberemo ni jedan procevat tog bilja, nego ga ostavljamo da ga sunce sprži, mraz „pojede” i vetar raznese. Preko 99% vrsta bilja: mi ne koristimo za naše dobro, jer ga ne poznajemo. Nema sumnje da je nauka na polju ispitivanja hemijskog sastava! i farmakološkog dejstva mnogo učinila od 1803 godine, kada je pariski apotekar Derosne izdvojio iz opijuma prvi alkaloid, morfin ili narkotin. Ipak, ostaje još mnogo više da se uradi nego što je dosad učinjeno. Još uvek ima vrlo mnogo lekova čiji se hemijski sastav ne zna, a samim tim se ne zna ni šta u njima deluje ni kakav je mehanizam njihovog dejstva.

Mnoge droge, koje se danas nalaze upisane u farmakopeje raznih država, ušle su u školsku medicinu iz narodne kao rezultat vekovno iskustva starih naroda. Tvrdu ražnu glavnicu (Secale comutum) propisuju danas sve farmakopeje u svetu, jer je to jedna od najvažnijih sirovina za proizvodnju lekova. A niko ne bi znao tačno reći otkad babice u Srednjoj Evropi upotrebljavaju ovu drogu u porodiljstvu. Ova parazitska gljiva je primljena iz narodne medicine u ntkol1Sku. Može se bez preterivanja reći da su najvažnije ioznate droge primljene iz narodne medicine. Da opomenemo samo nekoliko: kininovakora, list dištalisa, gorocvet, ricinus, spekakuana, čaulmoumra itd. Vai svake sumnje je dakle da su veština lečenja i izrade lekova od bilja, vrlo stare. Istorija poznavanja lekovitih sirovina poklapa se sa istorijom medicine i farmacije i čini nerazdvojnu celinu istorije civilizacije čovečanstva. Može se bez preterivanja reći da: ni jedna farmaceutska disciplina nije tako intimno vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama billjog i životinjskog sveta (farmakognozija).

Prvi Evropljani koji su stigli u Ameriku zatekli su tamo upotrebu za lečenje ipekakuane, kininove kore, hidraetisa i senege. Oni su te droge upotrebljavali uglavnom isto kao i mi danas. Do otkrića Amerike Evropljani nisu znali za čokoladu, efedru, čaulmogru, rabarbaru i raženu glavnicu koju Kinezi upotrebljavaju već pet hiljada godina. Egipat je pre više hiljada godina upotrebljavao za lek primoreki luk, apijumski mak, tašulu, buniku, kigaicu i drugo bilje koje i mi danas upotrebljavamo.

• Hyperici Herba — gornji deo stabljike u cvetu od kantariona.
• Hederae Folium — list od bršljana, Hedera helix.
• Tami communis Radix — koren od bljušta.
• Cochleariae Armoraciae Radix — svež koren rena.
• Polygonati Rhizoma — koren od divljeg đurđevka ili zaliza.
• Polygonatum officinale.
• Sedum tectorum — list od čuvarkuće.
• Lilium candidum — list od krina ili ljiljana.
• Tuber Solani — krompir.
• Githaginis Semen — seme od kukolja, Agrostemma Githago.
• Agrimoniae Folium — list od ranjenika, Agrimonia Eupatoria.
• Lappae majoris Folium — list od repuha, velikog čička.
• Cantharis — španska buba, kantarida, Lytta vesicatoria.

XIII — NARKOTIKA I SEDATIVA

Narkotična, opojna i umirujuća sredstva

• Capita Papaveris — makove čaure, Papaver somniferum.
• Beiladonnae Radix, Folium et Fructus — koren, liet i plod od velebilu, Atropa Belladonna.
• Stramonii Folium et Semen — list i seme od tatule, bikova,
• Datura Stramonium.
• Hyoscyami Folium et Semen — list i seme od bunike. Hyoscyamus niger. Solanum nigrum — pomoćnica, kereće grožđe.
• Solanum Dulcamara — rgzvodnik.
• Lactuca sativa — salapa

XIV — KARDIJAKA

Lekovi za srce

• Digitalis Foiium — list od raznih vrsta digitalisa: Digitalis lanata, Digitalis ferruginea, Digitalis ambigua i dr.
• Adomdis Herba — nadzemni deo gorocveta u cvetu, Adonis vernalis. Convallariae majalis Herba et Flos — đurđevgž.
• Nerii Oleandri Foiium — list od lijandera.
• Hellebori Rhizoma et Radix — rgaom ca korenjem od kukureka.

O lekovitim sastojcima droga

Šta su alkaloidi, glikozpdi, saponinn, tanini, etarska ulja

Ima čitalaca kojima su ovi nazivi strani i nepoznati. To su stručni, naučni termini za aktivne principe droga. Pošto se oni često i na mnogo mesta opominju u ovoj knjizi, neće biti zgoreg dati bar bledu defiiicDju tih sastojaka, jer od njih potiče lekovitost i otrovnost droga. Pokušaću to da iznesem najjednostavnije, prosto, da bi bilo ravumljivo svakom čitaocu.

Mnogi puše duvan. To je sad moda. Puše i deca. Posle prvih cigareta zaboli čoveka glava, neki povraćaju, većina gubi anetit, a dugogodišnji pušači počinju sve jače kaš.tati.

Oni koji imaju zaguš puše cigarete nap|ra1vljene od tatulina lista. Neki tome primešaju još i lista od bunike, malo američke trave lobelije i kineske trave efekte. Kad popuše cigaretu, biva im lakše.

Kad studenti spremaju ispite, avijatičari koji ne smeju zaspati na kakvom dalekom najnovijem letu, oni koji treba da prevale kakav put u visoka planini i uopšte svi koji treba da podnesu kakav veliki napor, piju kafu ili čaj. Ove droge okrepljuju. „jačaju telo i .duh”. Oni koji žvaću kotiledoie afričke droge kole mogu da podnesu veoma velik napor, ne osećajući teret, glad, žeđ i san. Noseći na glavama ogromne terete desetine kilometara crnci stalno žvaću svežu kolu i usled toga postaju neobično izdržljivi, ne za more se, ne zaduvaju se i mogu da izdrže takav napor koji je belcu bio neshvatljiv dok nije i sam okusio kolu i upoznao njeno dejstvo.

U Južnoj Americi kokino lišće žvaću od najdavnijih vremena. Od starosedelaca tu naviku primili su već prvi doseljenici iz Evrope. Staoosedeoci kažu da je to nekad bila privilegija Inka i plemenskih glavara. Kasnije se to uživanje raširilo na sve društvene slojeve. 1847 Prescott je zabeležio da Indijanci mogu da podnesu veoma dug put, noseći pritom ogroman teret bez vidljivih znakova umora zahvdljujući stalnom žvakanju kokinog lišća. Dotle, Evropljani nisu mogli shvatiti izdržljivost staR0Sedel1a|ca, a naročito nalopno prelaženje preko visokih Avda. I danas, kao i p.re mnogo vekova, u Južnoj Americi potroši se ovake godine ogromna, ali zasad još uvek Nepo3Nata količina kokinog lišća za žvakanje. Isto tako crnci u Africi uživaju u žvakanju kole, a Indonežani u betelu. Smrvljenom lišKu od koke doda se nešto mado biljnog pepela, kreča i vode, pa se načine loptice, koje se žvaću svuda i svakom nrilikom. a naročito kad pešice treba preći visoke Avde.

Vojvođanske majke, kad puštaju u proleće decu s guščićima na ledine, po desetak puta im skreću pažnju da se ne zaigraju da ne bi guščići otišli negde u korov da se najedu kukute. Kukuta je velik otrov. Guščići su naročito osetljivi. Kunuta je bila sudski otrov Atinjana. Njom je otrovan slavni filozof Sokrat.

Mnogi ljudi kod nas još uvek boluju od malarije. Naročito oni koji su nekad služili vojsku u Makedoniji. Svi oni znaju za gorki kinin, „gorči od čemera” Neki su dobivali kinin i u obliku injekcija. Mnogi slabunjavi piju kina-vino ili kapljice za jačanje, čiji je glavni sastojak tinktura od kininove kore.

Oni koji boluju od čira u stomaku piju praškove u kojima je glavni lek eksgrakt dobiven od beladone. U Fruškoj Gori čobančići i ropiocene prevare se nonekad pa se najedu primamljivih i sočnih bobica od iste biljke, usled čega dolazi do pojave teškog trovanja, pa i do smrti.

U mnogim vojvođanskim kućama još se održao ružan i opasan običaj „kuvanja maka” maloj deci kad plaču, kad ih boli trbuh, kad imaju grčeve, kad ne mogu da spavaju.

Kad čovek oka(šljavi, traži od apotekara« praškove kodeina.

Čemerijkom llaniici truju jedan ,drugom kokoši da im ne čine štetu u žitu. Čemerikom i duvanom leče šugavu i vašljivu stoku.

Sve te i još mnoge druge biljke otrovne su i lekovite zbog toga što u sebi sadrže razne alkaloide. Kukuta je otrovna jer ima nekoliko alkaloida, od kojih je najvažniji i najotrovniji konin (od latinskog naziva kukute, Conium maculatum). Zbog koniina kukuta zaudara na miševinu, na mišju mokraću. U makovim čaurama ima raznih alkaloida, a među njima je najvažniji, najotroeniJi i najlekovitiJi — morfin. To je najva.žniji (Hiojmi alkvloid. U makovim čaurama ima i kodeina, nainaverina, narceina, narkotina i još nekih dvadesetak drugih alkaloida. manje medicinske važnosti.

Otrovnost i lekovitost velebilja, tatule i bunike potiče od alkaloida hiosciamina, atronina, okopolamina i drugih.

Paprika je ljuta zbog alkaloida piperina. Duvan je ljut i otrovan zbog alkaloida. nikotina.

Glavni lekoviti sastojak kafe, čaja, kole i matea jeste alkaloid kofein. Kokino lišće izaziva ovo čudno duševno raspoloženje usled prisustva alkaloida kokaina. U kininovoj kori glavni lekoviti sastojak je onaj gorak alkaloid kinin, a pored njega ima još nekih dvadesetak drugih, manje važnih alkaloida (kinidin, cinhonin, cinhonidin i dr.). Otrovnost čemerika potiče od protoveratrina, jervina i drugih alkaloida. Kad ozledite rusu (Chelidonium majus), iz nje curi narandžast mlečni sok ljuta i gorka ukusa!. Lekovitost, otrovnost, ljutina i gorčina ovog soka potiču od alkaloida helidonina, heleritrina. Mrazovac je lekovit i otrovan zbog alkaloida količina. Jedić je otrovan i lekovit, na jeziku izaziva peckanje i utrnutost zbog prisutnog tkaloida akonitina. Ražena glavnica je lekovita i otrovna zbog alkgloida ergotamina, ergotoksina, ergometrina.

Svi navedeni i mnogi drugi alkaloidi — njih preko stotinu poznatih i mnogo još nepoznatih — nalaze se u raznom bilju širom cele zemljine kugle. Mnogi su veoma važni lekovi. Sve su to supstancije (Slabo baznog, .alkalnog karaktera vezane ubilju za razne organske kiseline i za tanine, štavske materije. Mnogi alkaloidi su već toliko ispitani da im se zna hemijska konstitucija, fizičke, hemijske i fiziološke osobine. Neki se počinju i polusintetički proizvoditp u fabrikama lekova. Većina alkaloida Je gorka ukusa. Skor-o svi su manje ili više otrovni. Ali nisu svi podjenako otrovni. I nisu sve gorke biljke -otrovne, niti im gorčina potiče jedino od alkaloida. U bilju ima još mnogo drugih supstancija koje su gorke i onih koje su otrovne. Najvažnije droge Dobivaju se od bilja koje i-ma alkaloide. Otud tako velika važnost alkaloidnih droga u terapiji.

Naučna farmacija počinje otkrićem morfina u opijumu 1803 godine. TOKOM nekoliko narednih godina otkriveno je desetak alkaloida. Danas ih je poznato oko pet -stotina, ali se u terapiji ne upotrebljavaju ovi alkaloidi. U fabrikama se alkaloidi ekstrahuju iz droga na različite veličine i prečišćavaju komplikovani-m metodima dok se ne dobiju čiste, kristalne ili amorfne supstancije bele boje. Nikotin i konin su tečnosti. Alkaloidi se obično lako rastvaraju u alkoholu, a teže u vodi. Mi imamo fabrike alkaloida u Skoplju i u Hrasniku (Slovenija).

Svi poznaju divno cveće đurđevak ili đurđic (Convallaria majalis). Planinari znaju i divlji đurđevak po mračnim i vlažnim šumama. Svi se njime kitimo, a malo ko od nađe zna da je đurđevak lek za srce isto kao i onaj crveni digitalis sa Vogeza i iz Švarcvalda, vunasti digitalis sa Vršačkih Planina, žuti digitalis sa Popovice iznad Kamenice i duž cele Fruške Gore na istok i na zapad. Đurđevak je u rukama lekara i apotekara spasonosan lek, i to baš oni divni sitni cvetići što liče na sitan biser. U rukama nestručnjaka, đurđevak i razne vrste digitalisa, lijander, kukurek i onaj divni gorocvet sa Deliblatske Peščare i iz Čortanovačke Šume nisu lekovi ni lekovite sirovine, nego otrovi. Stari narodi su kukurekom trovali strele kad su išli u LOB ili kad su međusobno ratovali. Strofantusom truju strele i danas razni narodi žarke Afrike, a strofantus je takođe lek za srce u rukama apotekara i lekara-. Sve navedeno bilje je lekovito i otrovno zbog prisustva raznih kardiotoničnih glikozida. Stotine vagona ovih droga potroši se svake godine u fabrikama lekova i u apotekama za proizvodnju raznih lekova za jačanje srca..

Kod nas se jede ,mnogo luka. Mnogi vole ren, rotkve i rotkvice. Po gradovima mnoge domaćice znaju da prave senf ili mutarod bele slačice. Kad nekoga „uhvati u kretima”, nazebe, meću mu na bolna mesta slačičnu kartu ili cicvaru od slačičnog brašna. Brđani u proleće jedu sremuš, cremuš (Allium ursinum, divlji ili medveđi luk) zbog ljutog ukusa Sličnog luku. To im je prvaprolećna salata i ujedio prva vitaminska hrana. Poznato je da su sve te biljke ljuta ukusa. Kad stružete ren ili seckate luk,, toliko vam suza udari na oči da morate iz sobe izići. Eto, sve te i još mnoge druge biljke sadrže sumporne g l i k o z i d e(, koji se pod uticajem fermenata što se nalaze u tim biljkama i u Prisustvu vode razlažu na šećere i na etaroka ulja ljuta mirisa i ukusa.

Jedno vreme se vrbova koga upotrebljavala kao lek protiv malarije. U tu svrhu ona je u XIX veku ispitivana i iz njene koreizolovan je glikozid salicin. Mladi pupoljci s topole i jablana upotrebljavaju se za lek uglavnom zbog sličnog jednog glikozida.

Nije prazna priča da je najlepše spavati na mirisnom senu. Seno zaista miriše. Ali seljaci, čobani i drugi ljudi bliski prirodi dobro vele kad tvrde da ne miriše. svako seno podjednako prijatno. Miris sena potiče od raznih etarskih ulja i od k u m a r i n a, a kumarin je proizvod nastao razlaganjem jednog glikozida. Kumarinom parfimišu skupocene duvane. Kumarinskih glikozi-da I1ma u raznom divljem bilju koje raete po senokošma, a najviše u ždraljevini ili kokocu (Melilotua officinalis).

Kad se podignete n-a Iriški Venac i kad nočnete u leto brati ukus-ne šumske ja-gode na mestu gde je okupator isekao divnu borovu šumu, naići ćete i na kičicu, gorčicu ili kako je Irižani nazivaju, ,,travu od groznice“ (Erythraea Centaurium). Slatke jagode rastu pored same gorke kičice, gorke kao pelen ili čemer. Fruškogorci je saevim opravno nazivaju „trava od groznice“, jer je to i danas, kao i u vremenu kad je Dositej planinario po Fruškoj Gori, glavni narodni lek tog kraj protiv groznice. Za lečenje groznice kičicu upotrebljavaju i na Durmitoru, Besnoj Kobili, u Belom Potoku ispod Avale, u Jablanici ispod Prenja i Čvrsnici na Neretvi. .. Kičica je lekovita, ali nije otrovna, iako je gorka kao kininova kora i druge gorke alkaloidne droge. NBena lekovitostiotiče od gorkih glikozida: eritaurina i eritrocentaurina.

Gorki badem i semenje iz koštičavog divljeg i nekalemljenog našeg Bofea (višnje, breskve, kajsije) upotrebljava se za proizvodnju lekovite gorke vode. Gorčina ovog semenja i specifičan miris „na gorke bademe” potiču od cijanogenetskih glikozida, tj. organskih materija koje hidrolizom daju šećere i cijanovodonik ili prosto cijan, poznati otrov kojim dezinsekcioni zavodi po stanovima truju stenice, a na prekookeanskim brodovima pacove da ne bi preneli kugu iz Indije.

U cvetovima zove i lipe ima , glikozida koji izazivaju znojenje. Zbog toga se ove dve droge uiotrebljavaju u obliku toplog čaja protiv nazeba, za izazivanje što jačeg znojenja.

Po nivijskim šumama lored Dunava i Tise raste šib krušina (Rhamnus Frangula). S nje se skida kora i upotrebljava protiv zatvora, za uređivanje 1Stolice. Glavni lekoviti sa(Stoj|ci u ovoj kori su antrahinonski glikozidi. Isti glikozidi se nalaze i u plodovima pasdrena (Rhamnus cathartica).

Sa Deliblatske Psščare izvozi se svake godine po nekoliko vagona korena bele saponarije, bele sapunjače ili kako je tamo nazivaju „šlajer-trava”, jer joj cveće i grančice sa semenjem podsećaju na šlajer (Gypsophila paniculata). Iz toga korena vadi se s a p o n i n, koji ima raznovrsnu tehničku upotrebu. Ako sapunjaču, ili još bolje ovaj saponin, trljate među dlanovima s vodom, pojaviće se obilna i postojana pena, kao kad uzmete najbolji oapun. Istu takvu ienu do!bićete i od semena od kukolja, jagorčevine, divljeg kestena, divizme i mnogih drugih biljaka. U seoskim vojvođanskim baštama još se nailazi na mali kutak s cvećem. Među tim cvećem (ponekad se nalazi i belonoga ili sapungrava (Saponaria officinalis), vrlo lepo cveće. I ona se šeni kad se s vodom trlja. To su znali još stari Rimljani i oni su je uiotrebljavali za pranje vune, Zbog toga su je i nazvali Herba lanria. To mi i danas činimo. Svilene, fine vunene i druge skupocene tkanine od životinjskih vlakana ne smeju se prati sapunom (jer je on alkalan i najeda, upropašćuje vlakna i tkaninu), nego raznim praparatima, a ne znamo da je u njima glavni sastojak saponin dobiven ekstrakcijom iz sapun-korena sa Deliblatske Peščare. Isto tako razni šamponi i druga sredstva za pranje kose sadrže uglavnom sanonin iz korena ove naše biljke. Divizmom deca doseljenika truju u plićacima ribu i onda je rukama hvataju i nose kući da spreme ručak ili večeru. Divizma je otrovna zbog saponina. Slatki koren pored slankamenačkog groblja olakšava iskašljavanje zbog prisutnih saponina. Slankamenci ovaj koren nazivaju „bilje”. Čim neko okašljavi, daju mu da žvaće ovaj žut i sladak koren. „Kad smo bili deca čuvali smo svce i žvakali bilje dok nam ne udari pena na usta”, pričaju stariji ljudi iz Slankamena. I brezov list je lekovit zbog saponina. Kukoljevo seme je otrovno zbog saponina zvanog gitagin. Daninoć se upotrebljava za lakše iskašljavanje zbog saponina.

Ako se mala količina kakve saponinske droge prokuva u vodi i malo duže mućka, dobiva se obilna i postojana pena kao sapunica (sapo na latinskom znači sapun). Zbog osobine da daju cenu sličnu sa1punima, ove supstancije nazvane su „saponini”.

I saponini, kao i glikozidi i alkaloidi, mogu dakle, biti i lek i otrov. Sve zavisi u čijim su rukama.

