Lična higijena

Oduvek su kulturni i napredni narodi obraćali veliku pažnju na ličnu higijenu. Gradili su mnogobrojne sportske stadione i javna kupatila, čiji ostaci i danas postoje i čiji je značaj istorija zabeležila. Mračnjački srednji vek je usled zanemarivanja opšte i lične higijene i telesne čistoće bio vek pomora i epidemija: kuge, kolere, malarije, sifilisa i drugih bolesti, koje su masovno pustošile čitave krajeve i uništavale pojedine države i narode. Narodi koji prednjače u ličnoj higijeni, snazi i telesnoj razvijenosti i danas su ne samo na najvišem zdravstvenom i kulturnom nivou već i na privrednom i ekonomskom. Lična higijena je jednostavna, pristupačna i lako primenljiva, bez mnogo napora i koštanja. Njena primena zahteva dobru volju, istrajnost, dok ne pređe u naviku i potrebu. Ličnu higijenu nije dovoljno znati, već je treba primenjiivati, i to od rođenja, stvarajući zdrave navike od ranog detinjstva. Porodica, škola i društvo su dužni da stvaraju zdrav naraštaj, što je ostvarljivo samo kroz zdrave i higijenske navike. Lična higijena je vid poštovanja svoje ličnosti, ogledalo obrazovanosti i kulture kako pojedinca tako i čitavog naroda.

Sadržaj

Uvod

I. Higijena kože i čula

Higijena kože
Higijena ruku
Nokti
Higijena nogu
Higijena kose
Higijena usta i zuba
Negovanje i zaštita grla (ždrela)
Higijena nosa
Higijena vida — zaštita i nega očiju
Higijena sluha — nega i zaštita ušiju
Higijena tela
Kupanje
Sunčanje kao preventivna mera za zaštitu zdravlja
Kako se treba brijati
Tehnika brijanja
Značaj i uloga vode u zaštiti zdravlja i ličnoj higijeni

1. Uloga vode u organizmu
2. Higijenski ispravna voda za piće

Higijena odevanja i obuvanja

1. Kakva treba da je odeća i obuća
2. Odevanje i obuvanje

Odelo
Čarape
Postelja

II. Higijena životnih organa i njihovih funkcija

Higijena disanja
Šta je disanje
Šta kvari vazduh
Da bolje dišemo i duže živimo
Higijena srca, krvnih sudova i krvotoka
Šta je krvotok
Šta škodi krvotoku
Alkohol
Zarazne bolesti
Neracionalna ishrana
„Fokalne infekcije“
Neumereni fizički napori
Duga stajanja
Nepodesna odeća i obuća
Preterana toplota ili hladnoća
Kako sačuvati i poboljšati krvotok
Higijena živčanog sistema
Šta je živčani sistem
Šta slabi živčani sistem i remeti nervnu ravnotežu
Kafa i čaj
Duvan
Alkohol
Izvesne bolesti
Nervni zamor i premorenost
Zamor
Premorenost
Predohrana za dobar i okrepljujući san
Kako koristiti odmor
Mentalna higijena

1. Emotivnost
2. Strah i uznemirenost
3. Mržnja sa zavišću
4. Pesimizam

Za zdrav duhovni život i vedro raspoloženje
Higijena organa za kretanje i rad
Sastav i rad organa za kretanje i rad
Štetni uticaji i telesne mane
Uticaj rada i telesnih vežbi na životne organe
Organi za kretanje
Telesne vežbe
Uvežbanost
Premorenost
Sport i igre

1. Pešačenje
2. Trčanje
3. Skakanje
4. Slobodne igre
5. Rvanje
6. Boks
7. Veslanje
8. Plivanje
9. Biciklizam
10. Jahanje
11. Igranje
12. Vaterpolo
13. Nogomet
14. Tenis
15. Bacanje
16. Mačevanje
17. Zimski sportovi

III. Higijena ishrane

Higijena varenja
Varenje
Šta otežava, a šta olakšava varenje
Škodljivi činioci pribora za varenje
Alkoholna pića
Izvesni lekovi
Mikrobi, virusi i paraziti
Najčešće greške pri ishrani i varenju
Higijena ishrane
Kalorijsko-energetske potrebe
Ugljeni hidrati
Belančevine
Zaštitne ili biološki vredne materije u namirnicama
Mineralne soli
Kalcijum
Kuhinjska so
Kalijum i natrijum
Bioelementi
Vitamini
Hranljiva vrednost i higijenska ispravnost namirnica

1. Meso, iznutrice, ribe, jaja i njihove prerađevine
2. Mleko i mlečni proizvodi
3. Masnoće
4. Zrnasta hrana
5. Voće i povrće

Higijena obroka i obedovanja
Higijena obedovanja
Kako sastaviti jelovnik
Obroci
Kakav treba da je doručak
Uticaj dodatnog obroka na radni učinak
Sadržaj dodatnih obroka
Najčešći tipovi dodatnih obroka
Ishrana učenika u privredi
Sastav dnevnih obroka
Ishrana za vreme leta i letovanja
Trovanja hranom
Higijenske preporuke u ishrani
Higijena kuhinjskog posuđa
Higijensko-tehnološki zahtevi za kuhinjsko i trpezarijsko posuđe

IV. Lična higijena prema dobu uzrasta i polu

Lična higijena žene
Pubertet
Higijena trudnice
Higijena porodilje i novorođenčeta
Higijena polnog života
Higijena-starenja
Kako da postepeno starimo i da što manje bolujemo
Bolesti i poremećaji koji ugrožavaju starenje
Praktična uputstva iz higijene starenja
Negovanje bolesnika u porodici
Negovanje zaraznog bolesnika u porodici

V. Higijena stana

Uvod

Oduvek su kulturni i napredni narodi obraćali veliku pažnju na ličnu higijenu. Gradili su mnogobrojne sportske stadione i javna kupatila, čiji ostaci i danas postoje i čiji je značaj istorija zabeležila. Mračnjački srednji vek je usled zanemarivanja opšte i lične higijene i telesne čistoće bio vek pomora i epidemija: kuge, kolere, malarije, sifilisa i drugih bolesti, koje su masovno pustošile čitave krajeve i uništavale pojedine države i narode. Narodi koji prednjače u ličnoj higijeni, snazi i telesnoj razvijenosti i danas su ne samo na najvišem zdravstvenom i kulturnom nivou već i na privrednom i ekonomskom. Lična higijena je jednostavna, pristupačna i lako primenljiva, bez mnogo napora i koštanja. Njena primena zahteva dobru volju, istrajnost, dok ne pređe u naviku i potrebu. Ličnu higijenu nije dovoljno znati, već je treba primenjivati, i to od rođenja, stvarajući zdrave navike od. ranog detinjstva. Porodica, škola i društvo su dužni da stvaraju zdrav naraštaj, što je ostvarljivo samo kroz zdrave i higijenske navike. Lična higijena je vid poštovanja svoje ličnosti, ogledalo obrazovanosti i kulture kako pojedinca tako i čitavog naroda.

»Tek onda kada čovek bude znao da pravilno oceni snagu i potrebe svoga tela, kad bude naučio kako se ta snaga valja koristiti i potrebe podmirivati, a kako štetne uticaje izbegavati, otklanjati i savladati, tek onda će da uvidi da su higijenski zahtevi i preporuke smišljene mere koje čoveka od zla i bolesti čuvaju i brane« (Batut).

Telo se truje nezdravom hranom i škodljivim pićem, zamara i iscrpljuje preteranim naporima, guši u nečistom i zagađenom vazduhu, muči se i zlopati u mračnim i vlažnim prostorijama itd. I kada sve te razorne sile tokom neurednog života okončaju svoj rušilački posao i telo postane nepopravljiva i nemoćna ruina, onda se pokušava nemoguće, ali tada svi vapaji ostaju uzaludni, a lekari i lekovi nemoćni. Cilj života je prvo osigurati sam život. Ne može se govoriti o napretku uopšte ako se i nadalje živi u bedi i neznanju. Stvoriti čoveka ‘je relativno lako i ne mnogo skupo; mnogo je teže omogućiti čoveku da se razvija i da može da živi i radi u blagostanju i mogućnostima da se školuje i zaposli, da osnuje porodicu i da je podigne.

Industrijalizacija i moderna ekonomika su bremenite novim opasnostima za čoveka, van zaraznih bolesti i epidemija, koje zahtevaju nove odgovarajuće zaštitne mere. Gradska i industrijska naselja nisu uvek u mogućnosti da brane od zagađivanja svoje nebo, svoje zemljište i svoju vodu, niti da zaštite stanovništvo od gradske huke i buke, pa se Ijudi moraju i sami da brane i zaštićuju od tih novih nezdravih uzročnika. Zdravstveno vaspitanje i lična higijena su još uvek najmoćnije i najpristupačnije mere zdravstvene zaštite čoveka.

Zdravlje se ogleda u harmoničnom razvoju i radu životnih organa, u tihom i nečujnom radu, lakom prilagođavanju i snalaženju na delovanje raznih faktora spoljne sredine. Zdrav čovek je snažan, krepak, izdržljiv i otporan, on živi, raste, razvija se, jača, napreduje i savlađuje prepreke i teškoće: on ide na-* pred. Zdravlje osigurava blagostanje, životnu sposobnost za rad i stvaranje. Ono nije životni cilj, već neophodni saradnik i uslov života, koji ga čini plodnim, korisnim i srećnim; bez zdravlja nema uspeha ni radosti. Zdravlje je sloboda, moć i radost, a bolest ropstvo, nemoć i bol. Čuvanje, održavanje i unapređenje zdravlja je jednostavno, pristupačno svima i lako primenljivo. Ono se postiže sa malo znanja, nešto više napora, istrajnosti i dobre Volje za sticanje zdravih navika. Neretko čovek nauči da živi kada je život prošao, a oseti pravu vrednost zdravlja kada ga je nepovratno izgubio. Neprijatelji zdravlja su mnogobrojni, raznovrsni i nalaze se svuda oko čoveka. I sada, kao i nekada, najčistiji narodi su najnapredniji: zdravstveno, kulturno i ekonomski, sa najmanje obolevanja i smrtnosti, sa najvećom dugovečnošću, najdužim radnim periodom i sa najefikasnijim radnim učinkom.

U borbi protiv naše zaostalosti treba poći od sebe, od svoga tela i svoje ličnosti. Naš najveći neprijatelj i kočnica svakog napretka je preostali primitivizam i opšta zaostalost, koji se ogledaju u ličnoj i opštoj nečistoći, nemanju i neznanju. Dužnost je svakog građanina naše zemlje da se bori protiv nečistoće, prljavštine svake vrste, neznanja, nezdravih navika i običaja.

Osnovna znanja iz lične higijene u borbi za zdrav život i napredak sastoje se u:

primenjivanju lične higijene u vezi s negovanjem tela, duha i morala, počev od rođenja;
stvaranju higijenskih navika u životu i radu, počev od ranog detinjstva;
održavanju čistoće tela, odeće i stana: uvek i u svemu:
disanju punim plućima;
umenju hraniti se: dovoljno, raznovrsno i uravnoteženo; ni malo ni mnogo;
treba uz to znati raditi i odmarati se; u razumnom korišćenju vazduha, vode i sunca;
jačanju i održavanju svoga telesnog, duhovnog i moralnog zdravlja;
obezbeđenju i podizanju zdravog podmlatka — novog naraštaja;
zaštiti i jačanju svoga krvotoka: srca, krvnih sudova i krvi;
zaštiti svoga tela od spoljnih i štetnih klimatskih promena: znati odevati se;
posedovanju zdravog i uređenog stana i njegovom održavanju;
znanju postepenog i neosetnog starenja do kraja života.

