Sаvremenа nаukа i tehnikа pružаju veomа velike mogućnosti zа postizаnje visokih prinosа krmnih biljаkа i proizvodnju jeftine i kvаlitetne stočne hrаne. Prаvilnim izborom kulturа i intenzivnim đubrenjem mogućno je postići visoke prinose biljаkа zа stočnu hrаnu, koji prelаze 160 mc suve mаterije, а u uslovimа nаvodnjаvаnjа i celih 300 mc po jedinici površine. U nаšoj zemlji veliki broj poljoprivrednih gаzdinstаvа ovakve prinose poslednjih godinа već i postiže.
U pogledu kvаlitetа stočne hrаne, koji je zаvisаn od uslovа gаjenjа, ubirаnjа i iskorišćаvаnjа biljаkа, međutim, možemo reći dа se nije posvećivаlа dovoljnа pаžnjа — što se podjednаko odnosi nа zelenu mаsu zа ishrаnu stoke i nа konzervirаne produkte.
Sve veće potrebe zа mesom i mlekom uslovljene porаstom brojа stаnovništvа, а nаročito povećаnjem njegovog stаndаrdа, postаvile su zаhtev intenzivirаnjа stočаrske proizvodnje, nа prvom mestu govedаrske. Ali, intenzivnа proizvodnjа se ne može zаsnivаti nа stočnoj hrаni lošeg kvаlitetа, pа se čine veliki nаpori dа se povećа efekаt iskorišćаvаnjа hrаnivа, čime bi se obezbedilo ne sаmo povećаnje stočаrske proizvodnje već dobili i jeftiniji stočаrski proizvodi. Dа se to postigne neophodаn je visoki kvаlitet hrаne kojа se koristi zа ishrаnu stoke.
Svi dosаdаšnji nаčini iskorišćаvаnjа stočne hrаne često su dovodili do velikih gubitаkа proizvedene suve mаterije i njihove hrаnljive vrednosti. Snižаvаnje kvаlitetа proizvedene hrаne imа višestruko štetne posledice zа stočаrsku proizvodnju, zbog čegа se u nаjnovije vreme trаže rešenjа kojimа bi se obezbedilа proizvodnjа što kvаlitetnije hrаne, а gubici do momentа iskorišćаvаnjа u ishrаni stoke sveli nа nаjmаnju moguću meru. Zаto smo u ovoj knjizi, pored nаčinа intenzivne proizvodnje, nаjveću pаžnju posvetili sаvremenoj tehnologiji iskorišćаvаnjа leptirаstih biljаkа odnosno leguminozа — lucerke, crvene deteline i zvezdаnа, koje se u nаšoj zemlji nаjviše koriste zа stočnu hrаnu. Pošto su ove biljke u stručnoj literаturi više poznаte kаo leguminoze, mi smo tаj termin, uglаvnom, i dаlje zаdržаli u ovoj knjizi, iаko su leptirаste biljke glаvni nаslov knjige.
Dr Stojanka Ocokoljić
Sadržaj
Predgovor
Uvod
Osobine leptirаstih biljаkа — leguminozа
Morfološke osobine leguminozа
Biološke osobine leguminozа
Uslovi uspevаnjа leguminozа
Gаjenje višegodišnjih leguminozа
Gаjenje lucerke
Mesto u plodoredu
Obrаdа zemljištа
Đubrenje
Vreme setve
Nаčin setve
Negа lucerke
Nаvodnjаvаnje lucerke
Gаjenje crvene deteline
Setvа i negа crvene deteline
Gаjenje žutog zvezdаnа
Sаstаv i kvаlitet višegodišnjih leguminozа
Zаvisnost kvаlitetа od vrste
Zаvisnost kvаlitetа od sorte biljke
Kvаlitet zаvisi i od stepenа rаzvojа biljаkа
Zаvisnost kvаlitetа od ciklusа vegetаcije
Zаvisnost kvаlitetа od nаčinа gаjenjа
Hrаnljivа vrednost leguminozа zа ishrаnu stoke
Prаktičnа merilа produkcione vrednosti hrаnivа
Uvećаvаnje nаdzemne mаse i prinosi hrаnljivih mаterijа u vezi porаstа i rаzvićа biljаkа
Iskorišćаvаnje leguminozа kаo zelene mаse
Iskorišćаvаnje ispаšom
Iskorišćаvаnje leguminozа kаo zelene hrаne
Iskorišćаvаnje leguminozа zа pripremаnje senа
Vreme i nаčin kosidbe
Sušenje zelene mаse
Gubici usled lomljenjа i opаdаnjа biljnih delovа
Pripremа običnog ili zelenog senа
Nаčini sušenjа senа
Sušenje u otkosimа
Sušenje u tаlаsimа
Sušenje u nаviljcimа
Skupljаnje senа sušenog nа zemlji
Skupljаnje senа bаlirаnjem
Skupljаnje senа iz tаlаsа s peletirаnjem
Sušenje senа nа nаprаvаmа
Sušenje senа ventilаtorimа
Veštаčko sušenje senа
Čuvаnje senа
Gubici i promene kvаlitetа senа pri čuvаnju
Normаlno previrаnje
Toplo previrаnje i pregrejаnost senа
Čuvаnje senа u kаmаrаmа i stogovimа
Čuvаnje presovаnog senа
Čuvаnje senа u zgrаdаmа
Čuvаnje senа uz dodаtаk hemijskih konzervаnаtа
Iskorišćаvаnje leguminozа zа spremаnje senаže
Spremаnje silаže od leguminozа
Proizvodnjа i iskorišćаvаnje peletа od leguminozа
Proizvodnjа brаšnа od leguminozа
Čuvаnje brаšnа od leguminozа
Čuvаnje brаšnа u sklаdištimа
Čuvаnje u hermetički zаtvorenim trаnšejаmа
Čuvаnje u аtmosferi neutrаlnog gаsа
Primenа аntioksidаnаtа zа čuvаnje brаšnа
Ocenа kvаlitetа proizvodа leguminozа
Određivаnje kvаlitetа senа
Ocenjivаnje kvаlitetа brаšnа legulinozа
Ocenjivаnje kvаlitetа silаže
Literаturа
Uvod
U poljoprivrednoj proizvodnji dve grupe biljaka su od najvećeg značaja za ishranu ljudi i domaćih životinja: gramince, u koje spadaju žita i trave i leptiraste biljke ili leguminoze koje obuhvataju niz vrlo značajnih kultura iz porodice Papillionaceae. U ovu svrhu leguminoze su se koristile od najdavnijih vremena civilizacije pa i u najnovije dane predstavljaju glavne kulture za neposrednu ishranu stoke i pripremu stočne hrane gotovo u svim zemljama sveta.
Značaj leptirastih biljaka, odnosno leguminoza sastoji se pre svega u visokim prinosima. Gajenjem višegodišnjih vrsta obezbeđuju se visoki prinosi koji dostižu do 180 mc sena po 1 ha. Uz navodnjavanje i u veoma povoljnim klimatskim uslovima bez jake zime, dostignuti su prinosi od 160 do 300 mc sena, sa maksimalnim iznosom od 400 mc sena po 1ha.
Ovako visoki prinosi leguminoza ostvaruju se uglavnom nezavisno od sadržaja azota u zemljištu ili azota koji bi se uneo đubrivom. Već u najranijem stadijumu, nekoliko nedelja posle nicanja, koren leguminoza se inficira bakterijama iz roda Rhizobium preko korenovih dlačica. Na mestu inficiranom bakterijama dolazi do pojačanog porasta okolnog tkiva korena, što ima za posledicu obrazovanje kvržica. Ove bakterije su sposobne da koriste azot iz vazduha, a predaju ga biljkama leguminoza, sa kojima žive u simbiozi. Pretpostavlja se da je više od polovine azota u biljkama fiksirano iz vazduha, a ostala polovina potiče iz pristupačnih azotnih jedinjenja zemljišta ili đubriva. Ocenjeno je da leguminoze fiksiraju iz vazduha godišnje u SAD (Roland Mk Kee, 1948) više od jednog miliona tona azota, što predstavlja ekvivalenat sadržaju u pet miliona tona amonijumsulfata kao azotnog đubriva ili preko 6 miliona tona proteina za ishranu stoke. Po pravilu, polovina do dve trećine azota kojeg su fiksirale legulšnoze ostaje u zemljištu, što ima veliki značaj za podizanje plodnosti zemljišta za naredne kulture, zbog čega se leguminoze nazivaju fabrikom azotnih đubriva.
Najvažnija osobina biljaka iz grupe leguminoza je njihova visoka hranljiva vrednost, a naročito bogatstvo u proteinima.
Potrebe za proteinima u ishrani stoke u dosadašnjoj stočarskoj praksi zadovoljavane su uglavnom upotrebom proteinskih koncentrata, kao što su sačme ili zrna soje, kikirikija, pamuka, suncokreta itd. U sadašnje vreme, međutim, svetske rezerve ovih hraniva se smanjuju, jer se u sve većoj meri koriste u druge svrhe, dok se potrebe za stočarskim proizvodima, mesom, mlekom i drugim u svetu, pa i u našoj zemlji povećavaju uporedo sa porastom opšteg standarda stanovništva. Zbog nužnosti da se koncentrovana proteinska hraniva koriste za ishranu nepreživara — svinja i živine, poželjno je da se potrebe preživara zadovoljavaju što više korišćenjem hrane proizvedene gajenjem leguminoza.
Leguminoze su bogate proteinima i mogu se smatrati kao veoma značajan izvor ovih hranljivih materija u ishrani stoke. Sadržaj azota u biljkama kreće se od 2,1 do 2,8%, odnosno prosečno 2,5% u nadzemnom delu biljaka. Za razliku od drugih biljnih vrsta, sadržaj proteina u leguminozama je dosta konstantan, jer jedna od glavnih karakteristika ove grupe biljaka je da one nastoje da održe svoj hemijski sastav i u lošim uslovima gajenja, koji znatno snižavaju prinos, dok kod grupe graminea, koje se koriste u ishrani stoke, loši uslovi obavezno dovode i do vrlo značajnog sniženja azotnih materija u biljkama.
Leguminoze sadrže i velike količine mineralnih materija a naročito su značajan izvor vitamina A i D — sastojaka neophodnih za život, razvoj i produkciju životinja. Stoga se unošenjem leguminoza u obrok životinja postiže veća i kvalitetnija proizvodnja, povećava se otpornost prema bolestima, smanjuje jalovost i poboljšava životna sposobnost podmlatka.
Od značaja je takođe i njihova mnogostruka upotreba: u ishrani stoke — za preživare i nepreživare, za ispašu, za zelenu hranu, za spremanje sena, senaže i silaže, kao i za spremanje peletiranih smeša, preradu u brašno itd. Leguminoze imaju značajnu ulogu i u obezbeđenju kontinuiteta u snabdevanju hranom u toku godine zbog pravilnijeg rasporeda pristizanja travne mase od drugih kultura za stočnu hranu.
Za proizvodnju stočne hrane najvažnije su vrste iz rodova Trifolium, Medicago i Lotus. Iz roda Trifolium najviše je rasprostranjena crvena detelina — Trifolium pratense. Iz roda Medicago, pod nazivom lucerka gaje se tri vrste, i to plava ili obična lucerka — Medicago sativa, žuta lucerka — Medicago falcaTa i srednja ili hibridna lucerka — Medicago media. Žuti zvezdan — Lotus corniculatus je jedina vrsta iz roda Lotus.
Iskorišćavanјe leguminoza za spremanјe senaže
Priprema senaže je novi način konzerviranja kabaste stočne hrane čija primena daje odlične rezultate u ishrani stoke. Senaža predstavlja kombinaciju dosadašnja dva načina konzerviranja — spremanja sena i siliranja, a zbog svojih prednosti nad oba ranija načina sve se više primenjuje, naročito pri spremanju leguminoza za zimsku ishranu stoke.
Suština spremanja senaže sastoji se u siliranju prethodno poluosušene mase do 40—-55% vlage. Ova vlaga se isparava transpiracijom još živih biljaka i kada je vreme lepo potrebno je 5—7 časova. Preostala voda ie sastavni deo koloida i u ćelijama biljaka održava se silom od 55—60 atmosfera, koju bakterije ne mogu da koriste za svoju životnu delatnost. Usled obrazovane suve sredine, u znatnoj meri se snižava intenzitet rada mikroorganizama. Stoga u senaži od provenute biljne mase ne dolazi do previranja niti do raspadanja i gubitaka belančevina u procesu spremanja i tokom čuvanja.
Voda koju sadrži biljna masa od 40—55% vlažnosti dostupna je, međutim, gljivicama plesni, jer je njihova sposobnost usisivanja vrlo velika. Gljivice plesni zahtevaju za svoj razvoj prisustvo vazduha, tako da je za sprečavanje njihovog razvoju neophodno obezbediti anaerobne uslove, tj. sprečiti dopiranje vazduha.
Senaža ima niz preimućstava nad običnom silažom ili senom. Za razliku od sena, pri spremanju se potpuno očuvaju najkvalitetniji delovi biljaka — lišće i cvasti, što je za leguminoze, a naročito za crvenu detelinu, od posebnog značaja zbog lakog osipanja i velikih gubitaka lišća, najkvalitetnijeg dela biljke. Gubici organske materije koji pri spremanju sena lucerke iznose 25—40% svode se pri spremanju senaže na svega 5%. Ovi se gubici pri pažljivom spremanju i dobrom čuvanju mogu, prema podacima Šučinga i Bijstervelda (Schutshing, Bijsterveld 1970) smanjiti i ispod 5%.
