Lovački priručnik Lovačkog saveza Srbije pisan je s cilјem da lovcima početnicima pruži osnovna znanja o lovu, uzgoju i zaštiti divlјači, da im omogući da se pripreme za lovačke ispite. Prvo izdanje priručnika izašlo je iz štampe 1953. godine. Od tada do danas autori priručnika su štivo namenjeno čitaocima proširivali i usklađivali s trenutnim saznanjima svega što se dešava u lovstvu. Tako je i ovo, sedmo po redu izdanje, nešto dopunjeno i prošireno prethodno izdanje.

U proteklom periodu, u veku ovog priručnika štampan je i niz drugih knjiga o lovstvu, namenjenih lovcima. Samo je izdavač — „Lovačke novine“ — pored priručnika štampao osam drugih naslova i na stotine članaka u posebnim izdanjima, kakva su saopštenja sa simpozijuma u lovstvu i lovački godišnjaci. Pored toga, na području Jugoslavije štampan je niz drugih knjiga i više priručnika. Sve to čini veb danas opsežnu dokumentaciju o lovstvu proteklih decenija, kao i o naučnim saznanjima koje je naša, ali i evropska, lovna nauka stekla do danas.

Razvitak lovstva, pa i opšte društvenih odnosa, zahteva danas od lovca ne samo poznavanje divlјači, kinologije, balistike, zatim uzgoj i zaštitu divlјači, nego i odnose u lovačkim organizacijama, kao i odnos ove organizacije sa sredinom u kojoj ona bitiše.

Posao na izdavanju ove knjige obavili su redakcija „Lovačkih novina“ i Uređivački odbor, „Lovačkih novina“ i Lovačkog priručnika. S uvažavanjem činjenice da danas imamo značajnu stručnu i naučnu biblioteku iz lovstva, ocenjujemo da ovaj i ovakav priručnik ostaje neophodno štivo svakog lovca, a posebno lovca početnika. Zato i očekujemo da he i ova knjiga nađe svoje mesto među našim lovcima u lovačkim bibliotekama.

Sadržaj

Predgovor sedmom izdanju

Lov kroz vekove

PROPISI DRUŠTVENIHLOVAČKIH ORGANIZACIJA

Statuti lovačkih organizacija
Pravilnik o izvršenj u lova
Pravilnik o pravima planova na korišćenje divlјači i njenih delova ulovlјene u lovištu društva
Pravilnik o polaganju lovačkih ispita
Društvena samozaštita u lovačkoj organizaciji

LOVIŠTE – EKOLOŠKI USLOVI

Bonitet i kapacitet lovišta
Ishrana i zaštita divlјači

POZNAVANјE DIVLjAČI

Dlakava divlјač
Jelen obični
Jelen lopatar
Srneća divlјač
Divokoza
Kozorog
Musrlon
Divlјa svinja
Zec
Alpski zec
Medved
Ris
Vidra
Veverica
Puh
Tvor
Stepski tvor
Lasica
Hermelin
Vuk
Šakal
Lisica
Jazavac
Divlјa mačka
Kuna zlatica
Kuna belica
Nunopas
Okdatra
Tabelarni pregled vremena parenja, nošenja i broja mladunaca dlakave divlјači

PERNATA DIVLjAČ

Tetreb gluhan
Tetreb ruževac
Leštarka fazan
Jarebica polјska
Jarebica kamenjarka
Snežna jarebica
Prepelica
Šumska šlјuka
Barske šlјuke
Divlјi golubovi
Golub grivnaš
Golub duplјaš
Divlјi golub
Grlica divlјa
Gugutka
Divlјe guske
Velika divlјa guska
Guska glogovnjača
Divlјe patke
Divlјa patka — gluvara
Patka kržulјa
Patka pupčanica
Patka sivka
Patka lastarka
Patka kašikara
Liska crna
Normoran
Ždral
Droplјa
Mala droplјa
Američka divlјa burka
Orlovi
Strvinari
Sokolovi
Sivi soko
Sove
Sova ušara
Lov sa ušarom
Čaplјe
Rode
Nesiti ili pelikani
Labudovi
Gnjurci
Ronci
Galebovi
Jastreb ponošar
Lobac vrapčar
Mišari
Eje
Lunje
Vrane
Prstenovanje ptica
Tabelarni pregled koliko pojedina pnjenata divlјač nosi jaja, koliko dugo leži, i vreme kad leži na jajima
Priprema lovišta za unošenje krazančića
Način lova krupne divlјači
Način lova sitne divlјači
Higijena lova i prva pomoć u lovu
Akutna organska obolјenja