I. Higijena kože i čula

Higijena kože

Koža је spoljni omotač tela, a sluzokoža unutrašnji. Koža štiti životne organe od štetnih spoljnih uticaja: povreda, zagađivanja, toplote, hladnoće, jake svetlosti i škodljivih zračenja. Koža diše, znoji se i masti. Ona sadrži znojne i lojne žlezde. Znojem izlučuje otrovne sastojke iz organizma, a lojem održava elastičnost, mekoću i vlažnost. Ona pomaže održavanje stalne telesne toplote znojenjem, isparavanjem i masnim potkožnim zaštitnim tkivom. Zdrava koža ie nepropustljiva za vazduh i gasove, za vodu i vlagu, kao i za sve vrste klica. Svojim lučevinama koža uspeva donekle da sprečava razvoj klica i da ih delimično uništava. Ona je spolja izložena klimatskim promenama: vetru, kiši, suši, toploti, dok je sa unutrašnje strane zaštićena stalnom, zamračenom i toplom sredinom. Debljina kože je nejednaka: od tanke i nežne na očnim kapcima do grube i zadebljale na dlanovima i tabanima. Zdrava koža je elastična, rastegljiva, nepromočiva, mekana, ali jaka i otporna. U koži su smeštena takođe čula pipanja, a u sluzokoži čula mirisa i ukusa. Čovek posredstvom kože dolazi u dodir sa spoljnim svetom i do saznanja šta se sve oko njega dešava, blagodareći svojim prijemnicima — nervnim čvorićima. Koža je jedini organ čoveka koji se ne samo troši već i obnavlja: troši se sa spoljne strane, a obnavlja sa unutrašnje.

Koža je, kako po svom isturenom položaju zaštitnog omotača, tako i po svojoj funkciji, iziožena spoljnim zagađivanjima i taloženju sopstvenih lučevina i izlučevina (loj, znoj i perut). Velika površina kože, koja iznosi jedan i po kvadratni metar, njeni nabori, neravnine, otvori kožnih žlezda, temperatura i vlažnost podesni su za nagomilavanje i razvoj klica i parazita, koji mogu biti škodljivi po kožu i zdravlje čoveka. U nečistoj i zagađenoj sredini čovek se lakše i brže zagadi, povrede se brže komplikuju, zagnoje i teže se leče. Na čistom radnom mestu koža se manje prlja i zagađuje, lakše se održava, a i sam rad je korisniji i miliji, učinak veći i uspeh sigurniji. Česta zagađivanja kože sprečavaju njen normalni rad i omogućavaju lokalne i opšte infekcije prodorom klica kroz bolesnu kožu do krvi. Zakužena koža prenosi razne zarazne i parazitne bolesti na svoju okolinu i tako postaje izvor širenja prenošljivih bolesti. Mnogobrojna su masovna zagađenja i trovanja potekla od male i naoko neznatne gnojave ranice na koži, naročito kod osoba koje rukuju namirnicama: mesara, kuvara, poslastičara itd.

Sl. 1. — Improvizirani tuševi

Izostavljeno iz prikaza

Koža se stalno prlja znojem, mašću, lojem, zagađuje se nečistoćom, prašinom i raznim klicama, jer je dobrim delom nezaštićena i otkrivena. Lučevine kože se talože na njenoj površini, zapušuju kožne pore, raspadaju se i trule šireći neprijatan zadah; draže kožu, izazivaju svrab i češanje. Trenja i češanja povređuju kožu, razaraju је stvarajući ogrebotine, koje postaju ulazna vrata klicama koje se nalaze na koži, Zaprljana koža postaje manje otporna, lakše se inficira i postaje dalji izvor zagađivanja.

Umivanjem, pranjem i kupanjem koža se čisti od nataložene nečistoće, znoja, loja, gara, prašine i drugog atmosferskog taloga. Mlaka ili topla voda, sapun, četka ili sunđer najefikasnije su sredstvo za pranje kože. Hladna voda služi više za osvežavanje, dok je od slabe pomoći za pranje i čišćenie kože, naročito od masnih naslaga. Kožu treba prati što češće i što potpunije, kada god zatreba, što zavisi od sezone, vrste poslova i sredine u kojoj se živi i radi. Sa 20 litara tople vode, jednim sapunom i sunđerom može da.se opere čitava koža i telo od glave do pete. Tuševi su najpodesniji za higijensko pranje, lako se improvizuju, jevtini su i pristupačni. Ne treba se umivati ni prati iz jednog lavora ili posude, niti se brisati zajedničkim ubrusom. Dnevno se treba umivati najmanje dva puta: svako veče pre spavanja umiti se i oprati toplom vodom i sapunom, da bi se otklonila svekolika dnevna nečistoća, a ujutru se treba umiti i osvežiti hladnom vodom i istrljati do pojasa. Koža se preko dana zaprlja, naročito njeni otkriveni delovi: lice, vrat i ruke, koje treba svako veče oprati. Izvesni poslovi zahtevaju i češća pranja, pre posla i po završenom radu. Tako, osobe koje rukuju namirnicama ili neguju malu decu treba da operu ruke sapunom i toplom vodom pre i posle rada, a često i u toku rada. Strah od sapuna za pranje lica i vrata je neopravdan; toaletni sapun mora biti neškodljiv za kožu i ne sme biti suviše alkalan, već treba da odgovara propisima. Kupanje treba obavljati najmanje jednom nedeljno, a leti i češće. Naročito treba češće prati i dobro sapunjati otkrivene i nezaštićene delove tela, kao i delove koji se više znoje i lakše zagađuju: lice, vrat, uši, pazuh, prevoje kože, ruke, noge i polne organe. Kupanje toplom vodom ne treba dugo da traje, dovoljno je 20 minuta, jer koža mekša i slabi dužim kupanjem i kvašenjem u vodi. Posle svakog pranja kože treba je dobro obrisati i osušiti suvim ubrusom. Za žene je potrebna posebna nega radi higijenskog održavanja polnih organa, koje treba prati svakodnevno pomoću odgovarajućeg pribora (irigatora i bidea).

Koža kao spoljni omotač tela štiti životne organe od spoljnih štetnih uticaja, lako se zagađuje i prlja.
Koža diše, znoji se i masti; zato treba da je čista i da se često pere.
Zdrava koža je nepropustiva za vazduh, gasove, vlagu i mikroorganizme, dok je nečista, povređena i inficirana koža propustljiva, naročito na klice.
Koža je jedini organ koji se obnavlja, a vrlo je nejednake debljine.
U koži su smeštena čula pipanja, a u sluzokoži čula mirisa i ukusa.
Zakužena koža može biti izvor zaraza svih prenošljivih bolesti.

Higijena ruku

Uvek na isturenom položaju, u neprekidnom pokretu i dodiru sa spoljnom sredinom, ruke se zagađuju od nečistih predmeta, a potom same prljaju čiste predmete. Nečiste i zagađene ruke predstavljaju najveću opasnost za prenošenje i širenje zaraznih i prenošljivih bolesti: svekolika crevna zarazna oboljenja — od proliva do grupe tifusa i kolere — s pravom se nazivaju »bolesti nečistih ruku«. Nečiste ruke su takođe uzrok velike raširenosti crevnih parazita (glista), naročito kod dece, čije su ruke ponajčešće nečiste, nokti nepodrezani i prljavi. Nečiste ruke su takođe čest uzrok oboljenja od angine, stomačnih poremećaja, proliva i kožnih infekcija i gnojenja. Zagađene ruke osoba koje rukuju namirnicama upropastile su i zakužile čitave serije proizvoda, konzervi u industriji hrane, prouzrokovale milionske i nenadoknadive štete i čitave epidemije trovanja hranom. Stotine epidemija i trovanja su prouzrokovale zakužene ruke mesara, kuvara, mlekara i poslastičara. Nema čoveka koji se nije trovao zagađenom hranom od nečistih ruku osoba koje su njom rukovale.

Nehigijenske navike u ishrani su ne samo ružne već i opasne. Cesta dodirivanja i glađenja kose rukama, čačkanje nosa i bubuljica prstima, stavljanje prstiju u usta, čačkanje zuba, češanje, pipanje kože lica, stavljanje šake a ne maramice ispred usta pri kašljanju ili ispred nosa pri kijanju — sve su to nehigijenski, neestetski i štetni gestovi i ružne navike.

Ruke treba prati više puta preko dana, kada su god zaprljane, toplom vodom, sapunom, četkom za ruke, a uvek pre jela, posle svršene nužde, male ili velike, posle svakog dodirivanja nečistih predmeta, pre svakog otpočinjanja posla sa hranom. Ruke treba prati ispod slavine, na mlazu tekuće vode; izbegavati pranje u zajedničkom lavoru ili sličnoj posudi. Pri ishrani dece ruke se peru pre početka pripremanja hrane, a potom ponovo pre hranjenja deteta. Ovo dvostruko pranje ruku je obavezno pri hranjenju odojčadi. Zagađene ruke nisu uvek nečiste i prljave, zato ih posle svakog dodira stranih i nezaštićenih predmeta treba obavezno prati.

Nokti. — Negovanje i održavanje noktiju u higijenskom, a ne u kozmetičkom smeru, sastoji se u pravilnom podrezivanju noktiju, otklanjanju zanoktica, pranju i čišćenju. Ispod noktiju, kada su nepodrezani, skupljaju se nečistoća, klice, gljivice i jajašca od glista i drugih parazita. Tako se zacrni ona šupljina između nokta i vrha prstiju. Nepodrezani nokti ogrebu kožu i istovare u otvorenu ranu jedan deo svoje nečistoće pune klica.

Sl. 2; — Neobrezan, pravilno obrezan i nepravilno obrezan nokat

Izostavljeno iz prikaza

Nokte na rukama treba seći kratko i oblo, tako da jagodica vrha prsta bude iznad nokta i slobodna, da može nesmetano da se koristi kao čulo pipanja. Pri pranju ruke i nokte treba dobro oprati, istrljati oštrom četkom za ruke, toplom vodom i sapunom, dok se ne otkloni sva nečistoća i ne »spere crno ispod noktiju«. Jednom nedeljno pri podrezivanju noktiju treba potisnuti prilepljenu pokožicu sa korena nokta i tako šprečavati pojavu zanoktica, koje se vrlo lako zagade, zagnoje i dalje komplikuju. Zakužene zanoktice brzo se šire na ceo prst (panaricijum — gnojenje), a često i dalje na celu šaku (flegmona), koja postane bolno osetljiva, otečena i prouzrokuje groznicu i gnojenje cele šake.

Nehigijenska i ružna navika je da se zubima otkidaju zanoktice, što povećava povredu, dovodi do gnojenja i komplikacija. Zanoktice treba sasecati sterilnim makazicama, dobro oprati sapunom, premazati tinkturom joda i potom staviti čist zavoj.

Voda za održavanje lične higijene i pranje ruku i lica treba da je higijenski ispravna, Kao i voda za piće; ako je sumnjiva, treba da dobro proključa pre upotrebe.

Nečiste i zagađene ruke predstavljaju najveću opasnost za širenje zaraznih bolesti. One se zbog svoga isturenog položaja, neprekidnog pokreta i dodira sa spoljnom sredinom lako zakuže nečistim predmetima i postaju podesne za širenje zaraze. Sve zarazne crevne bolesti se s pravom nazivaju »bolesti prljavih ruku«.
Zagađene ruke osoba koje rukuju hranom su upropastile i zagadile čitave serije prehrambenih proizvoda, izazvale milionske štete i prouzrokovale čitave epidemije. Nema čoveka koji se nije trovao hranom koju su zagadile nečiste ruke.
Nehigijenske navike u ishrani su ne samo ružne već i opasne.
Ruke se peru toplom vodom, sapunom i četkom kad god su nečiste, obavezno pre jela, posle svršene nužde (velike ili male) i pre otpočinjanja posla sa namirnicama. Zagađene ruke nisu uvek vidljivo nečiste; zato ih treba češće prati.
Nokte na rukama treba seći kratko i oblo, tako da vrh prstiju bude slobodan.
Nehigijenska i ružna navika je otkidati zanoktice zubima.

Higijena nogu

Poremećaji i bolesti nogu su na izgled sitni i nevažni, mada su mnogobrojni i sve češći. Postojeći način obuvanja čini da preko 50% ljudi i žena pate od nogu, a minimalni broj tih se trudi da te nezgode spreči i otkloni. Noge se lako prljaju prašinom i drugim nečistoćama od čarapa i obuće. Noge su takođe izložene čestim povredama, gnojenjima i raznim deformacijama. Nepodesna, tesna kao i široka obuća može da stvori mnogobrojne promene i poremećaje: kožna zadebljanja, izrasline, žuljeve, najahivanje i deformacije prstiju, urasle nokte, itd. Mali je broj osoba, naročito žena, čiji su prsti na nogama bez žuljeva, kvrga, razderotina i uboja. Obuća se više podešava modi nego stopalima. Krvotok nogu je usporen, te se noge lako hlade i prouzrokuju nazebe i kijavice. Sa hladnim nogama se ne može ni da zaspi, što sprečava neophodni odmor pomoću sna. Hladne noge dovode do poremećaja menstruacija kod žena. Loše i nehigijenske cipele ne oštećuju samo noge već i sve organe za ispravan stav i hod: leđa, ramena, grudi i kičmeni stub.