Druga prednost nad silažom je lako spremanje leguminoza, koje se inače teško siliraju. Ovu prednost predstavljaju znatno manji gubici organske materije u toku spremanja i čuvanja. Senaža sadrži dva puta više suve materije, usled čega je stoka jede u većim količinama nego silažu. Spremanje senaže je i znatno ekonomičnije u upoređenju sa silažom, jer su troškovi prevoza provenute mase manji u poređenju sa prevozom sirove mase za silažu, koja sadrži i preko 80% vode.
Najveća prednost senaže sastoji se, međutim, u mogućnosti potpune mehanizacije svih procesa, od kosidbe lucerke i pripreme do realizacije u ishrani stoke, što do sada sa kabastom hranom nije postignuto ni u jednom načinu konzerviranja.
Spremanje senaže sastoji se u sledećem: pokošena masa leguminoza ostavlja se u otkosima ili talasima da provene. U početku se preporučivalo da se provenjavanje sprovodi dok vlažnost mase ne padne na 40—45%, za šta je bilo potrebno vreme 6—10 časova, zavisno od vremenskih uslova. U poslednje vreme, međutim, ispitivanja su pokazala da su najmanji gubici organske materije kada vlaga padne na 55—60%, ni u kom slučaju ispod 50%, jer se ispod ove granice gubici organske materije ponovo povećavaju. Prema podacima Zafrena (1971), pri provenjavanju crvene deteline do 50—45% vlage i spremanju senaže od ove mase, gubili su dostigli 15—20%. Gubici nastaju ne toliko zbog opadanja lišća, koliko zbog krunjenja sitnih delova biljaka kojih ima u pokošenoj masi koji se brže suše i smežuraju, tako da se ne mogu skupljati. U Istočnoj Nemačkoj smatraju čak da nije preporučljivo da se crvena detelina provenjava dotle dok vlaga ne spadne ispod 65%. U SAD je ustanovljeno da gubici suve materije pri vlažnosti od 60% iznose 11%, a pri vlažnosti od 50%, oni iznose 14%, dok se u slučaju snižavanja sadržaja vode na 40% gubi 17% suve materije. Kada biljke sadrže oko 60% vode, i najsitniji delovi mogu da se sakupe posle provenjavanja. Sprovedenim ispitivanjima u SAD, Čehoslovačkoj, Engleskoj itd. nisu ustanovljene razlike u produktivnosti životinja hranjenih lucerkom s vlažnošću od oko 60% i onih hranjenih senažom sa 40—50% vode u provenutoj masi.
Količina vode može da se određuje specijalnim instrumentom vlagomerom, ali se u praksi sadržaj vode u biljkama može da odredi dovoljno tačno i na osnovu izgleda biljaka, tj. organoleptički. U momentu kada su stabljike svaka meke ali se ne lome a niži delovi stabla su uveli ali nisu smežurani, vlažnost iznosi 60—65%. U momentu kada je veći deo lišća smežuran i biljke uvele, sadržaj vlage iznosi 50—55%, kada je poslednji momenat za skupljanje provenute mase. U ovom momentu, kad se lišće stiska ono ne odaje zvuk, a prelom stabljika je vlažan ali se ne izdvajaju kapljice vode.
Za spremanje senaže pravilo je da se lucerka kosi u prvoj polovini dana, kako bi pokošena masa do noći mogla dovoljno da se prosuši. U slučaju da je košena posle podne, pokošene biljke se ostave preko noći u talasima ili otkosima i ujutru skupljaju, kada se sušenje i dovršava. Tip kule za senažu (harvestor).
Spremanje senaže u plastičnim džakovima. Kada se pokošena masa iz talasa ili otkosa skupi, ona se zatim isecka na delove dužine do 3 cm i pripremi za ubacivanje u prostore za čuvanje spremljenog hraniva. Pravilnom sečenju prosušene mase neophodno je posvetiti najveću pažnju, jer ono predstavlja jedan od bitnih faktora za uspešno čuvanje ovako pripremljenog hraniva. Stoga treba noževe seckalice stalno oštriti i regulisati otvor aparata za seckanje.
Najbolje se čuva senaža u hermetički zatvorenim građevinama — kulama izgrađenim od metala, armiranog betona ili plastičnih masa. Široko se primenjuju hermetički silosi tipa harvestor kojih ima i kod nas, npr. na PIK Kovin i drugim poljoprivrednim dobrima. U ovakvim silosima sa automatizovanim punjenjem i pražnjenjem gubici u toku čuvanja senaže su minimalni. Od najvećeg je značaja vreme punjenja harvestora. U ogledima koje su sproveli Maškova i Havelik (1971), povećavanje vremena punjenja silo-kula lucerkom sa vlagom 40—55% od 6 na 11 dana trostruko povećava gubitke suve materije. Prema ovim autorima, granična vlažnost pokošene mase lucerke za sprečavanje gubitaka u toku sušenja je 55%. Iznad navedene vlažnosti temperatura u senažiranoj masi prelazi 35°C, što ima nepovoljan uticaj na kvalitet senaže, naročito na sniženje svarljivosti organske materije, dok ispod navedene vlažnosti nije zabeleženo da temperatura senaže prelazi 35°C. Spremanje senaže u silohodnicima.
Za smanjivanje gubitaka suve materije, a naročito karotina i svarljivih belančevina usled suvišnog zaagrevanja uložene mase, silo-kule treba da se napune za 3—4 dana, prema čemu treba podesiti kosidbu i seckanje biljne mase. Pri dugom punjenju senaža gubi hranljivu vrednost u većoj meri nego pri pripremi sena.
Hermetički zatvoreni metalni harvestori predstavljaju najpovoljnija skladišta za senažu i zbog toga što je u tom slučaju moguća potpuna mehanizacija kako punjenja tako i pražnjenja i transporta do jasala, tj. do usta životinja. Senaža se, međutim, sa uspehom može da sprema i čuva i u običnim silosima, a takođe i u silo-tranšejama i silo-kuloarima.
Silosi spremljeni za silažu moraju se pri spremanju senaže pažljivo iznutra omalterisati. Otvori vrata i prozora se uporedo sa punjenjem silosa zatvaraju crepom i cementnim malterom i pokrivaju bitumenom, da bi se osigurali anaerobni uslovi u toku čuvanja. Silo-tranšeje se prave u zemlji ili na zemlji i bočne strane se pokrivaju polietilenskim folijama ili se samo prekrivaju ovakvim pokrivačima i slojem peska, da bi se sprečilo dopiranje vazduha. Silo-tranšeje se obično prave u dimenzijama: širina 5 m, dubina odnosno visina 2 m i dužina 20 m. Silokuloari su jeftini objekti, izgrađuju se od cigala ili betona, kao na priloženom crtežu. Anaerobni uslovi obezbeđuju se prekrivanjem uložene mase polivinilskim ili butil-prekrivačem, koji se učvršćuje za zidove kuloara jednostavnim uređajem prikazanim na istom crtežu. U slučaju da ovog uređaja nema, preko polivinilskog prekrivača nabacuje se sloj peska ili sloj sirove mase.
U metalnim hermetičkim tornjevima, harvestorima, masa se sabija sama usled svoje težine. Pri dovoljno brzom ubacivanju dobro usitnjene mase ona ni u običnim tornjevima ili silosima ne mora da se sabija, ali se bolji rezultati postižu ukoliko se, ipak, u toku punjenja sabija. Mehanička kompresija omogućava da se u silo-tornjeve uloži 35—45% više materijala u upoređenju s ulaganjem bez sabijanja. Sem toga, u ovako složenoj masi održavana je optimalna temperatura u toku pripreme, uz minimalne gubitke hranljivih materija. U silo-tranšejama ili silo-kuloarima masa se prilikom ubacivanja stalno sabija, i to najbolje traktorima, pri čemu treba voditi računa da masa bude pravilno raspoređena. Površina iznad senažirane mase pokriva se u silo-tornjevima slojem nesvenute zelene mase debljine 1 m, preko čega dolazi polivinilski prekrivač i sloj zemlje, ili bolje sloj manje vrednog hraniva u debljini 8—10 cm. Preko polietilenskog prekrivača na silo-tranšejama ili silo-kuloarima ili silo-kulama, kao i u silokuloarima s uređajima za hermetičko zatvaranje, pokrivanje senažne mase nije potrebno.
- Bazen
- Zatvarač
- Plastični pokrivač
- Hermetičko zatvaranje silokulara
- Fiksirano za zid
- Plastični pokrivač
- Izolacija senaže u silokuloaru
Slika − Dva načina pokrivanja silohodnika za spremanje senaže ili silaže
Izostavljeno iz prikaza
U poslednje vreme se u malim gazdinstvima senaža sprema u hermetički zatvorenim manjim ili većim polivinilskim omotima-džakovima, iz kojih se posle punjenja vazduh isisava običnom pumpom. U ovim silosima-džakovima može se spremiti 50 — 80 t senaže i manje, što omogućava da se napune i iskoriste u vrlo kratkom vremenu i da se dobije senaža vrlo dobrog kvaliteta. U džakovima treba masu dobro nabiti da bi više materijala stalo, što se vrši drvenim maljevima ili gaženjem. Važno je da materijal od koga su džakovi napravljeni bude dovoljno gust da ne propušta vazduh spolja, što bi dovelo do kvarenja senažne mase.
U ogledima Svesaveznog instituta za fiziologiju i bio-hemiju domaćih životinja (Guljcev, 1967) senaža je spremana u tranšejama. Masa crvene deteline i mačjeg repa košena u fazi 40% cvetanja, provenuta do vlažnosti 55—60%, senažirana je u tranšejama širine 5 m, dubine 2 m i dužine 20 m, uz stalno nabijanje guseničnim traktorima u toku dana. Tranšeje su pokrivane polietilenskom folijom i slojem zemlje debljine 50—60 cm. Kroz 6 meseci masa je imala tamnozelenu boju, prijatan miris i goveda su je odlično jela. Senaža je imala sadržaj hranljivih materija koji je iznet u tabeli 101.
| Hranivo | Suva materija | Sirovi proteini g / kg | Karotin mg /kg |
| Seno | 87,5 | 14,34 | 0,0 |
| Senaž | 34,5 | 71,1 | 7,29 |
Hranljiva vrednost senaže lucerke spremljene u betoniranoj silo-tranšeji posle pet meseci čuvanja u poređenju sa istovremeno spremanim senom prema podacima Beletkova i Bulatova (1969) izneta je u tabeli 102.
| Hranivo | Hranljivih jedinica | Svarljivih proteina g | Kalcijuma g | Fosfora g | Karotina mg |
| Seno prosečno | 0,56 | 121,3 | 18,48 | 3,24 | 14,11 |
| Senaž prosečno | 0,76 | 133,4 | 23,46 | 3,60 | 83,56 |
Sastav organskih kiselina i njihov odnos u senažu, prema ispitivanjima istih autora izneti su u tabeli 103.
| Godina | Vreme obavljanja analize | Sadržaj kiselina mlečna | Sadržaj kiselina sirćetna |
| 1966. | Posle 1 meseca | 0,69 | 0,69 |
| – | Posle 3 meseca | 1,57 | 0,38 |
| 1967. | Posle 3 meseca | 1,10 | 1,17 |
| 1968. | Posle 2 meseca | 1,83 | 0,04 |
| – | Posle 3 meseca | 1,72 | 0,24 |
| – | Posle 4 meseca | 1,49 | 0,45 |
Vrlo povoljan način čuvanja senaže ie presovanje provenute mase i čuvanje bala pod polivinilskim folijama. Optimalna vlažnost mase za presovanje nije, po podacima Osobov-a (1971.), još ustanovljena ali se preporučuje da iznosi 35% u presovanim balama. Jačina presovanja bala treba da je maksimalno mogućna, što olakšava proces konzerviranja i snižava opasnost od gubitaka pri otkrivanju. Bale se slažu u gomile, slično presoganom senu, na ravnoj površini izolovanoj od vlage polietilenskim pokrivačem debljine 0,1—0,2 mm. Pokazalo se kao najbolje da ove gomile budu široke 2,5—3 m, a visine 2 m. Da bi ct dobilo visokokvalitetno hranivo neophodno je da se presovanje, slaganje bala i pokrivanje gomila obavlja u toku jednog dana.
Kamare bala pokrivaju se polivinilhloridnim folijama debljine 0,2—0,4 mm. Folija se vezuje kanapom ili specijalnim kaiševima. U osnovi se zasipa slojem zemlje radi sprečavanja ulaska vazduha u ovako formirane kamare presovane senaže. Jedna kamara može po otkrivanju da se koristi osam nedelja bez rizika snižavanja kvaliteta uloženog hraniva, prema čemu treba planirati količinu senaže u jednoj kamari.
