REGISTAR:
-narodnih imena biljaka
-naučnih imena bljaka

Kroz svoj višegodišnji rad na uređivanju časopisa „Jugoslovensko pčelarstvo“, uz našeg poznatog i uvaženog pčelarskog veterana Tihomira E. Jevtića, i kasnije prateći tematiku koju naša pčelarska literatura obrađuje i mišljenje pčelara o tome, došao sam do zaključka da se medonosnom bilju (pčelinjoj paši) ne posvećuje ona pažnja, koja joj u pčelarskoj proizvodnji pripada. Članci, brošure i dr. o medonosnom bilju odnosno pčelinjoj paši po broju, obimu i kvalitetu daleko zaostaju za onima o biologiji i gajenju pčela, tehnici rada na pčelinjaku, pčelarskom priboru i alatu i dr. Čak se i više pažnje obraća pčeli kao oprašivaču, pa se brojnim radovima razrađuje već poznata i u praksi potvrđena činjenica o vrednosti pčele kao oprašivača u biljnoj proizvodnji.

Ne osporavajući ni najmanje važnost poznavanja svega onoga što se odnosi na život i rad pčela i rad sa njima, za uspešno pčelarenje uopšte, a posebno za intenzivno pčelarenje, poznavanje i korišćenje medonosnog bilja za pčelare praktičare je barem toliko važno, koliko i poznavanje ostale problematike. Pčelinjak se može zasnovati samo tamo gde će pčele imati pašu, moći opstati i pčelaru doneti koristi. Međutim, i najbolji rejoni ne pružaju uvek i dovoljno paše u sezoni. Mnogobrojni su faktori koji na to utiču – vrste medonosnog bilja i zemljišni, klimatski i atmosferski uslovi, pa će skoro redovno biti potrebno da se „ide za pašom“, da bi se pčelama stvorili uslovi za punu aktivnost u toku čitave sezone. Da bi se za pašom moglo da ide, potrebno je poznavanje medonosnog bilja i poznavanje svih faktora koji na pčelinju pašu utiču. Često neće biti dovoljno poznavanje samo užeg, a možda i šireg područja, već će se za pašom morati da ide i na veća udaljenja, što uslovljava daleko šire i temeljitije poznavanje medonosnog bilja.

Za pčelara i pčela kao oprašivač nije neinteresantna. Međutim, za nju treba da bude zainteresovan prvenstveno biljni proizvođač, kome treba da je stalo do povećanja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta proizvoda, a pčelar treba da nađe svoj interes u pružanju ovakvih usluga sa svojim pčelama, da se prilagodi takvom radu, a da istovremeno i ovakav rad do maksimuma iskoristi i za redovnu pčelarsku proizvodnju.

Poznavanje medonosnog bilja je osnovni preduslov za njegovo maksimalno korišćenje. To se odnosi podjednako na sve pčelare, mlade i stare, jer dok će početnik sa prvim koracima u radu sa pčelama morati da upoznaje i medonosno bilje kao izvora pčelinje paše, dotle će onaj stari i iskusni pčelar, u obilju vrsta medonosnog bilja, pronalaziti nove izvore i proširivati mogućnosti za korišćenje pčelinje paše. Jer pčelinju pašu ne daju samo „osnovne medonoše“ odnosno biljke koje daju glavnu pašu – bagrem, lipa, beli bosiljak, maslačak, uljana repica, bela detelina i dr., već ogroman broj biljnih vrsti, koje najčešće u zajednicama daju dobru i sigurnu pašu i u dužim vremenskim periodima. Time sam se i ja rukovodio u izboru i sistematizaciji materijala i nadam se da je iz toga proistekao „priručnik“ koji će podjednako biti koristan i mladim, a i starim pčelarima. Raspoznavanju medonosnog bilja, među mnogobrojnim drugim vrstama, treba da doprinesu i ilustracije, koje su baš zbog toga date u velikom broju.

Raspoloživa literatura, kako ona pčelarska, tako i ona ostala, omogućila mi je ostvarenje zamisli, zbog čega njihovim autorima dugujem posebnu zahvalnost. Zahvalnost dugujem i stručnjacima Jugoslovenskog poIjoprivredno-šumarskog centra iz Beograda, posebno inž. Popoviću, inž. Novakoviću, inž. Tošiću i inž. Buri. Njihova pomoć je vidan doprinos uspešnom okončanju ovog obimnog posla. Tehnička strana priručnika – izrada ilustracija delo je moga saradnika Ljiljane Jašmak, dipl. arh. za unutrašnju arhtekturu.

K. J.

Sadržaj

PREDGOVOR

OPŠTE O PČELINJOJ PAŠI

a) nektar
b) cvetni prah
c) medljika
d) biljni sokovi
e) smole

STANIŠTA I BILJNE ZAJEDNICE

A. Šume
a) drveće
b) žbunje
c) zeljaste biljke
B. Livade i pašnjaci
C. Ledine, sušna mesta i usevi
D. Obale reka i sprudovi
E. Voćnjaci
F. Njive i bašte
G. Parkovi i vrtovi
H. Primorje (Mediteran)

PREDVIĐANJE (PROGNOZA) PČELINJE PAŠE

POPRAVLJANJE PČELINJE PAŠE

LITERATURA

Opšte o pčelinjoj paši

Biljni svet koga pčele posećuju, koji svojim cvetovima, sokovima i smolama pruža pčelama hranu i stvara uslove za pravilan život, razvoj i rad pčelinjeg društva čini medonosno bilje. Ono što medonosno bilje daje pčelama čini pčelinju pašu i ona predstavlja osnovu za dobijanje pčelinjih proizvoda − meda, cvetnog praha, mleča, voska, propolisa i pčelinjeg otrova, čija hranljiva, lekovita i druga svojstva čovek odavna poznaje, pa ih koristi za ishranu, kao lek i kao industrijsku sirovinu. U praksi dolazi do izjednačavanja ova dva pojma − medonosno bilje i pčelinja paša. Od toga, istina, praktične štete nije bilo, ali ipak treba uvažavati činjenicu da su njihova značenja suštinski različita.

Cvet je najvažniji izvor hrane za pčele. Pčele su sposobne da posećuju cvetove velikog broja najrazličitijih biljaka, cvetove raznih oblika − cevastih, levkastih, usnatih, leptirastih, sitnih, krupnih itd. Zavisno od biljke i njenih svojstava, pčele od istih sakupljaju nektar, od nekih cvetni prah, a od nekih i jedno I drugo. Pčele sakupljaju i slatke sokove − medljiku ili sokove, prvenstveno sa povređenih biljnih plodova, a i smole. To su sve elementi pčelinje paše.

a) Nektar

Nektar je slatka tečnost koju izlučuju biljne žljezde − nektarije. One se nalaze u raznim delovima cveta: na čašičinim i kruničnim listićima, tučku, pa i prašnicima. To su cvetne nektarije. Medjutim, njih ima i izvan cvetova, na drškama i po površini lišća, na zalisoima ili na glavnoj žili lista. To su vancvetne nektarije i sreću se redje, najčešće kod nekih vrsta grahorica, pamuka i dr. Biljke sa vancvetnim nektarijama luče relativno malo nektara, zbog čega kao izvor pčelinje paše nemaju presudan značaj.

Neke medonoše kao: lipa, višnja, trešnja i dr. nemaju posebno oformljene nektarije. Kod njih se nektar izlučuje iz žlezdanih vlakana tkiva nekog dela cveta, najčešće osnove listića čašica, plodnice ili osnova krunice. Medjutim, ovo ne umanjuje sposobnost ovih biljaka da luče nektar, o čemu najrećitije govori pripadnost lipe ovoj vrsti biljaka.

Sl.1. Oblici cvetova i položaj nektarija kod nekih biljaka: 1 i 2-cvetovi lipe i višnje bez nektarija; 3 i 4 cvetovi slačice i heljde sa otkrivenim nektarijama; 5, 6 i 7 cvetovi facelije, li3ičine i crvene deteline sa malo do duboko skrivenim nektarijama.

Izostavljeno iz prikaza

Izlučivanje nektara počinje sa početkom cvetanja i prestaje posle oprašivanja. Vancvetne nektarije, kod nekih vrsta biljaka, počinju da izlučuju nektar i pre otvaranja cveta, a produžavaju sa izlučivanjem i posle precvetavanja, duže ili kraće vreme (pamuk).

