Reklama

Život, organizacija i raspodela rada u pčelinjem društvu i njihovi proizvodi privlačili su pažnju čoveka još u dalekoj prošlosti.

Narodi su stvorili mnoge legende i mitove o poreklu i životu pčela, o hranljivim i lekovitim svojstvima pčelinjeg meda.

Može se reći da je mnogovekovni ispit na koji je narodna medicina neprekidno slala med u vezi sa njegovim lekovitim svojstvima, uspešno položen. Neosporan dokaz je činjenica da su poslednjih godina ti problemi stavljeni na razmatranje u mnogim medicinskim institutima u saradnji sa naučnim pčelarskim stanicama u raznim zemljama.

Autor ove knjige radi već preko 10 godina na utvrđivanju lekovitih svojstava pčelinjeg meda i razradio .je svoje metode o njegovoj primeni u medicini. Preko 4500 bolesnika uspešno je lečeno medom. U mnogim medicinskim ustanovama u Bugarskoj — u Ćjustendilu, Sofiji, Staroj Zagori, Plovdivu, Haskovu i dr. uvedene su i s uspehom se primenjuju razrađene metode za korišćenje meda kao leka.

Koristeći se iskustvomdrugih istraživačai rezultatima sopstvenih eksperimentalnih i kliničko-eksperimentalnih ispitivanja, autor je pokušao, u okviru svojih mogućnosti, da ukaže na lekovita svojstva pčelinjeg meda i na metod njegove primene u medicini-

Da bi ovaj rad dobio što završeniji oblik i da bi čitalac imao potpuniju sliku o značaju pčela u privredi i medicini, biće ukratko razmotreni i drugi pčelinji proizvodi — pčelinji otrov, matični mleč, cvetni prah, vosak i propolis (lem), kao i odnos nauke prema tim proizvodima.

Autor će biti posebno zahvalan ako mu čitaoci upute primedbe i preporuke, jer će mu time pomoći da izbegne neke slabosti u daljem radu na primeni pčelinjih proizvoda u medicini.

Autor

Sadržaj

Predgovor
Pčela kroz vekove

GLAVA PRVA

PČELINJI MED — VRSTE, SASTAV I SVOJSTVA

Cvetni med
Fizička i hemijska svojstva
Konzistencija meda
Boja
Miris
Ukus
Hemijski sastav cvetnog meda
Mikroelementi u sastavu pčelinjeg meda
Fermenti
Kiselost meda
Azotne materije i proteini
Radioaktivnost meda
Vitamini u ststavu meda
Vrste cvetnog meda
Medljikovac
Svojstva medljike i medljikovca
Razlikovanje medljikovca
Otrovni med
Ekspresni (lekovito-vitaminski) med
Vađenje i čuvanje meda
Falsifikovanja meda i njegovo otkrivanje
Hranljivo-dijetaina svojstva meda
Farmakološka svojstva meda
Imunobiološka svojstva pčelinjeg meda
Antibakterijska svojstva pčelinjeg meda
Protistocidna svojstva pčelinjeg meda
Priroda antirrikrobnih materija u medu
Konzervirajuća svojstva meda

GLAVA DRUGA

TERAPIJSKA PRIMENA PČELINJEG MEDA

Metode lečenja
Unutrašnje (peroralno) uzimanje
Spoljna (lokalna) primena
Metoda inhalacije
Galvanoterapijska primena
Izbor meda u terapiji medom
Indikacije u lečenju medom
Kontraindikacije u lečenju medom
Sporedne pojave u terapiji medom
Primena meda kod pojedinih oboljenja
Lečenje rana
Lečenje drugih kožnih oboljenja
Bolesti organa za varenje
Gistritis
Čir u želucu
Bolesti jetre
Oboljenja bubrega
Bolesti srca
Solesti nervnog sistema
Šečerna bolest
Anemija
Očne bolesti
Ženske bolesti
Vaginalni i cervikalni fluor
Trihomonadni kolpitis
Erozija materičnog grlića
Parametritis i adneksiiis (salpingitis i salpingooforitis)
Bolesti organa za disanje
Akutni i hronični rinitis
Akutni i hronični sinuzitis
Akutni i hronični faringitis
Akutni i hronični laringitis
Akutni i hronični traheobronhitis i bronhitis
Bronhiektazije (Proširenje bronhija)
Plućni apsces
Plućna tuberkuloza
Alergička oboljenja
Alergički rini.is
Bronhij tlna astma
Promene u plućnoj ventilaciji
Promene u bronhijalnoj sekreciji
Promene u krvnoj slici
Fagocitoza
Primeri

GLAVA TREĆA

OSTALI PČELINJI PROIZVODI

Pčelinji otrov (sastav, lekovita svojstva i primena)
Hemijski sastav pčelinjeg otrova
Biološko dejstvo pčelinjeg otrova
Antibiotska svojstva pčelinjeg otrova
Metolika primene pčelinjeg otrova
Preparati s pčelinjim otrovom
Primena pčelinjeg otrova kod pojedinih oboljenja
Dijeta za vreme apiterapije
Uticaj pčelinjeg otrova na sastav krvi
Kontraindikacije
Pčelinji mleč (sastav, svojstva i lekovitost)
Hemijski sastav i hemijska svojstva
Dobijanje i čuvanje pčelinjeg mleča
Antibiotska svojstva pčelinjeg mleča
Dejstvo pčelinjeg mleča na organizam
Primena pčelinjeg mleča u medicini
Profilaktičko dejstvo pčelinjeg mleča
Doziranje i način upotrebe
Pčelinji vosak i njegov značaj za medicinu
Propolis
Antibiotska svojstva propolisa
Pritnena propolisa u medicini
Cvetni prah

Glava treća – Ostali pčelinji proizvodi

Pčelinji otrov (sastav, lekovita svojstva i primena)

Za svoju vlastitu zaštitu i odbranu porodice od spoljnih neprijatelja, pčela raspolaže specijalnim odbrambenim aparatom koji se nalazi na kraju njenog trbuščića. U njegov sastav ulaze žlezde za izrađivanje otrova, kesica u kojoj se otrov skuplja i žaoka za njegovo ubacivanje u telo neprijatelja. Kad hoće da ubode, pčela podvije napred trbuščić, priljubi ga uz kožu i onda izbaci žaoku. Pomoću jakih mišića, žaoka probija kožu i izliva otrov u ranu. Kad pčela ubode čoveka ili životinju, žaoka ne može da se izvuče, jer je njihova koža elastična, a po žaoci se nalaze kukice koje to sprečavaju. Zato se žaoka otkida od pčele i ona umire. Iako otkinuta, žaoka se i dalje sama zabija dok ne izbaci sav otrov u telo neprijatelja. Kad pčela ubode drugu pčelu, osu ili kakvog bilo lnsekta, na njihovoj površini se stvara širi otvor koji dozvoljava da se žaoka izvuče. U tom slučaju pčela ostaje živa. Od uboda, koža se zarumeni i otekne. Otok može trajati 2—3 dana. Trutovi nemaju žaoke. Matica upotrebljava svoju žaoku jedino u borbi sa svojim suparnicama. Sasvim mlade pčele ne stvaraju otrov. Najviše otrova imaju pčele od 17—18 dana starosti. Za stvaranje otrova potreban je cvetni prah. Jedna pčela može nositi u sebi 0,1—0,3 mg otrova.

Pčelinji otrov ima primene u medicinskoj praksi. Lečenje pčelinjim otrovom je koliko staro to’iko i novo. Iz istorije nam je poznato da su osnivači antičke medicine Hipokrat (460377. god. pre n. e.), Celsus (I v. pre n. e. — I v. posle n. e.) i Galen (131— 201. god.) preporučivali lečenje pčelinjim otrovom.

Zbog pozitivnih rezultata koje je u toj oblasti postigla narodna medicina, interesovanje lekara za pčelinji otrov u poslednje vreme ponovo je poraslo. Još 1858. god. francuski lekar dr Demarti objavio je svoja posmatranja. Njegovi rezultati podstakli su i druge naučne krugove da obrate veću pažnju na ovo pitanje. Prof. M. I. Lokumski (1864) iz Peterburga, koga mnogi smatraju za osnivača apiterapije, u nizu svojih publikacija iznosi svoja dostignuća u lečenju reumatizma i neuralgije pčelinjim ubodima. Austrijski lekar dr Terk (1888) niz godina vršio je proučavanja u vezi s lečenjem reumatizma, neuralgija i spondiloartritisa pčelinjim ubodima. Pozitivni rezultati ovog lečenja, objavljeni u nekoiiko članaka, doprineli su mnogo papularnosti ove metode u Austriji. Isti autor objavio je 1914. god. svoje poslednje delo „Reumatizam i njegovo lečenje pčelinjim ubodima“. Unjemu su detaljno i ubedljivo izloženi dobiveni rezultati, daju se konkretni primeri i predlaže uvođenje ove metode lečenja. Pažnju evropske medicinske javnosti privukla su uskoro zatim proučavanja i rezultati doktora Lanžea (1897—1915), profesora pedijatrije Pariskog univerziteta. Blagodareći njegovim radovima i njegovom autoritetu, u nauku je uveden pojam apiterapije.

Na Trećem međunarodnom kongresu za borbu protiv reumatizma, koji je održan u Parizu 1932. god., bilo je razmotreno i pitanje Iečenja ove bolesti pčelinjim otrovom. Istaknuti naučnici i profesori kao Perin i Keno iz Nansija, Koh iz Ženeve i dr. izložili su svoje pozitivne rezultate lečenja primenom pčelinjeg otrova, karakterišući ga kao izvrsno sredstvo protiv reumatizma.

Velike uspehe u proučavanju lekovitih svojstava pčelinjeg otrova i njegovoj primeni postigli su sovjetski naučnici G. V. Vinogradov, G. P. Zajcev, N. P. Jojriš, E. M. Alesker, A. N. Zebold. Oni su razradili važnije metode za lečenje pčelinjim otrovom, kao što su davanje injekcija, utrljavanje kroz kožu, unošenje putem električnih aparata, aerosolnim uprskavanjem i dr. U mnogim sovjetskim klinikama, medicinskim institutima i balneosanatorijumima već je uvedeno lečenje pčelinjim otrovom. Naučni medicinski savet Ministarstva narodnog zdravlja u SSSR-u doneo je specijalnu instrukciju o primeni pčelinjeg otrova direktnim ubadanjem pčela.

Kod nas u Bugarskoj dr St. Dragnev (1938) prvi je počeo da primenjuje pčelinji otrov za lečenje artritisa, reumatizma, oboljenja periferijskog nervnog sistema i dr. Rezultate lečenja autor je objavio u jednoj maloj brošuri pod naslovom „Pčelinji otrov kao lek“. Kasnije P. Pejčev i D. Toreva (1964) sa Plovdivskog medicinskog instituta objavili su saopštenje o lekovitim svojstvima pčelinjeg otrova. U balneosanatorijumu za seoske trudbenike u Čustendilu dr V. Kazandžijeva i V. Mladenov primenili su lečenje pčelinjim otrovom pomoću elektroforeze, ultrazvuka i lokalnom upotrebom. To isto uradila je i dr P. Počinkova u Prvoj sofijskoj gradskoj bolnici.

Poslednjih godina, broj privrženika Iečenja pčelinjim otrovom povećao se u svim zemljama. Tako npr. u Sjedinjenim Državama apiterapija se odvojila u posebnu medicinsku granu sa svojim specijalistima. Usled velike potražnje, ubrzo su razrađene različne metode za dobijatije pčelinjeg otrova.

Nekada su pčele ubijane da bi iz njih izvukli otrov. Kasnije su, kao npr. u Ilertisenu (Nemačka), počeli da gaje pčele u košnicama specijalno za dobijanje otrova. Preko leta pčele se hvataju pincetom i lakim pritiskom primoravaju da ubadmjem izlivaju svoj otrov na specijalnoj upijaćoj hartiji. Sovjetski autori prepcručuju sledeći efikasniji metod: pčele se stavljaju u veliki zatvoren stakleni sud u koji se pušta hloroform. Hloroform razdražuje pčele i one izlivaju svoj otrov po zidovima suda, odakle se isti skuplja pošto usahne. U poslednje vreme u Sjedinjenim Državama i u nekim zapadnoevropskim zemljama, kao i u Bugarsko pčelinji otrov dobija se draženjem pčela pomoću električne struje. Pčele izlivaju svoj otrov po površini jednog ogleđala, odakle se skuplja i prerađuje, a same pčele ostaju nepovređene. Ova metoda primenjena je i kod nas u nekim preduzećima.

Hemijski sastav pčelinjeg otrova

Pčelinji otrov je bezbojna gusta tekućina s karakterističnim mirisom meda i oporim ukusom. Ima kiselu reakciju (pH vodenog rastvora je 4,5—5,5) i specifičnu težinu 1,131. Na otvorenom prostoru brzo se suši i stvrdnjava. U vodi se rastvara lako, a u mravljoj kiseleni i alkoholu od 60° malo teže. Lanže (1915) je dokazao da je pčelinji otrov termostabilan i da mraz i visoka temperatura (115° C u toku 60 minuta)ne utiču na njegova svojstva. Vesk (1935) je utvrdio da se može u suvom stanju čuvati godinama ne gubeći svoja toksička svojstva. Otporan je prema bazi i kiselini. Pod uticajem nekih bakterija i hranljivih fermenata gubi svoje otrovno dejstvo.

Proučavanjima Nojmana (1958), Fišera (1935), Habermana (1964), Artemova (1962) i dr. umnogome je objašnjen hemijski sastav pčelinjeg otrova. On sadrži belančevine (protein hidrohlorid, koji je postojan na toploti), lipoide (spadaju u grupu stearina), zatim razne kiseline i baze.