Svarljivost sirovih proteina i nivo konzumiranja organske materije senaže u poređenju sa senom sušenim pomoću ventilatora i silažom, prema podacima koje su dali Ige (Huguet) i saradnici (1972), vidi se iz tabele 104.
| – | Svarljivost sirovih proteina | Konzumirano g/kg | ||||
| Hranivo | Zelena masa | Sušeno na ventilatoru | Senaža | Zelena masa | Sušeno na ventilatoru | Senaža |
| Lucerka | 74,0 | 64,5 | 71,3 | 40,0 | 32,8 | 35,6 |
| Lucerka+livadski vijuk | 71,3 | 63,3 | 65,6 | 46,5 | 36,5 | 44,4 |
Prema Tjutjunikovu, zbog veće biološke vrednosti senaže, u poređenju s drugim konzerviranim produktima, pri ishrani životinja smanjuje se utrošak hrane na jedinicu proizvoda. Prema podacima Instituta za fiziologiju i biohemiju domaćih životinja, pri jednakom nivou ishrane, kada se koristi senaža na 1 1 mleka bilo je utrošeno 0,89 hranljivih jedinica, a kada su Krave hranjsne silažom onda je bilo utrošeno 0,97 hranljivih jedinica. U ovom Institutu se dalje ustanovilo da se pri korišćenju crvene deteline u vidu senaže može dobiti dva puta više mleka i skoro dva puta više mesa nego kada se za ishranu koristi seno crvene deteline. Povećavanje količine mleka davanjem senaže prema količini dobijenoj davanjem sena ustanovljeno je i u ogledima Labude (1969). U ispitivanjima u Svesaveznom institutu za stočarstvo, u Moskvi, povećala se količina mleka za 1,1 kg dnevno po jednom grlu, kada su seno i silaža crvene deteline bili zamenjeni senažom. Slične podatke daju i Oven i Hovard (1965) koji su ishranom krava senažiranom lucerkom dobili 24,10 kg mleka dnevno po jednom grlu, dok je pri ishrani silažom istog porekla količina mleka iznosila 22,38 kg, tj. dnevno manje 1,72 kg po jednoj kravi. Konzumiranje silaže dnevno iznosilo je 14,93 kg, a senaže 18,16 kg suve materije
Priprema senaža iziskuje i znatno manje troškova od sena ili silaže, naročito kada je mehanizirano punjenje i pražnjenje kao i transport hraniva. Prema ispitivanjima Svesaveznog instituta za stočarstvo, u Moskvi, senažiranje u silo-kulama po 1 hranljivoj jedinici stajalo je 4,8 kopejki; pripremljeno seno po 1 hranljivoj jedinici 5,7 kopejki; silaža 7,5 kopejki. Prema tome, troškovi pripreme senaže manji su za 36 % od spremanja silaže, odnosno za 16% od spremanja sena.
Planiranje potrebne količine senaže za ishranu životinja, prema Nazarovu i Martinovu (1972) izračunava se prema sledećoj formuli:
Q = FKn
gde je
Q — težina senaža, F = težina hrane potrebna za jedno grlo na dan,
K — broj dana ishrane u toku godine,
n — broj životinja. Težina uložene mase u silograđevini izračunava se po formuli:
Q = VPmc
gde je
Q — težina senaža u t, V — zapremina koju senaža zauzima posle punjenja, a
Pmc — srednja sabijenost mase (t/mz). Poslednji elemenat izračunava se po formuli:
Pmc= Q/V t/m3 V
gde je
Q = težina mase stavljene u silotoranj ili kuloar, a
V — zapremina zauzeta senažiranom masom.
Za određivanje površine koja treba da bude zasejana kulturama za spremanje senaže, autori koriste sledeću formulu:
S = Qp / Qc
gde je
S — neophodna površina u ha,
Qp — težina senaža u t, i
Qc prinos senaža po 1 ha.
Prinos senaža po 1 ha određuje se po formuli:
Qe = Y(1 — P + Wh − Wk) / 100
gde je
Qe — prinos senaže po 1 ha,
U — prinos zelene mase t /ha,
R — gubici prinosa u %,
Wh — prvobitna vlažnost %,
Wk — vlažnost pri ulaganju mase u kule ili tornjeve % u procentima.
Spajanjem poslednje dve formule dobija se nova formula na osnovu koje je lako odrediti površnnu potrebnu za dobijanje određene količine senaže:
S = Qp / Y (1 — R + Wh — Wk)/100
Senaža se za ishranu stoke uzima svakoga dana u potrebnoj količini, jer se ona u doticaju s vazduhom kvari. Iz silo-kula i tornjeva, naročito kod tipa „harvestor” pražnjenje je automatizovano. Kod uzimanja senaža iz silo-tranšeja ili silo-kuloara do sada se rezanje i utovar vršio ručno, što je otežavalo i usporavalo korišćenje uložene mase. Žurablev i Makarov (1970) daju prikaz konstrukcije noža za sečenje senaže koji se postavlja na ekskavator i koji seče masu ravno od vrha do dna, uz presovanje spoljnjeg sloja mase na mestu preseka. Na taj način se sprečava prodiranje vazduha u masu senaže. Na mesto noža se zatim postavljaju vile koje raspodeljuju masu po jaslama. Na ovaj način se mehanizuje korišćenje senaža spremljenog u tranšejama i kuloarima.
Spremanјe sillaže od leguminoza
Siliranje lucerke ili crvene deteline kao način konzerviranja naročito se primenjuje u nedostatku sušnica pri prvom otkosu, kada su vremenski uslovi u našoj zemlji manje povoljni za uobičajeni način sušenja sena na suncu i vazduhu. Sem toga, spremanje silaže leguminoza nameće se kao potreba i uvedeno je kao redovna praksa pri iskorišćavanju leguminoza ispašom za spremanje viška zelene mase na pregonima koji u prvim ciklusima vegetacije predstavljaju višak površine, jer se u ovim ciklusima ostvaruje najveći deo godišnjih prinosa ovih biljaka. U slučaju pregonske ispaše, na koji način se jedino mogu koristiti leguminoze za napasivanje stoke u prvim ciklusima vegetacije, višak zelene mase kosi se u ranim fazama vegetacije. Spremljena silaža od viška zelene mase povoljnije se koristi kao rezervna hrana u toku vegetacionog perioda, tj. kao dopuna ispaše u slučaju nedovoljne količine na paši, a do čega može da dođe iz raznih uzroka — suše, bolesti, neusklađenog stizanja zelene mase za novi ciklus ispaše, itd. U ovim periodima, davanje silaže ne predstavlja promenu režima ishrane životinja, kao što je to slučaj pri prelazu na suvu hranu, te nema opasnosti da se poremeti zdravlje životinja i da se poremeti proizvodnja. Ukoliko nema potrebe da se ishrana dopuni na paši, spremljena silaža se ostavlja za zimu, kada predstavl>a veoma kvalitetno hranivo za zimsku ishranu stoke.
Leguminoze se kao vrste bogate belančevinama teško siliraju same, jer ne sadrže dovoljno šećera da bi se previranjem dobila dovoljna količina mlečne kiseline, koja služi kao konzervans i koja obezbeđuje potreban stepen kiselosti.
Teškoća oko spremanja silaže od leguminoza može se u prvom redu otkloniti setvom višegodišnjih vlatastih trava. Ovakve smeše se koriste i kao povoljnije za ispašu, o čemu je bilo reči u odeljku koji se odnosi na iskorišćavanje leguminoza za napasivanje životinja. Trave sadrže znatno više šećera (tri do četiri puta), a naročito se visokom sadržinom odlikuju bezosni vlasen, engleski ljulj, zatim ježevica, trstika, itd. U SAD su široko rasprostranjene smeše lucerke s bezosnim vlasenom i koriste se kombinovano za ispašu i spremanje silaže.
Za spremanje silaže Vajt (Whyte) i saradnici (1966) preporučuju sledeće smeše: mačji rep 6 kg + livadski vijuk 6 kg + crvena detelina 8 kg po 1 ha; ili ježevica 6 kg + crvene detelina 8 kg po 1 ha; ili lucerka 12 kg + livadski vijuk 4 kg po 1 ha; ili lucerka 10 kg + ježevica 6 kg po 1 ha. U Velikoj Britašci i Zapadnoj Evropi crvena detelina, se silira sa višegodišnjim vlatastim travama u smeši najčešće s mačjim repom i livadskim vijukom, a u SAD lucerka se za silažu seje sa bezosnim vlasenom i drugim vrstama višegodišnjih vlatastih trava. Prema podacima Tarkovskog i saradnika, smeše lucerke s višegodišnjim vlatastim travama treba da se seju tako da polovinu zelene mase čine trave, a polovinu lucerka. Ovakva smeša silira se veoma uspešno bez primene preparata za konzerviranje.
Siliranje zelene mase obavlja se direktno posle kosidbe ili posle provenjavanja, dok se ne postigne suva materija od oko 30%. Gubici hranljivih materija pri siliranju lucerke, prema ispitivanjima koje je sproveo Gue (Gouet) 1967, izneti su u tabeli 105.
| Hranivo | Gubici u % silirane količine | Relativni gubici u % izgubljeni OM | |||||
| Suva materija ukupno | Suva materija u soku | Suva materija previranjem | Azotne materije | Bezazotne ekstrahovane materije | Azotne materije | Bezazotne ekstrahovane materije | |
| Silirana s 20,8% S.M. | 7,0 | 6,9 | 0,1 | 11,1 | 1,5 | 60 | 40 |
| Silirana s 20,9% S.M. + NH4HS04 | 8,2 | 6,8 | 1,4 | 11,3 | 0,5 | – | – |
| Silirana s 18,8% S.M. | 10,3 | 8,4 | 1,9 | 17,7 | 7,2 | 44 | 54 |
| Provenuta 33,3% S.M. | 4,3 | 0 | 4,3 | 0,3 | 3,4 | – | 59 |
Navedeni podaci pokazuju da su gubici manji ukoliko je sadržaj suve materije u masi lucerke, koja se silira, veći. Jedino su kod siliranja provenute mase veći gubici, izazvani previranjem usled dejstva mikroorganizama, na prvom mestu gljivica plesni. Navedeni podaci o gubicima pri siliranju dobijeni su pri vrlo povoljnim laboratorijskim uslovima. Metalne kule za spremanje silaže.
Prema Tarkovskom i saradnicima (1963), čiste leguminoze mogu da se uspešno siliraju i pored niskog sadržaja šećera, inače nedovoljnog za obrazovanje one količine mlečne kiseline koja se smatra neophodnom da bi se konzervirale mase s visokim sadržajem vode. Prema ovim autorima, ukoliko se pokošena masa silira odmah po kosidbi, bez čekanja i odugovlačenja, tj. neposredno pošto su biljke pokošene, tada i lucerka i crvena detelina daju silažu dobrog kvaliteta. Ovakvi rezultati potvrđeni su praksom mnogih poljoprivrednih dobara u SSSR. Mogućnost uspešnog siliranja leguminoza neposredno posle kosidbe autori objašnjavaju sposobnošću živih siliranih biljaka da luče zaštitne materije, tzv. fitoncide, koje imaju baktericidno dejstvo, a takođe i nagomilavanjem baktericidnih antibiotika — produkata delatnosti raznih gljivica i aktinolšceta koje su nastanjene u zemljištu oko korenovog sistema biljaka, a koje fitoncide biljke usisavaju u toku rasta. Mlečne bakterije u aerobnim uslovima počinju da se razmnožavaju tek pošto oslabi fitoncidna aktivnost biljaka, tako da se pokošena masa u prvo vreme čuva kao sveža, a tek kroz neko vreme počinje proces mlečnokiselog previranja, tj. siliranja lucerke. Ukoliko se sa ubacivanjem pokošene mase zakasni, tako da u periodu čekanja oslabi fitoncidna aktivnost biljaka i izdvajanje ovih materija, pokošena masa leguminoza postaje plen različitih bakterija trulenja i siliranje ne može da bude uspešno.
Osim brzine siliranja, uspeh siliranja leguminoza umnogome zavisi od stadijuma razvoja biljaka u momentu ubiranja, što se vidi iz podataka o obrazovanju tiramina i amonijaka u siliranoj masi kao indikatora raspadanja belančevina koje je dao Fos (Voss) (1966), a koji su izneti u tabeli 106
| Datum kosidbe | Stadijum razvića | Suva materija | Ukupno N% | Tiramin mg% na S.M. | NH3—N mg% na S.M. |
| 30. 4 | Početak bokorenja | 10,1 | 4,93 | 826 | 2389 |
| 16. 5. | U toku bokorenja | 11,3 | 5,10 | 690 | 1949 |
| 13. 5. | U toku bokorenja | 10,9 | 4,99 | 670 | 2979 |
| 20. 5. | Puno cvetanje | 11,3 | 4,03 | 591 | 2218 |
| 27. 5. | Puno cvetanje | 14,3 | 3,87 | 514 | 728 |
Prema ovim podacima, uspeh siliranja je sigurniji u kasnijim stadijumima razvića leguminoza. Uticaj stadijuma razvića biljaka leguminoza na smanjivanje procesa proteolize, prema navedenim podacima, direktno je zavisan od koncentracije sirovih proteina u materijalu koji se silira u momentu kosidbe. Može se izvesti zaključak da je, kada je biljna masa namenjena siliranju, leguminoze potrebno kositi u kasnijim fazama razvića.
Za uspešno siliranje leguminoza mogu se koristiti dodatna sredstva koja omogućavaju povoljan tok previranja u siliranoj masi. Za ovu svrhu se dodaje saharoza i to u količini koja dopunjuje količinu šećera, inače potrebnu da bi se obrazovala mlečna kiselina u siliranom materijalu. U sipitivanjima Džonsa (Jones) (1970), dodatak saharoze znatno je smanjio pH silaže crvene deteline, a povećao sadržaj mlečne kiseline. U ovim ogledima ustanovljena je uočljiva korelacija između sadržaja u vodi rastorljivih ugljenih hidrata i kvaliteta silaže. Ogledi Abdel Maleka i saradnika (1967) pokazali su da dodavanje 2—3% saharoze obezbeđuje snižavanje pH silaže crvene deteline, a Lactobacillus spp. je ustanovljen na biljkama crvene deteline u količini od 10—17.000/g materijala. U ovim ispitivanjima provenjavanje do 34% suve materije smanjilo je produkciju sirćetne i buterne kiseline ali isto tako i mlečno kiselo previranje.