Noge su oslonac, poluga, opruga, ležište i katapult: sve to istodobno. One nisu uvek dorasle da nose razna opterećenja kojima ih čovek podvrgava. Smatra se da jedna domaćica propešači prosečno u svojoj kući po 20 km i učini 30.000 koraka dnevno, što iznosi opterećenje od blizu 2.500 tona. Izvesne profesije radnika u stojećem položaju pri Tadu još više opterećuju noge. Lakše je koračati umereno i lagano nego stajati u mestu. Tačka opterećenja kod normalnih i higijenskih cipela se razlažu 60% na petu, 30% na palac i 10% na mali prst, dok se to opterećenje znatno menja pri nošenju cipela sa visokom potpeticom, gde celokupna težina pada na prste. Razni poremećaji nogu utiču i na psihičko stanje čoveka, jer ga neugodna cipela čini nervoznim i razdražljivim. Tvrda cipela (usled preterano čvrste kože) sprečava i ometa kretanje mišića stopala. Tako, mesto da cipela bude rob stopala, često biva obrnuto: noga je rob cipele. Deca su prve i najteže žrtve nehijenskih cipela: njihove noge brzo rastu, cipele »otešnjaju«, tako. da ih treba obnavljati svaka dva meseca! Ljudi, izgleda, radije leče posledice neugodnih cipela, a manje uzroke poremećaja i deformacija nogu. Pedikiranje je često potrebno, ali je to uzaludan posao ako se noga vraća ponovo u tesne cipele.

Sl. 3. — 1) Simetrična — neispravna cipela; deformacije prstiju; 2) ispravna cipela, nema deformacije

Izostavljeno iz prikaza

Noge treba prati svako veče toplom vodom i sapunom. Nokte na nogama treba podsecati pravolinijski, tako da uvek malo strče izvan vrha prstiju i štite prst od pritiska i povreda.

Noge koje se znoje nije dovoljno prati svako veče, već ih posle pranja treba premazati krpicom natopljenom rastvorom formula i špiritusa za gorivo (na 150 ml špiritusa 3 supene kašike formola). Obično je dovoljno pranje nogu pre spavanja, pa da se znoj i neprijatni zadah otklone, a oštećena koža između prstiju ozdravi.

Poremećaji i bolesti nogu su mnogobrojne, mada na izgled sitne i nevažne.
Noge se lako prljaju, vređaju i deformišu.
Obuća se, na žalost, više podešava modi nego stopalu.
Krvotok nogu je prirodno usporen, zbog čega se noge lako hlade i prouzrokuju nazebe, vene gube elastičnost, proširuju se i obolevaju.
Sa hladnim nogama se ne može da zaspi; one razgone san i ometaju odmor.
Loša i nehigijenska obuća ne povređuje samo stopala već i sve organe za ispravan stav i hod.
Noge nisu uvek dorasle da nose teret kojim ih čovek često opterećuje.
Lakše je koračati nego stajati; rad u stojećem položaju može da prouzrokuje ravne tabane, proširenje vena, ulceracije kože itd.
Cipele sa visokom potpeticom opterećuju samo prste umesto celo stopalo.
Razni poremećaji nogu utiču i na psihičko stanje čoveka: draže i nerviraju.
Ljudi najčešće leče posledice neudobnih cipela umesto da otklanjaju uzroke.
Cipele treba podešavati stopalu; one ne smeju biti ni tesne ni široke.

Higijena kose

Kosa je izložena spoljnim zagađenjima i praktično može da se smatra uvek nečistom. Zato kosu treba svakodnevno četkati i češljati, a ne rukama zaglađivati. Četkanjem se kosa ne samo čisti već joj se daje i lep sjaj. Muškarci treba da peru kosu jednom nedeljno, a žene sa dugom kosom dvonedeljno, mada to više zavisi od zaprljanosti kose i od sredine u kojoj se živi i radi. S obzirom na to da i muškarci i žene sve više idu gologlavi, to je potrebno kosu prati i češće: dva i više puta nedeljno. Česta pranja kose sapunom je poste, skidaju joj masni zaštitni sloj i čine je suvom i lomljivom, bleđom i bez sjaja. Četkanje i češljanje su najčešće dovoljni da kosu oslobode nečistoće, održe joj sjaj i gipkost. Zdrava kosa ima dovoljno masnih materija koje je štite, tako da je ne treba ničim mazati, mastiti, lepiti i gladiti. Razdeljke treba praviti tamo gde se oni prirodno pojavljuju. Kosu treba četkanjem i češljanjem pomagati da raste i skreće u svom prirodnom smeru. Isto tako kosa ima i svoj prirodni i prijatni miris, tako da ni tu ne treba intervenisati veštačkim mirisima.

Neophodnost kose i nekih .njenih posebnih značaja i funkcija nisu dokazani i zasad ona je više ukras nego potreba. Ona ipak štiti lubanju od hladnoće, pa i od sunca, ali ne od vlage.

Perut je najčešće posledica bolesti kose i ona dovodi do ćelavosti. Perut kod masne kose se odstranjuje provetravanjem kose: ići gologlav i nositi kraću kosu. Opadanje kose može da se spreči, ali ne uvek.

Kratka kosa se lakše održava, zdravija je i dugotrajnija. Deca ne treba da nose dugačku kosu.

Friziranje kose, naročito trajne ondulaćije, upropašćuju kosu, tako da brzo opada, tanji se, lomi i sedi. Sve boje i bojenja kose su škodljivi: suše je, lome i čine da brzo opada. Za češljanje kose ne treba upotrebljavati češljeve od metala, a za suvu kosu ni od celuloida. Češalj treba da ima zatupaste vrhove i retke zupce. Četka je najvažniji pribor za negovanje i održavanje kose; ona treba da je mekša za retku kosu, a tvrđa za gustu. Kosa se najbolje opere kišnicom i ne treba je sapuniti više od nekoliko minuta.

Kosu treba svakodnevno četkati i češljati, a ne rukama zaglađivati.
Četkanjem se kosa ne samo čisti od nečistoće već joj se time daje lepši sjaj.
Muškarac treba da pere kosu jednom nedeljno, a žena svake druge nedelje.
Kosu ne treba mastiti niti namirisati; ona ima dovoljno prirodne zaštitne masti i svoj sopstveni prijatan miris; češljanje i četkanje kose su dovoljni.
Kosa štiti lubanju od hladnoće, ali ne od vlage.
Razdeljke treba održavati u njihovom prirodnom postojanju d smeru.
Kratka kosa se lakše održava; deca ne treba da nose dugu kosu.
Friziranje upropašćuje kosu i čini da brže i više opada.
Sve boje i bojenja kose.su škodljivi po kosu.

Higijena usta i zuba

Usna duplja zbog uvala stvorenih između dva reda zuba i obraza je podesna za nagomilavanje zaostale hrane i klica, tako da su usta vrlo čest izvor zagađivanja za obližnje organe: grlo, krajnike, zube itd. Zubi su prva žrtva lošeg održavanja usne duplje; najpre im se promeni boja, požute i pocrne, razjedu se, ispuca im gleđ, nastanu zubne povrede (»karijesi«), obole, koreni oslabe pa zubi počnu da se klate i ispadaju. Nega usta se najčešće svodi samo na negu zuba, što nije ni dovoljno niti efikasno.

Zaštita zuba počinje sa njihovom prvom pojavom, još kod odojčeta i malog deteta. Prva zagađenja usta kod deteta obično počinju sa unošenjem u usta hrane i raznih stranih i nečistih predmeta, kao što su cucle lažulje (varalica) i slično. Ove lažulje služe da uguše detinji plač, koji je jedini izraz bola i drugih nezgoda što ih dete trpi i koje može samo plakanjem da ispolji. Plač deteta se ne sme veštački ugušivati, a naročito ne cuclama i lažuljama. Pri izbijanju prvih zuba sluznica napupi, pocrveni i naprsne da propusti zub. Te prve ranice mogu lako da se zagade. Dete treba naučiti da već od svoje 4 ili 5 godine samo pere zube, ispira usta i grlo grgljanjem. Mlečnjaci, prvi zubi, moraju da se održavaju čisto kao i stalni, jer zagađeni mlečnjaci prenose oboljenje i na stalne zdrave zube.

Usta se normalno zagađuju hranom, naročito onom u sirovom stanju, koja može da sadrži i škodljive klice. Pljuvačni sok ispira usta i sprečava donekle razvoj klica, ali se on luči samo za vreme jela (žvakanja), a ne noću za vreme sna, kada se klice mogu da množe nesmetano. Sa hranom u usta prodiru i razni paraziti ili njihova jajašca, koja se dalje u crevima razvijaju i množe. Ostaci hrane se zadržavaju na zubima, naročito u škrbotinama kvarnih zuba, i služe za hranu klicama, a pri truljenju odaju nepodnošljivi zadah i postaju ognjišta za razvoj mikroba i njihovih otrovnih lučevina.

Pranje zuba odstranjuje nečistoću i ostatke hrane, sprečava razvoj klica i stvaranje neprijatnog zadaha u ustima. Večernje pranje zuba je najvažnije, jer čisti zube od dnevnih zaostataka hrane, pošto preko noći pljuvačka ne ispira usta i zube, a jezik ih ne čisti. Obavezno posle jela treba dobro iščetkati zube u svima pravcima: popreko i uzduž. U nedostatku zubne paste zubi se mogu prati četkicom i mlakom vodom. Od svih ostataka hrane najviše se optužuje šećer i šećerni proizvodi kao najštetniji po zube. Važna je nega zuba kod bolesnika koji često to ne može sam da čini, naročito posle mleka i šećera, koje treba brzo odstraniti sa zuba.

Zube treba obavezno lekarski pregledati svakih 6 meseci. Neznatna i jedva primetna oboljenja zuba često služe kao stalna žarišta za dalje širenje i obolevanje drugih, udaljenih organa, osetljivih na infekcije, kao što su srce i bubrezi. Ta žarišta su utoliko opasnija što češće sama po sebi ne izazivaju bol, pa ostaju nezapažena. Mnoga su hronična oboljenja izlečena saniranjem zuba i odstranjenjem tih udaljenih žarišta. Usta su takođe ulazna vrata svih crevnih parazita i mnogih drugih zaraznih bolesti.

Četkica za zube kao i ostali pribor za ličnu higijenu usta i zuba strogo su lični. Oni zahtevaju čisto održavanje i posebno držanje. Četkicu treba što češće prokuvavati (ukoliko nije od plastične mase osetljive na toplotu) i prati sapunom. Za pranje zuba je najbolja mlaka voda sa pastom ili bez nje. Upotreba raznih oštrih praškova za »beljenje zuba« je štetna po zubnu gleđ, desni i sluznicu oko zuba, jer izaziva ogrebotine. Četkica za zube za decu treba da je mekana, a kod plastičnih bez oštrih ivica i šiljatih vrhova.

Zubne proteze zahtevaju, negu, one se moraju čisto držati i prati četkom i sapunom posle svakog jela. Proteze se preko noći skidaju^ operu i stavljaju u posebnu posudu sa hladnom vodom. Čestice hrane između proteze i desni treba odmah otklanjati, da ne bi žuljile i vređale desni i stvarale rane. Proteza ne sme da žulji niti da je suviše labava i da »igra« pri žvakanju.

Pri negovanju usta i zuba treba izbegavati upotrebu svih vrsta čačkalica, a naročito onih sa oštrim ivicama i šiljatim vrhovima.

Izbegavati jaka i nagrizajuća dezinfekciona sredstva i oštre praškove za »beljenje« zuba.
Ne preporučuju se bolna i dugotrajna trljanja zuba i desni sa ciljem da se nadoknade propuštena pranja.
Ne upotrebljavati jaka i nagrizajuća pića, čvrste i tvrde namirnice; ne držati stalno cigarete ili lule u ustima, izbegavati nagle i naizmenične temperaturne promene napitaka i jela, lomljenje čvrstih predmeta zubima, čačkanje zuba oštrim i metalnim predmetima, itd., jer su to najčešći uzroci kvarenja i inficiranja zuba i desni.

