Udžbenik je namenjen studentima veterinarskih fakuleta i predstavlja deo nastavne građe, koja se predaje na predmetu Mikrobiologija sa imunologijom. U ovom udžbeniku obuhvaćena su sva poglavlja specijalne mikrobiologije, predviđena planom i programom i to bakterija, kvasaca i plesni.

Specijalna mikrobiologija prikazana je na osnovu sistema koji je prihvaćen od međunarodne komisije mikrobiologa (Bergey 75).

Autor
Dr Božidar S. Marković

Sadržaj

1. SPIRALNI OBLICI BAKTERIJA

TREPONEMA
Treponema hyos
Treponema hyodisaenteriae
Treponema cuniculi
BORRELIA
Borrelia anserina
Borrelia theileri
LEPTOSPIRA
Leptospira interrogans i neki važniji serotipovi

2. SVRDLASTE I IZUVIJANE BAKTERIJE

CAMPYLOBACTER
Campylobacter fetus ssp. fetus
Camplobacter fetus podvrsta intestinalis
Campilobacter fetus podvrsta jejuni
Campilobacter fecalis

3. GRAM NEGATIVNI ŠTAPIĆI I KOKE

PSEUDOMONADACEAE
PSEUDOMONAS
Pseudomonas aeruginosa
Pseudomonas fluorescens
Pseudomonas mallei
Pseudomonas pseudomallei
Pseudomonas caviae
Pseudomonas synxantha
Pseudomonas ichtyodermis
Pseudomonas mephitica
Pseudomonas nigrificans
Pseudomonas perolens
Pseudomonas putrefaciens
Pseudomonas syncianea
Pseudomonas tetrolens
ALKALIGENS
Alkaligens fecalis
Alkaligens viscolactis
ACETOBACTER
Acetobacter acetici
BRUCELLA
Brucella abortus
Brucella suis
Brucella melitensis
Brucella ovis
Brucella canis
Brucella neotomae
BORDETELLA
Bordetella bronchiseptica
FRANCISELLA
Francisella tularensis
HALOBACTER
HALOBACTERIUM
Halobacterium salinarium

4. GRAM NEGATIVNI FAKULTATIVNO – ANAEROBNI ŠTAPIĆI

ENTEROBACTERIACEAE
Zajedničke osobine enterobakterija
ESCHERICHIA
Escherichia coli
SHIGELLA
SALMONELLA
ENTEROBACTER
HAFNIA
SERRATIA
PROTEUS
Proteus vulgaris
Proteus mirabilis
Proteus morgani
Proteus rettgeri
Proteue incostans
YERSINIS
YersiniIa pestis
YersiniIa pseudotuberculosis
YersiniIa enterocolitica
AEROMONAS
Aeromonas hydrophila
Aeromonas punctata
Aeromonas salmonicida
HAEMOPHILLUS
Haemophillus suis
Haemophillus gallinarum
Haemophillus ovis
PASTEURELLA
Pasteurella multocida
Pasteurella pneumotropica
Pasteurella hemolitica
Pasteurella anatipestifer
Pasteurella pfaffi
ACTINOBACILLUS
Actinobacillus lignieresii
Actinobacillus equi
Actinobacillus actinoides
Actinobacillus suis

5. GRAM NEGATIVNI ANAEROBNI ŠTAPIĆI

BACTERIODACEAE
FUSOBACTERIUM
Fusobacterium necroforum

6. GRAM NEGATIVNE KOKE I KOKOBACILI

NEISSERIACEAE
MORAXELLA
Moraxella bovis

7. GRAM POZITIVNE KOKE

MICROCOCCACEAE
MICROCOCCUS
Micrococcus luteus
Micrococcus freundennrreichii
Micrococcus conglomeratus
Micrococcus cryophylus
Micrococcus morrhuae
Micrococcus halodentrificans

STAPHILOCOCCUS
Staphylococcus aureus
Staphylococcus epidermidis
Staphylococcus saprophyticus

STREPTOCOCCACEAE
STREPTOCOCCUS
Streptococcus pyogenes
Streptococcus zooepidermicus
Streptococcus equi
Streptococcus agalactiae
Streptococcus pneumoniae
Streptococcus dysgalactiae
Streptococcus bovis
Streptococcus equinus
Streptococcus thermophilus
Streptococcus faecalis
Streptococcus faecium
Streptococcus lactis
Streptococcus cremoris

8. SPOROGENE BAKTERIJE

BACILLACEAE
BACILLUS
Bacillus anthracis
Bacillue subtilis
Bacillus cereus
Bacillus megaterium
Bacillus larvae
Bacillus alvei
Bacillus pumilus
Bacillus coagulans
CLOSTRIDIUM
Glostridium septicum
Clostridium novyi
Clostridium chauvoei
Clostridium perfringens
Clostridium histolyticum
Clostridium haemolyticum
Clostridium hotulinum
Clostridium tetani
Anaerobni mikroorganizmi u životnim namirnicama

9. GRAM POZITIVNE ASPOROGENE BAKTERIJE

LACTOBACILLACEAE
LACTOBACILLUS
Lactobacillus lactis
Lactobacillus bulgaricus
Lactobacillus acidophilus
Lactobacillus casei
LISTERIA
Listeria monocytogenes
ERYSIPELOTHRIX
Erysipelothrix rhusiopathiae

10. ACTINOMICETE I NJIMA SRODNE BAKTERIJE

CORYNEBACTERIUM
Corynebacterium pyogenes
Corynebacterium pseudotuberculosis
Corynebacterium renale
Corynebacterium equi
Corynebacterium bovis
ACTINOMYCERACEAE
ACTINOMYCES
Actinomyces bovis
Actinomyces israeli
Actinomyces suls
BREVIBACTERIUM
Brevibacterium linens
Brevibacterium erythrogenes
MIGROBACTERIUM
Microbacterium lacticum
Microbacterium flavum
PROPIONOBACTERIACEAE
PROPIONIBACTERIUM
Propionibacterium freundenreichii
Propionibacterium shermani
MICOBACTERIACEAE
MYCOBACTERIUM
UZROČNICI TUBERKULOZE
Mycobacterium paratuberculosis
Mycobacterium leprae
Mycobacterium microti
Mycobacterium ulcerans
NOCARDIA
Nocardia asteroides
Nocardia farcinica

11. MYCOPLASMA

Mycoplasma mycoides
Mycoplasma mucoides var. capri
Mycoplasma bovirhinis
MycopIasma ovcpneumoniae
Mycoplasma conjunctive
Mycoplasma gallisepticum
Mycoplasma anatis
Mycoplasma sinoviae
Mycoplasma canis
Mycoplasma hyupneumoniae
Mycoplasma suopneumoniae
Mycoplasma agalactiae
Mycoplasma gallinarum
Mycoplasma ineris
Mycoplaeaa aeleagridis
Mycoplasma arthritidis

12. PLESNI I KVASCI

KLASIFIKACIJA GLJIVA
KVASCI
SACCHAROMYCES
Saoharomyces cerevisiae
Saoharomyces cerevisiae var. ellipaoidea
Saoharomycea fragilis
Saoharomycea lactia
CRYPTOCOCCUS
Cryptococcus neoformanes
Cryptoooocus faroiminosus
Cryptoeocous capaulatus
TORULOPSIS
Torulopsia spherica
CANDIDA
Candida albicans
PLESHI (PHYCOMYCETAE)
MUCOR
RHIZOPUS
Thamidium
FUNGI IMPERFECTI
Aspergillus
DERMATOPHITIS
TRICHOPHYTON
MYCROSPORUM

LITERATURA

8. Sporogene bakterije

Bacillaceae

Bacillus

U rod Bacillus ubrajamo aerobne gram pozitivne sporulirajuće štapićaste bakterije.

Nalazimo ih rasprostranjene u prirodi u raznim sredinama, kao što su vazduh, voda, zemljište, ljudska i stočna hrana i fekalije. Samo neke vrste kao Bacillus anthracis izrazito su patogene, druge mogu da izazovu lokalne, a ostale vrste su apatogene bakterije. Bakterije iz roda Bacillus imaju izražene fermentativne aktivnosti i utiču na procese truljenja u prirodi.

Morfološke osobine. Bakterije koje pripadaju rodu Bacillus odlikuju se različitom veličinom, od izrazito krupnih masivnih štapića do znatno sitnijih oblika, zaobljenih ili ravno odsečenih krajeva. Veličina bakterija se kreće od 0,4 mikrometra puta 3 mikrometra do 2 mikrometra puta 9 mikrometara.

U mikroskopskom preparatu nalazimo ih pojedinačne ili raspoređene u parove, kao diplobacile i streptobacile. Mogu da obrazuju grupe ili filamentozne oblike.

Spore stvaraju u prisustvu kiseonika. Izgled spora je okruglog ili elipsoidnog oblika. Spore su u odnosu na telo bakterija postavljene centralno ili sipterminalno. Veličina spora ne prelazi veličinu bakterijskog tela, te ne menja oblik bakterija.

Samo neke vrste, kao što je slučaj sa B. anthracis mogu da obrazuju kapsule. Kapsule nalazimo kod vegetativnih oblika bakterija u patološkom materijalu ili u kulturama koje su gajene na podlogama sa dodatkom krvi. Kapsule se uspešno razvijaju ako se kulture inkubiraju u sredini sa 20-25% CO2.

Karakteristično je za većinu bakterija iz ove grupe da šu obrasle brojhim flagelama, što ih čini pokretnim. Izuzetak je B. anthracis koji nije obrastao flagelama.

U protoplazmi se mogu uočiti vakuole i granule.

Kulturelne osobine. Bakterije iz roda Bacillus dobro se razmnožavaju na uobičajenim hranljivim podlogama, kao što je 2% hranljivi agar i druge. Na čvrstim podlogama kolonije su krupne, veličine od 1-5 milimetara u prečniku. Kolonije su prirasle za podlogu, imaju pravilne okrugle ivice ili nepravilne kao smokvin list, talasaste, arhoroscentne, rizoidne i izuvijane. Na tečnim podlogama dobro rastu, obrazujući na dnu taloga na površini skramu.

Metabolizam. Razmnožavaju se u aerobnim ili fakultativno anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura za razmnožavanje bakterija iz grupe Bacillus je između 25 i 37°C. Neke vrste se razmnožavaju i na nižim, a druge na višim temperaturama. Na osnovu tolerantnosti bakterija prema temperaturi, sve vrste su svrstane u mezofilne vrste, koje imaju optimalnu temperaturu razmnožavanja od 30 do 37°C i termofilne, prilagođene na više temperature, čija se optimalna temperatura razmnožavanja kreće od 45 do 65°C.

Neke vrste kao što su B. cereus, B. anthracis, B. lichiniphormis i B. coagulans zahtevaju za razmnožavanje striktnu aerobnu sredinu. B. anthracis formira spore samo u prisustvu kiseonika. Ako se izmeni sredina, dodavanjem 20-25% CO2 dolazi do sprečavanja stvaranja spora.

Bakterije iz grupe Bacillus mogu na hranljivim podlogama da stvaraju pigment, smeđe žute, svetlo ružičaste i crne boje. Smatra se da je obrazovanje smeđeg pigmenta kod nekih vrsta u vezi sa prisustvom ugljenih hidrata u podlozi B. subtilis var. niger stvara crni pigment pod uticajem enzima tirozinaze, ako se u podlozi nalazi tirozin. Proizvodnja pigmonta kod nekih vrsta nije tipična osobina i veoma je, varijabilna.

Biohemijska aktivnost bakterija iz roda Bacillus je različito ispoljena. Na podlogama sa ugljenim hidratima neke vrste dovode do razlaganja glukoze, maltoze i saharoze. Manitol i salicin ređe razlažu a laktozu samo i zuzetno. Ispitivanje fermentiranja ugljenih hidrata traje duže i vrši se na specijalnim podlogama (Giepson).

Kod bakterija iz ove grupe zapažamo dobro izražene proteolitičke fermente. Razlažu želatinu i krvni serum. Vrše peptonizaciju mleka, stvarajući alkalnu sredinu. Većina bakterija iz ove grupe hidrolizuje skrob. Katalaza i oksidaza su obično pozitivne. Metilensko plavo redukuju. Proizvode H2S. Nitrate redukuju u nitrite. Indol ne proizvode. Neki sojevi imaju pozitivnu Voges-Proskaeurovu reakciju. Pojedine vrste kao B. Cereus, B. Mycoides, a ređe B. anthracis mogu da stvaraju lecitinazu.

Otpornost i rezistentnost. Bakterije iz roda Bacillus su otporne na razne spoljašnje faktore, fizičke i hemijske prirode. Vegetativni oblici su manje otporni od spora. Vegetativne oblike uništava temperatura od 55°C za 1 čas. Spore su znatno otpornije. Ako se spore B. anthracis izlože kuvanju propadaju za 10 minuta, a spore B. subtilis na istoj temperaturi za 1 čas. Temperatura od 120°C u autoklavu uništava ih za 40 minuta. Spore nekih termofilnih bakterija propadaju tek za 6-10 časova pri temperaturi ključale vode.

Nasuprot vegetativnim oblicima spore su otporne prema mnogim dezinfekcionim sredstvima. Sublimat u razređenju 1:1000 uništava spore antraksa za 70 časova. Rastvor Kalium permanganata 4% uništava spore za 15 minuta. Rastvor vodonik peroksida 3% ubija spore za 1 sat.

Imajući u vidu otpornost spora prema povišenoj temperaturi njihov značaj postaje još veći u konzervnoj industriji koja koristi povišenu temperaturu (pasterizaciju ili sterilizaciju) kao sredstvo konzerviranja. Ukoliko ove temperature nisu dovoljne dolazi do daljeg razmnožavanja bakterija u gotovim proizvodima, koje svoju fermentativnim delovanjem razgrađuju životne namirnice i čine ih neupotrebljivim.

Poznato je da su spore ovih bakterija posebno otporne prema sušenju. Spore B. anthracis mogu u sušenom stanju da ostanu vitalne preko 60 godina, a B. thermofilus i znatno duže.

Većina bakterija iz ove grupe je osetljiva prema antibioticima.

Antigenska građa. Mnogi bakteriolozi ispitivali su antigensku građu bakterija iz roda Bacillus. Prema nekim ispitivanjima postoje razlike u antigenskoj građi vegetativnih oblika i spora. Dokazano je postojanje antigenskih materija koje se nalaze samo u ćelijskom zidu ili samo u telu bakterija, a međusobno se razlikuju kod pojedinih vrsta bakterija.

Mnoge od ovih vrsta luče antibakterijske supstance, bakteriostatične prirode kao što su tirocidin, gramacidin, lihinoformin i druge.

Patogenost. Većina bakterija iz roda Bacillus nije patogena. Izuzetak čini B. anthracis koji je patogen kako za ljude tako i za životinje. Neke druge vrste mogu da dovedu do lokalnih infekcija. Poznata je pojava oboljenja očiju kao posledica infekcije sa B. subtilis. Zapažene su i druge vrste infekcije izazvane sa B. subtilis kao što su pneumonija, urogenitalna i meningealna infekcija kod ljudi. Neke vrste izazivaju oboljenje pčela.

Klasifikacija bakterija iz roda Bacillus. Na osnovu karakterističnih osobina kao što su veličina bakterija, mesto bujanja spora u bakterijskoj ćeliji, oblika i veličine kolonija i drugih karakterističnih osobina bakterije su svrstane u više grupa.