Papendik i Brink su pri ispitivanjima dodatkom 2% šećera dobili najveće količine mlečne kiseline u odnosu prema ostalim aditivima, a takođe je visok procenat ove kiseline dobijen pri dodavanju 0,8% kulture mlečnokiselih bakterija koje se takođe dodaju leguminozama u cilju povećavanja intenziteta mlečnokiselog previranja. Svi su tretmani dali silažu dobrog kvaliteta, a najveći gubici azotnih materija zabeleženi su u silaži bez aditiva.
Prema podacima Fosa (1966), dodavanje šećera sprečava raspadanje proteina pošto se u toku fermentacije intenzivira proizvodnja mlečne kiseline. Kao posledica intenzivnog obrazovanja mlečne kiseline u siliranoj masi pojavljuje se nešto tiramina i amonijaka koji ukazuju na raspadanje belančevina. Kako utiče dodavanja šećera silaži lucerke vidi se iz tabele 107.
| Stadijum razvića | Dodavanje šećera | Tiramin mg% na S.M. | NH3—N mg% na S.M. | pH |
| Vegetativni | — | 775 | 1528 | 6,3 |
| Vegetativni | 2% | 529 | 1001 | 5,4 |
| Početak cvetanja | — | 407 | 662 | 5,9 |
| Početak cvetanja | 2% | 257 | 320 | 4,5 |
Pri spremanju silaže leguminoza umesto saharoze koristi se melasa da bi se povećala količina lakorastvorljivih ugljenih hidrata. U siliranju se dobijaju najbolji rezultati kada se melasa dodaje zelenoj masi lucerke ili crvene deteline koja sadrži 22—28% suve materije. Kako leguminoze često u vreme kosidbe, naročito u prvom otkosu, sadrže ispod 20% suve materije, dobro je da pokošena masa prethodno malo provene u otkosima sve do navedenog sadrža)’a vode u biljkama. Najpovoljšci rezultati postižu se ako se melasa dobije u nerazblaženom stanju da se ne bi povećavala količina vode u silaži. Ukoliko se, radi lakšeg mešanja, melasa razblažuje, dolazi jedan deo vode na tri dela melase, ili praktično, jedna kanta vode na tri kante melase. Melasa se dodaje pomoću pumpe ili se posipa po iseckanoj masi iz kante, a da bi se dobila dobra silaža potrebno je dodati 4—5% težine zelene mase lucerke ili crvene deteline.
Za dodavanje šećera umesto melase može se koristiti šećerna repa, zatim sirovi ili, još bolje, sušeni rezanci šećerne repe u količini 5—10% od težine zelene mase leguminoza. Najbolji rezultati pri mešanju zelene mase leguminoza s rezancima šećerne repe ili sa šećernom repom postižu se sitnim seckanjem bilo leguminoza bilo repe, i tada je za uspešno siliranje dovoljan dodatatak od 5% ovih materija. Ako su lucerka ili crvena detelina sečene krupnije, količina ovih dodatnih materija treba da iznosi 10% od težine zelene mase leguminoza da bi se dobila dobra silaža.
U svetu je dodavanje melase i rezanaca šećerne repe silaži leguminoza veoma rasprostranjen način za uspešno siliranje lucerke i crvene deteline. U SAD se materijal isecka na dužinu od 2,5 cm, a na 1 tonu mase dodaje se 34 kg melase razblažene sa 50 1 vode, dok se u drugim zemljama primenjuje siliranje sa 1,5% melase, što je ekonomičnija količina s kojom se takođe može dobiti silaža dobrog kvaliteta.
Silaža leguminoza može da se sprema i mešanjem u toku siliranja s biljkama koje se lako siliraju — na prvom mestu s kukuruzom za silažu, zatim sa sirkom šećercem, suncokretom, itd. Pri ovakvom načinu siliranja dodaje se na dva (težinska) dela leguminoza jedan deo kukuruznih biljaka i ovaj odnos obezbeđuje dobijanje silaže dobrog kvaliteta. Za siliranje sa sirkom koji sadrži više šećera, dobra silaža se dobija dodavanjem jednog dela sirka na tri dela lucerke, dok je pri siliranju sa suncokretom najbolji odnos 1 : 1, tj. silira se po težini jednaka masa lucerke ili crvene deteline i suncokreta. Navedene norme su orijentacione, a tačan odnos pojedinih hraniva može da se odredi utvrđivanjem stvarnog sadržaja šećera i stvarnog tzv. šećernog minimuma, tj. količine šećera koja obezbeđuje potrebnu kiselost posle previranja, a što u velikoj meri zavisi od klimatskih uslova, načina gajenja, itd. U praksi, međutim, smatra se da gore navedeni odnosi mogu da obezbede zadovoljavajuće rezultate kako za siliranje lucerke i crvene deteline tako i za obezbeđenje kvaliteta dobijene silaže. Po pravilu, treba obratiti pažnju da leguminoza i biljke koje se dodaju ulaze u navedenoj srazmeri, u sečku dobro izmešani ili, ako se sečenje izvodi zasebno, da se u silaži sve vrste dobro izmešaju. Pogrešno je siliranje svake vrste odvojeno u naizmeničnim redovima.
Materije koje se dodaju silaži leguminoza su takođe kulture bakterija mlečnokiselog vrenja. Pri ispitivanjima Papendika i Brunka (1968), crvena detelina silirana je sa 0,2%, 0,4% i 0,8% kulture mlečnokiselih bakterija. Najveći sadržaj mlečne kiseline je ustanovljen pri dodavanju 0,8% kulture bakterija, a svi tretmani dali su silažu dobrog kvaliteta. Dodavanje 2 g/kg, lucerke ili crvene deteline pri ispitivanjima Grosa i Beka (1968) povećalo je kvalitet silaže od 48,4 na 77,1 Fligovih poena, a dodavanje iste količine laktobacila sa 1 % šećera povećalo je kvalitet silaže od 50,1 na 96,7 Fligovih poena.
Materije koje se dododaju lucerki za siliranje su takođe i prekrupa žita, na prvom mestu kukuruza, a dobre rezultate daje i prekrupa ječma ili ovsa. Količina koja obezbeđuje dovoljno mlečne kiseline je veća nego melase i iznosi 8—10% od težine zelene mase leguminoza. Prekrupa mora biti sitno mlevena i ravnomerno rasturena po siliranom materijalu. S većom količinom prekrupe žita spremaju se takozvane složene silaže od leguminoza sa izbalansiranim potrebama u hranljivim materijama za pojedine vrste i kategorije domaćih životinja. Složena silaža predstavlja tada potpun obrok ili je potreban samo manji dodatak proteinskih koncentrata. Od složenih silaža najčešće se sprema silaža koja sadrži 80% zelene lucerke i 20% mlevenog kukuruznog klipa i služi kao dobra hrana za muzare. Lucerka ili crvena detelina se takođe mešaju s kuvanim ili zaparenim krompirom ili sušenim pahuljicama krompira u odnosu 1:1; na taj način se dobija veoma kvalitetna silaža za ishranu svinja.
Siliranje leguminoza vrši se i direktnim zakiseljavanjem neorganskim i organskim kiselinama od kojih se najčešće upotrebljavaju sona, fosforna, sumporna, mlečna i mravlja kiselina. U ogledima Čukanova i Čalosa (1971) dodavanjem 0,1; 0,3 ili 0,5% NH2HSO3 silaži lucerke dobijene su posle jednog meseca i posle 6 meseci dobre silaže, dok je bez aditiva silaža bila loša. Najbolja silaža dobijena je dodavanjem 0,5% kiseline. Ova silaža je sadržavala više ukupnog i proteinskog azota i mlečne kiseline, dok je sadržaj sirćetne kiseline, NH3 i bakterija bio manji. Buterna kiselina ustanovljena je samo u silaži spremljenoj sa 0,1% kiseline.
Mada se dodavanjzm neorganskih kiselina dobija silaža dobrog kvaliteta, primena ovih kiselina ograničena je zbog opasnosti izazivanja kod životinja acitoze pri upotrebi većih količina silaže. Stoga se u poslednje vreme za siliranje leguminoza koriste neorganske kiseline, na prvom mestu mravlja i propionska. Ove kiseline se u buragu preživara potpuno razlažu na SO4 i CH4, koji su bezopasni po zdravlje životinja.
Mravlja kiselina se primenjuje neposredno pred siliranjem u količini 0,3—0,4%, tako da se na 1 tonu sirovine dodaje 3—4 kg ove kiseline 90% koncentoacije. Propionska kiselina dodaje se u količini 0,1—0,5% težine zelene mase koja se silira, a primena je mogućna kako u toku procesa skupljanja zelene mase tako i neposredno pred siliranje.
Poslednjih godina široko se primenjuju suvi hemijski preparati u obliku praška za konzerviranje silaže leguminoza i dobijanje dobrog kvaliteta, koji su mnogo zgodniji za upotrebu pri siliranju od raznih kiselina. Najviše se upotrebljava natrijumbisulfit, natrijumnitrit, zatim preparati pod različitim nazivima, kao npr. kofasalc, amasil, alfasil, itd.
Dodavanje silaži 0,4; 0,7 ili 1,0% natrijum metabisulfita u ispitivanjima Devojusta (Devuyst) i saradnika (1968) ili AIV kisekine 24 eq /100 kg mase lucerke, prvi preparat smanjuje mlečno kiselu fermentaciju i zadržava razlaganje aminokiselina, ali nije pokazao uticaj na hidrolizu proteina. Dodavanje AIV-kiseline potpuno onemogućava previranje i smanjuje pH na 3—3,5 u siliranoj masi. U ispitivanjima Grosa i Beka, kvalitet silaže lucerke i crvene deteline dodatkom 0,3% „kofasila” povećan je od 31,6 na 61,9 Fligovih poena, dok su preparati „silofertil”, „amasil”, „bacitracin” i kuhinjska so bili slabo efikasni. Vajs (Weiss) (1969) je ispitivao kao aditive kalcijumformat, natrijumnitrat i bacitracin. Bolje rezultate dalo je dodavanje 0,075% natrijumnitrita od dodavanja 0,45% kalcijumformata, a efekat ovih aditiva se povećavao dodavanjem šećera. Preparat „bacitracin” 0,002% nije u ovim ispitivanjima pozitivno uticao na fermentaciju. Dodavanjem različitih aditiva u ogledima Grosa (1969), popravljen je kvalitet silaže i crvene deteline za 30—40 Fligelovih poena, a najveći Fligelov broj dobijen je dodavanjem šećera i kulture bakterija mlečnokiselog vrenja u poređenju sa dodavanjem preparata kofasila, afasila, amasila, silofertila, bacitracina, celulaze, natrijumnitrita i natrijumnitrata i kuhinjske soli.
Uticaj različitih aditiva pri ispitivanjima Laubea i saradnika (1966) na sadržaj kiselina i gubitke organske materije pri siliranju lucerke i crvene deteline, vidi se na tabeli 108.
| Aditivi u % zelene mase | pH | Mlečna kiselina % | Sirćetna kiselina % | Buterna kiselina % | Slobodne kiseline % | NH3 % | NH3 od ukupnog azota N % | Gubici organske materije % |
| Kontrolna | 5,0 | 1,02 | 1,44 | 0,04 | 12,6 | 0,089 | 14,3 | 23,7 |
| 0,3% kofasil | 4,1 | 2,80 | 0,75 | 0,01 | 21,6 | 0,048 | 7,8 | 8,2 |
| 0,25% Na2S2O5 | 4,7 | 1,84 | 0,82 | 0,03 | 14,3 | 0,100 | 16,1 | 15,8 |
| 0,50% Na2S2O5 | 5,1 | 1,25 | 0,47 | 0,05 | 8,4 | 0,071 | 11,5 | 14,0 |
| Lucerka (početak cvetanja) | ||||||||
| Kontrolna | 5,4 | 0,51 | 1,23 | 0,73 | 10,2 | 0,146 | 23,9 | 18,7 |
| 0,3% kofasil | 4,9 | 1,78 | 1,37 | 0,0 | 13,9 | 0,094 | 15,3 | 10,4 |
| 0,25% Na2S2O5 | 5,5 | 1,38 | 0,97 | 0,07 | 8,2 | 0,135 | 22,0 | 13,6 |
| 0,50% Na2S2O5 | 5,8 | 1,12 | 0,39 | 0,07 | 6,6 | 0,086 | 14,1 | 9,6 |
Kofasil se u ovim ispitivanjima pokazao kao povoljniji aditiv koji stimuliše obrazovanje mlečne kiseline i sprečava alkoholno vrenje i raspadanje belančevina. Prema rezultatima ne može se preporučiti upotreba Na2SO4 pri spremanju silaže crvene detelina i lucerke.
Za konzerviranje silaže leguminoza koriste se takođe antibiotici 2,5—20 ppm koji obezbeđuju dobijanje silaže dobrog kvaliteta.
Kao najpovoljniji način spremanja silaže leguminoza u poslednje vreme se smatra siliranje u bezvazdušnom prostoru. Ovo se postiže u silokulama, harvestorima, ili kuloarima s hermetički zatvorenim polivinilskim prekrivačima, ili u običnim džakovima od plastičnog materijala. Prema podacima koje je dao Gue (1967) pri siliranju smeše lucerke sa 50% učešća ove vrste + 25% mačjeg repa + 25% drugih vrsta u bezvazdušnom prostoru s dodatkom melase ispod polivinilskog pokrivača gustine 25/100, dalo je vrlo male gubitke u silaži posle 22 nedelje. Gubici pri ovom načinu siliranja vide se iz tabele 109.
| Gubici u % silirane materije | ||||||
| – | N u soku | N previranjem | N ukupno | Suva materija u soku | Suva materija previranjem | Suva materija ukupno |
| Tretman I 24 kg melase/t | 4,2 | 3,0 | 7,2 | 2,6 | 5,6 | 8,2 |
| Tretman II 35 kg melase /t | 1,9 | 0,4 | 2,3 | 1,5 | 2,8 | 4,3 6 |
Ovi rezultati su potvrđeni u različitim silosima pri siliranju mase od 30—75 tona. Siliranjem u bezvazdušnom prostoru ni u jednom slučaju nije zabeleženo razvijanje plesni. Pri ovom načinu siliranja i gubici su manji nego u silokulama u kojima je pritisak na donje slojeve veliki ili u silo-kuloarima gde se obavlja sabijanje traktorima. Bezvazdušni prostor se dobija izvlačenjem vazduha običnim pumpama. Potrebno je obratiti pažnju na otpornost upotrebljenih plastičnih pokrivača i malu poroznost materijala, tako da je sprečen ulazak vazduha u siliranu masu.