Prema tvrđenju Fišera i Nojmana (1953), u sastav pčelinjeg otrova ulaze takođe ugljeni hidrati, vodonik, azot, sumpor, fosfor, mangan, kalcijum i drugi elementi. Prema Henšleru (1954), pčelinji otrov sadrži jake koncentrate acetilholina i manje količine histamina (do 1%). Pomoću hromografije i elektroforeze, na filtrirpapiru je utvđeno da se kompleks belančevina u pčelinjem otrovu može podeliti u 8 komponenata (frakcija), od kojih su najznačajnije F 0, F 1 i F 2.

F0 je bez određenih hemijskih i farmakoloških osobenosti. Njene belančevine nisu otrovne.

F1 rastvara crvena krvna zrnca, skraćuje glatka i poprečnoprugasta vlakna mišića, smanjuje krvni pritisak, blokira periferijske i centralne nervne sinapse (spojeve) itd. Njena izoelektrična tačka leži u alkalnoj sredini (pH 11). Deluje toksički, postojana je na velikoj toploti, sadrži tzv. melitinske belančevine s molekularnom težinom 35000. Hromatografska ispitivanja otkrila su u F 1 trinaest vrsta aminokiselina: glikokol, alanin, valin, leucin, izoleucin, serin, tionin, lizin, arginin, asparaginsku kiselinu, glutaminsku kiselinu, triptofan i prolin.

F2 ima pH 10. U njen sastav ulaze, osim pomenutih kod F 1 trinaest aminokiselina još i sledećih pet: tirozin, cistin, metionin, fenilalalin i histidin. Intravenozno ova frakcija nije otrovna. Sađrži dva aktivna elementa: fosfolipazu A i hijaluronidazu (Žak, 1955; Heberman, 1957; V. Noskova, 1961). Ferment fosfolipaza A rastavlja nezasićene masne kiseline, pretvarajući ih od lecitina u izolecitin, koji je otrovan i izaziva hemolizu eritrocita.

Biološko dejstvo pčelinjeg otrova

Većina starijih autora pripisuje lekovito dejstvo pčelinjeg otrova mravljoj kiselini koja se u njemu n lazi. Sada je ovo shvatanje odbačeno kao netačno. Margejrot i Karpi (1906) pripisuju toksičko dejstvo pčelinjeg otrova lipoidima, a Fliri (1920) ga objašnjava prisustvom materija bliskih saponinima životinjskog porekla, kao kod zmijskog otrova. Neki autori objašnjavaju to dejstvo histaminom, čija je reakcija slična reakciji pčelinjeg otrova (Feldberg i Kelvej, 1938; Akerman, Mauer, 1944). Kasnije je utvrđeno da reakcija koju izaziva pčelinji otrov nije identična s reakcijom koju izaziva histamin (Neuman, 1954). Pčelinji otrov u većim količinama izaziva hemolizu eritrocita. Isto dejstvo imaju i F 1 i F 2. Za F 1 karakteristična je direktna hemoliza eritrocita, a za F 2 indirektna. (Fosfolipaza A iz F 2 rastavlja nezasićene masne kiseline i pretvara ih u lecitin i izolecitin, koji izazivaju hemolizu.)

Pčelinji otrov utiče na zgrušavanje krvi. Arthus (1919) i Lyssi (1921) dokazali su na kunićima da pri intravenoznom ubrizgavanju pčelinjieg otrova dolazi do slabljenja koagulacije. Artemov i saradnici (1962) dugo su proučavali uticaj pčelinjeg otrova na zgrušavanje krvi. Po njihovom miš’jenju, toksička doza otrova usporava dejstvo fermenata koji učestvuju u zgrušavanju i koje se vrši reflektornim putem. U venskom sistemu velikog krvotoka nalaze se zone u kojima se stvaraju refleksi, na koje otrov utiče usporavajući zgrušavanje krvi.

Pčelinji otrov utiče na glatke i poprečnoprugaste mišiće time što izaziva toničko skraćivanje, slično onome koje izaziva acetilholin.

Po mišljenju Artemova (1958), pčelinji otrov ima svojstvo da inobiliše odbrambene snage organizma i podstiče rad hipofize i nadbubrežnog sistema. Time on objašnjava njegovo lekovito dejstvo kod alergičkih oboljenja, kolagenskih bolesti i dr., gde nalaze primenu glikokortikoidi i ACTH (adrenokortikohormoni).

N. M. Artemov (1962) i Haberman (1957) dokazali su da pčeJinji otrov ima sposobnost da blokira ganglije. Prema njima, on ometa prenošenje nadražaja u ganglije vegetativnog nervnog sistema, blokira prenošenje nervnog impulsa srca preko vagusa. Upravo to svojstvo pčelinjeg otrova blokira simpatićke sinapse, pre svega one centralne, i otkriva zanimljive perspektive za kliničare.

Poznat je hipotenzički i hipotonički efekat pčelinjeg otrova na krvne sudove, pri čemu se njihova propusna moć povećava (Artemov, 1951). Na osnovu toga, od pre izvesnog vremena u Sovjetskom Savezu pčelinji otrov se upotrebljava za lečenje hipertonije, endarteriitisa, čireva u želucu, povećanja sekrecije štitaste žlezde (E. Fiškov, 1954: G. Zajcev i A. Arhangelski, 1956; N. Kavecki i Lizunova, 1954; A. Leviški, 1960).

U organizmu pčelinji otrov izaziva i lokalne i opšte pojave. Lipoidna frakcija otrova izaziva lokalnu reakciju i upalu: crvenilo, otok, povećanu T° kože, žarenje i bol. Ponekad upala obuhvata veliku površinu. Lokalna reakcija može se pojaviti odmah ili posle nekoliko časova, pa čak i posle 48 časova. Sluzokoža i konjunktiva reaguju mnogo jače, tako da mogu nastati i trajne posledice. Opšte pojave izazivaju toksičko dejstvo pčelinjeg otrova na centralni nervni sistem, koje se ostvaruje reflektornim putem. Neki organizmi su superosetljivi na pčelinji otrov. Kod njih ubod pčele inože da izazove oštru alergičku reakciju, koja se ponekad završava i smrću. Inače, totalna toksična reakcija nastupa usled velikog broja uboda — od 300 do 500 pčela (E. Alekser, 1964). Slučaji superosetljivosti prema pčelinjem otrovu su retki. Zabeleženi su slučajevi kada je smrt nastupila kako usled pojedinačnih uboda, tako i usled većeg broja istovremenih uboda (300—1000). Artemov je posmatrao pojavu adaptacionog sindroma usled dejstva pčelinjeg otrova, koji se ispoljio u vidu zaštitne reakcije organizma stupanjem u dejstvo sistema hipofiza — kora velikog mozga — nadbubrežna žlezda. Adaptacioni sindrom je izraz nespecifične zaštitne reakcije organizma, koji se javlja kao odgovor na toksičko dejstvo otrova. Davanje pčelinjeg otrova u malim dozama je od velikog značaja, jer ono podstiče rad odbrambenih snaga organizma.

Antibiotska svojstva pčelinjeg otrova

O njima najpre govori Fizikalis (1922), a kasnije Junge(1941), Ortel i Makverd (1955). Po mišljenju ovih autora, pčelinji otrov ima baktericidno i bakteriostatično dejstvo prema 17 vrsta bakterija. Najjasnije je ovo dejstvo izraženo prema grampozitivnim bakterijama, dok su se gramnegativne bakterije pokazale kao najotpornije. Prof. H. A. Hauze stavlja pčelinji otrov u red najjačih baktericidnih sredstava. Sovjetski istraživači P. M. Komarov, A. S. Erštejn, A. D. Baladin i I. P. Koop su utvrdili da u vodenom rastvoru pčeiinjeg otrova u razmeri 1 : 50 000 nema mikroorganizama, dok rastvor u razmeri 1 : 500 000 do 1 : 600 000 podstiče razmnožavanje paramicijuma.

U Bugarskoj su takođe vršena proučavanja baktericidnih svojstava pčelinjeg otrova (dr St. Mladenov, 1961—1963). Izvršeni su opiti sa sledećim mikroorganizmima: hscherkhia coli, Staphylococcus aureus, Streptococcus haemolyticus, Paramaecium caudatum, Stvlonichia mytilis, Euglena viridis, kao i sa amebama. Otrov je uziman od pčela u normalnim uslovima života preko cele godine, zatim od pčela koje su u toku 20 dana živele izolovano u specijalnoj maloj košnici i prihranjivane šećernim sirupom, i najzad od pčela koje su živele u istim uslovima, ali su osim meda i šećernog sirupa dobijale penicilina i streptomicina.

Rezultati ovih proučavanja potvrdili su ranije objavljene podatke o baktericidnim osobinama pčelinjeg otrova. Najjače antibiotsko dejstvo pokazao je onaj otrov koji je dobiven za vreme najaktivnije berbe meda kada se pčele vraćaju s paše. Otrov pčela koje su hranjene šećernim sirupom u slabijem rastvoru uopšte ne deluje antibiotski, a otrov pčela koje su prihranjivane sirupima s dodatkom penicilina i streptomicina ili medom ima kudikamo slabije dejscvo od otrova pčela sabiračica nektara i polenarica. Otrov oduzet pčelama u toku zime, u rano proleće ili u kasnu jesen, ima vrlo slabo baktericidno i protistocidno dejstvo. Najjače lokalne i opšte reakcije javljaju se za vreme letnje sezone, dok ubodi pčela za vreme zimske sezone, kao i ubodi pčela hranjenih na veštacki način (sirupom, medom i dr.), izazivaju mnogo slabije reakcije.

Metodika primene pčelinjeg otrova

Unošenje pčelinjeg otrova u organizam bolesnika u cilju lečenja vrši se na više načina: direktnim ubodom (klasični metod), injekcijom, utrljavanjem, elektroforezom, supertonom, aerosolnom i parnom inhalacijom i peroralno.

Klinički rezultati primene pčeiinjeg otrova, koji su dobiveni poslednjih godina u SSSR-u CG. Zajcev, K. Porjadin, E. Alesker), Rumuniji (A. Parteniju), Kini (Fan Ču), Austriji (K. Terč), Francuskoj (M. Peren, K. Lanže), Svajacarskoj (Roš) i dr., pokazali su da je od svih metoda najefektnije intrakutano unošenje otrova prirodnim ubodom pčele.

Pre no što otpočne lečenje, treba proveriti osetljivost bolesnika na pčelinji otrov. To se donekle može utvrditi putem anamneze, ali je najsigurniji način obavezno uzimanje bioloških proba. One se vrše u dve etape, najbolje u oblasti krsta. Kožu treba očistili dobro alkoholom i eterom pre uboda pčele. Nakon 5—10 sekundi, žaoku treba izvaditi da ne bi u organizam ušla velika količina otrova. Sleđećeg dana se proverava da li urin sadrži belančevine i šećer, a zatim se uzima druga biološka proba. Ovaj put žaoka ostaje jedan minut. Sutradan se ponovo vrši analiza mokraće. U slučaju normalne mokraće i pozitivne reakcije organizma, lečenje može početi.

Pčela se hvata s leđa prstima ili pincetom i postavlja na mesto uboda. Žaoka ostaje zabodena oko jedan čas, dok se potpuno ne umiri. Potrebno je jedanput nedeljno u toku lečenja vršiti analizu krvi i mokraće. Preporučuje se za vreme kure uzimanje meda peroralno po 100 g dnevno. Lečenje se može kombinovati s drugim lekovima ili fizioterapijskim i balneoterapijskim procedurama. U slučaju da organizam ne podnosi pčelinji otrov, lečenje se obustavlja. U slučaju aiergičke reakcije, smesta se ubrizgava supkutano 1 ml rastvcra adrenalina (1:1000), kalcijev hlorid, brom, aiergozan i sredstva za regulisanje rada srca.

Prema N. Jojrišu (1964) lečenje pčelinjiin ubodima se sprovodi po sledećoj shemi: prvog dana jedan ubod, drugcg dana dva uboda, trećeg dana tri uboda, i tako dalje do desetog dana. Posle tri dana odmora, lečenje se nastavlja svakodnevnim ubadanjem triju pčela, kojese nastavlja dok broj pčela ne dostigne 180—200. U sanatorijskima uslovima pod nadzorom kvalifikovanog medicinskog osoblja, vreme lečenja može se skratiti na taj način što se povećava broj uboda za svaku proceduru, npr. prvog dana dva, drugog četiri, trećeg šest, četvrtog osam, a od 5. do 24. danapodevet pčelinjih uboda na dan. Ako bolesnik ne može da podnese tako velike doze, broj uboda može se smanjiti na 5. Na taj način, za 24 dana bolesnik će dobiti 125 uboda, a preostalih 75 po povratku kući.

Prof. G. Zajcev (1964) određuje mesto i broj uboda u zavisnosti od vrste oboljenja i individualnih osobina bolesnika. Kod spondiloartrita, najpogodnije mesto je deo kičme u oblasti pojasa (krsta). Lečenje počinje sa 2—4 uboda, s tim što se u slučaju dobre podnošljivosti može povećati i do 25 za jednu proceduru. Kod defortmcionog artritisa, ubodi se vrše, osim na krstima, i na povređenim zglobovima udova. Njihov broj može postepeno dostići 20 uboda za proceduru. Kad je posredi arterioskleroza krvnih sudova udova iii endarteriitis, ubodi se vrše u oblasti pojasa duž sednjačnog živca i odgovarajućih udova. Za jednu proceduru potrebno je 8—12 pčela. Kod trofičnih i živih rana, ubo li se vrše na rastojanju 5 cm od periferije rane, a broj uboda ne sme biti veći od 12 za jednu proceduru i od 180—200 za jednu kuru. Kod reumatskog karditisa, horeje i bronhijalne astme, pčele se stavljaju u oblasti grudnog koša (spreda, s leđa i sa strane), a broj uboda za jednu proceduru ne sme biti veći od 6. Kod oboljenja perifernog nervnog sistema, ubodi se vrše duž povređenog nerva, a kod lumbagr i išijasa (radi ulitisa), u oblasti pojasa i krsta, tako da njihov broj ne prelazi 8 — 12 za jednu proceduru. Kod hipertonije, ubodi se vrše u oblasti pojasa, a broj uboda ne sme biti veći oJ 6.