Hrastova, cerova, jasenova, orahova i druge kore našeg drveća i voća stežu usta kad ih žvaćete, opora su ukusa. Mušmule, divlje kruške, jabuke i dr.ugo divlje voće, dunje, šišarke i razni drugi biljni organi su opora ukusa. Zbog te oporosti razni biljni organi upotrebljavaju se za štavljenje kože, za bojenje i za lek. Tihova oporost i lekovitsst potiču od tih štavskih materija, koje se u nauci nazivaju tanini. Kantarion, ajdučka trava (petrovSko cveće ili paprac), ružin cvet, opore jabuke, mlada hrastova kora, koren trave od srdobolje (Tormentilla), koprivin list, orahoze ljuske, kora i list, šišarke sa hrasta, koren od srčanjaka, plodovi !od borovnice, dunja, oskoruša, rošči)ć i razno drugo oporo bilje služe u medicini kao lekovi protiv proliva, srdobolje, za brže varašćivanje rana, protiv opekotina, uboda, ujeda, za jačanje …

Svi volimo mirisno cveće. Mirišemo ga i kitimo se njime. U vrtovima ga negujemo i pazimo kao što čuvamo malo dete. Miris cveća je oduvek privlačio čovekovu pažnju. Narod upotrebljava razno cveće ne samo za kićenje, nego i za lečenje. I zato ga gaji i voli. Poznato je da često deluje kao lek i lepa reč, i dobra vest, i omiljena neciM» i kita divnog mirisnog cveća donesena teškom bolesniku. Pored tog sugestivnog dejstva, razna etarska ulja sadrže i takve sastojke koji su stvaran lek. To su pre svega odoljen, hmelj, rutvica, nana, matičnjak, morač, anis, oman, majkina dušica, titrica i drugo lekovito bilje. Miris im potiče od etarskog ulja raznog hemijskog sastava.

Kad neko okašljavi ili promukne, pije beli ;slez. Kad se preko leta među decom jave dosadni prošivi, daje im se da piju salep. Na čir, uboj i opekotinu stavlja se sluz od lanenog ali dunjinog semena, Protiv kašlja daje se i list podbela, cvet i list od crnog sleza i druge droge čiji je glavni lekoviti sastojak sluzavosti, Vojvodina ima sve uslove za proizvodnju velikog broja skupocenog semenja lekovitog, začinskog, aromatičnog i industrijskog bilja. Ni konoplja, ni detelina niti ikoja druga kultura ne može doneti toliki prihod kao proizvodnja semena. Zato toj produkciji treba posvetiti punu pažnju. Preko te međunarodne saradnje naši proizvođači su dolazili do stručne literature. dobrog semena, sredstava za suzbijanje štetočina i drugo.

Iz Holandije je uvožen kim, jer su naši proizvođači saznali da je holandska proizvodnja kima veća od produkcije svega ostalog sveta zajedno i da je tzv. kim izvrsnog kvaliteta. Holandija ima svake godine oko 7.000 hektara kima i izvozi oko 8.000 tona godišnje. Od Holanđana sve zemlje kupuju kim, naročito za seme.

Pred sam rat počeli su se kod. nas uvoziti iz Belgije eeme i rasad belog .sleza i odoljena (Valeriana officinalis). Iako je Belgija najgušće naseljena zemlja u Evropi, sa veoma razvijenom industrijom, premda se u njoj svaki pedalj zemlje najracionalnije iskorišćuje za proizvodnju biljne hrane za stanovništv0, iako je jedan deo zemlje otet od mora i stalno čuvan visokim i moćnim nasipima, ipak je ta zemlja mogla naći i odvojiti nešto i za gajenje lekovitog bilja. Belgija je zemlja koja danas proizvodi najbolji odoljen i beli slez u Evropi, zbog čega se sve države odande snabdevaju semenom i rasadom ove dve važne lekovite biljke. Belgijski beli slez je najmekš1i i ima najviše sluzi, zbog čega se u terapiji i najviše ceni. Belgijski odoljen ima najviše etarskog ulja, zbog koga se droga i upotrebljava kao sredstvo za umirivanje. Pa kad je Belgija mogla odvojiti zemlju za gajenje lekovitog bilja, — država u kojoj je svaki 1Pedalj zemlje tako skupocen —, kod vas ima još više razloga što je odvojeno nekoliko stotina hektara zemlje za iste Kulture.

Iako beli slez i odoljen nisu droge velike terapeutske važnosti, one se ipak veoma mnogo troše i kod nas, a sem toga, mi po ritovima i drugim vodoplavnom i vlažnom zemljištu duž Dunava, Tise, Save i drugih reka imamo mestimično vrlo mnogo belog sleza, a i odoljena. Treba ispitati te dve naše droge i 4 uporediti ih sa drogom iz Belgije, pa ako su belgijske bolje, onda nabaviti seme ili rasad i 1početi ih gajiti.

Voće i povrće kao lek

Biljni sokovi — Vokni dani — Biljni sokovi kao hrapa, poslastica, piće i lek

Još je stari grčki lekar Hipokrat pre dve hiljade godina izrekao veliku misao prema kojoj naša svakidašnja hrana t r e b a d a b u d e l e k, a l e k — h r a n a. Na novijim naučnim istraživanjima, osobito od otkrića vitamina i boljeg upoznavanja fermenata, sve se veća važnost pridaje ishrani presnim biljem, pre svega onim koje ima mnogo hlorofila, vitamina i provitamina. Mnogobrojne bolesti se mogu lečiti naročitom ishranom, dijetom. Zeleno povrće i voće tu zauzima najvažnije mesto, jer je ono zaista sunčeva hrana, skladište hlorofila, v i t a m i n a, provitamina, važnih mineral. n i h s o l i i organomineralnih jedinjenja, aukicina, bakteriostatičnih s u p s t a n c i j a, belančevina, šećera i drugih ugljenih hidrata, masti i e t a r s k i h ulja, tanina i d r u g i h prostih fenolskih jedinjenja, s l u z i, g u m e, pektina, glikokin i n a i raznih drugih materija. koje svaka za sebe, i sve zajedno, imaju vrlo veliku važnost za gardailno funkcionisanje svih oprana našeg organizma. Tako se i može obja1sniti dobro zdravlje i dug život mnogih ljudi koji u jelu je preteruju i koji redovno jedu presnu biljnu hranu. Kuvanjem i pečenjem mnogi korisni sastojci biljnih ćelija bivaju manje ili više potpuno razoreni i uništeni, ili su u najboljem slučaju 1Promenjeni u takva hemijska jedinjenja koja se ni u čemu ne slažu sa prvobitnim jedinjenjima u živoj biljci. U svežem i zdravom voću i povrću nalaze se svi ti važni hemijski sastojci u onom prirodno molekularnom kompleksu u kome su |bili i u živoj biljci. Čovek j e d e o prirode, on je živo biće, pa je sasvim logično što upotrebljava prirodnu h r a n u, i t o p r e s v e g a ž i v u. Voćni dani, voćne kure ili voćne, odnoono biljne dijete su korione i za zdrave. Njih danas sve više preporučuju prosvećeni i napredni lekari. Voćni dani su uopšte rasterećenje svih organa, a pre svega spremna za varenje. Voćne dijete omogućavaju smanjivanje preopterećeeoeti bubrega, srca i krvnih sudova. Mnogi lekari leče uloge (giht), visok krvnn pritisak i malaksalost ovim voćnim dijetama. Upotrebom voća i voćnih sokova postignuti su dobri uspesi u lečenju prekomerne gojaznosti i šećerne bolesti. Danas se mahune od pasulja smatraju za lek od šećerne bolesti. Biljni sokovi, a ;pre svega voćni, pružaju veliku pomoć licima koja pate od hroničnih zatvora i ravnih autointoksikacija koje odatle proizlaze. I oni kojima jetra nije u redu, koji imaju bolesnu žučnu bešiku i druge bolesti pomaže se voćnim sokovima. Voće i povrće, sva biljna hrana je baznog karaktera. Namirnice životinjskog porekla, pre svega meso, povećavaju kiselost tkiva u našem organizmu. Svakodnevnim unošenjem sveže biljne hrane smanjuje se ta preterava kiselost na normalu, što je od velikog značaja za normalno funkciovisanje i odigravanje raznih biohemijokih procesi. Običnom ishranom čovek unosi mnogo više soli u organizam nego što mu je to zapravo potrebno (oko 30 grama, mesto 3—5 grama). Zbog toga je voćna ishrana veliko olakšanje i odmor za bubrege. Sem toga, ne unosi se prethodno kuhinjska so (natrijum hlorid), nego i druge soli, a pre svega kalijumove soli, kojih u biljnoj hrani ima mnogo više nego u životinjskoj.

Sve voće sa-drži znatne količine šećera. Svuda preovlađuje invertni šećer, tj. smeša od jednakih delova glikoze i fruktoze. Ovi šećeri su izvrsna i najlakše svarljiva hrana, veoma važna pre -svega za mišiće. Do pre desetak godina glikoza je smatrana kao dobra poslastica i hrana. Danas se glikoza veoma mnogo ceni i navelik0 troši po bolnicama širom celog sveta kao lek, naročito u teškim slučajevima hirurški« intervencija.

Vojvođanima divno voće i povrće, ali se ono je iskorišćava ni dovoljno racionalno. Malo je krajeva ko]i imaju toliki broj sunčanih dana i takvu zemlju za proizvodnju ogromnih količ:inamPr1voklasnog voća1 i povrća, pa ipak proizvodnja i upotreba u raznim delovima Vojvodine nije dovoljna i nije uvek najpametnija. .Kod nas ]e zanemarena proizvodnja voćnih sokova. Ogromne količine div-ni-h plodova u kojima je skoncentrisana s i l n a e n e r g i j a s u n c a još uvek propadaju, ili se pretvaraju u alkoholna pića. Šećer, ta najsvarljivija hrana i izvrstan lek, pretvaraju naši (seljaci u alkokolna pića, otrov i zlopojedinca i društva. U mnogim zemlja.ma proizvodnja voćnih sokova je uzela velikog maha. One ne .samo1 da prerađuju svoje voće u neprevrele voćne sokove, nego ga uvoze stotinama vagona iz drugih zemalja!. Tako je, na primer, Švajcarska pre rata proizvodila i trošila oko 25,000.000 litara raznih voćnih sokova, tako da na svakog stanovnika dolazi desetak litara godišnje. Skandinavske i druge zemlje hladne Evrope takođe su proizvodile mnogo voćnih sokova, a voće su uvozile od nas i drugih voćarskih zemalja, pre svega iz Bugarske.

Nije, dakle, nikakvo čudo, što su nam se pre rata stranci smejali i čudili zašto smo uvozili milione i milione tableta i ampula vitamina C, kad su „ti vaši beskrajni voćnjaci najveći rudnici i najjevtinije tvornice vitamina C. BofcHiH sokovi treba da postanu piće širokih narodnih slojeva, svih radnih ljudi, jevtiniji i pristupačniji od rakije i drugog škodljivog pića.

Procentualni sastav važnijih vrsta voćnih sokova izgleda ovako:

• Vrsta voća Ugljenih hidrata
  Šljive 17,0
  Grožđe 18.0
  Trešnje 16,0
  Kruške 14,0
  Jabuke 12,0
  Kajsije 12.0
  Jagode 9,0
  Maline 8.0
  Dinje 6.5
• Vrsta voća Belančevine
  Šljive 0,8
  Grožđe 0,7
  Trešnje 0,8
  Kruške 0,4
  Jabuke 0,4
  Kajsije 0,4
  Jagode 0,1
  Maline 1,0
  Dinje 0,8
• Vrsta voća Masti
  Šljive —
  Grožđe —
  Trešnje —
  Kruške —
  Jabuke —
  Kajsije —
  Jagode —
  Maline —
  Dinje 0,1
• Vrsta voća Mineralnih materija
  Šljive 0,5
  Grožđe 0,5
  Trešnje 0,5
  Kruške 0,4
  Jabuke 0,4
  Kajsije 0,7
  Jagode 0,7
  Maline 0,6
  Dinje 0,5
• Vrsta voća Vode
  Šljive 81
  Grožđe 79
  Trešnje 82
  Kruške 83
  Jabuke 84
  Kajsije 85
  Jagode 85
  Maline 84
  Dinje 92
• Vrsta voća Kalorija
  Šljive 73
  Grožđe 76
  Trešnje 69
  Kruške 58
  Jabuke 59
  Kajsije 53
  Jagode 43
  Maline 38
  Dinje 35

Kao što se vidi, svi voćni sokovi sadrže najviše ugljenih hidrata, a među njima preovlađuju šećeri, pre svega glikoza i fruktoza, a zatim saharoza ili običan šećer, koji se nalazi u šećernoj repi i šećernoj trsci. Masti nema, pa je i to važno znati pri ishrani osoba kojima mast treba svesti na minimum. Radnicima na teškom poslu, a naročito onima koji rade pored parnih kotlova u ložionicama, pored peći, količinama za vreme letnjih žega i drugima, šećer je i hrana i lek. Tim ljudima šećer najbrže nadograđuje izgubljenu snagu i omogućava im veću izdržljivost u radu. Sem toga, svi ti teški radnici gube vrlo mnogo vode, jer se za sve vreme rida intenzivno znoje, pa im je potrebno nad01knaditi izgubljenu vodu. Voćni sokovi su daleko prijatniji od vode, jer svojim kiselinama osvežavaju. Poznato je da naši ljudi za vreme najtežih poljskih poslova izbegavaju hranu koja iziskuje mnogo vode. Najbolje prevale i najduže izdrže te radove oni koji žive od lake biljne hrane i koji tek u veče jedu jaku, masnu i slanu hranu, a preko celog dana žive od voća, krastavaca, paprike, patlidžana i tome slično. Još su stari Grci pre nekoliko hiljada godina preporučivali kosačima da za vreme letnjih pripeka jedu beli luk u sirćetu. Najgore prolaze oni žeteoci koji se u podne najedu slanine i šunke. Oni moraju da piju toliko vode da opterete i prehlade stomak, postaju tromi i najčešće za dan-dva nesposobni za rad, jer skoro svi pokvare stomak, dobiju proliv. Svakom je dobro povremeno sa koliko se naslade i uživanja popije čaša maline ili limunade za vreme letnjih pripeka, posle dugog pešačenja i podnošenja žeđi na putu i za vreme teških radova.

Voćni sokovi sadrže znatne količine vrlo korisnih kiselina; najčešće jabučne, limunove i vinske, ređe i manje mravlje, ćilibarne, salicilne, benzoeve, oksalne i drugih neisparljivih i isparljivih, slobodnih, vezanih i poluvezanih kiselina. Ribizla je vrlo kisela, jer ima oko 2,3% organskih kiselina. Malina ima oko 1,9%, višnja oko 1,8%, ogrozd oko 1,4%, a jagoda oko 0,7%. Te kiseline daju finoću i osvežavajući ukus voću, pod njihovim uticajem nastaje pojačano lučenje sokova za varenje, one draže creva na jače kretanje i tako izazivaju jaču peristaltiku i uređivanje stolice kod osoba s lenjim crevima i neurednom/stolicom.

Te kiseline su vezane za razne alkohole i daju estre vrlo prijatnog mirisa. Zbog prijatnog mirisa i ukusa voćni su sokovi najprijatniji napitak koji se, pored ostlog, upotrebljava za prikrivanje neprijatnog ukusa i mirisa izvrsnih lekova. Tako na primer, moga ne mogu da piju riblje ulje, ricinusoio ulje i druge lekove, koji kod dece i osetljivih osoba izazivaju gađenje na povraćanje. Kad se ti lekovi izmešaju i promućkaju s malinovim, višnjevim ili nekim drugim voćnim sokom, prikrije se neprijatan miris i lek se može piti.

Mnoge farmakopeje u svetu propisuju razne voćne sokove. Od svežih voćnih sokova izrađuju se po apotekama sirupi kuvanjem ili rastvaranjem šećera u voćnom soku na običnoj temperaturi. Kod nas je najpoznatiji malinov s i r u p. Svi se sećamo iz detinjstva onih crvenih „medicina”, lekova u malim bočicama, koji su iz apoteke kući stizali još topli i na kojima je pisalo „ovakva dva sata po jedna mala kašika”. Ovi ti lekovi su zaslađivani sirupom od ma1line ili, u nekim drugim zemljama i s i r u p o m o d v i š a nj a, r i b i z l a i dr. taj sirup dodavan je naročito dečjim lekovima, jer deca vrlo teško uzimaju lekove. Međutim, crvena, vrlo lepa boja, mala bočica, ukusno pakovanje, prijatan miris, sladak ukus i mogao poznato „svaka dva sata po jedna mala kašika”, sve to, zajedno sa lekovitim sastojcima u toj bočici, treba da pomogne bolesniku. Ovaj gorki sastojci rastvoreni u vodi su stvarni lek od koga će nekom mališanu spasti temperatura, a sve ostalo treba na njega da deluje sugestivno, jer ko u lek veruje, tom će i pomoći. Stara kineska poslovica kaže: „Apotekar mora imati dva oka, lekar može biti i s jednim, a bolesnik mora biti slep, jer slepo mora verovati da će mu lek pomoći.” Tu se misli da apotekar, kad dobije lekarski recept, mora dobro otvoriti oči da ne bi pogrešio, da ne bi dao neki otrov ili neki jak lek u prevelikoj dozi, jer se pretpostavlja da lekar u žurbi može na receptu i da pogreši u jednoj decimali, na primer, da mesto 0,02 morfina ili kodeina u brzini napiše 0,2 grama po dozi, a ta je količina za mnoge ljude smrtonosna, jer je deset puta veća od terapijske doze. Naprotiv, bolesnik mora imati krajnje poverenje i uopšte ne sme ni posumnjati da mu lek neće pomoći.

U voću, povrću i sokovima dobivenim od njih ima mnogo mineralnih soli: kalcijuma, kalijuma, magnezijuma, gvožđa i drugih ređih elemenata vezanih za fosfornu, sonu, sumpornu i ravne organske kiseline. Sve te soli imaju veoma važnu ulogu u meta1bolizmu, jer omogućavaju razne složene hemijske reakcije u našem organizmu od bitnaog biološkog značaja. One, sem toga, neutralizuju razne otrove, (pre svega kiseline koje nastaju pri unutrašnjoj razmeri materija. Mnogi fermenti ne mogu delovati bez prisustva Izvronih elemenata u minimalnim količinama. Kalcijum daje materijal za izgradnju kostiju, gvožđe je sastavni deo hemoglobina, tj., crvenih krvnih zrnaca, 3 fosfor je važan sastojak nervnog sistema. Od ovih soli u voćnim sokov1ima ima najviše kalijuma, oko 50%. Fosfora ima 8—20%, najviše u ribizlama i malinama. Kalcijuma ima od 3—19%, na1jviše u jagodama. Ma1gnezijuma ima od 2,5 do 9%, gaajviše u jagodama. Najviše gvožđa ima u grožđanom (1,5%), oskorušinom (1,2%) i jabukovom soku. U sokovima. (Ostalog voća ima manje od jednog procenta od celokupne količine M1ineralgaih materija. Važno je još napomenuti da se navedeni i drugi elementi u biljnim sokovima se nalaze vezani uvek onako kao u mrtvoj prirodi, već da se vezuju na razna organska jedinjenja, dajući organomineralne supstancije, koje za metabolizam imaju veliki značaj.

Biljna, a pogotovu voćni sokovi su manje ili više kisele reakcije, a poznato je da se askorbinska kiselina ili vitamin C u kiseloj sredini mnogo bolje i duže očuva nego u neutralnoj ili alkalnoj. To je činjenica od ogromnog značaja za poznavanje prilikom izrade vitaminskih koncentrata i vitaminskih konzervi. Sušenjem voća gubi se kisela reakcija i zajedno s tim nestaje vrlo brzo i vitamina C. Uostalom, poznato je da kiseo kupus i paprika, paradajz i drugo povrće u turšiji ima zvatnu količinu vitamina C, a da osušen kupus, paprika i ostalo voće i povrće vrlo brzo .gube ovaj vitamin, jer kisela reakcija ćelijskog soka postepeno ide prema neutralnoj, a kasnije i prema baznoj. A kod takvim okolnostima se vitamin C vrlo brzo gubi.

Voćni i drugi biljni sokovi s a d r ž e razne vitamine, osobito mnogo vitamina C, kompleks a vitamina V i provitamina A (karotina). Vitamini su heterogene organske supstancije koje se nalaze u malim količinama u biljnim i životinjskim tkivima. Hemijska koistitucija maošh vitamina je već poznata i neki od njih su načinjeni sintetoki. Nauka je poslednjih nekoliko godina otkrila i dokazala ogromnu ulogu koju imaju vitamini u dijetetici i ishrani. Mi zapravo živimo danas u doba vitamina. Čak ni pinacilin, streptomicin i druga važna bakteriotisatika, koja su učinila čitavu revoluciju u terapiji, nisu umanjila važnost vitamina. Vitaminologija se razvija u zasebnu vrati ka naučnu granu biologije i svih disciplina koje se od nje izvode. Proučavanje vitamina je direktno vezano za sveže bilje, za limu»0!v sok, mladu koprivu, krompir, neoljušten pirinač, borove iglice i Drugu presnu biljnu hranu. Zeleno povrće i rumeni plodovi bili su prvi vitaminski izvori koji su nam otkrili izvanredan značaj namirnica biljnog porekla u ishr1ani i dijetetici.