I grupa

Sporangija bakterija nije zadebljala, gram pozitivne bakterije, podeljene su u dve podgrupe:
a. Bakterije koje se odlikuju krupnim kolonijama, veličina štapića iznosi 0,9 i više mikrometara.
U ovu grupu spadaju B. megaterium, B. cereus, B. mycoides i B. anthracis.
b. Kolonije manje po obimu, veličina štapića manja od 0, 9 mikrometra.
U ovu grupu spadaju B. lichiniformis, B. pumilus, B. subtilis i B. coagulans.

II grupa

Sporangije nabujale, sa velikim ovalnim sporama, gram varijabilno se boje.
Ovoj grupi pripadaju B. circulans, B. polymixa i B. stearothermophilus.

III grupa

Sporangija nabujala, sa krupnim sporama, gram varijabilno se boje.
U III grupu ubrajamo B. panthotenicus, B. sphericus i B. pasteurii.

Baclllus anthracis

Bacillus anthracis kod ljudi i domaćih životinja, biljojeda, ovaca, goveda i konja, a manje koza i svinja izaziva oboljenje koje je poznato kao antraks, crni prišt ili prostrel.

Antraks je oboljenje koje je poznato još iz starih vremena. Prva proučavanja uzročnika potiču iz 1850. godine. Dabaine i Reyer uočili su bacilus u nativnim preparatima. Pollender u isto vreme posmatrajući razmaze iz karbunkula obolelog čoveka opisuje uzročnike antraksa. Davaine i Raimbert 1864. godine su ustanovili istog uzročnika u malignoj pustuli čoveka. Najveća zasluga pripada Robertu Kochu koji je 1877. godine izolovao i identifikovao bacilus i nazvao ga Bacillus anthracis. Ne manja slava pripada i Louis Pasteuru koji je prvi uveo aktivnu imunizaciju životinja sa atenuiranim kulturama Bacillus anthracis. Kulture su razmnožavane više meseci na 42°C.

Morfologija uzročnika. Bacillus anthracis je štapić karakterističnog izgleda, sa ravno odsečenim krajevima. Spada među krupne bakterije. Veličina bacilusa se kreće od 5-10 x 1,1 do 1,5 mikrometra. Po gramu se boji pozitivno. Nije pokretan. U mikroskopskom preparatu iz patološkog materijala, nalazimo ga pojedinačno, u parovima ili kratkim lancima kao streptobacil. Vegetativni oblici, poreklom iz patološkog materijala ili iz kultura dobijenih razmnožavanjem na podlogama sa dodatkom krvi, obavijeni su dobro razvijenom kapsulom. Kapsula antraksa izgrađena je, od polipeptida za razliku od drugih bakterija kod kojih je kapsula od polisaharida. U spoljnoj sredini, u prisustvu vazduha i u kulturi Bacillus anthracis stvara spore. U organizmu uginule životinje i na otvorenom lešu, spore se ne stvaraju usled nedostatka kiseonika. Spore su postavljene centralno i nisu veće od tela bakterije, pripadaju baktridium tipu spora. Kapsule možemo bojiti metodom bojenja po Oltu i Giemsi, a spore po Müleru i Kleinu.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Bacillus anthracis dobro se razmnožava na svim hranljivim podlogama. Na hranljivom agaru raste obrazujući krupne kolonije, prečnika 2-3 milimetra. Kolonije su nepravilnog oblika, uzdignute, sivkasto bele i neprozirne, sa kovrdžastim izdancima u vidu pramenova vune. Odlikuju se kožastom konzistencijom i teško se suspenduju u tečnosti. Kolonije ovoga tipa poznate su kao R-kolonije i pripadaju virulentnim lozama. Nasuprot ovim kolonijama, ređe se mogu uočiti manje, više zaobljene, glatke i bez karakterističnih kovrdžastih zavoja kolonije S tipa. Na tečnim podlogama Bacillus anthracis se dobro razmnožava. Bujon ne muti, a na dnu epruvete obrazuje pahuljasti talog koji kada se zamuti tečnost dobija izgled pramenova vune ili vate. Bacillus anthracis zasejan u duboki agar raste duž uboda eze formirajući rast u vidu obrnute jelke.

Izostavljeno iz prikaza

Metabolizam uzročnika. Pripada grupi aerobnih i fakultativno anaerobnih bakterija. Optimalna temperatura za razmnožavanje uzročnika je 35°C. Fermentativne osobine Bacillus anthracis su slabo izražene. Razlaže uz pojavu kiseline bez gasa glukozu, saharozu, maltozu, trehalozu i fruktozu. Nitrate redukuju u nitrite.

Indol i H2S ne stvara. V.P. reakcija je pozitivna samo kod nekih sojeva. Amonijak proizvodi. Lakmus mleko kiseli, gruša i peptonizuje. Neki sojevi hemolizuju eritrocite ovna.

Izostavljeno iz prikaza

Otpornost i rezistentnost. Vegetativni oblici Bacillus anthracis su malo otporni prema hemijskim i fizičkim faktorima. Pod dejstvom sunca vegetativni oblici propadaju za 5 do 15 časova. Toplota od 55°C uništava ih za 10 do 15 minuta. Dezinficijensi ih brzo uništavaju. Spore Bacillus anthracis su daleko otpornije. Ustanovljeno je da spore B. anthracis u sasušenom stanju posle 60 godina mogu da ostanu vitalne. U zemlji preživljavaju desetinu godina. Suva toplota od 140°C ubija ih za 1-3 časa. Vlažna toplota od 100°C uništava spore antraksa za 5-10 minuta. Spore su rezistentne prema većini dezinfekcionih sredstava. Izuzetak je živin hlorid, koji u rastvoru 1:1000 ubija spore za 30 minuta. Efikasan je 4% Kaliumov permanganat koji ubija spore za 15 minuta. Smrtonosna koncentracija nekog dezinfekcionog sredstva po pruvilu je za 10.000 do 100.000 puta veća za spore antraksa nego za vegetativne oblike. Mnoge vrste bakterija kao što su Klebslela, Seratia, Escherichia, Streptococcus, Staphylococcus i Pseudomonas antagonistički deluju na rast Bacillus anthracis.

Većina antibiotika deluje na Bacillus anthracis.

Toksini. Brojni istraživači izučavali su toksin B. anthracis. Dugo vremona priroda ovih toksina nije bila definisana. Tek kada je ustanovljeno prisustvo letalnog toksina u plazmi i edemskoj tečnosti uginulih zamoraca, koji su bili inficirani sa bujonskom kulturom B. anthracis u kojoj nije bilo toksina, ustanovljeno je da B. anthracis proizvodi toksin. Kasnija ispitivanja toksina pokazala su da je sastavljen iz tri komponente i to proteina i jednog kompleksnog jedinjenja proteina, ugljenog hidrata i fosfora. Poznate komponente toksina označene su kao zaštitni, proteinski antigen (PA), letalni faktor (LF) i edemski faktor (EF). Sva tri faktora su imunogena. PA sa LF faktorom deluje letalno, a EF u kombinaciji sa PA proizvodi edem.

Toksični kompleks B. anthracis ubrzava primarno prodiranje uzročnika u inficiran organizam slabeći fagocitozu i baktericidno delovanje seruma. Toksin nema predilekciono mesto u organizmu za koje se vezuje, oštećuje mnoge organe i sisteme, a kao posledica njegovog delovanja u organizmu je prestanak disanja i anoksemija. Krv je po nastanku smrti životinje bez kiseonika i tamne je boje.

Antigenska građa. Antigenska građa Bacillus anthracis još uvek nije dovoljno poznata. Poznato je da nju čine tri različite antigene komponente.

Kapsularni antigen izgrađen je od polipeptidnih lanaca D-glutaminske kiseline. Supstanca je nađena samo kod virulentnih sojeva. Po prirodi je hapten. U prisustvu antiantraksnog seruma dovodi do precipitacije. Polipeptid je grupno specifičan i zajednički je za Bacillus anthracis i druge bakterije iz roda Bacillus.

Somatski proteinski antigen, predstavlja protektivni antigen odgovoran je za vakcinaciju. Stimuliše imunitet. Nalazi se u tečnosti edema antraksnih lezija. Aluminijumom ga možemo precipitovati (toksoid) i kao takav štiti miša, zamorca i kunića.

Somatski polisaharid je složeni antigen. Nastaje kombinovanjem polisaharida sa peptidskom polovinom koja sadrži diaminopimelinsku kiselinu. Kompleks je ugrađen u ćelijski zid. Sam polisaharid nije imunogen deluje kao hapten.

Ekstrahovani antigen, dobijen kuvanjem iz patološkog materijala u prisustvu hiperimunog antiseruma, reaguje precipitacijom u vidu precipitirajućeg prstena. Reakcija ima dijagnostički značaj, ali nije dovoljno pouzdana (Askolijeva proba).

Patogenost. Bacillus anthracis uzrokuje oboljenje kod ljudi i životinja. Najosetljiviji su preživari, manje osetljive su svinje, a zatim psi i mačke koji su slabo osetljivi. Ptice grabljivice koje se hrane leševima uginulih životinja od antraksa retko uginjavaju. Glodari su u prirodi otporni. Prema laboratorijskim infekcijama su vrlo osetljivi.

Bacillus subtilis

U prirodi je vrlo raširen. Nalazimo ga u zemljištu, senu, povrću i na mestima gde dolazi do raspadanja organskih materija.

Morfološke osobine. Ima oblik štapića, ne poseduje kapsule, stvara spore. Pokretan je, ima flagele. Veličina štapića se kreće od 0,8 mikrometara puta 1,5-1,8 mikrometara. Po Gramu se boji plavo. U starijim kulturama može se bojiti i Gram varijabilno.

Kulturelne osobine. Dobro se razmnožava na hranljivim podlogama. Na agaru obrazuje rapave kolonije, nepravilnih ivica, zamućene, koje po svome izgledu podsećaju na kolonije Bacillus anthracis. Bujon muti uz pojavu karakteristične skrame na površini.

Izostavljeno iz prikaza

Metabolizam. Razmnožava se u aerobnim i fakultativno anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura za razmnožavanje je između 28-40°C. Može da se razmnožava i pri višim temperaturama do 50°C. Razlaže bez gasa arabinozu, ksilosu, glukozu, saharozu i manit. Neki sojevi razlažu i laktozu. Skrob hidrolizuje, nitrate redukuje u nitrite. Lecitinazu ne produkuje. Katalaza je pozitivna. Vakuole u mladim ćelijama ne stvara. V.P. reakcija je pozitivna.

Proizvodi više antibiotnkih supstanci, bacillin, suptenolin, bacillomycin i dr.

Otpornost. Vegetativne forme su malo otporne. Spore Bacillus subtilis, kao i spore drugih bacila su vrlo otporne.

Patogenost. Prema laboratorijskim životinjama uzročnik nije patogen.

Razlikujemo Bacillus subtilis var. aterrimus, izolovan je iz raženog hleba i vlasnih prostorija. Nalazimo ga u zemlji, vazduhu i mnterijama u kojima se vrši raspadanje ugljenih hidrata. Karakteristično je da na podlozi sa ugljenim hidratima obrazuje kolonije sa smeđim pigmentom.
Bacillus subtilis var. niger karakteriše se pojavom kolonija sa crnim pigmentom koje se razmnožavaju na podlozi sa tirozinom. Izolovan je iz mleka, zemljišta, prašine i iz produkata koji trule.

Bacillus cereus

Vrlo je rasprostranjen u zemlji, prašini, na površini biljaka, senu i u mleku.

Morfološke osobine. Štapić, koga u preparatima vidimo u obliku dugih isprepletanih lanaca. Ne stvara kapsule. Pokretan je. Ima sojeva koji su nepokretni. Veličina štapića se kreće od 1,0-1,2 mikrometra puta 3,0-5,0 mikrometra. Po gramu se boji pozitivno, ali se može bojiti i gram varijbilno.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Na hranljivim podlogama se dobro razmnožava. Na agaru obrazuje masivne kolonije, rapave sa izdancima. Bujon muti uz pojavu neznatnog taloga i obrazovanje skrame na površini.

Metabolizam. Razmnožava se u aerobnim i fakultativno anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura rasta je 30°C, ali se razmnožava i do 48°C. Razlaže bez gasa saharozu, glicerin i salicin, ne razlaže arabinozu, ksilozu i manit. Većina sojeva ne razlažu laktozu. Nitrate redukuje. Mleko brzo peptonizuje. Skrob hidrolizuje. Lecitinazu proizvodi. Želatinu razlaže. V.P. reakcija je pozitivna. Hemolizu na krvnom agaru proizvodi. U mladim ćelijama zapažamo prisustvo vakuola.

Otpornost. Spore B. cereusa su vrlo otporne.

Patogenost. Veće doze bujonske kulture mogu da usmrte zamorca.

Bacillus cereus var. Mycoides razlikuje se po nekim osobinama, inače je identičan sa B. cereus.

Izostavljeno iz prikaza

Bacillus megaterium

Rasprostranjen je u prirodi. Nalazimo ga u zemljji, prašini i vodi. Izolovan je iz kiselog kupusa.

Morfološke osobine. Štapić sa zaobljenim krajevima. Nalazimo ga pojedinačno ili u kratkim lancima, Poseduje flagele, pokretan je. Neki sojevi mogu da budu bez flagela. Po Gramu se boji Gram pozitivno, može da se ponaša i Gram varijabilno.

Kulturelne osobine. Na agaru se dobro razmnožava obrazujući masivne, okrugle, glatke, ispupčene, čvrste kolonije. Bujon ravnomerno muti bez obrazovanja skrame na površini podloge. Kod nekih sojeva mogu se zapaziti krpičaste tvorevine u bujonskoj kulturi.

Metabolizam. Aerobno se razmnožava. Optimalna temperatura na kojoj se razmnožava je između 28-35°C. Može da se razmnožava i na višim temperaturama, između 40-45°C. Razlaže glukozu, a varijabilno arabinozu i ksilozu. Skrob i kazein hidrolizuje. Lecitinazu ne proizvodi. Želatinu otapa. V.P. reakcija je negativna. Hemolizu na krvnom agaru mogu da stvaraju neki sojevi. U mladim kulturama zapažamo prisustvo vakuola.

Patogenost. Nije patogen za laboratorijske životinje.

Bacillus larvae

Uzročnik je truleži pčelinjeg legla. Odrasle pčele su otporne prema ovoj bolesti, i nose u sebi spore i vegetativne oblike B. larvae. Pčelinje larve su vrlo osetljive, uginjavaju, a leglo dobija smeđu, prljavu boju, lepljive konzistencije, koja u početku sadrži veliki broj vegetativnih oblika, a kasnije spore.

Morfološke osobine. Bacillus larvae je štapić veličine 0, 5 puta 5,0 mikrometra. Nalazimo ga pojedinačno ili u lancima. Pokretan je. Po Gramu se boji varijabilno.

Kulturelne osobine. Na običnim podlogama ne raste. Raste na podlogama koje su obogaćene ekstraktom kvasca i šargarepe. Na obogaćenoj podlozi obrazuje kolonije sitne, beličaste, providne, glatke i sjajne. U bujonu sa dodatkom ekstrakta kvasca i šargarepe zapažaju se niti koje plivaju, a kada se podloga protrese, tečnost se ravnomerno zamuti.

Metabolizam. Razmnožava se u aerobnim uslovima. Optimalna temperatura rasta je 37°C, a može da se razmnožava i kod 45°C. Razlaže bez gasa ksilozu, glukozu, fruktozu, galaktozu u salicin. Ne razlaže manit i dulcitol. Mleko sa ekstraktom kvasca i šargarepe gruša i kiseli, ali ga ne peptonizuje. Indol ne stvara. Nitrate redukuje. Skrob ne hidrolizuje.