E. M. Alesker (1964) preporučuje dve sheme lečenja: kratka i duga. Kratka kura traje 2—3 nedelje i obuhvata 80 — 150 uboda (po 8—12 na jednu proceduru), dok produžena kura traje 6—8 nedelja i obuhvata 300—500 uboda. I jedna i druga mogu se ponoviti u toku jedne godine.

Za ubrizgavanje u bolesnikov organizam upotrebljava se prečišćen standardizovan pčelinji otrov u ampuiama, koji se dobijaju mnogim zemljama. Ubrizgavanje se vrši intrakutano i supkutano. Normalna doza iznosi 0,1, 0,2 ili 0,3 ml. Ovaj metod ima to preimućstvo što omogućava praviino doziranje i može se primeniti kako u bolničkim, sanatorijskim i polikliničkim uslovima, tako i kod kuće.

Metod elektroforeze uveo je 1936. god. Genske. Zasniva se na elektrolitičkoj dfsocijaciji pčelinjeg otrova u električnom polju. Uvođenje jona vrši se preko dva pola. Dobre strane ovog metoda su što je bezbolan i lako izvodljiv, i što se otrov dostavlja tačno na određeno mesto.

Kod elektroforeze koriste se hidrofilni jastučići različite veličine, što zavisi od površine polja kroz koje treba utisnuti otrov. Pošto se dovoljno nakvase toplom vodom i dobro ohlade, jastučići se poškrope pčelinjim otrovom, stavljaju se na određeno mesto i vezuju za anodu i katodu galvanskog aparata. Jačina struje je 6—16—20 mA, a trajanje procedure 20—30 minuta. Jedna kura obuhvata 15—20 procedura. Ovaj metod takođe zahteva prethodnu biološku probu s 5 ml apitoksinskog rastvora, dva dana jedno za drugim. U slučaju dobre podnošljivosti, doza se može povećati na 10—15 ml. Svakog sedmog dana obavezno se vrši analiza urina.

Utrljavanje otrova u kožu je lak i praktičan način, pa se stoga primenjuje u mnogim zemljama. U tu svrhu priprema se mast kad se pčelinjem otrovu doda vazelina, salicilne kiseline i izvesna količina silikatnih kristala koji imaju zadatak da ozlede kožu, pošto apitoksin prelazi u čovekovu krv samo kroz povređenu kožu.

Unošenje pčelinjeg otrova putem inhalacije još uvek se retko primenjuje. Sovjetski i češki autori saopštavaju da su primenom ove metode dobili dobre rezultate kod oboljenja organa za disanje.

Mogućnosti peroralne primene pčelinjeg otrova još nisu dovoljno dokazane. Amerikanac Dž. Brodman (1958) predložio je upotrebu pčelinjeg otrova u obliku tableta. Tablete sadrže određenu količinu otrova, očišćenog od belančevina, i obojene su različito prema dozi koju sadrže. Za jednu kuru petrebno je 25 tableta koje sadrže otrov 215 pčela. Međutim ovaj metod pokazao se kao neefikasan pošto pčelinji otrov pod uticajem stomačnocrevnih fermenata postaje neaktivan.

Preparati s pčelinjim otrovom

Ovi preparati pripremaju se u obliku vodenog ili uljanog rastvora u ampulama za ubrizgavanje, u obliku masti i linimenata za utrljavanje i u obliku tableta za peroralno uzimanje (držati ispod jezika). Najpoznatiji su sledeći:

Preparat ATr(SSSR) — mastan rastvor, 1 ml sadrži 3 jedinice pčelinjeg otrova , primenjuje se intrakutano i supkutano.

Preparat KF% — slabiji od KFX, primenjuje se na isti način.

Melissin (SSSR) —u ampulama, primenjuje se supkutano, u toku jedne kure 15—20 injekcija, po 1 ml svakog drugog dana.

Apitoxinum (SSSR) — u ampulama, primenjuje se supkutano u toku jedne kure 20 — 30 injekcija svakog drugog dana.

Apitoxinum Linimentum (SSSR) — za utrljavanje.

Apitoxinum unguent (SSSR) — za utrljavanje. (U slučaju dobre podnošljivosti maže se oboleli zglob ili mesto ujutru i uveče u toku jedne nedelje. Posle prekida od 15 dana, lečenje se ponavlja. Pre mazanja, koža se pere toplom vodom i sapunom.)

Apisathron (Zapadna Nemačka) — u ampulama, primenjuje se supkutano.

Apisathron unguent — u tubama, za utrljavanje.

Drugi preparati: Apicur, Forapin, Virapinum i dr.

Primena pčelinjeg otrova kod pojedinih oboljenja

Endarteriitis i arterioskleroza periferijskik krvnik stidova. Kod ovih oboljenja pčelinji otrov umanjuje bolove, širi krvne sudove, sprečava spazmatičke napade i normalizuje priliv krvi u tkivima i njihovu ishranu. G. P. Zajcev i V. T. Porjadin (1958 — 1960) saopštavaju da su dobili dobre rezultate kod ovih oboljenja. G. P. Zebold (1960) primenio je takvo lečenje u 126 slučajeva endarteriitisa i u 86% dobio povoljne rezultate.

Hronični infiltrat, trofički čir i tromboflebit. Salikov saopštava da je sproveo lečenje ovih oboljenja pčelinjim otrovom i da je dobio pozitivne rezultate u 60% slučajeva. U stručnim izdanjima se javlja da i drugi autori preporučuju i primenjuju pčelinji otrov kod gornjih oboljenja (K. A. Forster, 1949; Zajcev i Arhangelski, 1956; G. P. Zajcev i V. T. Porjadin, 1958; V. A. Gorškov, 1960).

U dermatološkoj praksi pčelinji otrov s uspehom seprimenjuje kod furunkuloze, dermatita i psorijaze (Forster).

Hipertonija. Korišćenje pčelinjeg otrova za lečenje hipertonija zasniva se na njegovom svojstvu da prekida prenošenje impulsa preko prasimpatikusa, da čini srčani mišić neosetljivim prema acetilholinu, da blokira vegetativne ganglije simpatikusa i da smanjuje spazme koronarnih sudova srca i krvnih sudova udova. Sve to izaziva smanjenje krvnog pritiska, uklanja spazme i normalizuje priliv krvi u tkiva. Osim toga smanjuje se količina holesterina u krvi i njena sposobnost zgrušavanja, dok se obnavljanje krvi ubrzava. Blagotvorno delovanje pčelinjeg otrova na hipertonična oboljenja potvrđuju mnogi autori (L. Bine iM. Birsten, 1939; V. Nejman, 1954; N. E. Kavecki i M. I. Lizunova, 1957; Geranke, 1937; I. Kononenko, 1958).

Oboljenja perifernog nervnog sistema. Na inicijativu akademika M. B. Krola, 1938. god. H. I. Erusalimčik primenio je pčelinji otrov za lečenje sednjačnog, bedrenog i drugih nerava. Pčelinji otrov je ubrizgavan supkutano na bolesnom mestu. Posle 3 — 4 injekcije nastupalo je poboljšanje, a posle osme injekcije skoro svi pacijenti bili su zdravi. E. L. Fiškov (1954) saopštava da je od neuritisa izlečio 95%, od lumbaga i išijasa 75% i odmiozitisa 86% slučajeva. E. G. Krivoluckaja i V. A. Petrov (1960) lečili su 100 bolesnika od upale trostrukog živca (trigeminus) i dobili potpuno ozdravljenje.

Reumatizam. U stručnoj literaturi ima mnogo saopštenja o uspešnom lečenju reumatskih oboljenja pčelinjim otrovom (Terč, Peren, Kijeno, Kajter, Lanže, Roš, Fiškov, Gorškov i dr.).

Reumatoidni artritis. Mnogi autori visoko cene lečenje reumatoiđnog artritisa i spondiloartritisa pčelinjim otrovom. Fiškov potvrđuje blagotvorno delovanje pčelinjeg otrova u 61% slučajeva infektivnog artritisa i 40% deformacionog artritisa. Zajcev i Porjadin od 200 bolesnika dobili su dobre rezultate kod 127, zadovoljavajuće kod 46 i bez promene kod 24. A. N. Zebold (1960) dobio je u 90% slučajeva raznih vrsta artritisa i u 80% slučajeva spondiloze delimično ili potpuno ozdravljenje.

Atergička oboljenja. Hag iKenig su 1936. god. s uspehom Iečili 16 bolesnika od letnje kijavice. Fiškov (1954) lečio je 211 bolesnika od raznih alergičkih oboljenja (koprivnjače, Kvinkeovog edema, letnje kijavice i dr.) i dobio dobre rezultate. E. Alesker (1964) lečio je s uspehom 6 bolesnika od hemoragičke toksonoze kapilara. Po mišljenju autora, apizotron i ubodi pčela pokazali su se efikasnijim od adrenokortikotropnih hormona i kortizona.

Bronhijalna asma. Fiškov (1954) primenio je pčelinji otrov (preparat) za lečenje bronhijalne astme kod 59 bolesnika i dobio dobre rezultate kod 30. Naročito dobro dejstvo zapaženo je kod dece. V. F. Vojtik (1958) je posmatrao kliničko ozdravljenje 26 od svega 85 bolesnika. Alesker je lečila 190 bolesnika od bronhijalne astme i u većini slučajeva dobila dobre rezultate. Lećenje je trajalo 6 — 8, a ponekad i do 10 nedelja sa 250 — 500 uboda ilis ubrizgavanjem 5 — 8 mg apizatrona.

Očne boiesti. Docent O. I. Šerševska na Očnoj klinici u Novosibirsku lečila je pčelinjim ubodima teške slučajeve iritisa i slabljenja vida i dobila pri tom dobre rezultate. Posle 3 — 4 dana nastupalo je ozdravljenje i vraćanje oštrine vida. Na očnoj klinici Medicinskog instituta u Ciorkom primenjuje se pčelinji otrov u obliku masti (,,virapin“) za lečenje keratitisa, reumatičnog iritisa, reumatičnog skleritisa i episkleritisa.

Dijeta za vreme apiterapije

Za vreme lečenja potrebno je uzimati 50 —120 g medanadan. Zabranjena je upotreba alkoholnih pića i jakih začina. Treba izbegavati uzimanje pčelinjeg otrova posle obilnog obroka, vodenih procedura i dugih šetnji. Posle procedure bolesnik treba da provede pola do jedan čas u krevetu. Preporučuje se da se za vreme apiterapije drži mlečno-biljna dijeta. Hrana (mleko, mlečni proizvodi, voće) treba da bude bogata vitaminima, mineralnim solima, mikroelementima.

Uticaj pčelinjeg otrova na sastav krvi

Pčelinji otrov u dozvoljenim dozama ne izaziva promene u krvnoj s!ici. Međutim dugotrajna upotreba može izazvati promene koje se zapažaju pri upotrebi adrenokortikotropnih hormona kao što su: neutrofilna leukocitoza, monocitoza, eozinopenija (koja na kraju iečenja prelazi u eozinofiliju), ubrzana sedimentacija eritrocita.

Za vreme iečenja pčelinjim ubodima usporava se proces koagulacije (npr. posie vađenja zuba). Česti su slučajevi krvarenja nosne sluzokože. To pokazuje da pčelinji otrov ima izrazito antikoagulaciono dejstvo.

Kontraindikacije

Po svome dejstvu i osobinama pčelinji otrov je sličan zmijskom otrovu. Pri njegovoj primeni treba postupati individualno, u zavisnosti od osetljivosti bolesnika prema njemu i od prirode i težine bolesti. Kao preparat sa jakim biološkim dejstvom, pčelinji otrov je kontraindiciran kod akutnih infektivnih oboljenja, gnojnih procesa, tuberkuloze, hepatitisa, nefritisa, šećerne bolesti, zloćudnih tumora, organskih oboljenja centralnog nervnog sistema, anemije, nedovoljnog zgrušavanja, srčane mane II i III stepena, za vreme trudnoće i menstruacije, pre operacije i uopšte kod lica koja su jako osetljiva na otrov.

Količina otrova od 500 istovremenih uboda pčela izaziva smrt. Ona iznosi oko 50 mg. Kod normalno osetljivog i zdravogčoveka 100 — 200 istovremenih uboda izazivaju teško oboljenje, praćeno vrtoglavicom, gađenjem, povraćanjem, prekomernim znojenjem, lučenjem pljuvačke, bolovima u stomaku i prolivom. Krvni pritisak se smanjuje, a u mokraći se pojavljuje hemoglobin. Najzad nastupa koma.

Prilikom uboda, otrov zahvata pre svega respiratorni sistem, krvotok i nervni sistem. U grudima se oseća pritisak koji prelazi u astmu. Krvni pritisak se smanjuje, a u sastavu krvi nastaju različite promene. Trovanje je praćeno grčevima i nesvesticom. Kod manjeg broja uboda ove pojave su slabije i imaju lokalni karakter (otok, svrab, glavobolja, groznica). Jake bolove izazivaju ubodi ti oblasti usana, nosa, ušiju i na vrhovima prstiju. Zabeleženi su smrtni slučajevi 20 minuta posle uboda u oblasti vrata i po glavi. Najopasniji su ubodi na sluzokoži — u oblasti gornjih disajnih orgaua, mekog nepca, grla i očnih jabučica. Kod osetljivih organizama s’.ika je mnogo izrazitija. U težim slučajevima superosetljivosti najbolje deluje vitamin C i kalcijum intravenozno, s adrenaiinom supkutano. Za poboljšanje rada srca daje se kofein ili korazol, a za umirenje živaca luminal, veronal i hlorazin. Ljudi sa preteranom osetljivošću, teškim srčanim oboljenjima i skloni kožnim reakcijama i ekcemima treba da izbegavaju dodir sa pčelama.