Vitamini su neophodni faktori održavanja života i zdravlja čoveka i raznih životinja. Oni u malim dozama obezbeđuju njegovo rastenje i razvoj, ishranu, živčanu ravnotežu, razmnožavanje, pa čak i samo njegov!0 postojanje. Savremena nauka o ishrani utvrdila je veoma važnu ulogu vitamina u razvijanju i rastenju organizma, otkrila njihov značaj i ulogu u regulisanju unutrašnjeg rada ćelija pri sagorevanju hranljivih materija i njihov uticaj na razne biohemijske reakcije. Životinjski organizam prima e biljnom hranom male, ali dovoljne količine vitamina i provitamina, koji nemaju nikakve važnosti što se tiče hranljive vrednosti, adi samo u njihovom prisustvu životinjski organizam može celishodno da iskoristi primljenu hranu. Nedostatak vitamina u hrani izaziva u našem organizmu patološke promene, bolesti tzv. a vitaminoze. Postojanje vitamina u bilju otkriveno je tek pre nekoliko decenija. Istina je da se odavno znalo da su limunov sok i sveža, živa, zelena biljna hrana uopšte jedini lek protiv skorbuta. S druge strane je primećeno da se na Dalekom Istoku javlja jedna živčana bolest među ljudima koji jedu svakodnevno isključivo oljušten pirinan i da se bolesnik može izlečiti jedući pirinčane mekinje. 1911 godine je slavni poljski hemičar Kazimir Funk otkrio te supstancije i nazvao ih vitamini (Tj. životni amini). Danas Se, međutim, zna da nisu svi vitamini amini, već da pripadaju raznim hemijskim grupama. Od 1928 godine do danas uspelo je ne samo da se izdvoje mnogi vitamini u čistom stanju, nego da im se odredi hemijska konstitucija i da se sintezom načine vitamini: A, B1, B2, B6, C, D, E, K i drugi. Proučavanje vitamina. je u punom zamahu i svake godine se u terapiji javlja se neki novootkriveni vitamin ili se uspeva dokazati da neki raniji vitamin nije jedinstven, nego da je smeša od dva ili više vitamina različitog, ali ipak drukčijeg dejstva na naš organizam i da je druge hemijske građe (grupa vitamina V, D).

Do otkrića vitamina nije se moglo objasniti otkud potiče lekovitost limuna, pomorandže, ribizla, kupina, peršuna, mladih oraha, mrkve, ribljeg ulja, šipka i drugih biljnih i životinjskih |Sirovina. Nikako se nije znalo objasniti šta je to u krompiru što leči skorbut, u svežem mleku i maslacu što leči englesku bolest… Tek otkrićem vitamina objašnjena je lekovitost mnogih biljaka i životinjskih organa, jer su u pima otkriveni vitamini. Na taj način su mnogi narodni lekovi p01stali i lekovi ili l©ko1vite sirovine naučne medicine i farmacije.

Vitamine dele prema njihovoj rastvorljivosti u vodi i mastima i uljima na hidrosolubilne i liposolubilne. U voda se rastvaraju, pored oetalik manje važnih, vitamin C i kompleks vitamina V, a u uljima se raetvaraju vitamini A, D, E, K i drugi manje važni.

I — Vitamini rastvorljivi u vodi (hidrosolubilni)

U doba otkrića vitamina mislilo se da se radi o jednom vitaminu B. Novija istraživanja pokazala su da se prvobitno poznati v i t a m i n B sastoji iv više komponenata, više sličnih vitamina, od kojih je danas poznato preko sedam. Zajednička osobina im je što se u vodi rastvaraju, a međusobno se navikavaju različitim farmakološkim dejstvom i hemijskom konstitucijom. Svi su oni veoma rasprostranjeni u bilju i biljke su glavni rezervoari ovih važnih supstancija.

1912 godine Poljak Kazimir Funk uspeo je da iz neoljuštenog pirinča izoluje supstanciju koja se može euprotstaviti pojavi beriberija i nazvao je vitamin.

Vitamin B1 (aneurin, timin)

Glavni izvori vitamina V1 su: pivarski kvaeac, žitne klice i mekinje, žitna zrna, kupue, neke salate, spanać, razno voće i plodovi, pre svega lešnik, orah, pomorandža, patlidžan, arahie, manje krompir i drugo. Nema ga u maslacu, a malo ga je u mleku. U crnom pšeničnom brašnu ga ima više nego u belom. Zato je bolji crni hleb od belog. 1897 godine holandski lekar Ejkmann zapazio je da se beriberi javlja na Dalekom Istoku samo među oiromašnim otetom, koji se hrani isključivo oljuštenim pirinčem i da se ta bolest može eprečiti kad se jedu mekinje od pirinča. Još pre toga je, 1883 godine, Japanac Takaki primetio da beriberi u japanskoj mornarici iščezava ako se kuvanom pirinču dodaje sveže meso. Posle dugih ispitivanja, 1935 godine, uspelo je odrediti hemijsku formulu i izvršiti sintezu toga vitamina.

Količina vitamina B1 u raznom bilju: (Mililrama u 100 grama biljke)

• Pivarski kvasac, osušen oko 8
• Pekarski kvasac 1 —5
• Slad 0,6
• Pirinčane klice 4
• Ražene klice 4,5
• Pšenične klice 2,1—4.5
• Ječmene klice 4,2
• Ječmaio zrno 0,6
• Žuti kukuruz 0,7
• Beli kukuruz 0,6
• Zob 0,8
• Raž 0,3—0,7
• Piričane mekinje 1,6—2.3
• Pšenične mekinje 2 —2,5
• Brašno 95% 0,4—0,5
• Brašno 82% 0,3
• Brašno 60% 0.07
• Soja 2,1
• Boranija 0,03
• Pasulj 06
• Sočivo 0,3
• Karfiol 0,3
• Grašak, suv 0,8
• Grašak, zelen 0,3
• Kupus 0,25
• Spanać 0.25
• Mrkva 0,2
• Rotkvice 0.2
• Crni luk 0,15
• Patlidžan 0,12
• Krastavci 0,1
• Mlad krompir 0,15
• Stari krompir 0,1
• Rotkva 0.18
• Salata 0.15
• Detelnna 0,4
• Arahis (zemno orašče, kikiriki) 3,6—7
• Lešnik 0.6—0,1
• Orah 0,5—0,7
• Suve šljive, kesten 0,3
• Badem 0,25
• Banana, jabuka, limun, pomorandža, mandarina šljiva 0,12
• Osušene kajsije, dinje, kruške 0,1

Sumpordiokoid uništava vitamin B1. To je važno znati pri konzervisanju voća i voćnih i biljnih sokova sumporastom kiselinom i njenim solima. Čist vitamin B1 Tipe6a čuvati od svetlosti i vlage na mračnom, suvom i hladnom mestu. Čoveku je potrebno dnevno da uzima oko 1 miligram ovog vitamina, što je sasvim dovoljno ako se hranimo mešovitom hranom, pre svega svežom biljnom. Vitamin B1 služi za lečenje beriberija i svih poliveuritisa, astenije, neuroze, autoi1ntokoi1kacija, gastrointestinalnih oboljenja, anorekoije, ulceracija, u svima slučajevima kad je metabolizam ugljenih hidrata poremećen i drugih bolesti.

Vitamin B2

Laistoflavin, riboflavin, vitamin B (Golšberger), vitamin G (američki)

Ovaj vitamin, oko koga su se u naučnom svotu P01sle,dnjih godina lomila koplja!, veoma je rasprostranjen u bilju i životinjama. Biljke ga sintetizuju i verovatno ,da u životinjoki organizam d01speva životinjskom hranom, kao što je, uostalom, i sa svim drugim vita!min1ima. U zelenom bilju je (prema Kuhn-y) vezan u obliku kompleksa velikih mole(kula i verovatno deluje kao dijastaza. Pivarski kvasac je i za ovaj vitamin glavni izvor. Ima ga i u drugom bilju bez hlorofila, čak i u bakterijama, zatim u baznim algama, insektima, u drobu sisara, u belom luku, soji, klici semenja, pre svega u pšeničnim klicama, u plodovima. i mnogim drutim namirnicama. Od bilja i ushpšte najviše ovog vitamina ima torula, (oko 4 miligrama: u 100 grama). Manje ga ima osušen pivarski kvasac (oko 3 mg), ekstrakt iz slada ima oko 0,2 pšenične klice do 1, raž do 1,4, 1pšenica oko 1, crno pšenično brašno do 1, a belo ispod 0,7, soja do 1,8. Od zelenog povrća ima najviše u salati, kupusu, boraniji, mladom krompiru i dr. U osušenim kajsijama ima ovog vitamina do 2 mg, a u svežem voću oko 0,5 mg, jedino ga u grožđu ima malo.

Ovaj vitamin je sastojak žutog fermenta u našem organizmu i kao takav aktivno učestvuje u celokupnoj reapiraciji, a kod izvesnih životinja pozitivno utiče na raetenje. Njegovo dejstvo vezano je za delovanje ostalih vitamina B, naročito u slučajevima poremećaja u rastenju dojenčadi. Povoljno utiče i na metabolizam ugljenih hidrata. Daje se po 5 do 10 miligrama dnevno.

Vitamin B6 (adermin)

Pivareki kvasac je najbogatiji rezervoar i ovog vitamina, Ima ga i u krompiru, kukuruzu, spanaću, pirinču i drugoj biljnoj hrani. 1938 godine dobiven je u kristalnom stanju iz kvasca (Kuhn. Wendt). Totalna einteza adermina uspela je već 1939 godine (Harris-Folkers). Sintetski proizvod je identičan e vitaminom B6 izolovanim iz pirinča. Adermin izgleda da ima opšti biološki značaj.

Antipelagra vitamin (PP f a k t o r)

I ovog vitamina ima najviše u pivar!SK01m kvascu, zatim u pekarskom kvascu, u neprosejanom pšeničnom brašnu, pirinču, soji, kukuruzu.

Vitamin C (askorbinska kiselina)

Nedostatak askorbineke kiseline u hrani dovodi do pojave skorbuta, inače najduže poznate avitaminaze. Skorbut je stara bolest koja je kroz vekove ulivala strah pomorcima na dugim putovanjima na galijama, robovima i zatvorevicima, opsednutim u tvrđavama, i svim onim koji su silom prilika morali jesti suvu hranu, koji visu mogli doći do zelenog povrća, voća. i svežeg mesa. Još Hipokrat spominje skorbut. 1534 godine Žak Kartije uspeo je da osvoji Kanadu zahvaljujući upotrebi borovih iglica. Njegovi ljudi su kuvali ove iglice i pili. Na taj način su Sprečili pojavu skorbuta i uspeli da osvoje ogromnu zemlju. Danas se zna da su borove iglice važan izvor vitamina C. Iz borovih iglica se vadila čista askorbinska kiselina i naprave se vitaminski ekstrakti. Naročito u poslednjem ratu ovaj ekstrakt je odigrao važnu ulogu u eireča1va1šu i lečenju skorbuta u nekim vojskama. Za vreme zime čitave borove grane su čuvane pod snegom i s njih iglice brane i davane sojnicima da kuvaju ovako dnevno čaj. To su naročito upotrebljavali sovjetski vojnici, jer je na krajnjem severu nekadašnji običaj da se kuvaju iglice od bora da se ne javi pucanje veća i krvavljenje iz desni, ispadanje zuba, otpadanje mesa i smrt. Tamo su starosedeoci zbog velike hladnoće, slabog sunca, mesto kulturnog bilja i uopšte bilja s hlorofnlom, pogotovu zelenog povrća, došli do saznanja da su za suzbijanje te strašne bolesti najbolje borove iglice, a bora ima tamo dosta. U XVII veku se naslućuje da je uzrok lojavi skorbuta verovatno nedostatak svežeg povrća u hrani. Početkom XVIII veka Kramer zapaža da se limuna može sprečiti skorbut. Desetak godina kao ni jedan drugi jedan naučnik konstatuje da ne samo limun neg0 i sve sveže povrće i voće ima antiokorbutične osobine. Od polovine XIX veka engleska mornarica obavezno mora novosti na brodovima limunov sok i upotrebljavati ga ,za vreme plovidbe. Taj koristan običaj primile su kasnije i druge mornarice. 1906 godine Hopkins otkriva da je skorbut bolest koja nastaje usled nedostatka nekih materija u hrani. Već naredne godine Holst i Frolih izazivaju veštačkim putem skorbut na zamorčetu dajući mu hranu koja ima dovoljno belančevina, ugljenih hidrata, masti, soli i vode, ali sva je hrana bila hemijski čista i sterilna. 1912 gadine Funk ovu „antiskorbutičnu supstanciju” svrstava među vitamine. Tek 1918 godine se ova supstancija naziva vitamin C. 1932 godine Sentđerđi izoluje iz 2.000 kilograma paprike 500 grama heksuronske kiseline koju identifikuje sa vitaminom C, a Karer iste godine naziva ovu antiskorbutičnu supstanciju — leva askorbinska kiselina. Naredne godine je sintetizovana.

Vitamina C ima u bilju i životinjama On je veoma rasprostranjen u živoj prirodi. Najviše ga ima u zelenom bilju, dakle u živim bićima koja imaju hlorofile. Otud i postoji danas hipoteka o izvesnom odnosu između hlorofil,a i vitamina C. Tako na primer, danas stranci od nas traže stotine vatona koprivinog lista, ali tvrde da ona nije iz svake države jednako lekovita, da neke zemlje izeoze koprivu koja, ima više hlorofila i da je zbog toga lekovitija. Domaćicama je poznato da ni iz jedne biljke, kad se cedi, ne izlazi tako zelen sok kao iz spanaća. Spanać se, kao što je ovjima poznato, mnogo, ceni ka,o zdrava hrana koju valja što češće iznositi na našu trpezu. Dugo se tvrdilo da je opanać lekovit i da daje snagu zbog, toga što ima gvožđa, više od ostalih pašrnik. To mnogi i danas misle. Međutim, od pre nekoliko godina otkako se i hlorofil smatra za lek, kuje se da je i u spanaću glavna lekovita stvar hlorofil, karotini (provitamivi A) i vitamin C. Naime, primećeno je da jedna namirnica ima utoliko više vitamina C ukoliko ima više hlorofila i karotipoida,. Tako se dana-s ispostavilo da najviše vitamina C imaju crveni, narandžasti i žuti plodovi, kao što su šipci, gloginje, crvena paprika. Vitamin C je vrlo rasprostranjen, ali ga nema u svim biljkama u jednakim količinama. Ni jedna te ista biljka nema u ovim organima isti procenat ovog vitamina. Ukoliko se ide bdiže lišću i (ukot»iko je lišće zelenije, utoliko ima više askorbinoke kiseline. Dakle, ovaj vitamin je direktno vezan svojim post.ankom za hlorofil. Gljivenemaju vitamina C. Bpnio bogati izvori vitamina C su crne i crvene ribizle, lišće perunike i peršuna, borove iglice, zeleni orao čija su jezgra još meka, ren, patlidžan, kupus, pomorandže, limunovi, mandarine, kuline, vinovo lišće i drugo voće i povrće. U Krompiru nema mnogo askorbinske kiseline, ali kako se on skoro ova1kodne,vno jede u dosta velikim količinama u ovakom obroku, ovda je on jedna od najcevtini!,ih i najpristupvčnijih namirnica za borbu protiv skorbuta. Kupus ima oko pet puta  više askorbinske kiseline, ali se on manje i ređe jede nego krompir. To isto važi uglavnom i za kelj, karfiol i razne salate, mrkvu, kelarabu, rotkvice i drugo povrće, koje ima velik značaj kao zdrava jevtina hrana, a koja se kod nas, naročito na selima, malo i retko troši.

U namirnicama životinjokog porekla ima mnogo manje vitamina C. Tako na primer, dok u 100 grama šipaka i.ma preko 1.000 miligrama vitamina C (a često i do 3.000 mg), u gloganjama oko 500 mg, u crvenoj paprici isto toliko, u kupusu preko 100 mg, a u peršunovom listu do 200 mg, dotle u većini namirnica životinjskog .porekla ima najčešće od 1 ,do 20 miligrama. Tako u mleku ima 2—3 mg, u mesu oko 4 mg, u krvi svega 0,5 mg.

Količina vitamina C u svežem bilju (Randoen)

(Miligrama u 100 grama svežeg materijala)

I Plodovi

Šipak do 3.000
Gloginja oko 500
Crvena paprika 450
Slatka zelena paprika 100
Limunova ljuska do 400
Pomorandžina ljuska 450
Crne ribizle 160
Kupine 100
Šumske jagode 80
Borovnice 80
Pomorandža 50
Limu«, mandarina 50
Pitome jagode 40
Kasten, patlidžan 40
Maline 40
Boranija 12
Kuvana boranija 2
Konzervisana boranija 4
Dinja 20
Kajsija, trešnja, breskva 20
Šljiva, orah 10
Krastavac grožđe 5
Lubenica, kruška 4

II — Listovi

Kupina, perunika oko 800
Orah 250
Peršun 150
Vinov list 150
Celer, rotkvica 115
Kiseljak 100
Kupus 90
Maslačak, praziluk 60
Karfiol, kopriva 50
Kiseli kupus 8— 30
Spanać, svež 45
Spanać, kuvan 6
Salata, repa 40
Borove iglice 25
Beli luk 25
Crni luk, svež 20
Crni luk, kanzervisan 10
Crni luk, kuvan 5

III — Krtole i korenje

Ren 70
Crvene rotkvice 46
Repa 40
Rotkva 30
Krompir mlad 20
Krompir stari 8
Kuvan vdompir 10
Mrkva 15
Mrkva kuvana 5
Topšiambur (čičoka) 11
Celer 8

Kao što se vidi, najviše vitamina C ima u divljim crvenim plodovima i u zelenom lišću. U podzemnim organima ima ga najmanje. U semenju kad klija ima mnogo S vitamina.

Teško je odredititi minimalnu dnevnu dozu vitamina C za čoveka. Najviše ga treba gravidnim ženama, oko 85 miligrama dnevno. Težim radnicima treba oko 70, lakšim oko 50, a deci oko 60 miligrama. Kad se pogledaju količine vitamina C iznesene u tabeli, vidi se da u našoj ovako dnevno, hrani ima dovoljno askorbinoke kiseline ako je hrana mešovita i ako je povrće i voće sveže. Vitamin C je najosetljiviji od svih hidrosolubilnih vitamina. Okoida1cij|om .ne samo na. visokoj, nego i na običnoj temperaturi, samim dodirom s vazduhom, on biva razoren. Osetljiv je š, povišenu temšeratu|ru. Tako na primer, dok svi ostali vitamina prilično dobro izdržavaju temperaturu od 100°, vitamin C biva razoren već na 60° (suva toplota) ili u vodenoj pari pod pritiskom na 120°. Ni na viskoj temperaturi se ne čuva dobro, a i alkalije ga takođe uništavaju. Baze, ki1se.inik i druga oksidaciona sredstva i toplota su tri najveća neprijatelja aekorbinske kieeline. Svaki od njih brzo je razara, a ako se ova tri udruže, onda su gubici vrlo veliki i brzi. Zato. je najbolje upotrebljavati sveže i presno voće sa po mogućstvu i neko povrće. Posle tri dana čuvanja spanać izgubi skoro sav vitamin C. Boranija i maslačak izgube za to vreme do 80%. Sušenjem voća i povrća takođe se gubi veći deo vitamina u mnogim slučajevima, jer se vitamin C nalazi rastvoren u ćelijskom soku koji je kiseo, a kad se biljni organi osuše, gubi se i ta kiselost, č u alkalnoj sredina vitamin C se vrlo brzo gubi usled oksidaze pod uticajem kiseonika iz vazduha. Kuvanjem u roku od oko četvrt sata povrće gubi izvesnu količinu vitamina C kupus 70— 90%, spanać 25—80%, boranija i mrkva 50—60%. Neoljušten krompir kuvanjem izgubi samo 10% vitamina C, a oljušten mnogo više. Na masti pečen krompir gubi do 50%. Usled primeve sterilizacije voće i povrće u konzervama već na početku izgubi do 50% vjitamina C. Nije dobar običaj naših domaćica u nekim krajevima što pre .kuvanja dodaju m.a;lo sode bikarbone, jer je ona alkalne reakcice, usled čega su gubici askorbinoke kiseline vrlo vedi.ki. Isto tako negativno utiče sumpordiokoid, sumporasta kiselina, natrijum bisulfit i druga jedinjenja sumporaste kiseline. Brzo emrzavanje voća i povrća najmanje škodi. Tako je krompir ohlađen i čuvan na 3 do 5° posle šest meseci još uvek imao preko 90% vitamina C.

Upotreba askorbinske kiseline i vitamina C je velika i razvovrsna. Ona raste svakog dana. Daje se pre svega kao specifičan lek protiv .skorbuta, zatim za lečenje Melerove i Barlove bolesti. U težim slučajevima da.je se u o.bliku injekcija, iiače peroradno. Mnogo je prijatnije uzimati ovakvog dana u obliku prisutnog napitka sok od limuna, pomorandže, mandarine, maline, višnje, ribizle, kupine, borovnice i druge vitaminske sokove, nego primati injekcije. Davanje injekcija je uzelo, velik zamah, ali tu ima i preterivanja. Vreme će i tu učiniti svoje. Kao što se za zreme Molijera naterivalo sa klistiranjem, lurgiranjem i pumpanjem krvi (cela medicina toga doba uglavnom se svela na, to), tako i u doba u kame živimo mnogi lekari preteruju davanjem injekcija šakom, i kome treba i kome ne treba. Jer u narodu, ne samo među prošećenim, nego i među školovanim ljudi(ma pred ovaj rat se uvrežilo mišljenje da je dobar samo onaj doktor koji da je injekcije, razume se kalcijum pre svega, a ni vitamin C nije izostajao.