Nektar je vodeni rastvor šećera sa neznatnim dodacima nekih drugih materija i predstavlja osnovnu sirovinu od koje pčele spravljaju cvetni med. Sadržaj šećera i vode u nektaru raznih biljaka, a i u nektaru jedne iste biljke u različitim uslovima, varira i to šećera: od vrlo malih količina, pa i do 70%, a vode: od 3090%, pa i više. Boja nektara je različita. Susreće se gotovo prozračni nektar žućkastih nijansi, kao i tamno žuti ili kestenjasti.

Tabela 1. Procenat šećera u nektaru nekih medonosnih biljaka

Izostavljeno iz prikaza

• Naziv biljke i procenat šećera
  Divlji kesten 69
  Bagrem 55
  Boražina 53
  Potočnjak 52
  Kupina 49
  Uljana repica 46
  Esparzeta 45
  Surepica 45
  Vrbova trava 44
  Heljda 43
  Mrtva kopriva 42
  Zvezdan 40
  Bela detelina 40
  Kokotac 36
  Lipa 35
  Bazličak 34
  Džanarika 34
  Suncokret 32
  Inkarnatska detelina 31
  Facelija 28
  Biserak 23
  Crvena detelina 23
  Bob 22
  Trešnja 21

U nektarj ima i drugih materija − fosfora, gvoždja, soli i dr. , ma da u malim količinama, a nalaze se još i razne aromatične i eterične materije, koje mu daju miris, a i ukus karakterističan za odredjene biljke.

Na količinu i kakvoću izlučenog nektara utiču mnogi faktori, a prvenstveno: vrsta biljke, sastav zemljišta, toplota, vlaga i vetar.

Pojedine vrste biljaka imaju različite sposobnosti izlučivanja nektara. Odatle i razvrstavanje biljaka u odlične, vrlo dobre, dobre i slabe medonoše. Neke biljke i ne izlučuju nektar ili ga izlučuju vrlo slabo, pa su ipak uvršćene u medonosne zbog cvetnog praha koga obilno daju.

Zemljište svojim sastavom odnosno vrstom i količinom hraniva koja se nalaze u njemu, utiče na intenzivnost života biljke, a time i na intenzivnost izlučivanja i kakvoću nektara. Tako, na zemljištima bogatim krečom, bela detelina, kokotac, lucerka i dr. više izlučuju nektara. Kisela zemljišta su dobra podloga za borovnice, peščana za heljdu, ilovača za lipu itd. Odatle i razlika u intenzivnosti u izlučivanju nektara jedne iste biljke na različitim zemljištima.

Toplota je bitan faktor za rast i razvoj biljaka. Ona utiče neposredno na rokove cvetanja biljaka, kao i na intenzivnost stvaranja i izlučivanja nektara. Medjutim, zahtevi pojedinih biljaka u pogledu toplote su različiti. Dok neke biljke luče nektar već na temperaturi od 1012°C − vrbe, džanarika, šljive i dr. , dotle neke počinju da luče nektar tek na temperaturi od 20°C − sofora, kesten, lipa, majčina dušica i dr. Većina biljaka izlučuje nektar na temperaturi vazduha od 2030°C. Niske i visoke temperature umanjuju izlučivanje nektara, a vrlo visoke čak obustavljaju izlučivanje istog.

Vlažnost zemljišta omogućuje normalan razvoj biljaka i normalno obavljanje funkcija iste, pa i izlučivanje nektara. Izlučivanje nektara se vrši probijanjem istog kroz opne ćelija (nektarija), zbog čega je potrebna napetost u ćelijama tj. da su ćelije pune nektara, odnosno da je biljka u punom rastu. Nedostatak vlage smanjuje ili zaustavlja razvoj biljke, a time se smanjuju ili prestaju životne funkcije, pa i izlučivanje nektara.

Vlažnost vazduha je isto tako važan faktor kod izlučivanja nektara. Veće isparavanje, koje nastaje na visokoj temperaturi ili toplom i suvom vetru, dovodi do zgušnjavanja nektara, te ga pčele teško ili uopšte ne mogu da ga sakupljaju. Za izlučivanje nektara i njegovo korišćenje smatra se da je najbolja vlažnost od 6080%.

Vetar nepovoljno utiče na izlučivanje nektara. Suvi i topli vetrovi deluju nepovoljno na razvoj biljke. Oni ubrzavaju cvetanje biljke, odnosno skraćuju period cvetanja, pa ih pčele nedovoljno koriste. Vrlo topli i su − vi vetrovi osuše cvetove i sprže biljke, te skrate period med obranja, a nekad ga potpuno onemoguće.

Vetar nepovoljno utiče i na mogućnost izletanja pčela i korišćenja paše. Slab vetar ometa pčele u letu i prikupljanju hrane, a jači onemogućuje izletanje.

Navedeni faktori deluju zajednički, stvarajući odredjene uslove za izlučivanje nektara i njegovo korišćenje. Medjutim, svaka biljna vrsta ima svoje uslove života i moći će da razvije punu sposobnost izlučivanja nektara samo kada je ispunjen najveći broj tih uslova. Ipak se kao srednji i najpovoljniji uslovi za izlučivanje nekatara kod većine medonoša mogu odrediti: temperatura 20-30°C, vreme tiho, bez vetra, vlažnost zemljišta dovoljna i vlažnost vazduha što veća. Svako odstupanje jednog ili više navedenih faktora, više ili manje smanjuje izlučivanje nektara i njegovo korišćenje, a time smanjuje i prinose. Na pčelaru je da ovo prati i ’a izborom mesta za postavljanje pčelinjaka obezbedi najpovoljnije uslove za rad pčelinjih društava.

Nektar sakupljaju pčele izletnice i u košnicu ga donose u mednom želucu. Prikupljeni nektar, dobrim delom, pčele upotrebe za svoju ishranu i ishranu legla. Istovremeno, deo nektara tzv. višak pčele preradjuju u med i smeštaju ga u ćelije saća kao rezervu. Pčele najradije sakupljaju nektar koji sadrži oko 50% šećera. Nektar sa malim procentom šećera do 5% , po pravilu pčele ne sakupljaju, dok nektar sa 70% i više šećera, zbog velike

koncentracije šećera, pčele nisu u stanju da sakupljaju.

Prerada nektara počinje u mednom želucu pčele. Nektaru se dodaje pljuvačka, koju izlučuju pljuvačne žljezde, pod dejstvom koje tršćani šećer nektara pretvara se u groždjani i voćni šećer. Dalja obrada vrši se u košnici. Mlade pčele preuzimaju nektar od izletnica i nastavljaju proces započet u mednom želucu izletnice, do konačnog njegovog pretvaranja u med.

Preradom menja se hemijski sastav nektara i gubi voda. Tršćani šećer se pretvara u groždjani i voćni, a procenat vode se smanjuje na 16-22. Pored toga med se obogaćuje dekstrinom, belančevinama, organskim kiselinama, vitaminima i dr. To je proces proizvodnje i tzv. sazrevanje meda, posle čega pčele zatvaraju ćelije sa medom voštanim poklopcima, koji čuvaju med od kvarenja.

Količina nektara u jednom cvetu je vrlo mala, tako da se često golim okom ne može da primeti. Da pčela napuni svoj medni želudac, u koji može da stane 0, 0350, 040 gr nektara, mora da poseti oko 10 cvetova i da se u radu zadrži na dobroj paši 10 minuta, a na lošoj i do 60 minuta. Za je − dan kilogram meda pčela treba da donese 120150 hiljada tovara nektara (3-4 kg), zašto treba da upotrebi oko 3, 5 hiljade radnih dana od po 6-7 časova, da poseti oko 14 miliona cvetova i da predje 300 pa i više hiljada kilometara, zavisno od udaljenosti paše.

Za sakupljanje većih količina nektara dolazi u obzir paša u blizini pčelinjaka ili na udaljenju najviše od 2 km. U takvim uslovima, a pri povoljnim vremenskim prilikama, dobro pčelinje društvo može da sakupi za jedan dan 10-12 kg nektara. Paša na većim daljinama nije rentabilna, jer pčele troše više vremenaza prikupijanje nektara tj. u košnicu donose manje tovara istog, a pri tome veće količine nektara upotrebe za svoju ishranu.