Otpornost. Prema običnim dezinficijensima spore su vrlo otporne za razliku od vegetativnih oblika. Uzročnik je osetljiv na sulfonamide i antibiotike.

Bacillus alvei

Rasprostranjen je u prirodi. Nalazimo ga u zemlji. Izolovan je iz larvi pčela koje boluju od blage truleži pčelinjeg legla.

Morfološke osobine. Bacillus veličine 0,5 puta 5,0 mikrometra. Zapažamo ga pojedinačno ili u dugim lancima. Poseduje flagele i pokretan je. Neki sojevi imaju izražene kapsule, ne poseduju flagele. Po Gramu se boji varijabilno.

Kulturelne osobine. Na agaru raste obrazujući tanke, glatke, providne kolonije koje se šire po celoj površini podloge. Bujon ravnomerno mute.

Metabolizam. Razmnožava se aerobno i fakultativno anaerobno. Optimalna temperatura rasta je 30°C, a maksimalna temperatura se kreće između 43-45°C. Razlaže bez gasa glukozu, neki sojevi i saharozu. Mleko gruša sa slabom peptonizacijom. Indol ne stvara. Skrob hidrolizuje. Lecitiriaza je negativna ili slabo pozitivna.

Otpornost. Spore su otporne za razliku od vegetativnih oblika.

Bacillus pumilus

U prirodi je raširen. Nalazimo ga u zemljištu, prašini, na biljkama. Može se izolovati iz sira.

Morfološke osobine. Štapić, veličine 0,6 mikrometara puta 3,0 mikrometra. Nalazimo ga pojedinačno, ređe u paru. Pokretan je. Po Gramu se boji pozitivno.

Kulturelne osobine. Na podlogama se dobro razmnožava. Obrazuje glatke, providne, razgranate kolonije. Bujon ravnomerno muti obrazujući tanku skramu na površini.

Metabolizam. Razmnožava se u aerobnim i fakultativno anaerobnim uslovima. Raste na temperaturi od 28 do 40°C, maksimalnija temperatura na kojoj se razmnožava je 45 do 50°C. Razlaže bez gasa arabinozu, ksilozu, glukozu, saharozu i manit. Mleko peptonizuje, a varijabilno i gruša. Hidrolizuje kazein, lecitinazu ne stvara. Nitrate ne produkuje.

Otpornost. Spore su otporne prema fizičkim i hemijskim faktorima.

Patogenost. Uzročnik nije patogen.

Bacillus coagulans

Nalazimo ga u životnim namirnicama. Izolovan je iz mleka u prahu, kajmaka, soka od paradajza i stočne hrane.

Morfološke osobine. Ima oblik štapića. Veličina uzročnika se kreće od 0,6 mikrometra puta 2,5 do 5,0 mikrometra. Pokretan je, ali ima sojeva koji su nepokretni. Po Gramu se boji varij abilno.

Kulturelne osobine. Na hranljivim podlogama ohrazuje sitne male kolonije, okrugle i nepravilne kolonije. Bujon postepeno muti, kasnije se izbistri uz ohrazovanje taloga na dnu.

Metabolizam. Razmnožava se u aerobnim i fakultativno anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura za razmnožavanje iz nosi 33 do 45°C, maksimalna temperatura je 55-60°C. Razlaže bez gasa arabinozu, ksilozu, laktozu, saharozu, glicerol i manitol. Skrob hidrolizuje. Reakcija V.P. je obično pozitivna. Lecitinazu ne stvara. Nitrate ne redukuje.

Otpornost. Uzročnik spada u otpornije bakterije prema hemijskim i fizičkim faktorima.

Patogenost. Bacillus coagulans nije patogen.

U prirodi nalazimo i druge brojne vrste uzročnika iz roda Bacillus. Bacillus polymixa nalazi se u zemlji, vodi a često i mleku. Izolovan je iz fecesa. Bacillus stearothermophilus izolovan je iz pokvarene hrane i konzervi mesa. Razmnožava se na temperaturi između 50 – 65°C. Neki sojevi se razmnožavaju na 70°C. Bacillus brevis ustanovljen je u zemlji, prašini, mleku i siru. Razmnožava se na temperaturi od 28 do 40°C. Maksimalna temperatura rasta je 45-55°C.

Izostavljeno iz prikaza

Clostridium

Rod Clostridium obuhvata anaerobne, gram pozitivne, štapićaste, sporogene bakterije.

Većina bakterija iz roda Clostridium su saprofiti. Nalazimo ih raširene u prirodi, u zemljištu, vodi i materiji životinjskog ili biljnog porekla koja se raspada. Imaju značajnu ulogu u procesu kruženja azota, ugljenika, sumpora i fosfora. Neke vrste kao Clostridium perfringens i Clostridium sporogenes su komenzali ljudskog i životinjskog digestivnog trakta i neposredno posle smrti domaćina, prodiru u krv i tkiva gde sa drugim aerobnim bakterijama vrše destrukciju tela. Samo neke vrste koje imaju jake egzotoksine, kao sto su Clostridiuni perfringens, Cl. septicum, Cl. oedematiens, Cl. histoliticum, Cl. totani i Cl. botulinum, pod izvesnim uslovima mogu da budu patogene.

U rod Clostridium ubrajamo preko devedeset vrsta bakterija.

Morfološke osobine. Zajednička osobina bacilusa iz roda Clostridium je naglašena veličina štapića, pravilnog oblika zaobljenih krajeva. Pleomorfizam je česta pojava pa se u jednoj kulturi mogu uočiti tanji ili deblji štapići, zdepastog ili filamentoznog oblika, pojedinačni ili u parovima. Veličina štapića iznosi 0,4 do 3 mikrometra u širini i 1,2 do 8 mikrometra dužine.

Izostavljeno iz prikaza

Po Gramu se boje Gram pozitivno. Neke vrste, već u mladim kulturama ispoljavaju težnju ka gram varijabilnom bojenju. Pojava gram varijabilnosti primećena je kod kultura koje su dobijene razmnožavanjem bakterija u prisustvu antibiotika i u bujonskim starijim kulturama. Sve bakterije iz roda Clostridium stvaraju spore. Spore su ovalne, supterminalne ili centralne, veće od bakterijskog tela. Kako je spora veća od bakterijskog tela, kod većine vrsta zapažamo pojavu deformisanja štapića u vidu vretena, maljice za doboš ili limuna. Zahvaljujući izgledu spora, koje imaju izgled vretena (closter = vreteno, clostridium = deminutiv za closter) ceo rod je dobio ime Clostridium. Pored tipičnih clostridium spora neke vrste bakterija imaju spore tipa plektridium. Skoro sve bakterije iz roda Clostridium poseduju veći broj flagela peritrihno rasporedjenih po telu bakterije. Izuzetak su Clostridium perfringens i Clostridium butyricum koji nemaju flagele i nisu pokretni. Kapsulu poseduje Clostridium perfringens. Ostale vrste ne poseduju kapsule.

Kulturelne osobine. Zajednička karakteristika bakterija roda Clostridium je razmnožavanje u anaerobnim uslovima. Zavisno od vrste i sastava podloge bakterije stvaraju krupne ili sitne kolonije koje se razlikuju i po izgledu. Na čvrstim podlogama stvaraju nekoliko tipova kolonija:

1. Kolonije uzdignute, glatke, 2-4 mm u prečniku. Ispod površine podloge obično su sočivaste ili nepravilne.
2. Manje uzdignute kolonije, glatke i nepravilne. Dostižu veličinu od 1 do 2 mm. Ispod površine agara su sočivaste, glatke, a mogu da budu i sa nepravilnim izdancima.
3. Kolonije su sitne, glatke, mogu da budu sa izdancima, veličine u prečniku od 0,1 do 0,2 mm.
4. Krupnije kolonije, izdignute, nepravilne sa naglašenim sirokim izdancima. Veličina kolonija se kreće od 1-5 mm. Ispod površine agara zapažamo sverične, sočivaste delove sa većim ili manjim korenastim delovima.
5. Na površini rastu u vidu nepravilnih zrnastih kolonija sa finim izdancima. Ispod površine podloge kolonije su nepravilne, sverične sa nepravilnim produžecima.

Od čvrstih podloga najviše se koristi krvni agar sa glikozom, duboki VF agar, koji se priprema digestijom goveđeg mesa i jetre sa dodatkom 2% glikoze. U donjem delu dubokog agara zapažamo pojavu lentikularnih pravilnih ili nepravilnih kolonija sa izdancima ili bez njih.

Na tečnim podlogama, VP bujonu, tioglukolat bujonu ili bujonu po Kitt-Tarozziu anaerobne bakterije dobro rastu, a kulture bakterija se odlikuju karakterističnim mirisom.

Metabolizam. Većina bakterija iz roda Clostridium raste u sredini bez prisustva kiseonika, samo neke vrste mogu da se razmnožavaju u prisustvu kiseonika u malim količinama. Klijanje spora u vegetativne oblike po pravilu se ne obavlja, dok se ne postigne odgovarajući nizak oksidoredukcioni potencijal. Ovi mikroorganizmi ne poseduju citohrome i oksidaze, i njihovi enzimski sistemi nisu sposobni da prenose vodonik na slobodni kiseonik. Svi ovi mikroorganizmi sa malim izuzecima imaju druge akceptore vodonika, pa su i krajnji proizvodi njihovog metabolizma različiti. Pri kultivisanju anaeroba neophodno je prisustvo sredstava u hranljivoj podlozi koja smanjuju red-oks potencijal. Nizak red-oks potencijal je neophodan zbog niskog red-oks potencijala koga imaju akceptori vodonika kod anaeroba. Za većinu clostridija red-oks potencijal iznosi rH – 0,2 v ili manje.

Anaerobiozu postižemo upotrebom dubokih podloga, korišćenjem sredine bez kiseonika u anaerobnim aparatima i upotrebom tečnih podloga kojima dodajemo materije za smanjenje red-oksa potencijala kao što je cistein, tioglukolat, redukovano gvožđe, cink, belančevine u vidu komadića mesa ili belanca i drugih materija.

Bakterije iz roda Clostridium imaju ispoljene biohemijske aktivnosti. Zapaža se kod pojedinih vrsta anaeroba više ispoljena proteolitička aktivnost, a kod drugih saharolitička. Izvesne vrste se odlikuju i proteolitičkim i saharolitičkim dejstvom. Glikozu i maltozu većina sojeva razlaže. Laktozu, salicin i saharozu razlažu samo neki sojevi. Najveći broj vrsta proizvodi H2S. Neke vrste imaju i druge veoma aktivne enzime, kao što su lecitinaza, kolagenaza i hijaluronidaza.

Otpornost. Vegetativni oblici bakterija iz roda Clostridium su malo otporni za razliku od spora koje su vrlo otporne. Spore pojedinih vrsta mogu i do 20 godina ostati žive u spoljnoj sredini. Toplota vegetativne oblike brzo ubija, spore mogu da izdrže dugo zagrevanje i na višim temperaturama. Prema dezinfekcionim sredstvima različito se ponašaju. Većina ovih sredstava brzo deluje na vegetativne oblike, dok je za uništenje spora potrebno duže vreme i veća koncentracija dezinfekcionog sredstva.

Antigenska građa. Antigenska građa klostridija sastavljena je iz O-somatskih antigena, H-flagelarnih i K-kapsularnih antigena.

Toksini. Sve patogene vrste stvaraju jake egzotoksine. Neke vrste mogu da proizvode toksine van živog organizma i da uneti hranom deluju patogeno. Toksini klostridija su veoma dobri antigeni.

Patogenost. Samo neke vrste su patogeni mikroorganizmi za ljude i životinje, dovode do raznih oboljenja i alimentarnih intoksikacija.

Clostridium septicum

Nalazimo ga u zemlji i đubrištu. Infekcija nastaje unošenjem usročnika preko rana ili putem hrane, preko oštećene sluzokože jednjaka, želudca i creva, kao posledica raznih zapaljivih stanja. Kod ovaca izaziva oboljenje poznato pod imenom Bradsot. Najosetljiviji su konji, ovce i goveda, a manje svinje, psi i mačke.

Među anaerobnim vrstama ovaj uzročnik je prvi otkriven. Otkrili su ga Pasteur i Joubert 1877. godine i nazvali su ga Vibrio septique.

Morfološke osobine. Clostridium septicum je štapić, veličine 0,6-0,8 puta 3,0-8,0 mikrometra. U preparatu ga nalazimo pojedinačno ili u kraćim lancima. U promenjenom tkivu, naročito kada se posmatra preparat koji je uzet kao otisak sa dijafragmatske strane jetre uginulog zamorca uzročnik se vidi u dugim lancima. Pokretan je, peritrih. Po Gramu se boji gram pozitivno, a može i gram varijabilno.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Dobro se razmnožava na podlogama koje sadrže 1% glukoze. Kolonije na površini agara su sitne, providne, bledo sive sa tamnijim centrom. Na krvnom agaru kolonije su nepravilne u vidu lista, sa zonom hemolize. Neki sojevi rastu po površini podloge obrazujući jedva primetan rast, koji prekriva veći deo podloge. U dubokom agaru kolonije su različitog oblika, od okruglih do nepravilnih kao pramen vate ili niti. Na bujonu rastu u početku ga mute, a kasnije se bujon izbistri uz pojavu taloga na dnu.

Metabolizam. Razmnožava se u anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura razmnožavanja je 37°C, pH podloge iznosi 7,6. Mleko gruša, i umereno stvara gasove. Indol ne proizvodi. Nitrate redukuje u nitrite.

Razlaže glukozu, fruktozu, galaktozu, maltozu, laktozu i salicin. Proizvodi H2S.

Antigenska građa. Clostridium septicum poseduje O i H antigene. Na osnovu antigene građe utvrđeno je 6 seroloških grupa. Prema nekim podacima dokazano je da Cl. chauvoei ima zajedničke antigene komponente sa Clostridium septicum i da reaguju unakrsnom reakcijom aglutinacije.

Toksin. U hranljivim podlogama sa dodatkom glukoze Cl. septicum stvara veoma jak toksin, već posle 7 časova inkubisanja na 37°C. Maksimalna koncentracija toksina postiže se posle 20 – 24 časa. Letalna doza za zamorca je 0,1 ml, a za miša 0,005 ml. Ako se ubrizga intravenski dovodi do pojave konvulzije, paralize i smrti. Toksin se ponaša kao dobar antigen i ubrizgan životinjama dovodi do pojave antitela u serumu. Serum se koristi kao antitoksin i može da zaštiti obolele ljude i životinje.

Izostavljeno iz prikaza

Patogenost. Uzročnik je patogen za ljude i životinje. Filtrat bujonske kulture ubija belog miša, zamorca i kunića.

Clostridium novyi

Kao i svi uzročnici iz roda Clostridium nalazi se u digestivnom traktu domaćih životinja odakle dospeva u spoljnu sredinu.

Kod ljudi prouzrokuje infekciju rana u vidu toksičnog edema, a kod životinja različita oboljenje zavisno od tipa uzročnika.

Tip A izaziva gasnu gangrenu kod ljudi i nekrotični hepatitis. Tip B prouzrokuje oboljenje ovaca poznato kao Crna bolest. Tip C izaziva osteomielitis bivola. Tip D je patogen za zamorce.

Morfološke osobine. Morfološki se nešto razlikuje od ostalih uzročnika iz ove grupe. Zapažamo ih u preparatu kao veoma tanke i duge štapiće.