Hemijski sastav različitih silaža spremljenih od smeše lucerke s ježevicom i mačjim repom, prema podacima koje su dali Ige (Huguet) i saradnici (1972) iznosi se u tabeli 110.
| Smeša | Suva materija % | Mineralne materije % suve materije | Sirovi proteini % suve materije | Sirova celuloza % suve materije | Hranljivih jedinica /kg suve materije | Svarljivih proteina g/kg suve materije |
| Lucerka + ježevica, II otkos | 24,3 | 10,7 | 17,0 | 35,1 | 0,60 | 122 |
| Lucerka + mačji rep, II otkos | 30,5 | 9,5 | 14,6 | 35,6 | 0,60 | 105 |
| Lucerka + livadski vijuk 28,5 | 11,5 | 9,8 | 40,4 | 0,51 | 106 | |
| Lucerka + ježevica, I otkos | 19,1 | 9,3 | 9,1 | 38,8 | 0,57 | 54 |
| Lucerka + mačji rep, I otkos | 20,8 | 7,3 | 10,3 | 33,1 | 0,65 | 71 |
Gubici suve materije i sirovih proteina u silaži smeše crvene deteline i trava, prema podacima Smekela (1972) izneti su u tabeli 111.
| Materijal | Tona konzervisane suve materije | Gubici suve materije u % | Gubici sirovih proteina u % |
| Silaža u silokulama | 1 | 26,2 | 14,2 |
| – | 2 | 20,5 | 13,7 |
| – | 3 | 9,7 | 7,7 |
| – | 4 | 14,4 | 14,4 |
| – | 5 | 21,6 | 21,6 |
| – | 1 | 31,5 | 31,4 |
| Silaža u tranšejama | 2 | 44,6 | — |
Siliranje kao metod konzerviranja smanjuje svarljivost organske materije, i to od 0—10 jedinica u odnosu na zelenu masu od koje je silaža spremljena. Siliranje ima mali uticaj na svarljivost sirovih proteina, ali se menja sastav azotnih materija zbog degradacije jednog dela belančevina u silaži. Smanjivanje hranljive vrednosti siliranjem crvene deteline u odnosu na zelenu masu u momentu kosidbe, vidi se iz tabele 112. (Demarkiji i Vajs 1970).
| – | Kiselina A. V. I. | Dodata melasa |
| Svarljivost organske materije | —5,0 | —5,0 |
| Hranljivih jedinica | —0,10 | —0,10 |
| Svarljivih sirovih proteina g/kg | — | — |
| Konzumirana količina g/kg W0,75 | —17,0 | —26,0 |
| Konzumirana količina u % od konzumirane zelene mase | —20,0 | —33,0 |
| Hranljiva vrednost u % zelene mase | —31,0 | —41,0 |
Navedeni podaci pokazuju da se svarljivost organske materije crvene deteline siliranjem smanjuje neznatno — za prosečno 5,0 jedinica svarljivosti. Konzumirana količina silaže u odnosu na količinu zelene mase koju životinje pojedu znatno se smanjuje. Konzumiranje silaže ograničava visoki sadržaj vode u ovom hranivu i s povećavanjem suve materije povećava se i količina koju stoka pojede pri ishrani ad libitum. Međutim, količina koju stoka pojede varira u širokim granicama za silaže silirane u istim uslovima, te za ovu pojavu znatnog snižavanja konzumiranja silaže prema zelenoj masi za sada nije nađeno zadovoljavajuće objašnjenje. Ispitivanja koja je sproveo Dilfi (Dulphy) (1969) pokazala su da način siliranja, pH silaže, sadržaj kiselina i sadržaj amonijaka imaju mali uticaj na nivo konzumiranja. Prema ispitivanjima koje su proveli Demarkili i Šeno ovo smanjivanje konzumirane količine povezano je s manjom brzinom varenja hraniva, što su pokazali ogledi čiji je predmet bio ispitivanje vremena preživanja na kg suve materije koja je konzumirana, a u ispitivanju su i drugi uzroci ove pojave, kao što je inhibiranje nerava koji izazivaju kontrakciju dušića rumena od strane mlečne kiseline, itd.
Iskorišćavanje silaže lucerke u ishrani junadi proučavali su Maksimović i saradnici (1970). Junad hranjena silažom u sastavu 80% zelene mase lucerke + 20% mlevenog klipa kukuruza imala su priraštaj 1050 g dnevno, a ova grupa je imala i najpovoljniju konverziju hranljivih jedinica, tako da je na 1 kg prirasta utrošeno 4,94 hranljivih jedinica. Ovi su ogledi pokazali da se tov junadi s obzirom na mogućnost uvođenja mehanizovane ishrane i druge prednosti ovakvog načina držanja može u našim uslovima uspešno organizovati sa silažom lucerke i mlevenog kukuruznog klipa.
Prirast junica pri ishrani silažom lucerke silirane s dodatkom 0,5% mravlje kiseline iznosio je 651 g, dok su junice hranjene samo senom lucerke prirasle 564 g dnevno. Svarljivost energije silaže iznosila je 67,1%, a sena 59,4%. Junice su brže prirašćivale pri ishrani silažom uz konzumiranje iste količine svarljive energije, što ukazuje na veći efekat iskorišćavanja silaže u ishrani junica. Silaža tretirana mravljom kiselinom imala je niži pH, manji sadržaj buterne, sirćetne kiseline i NH3, dok je sadržaj mlečne kiseline bio veći nego u netretiranoj silaži.
U ispitivanjima koje su sproveli Galijašević—Pobrić i saradnici (1972), krave hranjene silažom deteline kao jedinim kabastim hranivom davale su prosečno 12,95 kg mleka dnevno, dok je količina mleka krava koje su dobijale kukuruznu silažu iznosila 12,62 kg po jednom grlu dnevno. Pri ishrani silažom od provenute i seckane lucerke sa sadržajem 80%, 65% i 58 % vlažnosti, prinos mleka iznosio je 22,38, 24,0, odnosno 24,1 kg dnevno sa sadržajem mlečne masti 3,83, 3,43 i 3,31%. Efekat iskorišćavanja hrane iznosio je 0,88 megcal svarljive energije, 1,43 megcal, odnosno 1,58 megcal svarljive energije na 1 kg 4% korigovanog mleka.
Silaža lucerke i crvene deteline koristi se mnogo u ishrani svinja i u ovu svrhu se upotrebljavaju složene silaže obično spremljene s prekrupom ili zrnom kukuruza kao i s mlevenim klipom kukuruza ili otpacima zrna pšenica, ječma, itd. Za ishranu svinja takođe se koristi silaža leguminoza s krompirom ili šećernom repom čije mešanje, pored hranljive vrednosti u pogledu energije, povećava i kvalitet silaže u pogledu stepena mlečno-kiselog previranja.
Proizvodnјa i iskorišćavanјe peleta od leguminoza
Svi dosadašnji sistemi pripreme i iskorišćavanja stočne hrane povezani su s manjim ili većim gubicima hranljivih sastojaka, te se zato traže rešenja koja će u najvećoj mogućoj meri otkloniti smanjivanje hranljive vrednosti u procesu konzerviranja kabastih hraniva. Jedan od metoda u sve većoj upotrebi je ishrana stoke peletiranom kabastom hranom, na prvom mestu peletiranim senom leguminoza.
Dosadašnja industrijska proizvodnja peletiranih hraniva, uglavnom peletiranog sena lucerke koje je primenjivano u ishrani živine i svinja, postaje na mnogim gazdinstvima evropskih zemalja i SAD redovna karika u lancu proizvodnje hrane kao sirovine do stočnih proizvoda kao finalnog produkta i to na prvom mestu u ishrani preživara.
Na prvom mestu, priprema i iskorišćavanje stočne hrane kod ovog sistema je skoro potpuno nezavisno od klimatskih uslova, što omogućava ubiranje stočne hrane kad joj je kvalitet u optimalnom stadijumu. Pošto je omogućeno ubiranje biljaka u optimalnim stadijumima njihovog razvića, ishrana životinja peletiranim hranivima obezbeđuje ostvarivanje najvećih prinosa hranljivih materija po jedinici površine.
Pored toga što se biljke koriste u optimalnom stadijumu ujedno se ograničavaju u najvećoj meri kvantitativni i kvalitativni gubici u periodu od ubiranja leguminoza do realizacije u ishrani stoke, pošto se kao metod sušenja najčešće koristi dehidracija proizvedene zelene mase, a u tom slučaju gubici iznose prosečno 5%, i ne prelaze 10% suve materije, uz neznatno smanjivanje svarljivosti organske materije, Na usavršenim savremenim dehidratorima ne dolazi do većeg smanjivanja svarljivosti organske materije, tako da je npr. prema podacima koje je zabeležio Dijkstra (1958) na dehidratoru proizvodnje Van der Brock dobijeni proizvod iste svarljivosti organske materije kao biljaka pre kosidbe (smanjenje 1 %) a takođe se i svarljivost azotnih materija ne smanjuje više od 5%.
Peletirana kabasta hraniva, presuju se u pelete ili brikete različitih oblika, a presovanje hraniva dovodi do manjeg ili većeg snižavanja svarljivosti organske materije zavisno od primenjenog tipa prese, dužine čestica na koje je biljni materijal isečen, vrste biljaka i načina ishrane stoke. Hemijski sastav i svarljivost hranljivih materija peletirane lucerke zavisno od navedenih hraniva, prema podacima koje je zabeležio Demarkiji (Demarquilly) (1968) dati su u tabeli 113.
| Hranivo | Način ishrane | Hemijski sastav sirovi protein | Hemijski sastav sirova celuloza | Svarljivost organske materije | Svarljivost sirovih proteina |
| I otkos | |||||
| Zelena masa | Ad libitum | 20,0 | 30,3 | 69,5 | 145 |
| Seno sušeno na zemlji, obično | Ad libitum | 19,3 | 30,5 | 58,8 | 136 |
| Seno sušeno na zemlji3 peletirano | Ad libitum | 20,4 | 27,7 | 51,1 | 136 |
| Sušeno na ventilatoru, obično | Ad libitum | 19,9 | 29,9 | 61,1 | 145 |
| Sušeno na ventilatoru, peletirano | Ad libitum | 21,9 | 25,8 | 59,7 | 165 |
| Dehidrirano, peletirano | Ad libitum | 20,3 | 24,1 | 60,4 | 131 |
| Dehidrirano, peletirano | Ograničena | 20,3 | 24,1 | 63,3 | 151 |
| II otkos | |||||
| Zelena masa | – | 17,7 | 30,9 | 64,2 | 131 |
| Sušeno na zemlji, obično | Ad libitum | 16,8 | 34,7 | 56,5 | 119 |
| Sušeno na zemlji, peletirano | Ad lib itum | 18,1 | 34,5 | 52,4 | 128 |
| Sušeno na ventilatoru, obično | Ad libitum | 15,8 | 35,2 | 60,8 | 116 |
| Sušeno na ventilatoru, peletirano | Ad libitum | 17,9 | 30,1 | 54,8 | 132 |
| Dehidrirano, peletirano | Ad libitum | 18,7 | 27,3 | 56,9 | 127 |
| Dehidrirano, peletirano | Ograničena | 18,7 | 27,3 | 60,9 | 135 |
Smanjivanje svarljivosti organske materije peletiranih kabastih hraniva posledica je smanjene svarljivosti sastojaka biljnih membrana celuloze i hemiceluloze, dok na sastojke citoplazme, rastvorljive glucide i azotne materije peletiranje nema uticaja. Smanjivanje svarljivosti sastojaka membrana objašnjava se kraćim zadržavanjem peletiranih hraniva u buragu, u kome su podvrgnuti kraće vreme delovanju mikroorganizama koji žive u buragu životinja. Sastojci membrana se sporije vare i stoga se njihova svarljivost smanjuje. Kada životinje dobšaju peletirano hranivo, one brzo jedu i luče manje pljuvačke, a veća je površina izložena delovanju mikroorganizama, menja se pH a time i mikrobna flora rumena, a naročito se smanjuje učešće celulolitičkih bakterija usled čega se smanjuje sposobnost mikroorganizama, i to utoliko više ukoliko je materijal finije iseckan, tj. što je površina delovanja mikroorganizama veća.
Usled peletiranja nije veliko smanjivanje svarljivosti organske materije leguminoza, kao što se vidi iz tabele 106. Mnoga ispitivanja takođe pokazuju da ovo smanjivanje svarljivosti ne vodi smanjivanju vrednosti neto energije hraniva (Blekster i Graham (Blaxter i Graham) 1956).