Nema sumnje da je zlo bolje sprečiti nego ga lečiti. A bolesti su veliko zlo i nevolja. Mnoge bolesti još uvek ne znamo lečiti, iako su ove prirodne, pa i medicinske nauke i veštine za poslednjih nekoliko decenija toliko napredovale, a farmacija i hemija dale tako velik broj izvrsnih lekova.

Pojam leka je prilično relativan. U izvesnim slučajevima teško je dati tačnu definiciju leka i učiniti oštru razliku između leka i otrova, a nekad i između otrova, leka i hrane ili sredstva za uživanje. Opijum je najvažnija droga u medicini i farmaciji. Iz njega se vadi nekoliko alkadoida od (kapitalne važnosti u terapiji: morfin, kodein, papaverin, narcein, heroin i drugi. Nema tog bola koji opijum ne može umiriti. Ali je opijum isto tako i velik otrov. U rukama nestručnjaka: opijum može izazvati smrt. U terapijama dozama opijum je lek, a u većim dozama otrov. Sem toga, opijum je sredstvo koje uživaju milioni Kineza i drugih naroda: na Istoku pušeći ga, pijući ili upotrebljavajući ga na neki drugi način. To je porok protiv koga se već nekoliko stotinu godina bori ceo prosvećeni svet. Alkohol je u minimalnim količinama hrana koja se neo1bično brzo vari. U mnogim slučajima alkokol je lek ili sredstvo za mišljenje velikog broja lekova. Uziman ovako dnevno, alkohol je otrov. Mleko je hrana. U mnogim slučajevima mleko je i lek. To su najbolje osetila naša decaza vreme okupacije. Jedan naprstak mleka ubrizgan u čovekov organizam je otrov. Razne vrste strofantusa su u tropskoj Africi strašan otrov zatrovanje strela u l-ovu na z-veri i u ratu među tamošnjim narodima. Za nas je to vanredno snažan lek za srce u -slučajevim-a kad je potrebna brza intervencija i kad naš digitalis ne može daje daje, jer mu je dejstvo sporo.

U najužam smislu lek je sve ono ga to može izlečiti ili1 što može ublažiti bol. Neki autori misle da je lek samo ono što se dobije iz ruke stručnjaka, apotekara, lekar-a i veterinara. Drugi opet misle da je lek i čaj od titrice, koji majka malom detetu Skuva u kuhinji i da da ne plače, dase umiri, da ga prođe grbobolja i da zaspi. Lek je i ovaj opran list bolnice koji primitivac, daleko od grada bolnice, priveže naboj ili posekotinu. Lek je i onaj kantarinov zejtin koji su nekad naši stari pravili i uvek držali u badži („zlu ne trebalo”), narodni lek koji se održao još u nekim selima duž Save u Sremu i u Banatu, duž Dunav-a. Lek je i onaj rasol od kupusa koji naši daju protiv zatvora i piju na mamurluk. Besmratna je lista narodnih lekova od kojih kipti naš-a narodna medicina i čeka svog Vuka da je sakupi i prouči, da odvoji žito od kukolja.
Ako se pojam leka još šire shvati, onda je lek i zdrava hrana, dobra voda i suv sunčan stan, gorski vazduh i morska voda, borove šume i mirisne cvetne livade, pa ako želimo da idemo do Kaspaja, onda bi nemo mogao da kaže da je i sunce lek, važniji i jači od neke pilule za purpiranje. U toj hijerarhiji sunce bi trebalo da dođe na prvo mesto, jer je ono izvor života na zemlji. noj kugli. Bez njega nema života ni zdravlja. Mi idemo na visoke planine da smo bliže suncu, da nas ono opali i osnaži. Šaljemo svoju omladinu na more, na sunce, sklanjajući je iz gradske prašine, dima « magle koje ne dozvoljavaju da sunce punim zamahom « nesmetano uđe u ovakvi kutak naših stanova.

II — Vitamini rastvorljivi u mastima (liposolubilni)

Vitamin A provitamin A (karotini)

U bilju se ne nalazi vitamin A, nego razni karotini. Tek u životinjama organizmu karotini se pretvaraju u vitamin A. Karotini koji sadrže beta-jonsku jezgru bili bi provitamin A. Karotigai su dobili ime no mrkvi, karotni (Daucus carota). Karotini su narandžaste, rumene boje bilja. Divna« boja šipka u jesen, crvene paparike, gloginja, bundeve, jarebike, žutike, kozlaca, brusnice, ljuskavca, drena, divlje tikve, bljušta, patlidžana i drugog divljeg i pitomog voća, plodova, potiče od karotina i njima sličnih supstancija zvanih karotinoida. Najviše vitamina A ima u namirnicama životinjskog porekla. Na prvo mesto dolazi u lje od nekih morskih riba. Riblje ulje imaju deca, slabi i bolesni. To je danas najbolji rezervoar vitamina A i D. Zato se riblje ulje sve više troše u svim prosvećengam zamljama. Riblje ulje se dobavlja iz jetara morskih riba, raznih gadusa. To su ribe velike oko 1 m u dužinu i teške preko 20 kilograma. Za vreme zime od januara do aprila mnoštvo gaduea, čitava jata plove prema Lofotskim Ostrvima i severnim obalama Norveške, prateći druge, sitnije ribe, koje im služe za hranau. Ti sitniji stanovnici mora hrane se raznim mrkim i crvenim algama, morskim biljkama koje žive na morskoj površini i koje nose morske struje ili plivaju blizu o6awa. Te alge razložene su uticaju sunčevih zrakova i sadrže mnogo karotina i drugih sličnih žutih i crvenih biljnih bića, koje se složenim biohemijskim reakcijama u jetri morskih riba pretvaraju u vitamin A, a verovatno i vitamin D i E. Dugo se mislilo da je riblje ulje lekovito zbog joda i broma, zatim zbog arsena i fosfora. Tek otkrićem vitamina A i vitamina D u TOM ulju objašnjena je njegova lekovitoet. Zbog velike količine vitamgana D riblje ulje se danas smatra za najbolje sredstvo rotgav rahitisa (engleoke bolesti), kako za lečenje tako i za sprečavanje ove teške i dosta česte dečje bolesti. Riblje ulje je bolje od si1ntetskih praparata, jer ne može izazvati hipervitaminozu D, pošto sadrži i vitami1N A. Pod uticajem ultravioletnih drakova sunca, u morskim algama stv!0reni su provitamini i vitamini, koji se zatim nagomilavaju u masnom tkivu jetre raznih riba koje se hrane tim algama. U toku traženja sinteze antirahitičnog vitamina D (zračeni ergosterol) otkrivena je važna činjenica da se ovaj vitamin može stvoriti i u našem organizmu pod dejstvom ultravioletnih zrakova, što znači pod uticajem sunčane svetlosti. Tako se upotrebila opna koja vezuje dva načina uspešnog lečenja rahitisa: riblje ulje i ultravioletni zraci. Maša koža I|ro1pušta ultravioletne zrake do dužine 3.000 amgetrema, ili čemu fotohemijsko dejstvo na sterole u našim crvenim krvnim zrncima izaziva stvaranje vitamina D.

Riblje ulje se daje i za rastenje (vitamin A), za razvijanje i jačanje kostiju, za pravilniji promet kalcijuma, protiv izvesnih vrsta tuberkulove i uopšte kao jedno od najboljih prirodnih neškodljivih sredstava za jačanje i .naročito kao predohrana protiv raznih bolesti koje se javljaju najviše među decom i omladinom krajem zime i početkom proleća.

Ne samo ribe, nego i eve naše domaće i druge životinje i čovek snabdevaju se vitaminom A jedući biljnu hranu. Vitamin A je nađen u krvi i mleku sisara. U tom pogledu najbolji su rumeni plodovi i zeleno bilje. Tu pre svega treba opomenuti spanać, detelinu (lucerku), salate, mrkvu, kupus, borove iglice, peršun, maslačakt crvenu papriku, šipak, gloginje, drenjine, breskve, kajsije, šljive i drugo voće i povrće. Mleko i maslac dobiven od krava koje su bile na paši ima više vitamina A i D od mleka dobivenog od krava hranjenih suvim senom. Najviše vitamina ima mleko ako se krave hrane detelinom, jer detelina ima vrlo mnogo karotina koji se u jetri i krvi pretvara u vitamin A. Do avitaminoze A ne može doći među osobama koje se hrane Jsvakodneveo zelenom, svežom biljnom hranom, troše sveže mleko (ne kovzervisavo), maslac i skorup. Drob svih domaćih životinja ima mnogo vitamina A, a najviše jetra. U Japanu su suvoću kože, opadanje korice, naglo slabljenje dece i oboljenje očiju lečili dajući bolesnicima, naročito deci, pileće jetre, džigerice. Sveže meso od zdravih i debelih životinja ima više ovih vitamina, nego konzervisano ili ako potiče od mršave ili bolesne stoke.

Uopšte, od biljke hrane domaćih životinja umnogome zavisi količina ovih vitamina u mleku i mesu. Isto to važi i za čoveka. Na taj način se može objasniti zašto je letnje mleko bolje, jače i lekovitije ad zimskog, i zašto se moglo podići uzorno stočarstvo u Vojvodini tek otkako su naši ljudi shvatili važnost deteline i počeli je gajiti naveliko.

Vitamin A je otporan na povišenu temperaturu, ali je vrlo osetljivih na oksidaciona sredstva i prema svetlosti. Zbog toga je veoma važno upotrebljavati samo potpuno sveže povrće i voće,. jer je vrlo teško sprečiti razorno dejstvo Svetlosti i kiseonika iz vazduha, Hlađenje namirnica i držanje na ledu je vrlo dobro, jer niska temperatura ne razara osam vitamin. Kuvanjem, Mrkva izgubi oko 35% vitamina A. Ovaj vitamin se dosta dobro održi prilikom konzervisanja, jer je termostabilan.

U uljima dobivenim iz naših uljevnih biljaka ima malo vitamina A. Jedino ga ima mnogo u palminom ulju.

Vitamin D (kalcifero l)

Vitamin D naziva se još i altirahitični vitamin, jer se njegov nedostatak u hrani pokazuje među decom u obliku tzv. engleske bolesti ili rahitisa, a kod odraslih u formi osteomalacije (Omekšaeanja kastiju). Još 1POlavinom XVII veka jedan engleski lekar tačno je opisao rahitis, ali je trebalo da prođe skorodva i (po veka pa da se sazna da je uvek te bolesti nedostatak vitamina D. Kako se ispoštovati da je riblje ulje odličan lek protiv rah1itisa, vitamin D dugo je smatran za vitamin A. Tek između 1920—1923 godine utvrđeno je da riblje ulje ima pored vitamina A i vitamin D, koji je otporan prema kiseoniku iz vazduha i oksidaciji. Danas se već zna da ima više vrsta vitamina D. I ovaj vitamin C se nalazi najviše u jetri morskih, a manje u jetri slatkovodnih riba. Manje ga ima u mesu domaćih i divljih životinja. Od biljnih namirnica, najviše ga ima u ljuskama od kakaoa. Količina ovog vitamina u biljnim i životinskim organima zavisi od količine sterola, koji se iradijacijom mogu prevesti u vitamin D. Mi se sunčamo da bi u našoj krvi povećali količinu ovog vitamina. Pre sunčanja se možemo raznim uljima da ne dođe ,do upale kože, da pre locirano i da se u vašem telu stvori što više vitamina r. U našoj državi ima nekoliko lečilišta za one koji boluju od tuberkuloze kostiju. Ona. se nalaze ili na morskoj obali ili negde u brdima i planinama, daleko od gradova i od prašine, dima i magle, gde sunčevi zraci nesmetano dopiru do zemljine površine i deluju kao lek.

U tvrdoj raženoj glavnici, izrazitu naših žita, nalazi se jedan sterol (supstancije slične mastima) zvani e r g o s t e r o l. Kad se pod izvesvim okolnoetima zrači ultravioletnim zracima, dobiva antirahitične osobine kao vitamin D. Prema tome ergosterol bi bio provitamin D.

I ovaj vitamin je u direktnoj vezi sa hlorofilom, sa zelenim biljem, jer i njega imaju više one životinje koje se hrane večito zelenom travom kao što su moroke alge. Letnje mleko ima mnogo više vitamina D od zimskog ili u mleku krava hranjeiih suvom hranom. To je od ogromnog značaja za ishranu male dece, (pogotovu dojenčadi čije majke nemaju mleka, pa se moraju prehranjivati kravljim mlekom.

Živa biljka je posrednik između životinja i čoveka s jedne strane i stera. minerala, mrtve prirode s druge strane. Pomoću sunčeve energije i hlorofila, ona u živoj biljnoj ćeliji sintetibuje veliki broj najraznovrsnijih supstancija, među kojima ima hravljivih, lekovitih, otrovnih. mirisnih, oporih, gorkih, ljutih i drugih supstanpija.

Vitamin ili tokoferol

Vitamin E (antisterilitetni)

Vitamin E je otkriven tek 1922 godine. Utvrđeno je da je za normalan tok trudnoće i za pastrajuće zdravog naraštaja, sposobnog za život i dalji normalan razvija i rasplod, potrebna jedna supstancija koja se nalazi u ulju nekog semenja (neosapunljivi deo masti i ulja). Ovaj vitamin je potreban za razvoj se okruglih ćelija. Biljke su glavni rezervoari ovog važnog vitamina, u prvom redu klice pšenice i drugih naših žita. Ima ga i u orahu, soji, kikirikiju i drugim semenkama, u mladom zelenom lišću, a naročito se mnogo nagomila u ženskom organizmu. Životinje su neaposobne da sintetizuju ovaj vitamin. Zato |su potpuno upućene na bilje. Nagomilana se u mišićima i lotkožnoj masti. U bezbojnim mastima ga nema. Najviše ga ima u mastima žuto obojenim, što se dovodi iz vezu sa karotinoidima, dakle kao i vitamin A i D. Mnogo ga ima naročito u salati, detelini (svežoj i suvoj), mladom grašku i pamučnom semenu. U fabrici skroba i drugih produkata u Jabuci, kraj Pančeva, proizvodi se iz kukuruza petnaestak raznih materija, među kajima i ulje ieceđeno iz kukuruznih klica:. To ulje, koje se zasad upotrebljava u industrijske svrhe, moglo bi se rafinisati i odlično poslužiti kao siroviva za ekstrakccju vitamina E ili za izradu koncentrata. U neosapunljivom delu pšeničnog ulja iz klice ima oko 1.300 mg, a u ulju od kukuruznih klica oko 1.000 mg u 100 grama ulja1. Od svih lipoeolubilnih vitamina ovaj je najotporniji prema toploti, kiseoniku i oksidaciji i ultra1violetnim zracima.

Pšenične, kukuruzne i klice ostalih naših žita mogle bi se pre mlevenja vaditi i u obliku gri.za davati deci i bolesnicima kao jevtina, lako svarljiva i dobra hrana i lek. I ovde treba spomenuti detelinu kao1 vrlo važnu stočnu hranu i velikom količinom vitamina E. Ovo utoliko pre što se veći deo ovog vitamina očuva i u suvoj detelini, a to je od ogromnog značaja za prehranu stoke preko zime. Za krave muzare ta ishrana je od osobitog značaja, jer vitamin E prelavi u mleko, pa je mnogo prijatnije uzimati taj vitamin u mleku, nego u obliku injekcija.

Vitamin K (antihemoragični)

Vitamin K je antihemoragični vitamin. Bilje je izvor ovog vitamina. Nalazi se najviše u zelenom lišću lokalilovan u hlorotlastima, dakle direktno je vezan za zelenu boju bilja, za hlorofil. U podzemnim organima ima ga mnogo manje nego u zelenim vadzemnim. U plodovima ga ima manje nego u lišću. Najviše ga ima u indijskoj lucerki falfafa), listu pitomog i divljeg kestena, u spanaću, kupusu, karfiolu, K0!pr!ivi, jelovim iglicama, astgama, patlidžanu, grašku, cerealijama, soji i nekom drugom uljevnom semenju, Mrkvi, krompiru. Od životinjekih namirnica najviše ga ima u brašnu od riba koje su počele truliti, u masti dobivena iz svinjske jetre i u drobu drugih domaćih životinja. U ženinom mleku ga ima više nego u kravljem. U nedastatku ovog vitamina u hrani javljaju se supkutave i intramuskularne hemoragije, gastralgija i anemija.

O belom i crnom hlebu

Vitaminizacija belog brašna i belog hleba — O vojvođanskoj pšenici

Vekovima se raspravlja u svetu tema o upotrebi belog ili crnog hleba. Jedni su za beli, a drugi za crni hleb. Kad se ima u vidu da je hleb glavna i osnovna naša hrana, onda se još jasni se može shvatiti značaj tih proučavanja raznih naučnih institucija širom celog sveta. Po1Slednjih godina moderna nauka o ishrani pokazalja je na očigledan način da belo brašno, beli hleb i ostale glavnije tadašnje namirnice, kao što su šećer i poliran, oljušten pirinač, ne predstavljaju punu hranu. U njima nešto nedostaje. Od belog brašna se lakše napravi hleb, hleb je ukusniji. Zbog toga se još uvek svuda u svetu teži među širokim potrošačkim slojevima za isključivom upotr0bom belog hleba. Tim problemom se danas bavi i hipijenska sekcija Ujedinjenih nacija. I za vreme prošlog, kao i za vreme drugog svetskog rata mnoge države su vršile ispitivanja u pogledu hranljive i biološke vrednosti belog i crnog hleba, jer je konstatovano da zdravstveno stanje stanovništva, a pre svega vojnika, zavisi umnogom od načina ishrane. Akademije nauka i druge naučne ustanove raznih država godišnja većaju i kontrolišu sve dosadašnje pronalaske iz domena ishrane stanovništva da bi se moglo saznati da^ li je sadašnji način ishrane pravilan, da li odgovara otkrićima moderne nauke o ishrani ili ne. Zdravlje, izdržljivost, snaga, nervna konstitucija i intelektualni rad mogu da budu uplivisani veoma mnogo načinom ishrane i vrelom hrane. U mnogim zemljama primećeno je za vreme regrutacije vojnika da je nepotpuna i neracionalna ishrana čest uzrok velikom procentu nesposobnih mladića. Ceo problem proučavanja ishrane postavlja se sve više na naučne osnove, jer je (Primećeno da je jedini pravi put naučnoistraživački rad i na ovom tako važnom polju. U tu svrhu angažovani na1Jbolj1I stručnjaci sveta. Ispitivanja se vrše u klinikama, institutima i laboratorijama, na ljudima i na životinjama. Ispituju se količine i vrste supstancija, elemenata potrebnih ovakvoj jedinki za normalan život i rad. Na osnovu izveštaja dobivenih iz raznih zemalja uvidelo se da je veoma redak slučaj pravilne ili dovoljne ishrane.

Prilikom fabrikacije belog brašna ad pšeničnog zrna odstranjuju se klica i mekinja, tako da se brašno dobiva oaljgo od Sredine zria gde ima najviše skroba. Naprotiv, kad se proi131vodi crno brašno, u brašnu se nalave i mekinje i klice. Proizvodnja belog brašna u Evropi uzela je većeg maha tek posle francuske revolucije pod uticajem francuskog vojnog apotekara Parmantjea (Parmentier, 1737—1813), u to vreme iajčuvenijeg bromatologa u svetu. Do 1796 godine francuska vojska je jela crni hleb, a od te godine vojnički hleb je pravljen od brašna iz koga je otstranjeno 15% mekiša. Teza Parmantjea, prema kojoj je beli hleb bolji od crnoga, propagirana je i tokom XIX veka i u drugim zemljama u koje su ideje francuske revolucije prodrle. Tako krajem prošlog i u ovom veću beli hleb postepeno potiskuje crni u celoj Evropi.

Iako su široke potrošačke mase tražile beli hleb, ipak nije sav naučni svet u potpunosti primio Parmantjeovu tezu da je beli hleb bolji od crnog. U toku p01Slednjih sto i pedeset godina često je veoma snažno napadana Parmantjeova teza. Do prvog takvog napada došlo je 1826godine. Francuski fiziolog Fransoa Mažandi (Francois Magendie, 1783—1855) ogledom je dokazao d a p a s h r a nj e n b e l i m h l e b o m i v o d o m p r o p a d a i ugine u toku od pedeset dana; naprotiv, hranjen c r ni m h l e b o m i v o d o m, o s t a j e z d r a v. Iako je rezultat ogleda bio tako jasan i očigledan, ipak se upotreba belog hleba sve brže širila ne samo u Francuskoj, nego i izvan njenih granica.

Drugi jedan napad, koji je otpočeo oko 1846 godine i koji je trajao oko pedeset godina, vođen je u vezi s malim sadržajjem mineralnih soli u belom brašnu. Naročito je količina kalcijuma mala. Ova raspra završena je tek 1903 godine konstatacijom da belo brašno ima mnogo manje mineralnih sastojaka, da ostavlja mnogo manje pepela od crnog brašna:

Crno pšenično brašno ostavlja 1,8% pepela.
Belo pšenično brašno ostavlja 0,52% pepela.