POSTUPAN S ODSTRELjENOM DIVLjAČI

LOVAČNA ETINA

LOVAČNI OBIČAJI

LOVAČNI TROFEJI

BOLESTI I ZDRAVSTVENA ZAŠTITA DIVLjAČI

O najčešćim uzrocima nastajanja bolesti kod divlјači uticaju rđavih vremenskih prilika na divlјač

Bolesti zečeva
Bolesti srazana i jarebica
Bolesti divlјih svinja
Bolesti lisice
O sprečavanju širenja bolesti kod divlјači
O merama koje se preduzimaju u lovištu posle prestanka bolesti

LOVAČNI PSI

Rase lovnih pasa
Engleski ptičari
Kontinentalni ptičari

Cunjavci
Jamari
Retriveri
Krvoslednici
Goniči
Hrtovi
Lovac i pas

LOVAČNO ORUŽJE, MUNICIJA I PRIBOR

ŠTA SE RADI U NOME MESECU

Lov kroz vekove

Traganjem za začecima pova kao oblika čovekovog delovanja dolazimi skoro do samog vremena postanka čoveka. Naime, od pre više od 150 hilјada godina, kada je pračovek počeo praviti primitivna oružja i sa njima ići u potragu za ogromnim divlјim životinjama, od tada se može govoriti o početku lova i lovlјenja. Mada je čovek i pre toga imao prilike da se cpehe i bori protiv raznih životinja u borbi za opstanak, ipak se ta borba ne može identisrikovati kao nastojanje razumnog bića da pomoću oružja otrgne od prirode njene plodove za svoj vlastiti život i uživanja. To je pre bila borba jednakih i ravnopravnih partnera na život i smrt.

Raznovrsno oruće i oružje od kamena pomoglo je čoveku da savlada ogromne pećinske životinje, kao što su bile: pećinski medved, jelen orijaš, pećinski lav, divlјi konj i druge. Te životinje davale su čoveku ne samo obilјe mesa, jer su bile mnogo veće nego današnji njihovi potomci, već i za čoveka dragoceno krzno, koje mu je služilo kao odeća i postelјa. Lov je čoveku postao neophodan za život, opstanak i razvoj. Lov je bio njegovo zanimanje.

Mada se lov kao zanimanje zadržao kod nekih naroda i do današnjih dana, on je kroz praistoriju i istoriju više puta menjao svoje obeležje i značaj. U starom veku, razvojem polјoprivrede i gajenja stoke kao mnogo sigurnijih izvora lјudske egzistencije, lov poprima obeležje sporta i vežbe za ratovanja, mada koristi od lovine i dalјe zauzimaju važno mesto u čovekovom životu. Tako je za mlade Spartance lov bio obavezno svakodnevno zanimanje radi sticanja snage, veštine i hrabrosti.

U srednjem veku, apsolutne vlasti kralјeva i plemstva, veku nepravde i mraka, lov je postao sport i zabava gospodara. Običnim graćanima lov je bio zabranjen, a oružje i lovišta nedostupni. Veliki lovovi koje je prirećivala vlastela i u kojima je ubijano na hilјade životinja nisu imali kao cilј nikakvo privrećivanje niti su bili rezultat nekog razumnog gazdovanja. Oni su imali da posluže jedino za udovolјavanje lјudskih strasti i demonstriranje moći i velelepnosti.