Negovanje i zaštita grla (ždrela). — Grlo je, kao i usta i nos, prolazna vrata za mnoge bolesti ne samo disajnih već i organa za varenje. Odbrana i zaštita grla je istodobno odbrana celog organizma. Držanje otvorenih usta i disanje kroz usta prouzrokuju česta oboljenja grla, krajnika i disajnih organa. Najbolja zaštita grla je disanje kroz nos, a nikako kroz usta. Suv i nečist vazduh sa prašinom je najčešći prouzrokovač oboljenja grla. To je vazduh zatvorenih prostorija kafana, bioskopa i sl., koji se loše održavaju i ne provetravaju. Duvanski dim je otrov za grlo, on prouzrokuje i održava hronična zapaljenja grla. Prašina mehanički i hemijski draži grlo i prouzrokuje oboljenje sluznice grla, dušnika i glasnica (otuda promuklost), a kod pušača je otežan svaki duži govor.

Alkohol i jaka pića takođe draže grlo pri prolazu. Preterana toplota i hladnoća, kao i jaki začini, takođe su škodljivi za grlo. Kijavice se vrlo brzo prenose na grlo, kao i zarazna oboljenja usne duplje.

Higijena nosa

Nos je organ za disanje i za miris. Nosni kanal može biti nepropustljiv ili teško propustljiv za vazduh; smetnje mogu biti urođene ili stečene. Ti nedostaci mogu dugo ostati neprimećeni, jer se disanje prenosi na usta, što ne ostaje bez štetnih posledica. Kod odojčeta zapušenost nosa se ispoljava stalno otvorenim ustima i smetnjom pri dojenju. Kod odraslog deteta su veće promene i teže posledice: unjkavost pri govoru, hrkanje pri spavanju, otvorena usta pri disanju, a u hroničnim slučajevima i bedast izgled.

Čačkanje nosa prstima je neukusno, nezdravo i stalni uzrok čestih lokalnih povreda sluznice nosa i infekcije, počev od obične bubuljice do čira i crvenog vetra. Zagađen nos postaje izvor a i uzrok daljih infekcija, naročito tzv. »kapljičastih« zaraza, koje se prenose kako direktno tako i indirektno, npr. preko namirnica.

Dužim boravkom i radom u prašnjavim prostorijama nosne maljice se zapraše, nosna sluznica osuši i prašina nesmetano pri disanju prodire sve dublje u organe za disanje. Time se onesposobe i nervni čvorići za miris. Nos treba čistiti išmrkavanjem u maramicu, a ne pranjem nosa hladnom vodom, već po potrebi mlakom slanom vodom. Maramica za nos je ne samo strogo lična već mora da služi isključivo za nos, a nikako za brisanje drugih organa, naročito ne za oči. Nos treba brisati uvek istom stranom i sredinom maramice, tako da maramica ne sme da posluži kао prenosilac zaraze na druge organe ili za pothranjivanje postojeće nosne infekcije, kao što je slučaj kada se nos briše zgužvanom maramicom. Hronične kijavice utiču na psihičko stanje čoveka i čine ga razdražljivim pored ostalih mogućih komplikacija kod sinusa i srednjeg uva.

Radnici koji rade u prašini i drugim zagađenim sredinama su primorani da se štite posebnim sredstvima (često maskama). Jak smrad može da utiče ne samo na čulo mirisa, smanjujući njegovu osetljivost na mirise, već može da prouzrokuje čitav niz poremećaja: gađenje, glavobolju, nesvesticu, srčanu uznemirenost, zaptiv i sl. Zapušenost nosa kod dece može da dovede do opšteg telesnog i duhovnog zastoja u razvoju. Takva deca vidno zaostaju iza svojih drugova i češće pobolevaju. Otklanjanjem tih uzroka operativnim poduhvatom deci se omogući pravilan razvoj, disanje i izgled, dete se preporodi i lako dostigne duhovni i fizički nivo svojih vršnjaka.

Nos je važan dvostruki organ: za disanje i miris.
Hronična zapušenost nosa ima teške posledice za fizički i duhovni razvoj deteta.
Znaci zapušenosti nosa su unjkavost, hrkanje pri spavanju i disanje kroz usta.
Čačkanje nosa prstima je ružno, nehigijensko i štetno.
Inficirani nos može da bude uzrok širenju kapljičastih zaraza.
Nos se čisti išmrkavanjem u maramicu ili ispiranjem mlakom slanom vodom.
Hronična kijavica može da se komplikuje, proširi na sinuse i srednje uvo; ona utiče i psihički na čoveka: razdražuje ga.

Higijena vida — zaštita i nega očiju

Čula nas dovode u vezu sa spoljnim svetom, sa zbivanjima koja se odigravaju u njihovom dometu. Čulo vida ima svoje posebne organe: dve očne jabučice smeštene u očnim dupljama glave. Oči stvaraju pojam o svetlosti, boji, obliku i prostoru. Očne jabučice, uvučene u dve duplje, dobro su zaštićene od spoljnih povreda i zagađivanja veđama, trepavicama, očnim kapcima, posebnim živčanim sistemom, a čiste se i spiraju suzama. Oči treba čuvati od povreda, prašine, dima, štetnih gasova, klica, a vid od naprezanja po slaboj i nejednakoj svetlosti, od direktne i treperave svetlosti. Nedovoljna osvetljenost radnog mesta i senke slabe vid. Dugo čitanje i pisanje bez odmora zamara vid, stvara napetost u očima, dovodi do glavobolje i teških »oftalmičkih migrena«, izazivaju poremećaje koji zahtevaju popravku vida naočarima. Starenjem vid opada (presbitrija) i zahteva popravku i pomoć naočara posle lekarskog pregleda i uputstva.

Oko je vrlo nežan organ i osetljiv na povrede i upadanja stranih tela, naročito kod pojedinih profesija i rada sa pojedinim aparatima i mašinama: strug, tocilo, drobilica, tesanje, zavarivanje i sl. Nisu retke povrede, od pojedinih korozivnih hemikalija pri prskanju i isparavanju, sa teško izlečivim povredama. Prašina i strana tela, kao i jaka svetlost-.kod izvesnih profesija, zahtevaju primenu zaštitnih naočara. Pri povredi oka su opasne komplikacije gnojenja i drugih infekcija. Ožiljci od izlečenih rana mogu da ostave na oku trajne i neizlečive posledice, a često i smanjenje vida. Za mnoga radna mesta i vrste poslova zahteva se ispravan vid, prethodni specijalistički pregled očiju, jer neispravan vid može da prouzrokuje povrede očiju.

Higijena oka na radnom mestu se sastoji u sledećim postupcima:

Za svaku povredu oka koja se može komplikovati, kao i za upadanje stranog tela u oko i povrede od korozivnih (nagrizanja) hemikalija, treba se što hitnije obratiti očnom lekaru.
Prljavim i zagađenim rukama se ne smeju dodirivati i trljati oči.
Pri umivanju brisati se svojim i čistim ubrusom.
Kada se oko utruni stranim telom i prašinom, ne treba trljati oči, već ostaviti oko na miru i pustiti da suzi i pokuša da se tom svojom prirodnom odbranom zaštiti.
Pri povredi oka hemikalijama obilno ispirati oko u blagim mlazevima čistom, prokuvanom, higijenski ispravnom vodom.

Oči se peru kao i lice: čistom pijaćom vodom sa mlaza (tekućom), bez pritiskivanja i trljanja. Pri nespretnom kupanju beba i usled prodora sapunice u oko bebe se plaše kupanja, pa umesto da se raduju, plaču i nerado se kupaju. Maramica za brisanje očiju mora da je uvek čista i ne sme da služi za brisanie drugih organa. Ako se oko natruni, treba staviti lak zavoj preko oka ili čistu hladnu oblogu, ostaviti oko na miru izvesno vreme, da ono samo pokuša suzama i očnim kapcima da se odbrani i odstrani strano telo, što u najvećem broju slučajeva uspeva. U slučaju neuspeha obratiti se očnom lekaru.

Knjiga pri čitanju treba da je nepomična i da jе ravnomerno i dovoljno osvetljena: ni suviše iako niti suviše slabo. Udaljenost knjige od očiju treba da je 30—33 cm. Slova ne smeju biti suviše sitna niti redovi iako zbijeni. Čitanje treba povremeno prekidati i odmarati oči od naprezanja. Ne treba čitati pri hodu niti pri vožnji, jer se vid kvari i slabi, a oči zamaraju. Pri čitanju svetlost treba da pada sa leve strane, da ne pravi senku, a pri ležanju svetlosni izvor treba da je više glave. Treba izbegavati gledanje u jako svetleće predmete: sunce, vatru i sijalice. Protiv letnje blistave sunčane svetlosti treba zaštititi oči obojenim naočarima. Gledanje u snežnu belinu je takođe škodljivo i zahteva zaštitne obojene naočari. Neonsko svetlo daje ujednačenu i higijensku svetlost, ako ne treperi.

Deci treba zabraniti svaku igru u kojoj oči mogu biti ugrožene: bacanje peska u lice i oči, prašine i snega. Oči se ne smeju dodirivati ni pritiskivati prstima. Dečije igračke ne smeju biti takve da mogu da povrede oči. Stakla na naočarima mora da su uvek čista i providna; zato ih treba često čistiti maramicom ili mekanom kožicom. Pregled vida kod dece, naročito predškolske i školske, mora biti periodičan, svakih 6 meseci ili jednom godišnje. Mnogi se nedostaci u očima i vidu daju popraviti i odstraniti blagovremenom intervericijom očnog lekara, naročito strabizam (razrokost).

Električnu mašinu za brijanje treba čistiti specijalnom četkicom, a nikako duvati i produvavati ustima, tako da se ošišane dlačice ne razlete i upadaju u oči. Upotrebom električnih mašina za brijanje i nehigijenskim produvavanjem znatno se povećao broj konjunktivitisa (zapaljenje sluznice očnih kapaka), jer se ovo šišanje obavlja nasuvo.

Oči treba čuvati od povreda, prašine, dima, štetnih gasova, zagađivanja, nagrizajućih hemikalija, od slabe, treperave i prejake svetlosti.
Dugo čitanje i pisanje bez odmora, pri slaboj ili nejednakoj svetlosti, zamara i kvari vid, stvara napetost u očima i glavobolje.
Starenjem vid opada (presbijatrija) i zahteva popravku naočarima.
Povrede oka uvek su opasne, lako se zagnoje i zahtevaju specijalističku negu.

Higijena sluha — nega i zaštita ušiju

Uši su organ za sluh i održavanje ravnoteže tela; veći deo ljudskog znanja i poznavanje stiče se preko ovog čula. Ušna školjka ili spoljni deo uha, po svome položaju i zbog svojih nabora i uvala, lako se zaprlja i zagađuje, što omogućava česta oboljenja spoljnog uha: školjke i kanala. Spojni usek između korena ušne školjke i kože lako se znoji, zagreva i vlaži; on se draži, postaje osetljiv, svrbi, izaziva češanje, prouzrokuje ogrebotine i lokalne infekcije. Pri umivanju i pranju lica ušne školjke se moraju dobro oprati i čisto održavati. Duga i nehigijenska kosa i široka kapa koja pada na uši povređuju ušnu školjku i deformišu je. Ušna školjka je takođe vrlo osetljiva na mraz i lako premrzne; zato je treba štititi kapom, naušnicima ili maramom. Ušna školjka ima isturen položaj i izložena je povredama: ogrebe se i pocepa, lako krvavi, što omogućava dalje komplikacije gnojenja.

Bubna opna koja deli spoljni kanal od srednjeg uha može da prsne od jakog zvuka, udara, čačkanja tvrdim i šiljatim predmetom ili pri zapaljenju (gnojenju). Strane predmete upale u ušni kanal ne treba vaditi neveštom i nestručnom rukom, što ih obično odgurne još dublje, već se treba obratiti lekaru. Kada pri kupanju uđe voda u uho, ne sme se ostaviti, već odmah istresti ili suvom vatom upiti. Uho ne sme da se čačka nikakvim predmetom, a pogotovu ne šiljatim, čvrstim i neravnim, kao čačkalicom ili palidrvcetom, jer se tom prilikom vrlo lako povredi sluznica ušnog kanala. Time se stvori ranica koja može da se zagnoji i prouzrokuje jake i nepodnošljive bolove. Pri umivanju i pranju paziti da sapunica ili voda ne prodre u feanal i tamo ostane. Ušnu školjku treba prati svakodnevno pri umivanju, a kanal povremeno i po potrebi, naročito kod starijih osoba. Čistiti uvojak vate, sa mlakom vodom ili čistim alkoholom, sve dok vata ne bude čista, kada se izvuče iz kanala. Stvrdnuti cerumen (ušnu mast) u kanalu treba prethodno omekšati, a potom očistiti, isprati, jer može da zapuši kanal i oslabi sluh toga uva. Strani predmeti, kao i insekti, najlakše se odstranjuju iz kanala ispiranjem pod mlazom specijalnom brizgalicom i pravilno usmerenim mlazom vode.