Veličina štapića se kreće od 0,8 – 0,9 puta 2,5 – 5,0 mikrometra.

Kulturelne osobine. Razmnožava se na agaru u vidu nepravilnih okruglih kolonija, sa tamnijim centralnim delom. Kolonije obrazuju kovrdžaste produžetke koji se pružaju prema periferiji. Veličina kolonija je između 2. i 3 mm. Na krvnom agaru tip A i B obrazuju zonu beta hemolize.

Bujon muti uz stvaranje taloga na dnu.

Metabolizam. Striktni anaerob. Optimalna temperatura rasta iznosi 37°C. Stvara beta hemolizu na podlozi sa konjskom krvi. Proizvodi fibrinolizin, hemolizin, lecitinazu. Neki sojevi proizvode hijaluronidazu. Stvara kiselinu i gas razlaganjem glukoze. Varijabilno razlaže maltozu i glicerol. Ne razlaže manit, laktozu, saharozu i salicin. Tipovi A, B i C su indol negativni. Nitrate ne proizvodi u nitrite. Proizvodi H2S.

Antigenska građa. Poseduje antigene koji su međusobno autoaglutibilni.

Toksini. Proizvodi egzotoksin. Toksin se sastoji iz šest antigenih komponenti koje se međusobno razlikuju po načinu delovanja. Hiperimunizacijom konja dobija se antitoksin koji ima zaštitnu vrednost u lečenju ljudi i životinja.

Patogenost. Pored toga što kod ljudi i životinja dovodi do pojave određenih bolesti, patogen je za laboratorijske životinje. Letalna doza za miša iznosi 0,0038 mg toksina.

Tip A, B i D ubrizgan zamorcu, mišu i kuniću u količini od 0,25 do 1 ml 24-časovne bujonske kulture dovodi do smrti za 1 do 2 dana.

Clostridium chauvoei

Nalazimo ga u zemljištu. Izaziva šuštavac goveda i ovaca.

Morfološke osobine. Tipičan štapić, veličine 0,6-1,0 puta 3-8 mikrometra. U preparatu ga nalazimo pojedinačno, u parovima i kratkim lancima. Gram pozitivan, u starijim kulturama gram varijabilan. Pokretan ne stvara kapsule. Stvara spore koje su veće od bakterijskog tela i nalaze se centralno ili subterminalno.

Kulturelne osobine. Na podlogama sa glukozom, serumom ili sa dodatkom krvi raste dobro obrazujući sitne kolonije, veličine oko 3 mm. Kolonije su nepravilnog oblika u vidu dugmeta ili lista vinove loze, pljosnate, svetlucave sa tamnijim centrom. Bujon muti, stvarajući gas i neprijatan miris, kasnije se izbistri uz pojavu taloga na dnu.

Metabolizam. Striktan anaerob. Optimalna temperatura rasta 37°C. Većina sojeva proizvodi hijaluronidazu. Stvara kiselinu i gas fermentirajući glukozu, maltozu, laktozu i saharozu. Ne razlaže manit i salicin. Indol ne stvara. Nitrate redukuje u nitrite. Proizvodi H2S. Lakmus mleko kiseli, postepeno gruša obrazujući gasove.

Izostavljeno iz prikaza

Otpornost. Vegetativni oblici su slabo otporni za razliku od spora. Spore izdržavaju suvu temperaturu u sasušenoj muskulaturi od 110°C šest časova, a vlažnu na 100°C samo dva časa. Na sobnoj temperaturi ostaju u patološkom materijalu u životu punih 10 godina. Spore su osetljive na sublimat u razređenju 1:500 koji ih uništava za 10 minuta, Propadaju u 2% fenolu za 15 minuta.

Antigenska građa. Clostridium chauvoei poseduje O i H antigen.

Toksini. Mnogi autori se ne slažu u tome da li Cl. chauvoei stvara toksine ili ne. Prema nekim (Vallee, Leclainche i dr,) dokazano je prisustvo malih količina toksina. Ti toksini su termolabilni. Kern je dobio toksin koji je ubio miša u dozi od 0,025 ml.

Patogenost. Nije patogen za čoveka. Patogen je za goveda i ovce. Eksperimentalne životinje kao zamorac i miš kada im se ubrizga bujonska kultura uginu za 2 do 3 dana.

Clostridium perfringens

Veoma se često nalazi kao redovan stanovnik crevne flore kod ljudi i životinja. U organima leševa uginulih životinja može se često ustanoviti. Preko fecesa i leševa životinja koji se raspadaju dospeva u spoljnu sredinu te ga nalazimo u zemljištu, prašini, vodi, vazduhu i prostorijama.

Razlikujemo nekoliko tipova, koji prouzrokuju različita oboljenja kod ljudi i životinja. Tip A sa drugim bakterijama iz roda Clostridium izaziva kod ljudi gasnu gangrenu. Tip C prouzrokuje kod ovaca enteritis i peritonitis, a tip B proliv. Tip D uzrokuje zaraznu enterotoksemiju kod ovaca i slično oboljenje kod konja. Tip E dovodi do enterotoksičnih oboljenja kod životinja. Pojava nekrotičnog oboljenja creva kod ljudi pripisuje se delovanju tipa F. Pored ovoga Cl. perfringens nalazimo i kao uzročnik raznih drugih septikemičnih stanja kod ljudi i životinja.

Morfološke osobine. Zdepast, nepokretan, gram pozitivan štapić sa zaobljenim krajevima. Veličina uzročnika se kreće od 0,8-1,2 mikrometra u širini i 3-4 mikrometra u dužini. U preparatima koji potiču direktno iz materijala može da poseduje kapsule. Stvara spore. Sporulacija je u veštačkim uslovima vrlo slaba i teška. Za sporulaciju koriste se podloge sa pH 6,6 i više.

U sredini sa glukozom spore se ne formiraju. Spore se mogu obrazovati u podlozi sa dodatkom parčića mesa, posle inkubisanja od 3-6 dana. Položaj spora je centralan ili sub terminalan.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Na krvnom agaru uz dodatak glukoze, dobro se razmnožava obrazujući pravilne, okrugle i glatke kolonije svetle boje. Kolonije kasnije primaju zelenkastu nijansu. Oko kolonija se zapaža karakteristična zona beta hemolize.

U dubokom dekstroznom agaru raste dobro, stvarajući obilje gasa. Kolonije su u obliku diska ili arboroscentnog oblika.

U bujonu sa mesom ili Kitt-Tarozzi bujonu veoma dobro raste, pri tome muti podlogu stvarajući talog i gas.

Mnogi autori smatraju da postoji nekoliko karakterističnih tipova kolonija. Neki ovo objašnjavanja postojanjem R i S oblika kolonija. R kolonije su rapave, bacili su im sitniji, a ovi sojevi su rnanje patogeni, S kolonije su pravilne, okrugle, a uzročnici su znatno krupniji. Ove kolonije pripadaju patogenim vrstama uzročnika.

Po Prevot-u postoje tri tipa kolonija. M kolonije su ispupčene, sjajne i glatke sa bakterijama štapićastog izgleda.

R kolonije su zrnaste, odlikuju se nazubljenim ivicama. S kolonije imaju jasno izražene talasaste ivice.

Izostavljeno iz prikaza

Metabolizam. Clostridium perfringens je striktni anaerob. Razmnožava se pri temperaturi 37°C. Uzrocnik spada u grupu bakterija koje proizvode veoma aktivne enzime kao što je karboksilaza, dehidrogenaza, polipeptidaza, lipaza, dezaksiribonukleaza, lecitinaza, kolagenaza i hijaluronidaza.

Clostridium perfringens produkuje znatnu količinu lecitinaze. Kolagenazu produkuju tipovi A, C i neki tipovi D. Hijaluronidazu stvaraju svi tipovi.

Imaju izraženo fermentativno delovanje prema nekim ugljenim hidratima koje razlažu uz pojavu kiseline i gasa. Razlažu glukozu, fruktozu, maltozu, galaktozu, saharozu, laktozu, rafinozu, manozu, skrob, dekstrin, glikogen i glicerin. Samo neki sojevi fermentiraju inulin i salicin. Na osnovu ove osobine sojevi Cl. perfringens podeljeni su u četiri tipa.

Izostavljeno iz prikaza

Toksini. Clostridium perfringens produkuje toksin.

Toksin se veoma dobro stvara u bujonu VP sa dodatkom glukoze.

Već posle 12-16 časova na temperaturi inkubisanja od 33-37°C u kulturi se nalazi veća količina toksina. Toksin pod dejstvom 1% rastvora formalina, u toku 3 dana držanja u termostatu, prelazi u stanje anatoksina.

Clostridium perfringens proizvodi složen toksin, koji se razlikuje kod pojedinih tipova uzročnika, kako po kvalitetu tako i po sadržaju antigenskih faktora. Prema Oakleyu svaki faktor toksina označen je jednim grčkim slovom. Aktivnost pojedinih faktora toksina Clostridium perfringens ispoljena je u letalnom, nekrotičnom i hemolitičnom dejstvu, a enzimska aktivnost prisustvom lecitinaze, kolagenaze, hijalurodaze, želatinaze i dr.

Komponente toksina moguće odrediti in vitro ili in vivo. Faktor alfa je zajednički za sve tipove Clostridium perfringens. Alfa faktor ako se ubrizga intravenski mišu dovodi do smrti, a ako se unese intradermalno zamorcu dovodi do pojave nekroze na mestu ubrizgavanja, hemolitičan je prema eritrocitima ovna i ima izraženu lecitinazu. Ostali faktori mogu da budu zajednički za dva ili više tipa. Na osnovu glavnih letalnih faktora prema Oakleyu Clostridium perfringens vrste svrstane su u 6 tipova označenih od A do P.

Izostavljeno iz prikaza

Neki sojevi, koji po mnogim osobinama odgovaraju tipu A mogu da proizvode vrlo jak enterotoksin koji je termostabilan i razlikuje se od drugih toksina. Toksin dovodi do trovanja hranom.
Prema nekim autorima clostridije mogu da proizvode agresine koji još uvek nisu dovoljno definisani.

Patogenost. Uzrokuje zavisno od tipa oboljenja kod ljudi i životinja. Eksperimentalne životinje zamorac, miš i kunić osetljivi su na unošenje kulture ili toksina.

Clostridium histolyticum

U prirodi se nalazi u zemljištu i stajskom đubretu. Izolovan je iz rana i nekrotičnih tkiva.

Morfološke osobine. Štapić, veličine 0,5 puta 5,0 mikrometra. Po Gramu se boji pozitivno. Nalazimo ga pojedinačno ili u parovima. Obrazuje supterminalne elipsoidne spore. Poseduje peritrihijalno raspoređene flagele, pokretenje.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Raste na podlogama sa dodatkom glukoze i krvi, obrazujući male okrugle, nepravilne kolonije sa jače zamućenim centrom.

Metabolizam. Razmnožava se u anaerobnim i mikroaerofilnim uslovima pri temperaturi od 37°C. Proizvodi hemolizin koji hemolizuje eritrocite čoveka, a ne hemolizuje eritrocite konja i ovna. Proizvodi fibrinolizin i kolagenazu. Ugljene hidrate veoma slabo razlaže. Indol ne proizvodi.

Antigenska građa. Poseduje somatične antigene koji su slični sa antigenom Cl. sporogenes. U filtratu bujonske kulture nalazimo pet antigenih komponenti: alfa-letalni i nekrotični toksin, beta-kolagenazu, gama-proteinazu, delta-elastazu i eta-hemolizin.

Toksin. Prisustvo toksina zapažamo već u mladim kulturama.

Patogenost. Svojim jakim proteolitičkim i histolitičkim delovanjem dovodi do nekroze i histolize muskulature kod ljudi i životinja. Osetljive su laboratorijske životinje, zamorac, kunić i miš.

Clostridium haemolyticum

Uzročnik je oboljenja goveda, ovaca, a izuzetno svinja. Izolovan je iz organa uginulih goveda sa znacima ikterohemoglobinurije.

Morfološke osobine. Štapić, veličine od 1,0-1,3 puta 3,0-5,6 mikrometra, sa zaobljenim krajevima. Zapažamo ga raspoređen pojedinačno, u parovima ili kratkim lancima. Stvara ovoidne, subterminalne spore. Pokretan je. Po Gramu se boji pozitivno.

Kulturelne osobine. Na podlogama obrazuju sitne kolonije. Bujon s jetrom obilno mute, kasnije se izbistri. U podlogama se obrazuje obiman gas.

Metabolizam. Razmnožava se u anaerobnim uslovima. Optimalna temperatura rasta je 37°C. Razlaže uz pojavu gasa i kiseline glukozu, fruktozu, galaktozu i glicerol. Mleko kiseli, polako i sporo ga gruša bez digestije. Indol i H2S ne proizvodi. Nitrate ne redukuje.

Toksini. Proizvodi ekzotoksin.

Patogenost. Patogen za telad, jagnjad i laboratorijske životinje.

Glostridium botulinum

Clostridium botulinum izaziva botulizam, oboljenje koje nastaje kod ljudi i životinja unošenjem botulinusnog toksina preko hrane.

Clostridium botulinum nalazimo u zemlji, na biljkama u digestivnom traktu životinja. Razmnožava se u zemljištu. U crevima ljudi i životinja se ne razmnožava. Spore Cl. Botulinum prolaze kroz digestivni trakt, a pri tome ne izazivaju pojavu oboljenja. Toksin se stvara u spoljnoj sredini, gde se razmnožavaju uzročnici. Kod životinja trovanje nastaje obično unošenjem silirane hrane, koja sadrži toksin. Prilikom siliranja uzročnik u silose može da dospe na više načina, preko zemlje, biljaka, a najpre preko leševa glodara ili manjih životinja koje u toku siliranja slučajno mogu da budu zatrpana, gde uginu i trule. Takav leš ako ima spore Cl. botulinum kontaminira siliranu hranu, u kojoj se nagomilava toksin.

Čovek se intoksicira unošenjem životnih namirnica, suvog mesa, kobasica, sira, nedovoljno sterilisanih konzervi i preko konzerviranog voća i povrća koje može sadržati toksin usled loše termičke obrade, koja ne uništava spore već se bakterije i dalje razmnožavaju.

Prvi slučajevi trovanja sa toksinom Cl. botulinum opisani su 1735. i 1789. godine. Nešto kasnije izbija velika epidemija trovanja koja je u to vreme objašnjena kao intoksikacija usled nagomilavanja otrovnih materija pri raspadanju mesa u kobasicama. Otuda i naziv za bolest botulizam, što znači kobasica. Van Ermeng je 1898. godine izolovao uzročnika iz pokvarene šunke i nazvao ga Bacillus botulinus.

Morfologija uzročnika. Gram pozitivna, štapićasta bakterija. Veličina uzročnika je između 4,0-6,0 puta 0,9-1,2 mikrometra. Postoji razlika u veličini tipova. Srećemo ga pojedinačno, u parovima i kraćim lancima. Pokretan je. Stvara ovalne spore koje su centralno postavljene, a mogu se nalaziti i subterminalno.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Clostridium botulinum se dobro razmnožava na podlogama sa dodatkom glukoze i krvi, obrazujudi nepravilne krupne kolonije, prečnika, 5-10 mm. Kolonije su prozirne, sjajne, bezbojne sa tamnijim centrom. U dubokom agaru stvaraju kolonije u vidu diska u čijoj se okolini mogu da zapaze mehurovi gasa. Na krvnom agaru sa dodatkom konjske krvi obrazuju zonu hemolize.