Imajući u vidu ogromnu važnost izvesnih mineralnih sastojaka namirnica za normalan razvoj čoveka. ovaj očigledan hemijski nalaz utacao je u izvesnoj meri na naučni svet u pogledu vraćanja na crni hleb, ali su široki potrošački slojevi još uvek tražili samo beli hleb.

Treći snažan napad došao je sa otkrićem vitamina u zrnu pšenice, pirinča i drugih žita. 1913 godine profesor Schiiffner iz Amsterdama prvi je podvukao1 činjenicu da beli hleb očigledno mora imati manje vitamina protiv oboljenja beri-beri nego crni. Ovaj napad poslužio je kao povod za detaljnu analizu crnog i belog brašna u pogledu sadržana vitamina. Ogledima je dokazano, da belo brašno ima za 75% manje vitamina B1, B2 i nikotinske kiseline nego crno brašno (brašno s meki!njama). Daljim ispitivanjima je utvrđeno da ovih važnih vitamina ima! utoliko1 manje, ukoliko je brašno belje. Dokazano je da u mekinjama ima mnogo ovih hidrosolubilnih vitamina, a u klici da ima mnogo ulja s velikim procentom fitosterola, provitamina i liposolubilnih vitamina, naročito vitamina E koji se daje protiv neuro-muskularnih poremećaja. Sem toga, u mekinjama ima l e p k a, koji je veoma bogat biljnim b e l a n č e v i n a m a važnim za našu ishranu. Od ovih mekinja se izrađuje izvrstan hleb za dijabetičare, za one koji imaju šećernu bolest. Količina lepka u brašnu je od ogromnog značaja. N a š a p o t i s k a p š en i c a s e v e r n o o d Č u r u g a u b r a:j a s e m e đ u najbolje pšenice sveta, jer sadrži mnogo tog lepka (glutena), zbog čega daje mnogo hleba, testo se može veoma dobro rastezati, hleb je od nje vrlo ukusan. Mnoge zemlje kupuju od nas staru banatsku pšenicu za seme. Zemlja se đubri azotnim đubrivima da bi se procenat lepka što više povećao. Tako je dokazano lekovito dejstvo crnog pšeničnog brašna, pšeničnih mekinja i klica. Na tim istraživanjima najviše je učinjeno između ova dva rata.

Dokazavši nepobitnim činjenjicama da je hleb od potpunog, crnog pšeničnog brašna bolji, hranljiviji i zdraviji od belog, mnoge vlade počele su forsirati upotrebu crnog hleba, ali bez velikog, često bez ikakvog uspeha.

Da bi koliko toliko nadoknadile izgubljene vitamine u belom hlebu, neke vlade za vreme ovog rata počele su u vojnički, a mestimično i u građanski hleb dodavati one vitamine koji se nalaze u crnom pšeničnom brašnu. Tako su se u svetu pravili vitaminizirano brašno, vit a mi ni z i r a n hleb i v i t a m i n i z i r a n i k o l a č i. U izgledu su i vitaminiviran pirinač, šećer, margarin, kukuruz, testa i ostale namirnice, koje su usled fabričkog prerađivana, a naročito usled suptilnog i dugotrajnog prečišćavanja izgubile vitamine, mineralne i o r g a n o m i n e r a l n e supstancije, tako važne i neophodne za normalan razvoj našeg organizma. Traže se recepti za optimalnu ishranu prosečnog građanina, radnog čoveka. Iz prirodnih hranljivih sirovina jedni proizvođači odstranjuju, bacaju ili pri radu uništavaju važne biohemijske faktore, svesno ili nesvesno, a drugi opet tim, na oko veoma lepim i ukupnim namirnicama dodaju veštačke, sintetičke vitamine i razne soli. Običan čovek se mora pitati: da li he se to stanje moći održati? I da li, je sve to potrebno i korisno? Zašto trošiti toliko vreme i trud OIKO uništavanja prirodnih jedinjenja prilikom meljave, sejanja, prečišćavanja, beljenja i drugih manipulacija, a posle toga dodavati te iste supstancije veštačkim putem? To je jedno. A drugo pitanje je OIBO: da li su vitamini, mineralne soli i retki elementi jedini sastojci koje treba takvim „prebelim” namirnicama dodavati? I da li ta naša veštačka jedinjenja svojom hemijskom konstitucijom i međusobnim odnosima odgovaraju u potpunosti prirodnim molekularnim kompleksima i rasporedu u našim namirnicama? Nije li mnogo jednostavnije ceo taj, problem uprostiti — vratiti se prirodi upotrebom namirnica u onom obliku kako ih jeonadala, primenjujući razne moderne agrotehničke i a1grobi1ološke merezapovećavanje glutena u pšenici, vitami. na u zelenom povrću? Nema sumnje da će razne fabrike vitamina u svetu svim ovoj im moćnim raklamnim aparatom uticati na sve moguće načine na mnoge vlade da što pre pristupe proizvodnji vitaminiziranih namirnica. Vreme će pokazati da li je sve to bilo ispravno. Ne zaboravimo da su te industrije preko svoje moćne stručne štampe za poslednjih nekoliko godina pred ovaj rat htele sasvim potisnuti upotrebu ribljeg ulja i drugih vitaminskih sirovina preporučujući kao jedino ispravnu upotrebu čistih vitamina. U ovom ratu Amerikanci nam doneše upotrebu multivitamina, tj. preparata u kojima se ne nalazi samo jedan vitamin, nego ima dva, tri, četiri i više vitamina zajedno. Zar to nije vraćanje na prirodne sirovine ili bar približavanje? Tek je poslednjih nekoliko godina uspela prava nauka da dokaže da je, na primer, riblje ulje bolje od čistog vitamina D i A, jer ne može izazvati hipervitaminozu D. Trnoviti su putevi koji vode istini.

Vitamini i hormoni

Biljke su uglavnom fabrike vitamina, a životinje hormona. U poslednje vreme otkriveni su i biljni hormoni (aumsini), a sve se više otkriva u izvesnim slučajevima i sinteza ili polusinteza vitamina u životinjskim organima. Pošto živimo u doba vitamina i hormona, i kako skoro svaki prosvećen čovek zna ponešto o tim važnim supstancijama, zanimljivo je učiniti uporedni pregled vitamina i hormona i njihove uloge i značaja za bilje i životinje. Do pre nekoliko decenija nije se mogla objasniti lekovitost mnogih biljaka koje narodi na zemljinoj kugli upotrebljavaju za lečenje ili za sprečavanje raznih bolesti. Otkrićem vitamina donekle je i to objašnjeno, ali još uvek ima mnoto lekova, ne samo narodne, nego i školske medicine za koje se zapravo ne zna šta u njimn deluje lekovito. Danas je običaj da se svaka nerazumljiva lekovitost koja se ne može ničim objasniti pripisuje sadržaju vitamina, baš kao kad kažemo da neko boluje od gripa ili influence. Međutim, verovatno da će se uskoro u bilju i životinjama otkriti nove, još nepoznate hemijske supstancije određene hemijske konstitucije i konstantnog i određenog farmakološkog dejstva, koje će obj1asniti lekovitost mnogih stotina biljaka širom cele zemljine kugle.

Vitamini

Za životinje vitamini pretstavljaju neophodan nadražaj za pravilno funkcionisanje izvesnih tkiva i organa. Ali vitamine ne sintetizuje, ne gradi životinjski organizam, ili bar ne može izvršiti njihovu potpunu sintezu. Oni u životinje uglavnom dospevaju biljnom hranom ili se unose provitamini, koji se u životinjskim organima 1pretv,araju u vitamine. Otud veoma velika važnost zelene i sveže biljne hrane, njena raznovrsnog i poznavanje hemijskog sastava, fiziološkog dejstva, načina gajenja, čuvanja, kuvanja i uopšte racionalne upotrebe kako bi se što potpunije sačuvali aktivni principi žive biljne ćelije. Upotreba deteline za ishranu domaćih životinja je od ogromnog značaja, jer ona ima veliku količinu skoro svih važnijih vitamina i veoma velik procenat hlorofila, belančevine i drugih hranljivih materija. Detelina je rešila problem gladi domaćih životinja u Evropi i u svetu, kao što je krompir toliko puta spasao Evropljane od gladi i skorbuta. Možda ćemo uskoro imati sok isceđen iz mlade deteline kao lek, a može biti da će se naći zgodan recept za spremanje jela za ljude od deteline slično spanaću ili nekom drugom povrću. Kopriva i spanać imaju neobično velik značaj za ishranu dece, malokrvnih, slabih. rekonvalescenata itd. Zbog toga te i takve namirnice treba u narodu forsirati.

Naprotiv, hormoni su endogeni životinjski proizvodi. Vitamin C, kompleks V, D i većinu drugih vitamina naš organizam svakodnevno unosi biljnom hranom, dok su adrenalin, tiroksin, pdrathormon, oksitocin, vazopresin i drugi horčoni proizvodi lučenje žlezda sa unutrašnjom sekrecijom.

Za biljke vitamini nemaju ni izbliza tako velik znača j kao za životinje. Zasad izgleda da su za fiziologiju višeg bilja vitamini od vrlo male važnosti. Jedino za gljive i bakterije oni bi bili organski biokatali zatori, kao na primer aneurin (vitamin B1).

Hormoni

Za životinje hormoni su, isto kao i vitamini, nadražaj potreban za normalno funkcioniaanje izvesnih tkiva i organa. Hormoni difundiraju u unutrašnjost celog organima. Njih luče naročite sekretorne ćelije. Postoji izvesna humoralna veza i zavisnost između ovih sekrecionih ćelija koje luče hormon i organa ko|ji je osetljiv prema tom hormonu. Hormoni su takođe organske supstancije kao i vitamini, ali im molekularna težina nije osrednja, nego je mala kao u slučaju adrFtalina ili vrlo velika, kao na primer u insulina. I hormoni i vitamini su kristalne supstancije i difundiraju kroz ćelijske membrane.

Za biljke pravi auksini potpuno odgovaraju definiciji hormona. Fitohormoni su organske supstancije osrednje molekularne težine. Njih stvara!ju određene ćelije u biljci, ćelije koje se nalaze ispod samog vegetativnog vrha. Oni difundiraju u biljci, kristalni su i njihovo prisustvo u biljci je nadražaj potreoan za izvesne važne fiziološke procese: rastenje bilja u dužinu. Biljni hormoni se zasad ne upotrebljavaju u terapiji.

Kantarion (Hypericum perforatum), hajdučka trava, repuh (Lappa major) i mnoge druge biljke narod upotrebljava. u istu svrhu. Nema li i tu lekovitih supstancija sličnih penicilinu i drugim lekovima koji su u terapiji učinili čitavu revoluciju poslednjih nekoliko godina?

Nešto o krompiru

Krompir kao hrana, industrijska sirovina, lek i otrov

Krompir je naša svakidašnja hrana. U severnim, hladnim i vlažnim evropskim zemljama, gde ne uspeva kukuruz, krompir je najvažnija hrana za ljude i za domaće životinje. Hranljivost krompira počiva na velikoj kožičini troba, dakle istog sastojka kao u pšenici, kukuruzu, ječmu, pirinču i drugim žitima. Ono što je za nas ovakidašnji hleb, to je za stanovnike hladnih i vlažnih zemalja krompir. Evropljane je stalno morila glad sve dok gajenje krompira nije uzelo veće razmere. Krompir je, posle otkrića Amerike, rešio problem gladi u Evropi, kao što je detelina rešila pitanje gladi domaćih životinja i stočarstvo podigla na zavidnu visinu. Ali to nije bilo odmah posle otkrića Amerike. Vekovima su prosvećeni i napredni ljudi vodili borbu da ubede i tadašnje vlasti i narod u veliku hranljivu vrednost i neotrovnost krompira.

Krompir je poreklom iz zapadnih delova Južne Amerike, gde se gaji od najdavnijih vremena. Dolaskom u Čile Evropljani su zatekli gajeni krompir. U Evropu je donesen oko 1580 godine. Posle Španije upoznala ga je Engleska oko 1585 godine. Posle toga njegovom širenju u Evropi najviše je doprineo botaničar Klusius, ali je krompir još dugo posle toga bio takva retkost, novost i skupocenost da je služen samo za kraljev1skim trpezama (1616 godine, na primer, u dvoru u Parizu). U XVII i XVIII veku krompir se počeo širiti i po Srednjoj Evropi kao kultura biljka. Širenje je išlo sporo i veoma teško. U Francuskoj se, pored ostalog, bio proneo glas da „ko jede krompira, dobiće gubu”. Najuporniju borbu za upotrebu i za gajenje krompira u Francuskoj volio je pariski vojni apotekar Parmantje u drugoj polovini XVIII veka. On je ceo svoj život posvetio ispitivanju krompira.. Znao je trinaest varijeteta, a danas ih je poznato oko 1.700. To ispitivanje, oplemenjivanje i stvaranje novih vrsta pomoću mutacija ne prestaje ni do danas kako u Evropi, tako i u drugim delovima (sveta sa umerenom klimom, gde je krompir glavna narodna hrana. Mnoge vlade slale su naučne ekspedicije da istražuju visoke Ande odakle je krompir poreklom. Tih ekspedicija bilo je ne samo u XIX veku, nego i pred sam sveti rat, kada je nekoliko evropskih vlada slalo najbolje svoje naučnike u Južnu Ameriku da ispitaju sve uslove pod kojima krompir najbolje uspeva u svojoj po1stojbini. I iz toga se vidi da važnost krompira do današnjeg dana ne prestaje. To se vidi i po ogromnim površinama koje se nalaze pod krompirom i koje iz godine u godinu rastu. Tako je 1923 godine bilo u svetu oko 12,000.000

• Nemačka 2,800.000 hektara
• Danska 85.000 hektara
• Poljska 2,300.000 hektara
• SAD 1,600.000 hektara
• Francuska 1,450.000 hektara
• Italija 350.000 hektara
• Čehoslovačka 650.000 hektara
• Holandija 160.000 hektara
• Belgija 150.000 hektara
• Engleska 210.000 hektara

Naši stari, pa još i pre ovoga rata, kad su nekom hteli da se narugaju i da se s njim našale, što je bio na; kakvom balu na kome su se sakupljale siromašne devojke, onda su mu obično dobacivali da je bio na „krompir-balu”. „Tjai, šta da ti kažem kako je bilo. Pravi krompir-bal” — govorio je prijatelj prijatelju kada se loše osećao na nekoj igranci.

Međutim, nije to uvek tako bilo. I danas Francuzi pričaju da je krompira -bai bio najotmeniji bal u Francuskoj, bal na kraljevskom dvoru, bal na koji su mogli ići samo poštovani vladari i vlastela. Kako je to bilo, pričaće vam mnogi duhovit Francuz. Nekad je u Francuskoj stalno harala glad i nemaština. S gladnom vojskom kraljevi nisu mogli ratovati, gladni seljaci su se stalno bunili, nisu ništa radili i tome slično. Jedan njihov vladar doznao je da u susednoj državi nema gladi, jer se tamo seje mnogo krompira. O letnjem godišnjem dvorskom balu vladar je zakitio ovoju ženu cvetom od krompira. Sve prisutne žene vlastelina. radoznale kao i sve druge žene, živo se zainteresovaše kakav jer se cvet, jer su sve želele da imaju isti ukras. Na rastanku svaka od njih dobi po nekoliko krompira s naređenjem da ga poseju i da naredne godine na isti dan kad dođu na bal sve one i njihove kćeri budu zakićene tim cvetom od te skupocene i retke biljke donesene iz dalekih zemalja, sa visokih američkih planin1a, „gde dosad nije stupila Horai Evropljana”. Tako su ti najotmeniji balovi u |svetu malo po malo dobili naziv „krompir-balova”.

Smejali se mi krompir-balu ili ne, tek on je učinio svoje. U Francuskoj se gajenje krompira brzo raširilo, prestala! je glad i skorbut, i počelo blagostanje. Tako i danas, kad neko hoće da se našali, Francuz Francuzu, ili strenci ako hoće malo da im se narugaju, reći će: „Vive la France et les pommes de terre frites!” Što će reći „Da živi Francuska i prženi krompiri”. I danas tamo nema ni jednog obroka u kojem ne bi bilo i malo krompira.

U Vojvodini se danas gaji prilično mnogo krompira. Ali to nije uvek tako bilo. Čurug je jedan od centara proizvodnje svih vrsta krompira, naročito ranog, koji se vadi već krajem juna i zbog toga veoma skupo napojanje. Čurug ima dobru peskovitu ritsku zemlju, pogodnu za sve vrste povrća, a naročito za krompir. Melenčani i drugi Banaćani i sva sela iz Bačke od Čuruga ka zapadu, snabdevaju se krompirom iz Čuruga. A pre mola veka, ili možda nešto malo više, „na čuruškoj zemlji nije hteo krompir da raste”, pa su stari Čuružani išli kolima čak-do Apatina i Kupusine da kupuju krompir za svoje ukućane, Natovare kola žita i zamene za kola krompira. „Jedared redimo mi tako kod dobrog
domaćina u Apatinu, pa posle šunke i kajgane polako nijuckamo rampaš. Razgovarali |amo O svemu i svačemu, o ratu na Pimonteza, o sušnim, nerodnim i gledanim godinama, o poplavama Tise i Dunava i o starim dobrim vremenima kad niko nije morao raditi, orati i celog veka drljati, nego ceo dan za ovcama u frulu svirati … Naš domaćin se celo veče čudu čudio da kod nas neće krompir da raste. Neko iz našeg društva) kaže da nam je zemlja tvrda, slaba i da je daleko od sela. Na to će domaćin: „E komšija Rac, sada Apatin p l i š e nego tvoj njiva; đubrenka na njiva da nosiš, triput da ugariš i triput da ga oprašiš, pa će đumbir da rodi i kod vas u Čurugu …” Sad se iz Čurupa svake godine izveze na stotine vagona krompira. Kad u junu izvade rani krompir, oni na istu zemlju posade jesenji kupus i tako skidaju dva skupocena useva, za koje uzimaju desetak puta. veći prihod nego što su žito i kukuruz. Otkako su Čuružani počeli da gaje krompir, kupus i drugo povrće, Čurug je postao bogato i napredno mesto. Pasulj je prestao biti glavna i često jedina hrana seljaka i radnika. Krompir se čak meša i u hleb koji je mnogo mekši i ukusniji nego onaj od čistog pšeničnog brašna. Narod je postao zdraviji, deca naprednija i otpornija.

Krompir može biti i lek. On je i preventivno sredstvo. To se naročito jasno uvidelo u poslednja dva rata u našoj vojsci i u vojskama drugih zemalja.. Čim se u nekoj jedinici pojavi |skorbut, usled jednostrane ishrane konzervama, pasuljem i drugom suvom hranom, odmah su prosvećeni lekari i napredne starešine pristupale kuvanju krompira, i skorbuta je za nekoliko nedelja nestalo. Tako se krompir pokazao kao vrlo jevtino, svakom pristupačno i prijatno hranljivo sredstvo za suzbijanje skorbuta. To je i bio povod da se posle prvog svetskog rata u krompiru potraži vitamin C. U njemu je nađen ovaj vitamin, istina u malim količinama, ali ipak dovoljnim za normalnu ishranu i svakodnevnu potrebu našeg organizma, jer se krompir jede u velikim količinama. i skoro svakodnevno1.

U osušenom krompiru nema vitamina C. Kao i sve ostale vitaminske sirovine tako i krompir sušenjem gubi vitamin C pod uticajem kiseonika iz vazduha, gubljenja kisele reakcije i drugih okolnosti koje negativno utiču na askorbinsku kiselinu prilikom sušenja. Evropska tapioka!, koja se pravi od krompira kao zamena za egzotičnu ili pravu. tapioku, takođe nema vitamina C, ,iako je vrlo ukusna kao hrana. Kuvanjem se jedan deo vitamina C uništi. Najviše vitamina Ce očuva u krompiru koji se bari neoljušćen.

Razni narodi u Vojvodini upotrebljavaju krompir za lečenje raznih bolesti. To je narodna medicina o kojoj se kod nas malo zna. Pribeležio osam priličan broj narodnih lekova i lečenja krompirom, ali sam ubeđen da ih ima još. Njih bi čitaoci trebalo da pribeleže i da mi ih pošalju, jer je neophodno potrebno zabeležiti i proučiti medicinu neukog, siromašnog i prostog čoveka, Čovek blizak prirodi, bez školovanih lekara i apotekara dovijao se kako/ je znao i umeo. Koristio je ono što je bilo oko njega i njegovog doma. Ono što mi učimo Kao istoriju medicine i farmacije, to je medicina kaluđera, postova, vlastele i drugih povlašćenih klasa. Plebs se lečio kako je znao i umeo. „Kažu, sine, da stari nisu bolovali, da su bili zdraviji od nas. Nije to tako. Bilo je i onda bolesti i bolesnika. Ali kome da se potužiš, kad je car daleko a bog visoko. Nego ćuti pa trpi, šta ti bog da. Ili, kako danas kažu, snađi se.” Tako otprilike rezonuje majka-Slavna Perić, koja je rođena odmah posle Bune u Šajkašu. „Kad se neko dete ili neki drugi ukućanin opeče ili ošuri, mi ga oblažemo kašicom .napravljenom od nastrugaiog svežeg krompira. Bol umine, dete zaspi, ne stvori se mehur ni rana, i to ti je najbolji seljački lek koji sam primila od mo.je babe kad sam bila dete. To mi i danas radimo ako se neko opeče ukavujući mu prvu pomoć” — kaže jedna stara žena iz Zmajeva.