U potrazi za hranom u ravnicama pčele lete i do 10 km. U šumovitim krajevima pčele se udaljuju manje od pčelinjaka, a u brdskim predelima radius izletanja je veći, pri čemu se pčele uglavnom drže dolina.

b) Cvetni prah

Cvetni prah (polen ) su sitna zrnca koja ispunjavaju prašne kesice cvetova. To su u stvari biljne muške polne ćelije, čija je uloga oplodjivanje evetova.

Cvetni prah sadrži niz elemenata potrebnih za postojanje biljnog sveta, kao uostalom i životinjskog, a pre svega: belančevina, ugljenih hidrata i masti, kao i mnogo vitamina i hormona rašćenja. Bez cvetnog praha pčele ne mogu da odgajaju leglo, da izlučuju vosak i mleč, odnosno ne mogu da obavljaju svoje životne funkcije.

Biljke proizvode vrlo mnogo cvetnog praha. Jedan cvet jabuke ima oko 100 hiljada polenovih zrnaca, jedna resa graba − 1,2 miliona zrnaca, jedna resa leske − 4 miliona, jedna resa breze − 6 miliona, perjanica kukumza − 50 miliona polenovih zrnaca itd. Naročito mnogo cvetnog praha daju: leska, jova, topole, vrbe, hrastovi, brestovi, četinari, naročito jele, i drugo drveće. U četinarskoj šumi u toku cvetanja vazduh je zasićen cvetnim prahom.

Cvetni prah raznih biljaka razlikuje se po boji, veličini zrnaca i obliku njihove površine. Boja je većinom zlatnožuta (leska, maslačak), a ima ih i crvenih ( divlji kesten, kruška, breskva), plavih (slez) itd. Veličina zrnaca cvetnog praha iznosi kod ive i breze 7 mikrona (mikron − hiljaditi deo milimetra), dok veličina zrnaca cvetnog praha biljaka iz familije tikava doseže i do 150 mikrona.

Faktori koji utiču na izlučivanje nektara i mogućnosti njegovog iskorišćavanja od strane pčela, o čemu je bilo reči u odeljku o nektaru, uglavnom utiču i na mogućnost prikupljanja cvetnog praha.

Dužina cvetanja pojedinih biljaka različita je i kreće se od 2 nedelje (iva, lipa, tuje), pa do 40 nedelja (ruzmarin, mrtva kopriva crvena). Svako odstupanje od normalnih uslova ometa pčele u punom iskorišćavanju relativno kratke dužine cvetanja pojedinih biljaka, a često ih onemogućava da iskoriste cvetanje pojedinih vrsta. To se naročito loše odražava na pčelinja društva u periodu uzgajanja legla i pripreme društava za korišćenje glavne paše. U tom je periodu cvetni prah društvima neophodan i to kako za uzgajanje legla, tako i za ishranu odraslih pčela i njihovo osposobljavanje za izlučivanje voska i mleča.

Cvetni prah sakupljaju pčele izletnice i u košnicu ga donose u korpicama zadnjih nogu. Za razliku od nektara koji se opisanim postupkom preradjuje u med, cvetni prah se unosi u košnice i skladira u nepreradjenom stanju. Pčela se sa ispunjenim korpicama sa cvetnim prahom vraća u košnicu, pronalazi ćelije u koje će istovariti svoj tovar i istovara ga. Radi obezbedjenja od plesni, cvetni prah u ćeliji nabija se. Ovaj posao vrše mlade plele iz košnice i to glavom. Kada je ćelija dovoljno napunjena i nabijena, pčele je zaliju medom.

Prilikom sakupljanja, cvetni prah se obično ovlaži nektarom i medom sa usnog aparata pčele. To je dovoljno da se pod uticajem fermenata, u nabijenom cvetnom prahu izvrše znatne hemijske promene, a šečer iz meda sa kojim je cvetni prah zaliven pretvara se u mlečnu kiselinu, koja vrši konzerviranje cvetnog praha. Tako, dok je sveži cvetni prah, koga su pčele unosile u košnicu, sadržao: 18% šećera, 3,33% masti, 24,6% belančevina, 2, 55% mineralnih soli i 0, 55% mlečne kiseline, dotle u konzerviranom cvetnom prahu u saću ima: 34, 8% šećera, 1, 58% masti, 21, 74% belančevina,2,43% mineralnih materija i 3,06% mlečne kiseline.

Konzervirani cvetni prah se zove još i rdja, pelud ili perga.

Radi prikupljanja cvetnog praha pčela izletnica obično izvrši tri do osam izleta dnevno. Računa se da svaki tovar cvetnog praha teži i do 0,015 gr, a sadržt do 100 hiljada polenovih zmaca.

Pčele donose cvetni prah najviše-u rano proleće, radi ishrane legla odnosno razmnožavanja društva i njegovog pripremanja za korišćenje glavne paše. Otuda i važnost ranocvetnih biljaka tzv. polenarica i značaj njihovog iskorišćavanja. Ali oslanjanje samo na cvetni prah koga biljke daju u ovom periodu, kada sezona počinje, veoma je rizično zbog nestalnosti vremena. Zbog toga je potrebno da se pri zazimljavanju društava, pored meda, društvu obezbede dovoljne zalihe cvetnog praha. U ovu svrhu značajno je pravilno i potpuno korišćenje biljaka sa poznim ovetanjem. Pozna paša je od značaja i za jesenje izvodjenje legla, kada se stvara mlada generacija pčela koja će uspešno prezimiti i biti sposobna da u proleće neguje leglo.

Računa se da jedno pčelinje društvo u toku jedne sezone utroši 25-30 kg cvetnog praha.

Nedostatak cvetnog praha, naročito u navedenim kritičnim periodima razvoja društva, može da ima loše posledice po društvo. Da bi se to otklonilo, pribegava se stvaranju rezervi cvetnog praha upotrebom posebnih naprava „hvatača cvetnog praha“, sa kojima se cvetni prah prikuplja u periodu kada ga u prirodi ima dovoljno, pa se isti društvima daje kada se njihove rezerve iscrpe. Pribegava se i davanju pčelama zamena za cvetni prah (obično, obezmašćeno sojino brašno), da bi se pčelama makar i delimično nadoknadio nedostatak materija koje su im potrebne za život, a koje su im uskraćene zbog nedostatka cvetnog praha.

c) Medljika

Za razliku od hrane biljnog porekla − nektar, cvetni prah i biljni sokovi, medljika je slatka materija koju izlučuju biljne vaši. Ona je životinjskog porekla, ma da ista nije proizvod varenja ili drugih promena materija u organizmu vašiju, već je to ostatak biljnih sokova koje ove moraju isisavati da bi došle do belančevina, koje su im potrebne za život i razmnožavanje. Po izdvajanju belančevina, ostatak biljnih sokova, u stvari ugljeni hidrati (šećer), vaši pomoću posebnih filtracionih uredjaja u njihovom organizmu, izlučuju i talože u vidu slatkih kapljica, prvenstveno po lišću drveća.

Medljika se najčešće pojavljuje na hrastu, lipi, jasici, leski, kestenu i dr., a ima je i na nekim crnogoricama − jeli, smrči, boru i arišu. Njeno izlučivanje se vrši uglavnom u junu, julu i avgustu. Medjutim, ona se ne može smatrati redovnom pašom, pa se sa njom ne može sa sigurnošću da računa. Redovno je ima u toplim i suvim letima, dok u hladnim i kišnim ona potpuno izostane. Zavisi isključivo od uslova potrebnih za razvoj i razmnožavanje biljnih vaši, o čemu u literaturi nema dovoljno odredjenih podataka. Med od medljike − medljikovac, je veoma cenjen u ljudskoj ishrani, a isto tako dobro služi i u redovnoj ishrani pčela u toku sezone. Po svom sastavu razlikuje se od cvetnog meda, jer sadrži više ugljenih hidrata i mineralnih soli, osobito kalijevih. Baš zbog ovakvog sastava, med medljikovac nije podesan za zimnicu pčelama, posebno zbog sadržavanja većih količina nesvarljivih mineralnih materija, koje zahtevaju češće pročišćavanje pčela. Kako je to zimi, vrlo često u dužem vremenskom periodu nemoguće, to dolazi do proliva kod pčela, pa i do njihovog uginuća.

d) Biljni sokovi

Pored nektara, za svoju ishranu pčele sakupljaju slatke sokove, prvenstveno od biljnih plodova. Ovo one čine u nedostatku normalne paše, u kom slučaju ovi sokovi igraju i izvesnu ulogu u ishrani pčela. U biljne sokove se ubraja i medna rosa. To je u stvari sladak biljni sok koji se zbog velikih kolebanja temperature − žarka jutra posle hladnih noći, izlučuje po lišću drveća i četinama jela. Po mestu gde se javlja i periodu njene pojave podseća na medljiku, medjutim, ima je manje od medljike i med od iste po svom sastavu bliži se cvetnom medu.