Ispitivanja peletiranih kabastih hraniva u ishrani stoke pokazala su da se ovakvom ishranom u znatnoj meri povećava konzumirana količina u odnosu na seno istog porekla u rastresitom obliku. U navedenim ispitivanjima je utvrđeno da krave pojedu 36—96% više lucerke. Količina lucerke koju konzumiraju krave, prema Demarkijiju, data je u tabeli 114.
| Konzumirana količina | |||
| Hranivo | I otkos | II otkos | III otkos |
| Seno sušeno na zemlji, obično | 65,9 | 56,0 | 52,2 |
| Seno sušeno na zemlji, peletirano | 91,4 | 85,5 | 106,4 |
| Sušeno na ventilatoru, obično | 63,7 | 61,6 | 63,7 |
| Sušeno na ventilatoru, peletirano | 93,6 | 97,9 | 108,7 |
| Dehidrirano, peletirano seno | 94,9 | 94,9 | 105,8 |
Povećano uzimanje hrane nastaje usled smanjenih dimenzija biljnih delova u peletiranom hranivu, što omogućava slobodan prelaz iz buraga u listavac. Obično seno mora prvo da se isitni u buragu na fine delove pod uticajem mikroorganizama i procesa preživanja. Sem toga, mogućnost prolaska kroz organe za varenje je tim brža što je veća količina pojedene hrane, što nije slučaj sa običnim senom. Visina konzumiranja, međutim, ograničena je, i iznosi:
- 2,8 do 3,5% žive mere kod ovaca,
- 2,6 do 3,0% žive mere kod krava,
- 2,7 do 2,8% žive mere kod goveda.
Izgleda da po prolasku izvesne količine pojedene suve materije dolazi do zagušivanja listavca i creva, jer vreme zadržavanja hrane u crevima ne može da se smanjuje ispod izvesne minimalne vrednosti.
Zbog mogućnosti povećanja količine konzumirane organske materije povećano je i interesovanje za upotrebu peletiranih hraniva u ishrani domaćih životinja. Za visokoproduktivne krave klasični obroci na bazi sena, silaže, paše ili repe ne mogu da obezbede potrebnu kolininu energije, naročito u početku laktacije, jer krave nisu u stanju da konzumiraju količinu kabaste hrane koja odgovara potrebama maksimalne proizvodnje, usled čega se javlja nedostatak energije sa štetnim posledicama u toku celokupnog perioda laktacije. Ovaj nedostatak je vrlo teško ispraviti povećavanjem količine koncentrata, jer količina konzumirane suve materije ostaje konstantna, a poznat ;’e negativan uticaj velikog udela koncentrata na procenat masti u mleku kao i pojava poremećaja zdravlja krava. Uvođenjem peletiranih kabastih hraniva znatno se povećava količina suve materije koju krave mogu da konzumiraju, što dovodi do povećavanja količine energije za visoku proizvodnju mleka. U ispitivanjima mogućnosti konzumiranja s visokoproduktivnim kravama (Journet i saradnici 1965) ukupna količina suve materije konzumirana pri ishrani peletiranim senom iznosila je 3,3% žive mere krava prema 2,8% u slučaju klasičnih režima, što predstavlja povećanje od 17,8%. Naročito se znatno povećava konzumiranje hraniva slabijeg kvaliteta koja krave u normalnom obliku jedu u ograničenoj količini.
Tehnika pripreme peletiranog sena sastoji se najčešće u sušenju na dehidratorima s visokim ili niskim temperaturama, posle čega se osušena masa presuje u različite oblike prema tipu prese. Pri industrijskoj proizvodnji dehidriranog peletiranog sena lucerke za ishranu monogastričnih životinja osušena masa se pre presovanja melje. Međutim, u ishrani krava pokazalo se da mlevenje sena vodi smanjivanju procenta masti u mleku i do poremećaja varenja analogno povećanoj količini koncentrata. Zbog toga su tražena rešenja i način presovanja koji bolje odgovara zahtevima preživara. Utvrđeno je da se povoljna struktura postiže direktnim presovanjem osušene mase bez prethodnog mlevenja. Naročito je povoljno ako se presuju pelete u obliku kocke čija jedna strana ima nekoliko santimetara ili u obliku cilindričnih pogača sa prečnikom 5—7 cm. Pri ovom načinu presovanja ostaje dovoljna količina grubih elemenata čime se otklanja opasnost snižavanja količine mlečne masti i poremećaja varenja kod životinja. Na drugom tipu presa proizvode se peleti sa prečnikom 18 do 25 mm, bez prethodnog mlevenja posle sušenja. Kod rada ovih presa, međutim, dolazi za vreme presovanja do znatnog sitnjenja suve mase između valjaka, što uslovljava veći sadržaj sitnih čestica nego pri prvom postupku. Povećavanje konzumirane količine lucerke u obliku cilindričnih pogača ili kocki iznosi prosečno 30%, dok drugi tip peleta životinje konzumiraju u manjoj količini.
Tipovi presa za peletiranјe presa sa klipom
- Punjenje
- Kalup
- Peletirano kabasta hraniva
- Klip
Presa sa spiralom
- Punjenje
- Spirala
- Peleti
Presa sa valjcima
- Peleti
- Kalup
- Valjci
Ispitivanja mogućnosti primene peletiranog sena lucerke za ishranu krava muzara pokazala su da ima izgleda da upotreba nemlevenog peletiranog sena (Žurne i saradnici) ne menja vreme preživanja hrane i celulolitičku aktivnost bakterija u buragu, a ne izaziva ni promenu procenta masti u mleku, naročito kada slama služi za prostirku. Vreme potrebno za konzumiranje i vreme za preživanje kod krava, kada se one hrane različitim konzerviranim oblicima lucerke izneti su u tabeli 115.
| – | u %ukupnog vremena | Vreme u minutima | ||
| Hranivo | konzumiranje | preživanje | konzumiranje | preživanje |
| Seckano seno | 13,4 | 36,6 | 107 | 293 |
| Cilindrične pogače | 11,2 | 33,0 | 85 | 247 |
| Peleti 18—25 mm | 8,6 | 26,4 | 52 | 163 |
| Peleti mlevenog sena na 20 ili 10 mm | 7,6 | 21,4 | 45 | 122 |
| Mlevenog sena 3 mm | 8,7 | 3,4 | 53 | 21 |
| Mlevenog sena 3 mm ograničena količina | 1,4 | 12,9 | 16 | 152 |
Uticaj načina presovanja lucerke na veličinu čestica, na vreme preživanja hraniva i na celulolitičku aktivnost mikroorganizama u rumenu, prema podacima Žurnea (1970) izneti su u tabeli 116.
| Hranivo | Mlevenje mm | Prečnik peleta mm | Vreme preživanja u % od 24 h | Celululitička aktivnost | Prosečna veličina čestica mm |
| Mleveno peletirano | 3 | 12 | 2 | 0,5 | 0,4 |
| Mleveno peletirano | 20 | 12 | 17 | 0,7 | 0,8 |
| Peleti 18—25 mm | — | 12 | 27 | 0,8 | 1,0 |
| Cilindrične pogače | — | 50 | 33 | 0,9 | 1,25 |
| Normalno seno | — | — | 37 | 1,0 | – |
Zbog povećanog konzumiranja peletiranih hraniva može se očekivati da će proizvodnja mleka koju omogućava uzeti obrok, sastavljen u potpunosti ili najvećim delom od ovih hraniva, biti povećana prema ishrani istim hranivima normalnog oblika,tj. da će u najvećem stepenu odgovarati genetskom potencijalu životinja. U SSSR u sovhozu „Put u socijalizam” ishrana krava peletiranom smešom crvene deteline i mačjeg repa u količini 5 kg po jednom grlu dnevno, omogućila je da se količina mleka poveća od 4130 na 4448 kg po 1 kravi, a uvođenje peletirane smeše u obrok teladi u količini od 2 kg po grlu dnevno potpuno je otklonilo oboljevanja i uginuća mladih životinja.
Rezultati dobijeni u Centru za govedarstvo u Francuskoj o upotrebi peletiranog sena lucerke u ishrani krava muzara, prema podacima ispitivanja koje je dao Žurne, dati su u tabeli 117.
Peletirano seno, na prvom mestu seno leguminoza, češće se koristi zajedno s normalnim kabastim hranivima, čime se sprečava depresivni uticaj na procenat masti u mleku. Prema podacima koje je zabeležio Žurne (1968), potrebno je da obrok sadrži 20% suve materije silaže računajući i koncentrovana hraniva, pa da ovi nepoželjni ugicaji budu u potpunosti otklonjeni. Kod dehidrirane i mlevene lucerke, međutim, ovaj procenat nije lovoljan.
| Režim | Konzumirana količina (kg suve mat.) | Proizvodnja 4 % korigovanog mleka | |||
| Peletirana lucerka | Seno-Se silažira-Si | Koncentrovano hranivo | Suva materija u % žive mere | ||
| Sa kabastom hranom | |||||
| ogled 4 | 10,60 | 3,80 Se | 3,6 | 3,00 | 15,3 |
| ogled 5 | 9,40 | 6,80 Se | 2,9 | 2,91 | 12,9 |
| ogled 6 | 10,81 | 4,34 Se | 0,91 | 2,79 | 14,6 |
| ogled 7 | 10,91 | 5,28 Si | 1,76 | 3,37 | 14,7 |
| Samo peletirana lucerka ogled 7 | 14,71 | — | 5,76 | 3,62 | 15,8 |
| – | 15,79 | — | 5,37 | 3,68 | 15,6 |
| – | 19,55 | — | 0,87 | 3,48 | 15,3 |
| – | 18,60 | — | 0,58 | 3,28 | 14,5 |
Rezultati ogleda sa i bez silaže kukuruza u ishrani krava, izneti su u tabeli 118.
Iz podataka u prvoj grupi vidi se da se veća količina mleka dobija ishranom krava peletiranom lucerkom ad libitum i silažom kukuruza takođe ad libitum, za 2,5 kg 4% mleka po jednom grlu dnevno. U drugoj grupi, u kojoj su krave hranjene peletiranim senom trava ad libitum davanje peletirans lucerke ad libitum obezbedilo je 2,1 kg 4% korigovanog mleka po 1 grlu više mleka dnevno.
Proizvodnja mleka se kretala podjednako kod krava iz obe grupe u toku laktacije. Jedino je proizvodnja mleka krava držanih na režimu dva, u poslednjih 7 nedelja pala na manji iznos nego ako su hranjene silažom i dehidriranom lucerkom. Sadržaj masti i azotnih materija u mleku bili su identični za obe grupe krava.
Navedeni podaci pokazuju da ishrana krava kukuruznom silažom i peletiranom lucerkom uz malu količinu koncentrata kao i samo peletiranom kabastom hranom s malo koncentrata može da obezbedi proizvodnju mleka od prosečno 12—17 kg dnevno kod krava koje imaju posle telenja oko 600 kg.
| Trajanje u nedeljama | Obrok | Dnevna količina 4% mleka kg/grlo | Sadržaj masti u mleko % | Sadržaj sirovih proteina mleka u % | Konzumirana količina | ||
| Silaža kukuruza kg. SM | Lucerka dehidrirana na kg SM | Koncentrati kg/dan | |||||
| I grupa—silaža kukuruza+peletirana lucerka | |||||||
| 6 | Silaža kukuruza + dehidrirana lucerka ad libitum | 17,1 | 3,5 | 3,18 | 8,1 | 8,6 | 1,45 |
| 5 | Silaža kukuruza + dehidrirana lucerka ograničena količina | 14,6 | 3,48 | 3,22 | 9,5 | 5,7 | 0,86 |
| 7 | Silaža kukuruza + dehidrirana lucerka ograničena količina | 12,5 | 3,53 | 3,19 | 8,6 | 5,6 | 0,43 |
| 7 | Silaža kukuruza + dehidrirana lucerka ograničene količine | 10,6 | 3,83 | 3,55 | 8,7 | 6,0 | — |
| II grupa — peletirano lucerka, seno trava ad libitum + ograničena količina peletirana |
|||||||
| 6 | Italijanski ljulj + lucerka ad libitum | 16,8 | 3,44 | 2,80 | 8,1 | 7,3 | 1,36 |
| 5 | Italijanski ljulj + lucerka ograničena količina | 14,7 | 3,50 | 3,27 | 10,7 | 5,7 | 0,67 |
| 7 | Ježevica + lucerka ograničena količina | 12,0 | 3,58 | 3,21 | 7,7 | 6,5 | 0,40 |
| 7 | Ježevica + lucerka, ograničena količina | 8,8 | 3,87 | 3,59 | 7,1 | 7,2 | – |
Ispitivanjima koje je sproveo Žurne (1970) dokazalo se da je lucerka najpovoljnija za ishranu krava peletiranom kabastom hranom. Pri ishrani krava peletima lucerke kao jedinim kabastim hranivom nisu zabeležene značajnije promene u proizvodnji mleka niti u sastavu mleka. Iz ovih ogleda se vidi da pri ishrani peletiranom lucerkom krave konzumiraju tim manje hrane što je hranivo boljeg kvaliteta i što je proizvodnja mleka veća, što se vidi iz tabele 119.
| Hranljivih jedinica na 1 kg suve materije | ||||
| kg mleka 4% | 0,35 | 0,45 | 0,55 | 0,65 |
| 5 | 120 | 80 | 55 | 45 |
| 10 | 95 | 80 | 55 | 45 |
| 15 | 70 | 60 | 55 | 45 |
| 20 | 40 | 35 | 35 | 45 |
| 25 | 10 | 10 | 10 | 20 |
| 30 | — | — | — | 10 |
Ishrana krava silažnim kukuruzom i peletiranom lucerkom obezbeđuje proizvodnju mleka od 16 kg dnevno po 1 grlu. Autor je mišljenja da ove dve glavne kulture za ishranu stoke treba ubuduće u navedenom obliku da postanu baza za sastavljanje obroka za visokoproduktivne kraće i da u tom pravcu treba usmeriti dalja proučavanja.