Izmenom istorijskih uslova (ukidanjem kmetstva i drugog) lov poprima još jednom novo obeležje. U ovom veku lov postaje deo privrede i u mnogim zemlјama važna komponenta narodne ekonomije. Bavlјenje sportom nije više privilegija vlastele. Doduše, materijalne mogućnosti još uvek dovode do podvojenosti izmeću raznih slojeva društva, ali napretkom tehnike, povećanjem životnog standarda, a naročito izmenom društvenih odnosa stvorene su u mnogim zemlјama velike mogućnosti za bavlјenje lovom. Lov ponovo sve više poprima obeležje sporta i vrste rekreacije, mada privredna komponenta lova nije nimalo zapostavlјena. Ona je samo potčinjena sportskom karakteru modernog lova. Lovna privreda snabdeva lovni sport ne samo oružjem i opremom za lov, već, preko modernih uzgajališta i divlјači. Na taj način jedino se može održati ravnoteža između sve većeg broja lovaca i sve manje prirodnih uslova za opstanak divlјači. Prastari lov

Postupci sa odstreljenom divljači

Kako se postupa sa odstreljenom divljači?

Za svakog lovca je veoma važno da zna kako se postupa sa odstrelјenom divlјači, naročito za vreme toplih dana, kada se divlјač brzo kvari.

Postupak je različit i zavisi od vrste i veličine divlјači, kao i od udalјenosti mesta do kojeg je želimo preneti ili transportovati.

Prvo, ostavimo divlјač da se ohladi, bilo sa utrobom ili bez nje.

Jelenima, srnama, divokozama i divlјim svinjama, vadimo utrobu odmah posle odstrela. Ovo činimo zbog toga što se divlјač bez utrobe pre ohladi i lakša je za nošenje.

Sitnoj divlјači isto tako vadimo drob istog dana, a ako je vreme hladno, možemo to učiniti tek sutradan.

Toplu divlјač, tj. odmah no odstrelu, nije dobro stavlјati u rančeve, jer se teže hladi.

Ako divlјač stavlјamo na kola ili je prenose lјudi, onda zečevima vežemo prednje noge, pa ih, kroz tako ukrštene noge, obesimo preko prečaga (lotra) na kolima ili na motku koju nose dva čoveka.

Fazanima i jarebicama provučemo kanap kroz nozdrve, a barsku divlјač vežemo oko vrata i u parovima vešamo na motku. Ako je ne prenosimo kolima, onda ovu divlјač obesimo, oko vrata, na visak, koji ima svaki lovac.

Jelenima, srnama i slično, vadimo utrobu na ovaj način: položimo ih na leđa, ispružimo im vrat i glavu a rogove povučemo nazad prema leđima, tako da vrat leži meću rogovima. Zatim, oštrim lovačkim nožem rasečemo vrat od prsne kosti do grklјana, izvučemo dušnik i jednjak i odrežemo ih što bliže glavi. Dušnik odvojimo od jednjaka, pa jednjak uvežemo žicom, da kroz njega ne izlazi hrana iz želuca, kada vadimo drob. Tada dođemo meću zadnje noge i razrežemo trbuh od čmara do prsnog koša, pa prvo odrežemo polni ud, a kod mužjaka izvadimo i polne žlezde, zajedno sa semenskim kanalima, pa potom izbacimo drob i izvadimo debelo crevo i mokraćni mehur.

Pošto smo ovako postupili, obesimo divlјač tako da joj prednji deo dođe u vis, da bi joj istekla krv koja se nakupila u trbušnoj duplјi, a ostavimo je u hladovini, po mogućstvu na vetru, da se dobro ohladi.

Zečevima razrežemo trbuh po dužini i izvadimo drob.

Trbušnu duplјu iznutra ninada ne ispiramo vodom, već samo prebrišemo suvom krpom.

Pernatoj divlјači vadimo drob drvenom nunicom, noju zavučemo nroz nloanu do polovine trbuha pa je zavrnemo da zahvati creva, a potom je izvučemo napolјe zajedno sa crevom, noje zatim izvlačimo don ga potpuno ne izvučemo.

Šlјunama se drob ne vadi.

Nožu gulimo sa one divlјači nojoj razrežemo od čmara preno prsiju i vrata, sve do nraja donje vilice, pa je gulimo na obe strane, a nožu svlačimo sa one divlјači nojoj razrežemo između zadnjih nogu, pa je nao vreću svučemo.

Po lovačkim običajima, gulimo nožu sa jelena, srndaća, divonoze, divlјe svinje i jazavca. Sa ostale divlјači svlačimo nožu.

Pre nego što počnemo da gulimo ili svlačimo nožu, divlјač mora biti ohlaćena.