Pčele koriste isključivo sokove koji im stoje na neposrednom raspoloženju. Sokove sišu i donose u košnice na način opisan za nektar. Ova svojstva pčela neki pčelari koriste za prihranjivanje pčela voćnih i groždjanih sokovima u slučajevima kada normalna paša podbaci.

Med od biljnih sokova nije podesan za zimnicu i ne preporučuje se skoro iz istih razlogakoji su izneti za med medljikovac.

e) Smole

Pored hrane, pčele sa drveća prikupljaju smolaste materije od kojih, sa dodatkom voska i cvetnog praha spravljaju propolis (pčelinji lepak, lem). To je sivozelena smolasta lepljiva materija koja se sastoji od: 55% i smole i balzama, 30% voska, 10% eteričnih ulja i 5% cvetnog praha.

Propolis služi pčelama za zatvaranje pukotina i neravnina u košnici, za sužavanje leta, za učvrščivanje saća i okvira, za poliranje ćelija satova pre nego što ih matica zaleže, kao i za zazidjivanje većih štetočina koje su pčele ubile, a nisu u mogućnosti da ih izbace. Ovo čine zbog toga da se ne bi prilikom raspadanja tih ubijenih štetočina u košnici širio smrad i košnica zagadjivala.

Staništa i biljne zajednice

Biljni svet koji daje pašu pčelama sadrži pojedine biljne vrste, grupe biljaka pojedinih vrsta ili pojedine biljke, čiji su sokovi i cvetni prah podesni za ishranu pčela, pa ih kao takve pčele, više ili manje, posećuju i koriste. Broj takvih biljaka je veliki i pod dejstvom prirodnih faktora (klime, zemljišta, nadmorske visine, reljefa i dr.) one, kao i u ostalom i druge biljke, prilagodjene su i rastu pod odredjenim uslovima − staništima u biljnim zajednicama. Takav skup biljaka kao celina je i za pčelarstvo interesantan i pčelari ga kao takvog koriste, zadržavajući se na odredjenom staništu toliko koliko je potrebno da se iskoristi ono što takav skup biljaka pruža.

U okviru jedne biljne zajednice, pojedine vrste biljaka ili pojedine biljke, u odredjenom vremenskom periodu, svojim obilnim cvetanjem i medenjem mogu da na sebe privuku gro pčela iz njihove okoline. To ni u kom slučaju ne narušava zajednicu, već takva biljka u to doba samo preovladjuje nad ostalim biljkama. To potvrdjuje i činjenica da apsolutno čistog (jednocvetnog) meda skoro nema, pa ma se to radilo o najizrazitijim medonošama. Svojim većim učešćem takve biljke daju boju, miris i ukus i naravno ime medu koji se tada vrca − bagremov, lipov itd. Sa druge strane, raznocvetne vrste međa − livadski, šumski, voćni, planinski itd. su dosta brojne i one su stvarni odraz zajednice biljnih vrsta od kojih potiču.

Razgraničenja u prisutnosti pojedinih vrsta biljaka na odredjenom staništu, odnosno u odredjenoj zajednici, nema i ne može biti. Medjutim, bez obztra što se pojedine biljke pojavljuju na dva, a možda t više stanlšta, staništa sa svojim specifičnim uslovima i posebnim vrstama postoje l ona će kao takva i ovde biti rasmatrana. Na takvo prirodno grupisanje medonosnog bilja pčelari će nailaziti u prirodi, proučavati ga i koristiti. U tome ovaj priručnik treba da im pruži maksimum pomoći.

Medonosno bilje u okviru jedne zajednice predstavlja samo deo biljnih vrsta koje tu zajednicu čine odnosno koje se na datom staništu javljaju. Njihov broj i vrste zastupljene na staništu, vreme cvetanja i ostali uslovi medenja čine stanište više ili manje interesantno za pčelara u pojedinim periodima u sezoni. Zbog toga utvrdjivanje medonosnih biljnih vrsta na datom staništu je prvi preduslov za ocenu staništa sa stanovišta medonosnosti i opredeljivanje za njegovo korišćenje.

Za utvrdjivanje medonosnih biljaka dovoljno je poznavanje samo nekih od njihovih organa: stabla (stabljike kod zeljastih biljaka), lišća i cveta. Zbog toga je opis ovih organa dat za svaku biljku i to treba da posluži lakšem identifikovanju svake od njih u prirodi. Opis se zasniva na bitnim karakteristikama svakog od ovih organa, a one se uglavnom svode na sledeće:

Stablo je onaj deo biljke koji nosi lišće, cvetove i plodove i posrednik je izmedju korena i ovih organa. Nalazi se iznad zemlje, sa izuzetkom nekih zeljastih biljaka koje imaju podzemne stabljike. Raste obično uspravno, a redje, kod nekih formi žbunova i zeljastih biljaka čija su stabla polegla (vreže), pužu (puzavice), penju se (penjačice) ili se uvijaju oko stabljika drugih biljaka (povijuše). Opšti izgled stabla odnosno krošnje kod drvenastih vrsta je duguljast (piramidalan), okruglast, jajast ili spljošten.

List je kao organ od bitnog značaja za život biljke. Po trajnosti lišće je zimzeleno ili listopadno. List je prost ako stoji pojedinačno na peteljci ili složen ako se na lisnoj peteljci nalazi više listića.

Oblik lista je veoma različit. Važniji oblici su: ljuspast, igličast, linearan, lancetast, eliptičan, jajast, objajast (obrnuto jajast), rombičan, trouglast, okruglast, srcast, bubrežast, strelast.

Sl.2. Oblici lista; 1-igličast, 2-linearan, 3-lancetast; 4-eliptičan, 5-jajast, 6-objajast, 7-rombićan, 8-trouglast; 9-okruglastj 10-srcast, 11-bubrežast; 12-strelast.

Izostavljeno iz prikaza

Karakteristike listu daju i oblici osnove i vrha liske i obod liske. Osnova liske može biti: srcasta, klinasta, okruglasta, ravna. Vrh liske može biti: urezan, okruglast, zašiljen. Obod liske je ceo, testerast, dvostruko testerast, nazubljen, vijugav, režnjevit, perasto razdeljen.

Sl.3. Oblici cvasti: 1-resa; 2-maca» 3“klas ; 4”grozd t 5 -metlicaj 6-gronja; 7-štit; 6-glavica; 9-kita.

Izostavljeno iz prikaza

Cvet je kratki izbojak čija je osnovna uloga razmnožavanje biljke. Cvetovi su pojedinačni na peteljci ili bez nje ili, češće, izbijaju iz jedne zajedničke osnove i obrazuju cvast.

Cvetovi su različitog oblika, od kojih su neki prikazani na sl. 1. Cvasti su isto tako različitog oblika, od kojih su najčešće: resa, maca, klas, grozd, metlica, gronja, štit, glavica, kita.

U pčelarskoj literaturi u nas, na biljne zajednice kao izvora pčelinje paše gledano je različito. Kod nekih autora one su potpuno zanemarivane, kod nekih uzimane u razmatranje više ili manje, a malo je ko pokušao da njih jasno definiše. U tome je najodredjeniji bio dr Sima Grozdanič (Pčelinja paša, 1938.), čija su rasmatranja poslužila i kao osnova za podelu izvršenu u ovom priručniku. Prema uslovima stvorenim dejstvom prirodnih faktora odnosno prema biljnim vrstama prisutnim na odredjenom staništu, uslovima za njihov razvoj i obavljanje njihovih funkcija, posebno vreme cvetanja odnosno izlučivanja nektara i mogućnosti njegovog korišćenja, za pčelare su interesantna sledeća staništa: šume, livade, ledine i sušna mesta, obale reka i sprudovi, voćnjaci, njive i bašte, parkovi i vrtovi i Primorje kao celina (područje Mediterana).