Mazanje nepokrivenih delova tela mešavinom ricinovog i iavandulinog ulja može u izvesnoj meri otkloniti opasnost od uboda. Ako se žaoka izvadi blagovremeno dok otrov još nije prodro u kožu, ove pojave se mogu izbeći ili umanjiti. Vađenje žaoke prstima ne preporučuje se, jer se na taj način otrov iz mehurića istiskuje u kožu. Žaoka se može odstraniti kakvim oštrim predmetom (nožem, iglom i dr.). Lokalne pojave najbolje se sprečavaju kad se žaoka izvadi i mesto uboda namaže medom, belim lukom, rastvorom amonijaka, alkoholom, rastvorom kalijevog permanganata ili se stavi hladan oblog. Na opšte pojave najbolje utiču injekcije kofeina i kapljice kardiazola.

Pčelinji mleč (sastav, svojstva i lekovitost)

Skoro svuda u svetu, negde ranije negde kasnije,ali u jednom kratkom vremenskom periodu, pitanje pčelinjeg mleča i njegove primene u medicini postalo je veoma aktuelno. U mnogim kapitalističkim zemljama lekovita svojstva i mogućnosti pčelinjegmleča višestruko su preuveličavana i reklamisana kao dugo tražena panaceja XX veka — univerzalni čudotvorni lek koji bolesne leči, a zdrave podmlađuje. Međutim rezultati lečenja nisu odgovarali reklami i profitima koje su od toga nagomilale pojedine velike trgovačke firme na Zapadu. U medicinskoj praksi sigurnost se izgrađuje na mnogobrojnim posmatranjima. Pritom ne sme se zaboraviti da su u pitanju objekti koji se nikad ne mogu međusobno izjednačiti, jer svaki bolesnik predstavlja posebno tle na kome se pojavljuje i razvija bolest. Kad se određuje i utvrđuje vrednost jednog novog leka, kao što je slučaj s pčelinjim mlečem, eksperimentator ne sme zaboraviti svoje osnovne obaveze — da se čuva slučajnih podudaranja, prevremenih zaključaka i prenagljenih uopštavanja. Potrebno je pažljivo tumačenje činjenica, tako da se u slučaju povoljnog rezultata uvek može utvrditi i izdvojiti šta j zasluga leka, a šta prirodnog razvoja bolesti, odnosno higijene i dijete.

Do novog se ne dolazi odjedanput, k njemu vode plime i oseke. Dovoljno je da bacimo pogled na nekadašnje metode i sredstva za lečenje i da uporedimo ushićenje koje su neka od njih izazivala sazaboravom koji je posle toga dolazio; njihovo veličanje i njihovo osuđivanje čakiod strane jednogistog pokolenja, pa da se uverimo s kolikim je kolebanjem priman svaki nov lek. U toku te borbe između poverenja i sumnje počela su se ocrtavati lekovita svojstva i vrednost pčelinjeg mleča i u isto vreme stao se sužavati obim njegovih stvarnih mogućnosti. U ovom momentu u mnogim zemljama u laboratorijskim i kliničkim uslovima vrši se preciziranje lekovitih svojstava pčelinjeg mleča. Nadajmo se da će nauka i medicinska praksa uskoro tačno odrediti njegovo mesto i značaj kao lekovitog i profilaktičnog sredstva.

Još u XVI—XVII veku poznati prirodnjak i pčelar Svamerdam skrenuo je pažnju pčelarima na značaj pčelinjeg mleča za gajenje i funkcionisanje matice. Kasnije Fransoa Iber (XVIII v.) nazvao ga je „carskim jelorn“ (gelee royal). S. Kaplas (1953) obraća pažnju na mogućnost njegove primene u medicini.

Hemijski sastav i hemijska svojstva

Jaje iz koga će se izleći buduća matica polaže se u specijalno okce u obliku žira, zvano matičnjak. U njemu pčele hraniteljice ubrzano deponuju specijalnu hranu — pčelinji mleč — u kojoj larva buduće majke pliva u bukvalnom smislu reči.

Pčelinji mleč stvaraju mlade pčele radilice u svojim ždrelnin žlezdama, koje se nalaze na gornjoj vilici. To je gusta kašasta masa koja je do trećeg dana starosti larve beličasto-prozračna, a zatim dobija zagasito-žućkastu nijansu. Ima specifičan miris i nakiseo ukus.

Sastav pčelinjeg mleča nije ustaljen, ali u njemu preovlađuju belančevine i vitamini. Osim toga, pčelinji mleč sadrži i sve ostale osnovne materije, potrebne za izgradnju i opstanak živih bića: masti, ugljene hidrate, aminokiseline, fermente, masne kiseline i hormonoidne materije. Prirodni mleč sadrži do 18% belančevina, od 9—18% ugljenih hidrata, od 1,73—5,68% masti i više od 1% mineralnih soli.

U grupi belančevina otkriveno je preko 20 aminokiselina: arginin, asparagin, asparaginska kiselina, valin, glikokol, glutamin, glutaminska kiselina, lizin, leucin, metionin, oksiprolin, prolin, serin, treonin, triptofan, fenilalanin, histidin, cistein i dr. Zbog toga pčelinji mleč možemo uvrstiti u red najhranljivijih i biološki najaktivnijih produkata prirode. Pčelinji mleč sadrži i neke vitamine koji mu pridaju još veći značaj.

Sovjetski autori (Vinogradov, Zebold i dr.) utvrdili su sledeći vitaminsk sastav pčelinjeg mleča (u miligramima na 1 g mleča): vitamin B, (tiamin, aneurin) 1,2—1,3; B2 (riboflavin, laktoflavin) 6—8; B6 (piridoksin, adermin) 2—10;

PP (nikotinska kiselina, H3, nikotinamid) 48—125; folijumska kiseiina (vitamin Bc) 0,5—2,2; vitamin H (biotin) 1,6—4; vitamin B5 (pantotenska kiselina) 180—200; askorbinska kiselina (vitamin C) 2—4; B12 (cijankobalamin) 150. Glavni izvor vitamina u pčelinjem mleču jeste cvetni prah. Verovatno i mlade pčele imaju sposobnost sinteziranja nekih vitamina u svojim ždrelnim žlezdama.

Pčele proizvode mleč takođe i za larve iz kojih će se izleći pčeie radiiice i trutovi, ali je on slabijeg kvaliteta. Matičina larva dobija mnogo veću količinu pantotenske kiseline nego larve pčela radilca. Ditrih je primetio da izvesna količina pantotenske kiseline, dodata hrani pčela, znatno ubrzava rast podmlatka. Utvrđeno je da pčele prihranjivane belančevinama i pantotenskom kiselinom imaju veoma razvijene ždrelne žlezde i proizvode više mleča, i obratno — pčele prihranjivane avitaminskom hranom imaju manje žlezde i proizvode manje količine mleča sa nedovoljnom sadržinom vitamina.

Dosada su u pčelinjem mleču pronađeni sledeći mikroelementi: gvožđe, sumpor, magnezijum, mangan, kalcijum, hrom, silicijum, nikl, kobalt, cink, srebro i fosfor. Kobalt je sastavni deo vitamina B12 i aktivno učestvuje u izmeni belančevina u organizmu. Visoka koncentracija cinka u pčelinjem mleču svakako utiče stimulativno na razvitak jajnika. U pčelinjem mleču ima još acetilholina (0,8—1,2 mg%), holinesteraze, fermenata, hormonoidnih materija, fruktoze i glikoze.

U literaturi je zapaženo saopštenje o uspešnom izolovanju oksi-A2-decenove kiseline isključivo iz mleča namenjenog matici. Nosioci Nobelove nagrade Butenand i Rembold dobili su 1955. god. ovu kiselinu u obliku kristala. Ona spada u red nezasićenih karbonskih kiselina i deluje protiv raka. To je dalo osnova nekim lekarima da preporučuju pčelinji mieč kod kanceroznih oboljenja

Pobrojane osobine pčelinjeg mleča osiguravaju intenzivnu razmenu materije. U toku 5—6 dana matična larva povećava svoju težinu 3000 puta, a larve pčela radilica samo 1500 puta. Matica se potpuno razvija za 16 dana, a pčele radilice za 21 dan.

Dobijanje i čuvanje pčelinjeg mleča

Čovek za svoje potrebe koristi pčelinji mleč iz još nezatvorenih matičnjaka. Većina autora smatra da je najbolji mleč larvi od 3—5 dana starosti. Najviše mleča (250—300 mg) sadrže matičnjaci s Iarvama od 3 dana. Iz čelijica mleč se vadi staklenom ili drvenom iopaticom (špatulom), a kad se radi o većim količinama, izvlači se sisaljkom (vakuum-aparatom). Pri manipulaciji treba se strogo pridržavati higijenskih propisa kako bi se sprečilo njegovo zagađivanje i kvarenje. Da bi mleč bio kvalitetniji, treba birati jača pčelinja društva s većim brojem mladih pčela. Njihova hrana treba da sadrži dovoljno belančevina (cvetnog praha, pekarskog kvascaidr.) Francuski naučnik Alen Kaja dokazao je da jedno pčelinje društvo može proizvesti 2,5 puta više mleča ako se njegovoj hrani dodaju mlečne belančevine i vitamin C.

Ima više načina kako bi se pčelinje društvo nateralo da polaže veći broj matičnjaka. Najprostiji i najpristupačniji način je ostaviti pčelinje đruštvo bez matice i podmetnuti mu veštačke matične ćelijice s jednodnevnim larvama. Tada mlađe pčele počinju da deponuju u njih velike količine mleča. Najrentabilnija je siva planinska pčela koja ima sklonost da polaže jednovremeno i do 100 matičnjaka. Za to vreme pčele treba prihranjivati hranom bogatom šećerima, belančevinama i vitaminima, najbolje sirupom od meda ili šećera sa dodatkom polena ili pekarskog kvasca (po P. Pejčevu).

Šmit predlaže da se oduzimanje mleča vrši svakog trećeg dana. Od jednog dobrog pčelinjeg društva, uz potrebno staranje, za 3—4 meseca može se dobiti 400—600 g pčelinjeg mleča.

Izložen svetlosti i vazduhu u normalnim kućnim uslovima, pčelinji mleč počinje brzo da se raspada. Zato neki preporučuju da se čuva u medu (jedan deo mleča na sto delova meda). Sovjetski ispitivači Jojriš, Vinogradov i Zajcev nisu tog mišljenja. Oni smatraju da med dezaktivira neke elemente koji se sadrže u mleču. Međutim mnogi drugi autori nisu saglasni s njima i smatraju da med čuva pčelinji mleč od raspadanja. Preporučljivo je da se mleč drži u medu u tamnim i dobro zatvorenim posudama. Kad pčelin mleč dobije izgled pene, to znači da je u njemu nastao proces raspadanja i da je neupotrebljiv. Mleč se najbolje može očuvati u hladnjaku na temperaturi od 0CC. N. P. Jojriš preporučuje konzerviranje mleča u alkoholu od 40—45°. Međutim drugi autori (P. Pejčev i D. Toreva) tvrde da alkohol menja neke njegove osobine — izaziva zgrušavanje belančevina i slabi baktericidno dejstvo. U poslednje vreme sve više se primenjuje liofilizacija pčelinjeg mleča sušenjem u vakuumu na temperaturi od 45°C.

Antibiotska svojstva pčelinjeg mleča

Mnogi autori u svojim publikacijama saopštavaju da pčelinji mleč ima antibiotsko dejstvo i da ubija bakterije ili sprečava njihovo množenje. Pošto mleč sadrži pH 3,6, mnogi pripisuju ovo njegovo svojstvo kiseloj reakciji. Od 1961. god. naovamo vršili smo ispitivanja protivbakterijskog dejstva bugarskog pčelinjeg mleča na grampozitivne i gramnegativne mikroorganizme, kao i na neke jednoćelijske praživotinje (amebe, infuzorije i dr.). Ispostavilo se da svež i dobro sačuvan pčelinji mleč ima svojstvo da ubija bakterije i protozoe, kao i da sprečava njihovo razmnožavanje. U Višem medicinskom institutu u Plovdivu P. Pejčev i D. Toreva vršili su slična proučavanja i našli da pčelinji mleč đeluje izrazito antibiotski. U Lenjingradskom veterinarskom institutu L. V. Aleksandrova utvrdiia je da pčelinji mleč sprečava razviće sleđećih mikroorganizma: Bacillus anthracoides, Bac. mesentericus, Str. haemolyticus, Bact. typhi abdominalis (S. typhosa), Bact. dysenteriae Flexneri i dr.

Razređeni pčelinji mleč brzo gubi svoju baktericidnu i antibiotsku sposobnost. Melampi i Gubler smatraju da mleč ubija mikobakterije tuberkuloze. Derevič (Rumunija) tvrdi da mleč u rastvoru 1:10 još uvek uništava viruse gripa. Iz Italije saopštavaju da su neki italijanski naučnici uspeli da iz pčelinjeg mleča izoluju antibiotik u obliku kristala. H. Kabrik i O. Kabrik utvrdili su da liofilizirani mleč koncentracije 1:20 do 1:50 ubija infuzorije u roku od jednog minuta. U Venecueli Stejskala je proučavao tripanocidno dejstvo pčelinjeg mleča i utvrdio da on uništava opasnu Tripanosoma cruci u roku od 4—8 minuta. To isto vredi i za amebnu dizenteriju. Rumunski naučnici A. Petresko i A. Derevič prvi saopštavaju o antivirusnim svojstvima pčelinjeg mleča. U alantoidnu šupljinu kokošijeg zametka oni su ubrizgavali virusnu kulturu sa 2 mg pčelinjeg mleča u vodenom rastvoru. Svi opiti bez izuzetka pokazali su da se virusi nisu razvili, a iz tih jaja su se izlegli normaini pilići.