Otpornost. Za razliku od vegetativnih oblika spore Cl. botulinum su otporne prema fizičkim i hemijskim faktorima. Naročito su otporne prema toploti, temperatura od 105°C uništava ih za 40 do 120 minuta. Viša temperatura brže ih uništava, tako na 120°C propadaju za 4-10 minuta. U sasušenom stanju mogu veoma dugo da ostanu vitalne i preko 300 dana.

Izostavljeno iz prikaza

Metabolizam. Strogi anaerob, raste na temperaturi od 25 do 37°C u slabo alkalnoj sredini. Hemolizuje eritrocite čoveka ali ne i eritrocite ovna. Zavisno od tipa ima izraženo proteolitičko dejstvo. Tip A i B razlaže proteine, želatinu, serum, jaja i meso, tip C i D razlaže samo želatinu. Prema ugljenim hidratima ponašaju se različito, proteolitički i toksogeni tipovi A, B i E razlažu uz pojavu kiseline glukozu, fruktozu, maltozu, sorbitol, a ne razlažu manitol, inozit, adonit i galaktozu. Svi tipovi proizvode H2S. Indol ne proizvode. Nitrate ne redukuju. Katalaza su negativni.

Antigenska građa. Kao i svi anaerobi Clostridium botulinum poseduje O i H antigene. O antigeni su grupno specifični, a H antigeni su tipski.

Toksini Clostridium botulinum su takođe antigeni i na osnovu razlike u antigenskim komponentama toksina delimo ih na tipove A, B, C-alfa, C-beta, D, E i F.

Izostavljeno iz prikaza

Toksin. Zavisno od pojedinih loza Cl. botulinum razlikujemo toksične i atoksične sojeve. To je jedan od najjačih bakterijskih toksina. Botulinusni toksin je čist protein. Prečišćen toksin do kristalizacije sadrži dve komponente: alfa-fragment (150.000 daltona) i beta-fragment (500.000 daltona). Cl. botulinum tip E izlučuje protoksin koji se aktiviše tripsinom. Jedan miligram toksina sadrži oko 20 miliona DL za miša.

Toksin se luči za vreme logaritamske faze rastenja bakterija i na kraju ostajo vezan za bakterije.
Temperatura od 80°C za 30 minuta uništava toksin. Otporan je prema proteolitičkim fermentima. Na sunčevoj svetlosti i na sobnoj temperaturi toksin može dugo da ostane nepromenjen.

Po svome afinitetu toksin je neurotropan. Za razliku od drugih, to je egzotoksin bakterijskog porekla koji unet per os ili parenteralno dovodi do trovanja. Mesto njegovog delovanja je holinergična sinapsa gde blokira prenošenje nervnog impulsa. Aksomi nervne ćelije ispunjeni su vezikulama koje sadrže materije prenosa (neurotransmiter – u holinergičnom sistemu acetilholin, a u adrenergičnom noradrenalin).

U normalnim uslovima acetilholin proizveden stimulacijom mišića biva izlučen, a zatim razoren dejstvom holineateraza. C1. botulinum toksin sprečava oslobađanje acetilholina i zbog toga ga mišićna ćelija uopšte ne stimuliše (rezultat je paraliza holinergično inervisanih mišićnih vlakana).

Kod životinja otrovnih botulinusom ostaje postsinaptička električna i hemijska nadražljivost mišićnih vlakana, po čemu se ovo trovanje razlikuje od trovanja kurarom.

Smrt nastupa gušenjem zbog paralize muskulature organa za disanje.

Patogenost. Botulizam je intoksikacija izazvana toksinom Clostridium botulinum. Sindrom intoksikacije manifestuju se neuroparalitičkim promenama. Ubrizgan supkutano zamorcu izaziva paralize oka, očnih kapaka, opštu paralizu i smrt.

Clostridium tetani

Clostridium tetani (Clestridiun tetani.) rasprostranjen je u zemljištu, po pravilu u gornjim slojevima polja, bašta, vrtova i u prašini puteva. U šumskoj zemlji i zemljištu daleko od naselja uzročnika se retko nalazi. U crevima konja, goveda, a često kod pasa i ljudi uzročnik se nalazi u obliku spora odakle preko izmeta dospeva u spoljašnju sredinu i zemljište. Spore se povremeno pod povoljnim uslovima u crevima razmnožavaju.

Još 1884. godine italijanski lekari Carle i Rattone su prvi ustanovili da uzročnik tetanusa u organizam čoveka dospeva preko rana. Iste godine Nicolaier otkriva uzročnika tetanusa, a 1889. godine Catani, Tizzoni i Kitasato su uspeli da izoluju Clostridium tetani u čistoj kulturi.

Izostavljeno iz prikaza

Morfologija uzročnika. Clostridium tetani je štapić, veličine 0,4 puta 4,0 mikrometra, prav, u starijim kulturama izdužen, a nalazimo ga u preparatu pojedinačno, u parovima ili u grupicama. Veoma je pokretljiv obrastao je sa 30-50 flagela. U mladim kulturama boji se po Gramu pozitivno, a u starijim često gram negativno. Obrazuje terminalne spore, veće od bakterijskog tela, koje bacilu daju izgled čiode, i odgovaraju tipu plektridium spora.

Kulturelne osobine. Uspešno se razmnožava u alkalnim i neutralnim hranljivim sredinama. Na površini podloge obrazuje sjajne kolonije s tamnijim centrom, od koga polaze izdužene niti. Mlade kolonije su sivo žute, a kasnije dobijaju tamniju boju. U dubokom agaru obrazuje loptaste kolonije, koje u starijim kulturama postaju nepravilne. Na krvnom agaru obrazuju zonu hemolize. Kulture se odlikuju znatnom količinom gasa i neprijatnim mirisom.

Metabolizam. Striktni anaerob. Razmnožava se na temperaturi 37°C. Proizvodi hemolizin koji je aktivan prema eritrocotima kunića, koze, ovce, konja i mnogih drugih životinja. Clostridium tetani ima izražene proteolitičke osobine i dovodi do razgradnje aninokiselina stvarajući znatne količine CO2, H2 sirćetne kiseline, indola i H2S. Ugljene hidrate ne fermentira.

Otpornost. Vegetativni oblici uzročnika su otporni prema brojnim hemijskim i fizičkim faktorima kao i druge vrste bakterija. Spore Cl. tetani su vrlo otporne, u spoljnoj sredini i do 20 godina, mogu da ostanu u vitalnom stanju. Vrlo su otporne prema toploti. Temperaturu od 60°C izdržavaju 6 časova, a od 90°C 2 časa. U ključaloj vodi propadaju za 5 do 7 minuta. U 5% fenolu izdrže 15 časova, a u 3% formalinu oko 24 časa.

Antigenska građa. Clostridium tetani poseduje termostabilni O antigen i termolabilni II antigen. Zagrevanjem uzročnika moguće je izdvojiti O antigen. Delovanjem formalina na kulturu uzročnika može se izdvojiti H antigen. O antigen je grupno speci fičan, a II antigen je tipski antigen. Na osnovu razlike u H antigenu Cl. tetani je podeljen u 10 seroloških tipova. Pored razlike u H antigenima pojedini tipovi se znatno razlikuju i u pategonosti.

Toksini. Clostridium tetani proizvodi dva egzotoksina: tetanolizin, koji hemolizuje eritrocite, i tetanospasmin, koji predstavlja patogenetski princip i izaziva tetanične grčeve. Delovanje tetanospasmina je ograničeno na CNS, može da se proširi i na periferne nerve i na autonomni sistem.
Tetanusni toksin je dosta labilan i pod dejstvom raznih faktora, fizičko hemijske prirode, gubi svoju toksičnost.

Unošenje toksina oralnim putem nema efekta, zbog delovanja hlorovodonione kiseline u želucu koja ga razara. Unet parentoralno deluje veoma toksično i spada u red najjačih bakterijskih toksina.

Tetanus je posledica anaerobne infekcije rana sporama Cl. tetani. Jedini uslov je niski redoks-potencijal u tkivu kontaminisanom sporama, što je moguće i kod trivijalnih povreda, posebno kod mešanih infekcija sa aerobnim, suparničkim klicama i kod mehanički izazvane hemostaze. Kiseonik može da difunduje u tkivo tek nešto više od 1 milimetar. Ako je sprečena vaskularizacija, mora se odmah računati sa anaerobnim uslovima, spore Cl. tetani isklijavaiu u vegetativne oblike i proizvode lokalno velike količine tetanospasmina. Njegova molekulska težina iznosi 67.000 daltona u monometrijskom obliku, ali dolazi i u dimetrijskom obliku.

Obično nastaje najpre lokalni tetanus, npr. u jednom ekstremitetu, koji tada ascedira. Dospe li toksin direktno u krv, razvije se generalizovani ili descedentni tetanus.

Veruje se, da se toksin u intersticijalnoj tečnosti unutar epineurijuma motoričnog nerva centripetalno širi mišićnom pulzacijom, ali je potrebno i limfogeno širenje.

U svakom slučaju moguće je sprečiti širenje (ascendiranje) toksina duž ishijadičnog nerva injekcijom sklerozirajuće tečnosti u intersticijalni prostor proksimalno od mesta inokulacije toksina.

Izostavljeno iz prikaza

O molekulskom načinu delovanja je malo poznato. Nisu potrebne patološki vidljive lezije, toksin se čvrsto veže za nervno tkivo (za razliku od toksina botulinusa), za što je odgovoran gangliosid. Prema Eccles-u blokirana je funkcija inhibitornih sinapsi. Danas je opšte prihvaćeno da se na krajevima inhibisanih međuneurona oslobađa materija prenosa, verovatno glicin, koja stvara inhibitorni postsinaptični potencijal (IPSP) u postsinaptičkoj membrani. Ovo delovanje može se blokirati strihninom i tetanospasminom, čime se sprečava inhibicija i time dolazi do opšteg podražaja bez suprotnog delovanja. Posledice su grčevi mišića. Smrt nastupa zbog prestanka disanja i rada srca.

Patogenost. Na toksin Cl. tetani najviše su osetljivi kopitari, manje bivoli, goveda, ovce, svinje i koze, a izuzetno psi i mačke. Domaća perad vrlo retko oboli od tetanusa. Mlade životinje su osetljivije od starijih. Kod mladih životinja najčešća je umbilikalna infekcija. Čovek je osetljiv.

Anaerobni mikroorganizmi u životnim namirnicama

Anaerobni mikroorganizmi nalaze se veoma prisutni u prirodi, u zemljištu, na biljkama, na životinjama i u njihovom digestivnom traktu. Njihovo brojno prisustvo u različitim sredinama u prirodi, lako dospeju u životne namirnice. Zbog mnogobrojnih osobina, a pre svega izraženog fermentativnog delovanja, anaerobni mikroorganizmi predstavljaju nepoželjnu floru u životnim namirnicama. Patogeni anaerobni mikroorganizmi razmnožavaju se u životnim namirnicama, pored ispoljenog fermentativnog delovanja proizvode i brojne toksine koji čine hranu patogenom za ljude i životinje. Razlaganjem belančevina od strane klostridija stvaraju se amini koji mogu da budu štetni.

Izostavljeno iz prikaza

Prisustvo klostridia u štali, stočnoj hrani i prostoriji gde se priprema mleko omogućava da se one nađu u mleku ili mlečnim proizvodima. Ukoliko su pH i temperatura ovih sredina povoljne, klostridie se razmnožavaju, stvarajući razne proizvode metabolizma. Cl. butyricum i neke druge vrste proizvode buternu kiselinu, koja kvari ukus mleku i mlečnim proizvodima. U mleku se može naći Cl. perfringens koji dovodi do grušanja mleka. Mlečni proizvodi koji imaju kiselu sredinu nisu pogodni za razmnožavanje anaeroba. Kod nekih sireva, sa dugim zrenjem može da nastupi kasno nadimanje sira kao posledica fermentativnih aktivnosti Cl. butyricum, Cl. pasteurianum, Cl. sporogenes, Cl. Lentoputrescens.

Anaerobne bakterije imaju poseban značaj u mesu i mesnim prerađevinama. Klostridie se često nalaze na koži životinja. Prema ispitivanjima Jensena na površini od 5 cm koze, na mestu gde se svinja kolje ubodom noža nalazi se oko 200 miliona bakterija. Na bakterije klostridijum otpada veliki broj, tako da Cl, sporogenes predstavlja 25%, Cl. perfringens 12%, Cl. putrificum 0,5%, Cl. histolyticum 10%, Cl. tertium 3% i ostali deo predstavljaju druge bakterije. Meso predstavlja vrlo pogodnu sredinu za razvoj mikroorganizama i u njemu se bakterije vrlo brzo razmnožavaju pri čemu dolazi do intenzivnog delovanja fermenata i stvaranja raznih vrsta toksina. Pri procesu razgradnje obrazuje se vodonik sulfid, merkaptani, indol, amini i raasne kiseline, a ceo proces prati neprijatan miris.

U industriji mesa, a posebno konzervnoj industriji, prisustvo ovih bakterija je veoma nepoželjno, zbog otpornosti spora ovih uzročnika na temperaturu sterilizacije konzervi. Postoji velika razlika kako u termorezistenciji spora ovih bakterija tako i u temperaturi njihovog razmnožavanja. Na osnovu ovih osobina podelili smo ih u tri grupe.

1. Psihrofilne anaerobne bakterije koje se razmnožavaju na oko 0°C, a spore propadaju na 100°C za 330 minuta (C1. putrefaciens).
2. Mezofilne bakterije koje se razmnožavaju na 30°C – 37°C a spore propadaju na 100°C za 330 minuta (Cl. botulinum).
3. Termofilne bakterije koje se razmnožavaju na 60°C, a spore propadaju na 100°C za 1320 minuta (Cl. thermosacharolyticum).

Većina ovih bakterija izaziva kvarenje konzervi. Usled razmnožavanja bakterija i njihovih metaboličkih aktivnosti u konzervama se nagomilavaju otrovne materije i gasovi koji dovode do nadimanja limenki. Naročito su česta nadimanja uzrokovana sa Cl. thermosacharoliticum, Cl. nigrificans, Cl. butyricum, Cl. sporogenes, Cl. putrefaciens, Cl. botulinum i dr. Prisustvo Cl. botulinum posebno je opasno s obzirom na veoma jak toksin koga u konzervama intenzivno proizvodi.

9. Gram pozitivne aerobne bakterije

Lactobacillaceae

U familiju Lactobacillaceae svrstane su bakterije štapićastog oblika. Mogu da imaju oblik pravilnih štapića ili malo uvijenih krajeva. Javljaju se pojedinačno ili u nizu. Nisu pokretne. Po Gramu se boje negativno. Spadaju u aerobne ili fakultativno anaerobne bakterije. Katalaza su negativne.

Lactobacilius

Nalazimo ih rasprostranjene u rasnim sredinama. U spoljnoj sredini nalaze se na biljkama, na plodovima voća, u vodama, u mlečnim proizvodima i vinu, u pivu i voćnim sokovima. Nalazimo ih na sluzokoži usta i respiratomog trakta. Brojne vrste su sastavni deo mikroflore digestivnog trakta ljudi i životinja.

Morfologija uzročnika. Lactobacilli su pravilni ili veoma pleomorfni, gram pozitivni, nesporogeni štapići. Javljaju se u obliku kokoidnih ili dužih štapića u nizu. Nisu pokretni.