U mnogim vojvođanskim selima čuo sam još i ovo: kad nekog boli zub, uvuče se malo parče presnog krompira u šupalj zub, a negde i u uvo. Tvrde da bol ubrzo prođe i čovek posle dugog nespavanja može -mirno da zaspi i da se odmori. Slično postupaju i kad nekog boli uvo.

Ređe, svega na nekoliko mesta u selima gde je bilo mnogo Nemaca, čuo |sam da presnu ili ključalom vodom poparenu krompirovu kašu stavljaju kao obloge na bolna mesta na telu. Deci, ređe i odraslima, stavljaju obloge oko grudi u slučaju velikog nazeba, upale pluća, bronhitisa, bolova u donjem delu trbuha, akutnog zapaljenja zglobova, reumatizma i sličnih bolesti od nazeba i vlage, oboljenja tako čestih u Vojvodini zbog vlažnih stanova. Od jednog bivšeg trgovca čuo sam ,da se u njegovoj kući upotrebljavao preoan sok isceđen iv struganog krompira Kao lek protiv suvišne kiseline u stomaku. Veli da se njemu i njegovim ukućanima stalno kiselo podrigivalo, da ga. je posle mnogih jela morila ljutina, imao bolove i čupanja, i da je u prošlom ratu čuo da svež sok od krompira treba piti svako jutro pre jela po jednu vinsku čašicu. Tvrdi da su se )svi od toga izlečili. Kaže da su mu-roditelji patili od stomaka.. Ako je to tačno, tu bi stvar trebalo proučiti.

Krompir je vrlo važna sirovina za ekstrakciju skroba. Krompirov skrob, ili kako se često neispravno naziva krompirovo brašno, proizvodi se svake godine sve više u velikim fabrikama u Evropi i izvan nje. Krompir se dobro opere i oči1st.i, samelje ili sitno iseckana kaša ispira na sitima velikom količinom vode. Kao teži, skrob pada na dno, sakupi se na što nižoj temperaturi, osuši i samelje. Vađenje skroba iz krompira je mnogo lakše nego iz cerealija, jer žita imaju mnogo više belančevine (oko 8%), koja manje ili više čvrsto drži slepljena zrnca skroba, dok naprotiv u krompiru ima vrlo malo proteina (2%) i skrobna zrnca plivaju slobodno po ćeliji.

U krompiru ima oko 20% skroba, oko 75% vode, oko 2% gume, šećera i sličnih supstancija, oko 1% vlakana, oko 1% mineralnih materija i oko 0,1% masti.

Krompirov skrob ima ra1znovrsnu primenu. U apotekama i farmaceutskoj industriji dodaje se lekovitim tabletama kao sredstvo za bubrenje, koje omogućava da se tablete u stomaku brzo raspadnu. Kuvan s glicerolom daje glicerinsku mast. Mnogo više skroba se upotrebi za štirkanje rublja, za proizvodnju dekstrina, glikoze, kristalnog šećera, alkohola, dijetetskih hranljivih preparata. Za apretiranje platna, i uopšte u tekstilnoj industriji, potroši se najviše skroba. Industrija alkohola, koda je uzela neviđene razmere u mnogim zemljama, najviše se razvila u umerenom pojasu, gde ice gaji na1jviše krompira, jer je to najjevtinija sirovina za tu industriju.

Krompir može biti i otrov. U ljusci u ćelijama spoljnog tkiva krompira ima vrlo malo slanina (oko 2—10 miligram1a u 100 grama krompira). Kad se krompir drži na suncu, količina slanina brzo raste zajedno sa pojavom hlorofila. Poznato je da su krompiri koji su na njivi u kućici bili razgolićeni i izloženi suncu manje mli više zelene boce. Ljudi su odavno primetili da je povremeno krompir škodljiv i da krompirove klice stoka ne jede. Isto tako je svima poznato da krompirovu lozu domaće životinje ne jedu. Danas se zna da ne samo u krompirovim nadzemnim zelenim delovima ima. otrova solanina, nego da ga ima i u zelenim delovima mnogih drugih biljaka iz iste porodice (Solanaceae) i da ih zbog te otrovnosti domaće životinje ne jedu: razvodnmk (Solanum Dulcamara), pomoćnica ili kereće grožđe (Solanum nigrum), ljoskavac i(Physalis Alkekengi), patlidžan (Solanum Lycopersicum) i druge Solanaceae.

Solanina ima i u mladom krompiru, ali u malim količinama.

U razvodniku i klicama krompira nađen je u novije vreme još jedan (sličan glikoalkaloid, solanein, koji hidrolizom takođe daje solanidin i smešu šećera, kao i solanin.

Solanin je jedan glikoalkaloid koji ima i izvesne slabe hemolitičke osobine oaponina. Hidrolizom pod uticajem kiselina i fermenata daje alkaloid solanidin i tri šećera: glikozu, ramnozu i galaktozu. Izolovan je u obliku belog kristalnog praška. Zasad se još ne primenjuje u terapiji. Izgleda da solanin u krompiru i njegovim klicama nije identičan sa solaninom u razvodniku.

Uopšte, pitanje solanina i njegove otrovnosti još je nerazjašnjeno. Pozitivno se zna da je to labilno jedinjenje, da se brzo i lako raspada i dase tako može objasniti zašto je kuvan krompir, pa ma i proklijao (istina klice se moraju prethodno) potpuno odstraniti), neškodljiv. Kuvanjem se veći deo solanina i i da laneina razore.

Zabeleženi su Slučajevi trovanja mladim klicama od krompira, proklijalim i pokvarenim krompirom i onim koji je pozeleneo zbog toga što se razvijao izvan zemlje. Znaci trovanja su: glavobolje, kolike, česta povraćanja, proliv, midrijaza (širenje zenice, dakle slično kao kod trovanj1a srodnim biljkama iz iste familije: bunika, tatula i velebilje) i opšta potištenost. U literaturi je zabeležen slučaj trovanja povelenelim krompirom šestorice, od kojih su dvojica umrli.

Iako, solanin ima. slabe midrijatične i analgetične osobine hiosciamina i atropina, ipak pokušaji da se čist solanin uvede u tejrapiju kao analgetikum dosad nisu uapeli, jer mu je dejstvo nesigurno i nestalno. Problem je ipak još u proučavanju, jer je solanin mnogo manje otrovan od hiosciamina i atropina.

Nekad u Austriji, naročito u prvom svetskom ratu, vojska je bila puna simulanata, zabušanata. Oni su upotrebljavali najrazličitija sredstva da ne služe vojsku i da ne idu na front. Pored kukolja, ricinusa, duvana, pasulja, livizme, tatule, mlečike i drugih biljaka, upotrebljavali su i presan krompir. Pre izlaska pred sanitetsku kamionu simulant jede dan-dva presan krompir nastrugan na rende, na trenicu, a svaki obrok zaliva pivom. Za to vreme ne jede ništa drugo. Da bi otrov bi što jači, „da bi lupanje srca bilo što upadljivije”, mnogi su u pivo dodavali još i šaku soli, malo duvana ili plavog kamena. Kako su se komisij|ski pregledi sumnjivih i privremeno otpuštenih vojnika često ponavljali, tromesečno bar jedanput, ti jadnici su to morali često upotrebljavati dok im ne dodija ili dok cse zaista ne razbole i ne pomru.

Eto nešto malo o krompiru, jednoj običnoj, bezazlenoj biljci, namirnici koju svi poznajemo i svakodnevno jedemo. Sličnih primera ima mnogo. U mnogim prilikama teško je postaviti oštru i jasnu granicu između hrane, leka i — otrova. Sve zavisi u čijim je rukama sirovina. kako se i u kojoj količini upotrebi, kome se daje i u kakvu svrhu.

Polivalentne droge

Izvestan broj droga ima veliku i ravnovrsnu upotrebu. Njih koristi ne samo apoteka, fabrika lekova i bolnica, nego i industrija kozmetičkih, parfimerijskih i drugih sličnih proizvoda za ličnu i kolektivnu higijenu. Još veće količine utroši industrija likera, bombona i drugih aromatičnih proizvoda, široke svakodnevne potrošnje. Te droge su najčešće aromatične i zato se mnogo troše kao svakodnevni začin i miris u domaćinstvima i u industriji hrane.

P i t o m a n a n a (Mentha piperita) je biljka koja daje tri droge: list (Folium Menthae piperitae), nadzemni deo biljke u cvetu (Herba Menthae piperitae), i etarsko ulje (Oleum Menthae piperitae). Sve te droge propisuju razne farmakopeje u |svetu. U mnoge lekove nana ili njeno ulje ulaze u sastav bilo kao lek ili kao korigens, tj. prijatno mirisno sredstvo za maskiranje neprijatnog mirisa raznih lekova. Nana je važna i kao lek i kao1 lekovita sirovina za proizvodnju ulja i raznih lekova. U većoj dozi, ako se svakodnevno uživa, može biti i škodljiva. Naročito su deca osetljiva na mentol, koji je glavni sastojak naninog ulja. To ulje će uglavnom i ceni prema procentu mentola.

Nana je isto tako važan začin i aromatikum. Ona je još važnija kao sirovina velike industrijske vrednosti za destilaciju etarskog ulja, koje se tako mnogo traži i dobro plaćena u industriji likera i drugih alkoholnih aromatičnih napitaka, u industriji zubnih pasta, voda i sličnih proizvoda savremene kozmetike, u industriji bombona. i drugih slatkiša.

Svetska proizvodnja naninog ulja je ogromna. Pred ovaj rat ona |se cenila na preko 600.000 kilograma. godišnje, od čega je oko 5/6 otpadalo na Japan. Posle Japana najviše su je proizvodile SAD, Francuska, Italija i druge zemlje. Engleska proizvodi najbolje ulje na svetu. t

Iako je proizvodnja velika, ona još uvek raste, jer je potrošnja ogromna i stalno u porastu. Od velikog je značaja za naše proizvođače u Vojvodini da TOI znaju, jer se isplati gajiti samo ono bilje koje se uvek može dobro i sigurno unovčiti.

Pitoma nana, donekle i kudrava na.na, morač, anis, kim, korijandar i druge aromatične biljke široke i polivalentne potrošnje treba što više gajiti naveliko1 i stalno ispitivati mogućnostima dobivanja; što većeg prinosa i što boljeg kvaliteta. Njihova proizvodnja nikad nije preterana i nema opasnosti od hiperproduk|ci1je. Jer, ako se nana ne proda u obliku lista, kao apotekarska droga, još će bez ikakvih gubitaka može sva predesilovati u ulje. Ulje ima najširu industrijsku upotrebu. Za farmaciju je nana važna lekovita droga, na terapiju lek, a zaraznovrsnu industriju aromatična sirovina široke potrošnje. Zato se problem takvih polivalentnih droga mora postaviti na široku osnovu.

Razumljivo je da i tu mora biti izvesne opreznosti. Prvo, zbog topa što sve ove droge nemaju isti značaj i istu vrednost. Sem toga, netrebaizgubitiizvida da naša i druge pijace zavise od svetske pijace i da nikako ne treba proizvoditi naveliko one droge koje se ne traže. Zato se proizvođač mora stalno obaveštavati preko organa spoljne trgovine o tome, koja se droga najviše traži danas i kakvi su izgledi u okorijoj budućnosti. Jer prelazak na jednu novu kulturu uvek iziskuje mnoge rashode. Da i ne govorimo o konzervativmu ljudi i potresima koje svaka promena izaviva. Proizvođači moraju stalno biti obaveštavani O stanju na svetskom tržištu. TO ne može činiti pojedinac, nego zadruge. Zato je najbolji način proizvodnje droga naveliko u zadrugama za lekovito bilje.

Nešto o belom luku

Beli luk je naš univerzalni narodni z a č i n, sirotinjska hrana i najvažniji p r e v e n t i v n i l e k. U našem narodu beli luk je lek za sve prema kome se ima vrlo veliko poverenje. U tom skoro fanatičnom verovanju ide se kod nas tako daleko da se beli luk i danas u narodu upotrebljava kao preventivno i zaštitno sredstvo protiv „zlih duhova” i drugih nevidljivih opasnih sila, dakle kao sredstvo za bajanje, vračanje, čini i magije. To skoro mitsko poverenje prema belom luku ukoreni to se ne samo među prostim, nepismenim i neprosvećenim čobanima, govedarima i seljanima, daleko od gradova i civilizacije, nego i među mnogim školovanim ljudima, pogotovu kad se nađu u bedi, nevolji, nem1aštini, na putovanju, u ratu i zarobljeništvu, u zatvoru, logoru, na robiji… Iskonsko verovanje u lekovitu, zaštitnu i mađijsku moć belog luka zaoralo je duboku brazdu u materijalnom i duhovnom životu našeg naroda. Njima kod nas seoske kuće koja. ne sadi luk. Beli luk se skoro redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih sredstava, beli luk se jeo uz svaki obrok. Za vreme raznih epidemija tifusa, kolere, kuge, dizenterije, gripa i uopšte kad god se u narodu javljao pomor od zaraznih bolesti, uvek je kao .Preventivno i kurativno sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad majka kolonistkinja iv istočne Srbije sprema sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krije malo bela. luka.

Malo je naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao premabe. lom luku. Kad se ima u vidu da se u novije vreme beli luk počinje m naučno ispitivati i hemijskim i mikrobiološkim laboratorijama, u farmaceutskoj indujstriji i na klinikama, da su dobiveni dobri rezultati u lečenju mnogih bolesti kojima se i prost svet hiljadama godina lečio na primitivan način belim lukom, onda se još više nameće potreba proučavanja upotrebe ove biljke u narodnom životu, narodnoj ishrani i narodnoj medicini. Time treba dodati još i onu široku polivalentnost belog l u k a, ne samo kao sirovine koja se istovremeno kod nas upotrebljava i kao svakidašnja hrana, začin, lek i mađija, nego i zbog toga što je i njegovo fiziološko, lekovito dejstvo vrlo mnogostruko. Naime, i u narodno1j, i u naučnoj medicini poslednjih desetak godina, beli luk se upotrebljava za lečenje znatnog broja vrlo raznovrsnih bolesti, kako iznutra, tako i spolja.

Iz istorijskog dela se vidi da su i u starom, i u srednjem i dugo vremena u novom veku, beli luk priznavale za, lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjih nekoliko vekova, a. naročito u XIX veku, skoro potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u prvom, a naročito u drugom svetskom ratu i posle njega, počinje pravo naučno proučavanje belog luka zajedao sa izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičnih lekova tipa penicilina i streptomicina.

Naprotiv, narodna medicina, iako usmena, nepisana, bez naučnih pretenzija, nikad nije napuštala beli luk, nego ga je vekovima. uporno i tvrdoglavo čuvala i prenosila s kolena na koleno. Ne želimo ovde da hvalimo sve što je u narodnoj medicini, da ne bi, može biti, neko pomislio da je sve ispravno što je u njoj. Ne, to nikako! Ali smatramo da je već krajnje vreme da se pristupi naučnom proučavanju naše narodne medicine. Pred narodnom medicinom se ne smeju zatvarati oči i, kao ono noj, zabadati glavu u pesak. Kao što u školskoj, naučnoj medicini i farmaciji nije sve jasno i nepogrešivo, tako ni u narodnoj medicini nije sve rđavo i poprečno. Tek od onog dana kad budemo dobro upoznali našu narodnu medicinu, moći ćemo doneti tačan sud o njoj i preduzeti uspešne korake protiv nadrilekarstva. A dotle, svi naši napori će biti samo nagađanja i najčešće pogrešno mišljenje. Uostalom, ako otvorimo današnje knjige i udžbenike za medicinare, veterinare i farmaceute videćemo da su mnoge droge koje se danas upotrebljavaju u naučnoj medicini i koje i danas imaju ogroman značaj za1 terapiju primljene iz narodne medicine: dipitalis iz engleske, tvrda ražena glavnica od naroda u Srednjoj Evropi, kininova kora sa starosedalaca Perua, ipekakuana od starosedelaca južne Brazilije, čaulmogra od Indusa, gorocvet od ruakih seljaka itd.

Kad se ima u vidu još i ta okolnost da je beli luk svima. nama vrlo dobro povrat, da ga uvek ima u dovoljnoj količini, da !je jevtin i zbog toga svakom pristupačan, onda ima još više razloga da se on prouči. Jer prvo treba da proučimo domaće lekovite |sirovine, pogotovu one koje narod vekovima uspešno upotrebljava i u koje je stekao veliko poverenje.

Svi navedeni i mnogi drugi manje važni razlovi su nas rukovodili da pristupimo u p o r e d n o m p r o u č a v a nj u upotrebe u narodu jedne tako važne sirovine kao što je b e l i l u k.

Najzad, ne treba prećutati činjenicu da beli luk kao lek počinje da priznaje i naučna medicina, nekih država, što se vidi i po tome što ga propisuju njihove farmakopeje kao obavezan lek u apotekama za izradu tinkture i drugih njegovih galenskih preparata. To su francuska i meksikanska, a u najnovije vreme i nova sovjetska farmakopeja, koja je. jedna od najnovijih u svetu. Sem toga, velike fabrike lekova u tuđini kupuju iz jugoi1stočne Evrope vagonske količine belog luka za proizvodnju raznih patentiranih preparata od belog luka, koje oni prodaju mnogim zemljama. pod izmišljenim imenima.

Istorija

Beli luk je prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk na više vekova pre nove ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. U toj dalekoj zemlji, zbog koje su vođeni to otikriva krvavi imperijalistički ratovi sve u želji da se evropske sile dočepaju bibera, cimeta, karanfilića, muskatnog oraščeta i drugih skupocenih začina, koji su bili neposredan povod. otkriću Amerike, u Indiji, gde je flora tako bujna. i raznovrsno i raskošno bogata i gde je zbog toga i njihova. materija medika daleko bogatija od naših evropskih, beli luk je bio cenjen kao lek protiv raznovronih bolesti. Pre svega, upotrebljavan je kao opšti tonikum, sredstvo za jačanje u slučajevima velikog broja bolesti: nemanja apetita, lošeg varenja, mršavosti i opšte slabosti, kašlja, kožnih bolesti, reumatizma, hemoroida i dr. U V edam a, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima i beli luk. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari, pa je razumljivo da je lečenje i davanje lekova obavljano uz primenu tajni, molitava, mađija, složenog rituala; i raskošne peremonije.

Egipćani su znali za mnoge lekovite, aromatične, začinske i otrovne droge. U početku, dok su bili mali i siromašni, zadovoljavahu se lekovitim sirovinama iz svoje flore, uglavnom oko Nila. Naviše su upotrebljavali luk. Kasnije, ukoliko su dalje širili svoju vlast i trgovački uticaj, sve su više tra1žili skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, jake začine i mirise sa Istoka, a beli luk ostao je za sirotinju, za radni svet. U Eberovim Papirusima(oko 1500 godine pre nove ere) spominju se razne lekovite biljke, pored ostalih i mnogo cenjeni beli luk. Stari Egipat je bio od ogromnog uticaja na veštinu lečenja, izradu lekova i na celokupnu kulturu Jelina i drugih starih naroda, . Feničana, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca i drugih. Svi ovi pustinjski ili polupustinjski narodi, manje više stočarski i nomadski, upotrebljavali su skoro redovno beli luk. Taj njihov uticaj osećao se i kasnije kroz ceo srednji i novi vek na ove narode oko Sredozemnog Mora do današnjeg dana-, jer mi vidimo i danas da narodi oko Mediterana, a naročito -oni oko njegovog istočnog dela, najviše upotrebljavaju beli luk kao svakidašnju hranu, začin, lek, preventivno sredstvo, čini i mađije. Stari Egipćani mnogo su cenili luk. U Bibliji se spominje je dao jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo kosačima.

Grci su takođe mnogo cenili luk. Iako su zabranjivali pristup u hramove onima KOIJH s-u jeli beli luk (nazivali su ga „smrdljiva ruža”), ipak je malo lekovitih droga koje su toliko poštovali kao beli luk. Orfej opominje beli luk, kukurek i druge biljke kao lek. Hipokrat (459—370) u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za uređivanje stolice i pojačavanje mokrenja. Dioskorid (77 godine) navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, sredstvo za uređivanje menstruacije i protiv vodene bolesti. Preporučuje ga kao dobro sredstvo protiv ujeda zmija; (beli luk se pije u -vinu) i protiv ujeda besnog psa (polaže se na ranu). Pomešan sa uljem i solju, dobar je protiv ospica1, a s medom, protiv lišaja, gube i drugih bolesti.