Dejstvo pčelinjeg mleča na organizam

Kao što smo pomenuli, pčelinji mleč sadrži mnoštvo materija koje su od velikog značaja kako za razvitak pčelinje i matične larve, tako i za čovečji organizam. To su utvrdili mnogobrojni istraživači svojim opitima na ljudima i životinjama. Proučavanja poznatog francuskog naučnika Šovena (1957) pokazala su da pčelinji mleč utiče na neke osnovne biološke procese kod životinja i biljaka. On je stavljao pčelinji mleč u hranu kunića, koza, krava i drugih domaćih životinja i konstatovao povećanje količine hemoglobina i crvenih krvnih zrnaca. Krzno životinja postajalo je gušće, glađe i sjajnije, a same životinje energičnije i življe. Feliks Murat tvrdi da pčelinji mleč podstiče delatnost muških i ženskih polnih žlezda kod pilića. H. Hajl (1939) potvrđuje to isto dejstvo na miševima. Opiti Ard ja takođe potvrđuju da pčelinji mleč uklanja pojave starenja kod pacova, petlova i kokoši. N. Savčuk sa Univerziteta u Odesi hranio je svilene bube rastvorom pčelinjeg mleča. Bube su dobile u težini i učaurile se 2—3 dana ranije, a prinos svile povećao se za 265% u odnosu na kontrolne primerke.

P. Pejčev sa Višeg medicinskog instituta u Plovdivu utvrdio je da matični mleč podstiče izmenu saharomiceta (kvasnih gljivica), ubrzava klijanje seraena skoro dva puta u odnosu na kontrolne primerke i podstiče razvitak niklih biljaka. Njegovi opiti sa punoglavcima i ribicama pokazali su da pčelinji mleč usporava nastupanje smrti. Mnogi autori saopštavaju da pčelinji mleč deluje stimulativno na organizam samo dok se uzima.

Dejstvo pčelinjeg mleča zavisi od količine. Male i srednje đoze ubrzavaju razmenu materija u organizmu i njegovo rastenje (životinje dobijaju u težini), dok veći obroci (500—1000 mg na kilogram telesne težine) usporavaju razvitak i smanjuju težinu životinja. Opširna proučavanja kliničkog i biološkog dejstva pčelinjeg mleča izvršili su poznati francuski naučnici R. Šoven, A. Kaja, R. Vilson, O. Homer i dr. U mnogim socijalističkim zemljama sada se vrše opsežna kliničko-eksperimentalna istraživanja s ciljem da se rasvetle neka važna pitanja u vezi s dejstvom pčelinjeg mleča na pojedine bolesti, organe i sisteme.

Nedovoljno je proučen uticaj pčelinjeg mleča na centralni nervni sistem. Ispitivanja koja je vršio s opitnim psima N. Bošev sa Višeg medicinskog instituta u Plovdivu pokazuju da pčelinji mleč u razmeri 0,5—2,5 mg na jedan kilogram telesne težine utiče stimulativno na centralni nervni sistem. Bezklekov je intravenoznom primenom mleča uspeo da izazove nadražaj centra za đisanje.

ProučavanjaN. Pejčeva, Artemova i dr. pokazuju da pčelinji mleč pokazuje stanovito dejstvo na vegetativni nervni sistem. To dejstvo ogleda se u draženju parasimpatičnog živca, a preko njega i krvnih sudova i glatkih mišića, tj, slično je dejstvu acetilhoiina. Davanjem atropina ovaj efekat se uklanja. Ništa se ne govori o direktnom uticaju na parasimpatikus, ali opiti pokazuju da davanje pčelinjeg mleča izaziva pojačano lučenje adrenalina od strane nadbubrežnih žlezda. Istovremeno dejstvo pčelinjeg mleča na vagus i simpatikus je važno njegovo svojstvo, kojim se može objasniti normalizacija pritiska kod hipertonije i hipotonije, kao i kod vegetativnih neuroza. Pčelinji mleč, primenjen na izolovano srce žabe ili kunića, usporava njegov rad i smanjuje stepen kontrakcije. U većim dozama izaziva atrio-ventrikularni blok, što se svakako može objasniti uticajem mleča na vagus, koji je sličan uticaju acetilholina.

Mnogi autori smatraju da peroralno uzimanje pčelinjeg mleča poboljšava funkcije miokarda i koronarnih sudova, smanjuje anginozne napade i pojačava radnu sposobnost srca. Ubrizgan intravenozno, on smanjuje arterijalni pritisak i izaziva širenje krvnih sudova. Peroralno ili stavljanjem ispod jezika mleč deluje slabije nego ubrizgan u mišić. Njegova sposobnost da izaziva širenje krvnih sudova objašnjava se draženjem vagusa i direktnim uticajem na glatku muskulaturu. Matični mleč utiče reflektorno i na ganglijske centre. Ako se pčelinji mleč ubrizga intravenozno u jedno uho kunića, dolazi do širenja kapiiara i u drugom uhu. Peroralno ili injekcijom primljeni mleč ne menja karakter disanja, ali se kod astmatičkih oboljenja zapaža smanjenje broja napada i pobolšanje subjektivnog osećanja bolesnika. Mehanizam ove pojave nije objašnjen. U mnogim publikacijama se zastupa mišljenje da pčelinji mleč poboljšava razmenu materija i konstruktivne procese. Njegova konzumacija povećava potrebe srca, mozga i mišića za kiseonikom. Kod dijabetičara je konstatovano smanjenje šećera u krvi posle uzimanja mleča, međutim ovo njegovo dejstvo nije postojano.

Primena pčelinjeg mleča u medicini

Pitanja koja se odnose na primenu pčelinjeg mleča u svrhu lečenja, na njegovo farmakološko i fiziološko dejstvo, kao i pitanja metodike (doziranje, način upotrebe i dr.) još nisu dovoijno objašnjena. Ncka od ovih pitanja nalaze se u procesu preciziranja, zbogtoga metode koje se ovde saopštavaju ne treba smatrati konačnim. Neke od njih će s vremenom svakako pretrpeti izmene.

Mnogobrojna saopštenja raznih autora pokazuju da se pčelinji mleč s uspehom primenjuje za lečenje dečjih hipotrofija, praćenih ozbiljnim poremećajima u ishrani i razviću deteta (rđ v apetit, nesanica, slabost, zakržljalost, starački izgleđ i dr. anomalije).

Z. Lebedeva sa II moskovskog medicinskog instituta lečila je pčelinjim mlečem hipotrofičnu novorođenčad od 2—7 meseci, koja su pre togabezuspešno lečenaraspoloživim sredstvima. Lečenje je tnjalo 10 15 dana. Za to vreme tri puta na dan deci su stavljane peroralno svećice od 5 mg pčelinjeg mleča. Posle nedelju dana Lebedeva je konstatovala poboljšanje kod svih malih pacijenata. Sarui, Rrfi i dr. takođe su leč li hipotrofičnu decu, ali liofiiiziranim mlečem, po 1—2 mg na dan supkutano. Uticaj je bio povoljan, đeca su dobila u težini, dobila su ponovo normalnu boju kože i siuzokože, san i apetit su se poboljšali, E. M. Foteva i N. I. Rošal (SSSR) lečili su 40 hipotrofične dece od 4 meseca do 2 godine starosti. Najmanjima mleč je davan peranalno, u vidu svećica od 5 mg tri puta na dan, a većim u vidu tableta od 10 mg, dva puta na dan ispod jezika. Lečenje je trajalo 10—15 dana, a rezultati su ocenjeni kao vrlo dobri.

A N. Zebold je lečio hipotrofičnu odojčad i dobio dobre rezultate. Pčelinji mleč davan je peroralno s medom i supkutano u dozama od 0,25, 0,5 i 1 mg. Stanje svih pacijenata se poboljšalo. Dobre rezultate lečenja hipotrofične dece dobili su takođe Brojne, N. Iljaš, M. Vasilijeva, A. Libov i dr.

Pčelinji mleč reguliše razmenu materija i normalizuje sastav krvi (belančevine, soli, hemoglobin i crvena krvna zrnca). Kod dece mleč deluje kao jak biološki stimulator, koji aktivira sve vitalne procese u organizmu.

Pčelinji se mleč primenjuje i kod nekih oboljenja srca i krvnih sudova. Neki autori tvrde da on normalizuje krvni pritisak na taj način što ga kod hipotoničkog stanja povećava, a kod hipertoničkog smanjuje.

E. D. Mišenkov (SSSR) je proučavao dejstvo pčelinjeg mleča kod obolelih od šećerne botesti, poremećaja krvnog pritiska, spazama koronarnih i moždanih krvnih sudova i endarteriitisa. U toku 10—20 dana bolesnici su dobijali po 10—20 mg mleča tri puta dnevno ispod jezika. Autor je mišljenjada mleč deluje blagotvorno kod ovih oboljenja, da sprečava proces arteroskleroze i reguliše količinu holesterina u krvi. Kadisev je lečio pčelinjim mlečem arterosklerozu i pratio kretanje holesterina, količinu belančevina u krvi i odnos između albumina i globulina. Lečenje je obavljeno u tri serije od polOđanas dozorn 20—30 mg. Konstatovano je smanjenje holesterina u krvi, a stenokardični napadi su popustili. San, apetit i pamćenje su se poboljšali.

G. P. Zajcev i V. T. Porjadin s uspehom su lečili endarteriitis i arterosklerozu udova pčelinjim mlečam. Primenjuju ga u tabletama od 10 mg tri puta dnevno. Posle 20 časova ne treba ga uzimati, jer izaziva nesanicu. Po mišljenju autora, lečenje pčelinjim mlečom daje dobre rezultate, naročito u početnom stadijumu bolesti.

Nemanova je posinatrala 30 bolesnika sa stenokardijom od 46—64 god. starosti, koji su pre toga lečeni drugim lekovima, ali bez rezultata. U toku 3—4 nedelje bolesnici su dobijali svakog dana po 2—4 tablete sa 10—15 mg pčeiinjeg mleča. Napadi stenokardije su popustili, a kod nekih bolesnika i sasvim prestaii. Slične rezultate dobila je i Behteva. A. Sevastijanova saopštava o uspešnom iečenju stenokardije mešavinom mleča i glikoze u prahu u razmeri 1: 25. Ovoj mešavini dodavala je vrućeg rneda od 60°C i od toga pripremala meke tablete po metodu T. V. Vinogradova, koje sadrže po 20 mg svežeg pčelinjeg tnleča. Kura je trajala 20 dana, dnevno po 3 tablete pre jela.

I Krenicki, A. Nizov i 1. Lupačov sa Rjazanskog medicinskog instituta lečili su 44 bolesnika od stenokardije i arteroskleroze, dajući im po 15 mg pčelinjeg mleča 4—5 puta na dan. Posle desetog dana kod 41 bolesnika napadi su prestali ili popustili. Kod 25 pacijenata napadi se nisu pojavili 6—18 meseci posle lečenja.

S. N. Labodin i E. Nesmejanova primenjivali su pčelinji mleč sa alkoholom u rastvoru 1 :20, tri puta dnevno po 5 kapljica i u vidu piluia od 20 mg tri puta dnevno ispod jezika. Rezultati kod hipertonije i spazama moždanih krvnih sudova biii su dobri.

Nemački naučnik Šmit prvi je obratio pažnju na uticaj pčelinjeg mleča na organizam u periodu starenja.Po njegovom mišIjenju, od svih prirodnih bioloških stimulatora pčelinji pileč zaslužuje najviše pažnje. On ima trofičko, toničko i antispazmatičko đejstvo i poboljšava vid, apetit i pamćenje starijih osoba.

Francuski lekar Destrem ispitivao je dejstvo pčelinjeg mleča na mnogim bolesnicima koji su patili od staračke slabosti, iznurenosti organizma, anemije, smanjenog krvnog pritiska, prevreinenog starenja, nesvestice i psihičke depresije. On je bolesnicima ubrizgavao dnevno po 20 mg mleča intramuskularno i konstatovao opšte poboljšanje iaktiviranje odbrambenih snaga organizma.

Mnogi autori su mišljenja da pčelinji mleč poboljšava apetit, ubrzava rast, utiče na razvitak pojedinih organa i sistema, jača odbrambene snage organizma i održava bodro raspoloženje. Njegovo okrepljujuće dejstvo može se objasniti bogatom sadržinom vitamina, soli, mikroelemenata i dr. Postoji mišljenje damleč reguliše rad žlezda sa unutrašnjom sekrecijom. Mnogi istraživači saopštavaju o jačanju polnih funkcija posle uzimanja pčelinjeg mleča. Uzrok tome svakako leži u njegovom svojstvu da utiče svestrano na proces razmene materija, na njegovo jačanje i regulisanje. To njegovo svojstvo pruža mogućnost iskorišćavanja pčelinjeg mleča za podizanje iznurenih bolesnika posle dugog bolovanja.

Prof. R. Šoven primenio je pčelinji mleč kod 134 paeijenta između 70 i 75 godina starosti koji su se žalili na opštu iznurenost organizma i jasne simptome starosti. Posle lečenja apetit se poboljšao, krvni pritisak normalizovao, težina povećala, a subjektivno raspoloženje poraslo. Konstatovano je opšte jačanje organizma, normalizovanje tonusa i obnavljanje polnih funkcija.

U stručnim medicinskim izdanjima pojavila su se saopštenja o pozitivnim rezultatima primene pčelinjeg mleča kod bronhijalne astme. To se objašnjava njegovim blagotvornim dejstvom na tonus simpatikusa i parasimpatikusa. P. Pejčev iznosi podatke o lečenju bolesnika od bronhijalne astme u Plovdivskom medicinskom institutu. Bolesnici su dobijali dnevno po 50 mg mleča intramuskularno. Dobiveni rezultati ocenjeni su kao dobri.

Dermatolozi iz mnogih zemalja saopštavaju o primeni pčelinjeg mleča kod nekih kožnih oboljenja (seborejni ekcem, hronićni ekcem, trofički čirevi i dr.). Rezultati lečenja ocenjeni su kao dobri. Sovjetski i čehoslovački specijalisti predlažu da se kod ekcema pčelinji rnleč primenjuje aerosolnim raspršavanjem rastvora od 0,5% direktno na obolelo mesto.

F. Begler dobio je dobre rezultate u lečenju anemije. On je konstatovao povećanje broja eritrocita i hemoglobina kao i normalizaciju retikuloendotelnog sistema.

Nemački lekar 1. Kubin s uspehom je primenjivao pčelinji mleč za lečenje’ trofičkih čireva metodom elektroforeze.