A. Šume

Šuma je jedan od najboljih i najvažnijih izvora pčelinje paše i daje kvalitetne i vrlo tražene medove. Ona prva, u rano proleće, daje pčelama cvetni prah, tako potreban pčelama za razvoj pčelinjih društava, a zatim, u dužem vremenskom periodu − od februara do avgusta, sa svojim mnogobrojnim vrstama, obezbedjuje pčelama dobru pašu, bez ozbiljnijih prekida. Šuma je i bogat izvor pčelinje paše. Drveće redovno obilno cveta i bolje koristi prostor. Cvetovi sa jednog šumskog drveta po količini mogu se uporediti sa cvetovima jedne dosta prostrane livad, pa se ne bez razloga tvrdi da jedan aktivni brest može da podmiri potrebe jednog pčelinjaka u cvetnom prahu.

B. Livade i pašnjaci

Livade su zemljišne površine namenjene proizvodnji stočne hrane. One u našoj zemlji zauzimaju veće komplekse zemljišta i raspolažu velikim brojem vrsta medonosnog bilja, zbog čega su važne i za pčelarstvo.

Livadske biljke čine posebne biljne zajednice, sastavljene pretežno od zeljastih biljaka. Medonosnost im je različita i relativno niska, jer medju njima nema mnogo boljih medonoša. Pored toga, cvetovi ovih biljaka su mali i rastureni na velikom prostranstvu, zbog čega pčele troše više vremena u sakupljanju nektara, pa im je i dnevni prinos relativno nizak, a prinosi po hektaru se kreću od 20 kg meda sa barskih livada, do 80 kg sa dobrih livada, naročito onih veštačkih i zalivnih.

Med koji potiče od livadskih biljaka je mešovit i naziva se livadski ili opštim imenom − cvetni med. Kako medju livadskim biljkama ima dosta aromatičnih i lekovitih vrsta, to je on prijatnog mirisa i ukusa i ulazi u red kvalitetnih medova.

Postojanje raznih vrsta biljaka, čiji su, pri tome, rokovi cvetanja i medenja različiti, čini da livadska paša traje dosta dugo − od maja do jula. Na neke livadske biljke može se računati i od marta, pa i posle jula posle kosiđbe, u otavi.

Livade se nalaze na različitim zemljištima, na različitim nadmorskim visinama i pod različitim su klimatskim uslovima, što sve čini da postoje razlike u biljnim vrstama koje na njima rastu. Medjutim, teško je izvršiti neko odredjeno razgraničenje, ali se neće mnogo pogrešiti ako se livade grupišu u dve grupe − dolinske i brđske, kod kojih se osećaju izvesne razlike kako u biljnim vrstama, tako i u uticajima na razvoj pa i cvetanje biljaka.

Dolinske livade se obično nalaze pored reka, jezera i bara tj. na zemljištu sa dovoljno vlage i pod uticajem tekućih i podzemnih voda. Obično su to duboki plodni nanosi, pa im je i vegetacija bujna. Prisustvo vlage u većoj meri uslovljava na odredjenim područjima i prisustvo močvarne vegetacije.

Brdske livade se nalaze na plitkom sloju mekog zemljišta, zbog čega i vegetacija im nije tako bujna. Takvo zemljište i veće nadmorske visine dovode do prisustva i stepske vegetacije iz zone šuma.

Livadama su po vegetaciji veoma bliski pašnjaci, pa i oni u visokim − planinskim područjima. Medonosne biljke livada susreću se i na pašnjacima, ali ovde glavnu pašu daju one biljke, koje stoka iz ovih ili onih razloga ne pase (bodljikave ili veoma niske biljke), a i one biljke koje se posle paše i gaženja brzo obnavljaju i nastavljaju da cvetaju.

Bujnom vegetacijom i velikim prinosima sena i zelene mase odlikuju se veštačke i zalivne livade. Kao takve one predstavljaju i dobar izvor pčelinje paše, pa se sa njih mogu da ostvare i značajniji viškovi meda. Ove livade mogu se nalaziti u dolinama i u brdskoj zoni.

Livade i pašnjake, kao izvor pčelinje paše, ne treba izolovano posmatrati. Po obalama reka i priobalnim dolinama rastu veoma cenjene medonosne vrste − drveće, žbunje i zeljaste biljke. Livade i pašnjaci graniče se i smenjuju sa voćnjacima, šumama, proplancima, krčevinama, koji sa svojim brojnim i dobrim medonošama dopunjuju medonosnost livada i pašnjakai sa ovima čine celinu sposobnu da u dužem periodu pruži pčelama sigurnu, a i obilnu pašu. Ovo posebno ako se ove mogućnosti potpunije koriste selidbom pčela.

Šafran šuti (C£ocus_moesiacus L.). Višegodišnja biljka sa gomoljem kao podžemnom stabljikom, obavijenom ostacima rukavaea podzemnih listova. Listovi su lineami i uspravni. Na stabljici visokoj do 20 cm razvijaju se pojedinačni veliki, žuti cvetovi. Sreče se po livadama, oko žbunja i na suvim travnatim mestima. Cveta marta. Dužina cvetanja je jedan mesec. Kao medonosna biljka je od velikog značaja za pčelarstvo, jer pčelama daje aektar i cvetni prah u periodu veoma oskudne paše.

Sl.97. Krasuljak (Bellis perenis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.96.Šafran žuti (Crocus moesia-cus L.)

Izostavljeno iz prikaza

Žuti šafran je lekovita biljka. Gaji se i u kulturi kao začin i za bojenje.

Osim šafrana žutog postoje i druge vrste ove biljke, sa cvetovima drugih boja. Značaj njihov za pčelarstvo je isti kao i šafrana žutog.

Jagorčevina, jaglika, jagorčika (Prumula acaulis Jacq.) − podaci o biljci dati u odeljku „Šume-zeljaste biljke“.

Krasuljak, novčič, belka, tratičnica, jaglikovina (Bellisjserennis L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa duguljastim lišćem i nežnim glavičarstim cvetovima bele boje, sa crvenkastim prelivom. Raste u livadama, a i na sušnim mestima i ledinama. Cveta od ranog proleća do pozne jeseni i daje nektar i cvetni prah.

Krasuljak je lekovita i korovska biljka.

Tabela 5. Pregled medonosnog bilja i livada i pašnjak

Izostavljeno iz prikaza

• Naziv biljke
• Cveta u mesecu :
  martu
  aprilu
  maju
  junu
  julu
  avgustu
  septembru
  oktobru
• Daje:
  nektar
  cvet
  prah
  mediljke
  smola
• Šafran žuti
• Jagorčevina
• Krasuljak
• Maslačak
• Ljutić
• Režuha livadska Iglica
• Detelina kamenjarka
• Trbušac
• Persijska detelina
• Sedmolist
• Steža guščija
• Žalfija livadska
• Žutilovke
• Planinska detelina
• Divlja grašica
• Repnica
• Slačica crna
• Prženica
• Švedska detelina
• Bela detelina
• Bokvica
• Dunjica
• Lisičina
• Zvezdan
• Vidac
• Grašica
• Žuti graor
• Vrbena divlja
• Turocvet
• Gavez
• Iglica livadska
• Žuta lucerka
• Paprika divlja
• Paštrnak
• Različak maljavi
• Spomenak
• Medvedji dlan obični
• Kantarioh
• Metvica
• Zlatošipka
• Bobovljak
• Mrkva
• Mrazovac

Maslačak, gologlavica, popina pogačica, popino gumno, salatuša, žutt dimac (Taraxacum officionale Wig,). − Višegodišnja zeljasta biljka, sa karakterističnim nazubljenim lišćem. Cvet je žut, sastavljen od 100-200 jezičastih listića, a nalazi se na kraju cevčaste, šuplje stabljike. Kad opadnu cvetni listići, stvara se balon od belog perja.

Maslačak je veoma rasprostranjen. Nalazi se na livadama i travnjacima, po pustim mestima i napuštenim njivama, pored puteva i oko naselja. Cveta marta-oktobra. Njemu ne škodi ni kosa ni stoka. Za pčele je naročito interesantan u proleće, pre i posle cvetanja voća, kada iste podmiruje cvetnim prahom koga daje u velikim količinama. Cvetni prah maslačka je po kvalitetu gotovo nenadmašan, jer sadrži 11% belančevina, 13% masti i 40% šećera. Daje i nešto nektara. Med je žute boje, gust i lepljiv. Brzo kristališe.

Maslačak je lekovita i korovska biljka.