Zbog povećanog konzumiranja ishrana peletiranim obrokom predstavlja opasnost da se životinja prehrani što bi se štetno odrazilo kako na proizvodnju mleka tako i na ekonomičnost ove proizvodnje. Ova je opasnost sve manja što je proizvodnja po grlu veća, ali je ipak neophodno voditi računa da se ishrana podesi prema potrebama pojedinih životinja ili grupe životinja sa izJ‘ednačenim nivoom proizvodnje.
U ishrani muzara sem peletiranog sena koristi se i smeša sena i koncentrata koji su zajedno presovani da bi se dobilo kompletno hranivo. Pokazalo se da kad u ovoj smeši koncentrovano hranivo iznosi 30% (Žurne i saradnici) onda ne dolazi do promena u sastavu mleka i u nivou konzumiranja suve materije obroka u poređenju sa posebnim davanjem hraniva. Ukoliko je naveden procenat povećan, sniziće se u velikoj meri sadržaj masti u mleku, pa čak i količina mleka, mada je nivo energije povećan. Ovo pokazuje da pri većem udelu koncentrata u obroku količina iznad 30 % suve materije obroka mora se životinjama davati posebno.
Seno lucerke u vidu peleta oblika kocke dužine jedne strane 4 se za ishranu krava u velikoj meri se primenjuje u Kaliforniji. Presovanje se vrši na samoj njivi u vreme kada se lucerka na zemlji osuši na 90% suve materije, što je mogućno zahvaljujući veoma povoljnim klimatskim uslovima. Sa ovim peletima postiže se povećavano konzumiranje suve materije za oko 20% u odnosu na istu lucerku odličnog kvaliteta ali nepresovana (Roning, 1968).
U Danskoj se u poslednje vreme, za ishranu visokoproduktivnih krava koriste peleti uglavnom od smeše deteline i mačjeg repa. Ovakav obrok obezbeđuje za 10—11% jeftiniju ishranu nego pri korišćenju koncentrata. Ispitivanjima Instituta za mlekarstvo u Engleskoj utvrđeno da u ishrani visokoproduktivnih krava 2,2 kg peletirane deteline ili smeše crvene deteline s travama može da zameni 1,8 kg koncentrata. Koncentrati se pri ishrani peletinim senom daju tek kada dnevna količina mleka po jednoj kravi pređe 18 kg.
Prema podacima koje su zabeležili Valušis i saradnici 1972. u sovhozu Južnajčjaj u SSSR peletirano seno se daje kravama kao jedino hranivo bez dopunske ishrane koncentratima i takav obrok prema obračunima ovoga gazdinstva ekonomski je opravdan. Prema podacima istih autora, hranljiva vrednost peletirane lucerke iznosi 0,8, a crvene deteline 0,7 hranljivih jedinica na 1 kg ovih hraniva.
Najveći značaj za ishranu tovnih grla goveda ima granulirano seno leguminoza. Ukoliko se pojave poremećaji varenja pri ovakvoj ishrani tovnih grla, oni mogu lako da se otklone, a davanje izvesne količine normalne hrane da bi se sprečile poteškoće u varenju, prema nekim podacima, ubrzava porast mladih goveda u tovu. Sem toga, proces varenja u buragu pri ishrani peletiranim hranivima s većim iznosom propionske i buterne, a manje sirćetne kiseline, odvija se povoljnije kod tovnih goveda, jer se propionska i buterna kiselina bolje koristi za obrazovanje masnih tkiva nego za proizvodnju mleka.
Postoji veliki broj ispitivanja koja pokazuju da je brži porast mladih goveda i veći prirast žive mere pri ishrani peletiranim hranivima. Ovaj veći prirast i brži porast ne mogu se objasniti samo povećanom količinom hrane koju goveda konzumiraju, jer u nekim slučajevima, kada npr. goveda imaju na raspolaganju slamu kao prostirku, ovo povećanje može da bude vrlo malo. To znači da se povećava hranljiva vrednost obroka. Povećanje hranljive vrednosti obroka, prema objašnjenju koje je dao Demarkiji (1967) posledica je smanjene količine rada koji je potreban da se konzumira peletirani obrok, kao i pojave da pri ishrani peletiranim hranivom jedan veći ili manji deo može da izbegne varenje u rumenu i da u crevima bude degradiran u glukozu, koja se veoma dobro iskorišćava. Prema Beranzeru (1962) razlog ubrzanom porastu mladih grla goveda može da bude i povećano konzumiranje slame iz prostirke prema količini slame koju goveda pojedu pri ishrani sa klasičnim obrocima (1,3 kg prema 0,3 kg).
Rezultati upotrebe peletirane lucerke u tovu junadi rase Salers, koja su zaklana u starosti od 12 do 14 meseci, prema ispitivanjima koje su sproveli Beranže i Bukton (Beranger i Voucton) (1967) izneti su u tabeli 120.
| – | Period upoređivanja | Ukupni period tova | ||
| Obično seno lucerke | Peletirana lucerka | Obično seno lucerke | Peletirana lucerka | |
| Trajanje | 126 | 126 | 192 | 156 |
| Broj životinja | 10 | 10 | 10 | 10 |
| Prirast žive mere g/dan | 995 | 1349 | 960 | 1274 |
| Težina toplih polutki kg | 274 | 291 | ||
| Procenat masnog tkiva | 11,4 | 14,5 | ||
| Konzumirana suva materija dnevno | ||||
| Lucerka | 4,44 | 6,36 | 4,12 | 6,33 |
| Stočna repa | 3,53 | 3,40 | 3,66 | 3,38 |
| Ukupno | 7,97 | 9,76 | 7,79 | 9,72 |
| Na 100 kg žive mere | 2,14 | 2,44 | 1,95 | 2,36 |
| Na 1 kg prirasta | 8,01 | 7,24 | 8,27 | 7,64 |
| Udeo lucerke u obroku % | 56 | 65 | 53 | 65 |
Navedeni podaci pokazuju znatno brži porast junadi koja je dobijala peletiranu lucerku, te je mogla da bude zaklana 36 dana ranije od grla hranjenih običnim senom lucerke. Sem toga, ovakvom ishranom ostvaren je prirast od 354 g po jednom grlu dnevno ili za 35,6%. Kako je količina suve materije utrošene u celokupnom periodu tova bila jednaka (1496 prema 1516 kg), ovi podaci pokazuju veću konverziJu hrane i veći efekat ishrane junadi peletiranom lucerkom bez upotrebe koncentrata. Učešće lucerke u obrzku junadi s većim prirastom povećano je na 65% suve materije prema 56% u običnom senu.
Podaci o tome izneti su u tabeli 121.
| – | Peletirana lucerka | Obično seno lucerke + raž | Mleveno seno lucerke |
| Trajanje tova (dana) | 156 | 156 | 156 |
| Broj životinja | 10 | 10 | 1 |
| Prirast žive mere g/dan | 1274 | 1183 | 1180 |
| Težina toplih polutki kg | 291 | 285 | 279 |
| % masnog tkiva polutki | 14,5 | 15,0 | 14,6 |
| Količina konzumirane suve materije Lucerka | 6,33 | 3,40 | 4,72 |
| Stočna repa | 3,38 | 3,43 | 3,59 |
| Raž | — | 1,53 | — |
| Ukupno | 9,72 | 8,36 | 8,31 |
| Na 100 kg žive mere | 2,36 | 2,08 | 2,08 |
| Na 1 kg prirasta | 7,64 | 7,11 | 7,24 |
| Udeo lucerke u obroku % | 65 | 41 | 57 |
Iz navedenih podataka se vidi vrlo visoka vrednost mlevenog sena lucerke za tov junadi sa obrokom od 3,59 kg suve materije stočne repe bez koncentrata, postignut je isti prirast žive mere i utrošzna je ista količina suve materije na 100 kg žive mere i na kg prirasta kao sa obrokom od 1,53 kg suve materije raži dnevno po 1 grlu. Obrok s peletiranom lucerkom bez mlevenja i bez koncentrata obezbedio je najveći prirast od 1274 g po grlu dnevno, ali je utrošak hrane po 1 kg prirasta nešto veći nego kod obroka s mlevenom lucerkom ili sa običnim senom i 1,53 kg raži.
Za ishranu 12 do 13 grla junadi, koliko je u ovim ispitivanjima obuhvaćeno u jednoj grupi, potrebna je za obrok s peletiranom lucerkom površina od 1 ha pod lucerkom i 0,6 ha stočne repe. Za obrok koji uključuje raž, potrebna površina, pored 1 ha lucerke i 0,6 ha stočne repe, obuhvata i skoro 1 ha raži (37 mc).
Na ovaj način dobijena je proizvodnja po 1 ha u visini od 1500 kg prirasta žive mere.
U ogledima koje su sproveli Beranže i Žariž (Beranger i Jarrige) 1962, grupa junadi starih 18 meseci dobijala je seno lucerke s jednim koncentrovanim hranivom i druga grupa junadi peletirano seno koje je prethodno mleveno. U ovom ogledu nije zabeleženo povećano konzumiranje suve materije, ali je porast bio veći i iskorišćavanje hrane bolje. U ispitivENјima istih autora upoređen je i rezultat ishrane peletiranom lucerkom i stočnom repom i peletiranom lucerkom s dehidriranom pulpom stočne repe s najmanjim utroškom suve materije po jedinici prirasta.
Ishrana peletiranim smešama junadi u tovu pruža mogućnost da se obrok svede na samo jedno jedino hranivo što omogućava nalaženje vrlo jednostavnih tehničkih rešenja za raspodelu hrane u stadu bez obzira na broj grla.
Sem navedenih, još jedna veoma značajna prednost za ishranu goveda peletiranim hranivima predstavlja eliminisanje skupih građevinskih objekata za pripremu i čuvanje hrane, od ubiranja pa do realizacije u ishrani, kao što su npr. šupe za seno, silo-tornjevi, harvestori itd., koji su neophodni pri ishrani senom, silažom ili senažom. Peletirana hraniva čuvaju se do upotrebe u običnim vrećama, Koje se mogu smestiti u bilo KOJI magacinski prostor obezbeđen protiv vlage.
Peletirano seno zahteva daleko manji prostor od odgovarajućeg normalnog sena zahvaljuJući presovanju. Dosadašnja iskustva u ovom pogledu pokazuJu da je za čuvanje peletiranog sena potreban četiri do pet puta manji prostor nego za čuvanje običnog sena.
Upotrebom peletiranih hraniva u ishrani goveda veoma povoljno se rešava upotreba ručne radne snage u proizvodnji mleka i u tovu govedi. Tehnika pripreme, rukovanje hranom i raspodela životinja može se potpuno mehanizovati, što nije izvodljivo ni pri Jednom drugom sistemu hranjenja životinja.
Mogućnost iskorišćavanja krmnih kultura u uvek istom optimalnom stadijumu razvoja biljaka, što utiče na kvalitet kao i minimalni gubici hranljive vrednosti u postupku pripreme, obezbeđuju u najvećoj mogućoj meri standardizaciju kvaliteta i fizičkih karakteristika peletiranih hraniva. Nјihovom upotrebom u ishrani goveda obezbeđuje se kontinuirana i uJ’ednačena ishrana i daleko preciznije određivanje obroka koji treba da podmire potrebe visokoproduktivnih grla.
Nezavisnost od klimatskih uslova, smanjivanje gubitaka na minimum, mogućnost pune mehanizacije od proizvodnje do hrane kao sirovine do finalnog produkta, i mogućnost standardizacije kvaliteta hraniva čine da proizvodnja mleka kao i tov goveda pri korišćenju ovakvog načina ishrane dobija karakter industrijske proizvodnje.
Najveći nedostatak upotrebe peletiranih kabastih hraniva za ishranu stoke jesu visoki troškovi koje iziskuje priprema hraniva, stoga se traže rešenja za smanjenje troškova tretmana.
Najveći troškovi su prevoženje sirove mase pokošenih leguminoza do mesta dehidriranja i peletiranja, jer se prevozi 80 i više procenata vode. Da bi se ovaj nedostatak otklonio, konstruisane su pokretne sušnlce kao što je sušilica firme Faar u Nemačkoj, koja na sat proizvodi 850 kg peleta. Površine lucerke koja može da se osuši i presuje na ovoj sušnici iznosi 78 ha. Zahvaljujući ovakvim sušnicama, koje se postavljaju na samoj njivi, troškovi proizvodnje peletiranih kabastih hraniva u znatnoj meri se snižavaju i ova proizvodnja se u poslednje vreme naglo širi u zemljama zapadne Evrope.
Troškovi za gorivo koje je potrebno da se velika količina vode za kratko vreme eliminiše iz biljaka su takođe visoki. Da bi se ovi troškovi snizili, u sušnici se suši provenuta masa, troškovi su utoliko niži ukoliko je količina vode u biljkama smanjena. Za otklanjanje gubitaka u toku procesa isparavanja vode i za ubrzavanje isparavanja vode primenjuje se tretiranje pokošene mase rastvorom natrijumacetata, zatim blanširanje biljaka vodenom parom, upotrebom mašine koje termički obrađuju biljke pre kosidbe ili pokošenu masu u talasima, itd. Za istu svrhu se koristi i magnetno polje, ultrazvuk, itd. Sve ove mere su u fazi ispitivanja.
Proizvodnјa brašna od leguminoza
Leguminoze sduže kao glavna sirovina za industrijsku proizvodnju brašza od sena koje je veoma cenjeni produkat i služi u ishrani svinja i živine. Kao najpovoljnija sirovina za proizvodnju brania od sena smatra se lucerka, a u rejonima u kojima ova kultura slgblje uspeva, za proizvodnju brašna od sena koristi se crvena detelina. Ova kultura je manje povoljna od lucerke zbog visokog sadržaja vlage i manje dužine života.