Ždrelo, nos, uho i grlo su tesno povezani i njihovo higijensko održavanje je istodobno, jer se svaka infekcija jednog od tih organa lako prenosi na druge. Srednje uho se najčešće zarazi posle kijavice, angine i influence; svaka infekcija nosa je opasnost za uho. Zapaljenja i gnojenja srednjeg uha su česta kod male dece posle kijavice, gripa ili mrasa. Ako se srednje uho ne leči ili se leči pogrešno, oboljenje lako prelazi u hronično stanje sa trajnim gnojenjem (»curenjem«) i oštećenjem sluha.

Uši su organ sluha i telesne ravnoteže.
Ušna školjka kao istureni deo uha lako se prlja, zagađuje i vređa, pa često oboleva.
Uši se moraju svakodnevno prati prilikom umivanja i pranja.
Duga kosa, kapa koja pada na uši i mraz deformišu i vređaju ušnu školjku.
Bubna opna je takođe osetljiva na povrede i lokalne infekcije, može da prsne i provali se, što slabi sluh i dovodi do daljih komplikacija.
Uho ne treba čačkati tvrdim, oštrim i šiljatim predmetima.
Strane predmete koji upadnu u ušnu školjku ne treba vaditi neveštom i nestručnom rukom, već se obratiti lekaru.
Pri umivanju i kupanju zaostalu vodu u kanalu treba odmah istresti.
Stvrdnuti cerumen (ušnu mast) treba prethodno omekšati, a potom očistiti uvojkom vate natopIjene alkoholom ili kod lekara isprati uši mlazom iz brizgalice.
Ždrelo, nos, uho i grlo tesno su povezani i treba ih istodobno održavati i lečiti, jer infekcija jednog od tih organa lako prelazi na ostale.
Srednje uho se najčešće zakuži posle kijavice, krajnika ili mrasa.
Zapaljenje i gnojenje srednjeg uha je najčešće kod male dece.
Hronično zapaljenje i gnojenje bubne opne i srednjeg uha može dugo da traje i postane teško izlečivo (»curenje uva«), a dovodi i do nagluvosti.
Zapaljenje unutrašnjeg uha je teško oboljenjeičesto zahteva operativni zahvat da bi se sprečile još teže komplikacije zbog blizine mozga.
Sluh kao i vid treba kontrolisati povremenim preventivnim pregledima.

Higijena tela

Kupanje

Kupanja mogu biti u hladnoj, mlakoj i toploj vodi, prema tome da li služe za osvežavanje, pranje ili lečenje. Hladna kupanja snižavaju temperaturu tela, usporavaju srčani ritam i produbljuju disanje. Mlaka kupanja ne utiču na rad organa niti na telesnu temperaturu; ona su fizički indiferentna, ali psihički smiruju i stišavaju, pa su preporučljiva pre spavanja kao uspešno sredstvo protiv nesanice. Topla kupanja u vodi od 36 do 46°C povišavaju telesnu temperaturu, ubrzavaju rad srca, ali ne i rad pluća. Ona prouzrokuju znojenje i povećavaju izlučivanje tečnosti iz organizma. Temperatura vode za pranje kože ne sme da utiče na organizam; ona treba da je ne samo podnošljiva već i udobna i prijatna (32—36°C), neutralna i bez uticaja na funkcije pojedinih organa.

Kupanje radi održavanja telesne čistoće ne treba da traje duže od 20 minuta. Kupanje u kadi radi pranja ne samo da nije neophodno već nije ni preporučljivo niti higijensko, naročito ako je to neko kolektivno kupatilo, gde se razne osobe kupaju. Pod tušem se može dobro i higijenski oprati, a stojeći u kadi može se okupati sa 20 litra tople vode polivajući se, dok kupanje u kadi zahteva do 200 litra vode. Hladna kupanja nisu podesna za održavanje telesne čistoće, jer nisu dovoljno efikasna; samo topla voda i sapunica mogu oprati masnoću sa kože, odstraniti nečistoću. Da bi pranje zaprljane kože bilo uspešno, koža se mora prethodno ukvasiti, zatim dobro nasapunati i istrljati, jer sapunica rastvara i skida masne i lojne naslage sa kože, a istodobno sakuplja čestice prašine i druge otpatke, koji se lakše odstranjuju ispiranjem toplom vodom. Tuševi su vrlo prosta i pristupačna sredstva, lako se improvizuju, higijenski su i dovoljni za pranje. Tuširajući se, kupač može da podešava temperaturu vode po želji i potrebi: u početku voda treba da je mlaka, potom toplija, a na kraju hladnija. Kupanja u bazenima retko služe za pranje, mada se i na taj način koža ispira i čisti. Bazeni sve više služe za rekreativne svrhe: sportske, osvežavajuće i sl. Voda u bazenima mora biti higijenski ispravna kao i pijaća vođa; zato se i/ma hloriše i čisto održava. Kupanje u bazenima treba obavljati tek pošto se prethodno svaki kupač istušira i opere, što treba činiti i posie kupanja u bazenu.

Kupanja u moru, jezeru, rekama i u plivačkim bazenima su više rekreativne i osvežavajuće prirode; ona deluju stimulativno preko kože na nervni sistem.

Sapun je vrlo važno i neophodno sredstvo pri pranju kože, koje uspešno otklanja nečistoću, a naročito masne i znojave naslage sa kože. Sapun deluje hemijski na masnoću, koju rastvara, prikuplja u svojoj sapunici i mehanički odstranjuje. Sapun je takođe i dezinfekciono sredstvo, jer uništava veći broj klica, pored toga, što ih pomoću sapunice i vode delimično ispira, tj. odstranjuje sa kože. Najbolji su beli sapuni sa što slabijom alkalnošću i sa dovoljnim količinama masnoće, kao sirovinom za pravljenje sapuna. Obojeni sapuni ne smeju da sadrže otrovne boje niti kalijuma umesto sode, jer u protivnom i sapuni mogu biti škodljivi. Sapuni treba da sadrže što manje vode — da budu što suvlji.

Voda sa temperaturom ispod 12°C je suviše hladna i nepodesna za kupanje. Hladna je i nepreporučljiva voda za kupanje sve do 16°C, sveža bi bila sve do 20°C, umerena do 26°, mlaka do 30°C a topla je svaka voda koja prevazilazi temperaturu tela, od 37° do 41°C.

Kupanje u hladnoj vodi sa plivanjem smatra se da je jedan od najpotpunijih sportova. Ono je korisno ne samo za krvotok već i za razvoj tela, održavanje zdravlja, kao i za popravljanje izvesnih telesnih nedostataka (rehabilitacija). Kupanje u hladnoj vodi treba da se izvodi postepeno, sa prethodnom masažom hladnom vodom pojedinih delova tela. Treba izbegavati skokove u hladnu vodu ako je čovek zagrejan i znojav, naročito starije osobe, jer mogu da nastanu teže posledice; mnoga su davljenja od toga potekla, kao posledica nagle srčane paralize. Kupanje u hladnoj vodi se obavlja u određenoj sezoni i pod povoljnim uslovima. Takva kupanja ne smeju da traju dugo: pojavom zamora, jeze i drhtavice kupanje treba prekinuti.

Kupanje u moru draži živčani sistem i nije preporučljivo za nervozne i reumatičare, kao ni za osobe sa srčanim poremećajima. Kupanje, kao i tuširanje hladnom vodom, treba da je propraćeno pokretima, masiranjem i energičnim trljanjem kože.

Vazdušna kupanja se obavljaju u slobodnoj prirodi, na čistom vazduhu, najbolje kraj morske obale iii kraj reka i jezera. Kombinovano sa kupanjem u vodi daje najbolje rezultate. Vazdušna kupanja se mogu praktikovati i u prostorijama kraj otvorenog prozora, kombinovana sa gimnastikom disanja. Ona se obično izvode ujutru, odmah posle ustajanja, tako da posle sleduje umivanje i pranje hladnom vodom do pojasa. Vazdušna kupanja utiču povoljno na krvotok kože i na dubinu disanja. Ona se takođe kombinuju i sa sunčanjem, kada je vedro i toplo. Poznate su i preporučljive sve tri vrste kupanja: vazduhom, sunčanjem i vodom, tri moćna prirodna sredstva.

Kupanja se obavljaju u hladnoj, mlakoj i toploj vodi i služe za osvežavanje, rekreaciju, sport ili pranje.
Hladna kupanja snižavaju telesnu temperaturu, usporavaju srčani ritam i produbljuju disanje; mlaka smiruju i stišavaju, a topla povišavaju telesnu temperaturu, ubrzavaju rad srca, ali ne pluća; pomažu znojenje i izlučivanje.
Voda za pranje treba da je mlaka ili topla (32—38’C) i da ne traje duže od 20 minuta.
Kupanja u kadi radi održavanja čistoće tela nisu ni higijenska niti neophodna.
Telesna čistoća se održava toplom vodom i sapunom, a ne hladnom vodom: topla voda pere, a hladna osvežava.
Tuševi su prosti, higijenski i pristupačni, lako se improvizuju i dovoljni su za pranje tela.
Pri tuširanju u početku voda treba da je mlaka, potom sve toplija, a na kraju hladna.
Pre kupanja u bazenu treba se prethodno oprati pod tušem, kao i pri završetku.
Voda u bazenima za kupanje i plivanje mora biti higijenski ispravna.
Kupanje u slobodnoj prirodi: moru, jezeru i rekama, jesu osvežavajuća, zdrava, rekreativna i stimulišuća za kožu i živce.
Sapun kao dezinfikujuće sredstvo deluje mehanički i hemijski na kožne naslage znoja, loja i nečistoće; on ih prikuplja i rastvara da bi se lakše očistili pranjem.
Kupanje u hladnoj vodi u slobodnoj prirodi sa plivanjem je najpotpuniji sport.
Kupanje treba da prestane čim se jave jeze, drhtavice i zamor.
Kupanja u moru draže živčani sistem i nisu preporučljiva za nervozne, reumatičare, srčane bolesnike i starije osobe sa nesigurnim pokretima i hodom.
Vazdušna kupanja se obavljaju u slobodnoj prirodi, na čistom vazduhu ili kraj otvorenog prozora kombinovana sa lakom gimnastikom disanja.
Korisne su sve tri vrste kupanja: vazdušno, vodeno i sunčano.

Sunčanje kao preventivna mera za zaštitu zdravlja

Sunčani zraci imaju trostruko dejstvo: toplotno, pomoću ultracrvenih zrakova, hemijsko, pomoću ultraljubičastih, i svetlosno, preko svih sunčanih zrakova. Ultraljubičasti zraci su najznačajniji u higijenskom pogledu. Oni pojačavaju životni metabolizam (razmenu materija u organizmu), pomažu rastenje, jačaju opštu otpornost organizma i učestvuju u stvaranju vitamina D u koži čoveka, povoljno deluju na ishranu, oporavljanje slabih, iznemoglih i obolelih od tuberkuloze kostiju i žlezda, ali ne i pluća.