Kulturelne osobine. Razmnožavaju se na specijalnim podlogama koje sadrže kvalitetni pepton, mesni ekstrakt, amino kiseline, nukleinske i masne kiseline, vitamine i mineralne soli. Za rast nekih laktobacila dodaju se ekstrakti biljaka i njihovih plodova. Na podlogama obrazuju sitne prozirne ili blago zamućene kolonije. Neke vrste stvaraju pigment. Kolonije su pravilnih ili talasastih ivica sa ispupčenjem u centralnom delu.

Izostavljeno iz prikaza

Metaboilzam. Spadaju u grupu fakultativno anaerobnih mikroorganizama. Mikroaerofilni su, odgovara im sredina sa smanjenom količinom kiseonika, a sa dodatkom CO2.

Temperatura rasta kod laktobacila je široka i kreće se od 5 – 50°C. Neke vrste laktobacila se ponašaju kao psihrofilni, a neke vrste kao mezofilni mikroorgaiulzmi. Pojedine vrste zahtevaju temperaturu koja odgovara termofilnim mikroorganizmima.

Lactobacillus ima izražene fermentativne osobine. Potrebnu energiju dobijaju razlaganjem ugljenih hidrata, uz stvaranje znatne količine mlečne kiseline i drugih proizvoda. Zavisno od toga da li pojedine vrste stvaraju samo mlečnu kiselinu ili mlečnu kiselinu i druge proizvode podelili smo ih na:

homofermentativne, koji fermentiraju ugljene hidrate samo do mlečne kiseline, i
heterofermentativne, koji razlaganjem šećera pored mlečne kiseline stvaraju i druge organske kiseline (mravlju kiselinu), alkohol i CO2.

Postoje razlike u fermentaciji ugljenih hidrata i u stvaranju mlečne kiseline, jedni stvaraju desnogiru, a drugi levogiru mlečnu kiselinu. Ova osobina se koristi u identifikaciji laktobacila.

Pored fermentativnog delovanja na ugljene hidrate, lactobacili imaju i proteolitičko dejstvo na belančevine. Zahvaljujući prisustvu endogenih proteolitičkih enzima u ćeliji. Proteolitičko dejstvo se ispoljava samo pri propadanju ćelije i oslobađanju enzima.

Antigenska građa. Lactobacili poseduju polisaharidne antigene koji su karakteristični za pojedine grupe. Na osnovu razlike u antigenskoj građi podeljeni su u šest seroloških grupa.

Otpornost. Spadaju u otporne mikroorganizme. Mogu da izdrže mnoge nepovoljne faktore. Podnose visoke koncentracije soli, ugljenih hidrata, alkohol i neke organske kiseline. Acidofilni su i acidotolerantni.

Patogenost. Nisu patogeni.

Lactobacili imaju značajnu ulogu u industriji mleka, mlečnih proizvoda i mesa. Koriste se u proizvodnji sira i mlečnokiselinskih napitaka. Pojedine vrste učestvuju u zrenju sira, u proizvodnji jogurta, acidofilnog mleka, kefira i kumusa. Pored korisnih osobina neke vrste mogu da dovedu do kvarenja mlečnih proizvoda u smislu stvaranja pigmenta, sluzi ili nekih drugih mana sira.

Lactobacili se nalaze i u mesnim preradjevinama, gde svojom fermentativnom aktivnošću stvaraju slabu kiselu sredinu, koja je veoma nepovoljna za razvoj drugih, a prvenstveno truležnih bakterija.

Lactobacillus lactis

Nalazi se u mleku i mlečnim proizvodima. Pojavljuje se u obliku dugih niti. Gram pozitivan je. Razmnožava se na temperaturi od 40°C. Pripada homofermentativnim vrstama.

Lactobacillus bulgaricus

Predstavlja tipičnu mlečnokiselinsku bakteriju. Upotrebljava se u proizvodnji jogurta i drugih mlečnokiselinskih proizvoda od mleka. U jogurtu se upotrebljava zajedno sa Str. thermophilus.

Srećemo ga u obliku tankih, pravih, dugih štapića sa zaobljenim krajevima, pojedinačno ili u lancima. Nije pokretan. Gram je pozitivan, a u starijim kulturama ispoljava gram varijabilnost. Razmnožava se na temperaturi između 38-45°C, ali može da se razmnožava i na temperaturi od 20°C, pa čak i do 55°C.

Na podlogama obrazuje kolonije pljosnate, žutobele boje sa tamnijim centrom.

Lactobacillus acidophilus

Nalazi se u crevima ljudi i životinja gde zajedno sa drugim bakterijama predstavlja crevnu normalnu floru.

Ima oblik štapića. Srećemo ga pojedinačno, u parovima ili u kratkim lancima. Po Gramu se boji pozitivno. U starijim kulturama ispoljava gram varijabilnost. Nije pokretan.

Optimalna temperatura rasta je 35-38°C. Ne raste na 15°C. Razmnožava se na podlogama koje sadrže faktore rasta. Kolonije su sitne, nepravilno okrugle, uzdignute, bezbojne i providne. Površina kolonija je reljefna i delom izbrazdana. Na krvnom agaru ne stvara hemolizu.

Biohemijske osobine su dosta varijabilne. Većina sojeva fermentira bez stvaranja gasa, glukozu, maltozu i saharozu.

Nije patogen za laboratorijske životinje.

Lactobacillus acidophilus zajedno sa drugim crevnim bakterijama predstavlja normalnu crevnu floru. Upotrebom kultura laktobacila ili mlečnih napitaka može se znatno popraviti zdravstveno stanje koa poremećaja digestivnog trakta životinja.

Lactobacillus casel

Pripada grupi homofermentativnih laktobacila. Razlaže kazein i učestvuje u zrenju sira. Optimalna temperatura razmnožavanja je oko 30°C, ali može da se razmnožava i pri 10°C. U mleku se sporo razmnožava, stvarajući male količine mlečne kiseline.

Listeria

Rod Listeria obuhvata male, kokoidne, pleomorfne štapiće. Odlikuju se karakterističnim rasporedom bacila obrazujući parove, u obliku slova V ili Y, a možemo ih videti i u kraćim lancima, Po Gramu se boje pozitivno, u starijim kulturama mogu biti i Gram varijabilni. Listerije su pokretne i poseduju veći broj flagela. Razmnožavaju se pri temperaturi između 20 i 37°C ili se mogu razmnožavati i pri nižim temperaturama. Eskulin hidrolizuju, katalaza su pozitivne. Poseduje O i H antigene.

Predstavnik ovoga roda je Listeria monocytogenes.

Listeria monocytogenes

Uzročnik je otkriven od strane Murrau, Webb i Swann 1926. godine, iz organa kunića i zamoraca. Bolest obolelih životinja se manifestovala monocitozom, a uzročnik je dobio naziv Listeria monocytogenes. Godinu dana kasnije Pirie je ustanovio uzročnika u jetri uginulih eksperimentalnih životinja i nazvao ga Listeria hepatolytica. Ustanovljeno je da su to dve istovetne vrste bakterija. Danas je uzročnik poznat kao Listeria monocytogenes.

Listeria monocytogenes dovodi do oboljenja kod ljudi i životinja. Manifestuje se nervnim simptomima koje prati gnojni encefalomielitis. Ustanovljen je kod krava, konja, svinja, ovaca, srna, lisica, činčila, kunića, poljskog zeca, zamorca, miša, fazana i pilića. Kliconoše su glodari, a mogu da budu i druge vrste životinja.

Morfološke osobine. Listeria su kratki Gram pozitivni štapići, zaobljenih krajeva. Veličina im iznosi 0,4-0,5 puta 2 mikrometra. Bakterije koje se raznmožavaju na temperaturi između 20-25°C odlikuju se brojnim flagelama. U bakteriološkom preparatu zapažamo karakterističan raspored uzročnika u parovima ili obrazujući formu slova V i Y, a često i u vidu palisada. U starijim kulturama nalazimo filamentozne oblike.

Kulturelne osobine. Listerije se dobro razmnožavaju na podlogama. Bolji rast postižemo u primarnoj izolaciji ako se podlogama doda serum, krv ili 1% glukoze. Na podlogama se obrazuju nežne, sitne prozirne okrugle kolonije. Kolonije su veličine od 1-2 milimetra u prečniku. U prva 24 časa su prozirne, a kasnije dobijaju beličasti pigment. Na krvnom agaru pokazuju slabu zonu alfa hemolize. Neki sojevi ne stvaraju hemolizu. U polutečnom agaru rastu duž uboda eze sa tendencom širenja ka periferiji usled pokreta flagela.

Izostavljeno iz prikaza

Pored pravilnih S kolonija, mogu se javiti i R ili I kolonije,

Metabolizam uzročnika. Pripadaju grupi aerobnih mikroorganizama, ali se razmnožavaju i u mikroaerofilnim uslovima uz dodatak CO2. Optimalna temperatura za rast je 20°C. Dobro rastu pri 37°C, ali isto tako i pri 4°C. Prema ugljenim hidratima pokazuju slabu aktivnost. Fermentiraju glukozu, maltozu, levulozu i trehalozu. Razlažu eskulin. Indol i H2S ne proizvode.

Otpornost i rezistentnost. Listerije su otporne prema brojnim spoljnim faktorima. Otporne su prema niskim temperaturama, uspešno se razmnožavaju na 4°C. Otporne su isto tako prema povišenim temperaturama. Temperatura pasterizacije ubija ih sporo. Osetljive su prema dezinfekcionim sredstvima. Većina antibiotika deluje baktericidno na listerije.

Toksini. Dezintegracijom bakterija u mladim kulturama oslobađa se lipoidna supstanca koja kada se unosi u organizam eksperimentalnih životinja dovodi do pojave monocitoze. Istovremeno se oslobađa i proteinska supstanca koja pojačava virulentnost listerija. Listerije proizvode hemolizin. Endotoksin nije ustanovljen kod Listerija.

Antigenska građa. Listerije poseduju 4 termolabilna flagelarna antigena i 9 termostabilnih O antigena. Na osnovu somatskih antigena dele se u 4 serotipa, a oni se dele u podserotipove. Izuzetak je drugi podserotip. Serotipovi su označeni arapskim brojevima, a podserotipovi malim slovima latinice pored arapskog broja.

Patogenost. U prirodi oboljevaju razne vrste životinja. Od laboratorijskih životinja najosetljivije su kunić, zamorac i miš. Veštačka infekcija uvek je letalna. Pri obdukciji uginulih životinja nalazimo generalizovanu listerelozu u vidu brojnih nekrotičnih čvorova po parenhimatoznim organima. U krvnoj slici zapažaju se brojni monociti.

Golub nije osetljiv.

Ako se u oko zamorca ili kunića ukapa kultura listerija, posle 2-4 dana javlja se gnojno zapaljenje konjuktiva. Proces se po pravilu smiri za desetak dana. Ogled ima dijagnostičšku vrednost za dokazivanje Listerija, a poznat je kao Antonov ogled.

Erysipelothrix

U rod Erysipelothrix ubrajamo, Gram pozitivne štapićaste bakterije koje pokazuju tendencu obrazovanja dugih filamentoznih oblika. Ne stvaraju spore ni kapsule, a kod nekih bakterija naročito u obliku filamenta mogu se uočiti granule. U starijim kulturama zapažamo pojavu morfološki izmenjenih oblika, involutnih formi koji pokazuju sklonost ka gram negativnom bojenju.
Predstavnik roda je Erysipelothrix rhusiopathiae.

Eryslpelothrix rhusiopathiae

Uzročnik ima više sinonima: Erysipelothrix insidiosa, Bacterium rhusiopathiae, Erysipelothrix porci.

Prouzrokuje oboljenje u raznih vrsta životinja. Poznat je kao izazivač Crvenog vetra svinja, koga možemo sresti u raznim delovima sveta. Crveni vetar svinja, erisipelas, treba razlikovati od sličnog oboljenja kod ljudi koje se takođe naziva crveni vetar, erizipeloid, a izazvan je drugom vrstom bakterija. Pored tipičnog oboljenja u svinja Erysipelothrix rhusiopathiae uzrokuje poliartritis i hemolitični enteritis kod ovaca i jaganjaca. Kod jaganjaca zapaljenje pupka, pneumoniju, pleuritis i perikarditis. Kod goveda dovodi do pojave dermatitisa i endokarditisa. Ustanovljen je kod konja, a pre svega kod ždrebadi gde prouzrokuje enteritis. Nalazimo ga kod ptica, ćuraka i fazana, gde izaziva akutno septikemično oboljenje. Često se nalazi na koži slatkovodnih riba.

U prirodi ga nalazimo raširenog u zemljištu humusnog, krečnog ili peskovitog sastava, gde mu pogoduje vlažnost, pH sredine i temperatura. Nađen je na sluzokožama ždrela, žučnoj kesi i limfnim čvorovima gde drže vreme može da parazitira.

Uzročnik je prvi put ustanovljen kod miševa od strane R. Kocha 1876. godine. Kako je oboljenje imalo septikemični tok, izolovani uzročnik je dobio ime „bacilus septikemije miševa“, Erysipelothrix murisepticus. Pasteur i Thuiler izolovali su uzročnika iz organa svinja i nazvali su ga Erysipelothrix rgusiopathiae. Isti autori 1882. godine prvi izučavaju mogućnost zaštite putem vakcine. Liffler 1885. godine opisuje uzročnika koga je izolovao iz krvnih audova i kože uginulih svinja. U isto vreme Rosenbach izoluje iz erisipelasa čoveka sitnog uzročnika koga je nazvao Erysipelothrix erysipeloides.

Morfološke osobine. Uzročnik štapićastog oblika, Gram pozitivan pokazuje sposobnost formiranja dužih niti. Nije pokretan. Ne stvara spore ni kapsule. U starim kulturama može da bude gram varijabilan. Zapaža se da postoji razlika u morfološkim karakteristikama bacila koji potiču iz „S“ i „R“ kolonija. Bacili poreklom iz glatkih kolonija su kratki, pravilni i vitki štapići, veličine 0,8 puta 2,5 mikrometra. Nalaze se pojedinačni, u parovima ili u formi paleta. Mogu da obrazuju i vrlo kratke lance, po nekoliko u nizu. Kod „R“ rapavih kolonija zapažamo duže filamentozne oblike, veličine 0,8 puta 50-60 mikrometara i više. Veličina bacila zavisna je od sredine u kojoj se bacili razmnožavaju.

Izostavljeno iz prikaza

Kulturelne osobine. Razmnožava se dobro na običnim hranljivim podlogama. Ako se podlogama doda serum, krv ili glukoza postiže se bolji rast. Veće količine ugljenih hidrata deluju inhibitorno na razmnožavanje uzročnika. Posle inkubisanja na 37°C u toku 24 časa, na podlogama uočavamo karakterističan rast uzročnika u obliku okruglih, sitnih kao kapi rose, glatkih i prozirnih kolonija. Kolonije su veličine oko 0,1 milimetar u prečnlku. Pored karakterističnih, pravilnih „S“ kolonija možemo da uočimo i kolonije u „R“ formi.

Kolonije u „R“ formi su znatno krupnije, okrugle, zrnaste strukture i neprozirne. Imaju kovrdžast izgled sličan kolonijama antraksa. Jedna forma kolonija može da pređe u drugu.

Na bujonu se dobro razmnožavaju uz blago zamućenje tečnosti. Kod starijih bujonskih kultura zapažamo pojavu taloga, koji kada se tečnost zamuti podiže u vis kao pletenica.

U hranljivoj želatini se razmnožava duž uboda eze, tako da rast podseća na četkicu za pranje epruveta.