Austrijski lekar F. Artner lečio je 1355 bolesnika od epikondilitisa, artritisa, neuralgija i neuritisa išijadičnog živca unošenjem pčelinjeg mleča putem elektroforeze.

Šmit je lečio atoniju creva, pomanjkanje apetita, nedovoljnu razmenu materija, psihićke depresije, slab vid, nesanicu, neuralgije i dr. i dobio pri tom dobre rezultate.

U medicinskim izdanjima se saopštava o pozitivnim rezultatima lečenja pčeiinjim mlečom reumatizma i artritisa u kombinaciji sa pčelinjim ubodima.

Mi smo primenjivali pčelinji mleč sublingvalno (ispod jezika) kod neuroze, miksedema, stenokardije, hipertonije i malaksalosti. Rezultati koje smo dobili biči su dobri i podudarali su se sa rezultatima već pomenutih autora.

Profilaktičko dejstvo pčelinjeg mleča

U mnogim zemljama pčelinji mleč preporučuje se kao profilaktično sredstvo koje povećava odbrambenu snagu organizma i čini ga otpornim prema nazebima i drugim oboljenjima.

N. Jojriš saopštava da je često profilaktički primenjivao protiv gripa alkoholnu emulziju od pčelinjeg mleča i dobijao pri tom dobre rezultate. On preporučuje profilaktično mazanje nosne sluzokože emulzijom pčelinjeg mleča i uzimanjem 20 kapi ove emulzije sublingvalno, ili prskanjem usne sluzokože tri puta dnevno u toku 3—4 dana.

U Rumuniji pčelinji mleč se ceni ne samo kao prirodna hrana već i kao efikasno profilaktičko sredstvo. U njihovim prodavnicama prehrambenih proizvoda kupcima se predlaže pčelirji mleč pomešan s medom (1 g mleča na 100 g meda), koji se čuva na temperaturi ispod 20°C. Preporučuje se odraslima po 10 g a deci po 5 g mešavine na dan za jačanje organizma.

Doziranje i način upotrebe

Najpristupačniji način korišćenja pčelinjeg mleča je njegovo uzimanje neposredno iz matičnjaka. Takva konzumacija, kombinovana sa pčelinjim ubodima i uzimanjem meda ili cvetnog praha, može se oba> iti na samom pčelinjaku. Preimućstvo ovog načina je u tome što se pčelinji mleč uzima u potpuno prirodnom stanju bez ikakvih promena u njegovom biološkom sastavu i lekovitim svojstvima. Jedini je nedostatak nemogućnost tačrogdoziranja.

Pristupačan način primene pčelinjeg mleča je i kombinacija s medom u razmeri 1:100, koju preporučuju neki francuski naučnici. Uzima se po pola kašičice1 (oko 50 mg mleča) dnevno sa zadržavanjem u ustima ili pod jezikom. U toku jedne kure treba konsumirati 1—5 g pčelinjeg mleča.

Vinogradov i Sevastijanov predlažu meke pastile od glikoze u prahu i 20 mg pčelinjeg mleča. Pastile se pripremaju svakog dana i uzimaju se 3—4 komada na dan u toku 12—18 dana.

Nesmejanova i Jojriš preporučuju rastvor pčelinjeg mleča u alkoholu od 45° u razmeri 1:20. Uzimaju se 5—lOkapljica četiri puta dnevno jedan čas pre jela.

U Francuskoj se pčelinji mleč za peroralno uzimanje priprema u vidu ampula. Ovaj preparat pcznat je pod imenom „gelee royal“.

Pčelinji mleč može se ubrizgavati intramuskularno ili supkutano u vidu vodenog ili fiziološkog rastvora.

Destrem, Ardi, Zaharov i dr. ubrizgavali su pčelinji mleč intravenozno, međutim tad postoji opasnost od kolapsa.

Poslednjih godina skoro svuda u svetu primenjuje se konzerviranje pčelinjeg mleča u liofiliziranom stanju, što omogućuje duže očuvan:e njegovih lekovitih svojstava. Takvi preparati su sledeći: GR-50 (Francuska), u dozama od 1—2 mg za supkutano ubrizgavanje; aplicum (SSSR) u tabletama od 10—20—30 mg, 2—4 puta dnevno sublingvalno iu svećicama rektalno; Z-114 (ČSSR); apitonin (Bugarska) u kapsulama od 20—50—60 mg za sublingvalnu upotrebu; „gelee royal“ Holcinger (FRN) za elektroforezu. Sve preparate treba čuvati u hermetički zatvorenim posudama u hladnjaku pri temperoturi ispod 0°C.

Kontraindikacije u Lečenju pčelinjim mlečom: Adisonova bolest, akutne zarazne bolesti, oboljenje nadbubrežne žlezde, alergičnost na mleč.

Alergičnost i propratne pojave manifestuju se u alergičkoj reakciji: kožni osipi, lokalna upala, crvenilo, svrab, bolovi u trbuhu, poremećaji u varenju hrane, povraćanje, proliv. Mleč ne treba davati uveče, jer često izaziva reakcije i nesanicu. Smrtonosna doza za miševe je 15 g na 1 kg telesne težine.

Pčelinji vosak i njegov značaj za medicinu

Vosak se stvara u specijalnim žlezdama pčela radi’.ica. Čovek ga dobija od saća posle vrcanja meda. Pošto se očisti od meda, saće se topi u kipućoj vodi i vosak Upliva na površini. Kad se ohladi i stvrdne, ponovo se topi i lije u kalupe, posle čega je gotov za upotrebu.

Fizička svojstva. Vosak je čvrsto telo zrnaste strukture. Boja mu je svettožuta, do tamnožute, retko kad sa zelenkastom di crvenkastom nijansom, što zavisi od hrane pčela i pre svega od prirodnih mineralnih boja koje su sadržane u propolisu i cvetnom prahu. Ima prijatan m ris meda. Gori blistavim plamenom bez d’ma i lako se meša sa mastima i uljem, čineći s nj:mr homogenu masu. Specifična težina na temperaturi od 15°G iznosi 0 956—0,969 g. S povečanjem temperature spec. težina mu se smanjuje za 0,008 g na svaki stepen. Topi se na temperaturi od 62—72°C. Pri zagrevanju pretvara se u meku phstičnu masu koja se lepi po prstimr. Pri gorenju, jedan kilogram voska oslobađa 1050 velikih kalor ja. Zagrevanjem do 95—100° na površ’ni voska stvara se penasta masa, što je rezultat raspadanja emulzije i odvajanja vode. Zagrevanjem od 150—230° pena nestaje i ovršina voska postaje čista. Na 300° vosak počinje da se dimi, jer nastaje raspadanje ugljovodonika i odvajanje isparijivih materija. U tom stanju je zapaljiv.

Kad vosak stoji dugo, po njemu se hvata sivkastobeličast prah, što je znak da je vosak čist. Njegovo poreklo nije poznato. Na temperaturi 35—40° ovaj prah nestaje i vosak dobija svoju raniju prirodnu boju. To isto dešava se i kad se vosak zagreva na suncu.

Pčelinji vosak treba čuvati na suhom i čistom mestu, gde nema mineralnih ulja, benzina, nafte, plavog kamena i dr. otrovnih preparata.

Hemijska svojstua. Po svom hemijskom sastavu, pčelinji vosak predstavlja, sklop različitih materija čija količina varira u zavisnosti od njegovog prrekla, tačnije od hrane pčela i od nač na dobijanja. U njegov sastav ulaze 80 delova ugljenika, 13 delova vodonika i 7 delova kiseonika. Ovi elementi su zastupIjeni u 15 različitih jedinjenja koja pripadaju složenim eterima (70,4—74,7%), slobodn’m masnim kiselinama (1.-i,5—15%) i zasićenim ugljovodonicima (12,5—14,5%). Osim toga, u njemu ima materija od kojih zavise boja i miris, kao i drugih minerala. Aromatične materije dolaze pre svega iz meda, što znači da su biljnog porekla.

U hemijskom pogledu vosak je veoma sličan životinjskim i biljnim mastima. Sve su to jedinjenja izvesnih vrsta alkohola s organskim kiselinama poznatim pod nazivom esteri (složeni eteri). Razlika je u tome što su biljne i životinjske masti esteri trovalentnog alkobol-glicerina, dok je vosak ester nekih jednovalentnih alkohola, koji sadrže mnogo ugijovodonika (cetil-alkohol, mericil-alkohol i dr.).

Vosak sadrži, osim toga, melisinsku kiselinu, ceril-alkohol, kao i izvesne kob’čine drugih viših alkohoia i ugljovodonika iz reda metana. Pčelinji vosak nije rastvorljiv u vodi. U hladnom alkoholu rastvara se teško, a u vrelom potpuno. Lako se rastvara u eteru, hloroformu, benzolu, benzinu i terpentinu, naročito zagrevanjem.

Vosak se upotrebljava u raznim granama industrije — kožarskoj, automobilskoj, tekstilnoj, staklarskoj, farmaceutskoj, prehrambenoj i drugde. Upotrebljava se takođe za izradu specijalnih olovki, mastila i tuševa (u fotografiji i štamparstvu). Pošto je otporan prema kiselinama, vosak ima primene u galvanoplastici i izradi hemijske aparature. Kao materijal koji ne propušta vodu, vosak se upotrebljava za impregniranje kože, hartije, lino’euma i drveta, za izrađivanje izolacionih materijala, lakova, masnih boja, plastelina, maziva za parket, kožu i dr., kao i za izradu kalupa za livenje mašinskih detalja, ukrasnih predmeta, skulptura itd.

Primena u medicini. Još od najstarijih vremena vosak se upotrebljavao kao lekovito sredstvo. I dan-danas on je neophodna sirovina u medicinsknj i farmaceutskoj industriji, jer se pomoću njega pripremaju razni melemi, maziva i flasteri.

Vosak sadrži veliku količinu vitamina A. Dok 100 g goveđeg mesa sadrže svega 60 UE tog vitamina, 100 g voska od saća sadrže 4096 UE.

U svome članku „Još o lečenju čireva narodnim lekovima“ („Praktična dermatologija“, br. I, 1939) D. M. Rapoport daje interesantno saopštenje o uspešnom lečenju kožne tuberkuloze melemom od voska i skorupa. Pčelinji vosak, naročito beli, glavni je sastojak kremova i obloga (maski) za hranjenje, stezanje, čišćenje i beljenje kože na licu, kao i đrugih kozmetičkih preparata.

U Sjedinjenim Državama se proizvodi specijalan preparat u vidu bombona od voska, meda i vitamina, koji podstiče lučenje pljuvačke i želudačnog soka i čisti zube od kamenca i naslaga, posebno kcd pušeča. Sličan preparat proizvodi i moskovska fabrika bombmia „Krasnij oktjabar“. Ove bombone su korisne za organizam, jer izazivaju pojačano lučenje pljuvačke, što sa svoje strane pojačava motorni rad želuca i lučenje želudačnog soka. Osim tcga, one dtluju blagotvorno na razmenu materija, krvotok i rad mišića, a vosak mehanički čisti zube i učvršćuje desni.

Propolis

Propolis (pčelinji lem) je smolasta materija koju skupljaju i prerađuju pčele radilice. Ima veoma prijatan miris i gorčast ukus. Lepljiv je, na toploti brzo omekša, a kad se ohladi, pretvara se u trošnu masu sličnu kolofotiijumu, tamne boje, sa smeđom ili zelenkastom nijansom. Sveži propolis ima žutu ili crvenkastu boju i građu s ičnu sirupu. Lako se meša s voskom. S vremenom se zgušnjava i dobija zelenosmeđu ili crvenkastosmeđu boju. Specifična težina mu je 1,112—1,136. Zahvaljujući tome, može se lako odvojiti od voska, koji pri topljenju isplovi na površinu, dok tečni propolis pada na dno. Topi se na temperaturi od 80—104°C. Kad se ohladi do 15°C, postaje trošan i ronljiv. Propolis je potpuno rastvorljiv u vrelom drvnom špiritusu, petrolejskom eteru, etilnom alkoholu od 70°, amonijaku, sirćetnoj kiselini i dr. U vodi se ne rastvara.

Hemijski sastav propolisa još nije dovoljno proučen. Osnovni sastojak sa činjavaju brjne smole (50—55%), eterska ulja (8—10%) i vosak (oko 30%) Sadrži takođv cvetni prah, izlučine pljuvačnih žlezda pčela, čađi i ulične prašine u neznatnim kol činama. M. N. Nikoiska i A. V. Kerjakin saopštavaju o znatnim količinama mineralnih elemenata —gvožđa, bakra, cinka, mangana, kobalta i dr.

Pčele spremaju propolis za svoje domaće potrebe. One njime oblažu unutrašnje zidove košnice u s.vrhu izolacije i mažu unutrašnjost ćelijica pre polaganja jaja radi dezinfekcije. Osim toga, propoiisom pčele baizamuju lešine živorinja i insekata koji su prodrli u košnicu, a koje pčele nisu u stanju da izbace napolje (miševi, krupniji leptiri i dr.) posle njihovog uginuća. Na taj način se sprečava nj hovo truljenje i zagađivanje košnice.

U pitanju porekla pčelinjeg lema mišlenja su podeijena. U staro dobasmatralo se da pčele skupljaju propolis od pupoljaka biljaka i da odnose u košnicu kao i cvetni prah. Po mišljenju M. Kistenmahera, osnovna masa propob’sa dobija se kao nusprodukat pri mlevenju cvetnog praha. Jedino kad nema dovoljno cvetnog praha, pčele skupljaju smolaste izlučine po pupoljcima i grančicama bdjaka i drveća. Poznato je da zrnca cvetnog praha imaju spolja omotač od celuloze, koji je prožet rastvorom balzamoidnih materija u eterskim uljima i smolama. Ova mešavina čuva cvetni prah od vlage i drugih nepovoljnih spoljnih uticaja. Da bi dobile mleč za ishranu larvi, pčele moraju da odvoje od cvetnog praha sve smolaste sastojke kao nesvarljive. Tako nastaje propolis, koji | čele ostavljaju po ivicama ramova u obliku kapljica koje se ubrzo osuše i u slučaju potrebe koriste.