Sunčanje prema načinu korišćenja može biti korisno ili štetno. Nagla i preterano duga sunčanja su škodljiva: ona stvaraju izgoretine na koži sa mogućim komplikacijama, koje vežu povređenog za postelju, prouzrokuju nesnosne bolove, nesanicu i druge neprijatne poremećaje. Sunčanje treba početi postepeno, još sa prvim toplim i sunčanim danima, dok su sunčani zraci još siabi i marije škodljivi. Prvo sunčanje ne treba da traje duže od 5 minuta, drugo 10 i tako postepeno do 60 minuta i više kada se koža oboji i postane otpornija na zračenje. U početku treba sunčati pojedinačne organe l deiove tela: početi sa stopalima, nogama, rukama, trbuhom i završiti sa plećima, leđima i glavom. Sunčanje ne zahteva nepomično ležanje i pečenje na suncu, naročito ne pre nego što se koža potpuno ne pokrije bakarno bronzanom bojom i kožni pigmenti ne budu u stanju da suzbijaju štetno delovanje sunčanja. Deca se najbolje sunčaju u igri, hodanju i trčanju. Mazanje kože uljem ili kakvim zaštitnim kremom nije loše u početku sunčanja, a neophodno je za one koji žele da pocrne za nekoliko dana. Glavu treba štititi slamnim šeširom sa širokim obodom ili belim ubrusom. Sunčanje nije bezopasno niti je svakom preporučljivo.

Sunčana kupanja aktivno deluju na kožu i moraju biti pravilno i znalački vođena prema tome šta se želi sunčanjem da postigne. Sunčanja mogu biti preventivna i terapijska. Koža je jedini organ koji trpi biološke promene prilikom sunčanja:

smiruje se i stimulira kožni živčani sistem a koža postepeno oboji pigmentima;
pojačava se lučenje kožnih žlezdi: znojnih i lojnih;
nagomilani kožni pigmenti jačaju kožu čine je otpornijom na toplotu, hladnoću kao i na dejstvo mikroba i drugih štetnih klica;
aktivira se metabolizam masti i stvaranje vitamina D;
kombinovana kupanja: sunčana, vazdušna х vodena jačaju mišiće i omogućavaju harmonični razvoj tela;
regulišu sadržaj kalcijuma, fosfora i šećera u krvi i pomažu održavanje ravnoteže kiselo-alkalne sredine u organizmu;
poboljšava se mineralna razmena u organizmu i osigurava pravilno okoštavanje.

Koža obojena pigmentima pod uticajem sunčanja štiti unutrašnje organe od dejstva škodljivog delovanja sunčanih zrakova, sprečava pojavu sunčanice i potvrđuje sposobnost kože za odbranu od sunčanih zrakova. Sunčanje deluje na živčani sistem, draži ga i aktivira, pojačava apetit, otklanja zamor, pojačava opštu aktivnost organizma, stvara osećanje krepkosti, razdraganosti i zadovoljstva. Čovek se posle nekoliko sunčanja i potpune obojenosti kože oseća čio, postaje dinamičniji i živahniji.

Sunčanje treba obavljati na prazan želudac, najmanje 2 sata posle jela. Tek posle više dana sunčanja može se obavljati sunčanje celog tela odjednom. Nezgode od preteranog i naglog sunčanja se ispoljavaju zapaljenjem kože, nelagodnošću, zamorom, malaksalošću, nesanicom, glavoboljom i groznicom. Sunčanje se mora dozirati kao i lek, jer kao i lek ono može biti opasno u preteranim i naglim dozama. Sunčanica sa jakom glavoboljom, visokom temperaturom i nesvesticom je posledica delovanja direktnih sunčanih zrakova na glavu. Pomoć se sastoji u uklanjanju bolesnika sa sunca i stavljanju hladnih obloga na glavu i na kožu.

Sunčanje deluje trostruko na čoveka: toplotom, hemijskim zracima i svetlošću.
Sunčana ultraljubičasta zračenja su najznačajnija u higijenskom smislu: jačaju organizam i metabolizam, pomažu rastenje, pojačavaju ishranu i stvaraju vitamin D.
Sunčanje može biti korisno i štetno, zavisno od načina primene; ono mora biti postepeno.
Deca se najbolje sunčaju u igri, šetnji i trčanju.
Sunčanje ne zahteva nepomična duga ležanja, koja dovode do opekotina i sunčanice.
Sunčanje nije bezopasno niti je svakom preporučljivo.
Od sunčanice se treba braniti belim slamnim šeširom sa većim obodom, belim ubrusom oko glave i uopšte zaštićivanjem glave od direktnih sunčevih zrakova.
Koža je jedini organ koji može obilato da koristi sunčanje: pojačava svoju obojenost kao odbranu, ubrzava lučenje znoja i loja, i jača svoju otpornost na spoljna delovanja, ubrzava proizvodnju vitamina D itd.
Sunčanje stimulira živčani sistem: jača opštu otpornost organizma, poboljšava apetit, otklanja zamor, stvara osećanje krepkosti, živahnosti i zadovoljstva, samo ako se postepeno i razumno koristi.
Nezgode od naglog i preteranog sunčanja mogu biti opekotine kože, nelagodnost, glavobolja, zamor, nesanica, uznemirenost, malaksalost i sunčanica.

Kako se treba brijati

Brijanje postoji od davnina: praktikovali su ga stari Grci i Rimljani, a danas je brijanje opšta praksa i sastavni deo lične higijene muškarca.

Pripremne radnje koje prethode su isto tako važne kao i samo brijanje. Dlaka se pod uticajem trljanja brade toplom sapunicom isteže, bubri i postaje podesnija za sečenje. Sapunanje otklanja površinski masni sloj i posle tri minuta trljanja i sapunanja brada je pripremljena za brijanje. Brada se utoliko lakše brije ukoliko je sapunica bila toplija, ređa i obilnija. Sapun za brijanje treba da što više peni, da se što sporije suši, da nije suviše lužinast, da ne draži kožu, da brzo rastvara masni sloj dlake, da dlaku što više izduži i da ova što bolje nabubri. Ni najbolja sapunica niti duga sapunanja ne mogu pomoći ako je sapunica hladna i brijač tup. Mesto sapuna se mogu upotrebljavati razne paste za brijanje, koje sporije omekšavaju dlaku, ali im je dejstvo dugotrajnije od obične sapunice i sapuna. Paste imaju još i tu nezgodu da začepljuju oštricu sečiva i tupe je više nego pri brijanju sa sapunicom.

Aparat za brijanje (»žilet«) nudi više sigurnosti pri brijanju, manje draži kožu, dok britva za brijanje zahteva veću praksu i uvežbanost, kao i sigurne ruke. Povrede su češće ako je brijač tup, ako se dlake seku visoko i povijaju pod sečivom, naročito pri brijanju niz dlaku. Zategnutost kože pri brijanju je vrlo važna činjenica: labava dovodi do nepotpune i loše izbrijanosti, a preterana do povreda. Sečivo britve treba da je od što kvalitetnijeg čelika, da se lako oštri, dobro održava, da je uvek čisto, suvo i oštro, a brada oprana i dobro nasapunana. Osobe sa jakom bradom zahtevaju nešto duže pripremanje (pranje i sapunanje) i oštro sečivo. Povrede pri brijanju su češće kod nedovoljno pripremljene kože. Najteža mesta za brijanje su sa najgušćom dlakom, kao što su brada i brkovi, koji imaju oko 120 dlaka na 1 cm’3. Obraze je lakše brijati jer se na njima nalazi prosečno 20—40 dlaka na 1 cm2. Posle svakog brijanja može se obaviti izvesna dezinfekcija kože, naročito posle povreda, krvavljenja i nadražaja: najčešće je dovoljno istrljati lice alkoholom ili kolonjskom vodom, staviti kakvu omekšavajuću pomadu ili zaprašiti puderom.

Tehnika brijanja. — Lice se pre brijanja dobro opere toplom vodom i sapunom, potom isplakne vodom, dobro obriše i osuši. Ovo neophodno pranje uklanja s lica nečistoću, prašinu, naslage znoja i loja, koje otežavaju brijanje i tupe sečivo. Lice se tek potom nasapuna, četkicom ili rukom, i obilno se istrlja što ređom sapunicom. Obe ove operacije traju ne više od 2 do 3 minuta. Pasta za brijanje, ukoliko želi da se upotrebi, jer nije neophodna, može da se stavi i preko sapunice. Ova dupla upotreba sapuna i krema potrebna je samo kod gustih i tvrdih brada. Ukoliko je sapunanje trajalo duže i voda bila toplija, utoliko je brijanje lakše, jer su dlake čiste, nabubrele i dovoljno izdužene.

Britva se uvek pre brijanja naoštri, tako što se prevuče 20—30 puta preko kaiša, zatim se ukvasi pred sam početak brijanja i u toku brijanja da bi sečivo bilo uvek vlažno. Posle brijanja kožu treba dobro isprati od sapunice, isplaknuti je i osvežiti hladnom vodom, obrisati i zatim, prema navici, istrljati alkoholom ili kolonjskom vodom, a nadraženu kožu namazati kakvim omekšavajućim kremom (engleski krem ili glicerinski žele). Ukoliko je koža osetljiva na brijanje, utoliko je treba duže trljati toplom sapunicom, a potom namazati kakvim neutralnim ili omekšavajućim kremom.

Električne mašine za brijanje sve više ulaze u praksu, jer nude maksimum obezbeđenja od povreda i ne zahtevaju ni sapunanje, niti krem za brijanje, niti prethodno pranje; one deluju nasuvo i ne vole vlažnu bradu. To je, u stvari, šišanje brade na vrlo niskom stupnju. One smanjuju osećanje neprijatnosti i nesigurnosti i mogu se preko dana više puta da koriste. Međutim, one ne seku dlaku dovoljno nisko, do kože, pa treba više puta prelaziti mašinom preko istog mesta. Mašina bolje brije pri zategnutoj koži. Njome se rukuje tako da se vrše pokreti slični onima pri brisanju slova na hartiji. One su preporučljive za osobe sa nesigurnom rukom, kod emotivnih, bolesnih i kratkovidih osoba, kao i onih kojima drhte ruke. Električni brijači pored brijanja prijatno masiraju kožu, ne draže je i ne vređaju, čak ni naboranu i neravnu kožu. Zatezanje kože pri ovom brijanju nije neophodno, kao ni jače pritiskivanje kože. Noževi na ovoj mašini se spontano pri brijanju sami oštre. Mašina za brijanje utoliko bolje seče dlaku ukoliko je ona tvrđa i gušća. Mada ne zahteva sapunanje, preporučljivo je pre brijanja oprati bradu toplom vodom i sapunom, dobro je ubrisati i osušiti. Mašina se teško dezinfikuje, pa je stoga potrebno da je strogo lična i da ima rezervna sečiva. I ovo brijanje mašinom traje, u stvari, isto toliko koliko i brijanje sa britvom ili žiletom. Mašina treba da se čisti posle svake upotrebe sa posebnom svojom četkicom. Mašina ne sme da se čisti duvanjem ustima, jer se dlačice razlete i neretko upadaju u oko, odakie se teško otklanjaju i prouzrokuju zapaljenje sluznice kao i svako drugo strano telo. Broj zapaljenja očnih kapaka je porastao sa upotrebom mašine za brijanje i njenog čišćenja duvanjem ustima.

Značaj i uloga vode u zaštiti zdravlja i ličnoj higijeni

1. Uloga vode u organizmu. — Voda je sastavni deo tela i neophodna za život. Odojče ne može da izdrži bez vode duže od 48 sati, a odrasli 3—4 dana. Voda u organizmu stvara podesnu sredinu za odvijanje svih životnih radnji. Kod odraslih ona čini 70%, a kod dece 75% od ukupne telesne težine, tako da čovek od 70 kg težine sadrži blizu 49 litara vode, i to:

35 litra (50%) sastavni je deo tkiva i organa;
10,5 litra (15%) cirkuliše u međućelijskom prostoru;
3,5 litra (5%) nalazi se u krvnim sudovima kao sastavni deo krvi.

Uloga vode u organizmu je vrlo raznovrsna. Njene su funkcije mnogobrojne:

rastvara hranljive sastojke hrane i omogućava njihovu razmenu u organizmu;
reguliše kiselo-alkalni odnos u organizmu i omogućava životne funkcije ćelija;
omogućava rad životnih funkcija kao varenja, vrenja, sagorevanja, lučenja itd.;
omogućava unutrašnji krvotok i razmenu materija između ćelija i organa;
omogućava ishranu i disanje ćelija donoseći im hranu i kiseonik;
otklanja nepotrebne i škodljive otpadne materije koje se stvaraju u organizmu;
održava i reguliše telesnu toplotu blagodareći svome velikom toplotnom kapacitetu i dobroj sprovodljivosti toplote pomoću svoje prodornosti i rasprostranjenosti;
služi kao moćno transportno sredstvo unutar organizma;
voda se u organizmu javlja u raznim vidovima: slobodna, vezana i ustaljena u tkivu.