Metabolizam. Erysipelothrix rhusiopathiae pripada grupi mikroaerofilnih bakterija, ali se uspešno razmnožava u aerobnim i anaerobnim uslovima. Razmnožava se dobro kod temperature od 30 do 37°C. Za razmnožavanje koristi sredinu između pH 7,2 i 7,6. Prema ugljenim hidratima pokazuju slabu fermentativnu aktivnost. Razlaže bez pojave gasa dekstrozu, laktozu, fruktozu i galaktozu. Ne razlaže eskulin. Lakmus mleko veoma malo kiseli. Indol ne proizvodi. Metilensko plavo ne redukuje. Redukuje nitrate snažno do nitrita. Mnogi sojevi proizvode hijaluronidazu.

Otpornost i rezistentnost. Spada u grupu otpornih bakterija. U vodi, zemljištu i leševima može mesecima da ostane u životu. Dugo vreme preživljava u stajskom đubretu. Naročito je otporan prema sušenju i raznim konzervansima koji se koriste u prehrambenoj industriji kao što su postupak dimljenja, soljenja i kišeljenja.

Prema antibioticima je osetljiv. Na njega dobro deluje penicilin, eritromicin i brojni drugi antibiotici.

Antigenaka građa. Brojni autori su ispitivali antigensku gradju Erysipelothrix rgusiopathiae. Wats je ustanovio prisustvo dva antigena, koje je nazvao antigen A i B. Na osnovu razlike u antigenima ispitivane sojeve svrstao je u dve grupe. I drugi autori su došli do sličnih rezultata, ali su otkrili postojanje još jedne vrste antigena koji je nazvan antigen N. Prva dva su lako rastvorljiva u kiselini što nije slučaj sa antigenom N. Rots i Venks utvrdili su antigene A, B i G. Antigen G je zajednički za sve sojeve.

Ispitivanja su pokazala da samo neki sojevi imaju pogodne antigene za proizvodnju vakcina.

Patogenost. U prirodi oboljevaju neke domaće i divlje životinje, a od ptica oboljevaju ćurke i fazani. Uzročnik se javlja masovno i u 80% slučajeva uzrokuje septikemiju. Kožni oblik oboljenja je ređi, a najmanje se manifestuje oboljenje u vidu artritisa.

Oboljenje se ređe javlja kod ovaca i to prvenstveno u formi poliartritisa. Najviše oboljevaju svinje.

Od laboratorijskih životinja najosetljiviji je beli miš. Kunići su manje otporni, a zamorci su otporni na infekciju sa ovim uzročnikom.

Uzročnik je patogen za čoveka. Čovek se inficira preko obolelih životinja ili preko riba. Uzročnik preko sitnih lezija na koži prodire u organizam i dovodi do lokalnih infekcija, koje se retko šire dalje po organizmu. Može da se lokalizuje u zglobove gde izaziva poliartritis. Zapažena su stanja septikemije i endokarditisa, ali u ređim slučajevima.

12. Plesni i kvasci

Gljive (Fungi s. Mycetes) su posebna vrsta mikroorganizama koji se po morfološkim, fiziološkim i drugim osobinama razlikuju od ostalih mikroorganizama.

Nauka koja proučava gljive naziva se mikologija.

Razlikujemo saprofitne, parazitske i parazitsko-fakultativne vrste. Oboljenja koja nastaju prouzrokovana gljivama nazivaju se mikoze, a bolesti izazvane njihovim toksinima su mikotoksikoze. Zavisno od mesta lokalizacije oboljenja, mikoze delimo na površinske (dermatomikoze) i unutrašnje (sistemske) mikoze.

Klasifikacija gljiva

Gljive se dele na savršene (Pungi perfecti) i nesavršene (Pungi imperfecti). Osnovna razlika izrneđu jednih i drugih je u načinu razmnožavanja. Savršene gljive se razmnožavaju seksualnim i aseksualnim, a nesavršene samo aseksualnim načinom razmnožavanja. Gljive su svrstane u više klasa, podklasa, redova, rodova i vrsta. Organizmi koji predstavljaju gljive svrstani su u grupu Thalophyta, a ona se deli u Eumycetes i Myxomicetes.

1. Eumycetes (kvasci i plesni)

• Phycomycetes,
• Ascomycetes,
• Basidiomycetes i
• Fungi imperfecti.

2. Myxomycetes (sluzave gljive)

Fikomicete su gljive slične algama, kod kojih se nalaze seksualne oospore ili zigospore, zavisno da li pripadaju oomicetama ili zigomicetama.

Askomicete se karakterišu seksualnim sporama, koje nastaju u askusu.

Bazidiomicete imaju bazidiospore smeštene u posebnim organelama koje se nazivaju bazidium.

Većina patogenih gljiva su fungi imperfecti.

Kvasci

Kvasci pripadaju Eumycetama. Njihova klasifikacija je dosta složena, zbog razlika u fiziološkim osobinama. Pojedine vrste kvasaca stvaraju askospore.

Jedna od često korišćenih podela kvasaca je na tri familije.

Morfologija. Kvasci su jednoćelijski mikroorganizmi, ovoidnog ili elipsoidnog oblika. Imaju izgled štapića ili su okruglog oblika. Nalazimo ih pojedinačne ili u lancima, koji podsećaju na formaciju micelijuma kod plesni (pseudomicelije).

Raspored ćelija kvasaca u nizovima zapaža se u kulturama gde nije završeno odvajanje ćelija u toku procesa razmnožavanja.

Ćelije kvasaca su znatno veće od bakterija. Veličina kvasaca se kreće od 8-10 mikrometra.

Po Gramu se kvasci boje pozitivno.

Kulturelne osobine. Kvasci se dobro razmnožavaju na tečnim i čvrstim podlogama. Hranljive podloge za razmnožavanje kvasaca pored neophodnih hranljivih sastojaka sadrže faktore rasta koji pospešuju rast mikroorganizama. Kolonije kvasaca na čvrstim podlogama slične su kolonijama bakterija. Po veličini su različite, od krupnih do sasvim sitnih kolonija. Kolonije mogu da budu sluzave, kašaste, brašnaste ili druge konzistencije. Neke vrste kvasaca stvaraju pigmente, pa kolonije imaju belu, žutu, crvenu ili mrku boju. U tečnim podlogama kvasci rastu dvojako, oksidativne vrste se razmnožavaju na površini, a fermentativne u dubini podloge.

Metabolizam. Većina kvasaca se razmnožava u sredini sa kiseonikom. Fermentativne vrste mogu da se razmnožavaju i u anaerobnim uslovima, ali je proces razmnožavanja usporen. Kvasci se razmnožavaju na temperaturi između 25-30°C. Maksimalna temperatura retko prelazi 37°C. Za razmnožavanje kvasci koriste kiselu sredinu između pH 4-4,5. Alkalna sredina nije pogodna za razmnožavanje kvasaca. Za razmnožavanje potrebna je vlažna sredina.

Kvasci većinom koriste ugljene hidrate kao izvor energije. Oksidativne vrste fermentacijom ugljenih hidrata proizvode alkohol i CO2, koriste se u industriji alkohola. Neke vrste razlažu polipeptide i aminokiseline. Mogu da koriste amonijak i ureu.
Kvasci mogu da menjaju neke svoje fiziološke osobine i da se prilagode na druge uslove sredine u kojoj se isto tako dobro razmnožavaju i održavaju.

Patogenost. Većina kvasaca nije patogena. Kvasci se koriste kao korisni mikroorganizmi u prehrambenoj industriji, za proizvodnju namirnica od mleka, raznih alkoholnih pića i drugih proizvoda. Samo neke vrate kvasaca su patogene i mogu da dovedu do određenih oboljenja kod ljudi i životinja.

Saccharomyces

Schoharomyces cerevisiae

Koristi se u industriji piva i vina. Elipsoidnog je oblika. Razmnožava se na sladnom ekstraktu pri temperaturi od 25°C. U toku tri dana. Može da se razmnožava i na nižim temperaturama, ali je za razmnožavanje potrebno duže vreme, na temperaturi od 17°C kolonije S. S. cerevisiae izrastu u toku 30 dana. Izrasle kolonije su žućkasto smeđe boje.

Sacharomyces cerevisiae u toku procesa razmnožavanja obrazuje askuse sa 1 do 4 spore. Može se razmnožavati i konjugacijom.

Razlaže ugljene hidrate, glukozu, galaktozu, saharozu i maltozu. Ne razlaže laktozu.

Sacharomyces cerevisiae var. ellipsoides

Koristi se u industriji piva, vina, alkohola i glicerola. Ćelije kvasca su elipsoidne, izduženog oblika. Mogu da budu pojedinačne ili u parovima, grupisane ili da obrazuju pseudomicelije. Razmnožavaju se na sladnom agaru. Optimalna temperatura za razmnožavanje kreće se oko 25°C.

Sacharomyces fragilis

Nalazimo ga u mleku. Ustanovljen je kod mastitisa krava. Ovalnog je oblika, obrazuje pseudomicelije. Razmnožava se na sladnom agaru pri temperaturi od 25°C. Razlaže glukozu, galaktozu, saharozu i laktozu. Ne razlaže maltozu.

Sacharomyces lactis

Permentira mlečni šećer u alkohol, pa se koristi za proizvodnju kefira i kumusa. U drugim proizvodima od mleka njegovo prisustvo je nepoželjno, jer dovodi do kiselog ukusa i pojave gasa. poseduje lipolitičko dejstvo. U maslacu i pavlaci izaziva užeglost i sapunjav ukus.

Cryptococcus

Uzročnike i ove grupe nalazimo u životnim namirnicama. Ćelije kvasaca iz grupe Cryptococcus su ovalnog ili okruglog oblika, a mogu da budu i izdužene. Pojedine vrste stvaraju kapsule. Pseudomicelije ne obrazuju. Imaju izražene fermentativne osobine. Ne stvaraju pigment.
Neke vrste mogu da budu patogene.

Cryptococcus neoformans (Torula neoformans)

Prouzrokuje kriptokokozu ljudi i životinja. U goveda može da dovede do pojave pneumonija i mastitisa. Mogu da obole druge domaće životinje. Poznata su oboljenja i u divljači. Nalazi se raširen u zemljištu.

Ovalnog je oblika veličine od 2- 20 mikrometra. Za dijagnostikovanje koristi se tuš preparat koji se priprema iz patološkog materijala. U tuš preparatu uočavaju se karakteristični oblici sa dobro izraženim kapsulama, koje prelamaju svetlost.

Razmnožava se na podlogama za rast gljivica. Na dekstroznom 2% agaru izraste obrazujući u početku bele, naborane, granulirane kolonije koje kasnije postaju vlažne, bledožute i tamnije boje. U dekstroznom bujonu obrazuje sitnozmasti talog.

Uzročnik je patogen za belog miša.

Cryptococcus farciminosus (Hystoplasma farciminosus)

Prouzrokuje kod kopitara hronično infektivno oboljenje poznato pod nazivom Lymphanginitis epizootica. U prirodi najviše oboljevaju konji i mazge. Magarci su dosta otporni. Izuzetno se uzročnik može naći kod ljudi.

Zaraza je prvi put ustanovljena u Africi. Zbog sličnosti sa sakagijom konja naziva se Afrička sakagija. Rivolta (1873) je prvi opisao prisustvo mikroorganizma u gnoju obolelih konja i svrstao ih u kvasce. I drugi autori su izučavali uzročnika, tako je Nocard (1891), Bierbaum (1919), Negre (1920), Lange (1921), Eberbeck (1926), Radaell (1934), Dode (1935) dali doprinos u proučavanju uzročnika i oboljenja koje izaziva.

Uzročnik je ranije bio poznat pod imenom Hystoplasma farciminosus, ali s obzirom da se razmnožava stvaranjem askusa i na osnovu drugih osobina danas je svrstan u rod Cryptococcus.

Morfologija uzročnika. Cryptococcus farciminosus je ovalnog jajolikog ili kruškolikog oblika sa dvostruko kontinuiranom mukoznom kapsulom. Citoplazma mu je homogena ili granulirana. U ćeliji se mogu zapaziti zrnca, koja u nativnom preparatu jasno prelamaju svetlost. Teško se boje anilinskim bojama. Boje se po Gramu i Giemsi. Mogu se bojiti modifikovanom metodom bojenja po Gramu, kada se za obezbojavanje koristi aceton umesto alkohola, a zatim se preparat prelije safraninom. C. farciminosus se oboji ljubičasto, a ostale ćelije su crvene boje. Veličina ćelija se kreće od 3-4 puta 2,5-3 mikrometra. U mikroskopskom preparatu, koji je pripremljen iz gnoja, nalaze se pojedinačno raspoređeni uzročnici. U preparatima iz kultura uzročnici se mogu naći pojedinačni, ali i u kraćim koncima, koje odgovaraju pseudomicelijama.

Kulturelne osobine. Mogu se razmnožavati na hranljivim podlogama, koje sadrže serum konja, grožđani šećer, maltozu i pivski slad. Na temperaturi od 25-37°C, 3-4 nedelje izrastu sitne, suve, kolonije, koje kasnije postaju tvrde. U serum bujonu obrazuju zrnasti talog.

Metabolizam. Za rast i razmnožavanje koriste aerobnu sredinu. Ne fermentiraju ugljene hidrate.

Otpornost. Uzročnik je veoma otporan na spoljne faktore. Povišena temperatura od 80°C uništava ih za nekoliko minuta. Izložen direktnoj sunčevoj svetlosti propada za pet dana. Dezinfekciona sredstva kao što su 5% rastvor fenola, 3% rastvor lizoforma, 1% rastvor sublimata uništavaju ga sporo. U gnoju uzročnici mogu da ostanu vitalni i do 6 meseci.

Patogenost. U prirodi oboljevaju konji, ređe mule i magarci. Veštački se mogu inficirati zamorci i kunići. Ubrizgan supkutano patološki materijal laboratorijskim životinjama dovodi do pojave podkožnih abscesa.

Cryptococcus capsulatus (Histoplasma capsulatum)

Uzročnik izaziva histoplazmozu ljudi i životinja, koja se manifestuje poremećajima u varenju, pojavom anemije, leukopenijom i pogoršanjem opšteg stanja.

Ovalnog je oblika, veličine 3-5 mikrometra. Poseduje dobro izgrađenu kapsulu. Stvara micelije. Na hranljivim podlogama raste u obliku sitnijih kolonija, bele boje, a u micelijskoj fazi nalazimo septirane i razgranate micelije, sa blasto i hlamidosporama.

Uzročnik je patogen za laboratorijske životinje, patogen je za miša, pacova i psa.

Inficirani miš ugine za 1-3 nedelje, sa znacima generalizovanog procesa. Dijagnoza se može postaviti i serološkom metodom, reakcijom precipitacije i vezivanja komplemanata.

Torulopsis

Uzročnici koji pripadaju rodu Torulopsis su okruglog ili izduženog oblika. Razmnožavaju se pupljenjem. Obrazuje izuzetno kapsule. Pseudomicelije nemaju ili su veoma kratke. Dobro se razmnožavaju u tečnim podlogama, u kojima obrazuju na snu epruvete talog, a retko skramu. Fermentiraju ugljene hidrate.

Torulopsis spheriea

Nalazi se u mleku i mlečnim proizvodima. Naročito se često nalazi u belom siru, zajedno sa drugim vrstama kvasaca.

Ima izraženo proteolitičko dejstvo, usled čega dovodi do omekšavanja sira. Uzročnik se može naći u nekim mesnim proizvodima, gde učestvuje u zrenju mesa.