Ljutić, žabljak, Izjed, iskrica (Ranimculus acer L.). − Jednogodišnja zeljasta biljka sa duguljastim listovima i žutim cvetovima, sa 5 listlća, na dosta dugačkim stabljikama. Ukusa je gorkog − ljutog, zbog čega ga stoka izbegava, dok ga u senu jede. Raste po livadama, pašnjacima i sprudovima. Cveta aprilamaja i daje pretežno cvetni prah.

Ljutić je lekovita i korovska biljka.

Režuha livadska, livadska skakavica, ovčica (Cardamine pratenis L.). − Višegodlšnja biljka iz porodice krstašica sa stabljikom visokom 1 do45 cm, oblom i golom. Prizemni listovi čine rozetu. Lišće je neparno perasto, sa 4-6 para llstića i krajnjim, neparnim velikim listićem. Listići su linearnt ili lancetasti, sedeći, celog oboda. Cvetovl su malobrojni, ljubičasti poput jorgovana ili beli, skupljeni u cvast u vidu gronje na vrhu stabljike. Sreće se po vlažnim i planinskim livadama, tresetištima i šumskim čistinama. Cveta aprila-maja i daje obilno nektara i cvetnog praha, što je u tom periodu značajno za prolećni razvoj pčelinjih društava.

Sl.99. Ljutić (Ranuncu-Iub acer L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.100. Režuha livadska (Cardamine pratensis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Režuha livadska je lekovita i korovska biljka.

Iglica, igliče, jagliče, jagorčlka (Primula offljcinalis Jacq.).Višegodišnja travnata biljka kod koje 1-3 stabljike izbijaju iz rozete koju obrazuju donji listovi, visine je do 35 cm. Lišće se razvija samo u dnu stabljika, zbrčkano je i po obodu nazubljeno. Žuti cvetovi, blagog i prijatnog mirisa obrazuju cvast na vrhu stabljike. Baste po suvim livadama, suvim i kamenitim padinama, oko žbunja i po proplancima šuma. Cveta aprilamaja i daje nektar i cvetni prah i doprinosi razvoju pčelinjih društava.

Iglica je lekovita i korovska biljka.

Detelina kamenjarka, mačja detelina (Anthylis vulneraria L.). Travasta biljka sa pravom, u najviše slučajeva tih sa razgranatom stabljikom i sa malo lišća. Lišće je neparno perasto, sa 1-7 linearno-duguljastih lišćem dlakavim sa donje strane. Neparni list je veći od drugih. Cvetovi su veliki, jarki i lepi, a nalaze se na vrhu stabljike, često puta pritisnuti po dva ujedno, poduprti na jedan rasečen list od 3-7 dela. Nalazi se po sunčanim suvim livadama, retkom žbunju i otvorenim šumskim poljanama na krečnjaku. Cveta aprila-juna i daje dosta nektara i cvetnog praha.

Detelina kamenjarka je lekovita biljka.

Trbušac, drač divlje pčele, maljava livadska verenica, zmijina trava (Veronica chamaedrys L.). − Višegodišnja biljka iz čijeg razvijenog korena izbija 15-30 visokih, tankih i nerazgranatih stabljika. Lišče je naspramno, skoro sedeće, okruglo do produženo jajasto, u osnovi srcasto, izborano, po obodu nazubljeno. U pazuhama gornjeg lišća nalaze se retke grozdaste cvasti, sa mnogo plavih cvetića. Raste po suvim livadama, oko žbunja i po retkim šumama. Cveta aprila juna i daje nektar I cvetni prah.

Trbušac je korovska biljka.

Sl.101. Trbušac (Vero-nlca chamaedrys L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.102. Persijska detelina (Trifolium resupinatum L.)

Izostavljeno iz prikaza

Persijska detelina, crvena gunjica, zavmuta detelina, sunovratna detelina (Trifolium resupinatum L.). − Jednogodišnja leptirnjača sa troperim listićima i ružičastim cvetnim glavicama na srednje dugačkim peteljkama. Raste visoko i često polegne. Raste najčešće po livadama. Ima je najviše u Makedoniji, u slivu Vardara, a u manjoj meri i u drugim krajevlma. Cveta majajula i daje mnogo nektara i dosta cvetnog praha. Pčele je obilno posećuju.

Persijska detelina je korovska biljka.

Sedmolist, bazjan, regoča (Aegopodium podagraria L.). − Podaci o biljci dati u odeljku „Šume − zeljaste biljke“.

Steža guščija, guščija trava, bezanica, petolist (Potentilla anseriana L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa puzavim korenom iz koga izlazi stablo visine do 30 cm, sa lišćem perasto razdeljenim, žutim cvetovima i više poleglih izdanaka. Listići su duboko usadjeni, s gornje strane sočno zeleni, a s donje beli. Cvet se nalazi na dugačkoj peteljci, koja izlazi neposredno iz lisnih rozeta, a ima 5 žutih listića. Raste po livadama, na obalama reka, oko puteva i po jarugama. Cveta majajula i daje nektar i cvetni prah.

Sl.104. Žalfija livadaka (Potentilla anaeriana L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.105. Steža guščija (Salvia pratensis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Steža guščija je lekovita i korovska biljka.

Žalfija livadska, divlja kadulja (Salvia pratensis L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa cvetovima u kiticama od po 6 plavih cvetova. Gornji deo krunice je povijen u obliku srca i obrazuje gornju usnu. Krunica je tri puta duža od čašice. Baste po livadama, pašnjacima i pored puteva. Cveta maja-jula. Obilno luči nektar i pčele je rado posećuju, ma da je njihov rad nešto otežan zbog dubine cveta. Daje i nešto cvetnog praha.

Žalfija livadska je korovska biljka.

Žutilovke (rod: Genista L.) − podaci o biljci dati u odeljku „Šume − žbunje“.

Planinska detelina, brdska detelina, velika bela detelina (Trifolium montanum L.). − Višegodišnja leptirnjača sa pravom stabljikom, troperim listićima i belim cvetnim glavicama. Baste po planinskim livadama i pašnjacima. Cveta maja – avgusta i daje dosta nektara i cvetnog praha. Nektar izlučuje i po većoj vrućini. Med od nje je svetao, žitak i aromatičan. Kao stočna hrana je nešto grublja od ostalih detelina, ali je stoka ipak rado jede.

Planinska detelina je korovska biljka.

Divlja grašica, ajčtca, bagrenak, gorka trava, grahorica, grašasta rebrlka (Coronilla varis L.). − Vlšegodišnja biljka sa jako razvijenim korenom iz koga izlazi mnogo, veoma razgranatih stojećih ili poleglih stabljika, dugih i do 120 cm. Lišće je neparno perasto, u najviše slučajeva sa deset pari duguljastih ili objajastih listića sa zašiljenim vrhom. Cvetovi su ružičasti, po 10-20 u zbijenim glavičastim cvastima. Baste po livadama, izmedju žbunja i po ivicama šuma. Cveta majaavgusta. Spada u red dobrih medonoša. Pčele je rado posećuju preko celog dana i sa iste sakupljaju nektar.

Divlja grašica je lekovita i korovska biljka.

Bepnica, surepnica, dičak, ćurčevica, ćurčija trava (Barbarea vulgaris R. br.). Dvogodlšnja biljka iz porodice krstašica visine do 60 cm, sa sitnim mirišljavim cvetovima zlatnožute boje, u zbijenim grozdićima. Baste po vlažnim livađama i pašnjacima, po obalama reka, oko puteva i po jarugama. Cveta maja-avgusta i daje nektar i cvetni prah. Ponekad je ima vrlo mnogo. Med je zeleno žut, prijatnog ukusa i slabog mirisa.

Sl.105. Divlja grašica (Coronilla varia L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.106. Repnioa (Barbarea vulgaris R. Br.)

Izostavljeno iz prikaza

Repnica je korovska biljka.

Slačica crna, crna gorušica (Brassica nigra / L. / Koch.). -Dvogodišnja biljka iz porodice krstašica, dostiže visinu od 100 cm. Lišće je nareckano, a cvetovi su sitni i žuti, skupljeni u grozđu na vrhu stabljike ili grane. Baste po livadama i utrinama, oko puteva i naselja. Cveta maja-avgusta i daje nektar i cvetni prah. Odlična je medonoša.

Slačica cma je lekovita i korovska biljka.