Voda u organizam uglavnom dolazi spolja, kao piće ili sastavni deo hrane, a samo se neznatni deo stvara u samom organizmu, oko 300 ml, kao sporedni proizvod sagorevanja. Normalan čovek uzima dnevno oko 2.300 ml vode, od koje u tečnom stanju kao piće 1.200 ml, a 1.100 ml kao sastavni deo hrane. Dnevni promet vode u organizmu je mnogo veći, tako da samo kroz pribor za varenje prođe dnevno 8 litara u stalnoj cirkulaciji: pljuvačni sok 1,5 litra, želudačni 2,5 litra, žuč 0,5 litra, gušteračni sok oko 700 ml, dok ostali crevni sokovi iznose oko 3 litra i van organizma se kroz creva izluče od 100 do 150 ml (u izmetu). Glavno izlučivanje vode iz organizma se vrši mokraćom (oko 700 ml), isparavanjem i disanjem (400 ml) i znojenjem (oko 500 ml). Unošenjem i izlučivanjem tekućine u organizmu se održava bilans razmene vode: 2.600—3.000 ml dnevno. U izvesnim poremećajima (grozničava stanja) ili u posebnim uslovima rada izlučivanje tečnosti iz organizma se znatno povećava, po 6 i više litara dnevno, znojenjem i mokrenjem.

Najvažnija razmena tečnosti u organizmu se obavlja između krvnih sudova i tkiva na nivou kapilara. Ova razmena je selektivna, jer kroz zidove kapilara prolazi samo tečnost sa rastvorenim mineralnim solima, a ne sa belančevinama, dok ćelijske opne vrše razmenu vode po potrebi i u raznim količinama. U toj cirkulaciji izvan krvotoka obavljaju se najvažnije životne radnje, kao što su disanje, varenje, asimilacija i dezasimilacija: korisne i potrebne materije organizam usvaja i koristi, a štetne i nepotrebne odbacuje i izlučuje.

Svi životni organi učestvuju u regulisanju prometa vode u organizmu. Pribor za varenje je glavni prijemnik spoljne vode: prima preko 3 litra dnevno. Jetra je jedan od bitnih regulatora prometa vode u organizmu između krvnih sudova i međućelijskog prostora, a s druge strane proizvodi hormone koji utiču na izlučivanje tečnosti pomoću bubrega. Srce je glavni stimulans rada bubrega pri izlučivanju mokraće, jer ono reguliše krvotok. Vezivno tkivo može da primi i smesti velike količine tečnosti stvarajući otoke. Pluća i koža učestvuju u manjoj meri u eliminisanju vode iz organizma. Bubrezi su glavni regulatori ravnoteže tečnosti u organizmu: između unošenja spoljne i stvaranja unutrašnje tečnosti, s jedne strane i izlučivanja tečnosti, s druge strane. Žlezde za unutrašnje lučenje preko svojih hormona utiču na izlučivanje tečnosti iz organizma: moždana žlezda (hipofiza) smanjuje, a nadbubrežne žlezde povećavaju izlučivanje.

2. Higijenski ispravna voda za piće. — Glavni izvori za snabdevanje čoveka vodom su izvori, bunari, reke i kišnica. Higijenski ispravna ili pitka voda treba da ispunjava sledeće uslove:

ima stalnu temperaturu, kako zimi tako i leti, između 8° i 12°C;
da ne menja svoj hemijski sastav u toku godine;
da je količina izviruće vode uvek ista i jednaka u svako doba godine;
da je bistra, sveža, bez mirisa i bezbojna, sa svojstvenim i prijatnim ukusom;
da ne sme da sadrži nikakve škodljive sastojke i štetne klice i parazite;
ne treba da sadrži velike količine krečnih soli, ne sme da je tvrda, da se taloži, da je nepodesna za pranje i kuvanje.

Higijenski ispravan bunar treba da je dublji od 6 metara, da je ozidan cementom, betonskim prstenom, da je zatvoren i zaštićen od spoljnog zagađivanja i prodiranja površinske vode u bunar, da ima pumpu i da je dovoljno udaljen od izvora zagađivanja: klozeta, pomijare, đubrišta. Otvoreni bunari sa kofom su uvek zagađeni i nehigijenski. Arteški bunari daju higijenski ispravnu vodu, mada često sadrže malo mineralnih soli i po sastavu su bliski kišnici.

Prečišćavanje vode može lako da se obavlja i u domaćinstvima, ali u manjim količinama, koliko je potrebno za piće. Mutna voda se ostavi da miruje, da se izbistri, odvoji se od taloga, procedi, a potom ргоkuva ključanjem. Kuvana voda je bez vazduha, pa je bljutava, ali se provetravanjem, presipajući je iz suda u sud, njen ukus popravi. Voda može da se i hemijski prečisti: dodavanjem 1—3 g aktivnog hlora ili 10 mg hlornog kreča na 1 litar vode. Vodovodska voda se prečišćava specijalnim aparatima (hlorinatorima) za hlorisanje vode.

Sve prirodne namirnice sadrže vodu u nejednakim i promenljivim količinama, dok samo izvesne prerađevine i inđustrijske namirnice ne sadrže vodu kao ulje, mast, šećer. Voda je sastavni deo kako životinjskog tako i biljnog tkiva. Voda služi za kuvanje namirnica, što mnoge namirnice čini jestivim ili bolje iskoristljivim. Voda u svakom živom organizmu sadrži mineralne soli, koje ona menja sa sredinom u kojoj se namirnica kuva. Ukoliko namirnica sadrži više vode, ona je utoliko manje trajna i brže se kvari. Namirnice sa manje od 14% vode — kao zrnaste — trajnije su i lakše se konzerviraju, jer nisu podesne za mikroorganizme i njihov razvoj (zbog nedostatka vlage). Tako, zeleno povrće sadrži preko 90% vode. Paradajz, agrumi, lubenica, dinja, jabučasto voće, jagode kao i mleko sadrže 90—80%; mesa, ribe, jaja, mladi krompir i sir od 80% do 70%; prevreli sirevi, žumance i svinjsko meso od 70% do 50%; tvrdi sirevi, hleb, suvo voće od 50% do 20%; maslac, margarin, testenine, brašna i zrnasta hrana 20% do 10%; mleko i jaja u prahu ispod 5% i šećer i ulja ispod 1%.

Bolesti koje mogu da se prenose vodom su crevne zarazne bolesti i parazitske. Endemska gušavost je često u vezi sa pijaćom vodom koja ne sadrži dovoljno joda.

Dovoljna i higijenski ispravna voda u naseljima i domaćinstvima je:

izvor zdravlja i blagostanja;
ogromna ušteda u vremenu i naporu;
bezbednost od zaraze i trovanja;
osnova za održavanje lične higijene, čistoće stana i naselja;
voda je sastavni deo tela i neophodna za život i ona omogućava sve životne funkcije;
voda u organizam dolazi kao piće, ili kao sastavni deo hrane i stvara se i u telu;
svi životni organi učestvuju u regulisanju prometa vode u organizmu;
pitka izvorska voda ima stalnu temperaturu, stalni hemijski sastav, bistra je, bezbojna, bez mirisa i ukusa, ona osvežava i najefikasnije utoljuje žeđ;
pitka voda ne sme da sadrži veliki broj klica i nikakvih škodljivih mikroorganizama;
voda se dezinfikuje kuvanjem, filtriranjem i nekim fizičkim i hemijskim sredstvima;
voda služi za kuvanje namirnica i čini ih jestivim i bolje iskoristljivim;
zagađena voda može da prouzrokuje čitave epidemije, koje zbog toga nazivaju »hidrične epidemije«.

Higijena odevanja i obuvanja

1. Kakva treba da je odeća i obuća

Čovek živi i radi u jednoj više ili manje poznatoj i promenljivoj sredini i podložan je njenom klimatskom i atmosferskom uticaju. Čovek ne uspeva uvek da se lako prilagodi i podnosi bez posebne odbrane sve nedaće podneblja bez opasnosti po zdravlje i život, zato je primoran da pribegava veštačkoj odbrani. Odeća i obuća omogućavaju uspešniju odbranu tela od raznih spoljnih promena i uticaja. Odeća pomaže održavanje telesne toplote: leti od pregrejavanja, a zimi od rashlađivanja. Pored toga odeća i obuća štite čoveka od raznih mehaničkih, fizičkih, hemijskih i donekle i bioloških štetnih uticaja kao što su povrede, toplota, hladnoća, svetlost, zračenje, vlaga i druge nečistoće i zagađivanja. Odeća čini oko tela višestruki omotač, između čijih slojeva struji vazduh, što omogućava provetravanje, disanje i znojenje kože.

Odevanje mora da ispunjava izvesne uslove da bi bilo higijensko i korisno. Broj odeće i kvalitet tekstila ne smeju da ometaju fiziološke funkcije tela, kao što su kretanje, rad, razvoj, rastenje, disanje, krvotok, varenje, izlučivanje itd. Odeća ne sme da sprečava znojenje niti isparavanje znoja sa kože kao ni disanje kože, već mora biti propustljiva za vazduh. Ona ne sme da bude tesna ni široka. Odeća treba da je čista, tako da ne prlja kožu, već je štiti od spoljne nečistoće, dok odeća osoba koje rukuju namirnicama (radna odeća) treba da štiti namirnice od zagađivanja prilikom manipulisanja i od samog čoveka. Boje kojima se odeća boji ne smeju biti škodljive niti da sadrže otrovne sastojke. Najzad odeća mora da odgovara svojoj nameni i da ispunjava neophodne higijenske uslove kako po kvalitetu tekstila tako i po obliku, kroju, čistoći i boji.

Materijal za odeću i obuću može biti životinjskog, biljnog i sintetičkog porekla. Životinjskog porekla su vuna, svila, krzno i koža; biljnog su pamuk, lan, kudelja i celulozna vlakna, dok se sintetičko tkivo pravi od raznovrsnog materijala: najlona, perlona, polivinila itd. Vuna je još uvek najbolji materijal za sve vrste odeće i njena upotreba je vrlo raznovrsna. Ona je podesna za lake, teže i toplije odeće. Vuna je toplija od kože i ostalih tkanina. Vuneno tkanje sadrži najviše vazduha, teško se kvasi, ali i sporo suši i može da primi veliku količinu vlage. Svila je vrlo lagana i koristi se naročito za rublje i žensku odeću. Krzno se najviše koristi protiv hladnoće, a koža protiv hladnih i jakih vetrova i vlage. Ona se upotrebljava pretežno za obuću, rukavice i vojničku odeću. Od tkanina biljnog porekla pamučne se još uvek najviše upotrebljavaju i služe za rublje i posteljinu. Pamuk se često meša sa vunom u težim štofanim tkaninama. Sintetička vlakna se proizvode od poliamida i sličnih hemijskih jedinjenja, čvrste i žilave materije, otporne na vazduh i trenja, ali ne i na visoku temperaturu. One se lako peru i brzo suše, odnosno cede, jer ne primaju niti propuštaju vlagu. Sintetična tkiva kao polivinili više služe za zaštitu odeće od vlage i nečistoće, jer su nepromočive i lako se peru. Veštačke tkanine, kao npr. tropikal, razlikuju se od prirodnih, jer se više razvlače, lako upijaju vlagu, manje su otporne i trajne, lako se cepaju i brzo habaju i skupljaju posle pranja, deformišu i gužvaju, a i manje su elastične.

Tkanine se još raspoznaju prema posebnim svojstvima svojih vlakana. Vuneno vlakno gori polagano, miriše na zapaljenu sveću i ostavlja dosta pepela. Biljno (pamučno) vlakno brzo gori, miriše kao zapaIjena hartija i ostavlja malo ili nimalo pepela.