Razmnožava se uspešno u sladnom ekskretu na temperaturi od 25°C. U toku tri dana kulturelno se zapaža pojava segmenta na dnu epruvete, a na površini tanka skrama. Na sladnom agaru kolonije su glatke, bledo-žute boje. Fermentiraju glukozu, laktozu, galaktozu i saharozu. Ne fermentiraju maltozu.

Candida

Kvasci iz roda Candida karakterišu se ćelijama koje mogu da imaju različit oblik. Razmnožavaju se obrazujući hlamidiospore ili multilateralnim pupljenjem. Mogu da stvaraju pseudomicelije. Poseduju metabolizam fermentativnog ili oksidativnog tipa.

Candida albicans

Nalazi se rasprostranjena u različitim sredinama. Kao ubikvitaran mikroorganizam prisutan je u vazduhu, zemljištu, na biljkama i njihovim plodovima. Često se sreće u saprofitskoj formi na koži i sluzokožama ljudi i životinja, i kod ptica. Uzročnik je monilioze ili kandioze, kako je oboljenje još poznato. Oboljenje se manifestuje promenama na sluzokoži usta, voljke i jednjaka, zapaljenjem sluzokože vagine i pojavom endometritisa.

Može da uzrokuje mastitise krava.

Morfologija uzročnika. Candida albicans ima oblik okruglih ovalnih ćelija. Veličina uzročnika se kreće od 2-5 puta 3-7,5 mikrometra. Nalazimo ih pojedinačno raspoređene ili u obliku pseudomicelija. Pseudomicelije su sastavljene od blastospora, koje imaju okrugli oblik i masivnu kapsulu. Smeštene su na kraju hife.

Kulturelne osobine. Razmnožavaju se na običnim podlogama. Za nekoliko dana pri temperaturi od 25-37°C izrastu krupne, sjajne, glatke kolonije, porcelanasto bele boje.

Metabolizam. C. albicane razlaže glukozu, galaktozu i maltozu. Ne fermentira saharozuu laktozu.

Patogenost. Uzročnik je patogen za razne vrste domaćih životinja i ptica. Izaziva oboljenje lokalizovano na sluzokoži usta (Soor), koje se manifestuje oštećenjem sluzokože i pojavom belo sivih naslaga. Kod ptica je oboljenje lokalizovano u voljci sa sličnim simptomima i promenama.

Plesni (phycomycetae)

U Phycomycetae ubrajamo plesni. Najznačajniji rodovi su Mucor, Rhizopium i Thamnidium.

Plesni se karakterišu bujnim rastom, na hranljivim podlogama, obrazujući raznolike kolonije. Kolonije su rastresite, pahuljaste sa jasno izraženim hifama. Mogu da budu suve, baršunaste, sluzave ili vlažne konzistencije. Prirasle su za podlogu. Krupne kolonije često prerastu površinu podloge. Stvaraju pigment koji može da bude crn, smeđ, crven, zelen, plav ili žut.

Većina plesni se razmnožava, u aerobnim uslovima, sa dovoljno vlage, pri temperaturi između 20-30°C. Neke vrste plesni mogu da se razmnožavaju i na višim temperaturama, a pojedine plesni se razmnožavaju na 0°C, pa i na nižim temperaturama.

Najveći broj vrsta plesni za razmnožavanje zahteva kiselu sredinu između pH 2,—8,5.

Plesni imaju dobro izražene fermentativne aktivnosti. Poseduju hidrolitičke fermente. Neke vrste proizvode aktivne materije koje deluju antagonistički na bakterije. Proizvodi nekih plesni koriste se za dobijanje antibiotika.

Mucor

Nalazimo ga u prirodi u različitim sredinama, a najviše na životnim namirnicama i u stočnoj hrani. Može da bude štetan i da dovede do pojave oboljenja. Neke vrste su korisne. Imaju razvijene fermentativne osobine. Koriste se u industriji alkohola za preradu skroba u alkohol.

Plesni iz roda Mucor poseduju neseptirane hife. Na aerealnim hifama stvaraju sporangiofore, koje se završavaju kolumelom. Sporangiofora na vrhu poseduje sporangiju (mešak), u kome se nalaze spore. Spore su glatke, okrugle. Spore nastaju aseksualnim razmnožavanjem. Kada sporangija sazri, mešak puca i spore se oslobađaju. Svaka spora reprodukuje, a povoljnim uslovima novu plesan.

Neke vrste mucora mogu da se razmnožavaju seksualnim načinom razmnožavanja. Spajanjem dve ćelije, različitih hifa obrazuje se zigot, sa zigosporama.

Na podlogama dobro rastu, obrazujući bujan micelijum, koji delom prodire u podlogu, a u suprotnom pravcu pružaju se arealne (vazdušne) hife. Kod pojedinih vrsta razlikuju se po izgledu hife. Neke hife mogu da sadrže hlamidospore.

Patogenost. Neke vrate kao što je M. mucedo mogu kod ljudi da dovedu do pojave Mycoromikoza oboljenja koje je po promenama slično tuberkulozi kod ljudi.

Rhizopus

Nalazimo ih u životnim namirnicama naročito biljnog porekla, gde prouzrokuju plesnivost. Često ih srećemo u bakteriološkim kulturama, gde predstavljaju kontaminizirajuću floru.

Plesni svrstane u rod Rhizopus karakterišu se obrazovanjem Rizoida i kolumela. Sa rizoida se pružaju izdanci (stolon) koji mogu po nekoliko centimetara da budu dugi. Sa istog mesta, gde se odvaja stolon, odvaja se Sporangiofora, koja se završava kolumelom. Sporangija je krupna i u njoj se nalaze spore.

Na hranljivim podlogama bujno se razmnožavaju obrazujući kolonije koje imaju izgled vate.

Thamnidium

Po morfološkom izgledu ne razlikuju se mnogo od ostalih rodova iz ove grupe plesni. Imaju neaeptirane hife. Poseduju sporangiofore. Od ostalih vrsta razlikuju se prisustvom Sporangioma, koje su po veličini znatno manje od sporangija i sadrže od 2-12 spora. Smeštene su u bočnim granama koje se odvajaju od sporangiofora.

Fungi imperpecti

U Fungi imperfecti svrstane su neke savršene gljivice, koje imaju septirane hife, i razmnožavaju se samo bespolnim načinom razmnožavanja. Iz ove grupe najznačajnija su dva roda.

Aspergillus

Nalazimo ih u prirodi u različitim sredinama. Možemo ih sresti u životnim namirnicama i stočnoj hrani. Neke vrste su korisne i koriste se u farmaceutskoj industriji, za razliku od drugih koje su patogene za ljude i životinje. Proizvode jake toksine.

Poseduju septirane hife. Plodonosne hife se nazivaju konidiofore, a završavaju se sa sterigmama, na kojima se nalaze jedna ili više spora. Mogu da stvaraju askus sa askosporama.

Razmnožavaju se dobro na hranljivim podlogama, stvarajući krupne baršunaste kolonije obojene pigmentom, zelene, žute, žutozelene, crne ili plave boje.

Otporne su prema visokoj koncentraciji soli i ugljenih hidrata. Mogu da se razmnožavaju i na temperaturi višoj od 37°C.

Aspergillus niger. Upotrebljava se za dobijanje limunske kiseline iz saharoze. Proces fermentacije odvija se do pirogrožđane kiseline uz prisustvo CO2, od koje se stvara oksal sirćetna kiselina, a dalje limunska kiselina. Ukoliko je veće prisustvo kiseonika stvara se više oksalne kiseline.

Aspergillus fumigatus. Spada u patogene aspergiluse. Dovodi do aspergiloze (pneumomikoze) kod ljudi, životinja i ptica.

Morfologija uzročnika. Poseduje septirane hife. Moše da stvara askospore iz kojih se razvijaju nove kolonije plesni. Bespolno se A. fumigatus razmnožava pomoću konidija koje se nalaze na vrhu konidiofora.

Kulturelne osobine. Razmnožava se dobro na hranljivim podlogama pri sobnoj temperaturi. Može da se razmnožava i pri 37°C. Raste u vidu krupnih baršunastih kolonija. Proizvodi zeleni i žuti pigment.

Patogenitet. Proizvodi toksin.

Aspergillus flavus. Spada u ubikvitarne plesni. Nalazimo ga u stočnoj hrani, naročito na zrnevlju žita, arašidovoj i sojinoj sačmi.

Morfologija. Poseduje septirane hife. Konidiofore se završavaju sa sterigmama, a na njima se nalaze konidiospore.

Kulturelne osobine. Razmnožava ee dobro na hranljivim podlogama. Raste u vidu krupnih pigmentiranih kolonija.

Toksin. Proizvodi veoma jak aflatoksin, koji sadrži nekoliko komponenti, koje su označene kao B1, B2, G1, G2 i M1.

Aflatoksin deluje toksično tako da se resorbuje u digestivnom traktu. Preko krvi dospeva u jetru gde se zadržava. U akutnim slučajevima dovodi do pojave nekroza na jetri i krvavljenja na unutrašnjim organima. Kod hronične intoksikacije može da ima kancerogeno delovanje.

Aflatoksin se iz organizma izlučuje preko fecesa, gde dospeva iz jetre preko žučnih kanala. Može se izlučivati preko urina i mleka. U mleku je nađena M1 komponenta aflatoksina. Komponenta M1 je manje toksična.

Patogenost. Toksin je patogen za perad, svinje, goveda, pse, mačke, ribe i laboratorijske životinje. Mlađe životinje su osetljivije na toksin.

Toksin dovodi do akutne i hronične aflatomikoze. Kod akutne se zapaža gubljenje apetita, pojava krvavljenja, smanjeni broj eritrocita i ikterus.

U hroničnoj formi, zapaža se smanjenje prirasta, a promene su najviše ispoljene u jetri.

Aflatoksin se može dokazati hemijskim, fizičkim i biološkim metodama, na laboratorijskim životinjama. Za dokazivanje toksina mogu se raditi pileći embrioni i kultura tkiva.

Najpouzdaniji rezultati se dobijaju metodom hematografije, pomoću koje se može odrediti 10-9 gram aflatoksina u 1 kg hrane.

Penicillium

Nalazimo ih raširene u prirodi. Dovode do plesnivosti i kvarenja hrane. Proizvode toksine i izazivaju toksikoze. Pojedine vrste su korisne, upotrebljavaju se za oplemenjavanje namirnica i u farmaceutskoj industriji za proizvodnju antibiotika.

Plesni iz grupe Panicillium proizvode više kiselina i produkata kao što su fumarna, oksalna, sirćetna i druge kiseline. Poznati su produkti ergosterol, flavoskaun, rubkoskorin. Mnogi od ovih proizvoda dovode do promena na koži, centralnom nervnom sistemu ili izazivaju toksikoze slično aspergilotoksikozama.

Razmnožavaju se pomoću konidiospora. Konidiospore se lepezasto šire u vidu metlice, a na njihovim sterignama nalaze se spore.

Razmnožavaju se dobro na hranljivim podlogama, obrazujući kolonije zelene ili zeleno smeđe boje.

Najpoznatije vrste su:

Penicillium notatum, služi za proizvodnju penicrema. Penicillium Roquerti dodaje se u sir za proizvodnju Roquert sira. Razlaže masti uz stvaranje karakterističnog aromatičnog mirisa.

Penicillium camemberti služi za proizvodnju camembert sira.

Dermatophites

Dermatofite su gljivice koje imaju keratolitičke fer mente i izazivaju oboljenja na koži, dlaci, perju i noktima. Oboljenja nastala delovanjem dermatofita nazivaju se dermatomycose ili dermatofitije.

Gljivice iz grupe dermatofita nalazimo kod ljudi, životinja i ptica. Pripadaju kontagioznim bolestima, a prenose se direktno sa životinje na životinju, preko predmeta (pribor za čišćenje, oprema). Prenose se sa životinja na čoveka i kao takve pripadaju zoonozama. U razvoju dermatomikoze značajnu ulogu igraju predisponirajući faktori kao što su opšta kondicija, zdravstveno stanje i starost.

Morfološke osobine. Parazitiraju na površini kože i organa koji su bogati keratinom. Imaju razvijene konidije na kojima se nalaze spore. Zavisno od vrste nalazimo konidiospore, artrospore, hlamidospore i askospore.

Konidiospore izrastaju direktno iz micelijuma i prestavljaju hife. Kod dermatofita se uočavaju mikro i makrokonidije.

Mikrokonidije su jednoćelijske tvorevine, kruškastog ili okruglog oblika. Makrokonidije su veće i segmentirane su.

Hife se sa sporama nalaze oko dlake (ecotothrix) ili u dlaci (endothrix). Moguće je da se gljivica razmnoži na dlaci i u dlaci (actoendothrx).

Pored kolonija neke gljivice iz grupe dermatofita mogu da stvaraju artrospore, koje nastaju segmentiranjem hifa. Svaki segment prestavlja sporu. Hlamidiospore su na spoljašnjoj strani hife i veoma su otporne zahvaljujući prisustvu omotača koji ih štiti. Askospore nalazimo samo kod nekih vrsta i prestavlja polni način razmnožavanja. U askusu su se formirale 2, 4 ili 8 spora.

Razmnožavaju se na hranljivim podlogama kao što je Sabourand-agar na temperaturi od 20-26°C. Samo neke gljivice zahtevaju višu temperaturu (38°C).

Razvrstane su u nekoliko rodova.

Trichophyton

U rod Trichophyton svrstani su dermatofiti koji poseduju artropode. Veličina spora se kreće od 1-10 mikrometara. Kod Trihofita zapažamo prisustvo cilindričnih makrokonidija u parazitnom načinu života, dok se u saprofitnom stadiju nalaze mikrokonidiji.

Delimo ih na zoofilne vrste koje se nalaze kod životinja i antropofilne kod ljudi. Zoofilne mogu da budu takođe patogene za ljude, pa predstavljaju tranzitne dermatofite.

Trichophyton mentagrophytes. Uzročnik je trihofitija ljudi i životinja. Hife sa arcrosporama se nalaze i u dlaci.

Na hranljivim podlogama razmnožava se pri temperaturi od 26°C. Formira koloniju bele boje sa zrnastom strukturom u centru. Stvara mikro i makro konidije.

Trichophyton gallinae. Nalazimo ga u početku bolesti na kljunu i oko očiju, na koži i zatim prelazi i na perje.

Patogen je prvsnstveno za kokoške, a manje za ćurke i druge ptice.

Trichophyton eguinum. Patogen je za konje. Može se naći kod ljudi, ali vrlo retko. Na hifama se nalaze hlamidiospore.

Na maltoza agaru raste u obliku izbrazdanih pljosnatih kolonija sa izdignutim centrom, oker obojen.

Trichophyton verucosum. Nalazimo ga kod goveda, retko kod drugih životinja.

U kulturama se uočavaju hife sa hlamidiosporama, a u materijalima hife sa artrosporama. Nalazimo ih u dlaci i oko dlake.

Na podlogama raste u obliku uzdignutih kolonija bele boje sa udubljenim centrom, u vidu kratera.

Mycrosporum

U rod Mycrosporum svrstane su dermatofitije koje imaju vretenaste, setirane makrokonidije.

Mycrosporum canis. Uzročnik je dermatofitije pasa i mačaka. Spore se nalaze oko dlake. U kulturama stvara makrokolonije sa septiranim sporama.

Mycrosporum gypseum. Patogen je za ljude i životinje. Poseduje septirane hife i makrokonidije. Mogu se naći i mikrokonidije. Raste dobro na podlogama u vidu baršunastih smeđe sivih kolonija.

Mycroaporum nanum. Nalazi se kod svinja gde dovodi do alopecije. Ustanovljen je u zemlji odakle se svinje inficiraju.