Rimljani. — U početku, dok ne osvojiše zemlje i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimljani, kao uostalom i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotrebljavahu za lek, začin i hranu skromne i malobrojne sirovine svog kraja. Znali su i upotrebljavali uglavnom k u p u s, beli i crni luk. Katon tvrdi da se jednom Rim spasao-od kuge zahvaljujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimljanima (i u kupusu, kao i u raznim vrstama luka, rotkve, u renu i slačici ima sumpornih ljutih sastojaka (sličnog sastava i fiziološkog dejstva). Kasnije, u moćnoj i ogromnoj rimskoj imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalje z-a sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotrebljavati i prekomerno uživ-ati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najviše fine začine i mirise iz pokoren-ih zemalja Azije i Afrike. Virgilije opominje upotrebu isceđenog soka iz belog luka i majkine dušice: žeteoci, kosači treba da se namažu time ako žele mirno i bezbrižno da se u podne odmore i otpočinu, jer ih onda zmije neće ujedati. Galenus (121—200) navodi beli luk kao najomiljeniji narodni lek protiv svih bolesti i zatoga naziva „seljački terijak”. On ga upotrebljava kao oredstvo za uređivanje stolice i garotiv kolika. Celzijus ga upotrebljava protiv tuberkuloze i groznice. Za Plinija Starijeg (23—79) beli luk je univerzalni lek, pa kaže da je malo bolesti koje mu mogu odoleti i di je naročito dobar za zaustavljanje kašlja. Plinije piše da Egipćani polažu zakletvu spominjući pritom beli i crni luk; smatraju ih, dakle, kao1 dve svete i čudrtvorne biljke. Kolumel (I vek) spominje upotrebu belog luka kao ljubavnog napitka (afrodizijakum).

Arapski lekari u srednjem veku mnogo su doprineli upotrebi belog luka za lek, kao što su uostalom učinili i za mnoge druge droge za ko-je dotle nije znala tadašnja nazad na zapadna Evropa, utonula u mrak i ne-znanje.

Lonicerus (1564) preporučuje beli luk protiv glista, a spolja za lečenje raznih kožnih bolesti i peruti na glavi.

Mathiolus (1626) preporučuje beli luk progiv nadimanja u trbuhu i drugih oboljenja organa za varenje. Ostali medicinski pisci srednjeg i novog veka uglavnom ponavljaju mišljenja klasičara i svojih prethodnika.

Hemijski sastav

Beli luk ima vrlo slab, skoro neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo da zrelim glavicama belog luka, nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka! sa renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, ravnim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nema1ju mirisa dok su cele, a kad se ovde, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterovide. I beli luk,1 i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične droge kad se ž v a ć u i j e d u imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži izavivaju najpre osećaj topline na mestu aplikacije, zatim bol a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumporno glikozidna droga zaboravi da skine sa ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili u najboljem slučaju j]jako crvenilo ili mehur. Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u toliko-j meri da nova biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili utucan beli luk, kao i ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus. Izuzetak. je bela slačica, zbog čega se ona i upotrebljava za izradu „slačice”, senfa ili mutarda, jer proizvod hidrolive sumpornog heterozida bele slačice, tzv. sinalboz i d, nije isparljiva supstancija i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego samo ljut ukus kad se seme bele slačice samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.

Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarsko ulje karakteristična i svojstvena ljuta mirisa i ukusa na beli luk. Wertheim (1844 godiie), a naročito Semmler (1892), prvi su proučavali ljuto ulje dobiveno destilacijom pomoću vodene pare iz samlevenog belog luka koji je pre destilacije držan nekoliko sati u hladnoj vodi. Dobiveno je 0,1 do 0,2% ulja iz svežeg belog luka. Frakcionom destilacijom tog ulja dokavao je Semmler da se ono sastoji iv alifatskih sulfida, uglavnom od dialil-disulfida, C3H5S-SC3H5 (oko 60%), manje od dialil-trisulfida, C3H5S-S-SC3H5 (oko1 20%), alil-propil-disulfida, C3H5S-SC3H5 (oko 6%), vrlo malo dialil-tetrasulfida, dietil-disulfida i dialil-polisulfida.

Rundqvist (1909) je dokazao da su ovi sulfidi aglikoni nastali enzimatičnom hidrolizom sumpornog glikovida koji je on nazvao ,,aliin” (beli luk ice latin|ski naziva Allium sativum), ali mu nije pošlo za rukom da ivoluje taj glikovid.

Braecke (1921) je dokazala da se u parenhimu glavica belog luka nalavi jedan s u m p o r n i g l i k o v i d sa dvostrukim vezama i da se on hidrolizuje na levu novu ,i sumporno etarsko ulje mirisa na beli luk. Dokazala je takođe da se u zasebnim ćelijama, i to onim u endodermnom prstenu sudovnih snopića, nalavi h i dr o l i t i č k i f e r m e n t al i z i n (ili alivinava). Na taj način je objašnjeno zašto beli luk skoro i nema mirisa, a kad se počne seći ili tucati, počne se razvijati vrlo ljut miris. To je isto i sa ukusom. Jer sam sumporni glikozid ali i n ili alikozid, kako se u novije vreme naviva, nema ni mirisa; ni ukusa. Tek kad se počne hidrolizovati, pod uticajem tog specijalnog fermenta, onda se oseća ljutina, jer su proivodi hidrolive, raspadanja glikovida alikovida ljuti. A da bi došlo do hidrolize, treba dovesti u kontakt ferment alizinazu sa Glikovidom alikovidom. To se postiže tucanjem ili rezanjem luka, pri čemu se sadržaj ćelija parenhima oslobađa i dolazi u dodir sa fermentom, koji se takođe izliva iv svojih ćelija u kojima je dotle bio zatvoren i izolovan neprobojnim membranama.

1944 godine Cavallito i Bailey su izolovali na nov način jednu supstanciju koju su nazvali a l i c i n. Pomoću smese vode i alkohola načinili su iz belog luka ekstrakt iz koga ru dobili alicin destilacijom pomoću vodene pare pod smanjenim pritiskom. Alicin je bezbojno, u vodi rastvorljivo, nepostojano ulje sastava C6H10OS2. Vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moć prema izvesnim mikroorga. nizmima. Tako na primer, čak i u ravblaženju 1:85.000 do 1:126.000 alicin pokazuje anti b ak ter i e lno dejstvo prema nekim grampozitivnim i gram negativnim mikroorganizmima stafilokoke, s t r e p t o k o k e, bacil tifusa, d i z e n t e r i j e i k o l e r e. 1 miligramu alicina odgovara oko 15 oksfordskih jedinica penicilina. Što se tiče hemijske konstatucije alicina, autori daju dve moguće formule:

1.  C3H5-O-S-C3H5
2.  C3H5S-O-S-C3H5

1947 godine je Stoll sa saradnicima dokazao da formula alicina odgovara broju I, da alicin nije prvobitia supstancija 6elot luka već da1 je |jedan od međuproizvoda fermentativnog raspadanja nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod dialil-disulfida koji je tlavni sastodak ulja belog luka, neprijatna mirisa i niske tačke ključanja. Uostalom, i sam Cavallito sa saradnicima primetio je ovo: kad se svež, neozleđen, ceo luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama (uništi se tame enzim ali. zinava), iz luka se ne može dobiti alicin. Kad se od ovako stabilizovanog luka načini vodena suspenvija, ona nema antibakterijelno dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo suspenzije nestabilizovanog samlevenog luka, dakle enzima, odmah se javlja jako baktericidno dejstvo.

Sa svojim saradnicima Stoll je 1947 godine uspso da iz belog luka izoluje (aliin. Ekstr1akcij,a je dosta1 složena. Uglavnom, vršena je na vrlo niskoj temperaturi pomoću metanola ili etanola da bi se prilikom mlevenja belog luka sprečila hidroliza aliina na levulovu i razne aliljsulfide. Dalje je primenjivana vakuum pumpa za destilaciju na što nižoj temperaturi, etar za odstranjivanje masnih materija iz belog luka i drugo. Kristalizacijom i rekristalizacijom u metanolu dobiven je čist aliin: vrlo sitni, dupački, bezbojni kristali ili iglice bez mirisa. Tačka topljenja 163° do 165°. Vodeni rastvor je optički aktivan, + 62,8°. U vodi se vrlo lako rastvara. Aliin nema1 antibakterijelne osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment aliinaza iz svežeg luka, antibakterielno dejstvo je vrlo veliko protiv stre!ptokO|Kusa, piogenesa, koli-bacila, bacila tifusa i dizenterije. Formula a l i i n a bi bila C12H24O7N2S2. Isti autori uspeli su i da sintetizuju aliin.

Mehšikov je iašao u divljem belom luku mnogo vitamina C.

U belom luku ima i inulina (rezervna hrana).

Određivanje etarskog ulja u belom luku

Guillaume i Begon (1943—1944) ustanovili su tačan metod za određivanje količine etarskog ulja u glavicama belog luka i u galenskim preparatim1a od belog luka. Pirincip metoda isti je kao i određivanja alil-izo-sulfocijanida u crnoj slačici, tj. vezivanje sumpora na srebro i titrovanje viška srebrnog nitrata pamoću amonijum rodanida uz ferialaun kao indikator. 20 do 30 grama belog luka se sitno smrvi u tarioniku sa 300 ccm vode, zapuši i ostavi 24 sata da se Macerira i odigra fermentacija. Zatim se destiluje i sakupi 275 ccm destilata u kome se titracijom odredi sumpor. U svežim glavicama našli su 0,25 do 0,29%, što čini 0,70 do 0,75% etarskog ulja u suvim glavicama.

Lekovi izrađeni u apoteci i farmaceutskoj industriji

Tinctura Allii. — 20% alkoholni ekstrakt.

200 grama oljuštenog i iseckanog belog luka drži se deset dana u 1.000 grama 60°/» alkohola. Posle toga se ocedi i filtruje. Dobiva se tečnost žuta kao ćilibar mirisa na beli luk. ,Propis Francuske farmakopeje od 1937, strana 1023).

Oleum Allii sativi. -— Etarsko ulje jaka mirisa na beli luk, dobiveno destilacijom pomoću vodene pare iz svežih glavica belog luka.

Sirupus Allii. — Sirup of Garlic (engleski lek). — Očišćen i iseckan beli luk pomeša! se sa jednakom količinom alkohola i ostavi da se macerira 8 dana. Zatim se ocedi i filtruje. 5 grama ove tinkture pomešane sa 95 grama običnog sirupa daje dobar i postojan preparat.

D. Lindemeyer-ove Salusbombone sedrže 10% soka iz belog luka.

Allisatin je opecijeditet švajcarske fabrike lekova „Sandoz”. Po navodima te fabrike, preparat sadrži sve lekovite sastojke belog luka vezane na aktivni ugalj. Prednost mu je u tome štO nema neprijatan miris i ukus. Po preporukama same tvornice alizatin umiruje creva, uništava crevne otrove i čisti crevnu floru. Indikacije: akutni katar creva nastao usled hrane, zdrave, tok)sina; hronični katar creva sa svim posledicama koje usled toga proizlave: nemanje apetita; nadimanje usled pasova, a naročito u slučajevima diventerije i prekomernog pušenja kad nastanu poremećaji u crevima. Daje se uobliku dražea (tableta obloženih šećerom) i to za lečenje crevno-stomačnih oboljenja po dva dražea, 3—5 puta dnevno; za lečenje arterio-skleroze iapočetka se uzima 10—12 dražea dnevno, a posle nekoliko dana po 6 komada dnevno, nad se posle mesec dana prekine, ne uzima se nedelju dana i opet nastavi kao prvi put. Za lečenje oksiura (dečjih glista) daje se u toku od tri nedelje deci 3—4 puta dnevno po 1 tableta, a starijima po dve tablete. Posle svakih sedam dana uzimanja daje se gorka so na čišćenje. Posle mesec dana kura se ponavlja, ako posle prve ne bi došlo do izlečenja,.

Alliocaps je etarsko ulje belog luka. koje pod tim patentiranim imenom prodaje tvornica biljnih lekova „Medaus” iz Drezdena. Daje se u želatinoznim kapsulama zbog neprijatnog mirisi i ukusa.

Doze belog luka

• 20—30 kapi tinkture (Leclerc).
• 20 grama soka (Dinand).
• 2—8 grama svežeg luka (Britanska farmakopeja).
• 7—30 grama skuv-an za klistiranje (Clarus).
• 30 grama u obliku infuza (Buchheim).
• 30 kapi ekstrakta više puta: dnevno (Rost-Klemperer).

Naš narod i narodni lekari: svež luk uz svako jelo svaki dan, najčešće sa slaninom i sirćetom. Najčešće stucan.

Naučna veterina. — Beli luk se daje protiv crevnih parazita u obliku klistira, za lakše i bolje preživanje preživara, protiv vrenja pri akutnom nadimanju goveda, protiv nastupa i proliva konja, protiv smrdljivog bronhitisa i plućne gangrene.

Beli luk dolazi u farmakološku grupu lekova! koji izavivaju d r a ž e nj e k o ž e. To su sredstva koja prouzrokuju, kad. se stave na kožu, crvenilo i upalu. Jačina te nadražljive reakcije zavisi od količine, vrste, vremena koliko se na mestu jednom drži, od vrste životinje i uzrasta, od njene osetljivosti. Na taj način beli luk, kao i slačica i druga slična sredstva koja imaju sumporna etarska ulja, kao proizvodi hidrolize sumpornih glikozida, mogu prema intenzitetu delovati kao rubef a c i e n c i j a, tj. izazivati crvenilo na koži, a: u jačoj dozi, i ako se duže drže, delovaće kao e zikanci j a, tj. izazvaće na koži plikove i najzad kao p u s t ul a n c i j a, te izazivajuće rane i zagnojavanja, nekrovu tkiva.

Ko troši najviše belog luka

Vrlo zanimljivo pitanje, ali je na njega teško odgovoriti. Kad pitate prosečnog našeg građanina, on će vam najčešće kao iz puške odgovoriti da najviše belog luka troše Srbi. Ali ako ga okupite .zapitkivati dalje. on će se početi prisećati, pogotovu ako je čovek (stariji, ako je mnogo putovao, bio u ratovima i mešao se s drugim narodima, takav čovek će se trgnuti i reći da ga možda drugi više upotrebljavaju.

Teško je tu dati neki potpuno. tačan i pouzdan odgovor, pogotovu za. ceo svet. Beli luk je postao kosmopolitska kulturna biljka. U svojim seobama sa Istoka na Zapad razni narodi prenosili su pored ostalog i svakidašnju upotrebu belog luka. Bar tako nam nad to izgleda. To se i kod nas, u Jugoslaviji, sasvim jasno ocrtava:. Najmanje belog luka troše Slovenci, više ga troše Hrvati, još više Srbi, a najviše Makedonci. Mnogi tvrde da se muslimani mogu meriti sa Makedoncima u pogledu ravnovrsnosti i količine upotrebljenog luka. Jedna činjenica je tačna: ukoliko se ide više na istok i jug, utoliko je upotreba belog luka češća i raznovrsnija.

Nesumnjivo je da istočni i južni Srbi troše više belog luka od zapadnih i severnih. Ali i tu ima: izuzetaka. Stočari, nomadi i primitivni ljudi više ga troše od 1gracskog stanovništva.

Bugari ga više troše od nas. Izgleda da. je potrošnja velika i da raste ukoliko se više ide na istok. Mnogi misle da su Kinezi najveći potrošači belog luka. Neki, opet, misle da su to Jevreji, Rusi i Turci. Tačno je, na primer, da su pre rata niški Jevreji jeli najviše belog luka, i da su ih u Nišu po mirisu poznavali. To su bili sefardi, španski Jevreji. Eškenazi su ga jeli već mnogo manje.

Nama se čini da pastirski, nomadski, stočarski narodi troše najviše belog luka. Uostalom, beli luk je poreklom verovatno iz jugozapadnog dela Sibira, ili iz zemalja oko Kaspijskog, Aralskog i Crnog Mora. Sve su to i danas stepski, polupustinjski predeli, gde su do juče živeli, ,a mestimično žive i dan danji, nomadi ili stočari. Uostalom, i kod nas je ta slika prilično jasna. Ukoliko se ide više na istok i jug u Jugoslaviji! i na Balkanu uopšte, utoliko je više stočara i utoliko je i potrošnja belog luka veća. Taj put se poklapa i sa stepenom civilizacije. Beli luk kao hrana, a i kao začin, najviše je vezan za hranu životinjskog porekla. Pre svega za m e s o, slaninu i k i s e l o mleko. A to je, uglavnom, hrana stočara.

U istočnim delovima Balkana postoji čvrsto verovano da tamo ima najviše stogodišnjaka u Evropi iz ravnoga što svakodnevno jedu beli luk, kiselo mleko i presno povrće. Za dug život vezano je i dobro zdravlje. Ako je tačno da su Kinezi narod koji troši belog luka najviše, a znamo da su oni veoma mnogoljudniji i najstariji narod na svetu, moglo bi se možda to dovesti u vezu i sa belim lukom.

Šta misle naš i ljudi o to me ko naviše jede belog luka. — Beli luk je sirotinjska hrana, začin i lek. U tome se skoro svi slažu, bez obzira na pokrajinu, zanimanje i narodnost.

Ratnici iz prvog i drugog balkanskog i prvog svetskog rata, svi bez razlike, slažu se u tome da Bugari jedu više belog luka od Srba. „Ja sam imao zadatak da dovedem živog Bugarina. Iako su nam rovovi bili vrlo blizu, nisam te noći bio potpuno siguran, da ću u tome uspeti jer je noć bila vrlo mračna, a naši i njihovi rovovi po planini tako. krivi i isprepletani da sam se bojao da ne upadnem u naš rov. Spaslo me je moje jako, skoro životinjsko čulo mirisa. Bilo je tiho vreme pred letnju buru. Na nekoliko metara osetio sam, šunjajući se pobauljke, miris bugarskog vojnika, miris koji imaju naši čobani na Staroj Planini koji svaki dan jedu beli luk.. .” — priča jedan veteran.

Drugi pričaju da su noću prepoznavali logore zarobljenih bugarskih vojnika 1913 po; mirisu na beli luk.

Seljaci iz srbijanske Posavine misle, a mnogi to i tvrde, da oni više jedu belog luka no Sremci, a manje od Piroćanaca s kojima su, vele, bili vojnici i zajedno reagovali.

U Istoku i drugim selima oko Peći neki seljaci misle da Srbi jedu najviše belog luka, a drugi se s tim mišljenjem ne slažu I tvrde da Arnauti u tom pogledu ne zaostaju iza nas. Kad sam o tome poveo anketu u nekoliko šiptarskih sela. u Metohiji i oko Rugovske Klisure, Šiptari su mi tvrdili da oni jedu najviše belog luka. Jedino neki koji su bili u pečalbi ne složiše se s tim odgovorom, i drmahu glavom u znak da ne odobrava)ju to mišljenje.

Skoro svi sa kocima sam se sretao i o tome ih zapitkivao slažu se da seljaci troše više belog luka od v ar o š a n a, kao i da se sad troši više belog luka nego pre rata, da ga seljaci koji pređu u grad postepeno manje jedu od starih varošana i da mnogi nerado o tome govore, jer potrošnja belog luka ukazuje na njihovo seljačko, „čobansko”, „prostačko”, „nekulturno” poreklo.

Banaćani misle da oni više jedu belog luka od Bačvana, jer imaju više slatina i zbog toga više zemlje koja se ne ore, nego ostaje za pašnjake.

Zaštita od kolere u Srbiji 1886 godine

1886 godine pojavila se u Srbiji kolera. Tim povodom je nadležna državna sanitetska vlast izdala „Pravilo kako se valja od ko lere čuvati, kako se kolera može poznavati, kako se od nje valja lečiti i kako se posle nje valja vladati.” .

U četvrtoj tački Pravila piše:

Upotrebljavanjem u svako jelo: bibera ili pairike, belog ili crnog luka, čubra i ostali polezni stvari koje čoveku srce griju.

U 13 tački istog pravila piše:

… ako nema kanfora i prepečenice, to neka uzme po oke sirćeta, u koje da se tri glavice belog tučenog luka s jednom kašikom sitne paprike saspe, koje sve valja dobro da se pomešano ugrije, a s jadnim komadom sukna ili flanela umanjujući ga u ugrijano sirće ili u prepečenicu na mesta jako da se taru gde se grčevi pokavuju.

Eto, to je bio službeni propis državnog saniteta u jednoj državi pre nešto više od pola veka. Kao što. se vidi, taj način lečenja i sprečavanja jedne tako strašne zarazne bolesti ne razlikuje se ni u čemu od običnog narodnog, „bapskog” načina lečenja toga vremena.*

Ali to nije sve. Ima i nešto novije. Objavićemo na ovom mestu i jedan raspis Sreskog narodnog odbora u Prištini od pre nekoliko godina:

Sreski narodni odbor

Pradmet: Sprečavanje bolesti koje se prenose preko usta.

Br. 9121
1946 Priština.

Vrlo su česta oboljenja koja se prenose preko usta: grip, veliki kašalj, šarlah, difterija, zarazno zapaljenje mozga i drugo, gde će usled malog broja lekara «e može pružiti brza lekarksa pomoć obolelima, naročito u udaljenim mestima. U interesu oprečavanja širenja navedenih bolesti preporučuje se da sva zdrava lica, a i bolesni, tri puta dnevno žvaću po jedan zalogaj presnog crnog ili belog luki. Luk se žvaće oko 5 minuta i posle protuta: ujutru našte, u podne pred ručak i uveče pred spava1nje.