Odeća za zaštitu od hladnoće treba da je od punijeg materijala, sastavljena iz više slojeva ili većeg broja odeće, da je ne mnogo teška i da je neprobojna od vetrova; najbolja je vunena odeća za tu namenu. Vazduh između više odevnih predmeta je vrlo važan zaštitni sloj, samo mu treba omogućiti strujanje između tih raznih slojeva, tako da to omogućava provetravanje i isparavanje znoja sa kože. Odeću je najteže podesiti da istodobno odgovara mirovanju i kretanju, jer teža i toplija odeća odgovara mirovanju, ali ne i kretanju i radu. Ova teškoća i nesklad je najčešći uzrok nazebima. Znojenje natapa i vlaži odeću, naročito onu do kože, tako da pri isparavanju znoja dolazi do naglog rashlađivanja i mogućnosti nazeba. Vlažnu odeću treba što pre zamenjivati suvom, jer se ne sme dozvoliti da se suši na čoveku. U toplim danima treba nositi što manji broj odevnih predmeta i oni treba da su što laganiji, nepostavljeni, svetle boje, bez mnogo vazduha, da lako sprovode toplotu i da teško upijaju vlagu i da se brzo suše. Tkanine sa retkim tkanjem su podesnije za tople dane i vlažnu sredinu. Lakše se podnosi toplota u tankoj košulji nego bez nje.

Tkanine životinjskog porekla su slabi sprovodnici toplote i zato su dobre za zaštitu ne samo od hladnoće već i od toplote i vetrova, mada one otežavaju znojenje. Lanena tkanina je finija i postojanija od konopljane, mada je i ova druga solidna, trajna, ali i gruba.

Vrsta i način tkanja sa svojstvenim osobinama vlakna su presudni za kvalitet i namenu odeće. Najvažnije osobine tkanina su sprovodljivost toplote, propustljivost za vazduh, moć upijanja vlage i šupljikavost, što je u zavisnosti i od debljine tkanine i šupljikavosti. Vunene tkanine su manje propustljive na vodi, sporije se vlaže nego svilene, lanene i pamučne, ali se zato teže peru i suše. Odeća od sintetičkih vlakana sprečava i otežava znojenje kože svojom nepropustljivošću. Najlonske tkanine ne treba oblačiti na decu, naročito ne do kože. Izuzetno se može dozvoliti nošenje kratkih gaćica u cilju zaštite od vlaženja i prljanja mokraćom i izmetom.

2. Odevanje i obuvanje

Odevanje ne odgovara uvek higijenskim zahtevima i potrebama čovekovog tela: na selu se oblače prema zastarelim običajima, a u gradovima po modi.

Komotna odeća je bolja od tesne, što ne znači da je i komotna odeća uvek preporučljiva. Najbolja je odeća kad nije ni tesna ni komotna, već ona koja ne sputava kretanje i ne ometa rad životnih organa. Odeća može biti moderna, ali ne sme da prenebregne svoju namenu. Rublje treba da čuva kožu, pomaže regulisanje telesne toplote i održavanje čistoće kože. U toplim danima treba nositi platnene košulje, jer su dobre toplonoše, olakšavaju isparavanje znoja i provetravanje kože. Zimi može da se nosi i pamučni triko (potkošulja) ili čak i vunen za nežne i zimogrožljive osobe. Potkošulja treba da je mekana, da ne vređa kožu i da se često menja. Rublje treba da je od tkanina koje se lako peru, sa što većom propustljivošću za vazduh i sa što manjom moći upijanja vode. Rublje ne sme biti tesno, da steže organe i sprečava njihov rad. Cesta promena rublja i čisto rublje osvežavaju i krepe, kao i kupanje. Rublje treba provetravati, jer se preko dana ispunii gasovima i znojem, te odaje neprijatan zadah. Dnevno rublje treba preko noći svlačiti i zameniti ga noćnim za spavanje. Rublje pri svlačenju treba stavljati rastresito, da može da se provetri. Zaprljano rublje se drži posebno u sanduku ili korpi za nečisto rublje.

Odelo treba da je od tkanine što propustljivije za vazduh, što manje prijemčivo na vlagu, dok bi se vrsta tkanja i kroj podešavali prema sezoni i klimatskim uslovima. Zimi treba nositi vuneno odelo, kožno ili krzneno, zatvorene boje, što čupavije i sa što krupnijim tkanjem, a leti komotno, tanko, vuneno, bez postave, lagano i svetle boje. Odelo treba četkati svako veče van zatvorenih prostorija: na terasi, balkonu ili kraj otvorenog prozora. Pre čišćenja ili tresenja odela treba isprazniti džepove, okrenuti ga naopako, na postavu, a potom lagano istresati odozgo naniže. Pri četkanju treba se duže zadržati na šavovima, prevojima, rukavima i nogavicama, a potom istresti rukama i najzad iščetkati lice.

Čarape se prave od istog materijala kao i odeća: od vune, pamuka, svile, a u poslednje vreme sve više od najlona. Najkvalitetnije i najtoplije čarape su još uvek vunene: one štite noge od hladnoće, upijaju vlagu i znoj. Leti mogu da se nose i pamučne čarape. Čarape od sintetičnih vlakana sve više preovlađuju, dugotrajne su, lako se peru i brzo suše, tako da ih svako veče možemo oprati, a ujutru ih suve obujemo. One nisu preporučljive za noge koje se znoje, kao ni za osobe sa proširenim venama, jer stežu nogu, otežavaju krvotok i dovode do otoka oko člankova, nagomilavanja krvi u venama, koje se sve više šire i komplikuju. Čarape ne smeju da stežu nogu, kao ni njihove podvezice. One ostavljaju brazde na koži i prouzrokuju otoke i proširene vene sa daljim komplikacijama na koži. Vlažne čarape treba odmah skidati i zamenjivati suvim i čistim, jer štetno deluju na kožu i mogu prouzrokovati nazeb, najčešće kijavicu. Svilene i najlonske čarape ne štite dovoljno nogu od hladnoće.

Kapa štiti glavu više od nevremena nego od hladnoće, kao i kosa, s tim što može lako da se promeni kada se ovlaži ili zaprlja. Treba ići gologlav kad god je to moguće: bez štete po glavu i zdravlje. Kape se nose samo van zatvorenih prostorija. Žene nose kape više kao ukras nego kao potrebu, jer imaju dovoljno kose da zaštite glavu. Leti treba nositi lake, slamne i svetle šešire sa širokim obodom, kao zaštitu od sunca, a zimi filcane šešire, zatvorene boje, vunene pa i kožne, za duži boravak na hladnoći i vetru. Kape ne smeju da stežu glavu niti da padaju na uši ili da su suviše teške. Čelavost može biti posledica nehigijenskih kapa: šubara.

Obuća je najbolja od kože koja slabo sprovodi toplotu, koja je donekle propustljiva za vazduh i gasove, a manje na vlagu. Obuća treba da odgovara obliku stopala, da je što laganija, da ne ometa krvotok noge, pokrete prstiju, njihov stav i položaj. Rđavo skrojena i tesna obuća može da prouzrokuje mnogobrojne poremećaje: naboje, žuljeve, rane, deformacije prstiju i nokata, ravne tabane i razne koščane i zglobne izrasline. Nepodesna obuća kod dece može da stvori deformacije nepopravljive prirode. Moda kod žena, pa i kod muškaraca, najčešće ne vodi računa o obliku i sklopu stopala, već mesto da se obuća oblikuje prema nozi, biva obrnuto: obuća oblikuje stopala. Koža na potpetici (»štikla«) treba da je debela 3 cm, a na stopalu 1 cm. Kod visokih ženskih potpetica težina tela pada na prste mesto na celo stopalo. Takve potpetice otežavaju hod i zamaraju nogu stvarajući raznolike deformacije prstiju. Ravni tabani se stvaraju kod osoba koje dugo stoje na nogama i slabo se kreću. Urođeni ravni tabani kod dece su izlečivi odgovarajućim higijenskim merama: podmetačima u cipeli i hodanjem sa bosim nogama po šljunku. Šavovi od cipela treba da su spolja, da ne bi žuljili i vređali nogu. Plitke cipele su više higijenske od dubokih: lakše su, manje stežu i zamaraju nogu i omogućavaju bolje provetravanje noge. Zimi i za zimske sportove treba nositi duboke cipele: bezbednije su. Leti treba nositi što lakše i što otvorenije plitke cipele: sandale. Razne masti se upotrebljavaju za čišćenje cipela i održavanje elastičnosti i nepropustljivosti kože za vlagu, ali, na žalost, i za vazduh. Boje za bojenje cipela ne smeju da sadržavaju otvorene sastojke koji mogu biti štetni za čoveka.

Postelja je vrlo važna za zdravlje čoveka, jer je ona, u stvari, odeća za spavanje, u kojoj čovek provodi skoro polovinu svoga života. Nema odmora bez sna, niti sna bez udobne postelje. Metalni kreveti su bolji od drvenih, jer se lakše održavaju i teže zagađuju. Preporučljivi su elastični i više čvrsti madraci, ravni i na federima i pokriveni dušekom od vune ili morske trave. Perina nije najbolja jer se pregrejava i lako deformiše: nije ravna. Posteljni zastirači su najčešće pamučni ili još bolji i trajniji laneni. Oni ne moraju biti suviše mekani, tanki i fini, ali isto tako ni grubi. Zastirači štite dušek i jorgan od spoljnih prljanja, pošto se oni lakše peru od dušeka i jorgana. Jastuci se pune vunom, perinom ili morskom travom, a dovoljna im je dužina od 60 cm, jer oni ne služe više za ukras, već samo kao podmetači pod glavu.

Znati se oblačiti je velika veština i potreba.
Treba se odupreti nehigijenskim zahtevima mode i zastarelim običajima.
Odeća treba da pomaže održavanje telesne toplote, da štiti kožu od spoljnih zagađivanja i povreda, a da pri tom ne otežava rad organa i kretanje.
Leti treba nositi komotnu odeću, laganu i svetle boje, tako da brani telo od toplote. Leti je bolje platno od štofa, belo i svetlo od crnog i komotno od tesnog.
Odevanje treba da omogući nesmetan rad kože: znojenje, disanje i isparavanje.
Kroj odeće treba da je prema telu, a tkanina prema sezoni.
Odeću treba menjati i namenski nositi: dnevnu, noćnu, domaću, radnu i zaštitnu.
Odeća se drži u ormarima ili plakarima na odgovarajućim vešalicama i zaštićena od spoljnih zagađivanja, prašenja, insekata. Odeća se smešta pošto se prethodno očisti: istrese i očetka.
Odeća ne sme da sprečava i ometa disanje, krvotok, varenje i rad organa. Ona ne sme biti ni tesna ni široka niti pretopla, već mora da odgovara spoljnoj temperaturi, klimatskim i sezonskim uslovima, dobu uzrasta i polu.
Rublje treba da je od odgovarajuće tkanine, da se lako pere, čisto održava, bude svetle boje, najbolje bele i da se često menja.
Treba uvek imati čistu maramicu, pravilno savijenu, a ne zgužvanu.
Obuća treba da je skrojena prema obliku noge: ni tesna ni široka.
Obuću od gume ne nositi preko celoga dana, već samo po vlazi, zimi d poledici.
Nehigijenske kape su više škodljive nego korisne i uzrok su ćelavosti.
Najbolje su vunene čarape, potom pamučne, dok najlonske mogu biti štetne, naročito kod osoba kojima se znoje noge i koje imaju proširene vene.
Vlažne čarape lako prouzrokuju nazeb i štetno deluju na kožu.
Nehigijenska i nepodesna obuća stvara žuljeve, deformacije prstiju i nokata, ravne tabane i koščane izrasline.
Postelja je »odeća za spavanje«, čovek u njoj provede skoro pola svoga života.
— Nema odmora bez sna niti sna bez dobre postelje: ugodne, čiste i provetrene.
— Najbolje su postelje ravne, na čvrstim oprugama i vunenim dušecima.
— Jastuci treba da su strogo lični, a jastučnica uvek čista.
— Sramota je nositi nečistu i neočetkanu odeću i neočišćene cipele, a nije sramota nositi zakrpljenu, staru i jevtinu odeću i obuću.
— Moda je najčešće nezdrava i nehigijenska: epidemija nezdravog odevanja.

Tehnologija hrane

Lična higijena

Sadržaj

Uvod

I. Higijena kože i čula

Higijena kože

Higijena ruku

Higijena nogu

Higijena kose

Higijena usta i zuba

Higijena nosa

Higijena vida — zaštita i nega očiju

Higijena sluha — nega i zaštita ušiju

Higijena tela

Kupanje

Sunčanje kao preventivna mera za zaštitu zdravlja

Kako se treba brijati

Značaj i uloga vode u zaštiti zdravlja i ličnoj higijeni

Higijena odevanja i obuvanja

1. Kakva treba da je odeća i obuća

2. Odevanje i obuvanje

Napišite komentar

Registrujte se