Postupan pri gulјenju nože sa jelena, srndaća, divonoza i divlјih svinja je sledeći:

Na prednjim i zadnjim nogama obrežemo nožu iznad papana, pa je rasporimo na prednjim nogama sa unutrašnje strane sve do pazuha, a na zadnjim sve do čmara. Potom prerežemo nožu uzduž preno prsiju, i vrata sve do početna donje vilice. Zatim ogulimo noge, položimo divlјač na stranu i gulimo nožu s jedne, a zatim s druge strane.

Na imanju ogulimo i glavu, tano da uši zajedno sa hrsnavicom odrežemo kod same kosti, pošto uši i njušna moraju ostati na koži.

Nad smo ogulili nožu, pretesterišemo čeonu kost sa rogovima, ukoliko ovo nismo učinili još ranije.

Sa jazavca gulimo nožu na sličan način, samo noge ogulimo sve do kandži, koje ostaju na koži. Nožu razapnemo sa mesnatom stranom prema gore na drveni zid i pričvrstimo je ekserima. Nožu sa nogu raširimo pomoću drvenih klinova, da se ne bi skvrčila.

Pri svlačenju kože vunova, lisica, nuna, vidri, divlјih mačana, tvorova i lasica postupamo na sledeći način:

Razrežemo nožu na unutrašnjoj strani prednjih nogu od kandži do pazuha, zatim i na zadinjim nogama od kandži do čmara. Oprezno svučemo nožu sa nogu tako da kandže ostanu na njoj. Rep razrežemo kod čmara za jednu trećinu njegove dužine i izvučemo ga iz kože. Pošto smo to učinili, obesimo divlјač za zadnje noge i svlačimo nožu prema glavi. Pri tom odvajamo nožu od tela pomoću palca i šane, ak glave se pomažemo oštrim nožem, kojim moramo oprezno skinuti sa glave uši i njušnu.

Svučenu nožu navučemo na klinastu dasku, na kojoj mora biti čvrsto zategnuta. To postižemo time što prinujemo zadnji deo kože ekserima na dasku.

Dlana ostaje iznutra a mesna strana spolјa, jer se tako noža bolјe suši i nije izložena kvarenju. Noge i rep raširimo drvenim klinovima. Preporučuje se da se mesnata strana natrlјa pepelom i solјu. Ovako razapetu nožu ostavimo na svetlo i suvo mesto da se suši. Koža se ne sme sušiti na suncu.

Zečeve možemo guliti i svlačiti, te prema tome kožu razapinjemo na drveni zid ili je ispunjavamo slamom.

Pri gulenju i svlačenju kože pazi se da na njoj ne ostanu komadi mesa.

Ne smemo dozvoliti da se koža presuši, jer tada puca, a sa daske je moramo skinuti dok je još gibava. Po skidanju kože sa daske prevrnemo je, tj. okrenemo dlaku spolјa da je dobro iščetkamo.

Osušene kože pospemo nasrtalinom, zamotamo ih u novinsku hartiju, a potom u platno i tako ih čuvamo do predaje.

Lovačka etika

Kako se treba ponašati u lovu?

Kulturan odnos čoveka treba da dolazi do izražaja kako u svakodnevnom životu i radu na njegovom radnom mestu tako i u lovu. U našoj lovačkoj praksi ustalio se niz lepih običaja i drugarskih obaveza, koji, iako nisu predviđeni zakonima ili društvenim pravilima, predstavlјaju svaki za se pravilo naše lovačke etike zbog čega ćemo se malo osvrnuti na ta nepisana pravila.

Ako nas neko pozove u lov, obavezno je da odgovaramo da li ćemo doći ili ne. Ako odgovorimo da ćemo doći, onda bezuslovno moramo otići, jer ništa nije gore nego kada lovac uopšte ne dođe im ne dođe u određeno vreme na zakazano mesto polaska u lov a da prethodno nije o tome obavestio druge sa kojima se dogovorio. Pored toga što čekanje izaziva nervozu i nestrplјenje, neučtivo je od lovca da na njega čekaju svi ostali.

U lov ne treba ići neispavan, a još manje pod uticajem alkohola, jer je neispavan čovek i čovek pod uticajem alkohola, nesmotren i neobazriv, pa može doći do nesreće.