Od propolisa se dobijaju najfiniji lakovi i politure za izradu nameštaja, gudačkih instrumenata, drvenih hranihca za pčele i dr. Ovi lakovi su toliko postojani da izdrže čak i u vreloj vodi.

Propolis se obično skuplia iz košnica u leto posle glavne paše. Tada je on još inekan i može se dobiti u čistim homogenim komadićima bez naročitih mehaničkih primesa. U toku sezone, od jedne košnice može se dobiti 100—150 g propolisa. Da bi se povećala njegova proizvodnja, pcsle glavne berbe u košnicu se stavlja specijalan magacin na čijoj se zadnjoj strani nalaze

okrugli otvori u prečniku do 10 mm. Na ove otvore stavljaju se spolja metalne mrežlce, kako u košnicu ne bi ulazile pčele kradljivice. Pčele se odmah prihvataju posla, nastojeći da što pre zapuše rupe propolisom. Na taj način od jedne košn ce može se dobiti 50—400 g pčelinjeg lema. Skupljeni lem u loptama od 150—200 g treba zaviti u pergament-papir i čuvati u zatvorenoj posudi na tamnom i hladnom mestu. Na suncu propolis brzo gubi svoju plastičnost.

Antibiotska svojstva propolisa

Iako je propolis odavno poznat kao lekovito sredstvo kako u narodnoj tako i u naučnoj medicini, konkretna proučavanja u vezi s njegovim antibiotskim svojstvima donedavno nisu vršena.

U SSSR-u, za vreme drugog svetskog rata, zauzimanjem L. M. Handrosa (1947), propolis je primenjen za lečenje gnojnih trauma i rana od vatrenog oružja. Pokušaji su vršeni u dvema hirurškim klinikama u Sverdlovsku i dali su dobre rezultate.

Prva sistematska proučavanja antibiotskih osobina propolisa izvršila je V. P. Kivalkina (1948).

Komadići svežeg mesa raznih veličina (2—20 g) pokrivaju se dobro propolisom i drže neko vreme u sobi na temperaturi od 16—18°C i u termostatu na temperaturi od 36—37°C. Zatim se ovi preparati podvrgavaju mikrcskopskoj i bakteriološkoj analizi. Autorka je utvrdila da propolis sprečava razviće putridne mikroflore, pošto su se komadići mesa sačuvali u potpuno svežem stanju. Drugi opiti vršeni su na taj nučin što su na propolis stavljani za određeno vreme patogeni mikroorganizmi. Proveravanjem je utvrđeno da su mikroorganizmi uginuli, drugim rečima da je propolis sam obavio sterilizaci ju.

Ako se hranljiva podloga ostavi neko vreme na otvorenom prostoru, već drugog dana u njoj će početi da se razvijiju mikrobi. Zajedno s tim, tečna hranljiva podloga postaje tamnija, dok se po čvrstom mesno-protonskom agaru pojavljuju kolonije mikroba koje se mogu videti golim okom. Ako se takvim hranljivim podlogama doda komadić propolisa, razviće mikroba prestaje. Ako se u hranljivu podlogu u kojoj se nalazi komadić propoiisa unese mikroorganska kultura, podloga ostaje sterilna, jer mikroorganizmi uginu. Ovi opiti pokazuju da propolis poseduje izrazita antimikrobna svojstva.

Antimikrobno dejstvo propolisa proučeno je u odncsu na sledeće mikroorganizme: hemoiitičke streptokoke, zlataste, bele i limunastožute stafilokoke, izazivača vrbanca, paratifusa i antraksa, Proteus vulgaris i izazivača američke kuge (truleži legla).

Najosetljivijt prema propolisu su grampozitivni mikrobi. Propolis zaustavlja dalje razviće spora, ali ih ne ubija. Pri zagrevanju, propolis ne gubi svoje antimikrobno dejstvo.

Ispitivanja K valkine utvrdila su bakteriostatičko i baktericidno dejstvo propolisa. Na pločicu propolisa ona stavlja nekoliko kapi aktivne kulture koja je držana nekoliko čtsova u termostatu na temperaturi povoljnoj za razviće mikroorganizama. Posle izvesnog vremena vrši se presejtvanje na hranljive podloge i prati razvitak nove kulture. Na taj način Kivalkina je utvrdila da izazivač vrbanca umire za 30 minuta, hemolitička streptokoka za 60 minuta, a sve stafilokoke i paratifusne bakterije za 120—180 minuta.

Antibakterijska svojstva propolisa zavise od vrste medonosnih biljaka, od sastava zemljišta, cd geografskog položaja i od načina spravljanja i čuvanja. Ove zaključke Kivalkine potvrdila su kasnije istraživanja A. A. Barskova, M. M. Nazipova, Z. H. Karimova i dr.i pored slabe rastvorljivosti propolisa u vodi, njegovi vodeni ekstrakti takođe imaju aniibakterijska svojstva.

Interesantna proučavanja propolisa i njegovih antibakterijskih svojstava izvrš o je francuski naučnik P. Lavi. On je proučavao dejstvo alkoholnih ekstrakata pčela, cvetnog praha i propolisa i utvrdio da najjače antibakterijsko dejstvo poseduje ekstrakt propolisa.

Primena propolisa u medicini

U narodnoj je medicini propolis odavno poznat kao siedstvo za lečenje rana, žuljeva i raka.

Danas se propolis naširoko primenjuje u veterinarstvu. Prvi su u tom pravcu počeli raditi saradnici Kazanskog veterinarskog instituta (K. H. Abdulin, V. G. Buškov, G. I. Indrisova, V. P. Kivalkina, M. N. Vereščagin i dr.), koji su primenili propolis za lečenje nekrobaciloze kod domaćih životinja, a takođe gnojnih i traumatskih rana, ekcema, vestibulovaginitisa u krava, toksičke dispepsije i dr. bolesti. Primena je ugiavnom spoljna (u obliku masti), peroralna (u obliku ekstrakta), a ponekađ i u obliku injekcija.

Mast (pasta) Kivalkine od. prirodnog propolisa spravlja se na taj način što se propolis čisti od primesa i trlja u porculanskoj stupici. U emaljiranoj posudi zagreva se vazelin do 45°C, zatim mu se dodaje strljani propolis i meša dok se ne dobije homogena masa koja se pre upotrebe filtrira kroz dvostruku gazu. Mesto vazelina može se upotrebiti lanolin.

Propolisno mleko za lečenje domaćih životinja dobija se na taj način što se u 1 1 mleka stavlja 50—100 g propolisa, zagreva na slaboj vatri i meša drvenom kašikom 10 minuta, a na kraju se filtrira kroz gazu.

Kivalkina je davala zamorčadi peroralno alkoholni ekstrakt propolisa i konstatovala jačanje odbrambenih snaga organizma, pojačano stvaranje specifičnih antitela, povećanje fagocitoze i otpornosti životinja prema infekcijama. Pri spoljnoj primeni zapažena je pojačana granulacija, čišćenje rana od gnojnih sekrecija i brža epitelizacija.

Primena propolisa u medicini zasniva se pre svega na njegovom antibakterijskom dejstvu. Studijska i sistematska proučavanja uticaja propoiisa na neka infektivna oboljenja vršena su uKazanskom medicinskom institutu. Saradnici Katedre za mikrobiologiju utvrdili su baktericidno svojstvo vodenog ekstiakta propolisa prema 100 sojeva mikroorganizama, medu njima prema izazivačima tuberkuloze* sifilisa, leptospiroze, difterije, mikoze i dr. Ispostavilo sa da jačina dejstva zavisi od stepena koncentracije.

Ekstrakt propolisa možerao dobiti ako na 100 g očišćenog od primesa i stucanog ili usitnjenog propolisa dodamo 100 ml destilisane vode i mešavinu kuvamo u zasebnoj posudi s vodom u toku nekoliko časova, a za’im je filtriramo. Gotovi ekstrakt je mutna tekućina tamnožute boje i smoiastog mirisa. On ut’če smrtonosno na mnoge mikroorganizme. Tako, na primer, pod njegovim dejstvom leptospire momentano uginu i raspadaju se, dok u razređenom ekstraktu koncentracije 1 : 100 takođe uginu, ali bez morfoloških promena. Ekstrakt propolisa deluje baktericidno i na bakterije tuberkuloze. Ako hranljivoj podlozi bakterija tuberkuloze dodamo propolisa i zatim izvršimo presejavanje, razvoja kolonija neće biti.

Saradnici Kazanskog medicinskog instituta vršili su posmatranja 105 bolesnika, od kojih 88 s akfivnom plućnom tuberkulozom, a ostali s bronhoadenitisom i bakterijama tuberkuloze u ispljuvku. Lečenje je obavljeno u stacionarnim uslovima. Bolesniii su dohijali preparate propolisa jedan čas pre jela tri puta na dan. Jedna grupa dobijala je propolisni maslac, druga rastvor propolisa u vodi i alkoholu, treća propolis s antibioticima i četvrta (kontrolna) samo antibiotike (streptomicin i para-amino-salicilnu kiselinu). Lečenje je trajalo od 4—10 meseci. Rezultati su bili povoljni. Kod 102 bolesnika subjektivno stanje i raspoloženje poboljšalo se već prvih dana lečenja, temperatura je spala, apetit se poboljšao, kašalj popustio, a san normalizovao.

Propolisni maslac dobija se na taj način što se 1 kg kravljeg maslaca rastopi u emaljiranoj posudi i na temperaturi 80°C doda 150 g očišćenog i isitnjenog propolisa. Mešavinu treba mutiti nemetalnom kašikom 20 minuta, dok se ne dobije homogena masa. Zatim se ponovo zagreva do 86°C i promeša nekoliko puta. Rastopina se filtrira kroz gazu ili metalno sito i čuva u dobro zatvorenoj posudi na tamnom, hladnom i suhom mestu.

Propolisni maslac ima žućkastu boju sa zelenkastim prelivom, specifični miris propolisa i prijatan gorčast ukus. Pri hlađenju, na dnu posude stvara se malo taloga. To su sitne čestice propolisa koje su prodrle kroz filtar. Taj talog nije štetan i može se konzumirati. U toku 4—10 meseci bolesnici pojedu po 4—7 kg propolisnog maslaca.

Alkoholni rastvor propolisa spravlja se u dve koncentracije — od 20% i od 30%. 100 g očišćenog i isitnjenog propolisa stavi se tt flakon i postepeno mu se dođaje 500 ml 96°-nog alkohola. Flakon se dobro zatvori i mućka 30 minuta, a na kraju mu se stavi etiketa sa datumom spravljanja. Flakon treba čuvati na tamnom mestu i s vremena na vreme promućkati, jer se na dnu stvara dvoslojni talog. Nakon 2—5 dana mešavina se filtiira kroz gazu. Ptavilno pripravljen i čuvan, ovaj rastvor može trajati više godina.

Alkoholni rastvor propolisa uzima se peroralno u vidu vodene ili mlečne emulzije (na pola čaše toplog mleka ili tople vode 20—40 kapi alkoholnog rastvora), tri puta na dan, 60—90 minuta pre jela.

Saradnici Katedre za farmakologiju i patološku anatomiju Kazanskog medicinskog instituta (Z. H. Karimova, M. T. Berim, K. B. Brudna, A. K. Zagidulin i S. Z. Tuktarova) utvrdili su da peroralno uzimanje propolisa ne deluje toksićki na organizam, već naprotiv, neutralizuje toksine koje luče izvesni mikroorganizini. Ovo korisno dejstvo propolisa dokazano je s egzotoksinom korinebakterije difteritisa. Posle obrade toksina vodenim ekstraktom propolisa, nisu zapažene nikakve lokalne ili opšte pojave intoksikacije kod zamorčadi, dok su kontrolni primerci, tretirani neobrađenim egzotoksinom, ubrzo uginuli od difterične intoksikacije. Ovo svojstvo propolisa od bitnog je značaja za lečenje infektivnih oboljenja praćenih intoksikacijom.

Gornji podaci karakterišu propolis kao cenjeno lekovito sredstvo s baktericidnim, antitoksičkim, protivupainim i anestetičkim dejstvom, a takođe kao stimulatora odbrambenih snaga organizma u borbi protiv infekcija.

Preimućstvo je propolisa, u poređenju s drugim medikamentima i preparatima, u tome što je potpuno bezopasan po organizam i što se može upotrebiti kako u kombinaciji s drugim lekovima, tako i samostalno.

U obliku masti, propolis se može primeniti i za lečenje tuberkuloze koze. B. Tihonov i V. Bolšakova lečili su 16 bolesnika s kožnoin tuberkulozom. Kod 10 je nastupilo kliničko ozdravljenje, a kod ostalih 6 neznatno poboljšanje.

G. Muhamedijarov uspešno je primenio propolisnu mast za lečenje hroničnih ekcema i neurodermdtita. Dosad su najbolji rezultati postignuti kod hroničnih neurodermatita.

F. T. Ramanov je utvrdio anestetičko dejstvo propolisa u Kijevskom stomatološkom institutu. Istraživanja su pokazala da se alkoholni rastvor propolisa koncentracije 2—4% može upotrebiti kao anestezin kod ješterica (afti), erozija i drugih povreda u usnoj šupljini. Rastvor propolisa koncentracije 0,25% izaziva anesteziju koja traje 12 minuta.

Propolisna mast pokazala se prilično efektnom i kod nekih Ženskih bolesti. Na akušerskoj klinici Krimskog medicinskog institut’a, I. A. Brusilovskij je posmatrao njeno dejstvo kod 120 bolesnica, od toga 56 s erozijom materičnog grlića, a ostale s kolpitisom, cervicitisom, endocervicitisom i dr.