Prženica, modra metlašica, prošnica, udovica (Knautia arvensis /L. / Coult.). − Višegodišnja zeljasta biljka visine do 100 cm, sa razgranatom stabljikom i grubo nareckanim i dlakavim lišćem. U gornjem delu stabljike nalaze se zbijene glavice sa ljubičastim cvetovima. Baste po livadama, ledinama i sušnim mestima. Cveta maja-septembra i daje nektar, koga iziučuje i na suši.

Prženica je lekovita i korovska biljka.

Švedska detelina, hibridna detelina (Trifoluim hybridium L.) − Višegodlšnja biljka iz porodice leptirnjača, od kojih se razlikuje po nazubljenom lišću i cvetnoj glavici čiji su središni cvetići beli, a spoljašni ružičasti. Baste po livadama, dolinama reka i potoka i u jarugama. Cveta maja − septembra i daje mnogo nektara i cvetnog praha. Smatra se da se kao medonoša bliži beloj detelini. U povoljnim uslovima prinos meda sa 1 ha dostiže 100 kg.

Švedska detelina se gaji i kao kulturna biljka, ali ne kao čista kultura, već pomešana sa crvenom detelinom ili klasastim travama.

Bela detelina (Trlfolium repens_ L.). − Višegodišnja leptirnjača sa puzećom stabljikom koja se lako ožiljava, trodelnim listovima i belim cvetićima sakupljenim u glavice. U jednoj glavici ima obično 57-89 cvetića. Cvetovi se preko noći zatvaraju, što sprečava isparavanje nektara i omogućuje njegovo potpunije iskorišćavanje. Baste po livadama, pašnjacima i po

Sl.110. Bela detelinak (Trifolium repens L. )

Izostavljeno iz prikaza

U godini kada ne izlučuje nektar pčele je ne posećuju ni radi cvetnog praha. Uzrok slabom izlučivanju nektara najčešće je hladnoća i suvomrazica prethodne zime. Baste nisko pa je na pašnjacima dosta zaštićena od paše stoke, a i gaženje joj mnogo ne škodi, procveta ako samo nekoliko dana ne bude izložena gaženju. U livadama bela detelina dolazi više do izražaja u otavi, jer je u prvom otkosu potisnuta od jačih i viših biljaka. Med je svetao, gotovo bezbojan, prijatnog mirisa i ukusa. Brzo kristališe.

Bela detelina je lekovita i korovska biljka. Gaji se i kao kultuma pod imenom bela holandska detelina.

Bokvica, žilovlak, trputac, ernoglavac, krepotec (Ptentago ceolata L.). − Višegodišnja zeljasta biljka kod koje se dugul jasti listovi raz − vijaju u obliku rozete u dnu nerazgranate stabljike. Cvetovi su u duguljastom, cilindričnom, gustom klasu, na dugačkim stabljikama. Prašni končići su ljubičasti. Raste po livadama i pašnjacima, a i pored puteva i naselja. Cveta maja-septembra i daje prvenstveno mnogo cvetnog praha. Ima je u Vojvodini, Šumadiji, južnom Primorju i u Makedoniji.

Bokvici su srodne: bpkvica muška, veliki trputac (P. majorL.) i pitoma bokvica (P. media L.). Razlikuju se uglavnom po obliku lista. Bokvica je lekovita i korovska biljka.

Sl.111. Bokvica (Plantago lanceolata L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.112. Dunjica (Medicago lupulina L.)

Izostavljeno iz prikaza

Dunjica, hmeljasta detelina (Medicago luplina L.). − Jednogodišnja leptirnjača sa troperim listovima. Listići su uzani, izduženi, eliptični, sa celim ili u vršnom delu nazubljenim rubom. Žuti cvetovi na peteljkama obrazuju cvast u obliku zbijene okrugle glavice. Raste najčešće po livadama. Cveta maja-septembra i daje nektar i cvetni prah. Osrednja je medonoša.

Lisičina, lisičjl rep (Echium vulgare L.). − Dvogodišnja zeljasta biljka sa stabljikom visokom do 100 cm, koja je kao i cela biljka obrasla tvrdim dlakama. Cvast je štitasta sa cvetićima crvene boje, kasnije modrim. Baste u bokorima po livadama, njivama i utrinama, oko puteva i naselja. Cveta maja-septembra i obilno izlučuje nektar, a daje i cvetni prah. Prinos sa 1 ha je do 30 kg meda.

Lisičina je korovska biljka. Gaji se i kao k.ulturna.

Sl.113. Lisičina (Echium vulgare L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.114. Zvezdan (Lotus corniculatua L.)

Izostavljeno iz prikaza

Zvezdan, smiljkita, smilja (Lotus coraiculatus L.). − Višegodišnja biljka iz porodice leptirnjača sa tankom stabljikom, zbog čega često poleže. Listovi su složeni, sastavljeni od 5 lističa. Cvetovi su-žuti i grupisani u kitice, a nalaze se na vrhovima stabljike ili grančice. Baste po prirodnim i veštačkim livadama i pašnjacima. Cveta majaoktobra i daje obilno nektara i cvetnog praha.

Zvezdan je lekovita biljka.

Vidac, šarena vidoka, vidičak (Euphrasia offlcinalis L.). -Jednogodišnja biljka sa uspravnom i tankom stabljikom visine do 25 cm, u gornjem delu jako razgranatom. Lišće je malo, sedeće, naspramno, jajastog oblika, po obodu nejednako nazubljeno. Cvetovi su beli ili bledošuti, okupljeni u pazuhama gomjih listova. Raste po livadama, vrištinama, pored puteva, na suvim obroncima i svetlim šumama. Cveta maja-oktobra i daje nektara i nešto cvetnog praha.

Vidac je lekovita i korovska biljka.

Grašica, grahovac, grahorica, grahorica ptičja (Vima cracca L.) − podaci o biljci dati u odeljku „Šume − zeljaste biljke“.

Sl.115. Vidac (Euphrasia rus pratensis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.116. Žuti graor (Lathyofficinalis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Žuti graor, grahorina (Lathyrus pratensis L.).Višegodišnja biijka iz čijeg razvijenog puzećeg korena izbija mnoštvo razgranatih, rebrastih, tankih i nežnih stabljika visine do 120 cm. Lišće je duguljasto, lancetasto, sa zašiljenim vrhom. Cvetovi su žuti, skupljeni po 5-10 u grozdu sa dugom drškom. Raste po livadama, oko žbunova, pored njiva i ograda i to grupno ili pojedinačno. Cveta juna-jula. Vrlo dobra je medonoša. Daje nektar u većoj količini. Pčele je rado posečuju preko celog dana.

Žutom graoru je srodan, sreće se na istim staništima i ima iste osobine, uključujući i medonosnost, jednocvetni žuti graor (Lathyrus_ap_haca L.). Lišće mu je prosto, naspramno, sedeće, sa zašiljenim vrhom. Cvetovi su žuti, pojedinačni, sa drškama.

Žuti graor i njegovi srodnici su korovske biljke.

Vrbena divtja, bosotica, brstica, ljutovnica, sporiš (Verbena officinaUs L.). − Jednogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka sa stabljikom visokom do 75 cm, četvorouglastom, u gornjem delu razgranatom. Listovi su duguljasti i uzani, po obodu nazubljeni, kratko nasadjeni, naspramni ili trajno urezani. Cvetovi su sitni, plavičastobeli, redje crvenkastobeli, u klasovima na krajevima stabljike i grana. Raste po livadama i pašnjacima, na ivicama polja, pored puteva i živica. Cveta juna-jula i daje nektar i cvetni prah.

Sl.117.Vrbena divlja(Vergon pratensis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.118.Turocvet(Tragopobena officinalis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Vrbena divlja je lekovita i korovska biljka.

Turocvet, kozjabrada (Tragopogon pratensis L.). − Dvogodišnja zeljasta biljka. Raste po livadama i padinama jaruga i brda, a nadje se i u žitima. Cveta u drugoj godini gotovo celo leto. Daje nektar i cvetni prah.

Turocvet je korovska biljka.