U lov treba poneti potreban broj metaka. Metke ne treba nikada pozajmlјivati od drugog lovca, da ne bi i njega doveli u situaciju da ostane bez municije.

Prilikom vožnje kolima, automobilom, želјeznicom i slično, puška mora biti uvek prazna. Puška se puni onda kada se dođe na mesto lova, a prazni se pre svakog odmora, zajedničkog jela, završetka prigona i nakon lova. Još bolјe je ne samo isprazniti pušku, već je i otvoriti, te tako otvorenu obesiti o drvo ili spustiti pored sebe.

Puška se prazni i puni tako da su joj cevi uvek okrenute na stranu i to ka zemlјi ili uvis. Bez obzira da li je puška puna ili prazna, uvek se nosi sa cevima okrenutim uvis. Sa puškom se rukuje kako je navedeno bez obzira da li se pored nas ili u našoj blizini nalazi neko ili ne, kako bi nam to prešlo u naviku, a ni u kom slučaju, pa ni u šali, puška se ne sme uperiti u čoveka, .ma bila i prazna.

Pri izlasku u lovište i u samom lovištu govori se tiho, ne smeje se, ne peva, pa se čak po mogućnosti zadržava i kašalј, da se ne bi plašila divlјač.

Kada se dođe na dodelјeno mesto (čeku), prvo se pogleda levo i desno gde stoje susedni lovci i odrede pravci u kojim se sme pucati. Na mestima se mora stajati što tiše i mirnije. Mesto koje nam je određeno ne napušta se dok se ne da ugovoreni znak za promenu mesta.

Ako primetimo da divlјač ide ka susednom lovcu, a on je ne primećuje, ne smemo ga glasno ili velikom mimikom upozoravati na nju, jer ćemo time skrenuti divlјač i dati joj mogućnosti da zamakne u šumu.

Prilikom lova u šumi na bežeću divlјač, lovci se postavlјaju uz ivicu šume na stranu odakle divlјač dolazi, a prilikom lova na leteću divlјač na suprotnu stranu proseke. Prilikom lova na čistom prostoru — polјu, lovci se postavlјaju u pravoj liniji.

Na divlјač koja ide ka susednom lovcu nikada se ne puca, pa ni onda kada se može odstreliti sa toga mesta.

Ako je lovac ranio divlјač, ne sme napustiti svoje mesto i trčati za njom, jer se može dogoditi da bude ustrelјen od suseda koji nije primetio da se pomerio i u kojem je pravcu otišao. Ranjena divlјač se traži po završetku lova.

Prilikom lova pogonom ide se određenim pravcem i u pravoj liniji sa ostalim lovcima, ne istrčava se niti zaostaje.

Na divlјač se puca samo ako je na dalјini korisnog dometa puške te smo sigurni da ćemo je odstreliti, a ako se puca kuglom, moramo biti sigurni da se u pravcu pucanja ne nalaze lјudi ili stoka.

Ako su dvojica lovaca pucala na istu divljač ko određuje ko ju je odstrelio i kako glasi nepisano lovačko pravilo u ovom pogledu?

Ako su dvojica lovaca pucala na istu divlјač, nije lepo dokazivati ko ju je ubio. To he ustanoviti lovnik ili vođa lovne grupe na osnovu rane koju je divlјač dobila. Uostalom, nepisano lovačko pravilo je: divlјač niskog lova je odstrelio onaj lovac koji je zadnji pucao a visokog lova onaj koji je prvi pucao.

U zajedničkom lovu lovčkim psom komanduje samo vlasnik, a nikako drugi lovac.

Ako smo u lovu sa više drugova, uvek ćemo zajedno jesti.

Nije lepo, a još manje drugarski, da se u lovu odvajamo na stranu i posebno jedemo, bez obzira šta smo poneli za jelo. Osobina svih lovaca je drugarstvo i treba ga negovati svakom prilikom, pa i pri jelu.

Prilikom jela, obavezno vežemo svoga psa, negde na stranu, da ne bi uznemiravao lovce, ali isto tako ne smemo zaboraviti da ga nahranimo i napojimo.

U zajedničke lovove lovac — početnik, KOJI još nije preboleo lovačku groznicu, ne treba da ide, jer je on još neiskusan i neoprezan, pa može lako izazvati nesreću. Lovac — početnik treba da se prvo izvežba u društvu sa nekim . starim iskusnim lovcem, koji he ga naučiti lovačkom ponašanju i običajima, pa tek može učestvovati u zajedničkim lovovima.