Lečenje je sprovedeno na sledeći način:

Posle osmatranja vagine i čišćenja sekreta, na obolelo mesto se stavlja tampon s propolisnom mašću. Pr ‘cedura se ponavlja svakodnevno u toku 10—12 dana. Već trećeg ili četvrtog dana površina rane postaje bledocrvena, lučenje prestaje, pojavljuju se oaze epiiela. Epitelizacija se obično vrši od periferije ka unutrašnjosti rane. Potpuno ozdravljenje sa nestankom ramca i inflamatornih promena konstatovano je kod 79 bolesnica (65,8%1, delimično ozdravljenje sa znatnim smanjenjem ranjave površine i upale kod 28 pacijen, tkinja (23,3%), a nepromenjeno stanje kod ostalih 13 bolesnica. Propolisna mast nije toksična, ne draži sluzokožu i podstiče epitelizaciju.

U stručnoj literaturi ima saopšlenja u kojima se iznose pozitivni rezultati primene propolisa i kod oboljenja organa za disanje putem inhalacija. U tu svrhu stavlja se 60 g propolisa i 40 g voska u čašu ođ aluminijuma zapremine 300—400 ml, koja se opet stavlja u veći metalni sud s kipućom vodom. Inhalacije se vrše u toku dva meseca, ujtru i uveče po 10 minuta. Lekovito dejstvo pripisuje se fitoncidima koji se nalaze u propolisu.

U literaturije takođe opisano antigripozno i virocidno dejstvo 10%-nog alkoholnog ekstrakta propolisa. Zasada ovo njegovo dejstvo je utvrđeno samo in vitro, ali daje osnova za dalja eksperimentalna i klinička ispitivanja gripoznih i drugih virusnih infekcija.

Propolis i njegova svojstva nisu još dovoljno proučeni, ali će se njegova primena u medicini ubuduće svakako proširivati.

Cvetni prah

U načelu, cvetni prah i nije pčelinji proizvod. Ovde ćemo ga razmotriti, prvo, da bismo istakli njegov veliki značaj u životu pčelinjeg društva, i, drugo, imajući u vidu njegovu ulogu u budućnosti za očuvanje čovekovog zdravlja. Nesumnjivo i ubuduće pčela će ostati glavni dostavljač cvetnog praha za potrebe ishrane i medicine.

Cvetni prah sačinjavaju muške polne ćeli e cvetonosnih biljaka. On se stvara u prašniđma koji se nalaze pri osnovi tučnika. Kad prah sazri i postane sposoban za oplođivanje, prašne kesice se otvaraju. Vetar i insekti prenose prah na druge cvetove i na taj način oplođuju ženske polne ćelije. Polenska zrnca su nevidljiva golim okom, ali ima biljaka kod kojih su ona grupisana po nekoliko, a ponekad i masovno. Spoljni omotač zrnca načinjen je od celuloze koja je skoro nesvarljiva. Polenska zrnca pojedinih vrsta biljaka razlikuju se međusobno po veiičini, obl ku i boji. Blagodareći tome, ona se mogu raspoznati pod miko skopom. Na taj nač n možemo odrediti poreklo i cvetnog praha i nektara. U poslednje vreme prihvaćeno je da se vrsta meda određuje analizom cvetnog praha. Veličina polenskih zrnaca kod pojedinih biljaka varira najčešće između 0,015 i 0,050 mm, ali može dostići i 0,15—0,20 mm.

Po svom obiiku, polenska zrnca mogu biti okrugla, eliptična, trouglasta, rogljasta itd. Tako npr. prah bagrema ima trouglast oblik, vibe eliptičan, vaierijane rogljast, a suncokreta okrugao sa šiljcima. Boja polenskih zrnaca takođe je različita: kod bagrema bledunjavobela, kod valerijane smeđa, kod suncokreta žuta itd. Od dugog stajanja cvetni prah gubi svoju boju. Cvetovi različitih biljaka sadrže nejednak broj polenskih zrnaca. Tako u jednom cvetu jabuke mogu se nabrojati do 100 000 zrnaca, a u cvetu lešnika i do 1 000 000. Pčele radije skupljiju prah od jedne vrste biljaka, ali u nedostatku istorodne paše pribegavaju i drugim biljkama. Količina praha koju pčela može preneti odjedanput kreće se od 0,008 do 0,015 g.

Skupljeni prah pčele stavljaju u korpice na svojim zadnjim nogama i nose u košnice. Taj prah nije čist, već je pomešan s nektarom i pljuvačkom. Pčele deponuju prah u posebne ćelije i đobro ga nabiju. Te ćelije su raspoređene iznad legla u obliku venca, čime se olakšava hranjenje larvi. Prah zauzima 2/3—4/5 zapremine ćelijice, prosečno 0,100—0,175 g. Prah iz jedne ćelijice dovoljan je da ishrani dve larve. Prah u ćelijicama pčele prelivaju medom kako bi se sačuvao od buđanja. Tako spremljeni prah odlikuje se bogatstvom različitih fermenata i može se dugo očuvati u đobrom stanju. Prah u nepokrivenim ćelijicama lako se ubuđa, naročito kad je vazduh vlažan. Pod uticajem fermenata koji se nalaze u pljuvački, u medu i u polenskim zrneima, kao i pod uticajem bakterija koje su dospele u ćelije, u prahu nastaju postepene hemijske promene. Smanjuje se količina belančevina i masti, dok se količina mlečne kiseline i šećera povećava u zavisnosti od količine meda, pomešanog u prahtt. Tako je Ana Mauricio utvrdila da posle tri meseca prah u ćelijicama gubi 20—25% od svoje hranljivosti, posle godinu dana ili izložen suncu oko 40—50%, a posle dve godine postaje beskoristan.

Hemijski sastav cvetnog praha zavisi od vrste biljaka. Njegovi sastojci kreću se u sledećim granicama: albumin od 7,02—29,87o/0, masti od 0,94—11,44%, šećer od 18,82—41,20%, voda od 0,7—16,29% i pepeo od 0,91—6,36%. U cvetnom prahu ima i mnogo mineralnih tvari: silicijuma, sumpora, bakra, kobalta, natrijuma, gvožđa, aluminijuma, kalcijuma, magnezijuma, mangana, fosfora, barijuma, srebra, cinka, hroma, stroncijuma i dr. (T. V. Vinogradov, 1964),

U sastavu cvetnog praha nađene su i neke aminokiseline. Prema Veveru. Nilsonu i Kikinenu, cvetni prah sadrži sledeće aminokiseline: arginin, histidin, izoleucin, Iizin, metionin, fenila’.anin, trionin, triptofan i valin.

Hajdak, Vivino i Nilson našli su u cvetnom prahu sledeće vitamine (u mkg%): tiamin (Bj); aneurin (prah iz ćelijica 3,8—5, prah iz prašnih korpica 6.3— 10,8); riboflavin (B2, laktoflavln) (prah iz ćelijica 15—34, prah iz korpica 16.3— 19,2); pitidoksin (B6, adermin) (prah iz ćelijica — 0, prah iz korpica 3,1—6,3); nikotinska kiselina (B3, PP, nikotinamid) (prah u ćelijicama 16—27,6; prah u korpicama — 0); biotin (vitamin H) (prah iz ćelijica — 0, prah iz korpica 0,52—0,69 mg%).

Prema T. B. Vinograiovu (1961), jedan gram cvetnog praha u suhom stanju sađrži sledeće vitamine određene u gamima: vitamin Bi 5,6—10,8; vitamin B2 6,3—19,2; vitamin PP (nikotinska kiselina) 87,9—210; biotin 0,2; vitamin Bg (piridoksin) 9; pantotenska kiselina 16—51; folna kiselina 3,4—6,8; vitamin C 152—640; vitamin E 0,3 mg nalg; vitamin D 0.2—0,6 ME i provitamin A. U cvetnom prahu nađeni su i sledeći encimi: katalaza, amilaza, saharaza, adenozintrifosfataza.

Cvetni prah igra veliku ulogu u životu i razvitku pčelinjeg društva. Pri nedostatku praha pčele prestaju da se množe, prestaje i stvaranje pčelinjeg mleča, a time i podizanje novih generacija pčela; poljske pčele radilice brzo se iscrpljuju, postaju nesposobr.e za rad i umiru pre vremena. Cvetni prah je potreban i za stvaranje voska u voštanim žlezdama pčela. Ukoliko se pčele duže hrane prahom, utoliko duže proizvode vosak, utoliko je njegova količina veća. Za odgajivanje 10000 pčela potrebno je oko 1,5 kg cvetnog praha. Za jednu godinu pčelinje društvo konzumira 18—30 kg, ili prosečno, 20 kg praha. Pčelinje društvo koje u toku zime nema dovoljno praha, u proleće teško podiže mlade pčele i preko leta daje slab prinos meda.

Naučna medicina ne raspolaže iscrpnim podacima o lekovitim i hranljivim svojstvima cvetnog praha, pa je zbog toga i njegova primena u terapiji zasada jako ograničena. Proučavanja u tom pravcu sada se vrše u mnogim zemljama. U narodnoj medicini cvetni prah poznat je kao sredstvo s raznovrsnim lekovitim dejstvom.

U nauci su zapažena proučavanja cvetnog praha koja su izvršili francuski naučnici R. Šoven i A. Kaja.

U toku dve godine, Šoven je davao cvetni prah oglednim životinjama i insektima, pri čemu je dobio interesantne rezultate: brzo razviće i povećanje težine i rasta, ubrzano polno sazrevanje, duži život i bolji apetit. Upoređujući njihov razvitak s razvitkom kontrolnih primeraka, Šoven dolazi do zaključka da je blagotvorno dejstvo praha na pravilan razvitak i normalno funkcionisanje organizma neosporno. Kaja i neki drugi francuski istraživači našli su da prah deluje stimulativno na razvitak organizma, kao i da sadrži antibiotske supstance.

Na Međunarodnom kongresu u Kopenhagenu 1954. god. saopšteno je da uzimanje 4 kašičice praha na dan jača odbrambene snage organizma i povećava telesnu težinu. Dobro deluje i kod stomačno-crevnih oboljenja, posebno kod dijareje i koii isa. Anemija kod dece prolazi mnogo brže kad im se daje prah, a broj crvenih krvnih zrnaca posle jednomesečne upotrebe praha povećao se za skoro 1 mili n na kubni milimetir krvi.

U jednom saopštenju u Francuskoj akademiji nauka Šoven iznosi da je od cvetnog praha uspeo da dobije antihiotik i još jednu supstancu koja ubrzava rastenje i izaziva hiperglikemiju kod miševa. Antibiotsko dejstvo cvetnog praha Šoven je ispitivao na miševima koje je hranio prahom i ustanovio znatno smanjenje mikroflore u njihovitn ekskrementima (fekalijama). Podnošljivost životinja prema prahu bila je dobra. U polnom pogledu mužjaci su se razvijali normalno u odnosu na kontrolne primerke.

Šoven je ispitivao dejstvo pčelinjeg praha i na ljudima. Utvrdio je da prah reguliše funkcionisanje creva, kako kod zatvora, tako i kod hronične dijareje, otporne prema antibioticima. Dobri rezultati dobiveni su i kod k olitisa. Kod dece je konstatovano brzo povećanje broja eritrocita. Prema Šovenu, upotreba cvetnog praha ima za posledicu brzo povećanje telesne težine i krepkosti kod rekonvalescenata, a takođe i povratak dobrog raspoloženja.

Jojriš je izvršio posmatranja dejstva praha u ambulantnim uslovima kod nekih oboljenja. On je davao prah zajedno s medom u odnosu 1:1 i 1:2 i dobio dobre rezultate kod hipertonije. Po njegovom mišljenju, cvetni prah može se s uspehom primeniti i kod drugih oboljenja, naročito kod poremećaja nervnog sistema i žlezda s unutrašnjim lučenjem.

Svi objavljeni radovi posvećeni proučavanju lekovitih svojstava cvetnog praha, potvrđuju njegovu visoku efikasnost: on normalizuje rad creva, povećava apetit i radnu sposobnost, smanjuje krvni pritisak i povećava količinu hemoglobina i eritrocita u krvi.

Dr Miler (Austrija) saopštava o primeni cvetnog praha u kombinaciji s pčelinjim mlečom, pri čemu je dobio dobre terapijske rezultate.

Prema nekim sovjetskim izvorima, cvetni prah u vidu masti uspešno se može primeniti i u hirurškoj praksi za lečenje raznih rana. Takvo lečenje praktikuje se u Drugom moskovskom medicinskom institutu i klinici za opštu hirurgiju.

Vinogradov saopštava o terapijskoj primeni cvetnog praha u dermatologiji, u vidu paste koja se spravlja od polenskog ekstrakta i sadrži ceo kompleks vitamina, lipoida, mikroelemenata i mineralnih boja. Ova pasta hrani kožu i podstiče obnavljanje ćelija.

Po mišljenju engleskog naučnika Tonsiija prah će u budućnosti zauzimati važno mesto u ishrani ijudi i životinja. Pokušaji obogaćivanja stočno hrane cvetnim prahom imali su za posledicu veliko povećanje telesne težine životinja i ubrzanje njihovog razvitka u poređenju sa kontrolnim primercima. Sada je u Engleskoj organizovano skupljanje velikih količina cvetnog praha, od koga se izrađuju preparati za lečenje podagre i dr. boiesti.

Interesantno saopštenje o upotrebi cvetnog praha dao je dr Moro (Francuska). On tvrdi da duga upotreba praha nije bez opasnosti po ljudski oraganizam. Kao primer, on navodi jednu porodicu čiji su članovi redovno uzimali cvetni prah dok najzad nisu dobili krvarenje. Kad su obustavili uzimanje praha, krvarenje je prestalo.

Danas se naučnici u mnogim zemljama bave svestranim proučavanjem dejstva cvetnog praha na čovečiji organizam. Desetine naučnoistraživačkih institucija, klinika, medicinskih fakulteta, lekara, bio oga i hemičara rade na proučavanju hranljivih i lekovitih svojstava cvetnog praha. Nema sumnje da će nauka uskoro raspolagati novim podacima koji će omogućiti široku primenu cvetnog praha kao lekovitog i profilaktičkog sredstva.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">