Gavez, veliki gavez, beli gavez, opašica, pijavica, svalnik (Symphytum officinaIe L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa uglastom, dlakavom i šupljom stabljikom koja dostiže visinu od 100 cm. Na stabljici se nalaze dlakavi, uskojajasti, sedeči listovi. Cvetovi su ljubičasti, redje beli ili žučkasti, u grozdu na podužim drškama, koje izbijaju iz pazuha gornjih listova. Raste po livadama i pašnjacima, na obalama reka i potoka, oko puteva i u jarkovima. Cveta juna-septembra i daje dosta nektara, koga pčele često moraju da koriste kroz otvore na čašici koje probiju divlje pčele. Daje i cvetni prah koji obilno zasipa glave pčela pri njihovoj poseti cvetu.

Gavez je lekovita i korovska biljka.

Iglica livadska (Geranium pratense L.). − Višegodišnja zeljasta biljka, sa razgranatom stabljikom visokom i do 70 cm. Listovi su okrugli, dlakavi, razđeljeni na 5-7 perasto isečenih krpa. Cvetovi su pravilni,relativno mali, plavoljubičaste boje. Cela je biljka manje-više dlakava. Cveta julaavgusta i daje nektar i cvetni prah.

Žuta lucerka, krivovija, poleguša (Medicago falcata L.). − Višegodišnja biljka iz porodice leptirnjača sa stabljikom visine do 60 cm, sa troperim, uzanim, eliptičnim lišćem. Ima sitne žute cvetiće, sakupljene u kratke grozdove. Easte po livadama, pašnjacima, utrinama, oko puteva i naselja. Cveta junaseptembra i daje obilno nektara i cvetnog praha.

Žuta lucerka je korovska biljka, a gaji se i kao kulturna. Izvanredna je kao stočna hrana, a može da posluži i za poboljšavanje kvaliteta livada i pašnjaka.

Paprika divlja, drinjak.krvnik, lastavičnjak, pasji kupus (Cynanchum vincetoxicum R. Br.) − podaci o biljci dati u odeljku „Šume-zeljaste biljke“.

Sl.121. Žuta lucerka (Medinaca sativa L.)

Izostavljeno iz prikaza

Sl.122. Paštrnak (Pasticago falcata L.)

Izostavljeno iz prikaza

Paštrnak (Pastinaca sativa L.). -Dvogodišnja zeljasta biljka sa stabljikom uglasto izbrazdanom i razgranatom u gornjem delu. Dostiže visinu i do 100 cm. Lističi su jajasti, perasto postavljeni, po obodu nareckani. Cvet je u vidu kite, sa žutim cvetovima na nejednakim peteljkama, zrakasto postavljeni. Baste po livadama, ledinama i sušnim mestima, pored puteva i naselja. Cveta druge godine jula-avgusta i daje nektar.

Paštrnak je lekovita biljka, a upotrebljava se i kao začin, a i u proizvodnji vina i rakije.

Bazličak maljavi, crna kozja brada, gomoljika (Centaurea_scabiosa L.). − Višegodišnja zeljasta biljka, srodna različku plavom, ali manje poznata od njega. Cvetovi su zatvorenocrvene boje. Baste po livadama, poljima i neobradjenim mestima. Cveta jula-avgusta i daje nektar i cvetni prah.

Istih osobina je i različak livadski (CL jacea L.), samo su mu cvetovi ružičaste boje.

Različci su korovske biljke.

Spomenak, potočnica, visoki pomenak, žabinac (Myosotis palustris Roth.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa stabljikom visokom do 60 cm, Listovi su duguljasti, zašiljeni, sivozeleni. Cvast je sa sitnim plavim cvetićima. Raste po vlažnim livadama i na obalama reka i potoka. Cveta jula-avgusta i daje nektar i evetni prah.

Spomenak je korovska biljka.

Medvedji dlan obični (Heracelum sphyondylium L. ) − podaci o biljci dati u odeljku „Šumezeljaste biljke“.

Kantarion, bogorodična trava, gospina trava, pljuskavica (Hypericum perforatuni L.) − podaci o biljci dati u odeljku „Šume − zeljaste biljke“.

Metvica, nana sitna, gorska metvica, poljačak (Mentha puiegium L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa visokom, razgranatom, obično dlakavom stabljikom i jajastim, naspramnim, po obodu nazubljenim listićima. Kod nekih vrsta listići su odozdo dlakavi. Cvetovi su sitni, ljubičasti, redje beli, a ima ih u velikom broju sjedinjenih u okrugle prstenaste glavice poredjane pri vrhu stabljike ili grančica. Oblik biljke i đlake na njoj često zavise od ukrštanja sa drugim biljkama, a i od mesta na kome rastu.

Metvica raste u močvarama, oko reka, potoka i jezera.lma je na velikim površinama na Lonskom Polju, u Slavonskoj Posavini, Mokrom polju, Poljicu, Crnom polju i Pančevačkom ritu. Cveta jula-septembra, ali glavna paša ne traje duže od tri sedmice. Daje dosta nektara, a i cvetnog praha. Dosta je osetljiva na vremenske prilike u doba cvetanja, zbog čega se smatra dosta nesigurnom pašom. Med je tamnocrvenkaste boje, savrlooštrim mirisom na nanu. Nije kvalitetan, ali pčele na njemu dobro prezime.Pri povoljnim uslovima prinos po košnici može dostići i do 5 kg meda dnevno.

Metvica je lekovita biljka.

Metvici su srodne i metvica poljska, poljska nana (Marvensis L.) i barska metvica (M. aquatica L.) i imaju približno iste osobine.

Zlatošipka (Solidago serotina L.). − Jednogodišnja zeljasta biljka sa uspravnom, tankom, granatom stabljikom visine do 100 cm. List je duguljast, kao kod vrbe. Cvetovi su zlatnožute boje, obrazuju cvast u vidu metlice. Raste po vlažnim livadama, oko reka i kanala. Ima je naročito mnogo oko Drave i Save u blizini Zagreba. Cveta jula-septembra i daje dosta nektara i cvetnog praha. Na obalama Drave predstavlja glavnu pašu. Med je zlatnožute boje, prijatnog mirisa.

Bobovljak, bobovac, čirnjak,kravlje sise (Sedum telephium L.) podaci o biljci dati u odeljku „Šume − zeljaste biljke“.

Mrkva (Daucus carota L.). − Dvogodišnja biljka sa šupljom i dlakavom stabljikom visine do 100 cm. Listovi su 2 − 3 puta perasto razrezani, a imaju režnjeve kao pero isečene. Cvetovi su sitni, bledi do bledožuti, skupljeni u štitastu cvast. Kao divlja raste naročito po suvim livadama i pašnjacima, uz puteve i nasipe i u kulturama deteline i lucerke. Gaji se i u kulturi, koren se upotrebljava kao zelen. Cveta jula-septembra i daje dosta nektara i cvetnog praha.

Mrkva je lekovita i korovska biljka.

Mrazovac, baluška, lukovik, pevčiga, povivka (Colchicumautumnale L.). − Višegodišnja zeljasta biljka sa gomoljem kao podzemnom stabljikom, visine je 1015cm. Iz gomolja u jesen izbijaju veliki, obično 1-3, svetloružičasti cvetovi. U proleće, sa razvojem listova, koji su dosta veliki, produženi i lancetasti, izlazi plodniea iz zemlje. Plod je višesemeni tobolac, sazreva u leto. Sa sazrevanjem ploda listovi uvenu, da bi se sledeće jeseni i proleća sve ponovilo. Sreće se po vlažnim livadama i na drugim travnatim mestima. Cveta avgusta-oktobra i spada u red kasnih medonoša. Pčelama daje nektar i cvetni prah. Tamo gde se mrazovac pojavljuje masovno, on daje odličnu jesenju pašu i pomaže pripremu pčelinjih društava za zazimljavanje.

Mrazovac je otrovna biljka, pa ga kao takvog i stoka izbegava. Inače je lekovita, a i korovska biljka.

C. Ledine, sušna mesta i usevi

Pod pojmom ledine i sušna mesta svrstana su mnoga relativno mala, ali zato vrlo česta staništa kao: neobradjene i zapuštene površine oko naseljenih mesta, oko puteva, drumova i železničkih pruga i nasipa, utrine i slaba zemljišta-peščana i kamenita. Ovim staništima su po biljnim vrstama veoma srodni usevi i strništa, jer sa njih korovi i prelaze u ova kulturna staništa, zbog čega se i priključuju ovoj grupi.

Nabrojanim staništima je zajedničko: slabo i neobradjeno zemljište, izloženost suši i izloženost paši i gaženju, zbog čega su ista stecište korovskog bilja, pored prisustva pojedinih vrsta kojima se odlikuju ranije.