Zajedničkim lovovima rukovodi lovnik, te se njegovih naredba moraju pridržavati svi lovci, pa i onda kada smatraju da bi bilo bilјe ako bi se uradilo drugačije.

Ne smemo nikada zaboraviti da u lov idemo prvenstveno iz sporta i da bi bili na čistom vazduhu, a ninano da bi što više odstrelili. Isto tako, ne smemo zaboraviti da se prilikom lova moramo striktno pridržavati odluka našeg lovačkog društva, odnosno da idemo u lov samo u lovne dane i na onu divlјač noju je dozvolјeno loviti i u određenom broju. Ne smemo se zaboraviti pa prekomernim izlovlјavanjem divlјači dovesti u pitanje lovne srokdove našeg lovišta. U lov ćemo ići i sutra a ne samo danas te o ovome i te nano moramo voditi računa kao pravi lovci sportisti.

Lov se ne napušta, a da se prethodno ne obaveste drugovi sa kojima lovimo, pa ma nano opravdani razlozi postojali za napuštanje lova. Ako napustimo lov a da nismo obavestili drugove dovešćemo ih u nezgodnu situaciju da nas ~traže radi eventualnog pružanja pomoći, jer će misliti da se dogodila neka nesreća i da smo zbog toga zaostali iza njih.

Lovački običaji

Šta su to i koji lovački običaji i šta znate o nјima?

Među lovcima postoje lepi lovački običaji. Međutim, čini nam se, da se oni postepeno zaboravlјaju i da nestaju. Kano lovački običaji uz lovačko ponašanje, disciplinu i lovačko drugarstvo, koje je već godinama prešlo u tradiciju i na koje smo svi mi lovci ponosni, predstavlјaju baš ono što najviše odlikuje lovca, to ne smemo dozvoliti da se oni zaborave i eventualno nestanu.

Lep lovački običaj je predavanje grančice lovcu, nada ulovi nenu divlјač visonog lova. To se radi na sledeći način:

Kada se dođe do odstrelјene divlјači, pratilac ili neko od starijih lovaca otkine u blizini dve grančice, obično četinara ili hrasta, ako je zima onda sa suvim lišćem na njima, te jednu zadene u gubicu ili klјun ubijene divlјači, a drugu malo namoči u krv ubijene divlјači, pa je na lovačkom šeširu ili lovačkom rogu predaje lovcu noji je odstrelio divlјač. Lovac prima grančicu, rukuje se sa predavaocem i zahvali mu se, a grančicu stavlјa za šešir. Ako je lovac sam, bez pratioca ili društva, onda to sam uradi.

U nekim zemlјama, kao i u pojedinim delovima naše zemlјe, postoji isto tano lep lovački običaj, da lovac ili njegov pratilac nada dođe do odstrelјene divlјači, posle predaje grančice, odsviraju na lovačkom rogu, pozdrav mrtvoj divlјači, što je u isto vreme i neka vrsta objave okolini da je dotična divlјač odstrelјena, pošto za svanu vrstu divlјači postoji posebna arija.

Lovačke sranfare su tanođe lep lovački običaj. Fanfare su sastavlјene od dva ili više trubača, noji nastupaju u lovovima u nojima učestvuje više lovaca, nao i prilinom lovačkih priredbi, izložbi i slično. Nezaboravan je utisan nada fanfare zasviraju pozdrav lovcima pre polasna u lov, nada u šumama i planinama zasviraju pozdrav prirode u prvi osvit dana, nada posle završenog lova, ponraj „štrene“ ulovlјene divlјači, odsviraju pozdrav mrtvoj divlјači i oglase kraj lova ili nada se oglase u momentu otvaranja i zatvaranja nene lovačke priredbe. Sve ovo daje svečaniji ton i veću važnost, nano lovu tano i lovačkoj manifestaciji.

Navedeni običaji uobičajeni su uglavnom u lovištima na divlјač visokog lova. Mećutim, lovačko krštenje „obavlјa“ se prilikom prvog odstrela neke vrste divlјači, odnosno prilikom prvo osvojenog trofeja od strane lovca — početnina, bez obzira o nojoj se divlјači radi.