Luk treba da žvaću sva deca; a dobro je da to čine i odrasli, jer režnji crnog i belog luka žvakanjem i gutanjem na izneseni način potpuno dezinfikuju usta i ždrelo i tako se sprečava pojava oboljenja i sprovodi lečenje oboljenja u početku nastupa bolesti.

Ovo obavezno preneti preko svih masovnih organizacija: Narodnog fronta AFŽ-a, Omladine i preko škola, a u većim selima i većim mestima saopštiti preko d o b o š a.

* Zdravstvens i medicinske prilike u doba Karađorđa i Kneza. Miloša, — Istorija. srpskog vojnog saniteta, str. 31 i 34.

Prednje vam se ugavlja u iadležnzst rvda bolje i srećnije budućnosti našeg naroda.

Upotreba belog luka u narodnoj medicini

„Protiv kolere i tifusa dobro je sveži dan. jesti beli luk“ — tvrdi deda P. Smifanić iz Kaća. „Kad sam ja bio soldat u prvom svetskom ratu, uvek mi je moj 6a6ai slala slanine i belog luka na Pijavu, na front, i nikad nisam bio bolestan. Beli luk je dobar protiv svake bolesti. Naročito ga je dobro jesti za jutra na gladno srce zajedno s kiselim mlekom: u ovčije kiselo mleko natuca se bela luka i to jede s lebom. Leti kod nas u ritovima ima mnogo trbobolje i grovnice i deca mnogo. umiru od te rđave vode. Godinama sam pio vodu iz Dunava, iv bara, jendeka i ritskih jama čuvajući kao dete tuđe ovce i svinje. Da nije bilo belog luka i |slanine, ne bi mene danas posle sedamdeset i toliko godina sunce grejalo.. .” .

„Nema tog proliva i srdobolje koji se ne mogu izlečiti belim lukom i hrastov1om korom. Mlada, hrastova kora se ceo dan kuva u vodi u novom loncu, ocedi i pije mesto vode. Za to vreme beli luk se jede presan i kuva se u mleku i pije zajedno s mlekom . ..” tvrdi jedan naseljenic iz istočne Srbije, naseljen oko Pančeva.

U sremskoj Posavini, koja je često plavljena i zbog toga ima mnogo močvara i nezdravih bunara, skoro svi stanovnici tih krajeva tvrde da je dobro jesti beli luk kao preventivno sredstvo protiv malarije, barske groznice i svih drugih bolesti koje se javljaju kao posledica poplave i nezdrave vode.

U Zmajevu se još i danas u nekim kućama očuvao jedan običaj sprečavanja i lečenja g u š o b o lj e: venac |sa koga je pokidan beli luk ne baca se nego se čuva; čim se u selu pojava gušobolja, ili ako neko dete oboli, odmah mu taj venac omotaju oko vrata. To je nekad činila skoro svaka majka, a sad retko koja.

Čim se kod nas pojavi neka zaraza, odmah se po vozovima, gramvajima i skupovima mnogo više oseća smrad od belog luka. U izvesnim slučajevima smrad je toliki da morate napustiti mesto na kome ste stajali.

Beli luk se upotrebljava za lečenje organa za disanje. Čim neko počne kijati i kašljati, uvek će se naći neko od starijih i iskusnijih da mu preporuči da jede beli luk. Jedna Crnogorka iz Zmajeva kraj Novog Sada, naseljena pre nekoliko godina, veli da oni leče belim lukom 31apaljenje pluća: utuca se beli luk i pomeša s medom. Ta smesa se stavlja bolesniku na, tabane i često menja, čim luk izgubi miris. Neki daju bolesniku da pojede malo od te smese.

U gradovima znaju za upotrebu belog luka za lečenje obolelog s r c a i k r v n i h s u d o v a. Upotrebljavaju ga na razne načine, počev od raznih sosova, spanaća i drugih jela s mnogo belog luka, na sve do potapanja iseckanog belog luka u rakiju ili u špiritus. Tu se drži desetak dana i pije u obliku kapljica, baš kao pravi lek kupljen iz apoteke na lekarski recept. Maslinov list, rupvica, imela i beli luk su danas u vojvođanskim gradovima lekovi u modi protiv arteriraklerove, nesvestice, nervoze srca, luianja srca itd.

I neke živčane bolesti leče belim lukom. Protiv glavobolje, nesvestice, muke, gađenja (trudnih žena) i sipnje majka Danica! T., iz Čuruga, davala je ovaj lek: utuca se dosta bela luka i žeže (koprive) i pomeša s blagim vinskim sirćetom. Ovo je dobro da se miriše, njim da se trljaju slepoočnice, vratne žile, ramena, vrat i celotelo, da se mećena glavu. Kad neko mnogo nazebe pa ga boli glava i celo telo, onda ga tom „špecijom” celog treba dotle šaržno trljati dok mu koža ne pocrveni, a onda ga po celom telu namazati finim zejtinom, dobro utopliti i dati pola litra crna vina s biberom, da se iznoji.

U Gospođincima je, |sada već pokojna majka-Marija V. ovako lečila g l a v O b o lj u i n e s v e s t i c u : dve šake belog luka se utuca i pomeša s dovoljnom količinom blagog vinskog sirćeta. U to se umaču čiste bele krpe i stavljaju bolesniku na teme i na čelo, a dobro je tom smesom protrljati blepoočnice i vrat i mećati je pod nos daje bolesnik duboko udiše. ”Kad (sam ja. bila dete (u Buni je imala devet godina), to ti je, sinko, bio jedini lek.”

Belim lukom leče organe za varenje. Još više se beli luk smatra kao preventivno sredstvo za jačanje trbušnih organa. Dobar apetit se vraća upotrebom belog luka. Isto tako i neuredna stolica. Čobani, pastiri; subaše (poljski čuvari) i poljskiradnici, naročito za vreme velikih letnjih pripeka, smatraju salatu od kra|stavaca s belim lukom i kiselim mlekom za najzdraviju hranu. „Ništa prije gore nego kad se za vreme žetve neko prevari pa se najede šunke ili užežene slanine. Niko ga ne može napojiti. Mora jedno čeljade sa vasceli dan da mu vuče vodu za piće. Za dan-dva svi ti ljudi dobiju takve prolive da postaju potpuno nesposobni za rad.. .”

Ima nekoliko narodnih priča u više varijacija: o belom luku, šunkama, Srbinu i Švabi.

Kosio Švaba žito blizu Srbinove njive. Počinjali bi uvek zajedno, ali Srbin uvek pre istera otkos Heiroi Švaba. Tako danas, tako sutra, tako i prekosutra. Dođe Švaba do Srbinovih kola za vreme ručka, pregleda mu kosu i tolju, ošacuje malog (guvonjavog lalu i zgrane se kad ugleda da Srbin jede samo crni hleb, beli luk, krastavce i kiselo mleko. Srbin je bio nagurav, inače velika šaljivčina1, kao uostalom što je većina Vojvođana. „Kako ti to, komšija Rac, možeš da po ceo dan tako dobro kosiš na tako slaboj hrani? Eto ja svaki dan na njivu donesem šunke, sira i slanine, pa još i vina, pa ne mogu da kosim kao ti!” „E moj, komšija Švabo, ja sam moje šunke i slaninu metnuo na leđa”. — Sutradan Švaba donese na njivu šunke i Tslaninu, obesi ih sebi na leđa i poče kositi. Nije mogao ni jedan otkos isterati. Sav. mokar od znoja pao je od umora na snop pokošenog žita. Tako se to ponavljal1o nekoliko dana i Švaba je na kraju morao zamoliti Srbina da mu žito pokosi. — Celo selo je pričalo kako je Srbin prevario Švabu. On je šunke i slaninu još zimus i proletos pojeo (metnuo ih na leđa), a Švaba bukvalno razumeo…

Beli luk, dam ili zajedao s drugim narodnim lekovima; upotrebljava se protiv crevnih parazita. To i školska medicinar uspehom primenjuje va lečenje dečjih glista (okoiura). U raznim mestima u Vojvodini ovaj lek ravličito se spravlja i upotrebljava. Neću navesti upotrebu u gradovima, jer je tu uticaj školske medicine veći i verovatniji, nego ću navesti neka mesta koja nemaju pruge, druma, apoteke, lekara niti ikakve zdravstvene ustanove. Guta i Živa O. iv Taroša dadoše mi ovaj SVOJ ,,recep”: izaberu se tri najlepše, najkrupnije i najjedrije glavice belog luka (ili devet najsitnijih glavica, dakle trojstvo-, tri ili tri puta tri; tako mora biti da bi bilo leka). Što je luk ljući, tim je bolji. Luk se oljušti i u tucaniku istuca. Zatim se uzme dve pune šake ludajinog (buidevinog) semena, oljušti i isto tako sitno istuca. Jedno s drugim se pomeša, prelije čistim vinskim sirćetom i kupovnim zejtinom i zajutra odjedanput na gladno srce sve pojede. Ako je oboleli gadljiv, treba mu odmah dati čašicu vina ili rakije da ne bi lek povratio. Po1sle pola sata se popije što više rasola. Ako glava paitličare ne izađe, isti lek na isti način treba ponoviti krov dva do tri dana. Deci se daju manje količine ovog leka.

Za sličnu upotrebu belog luka čuo sam i u Dubovcu u Banatu, u Mošorinu, Ležimiru i u drugim mestima. Ovaj način iz Taroša je veoma blizak upotrebi anthelmintika u naučnoj medicini. Bundevino seme je narodai lek protiv crevnih paravita, lek koji počinje da priznaje i naučna medacina. Bundevino seme je jedini naš anthelmintikum koji nije otrovan za čoveka i više domaće. životinje. Raso je odlično, bezbolno i vrlo prijatno sredstvo za čišćenje. I naučna medicina daje posle anthelmintika gorku SO ili evengtualno ricinusovo ulje za čišćenje, ali je bio mnogo prijatniji.

Građani i seoska inteligencij|a često znaju i za klistiranje dece mlekom u kome je prokuvano nekoliko češljeva. belog luka. To radi i školska medicina i smatra; se da je to najefikasniji i najmanje opasan način isterivanja dečjih glista.

Nekad je u Vojvodini moralo biti još više oboljenja od crevnih parazita, jer niko nije imao nužnik, a stoka je sva išla na pašu. Tako su se fekalije nesmetano ravnosile i zaražavale ljude i domaće životinje. Nekad je bio običaj, a to je, kažu, još ponegde i danas, da se preko zime jedu pečene semenke od bundeva. Na rvakom prelu i selu, sedeljki i drugoj dangubi m veselju svi gosti i domaći vade iz džepova semenke o d bundeva, ljušte ih i jedu. Možda je, eto, to bila neka preventivna mera, nesvesna predohrana, protiv crevnih parazita, kao i česta upotreba belog luka, presnot ili kao začina u svim jelima, zatim majkine dušice, konjskog bosiljka, čubra i drugih začina koji svi manje ili više deluju kao lekovi protiv crevnih paravita.

I to je jedno pitanje koje kod nas treba proučiti. Jer higijenske prilmke bile su nekad kod nas jadae i mizerne.

Belim lukom, u zajednici s nekim drugim narodnim lekovima, leče i razne kožve bolesti. U Nadalju, u Bačkoj, A. Prodanova zna ovaj lek protiv krasta: Sitno se utuca zadosta belog luka i pomeša sa sirćetom od crnog vina. Pre toga se u to vino metne zrno plavog kamena i mešanjem rastopi. Kraste se pre toga pažljivo operu vodom u kojoj je iskuvana orahova ljuska, na suncu ili pored vatre osuše i zatim peru onom smesom od belog luka, .plavog kamena i vinskog sirćeta, ina se opet suše na. isti način. Posle nekoliko dana kraste počnu opadati, nove se ne javljaju, a na mestima gde su bile kraste javlja se mlada lepa koža… Ovaj lek pomeže naročito onima, koji se leti .okrastave, kao što je najčešći (slučaj s decom na selu i s ljudima koji rade u opštini, ai ne kupaju se: mehur pukne, izađe žuta voda) rosi i širi se, pa se uhvati krasta (verovatnoje to impetigo).

„Kosopad sam zaustavio i izlečio mažući nekoliko danag po nekoliko puta dnevno, mesto na glavi na kojem mi je kosz počela naglo opadati, a nikakav drugi lek mi nije mogao pomoći” — tvrdi jedan inženjer rodom iz Mo|šorina.

„U stobolju na ljudima i na domaćim životinjama lečili smo belim1 lukom u sirćetu i plavim kamenom. Kad pod pođemo u voliju u rit, mi ponesemo bocu tog leka i svakom ®olu dobronatrljamo celu njušku tim lekom” — veli deda Miloš T. iz Čuruga. To i1sto, oa 1ILI bez plavog kamena!, radili su nekad i u drugim selima, pototovu kad je u tim našim mestima bilo mnogo pašnjaka i rogate marve.

Jedan naoeljenik iz okoline Novog Sada, poreklom oa Čakora iznad Peći, tvrdi da bolje vidi otkako jede beli luk. „Meni je, veli, 83 godine i još dobro vidim i sve mogu da radim, jer sam~ u prvom svetskom ratu čuo da ijie beli luk lekovit i da starijim ljudima popravlja vid. Kažu tamo kod mane u 11svšićima da beli luk obnavlja i jača krv” — veli de.da Jovo. Tomović.

Bolesnu džigericu prema Perićevoj iz Čuruga ovako leče: bolesnik treba svaki dan zajutra, uveče i u podne da jede pomagao bela luka i slanine. Da. mu to ne bi dosadilo i da mu se jedno te isto jel one ogadi, bolesniku treba, davati i kisela mleka. Leti mu ypie6ai davati salatu od mladih krastavacas kiselim mlekom i belim lukom. To bolesniku otvara apetit, on počne bolje jesti i brže ozdravi.

U Žablju i u okolnim selima, da ne bi lipsa1vaia, daju živini da pije sirće u kome ima malo belog tuka i plavog kamena. Ako neće da pije, onda se ta smesa zaguši s mekinjama i da živini. da. jede.

„Mi čobani malo jedemokuvanja. Nema ko da nam kuva. Živimo od hleba, slanine i bela i crnaluka. Celog vekaživimo s ovcama, pa ne možemo mnogi odšas da pijemo mleko …” — pričaju braća Nićini iz Čuruga.

Čobani i poljski ljudi uopšte peku prženice od xrae6ai, nakaplju prženu |slaninu i prženicu namažu belim lukom. To jeza njih prava poslastica.

Posna jela uvek se začine belim lukom, pogotovu žuti pasulj, sirotinjska hrana. Pihtije bez belog luka nisu nikakve. Kobasice i drugi kobasičarski proizvodi, riblja čorba i mnoga druga gurmanska jela uvek imaju i belog luka.

Naši ljudi u zarobljeništvu najviše su tražili da im se šalje slanina i beli luk.

Koliko je beli luk. duboko zaorao u život našeg naroda,. vidi se i iz mnogih priča, doskočica, izreka i pesama.

Imam diku takvog više nema,
Usred Bačke, Banata i Srema.

U mog dike kola okovna,
I u koli četir konja vrana
Dva su tuđa, dva njegova nisu,
Ni točkovi ne zna se čiji su.

U mog dike čizme lakovane,
Belim lukom sare namazene …

Tu smo peomu penali u detinjstvu kad smo se hteli narugati đuvegiji neke udavače koja mnogo „diže nos”.

„Siroma je, ni bela luka nema.” „Eto ti šta sam dočekao s mojom trgovinom pod stare dane. Prodajem beli luk” — tuži se propali trgovac.

Pitaš me za koga se udala ona moja samovolja? Šta da ti kažem? Nije dobro. Ni bela luka u kući nemaju…” Sve su to znaci velike bede i siromaštva.

„Beli luk ti u oči, a uroci u more” (ili u nešto drugo, često nešto nepristojno) kaže se kad neko pohvali ili se začudi lepoti i jedrini deteta, teleta, lepih konja…

U jednom šajkaškom selu priča se za; neku mladu da je bila tako „prosta” da ni beli luk nije ume ;a saditi. Kad je svekrva to primetila, počela se u prsa busati i kose čupati: „Sine, gde su ti oči bile?”

Beli luk i praznoverja. — „Na poklade, uoči posta, uveče pre spava1nja, domaćica; sa strahopoštovanjem daje svakom članu porodice PO jedan češalj belog luka da se njime namaže. Mažu se nokti na rukama i nogama. Kad poležemo da spavamo, domaćica zabode nož u. sobna vrata, ali u svaki prozor zabode po jednu viljušku i svuda umetnemo malo bela luka. Ovo se čini da ne uđu veštice, da se zlo spreči. To je bio obavezan adet kad sam ja bio dete.” — govorio mi je deda-Paja Smiljanić iz sela Kaća, kraj Novoga Sada.

Strina-Ljubica Stražmešterova iz Starog Bečeja kaže da je i kod nje bio taj običaj kad je ona bila dete (oko1900 godine), ali dodaje da su mazali ne samonokte, nego i ispod pazuha, dlanove, tabane, iza ušiju i između nogu. Da su isto. tako belim lukom mazali brave na. vratima i kvake na, prozorima, a napolju napred ulaznih Bipairai za kujcu „ispreči se stara korovača metla namarana belim lukom”. Pošto je do pre dvadesetak godina. bio običaj da mladoženja sa mladom spava u štali, onda su i štalska vrata na isti način zaštićavali od veštica. Na pitanje. da li su i domaće životinje na taj način zaštićavali od nevidljivih zlih sila, striia-Ljubica kaže da je zna da se to radilo u njenoj mladosti, ali je čula da su nekad gazde tako zaštićavale dobre konje, a naročito vrance i pastuve isto kao i ljude. Kaže da je i sad ponegde običaj da se dobroj kravi koja daje mnogo mleka i „dobrom ždrepcu” upleću crvene vunice i po češalj belog luka ”da se ovako prvo začudi vunici i luku, pa tek onda velikom vimenu …” Kad se kupi krava, onda se pri ulazu „u avliju raširi kecelja koju skine sa sebe jedna od želja iz kuće koja ima mnogo dece, kojoj se deca dobro othranjuju i Koja je uvek imala mnogo mleka — i tažljivo se i svečanO uvede krava u novu svoju domovinu tako da pređe preko! kecelje i da je pogavi bar jednom nogom. Zatim svekrva belim lukom namaže vrhove rogova i nešto tiho govori, ali ne znam šta, koje reči. I povodac (ular za goveda) takođe namaže belim lukom, i kad to završi, okrene se i pljune na stranu. Zatim domaćin vodi kravu u košaru (štalu).” Na Badnje veče na sto se iznese „sve što je vemlja i bog dao”, ali je obavezno da beli pasulj mora biti s belim lukom. Pečenica (prase ili petao) se peče s otvorenim ustima, a u usta se metne orah i glavica belog luka. Kod nas nema badnjaka. Njega zamenjuje ražanj. Na ražanj se natakne svakojakog mesa, malo belog luka i na vrh ražnja rumena jabuka…

U ivanjdanoke ili đurđevdanske vence upleću i po jednu glavicu belog luka. Ti venci vise iznad ulavnih vrata na kući. I tu bi luk trebalo da imaju neku zaštitnu ulogu. Praznoverni veruju da je kolera, kao i mnoge druge bolesti, naročito kuga, živo biće. Sve te nečastive bile ne trpe luk, boje pa se. Nije li, dakle, i taj običaj, da se luk upleće u vence koji se meću na kuće, štale, svinjce, u sobe i svuda gde ima ljudi i domaćih životinja, ni.je li i taj -luk zato tu da odbije zlo u koje je narod nekad mnogo verovao, a venci i beli luk su samo ostaci tog [starog praznoverja.

Maloj deci, čim se rode, neke naseljeničke žene stavljaju pod jastuk ili na kapicu malo belog luka i vunice i krpice razne boje. To su uročice. To su činile nekad i naše bake.

Beli luk prati našeg primiti1vnog čoveka. od rođenja do smrti. I to ne samo čoveka, nego i celu kuću, tj. svu čeljad u kući, domaće životinje i sav ostali živi i mrtvi inventar.

„Kad u džepu imaš bricu ili nož; ili tako nešto1 slično, i ako imaš malo 6eaiai luka i soli, putuj i danju i noću po celom belom svetu i nikog se ne boj…”, tako nas je, kad smo bili deca, hrabrio deda-Buba Tubućkov.

Beli luk može biti i otrov. Dane bi služili vojsku, simulanti stave jedan ili više češljeva belog luka u čmar na nekoliko sati pre no što će izići pred lekarsku .vojnu komisiju. Ujsled toga dobiju visoku temperaturu. „Mi ga gledamo, vidimo lepo razvijenog i zdravog čoveka, mogao bi u gardi služiti, ali ga ipak ne uzimamo za vojnika, jer nas ta temperatura zbunjuje, pošto svi ti Simulanti kažu pred komisijam da skoro svaki dan imaju temperaturu…” — kažu vojni lekari.

Belog luka se nikad ne sme pojesti odjednom mnogo, jer on izaziva zapaljenje sluzokože stomaka i može doći do znakova dosta teških trovanja.