Brašno sena od lucerke ili drugih leguminoza sprema se od rano košenog useva da bi se dobio produkt propisanog kvaliteta s visokim sadržajem proteina i karotina a sa niskim sadržajem celuloze. Pokošena masa obično se suši u sušnicama-dehidratorima, ali se prethodno isitni na 2—3 cm dužine. Zatim se suši na agregatu toplim vazduhom do 12—13% vlažnosti šš se primenjuje produvavanje ventilatorima sa toplim ili hladnim vazduhom. Osušena masa se melje na čestice dijametra 1—2 mm. Značajan uticaj na konzumiranje i svarljivost brašta od sena ima krupnoća mlevenja, što pokazuju podaci Krasnodarske ogledne stočarske stanice, izneti u tabeli 122.
| Krupnoća mlevenja | Dnevni prirast po 1 grlu | Utrošeno hranljivih jedinica za obrazovanje 1 kg prirasta | Troškovi na 1 kg prirasta | |||
| – | – | u g | u % | u kg | u % | u % |
| Otvor sita | 0,9 cm | 713 | 100 | 5,18 | 100 | 100 |
| Otvor sita | 0,33 | 796 | 111 | 4,64 | 89 | 89 |
Prema usvojenim standardima brsšno lucerke treba da ima osobine iznete u tabeli 123.
| Osobine krmnog brašna | Vrlo visokog kvaliteta | Kategorija I klasa | Kategorija II klasa |
| Sadržaj karotina u 1 kg brašna — najmanje mg | 250 | 180 | 130 |
| Sadržaj karotina u toku zimskog perioda — najmanje mg | 150 | 110 | 70 |
| Sadržaj sirovih proteina — najmanje u % | 16 | 16 | 16 |
| Sadržaj sirove celuloze — najviše u % | 23 | 23 | 23 |
| Sadržaj vlage — najviše u % Krupne čestice — ostatak na | 12 | 12 | 12 |
| situ otvora 3 mm, najviše u % | 10 | 10 | 10 |
| Primese gvožđa veličine do 2 mm u 1 kg, najviše u % | 20 | 20 | 20 |
| Od toga delići od 0,5 do 2 mm, najviše u % | 5 | 5 | 5 |
| Prisustvo delića sa oštrim vrhom | nije dozvoljeno | – | – |
| Sadržaj peska, najviše u % | 0,5 | 0,5 | 0,5 |
Krmno brašno se čuva u vrećama od hartije veličine 15—20 kg ili u vrećama od tkanine i plastičnih masa veličine 30—35 kg sa obaveznom etiketom o sadržaju hranljivih materija. Brašno se čuva u tamnim i suvim prostorijama (65—75 % relativna vlažnost) na temperaturi 2—4°C.
Postoje mnogobrojni podaci o tome da je za ishranu svinja i živine brašno leguminoza veoma efektno kao dopuna kukuruza u zrnu i drugim hranivima. Prema podacima koje je dao Tarkovski i saradnici (1963) dodavanjem 5—10% brašna od lucerkinog sena obroku za svinje, naročito u rejonima gde se kukuruz ili krompir upotrebljava kao glavno hranivo, obezbeđuje se povećanje prirasta za 10—15%, što se vidi iz podataka ovih autora iznetih u tabeli 124.
| Krmna smeša | Dnevni prirast na | 50 kg žive m. | Utrošak hrane na 1 kg prirasta |
| u g | u % | u % | |
| Bez brašna | 960 | 100 | 100 |
| s 5% brašna | 1100 | 115 | 92 |
| s 10% brašna | 1058 | 110 | 89 |
Ovakav doprinos brašna lucerke u obroku svinja objašnjava se niskim sadržajem belančevina u kukuruzu i krompiru i niskom biološkom vrednošću belančevina kukuruza, što pri ishrani ovim hranivima, kada su ona osnovna, vodi do visokog utroška hrane po Jedinici prirasta i do manjeg prirasta. Uvođenje brašna lucerke zbog bogatstva belančevinama visoke biološke vrednosti i vitaminima značajno povećava efekat ishrane sa navedenim hranivima. Prema podacima istih autora, proizvodnja brašna lucerke i primena u ishrani svinja na kolhozu „Oktjabr” u Minskoj oblasti omogućila je uštedu od oko 500 t kukuruza u zrnu i da se na ovom kolhozu dobije 30.000 rubalja vanredne dobiti od svinjogojstva.
Brašno leguminoza, na prvom mestu se koristi za ishranu suprasnih krmača i krmača u laktaciji kao i dopuna obroka za svinje u rastu, naročito za priplodne svičte. Povoljno delovanje na organizam životinja objašnjava se ne samo visokim sadržajem proteina visoke biološke vrednosti i karotina, već i bogatstvom u vitaminima grupe V, vitaminima S, K, E i drugim materijama od značaja za razvoj organizma.
Brašno leguminoza koristi se i za ishranu živine u količini 5—10% po hranljivoj vrednosti.
Pored brašna od sena leguminoza sprema se i brašno od lista kao vitaminsko-belančevinasto koncentratno hranivo veoma visoke vrednosti za ishranu stoke. Za spremanje ovog sena može da se koristi zelena masa lucerke ili drugih leguminoza u bilo kom stadijumu razvića biljaka, jer se sastav lišća ne menja u toku razvoja biljaka. Lišće se posle provenjavanja lako odvaja od stabljika kombajnom ili vršalicama. Jedan kg sena od lišća, prema podacima koje je dao Tome (1963) sadrži 0,52 hranljive jedinice i 277 g svarljivih proteina, tj. 436 g svarljivih proteina na 1 hranljivu jedinicu. Ostatak, posle odvajanja lišća, služi za ishranu manje produktivnih životnja ili se sprema brašno koje služi za podešavanje sastava brašna od sena određenog sastava proteina i karotina.
Delić i saradnici 1971, razradili su postupak za dobijanje deceluloziranog lucerkinog brašna. Ono sadrži male količine sirove celuloze i lignina, relativno velike količine sirovih proteina, a vrlo velike količine lipida, ksantofila, beta-karotina i alfatokoferola.
Osnovni hemijski sastav brašna je sledeći: vlage 9,50%, sirovih proteina 25,56%, sirove masti 5,49%, bezazotnih ekstraktivnih materija 33,40%, sirove celuloze 16,55% i sirovog pepela 9,50%.
Aminokiselinski sastav proteina: ovako izgleda: lizin 5,87%, histidin 2,20%, arginin 5,51%, asparaginska kiselina 10,52%, treonin 4,27%, serin 4,50%, glutaminska kiselina 11,15%, prolin 5,05%, glicin 5,24%, alanin 5,38%, valin 5,61%, metionin 1,46%, izoleucin 4,42%, tirozin 3,79%, fenilalanin 5,62%, triptofan 1,24%.
Sadržaj karotinoida i alfa-tokoferola je sledeći: ksantofila 786,32 mg/kg, beta-karotina 380,40mg/kg, alfa-tokoferola 491,95 mg/kg. Decelulozirano lucerkino brašno odlikuje se postojanim fizičkim svojstvima i hemijskom kompozicijom, pa se, prema ovim autorima, može reći da je ono bogat izvor proteina, esencijalnih masnih kiselina, ksantofila, beta-karotina i alfa-tokoferola. Stoga se preporučuje kao izvor proteina i esencijalnih masnih kiselina za svinje i kao izvor ksantofila, provitamina i esencijalnih masnih kiselina za živinu.
Čuvanјe brašna leguminoza
U brašnu leguminoza u toku čuvanja praktično nema gubitaka u proteinima ili drugim hranljivim materijama. Karotin i ksantofil, radi kojih se brašno leguminoza najviše i sprema, nepostojana su jedinjenja, koja se razlažu pod uticajem svetlosti, visoke temperature i vlažnosti vazduha. Ukoliko je veći sadržaj karotina i ksantofila u sirovini od koje se brašno proizvodi veći su i gubici ovih materija u toku čuvanja. Lucerka i crvena detelina su bogati izvori karotina i ksantofila, te je čuvanje ovih materija u brašnu od posebnog značaja.
Procenat gubitka karotina u toku čuvanja zavisi i od tehnologije spremanja brašna, naročito od stepena sušenja zelene mase i krupnoće meljave.
Prema Borineviču (1970) sušenje mase do skoro potpunog udaljavanja vlage loše se odražava na čuvanje karotina. Prema podacima Jermakove (1972), ukoliko je sadržaj vlage u brašnu lucerke veći razlaganje karotina je sporije. Pri nivou vlažnosti od 13% prema podacima Walgera i saradnika (citirano po Jermakovoj, 1972), razložilo se 35% karotina, dok su u brašnu sa 2% vlage gubici karotina dostizali 80%. Prema tome, zelenu masu za spremanje brašna najbolje je sušiti dok vlaga ne spadne na 12—13%.
Isto tako, ne preporučuje se suviše sitno mlevenje osušene mase, jer se u tom slučaju brašno zagreva, a na visokoj temperaturi karotin se u većoj meri razlaže.
Značajan uticaj temperature ustanovio je Orth (1962). Prema podacima ovog autora, brzina razlaganja karotina se povećava dvostruko s povećanjem temperature za 10°C.
Karotin u brašnu lucerke čuva se bolje ako je brašno pakovano u papirne a ne u vreće od plastičnih materija.
Čuvanјe brašna u skladištima
U skladištima brašno se čuva ili u rasutom stanju ili u slojevima ili u vrećama. Za duže čuvanje skladišta treba da su izgrađena tako da štite proizvod od promene temperature uz potpuno odsustvo svetlosti. Relativna vlažnost ne treba da prelazi 70—80%, što odgovara vlažnosti od 12 do 13% u brašnu. Temperatura treba da iznosi 2—4°C. Ako se brašno čuva u rasutom stanju, preporučuje se da se pokriva ciradom ili nekim drugim materijalom.
Čuvanјe u hermetički zatvorenim tranšejama
Tranšeje za čuvanje brašna leguminoza izrađuju se kao za silažu, ali se dele na pregrade tako da se brašno za ishranu stoke iz jedne pregrade utroši za 7 do 10 dana. Tranšeje se pune brašnom i pokrivaju daskama ili polivinilskim folijama, a zatim se premazuju slojem gline debelim 20—30 cm ili se zatvaraju hermetički na način kako je to opisano za spremanje senaže u tranšejama. U takvim, hermetički zatvorenim tranšejama, prema Borineviču, sačuva se do 80% karotina.
Čuvanјe u atmosferi neutralnog gasa
Najmanji gubici ostvaruju se čuvanjem u atmosferi neutralnog gasa. Za ovu svrhu u SAD se upotrebljavaju specijalne hermetički zatvorene kule prečnika 10 m i visine 20 m, u koje se može uskladištiti 1.000 t granuliranog brašna. Skladište se puni inertnim gasom (smeša SO4 i N), produktom nepotpunog sagorevanja prirodnog zemnog gasa, ili se SO2 pod visokim pritiskom ubacuje u kule iz balona. U inertnu sredinu se tada ubacuje granulirano brašno i skladišta se hermetički zatvaraju. Gubici karotina pri ovakvom čuvanju, prema podacima Frederiksena i saradnika (1962), iznose 5—10%.
Primena antioksidanata za čuvanјe brašna
Čuvanje brašna u inertnom gasu u hermetičkim uslovima nije u praksi našlo veću primenu zbog visokih troškova izgradnje uređaja i čuvanja. Zbog toga je pažnja velikog broja istraživačkih radnika u poslednje vreme upravljena na traženje hemijskih sredstava koja bi stabilizovala karotin i ksantofil u brašnu lucerke i drugih leguminoza.
U ovu svrhu se ispituju i u praksi upotrebljavaju antioksidanti, od kojih se najefikasniji pokazao santohin (6—etoksi, 2,2,4—trimetil, 1,2—dihidrohinolin). Pri upotrebi santohina mogućno je da se posle 4 meseca čuvanja brašna sačuva 83% karotina, odnosno 93% ksantofila, a posle 10 meseci 58% karotina i 74% ksantofila, prema podacima Frederiksena i saradnika (1962). U Danskoj pri iskorišćavanju santohina u obliku praška, u dozi od 0,025%, posle 12 meseci čuvanja na sobnoj temperaturi zadržalo se 82% karotina, odnosno 73% ksantofila. Ogledi sprovedeni u Mađarskoj pokazali su da je pri dodavsnju santohina, u toku 10 meseci čuvanja u brašnu lucerke ostalo 71% karotina, a u netretiranoj sredini samo 27 % količine koju je brašno sadržalo u momentu proizvodnje.
Prednost santohina nad drugim antioksidantima je dokazana i u četvorogodišnjim ogledima sprovedenim u Bugarskoj, prema podacima Petkova (1968).
Kao antioksidanti upotrsbljavaju se i drugi preparati, kao što su etoksihin, izoksihin, tapanol, tioksan, propilgalat i dr. Ustanovljeno je da se primenom antioksidanata do minimuma snižavaju ne samo gubici karotina već i gubici proteina u brašnu leguminoza.
Santohin se primenjuje u vodenom rastvoru u količini 0,125 — 0,05%. Za jednu tonu brašna dovoljno je 101 vodenog rastvora, a prskanje se obavlja posle sušenja i pre mlevenja lucerke.
Antioksidaciono dejstvo na karotin pokazuju i masti biljnog i životinjskog porekla. Ustanovljeno je da masti dodate u malim količinama radi povećanja vezanosti čestica brašna smanjuje gubitke karotina, a za istu svrhu se upotrebljavaju i mineralna ulja.