Opišite kako se obavlja lovačko krštenјe?

Krštenje se obavlјa na mestu završetka lova ili u lovačkom domu i sl. Glavni rekvizit je štap sa kojim se „obavlјa“ krštenje.

Pre početka ceremonije odredi se tužilac a novopečeni lovac izabere izvršitelјa — kuma i branioca.

Sam tok krštenja teče ovim redom:

Tužilac:

Drugovi lovci, danas smo opet završili jedan lep lov koji je bio i vrlo značajan za našeg mladog lovca… (Miku, Peru), jer je odstrelio prvog srazana u životu. Po običajnim zakonima lovaca i boginje Dijane, da bi ga priznali za lovca, mora biti kršten. Ako namerava da izbegne ovo krštenje, više ne može ili sa nama u lov. Smatram da he tuženi priznati ovaj čin i da he ra lovački podneti. Kažnjavam ga da dobije po turu tri puta prutom za krštenje.

Ja sam ga u ime roda srazanske divlјači, pošto je tuženi danas odstrelio jednog njihovog saplemenika, optužio i izrekao kaznu. Međutim, optuženi ima pravo da se brani, pa molim da čujemo odbranu.

Branilac:

Drugovi lovci, teško je braniti optuženog koji je priznao delo, utoliko pre što se navodno „Korpus delikti“ nalaze pred nama (odstrelјeni srazan). Mebutim, moja odbrana je vrlo laka. Ja sam uveren da optuženi nije odstrelio srazana iz prostog razloga što on za tako nešto nije sposoban.

Duboko sam ubeđen da je to mator srazan sa slabim srcem, koji, kada je čuo oko sebe upcnjavu i video izobličeno lice lovca, jednostavno poginuo od srčanog udara.

Zbog napred iznetog, smatram da nema dokaza da je moj branjenik odstrelio srazana, pa stoga predlažem da se, zbog nedostatka dokaza, oslobodi optužbe i kazne. Ako ste ipak ubećeni da je odstrelio srazana, ukazujem na olakšavajube okolnosti, koje idu u prilog blažoj kazni. Moga branjenika taj srazan košta jako mnogo. Danima i noćima je lutao po lovištima tražeći ga da ga odstreli. Pocepao je više pari obuće. Podneo je tolike srizičke i materijalne žrtve, te stoga nema opravdanih razloga da mora da trpi i kaznu. Međutim, ja znam da se lovački običaji moraju poštovati pa ako je neko eeh tužen taj je obično i kriv. Ja sam tvrdio da nema dokaza za ubistvo srazana, ali neki očevidci tvrde suprotno, te stoga molim da batine budu što blaže, kako bi optuženi i osućeni mogao sedeti bar na polovinu tura. Molim tužioca i izvršitelјa da to uzme u obzir.

Tužilac:

Drugovi lovci, čuli ste odbranu ali ja mislim da je ona prosresionalna smicalica, jer ima dosta svedoka, koji su videli da je srazan, posle hica, pao. Smatram da bi okrivlјeni najpametnije učinio da prizna krivicu pa da sa krštenjem završimo. On mora dobiti pošteno po turu, jer se taj dan njemu više nikada nehe ponoviti.

Dakle, dragi naš druže legni sada preko svog srazana, stisni zube i podnesi ova tri udarca junački, kao pravi lovac.

(Lovac sa negodovanjem leže preko srazana, a izvršitelј — kum uzima prut i sa zadovolјstvom ga savija).

Izvršitelј:

Prvi udarac u ime našeg lovačkog društva (i udari a lovac jaukne).

Drugi udarac za domovinu (udari jače),

Treći udarac, za Dijanu, boginju lova (i udari najjače).

Posle izdržane kazne svi mu čestitaju i plјeskaju, a kum mu predaje, za uspomenu, štap sa urezanim datumom i mestom odstrela i nazivom odstrelјene divlјači. Time je suđenje završeno.

Sve lepe lovačke običaje, šale i doskočice treba negovati, iskoreniti običaje koji nose u sebi obeležje sujeverja i materijalnih koristi, kao i lovačke šale i doskočice koje prelaze granice pristojnosti ili koje izopačuju lik lovca.