Voćarstvo naše zemlje je u svom posleratnom razvoju doživelo izvanredan napredak. Ne samo što je proširena površina pod voćnjacima, već se izmenila i struktura proizvodnje voća, podignuti su veliki industrijski zasadi na društvenom sektoru, izmenjen je sortiment, oslanjajući se na najaktuelnije i savremene sorte, postignuti su visoki prinosi — što je preduslov za smanjenje cene koštanja po kilogramu voća — povećana je rentabilnost proizvodnje i ekonomičnost poslovanja.
U svim pokrenutim akcijama za unapređenje voćarstva nauka je imala veoma aktivnu ulogu. Proučavana su naučna dostignuća stranih institucija sa velikom i renomiranom tradicijom, proveravani su rezultati u našim uslovima a zatim na bazi tako stečenih iskustava gradila su se nova rešenja u našoj voćarskoj praksi.
Nešto sličan ali sporiji bio je put koji su krčile nektarine da bi prodrle u jugoslovensko voćarstvo i na naše domaće tržište. Sve do sedamdesetih godina njih, praktično, kod nas nije ni bilo. Možda poneko stablo u naučnim institucijama ili kod pasioniranih amatera voćara.
Nektarine su izvršile snažan prodor na severnoameričko tržište polovinom XX veka a šezdesetih godina počelo je osvajanje i zapadno-evropskog. Prilikom osnivanju Zavoda za voćarstvo i vinogradarstvo pri Agroekonomskom institutu Poljoprivrednog kombinata „Beograd“ u sortimentskom zasadu našle su mesta i voćke nektarine. Zavodu je bilo omogućeno da dobije potrebna devizna sredstva za uvoz sadnica novih sorti voćaka među kojima su se nalazile i 25 sorti nektarine. To je bilo u rano proleće 1971. godine. Bio je to početak mog rada sa voćkama nektarine, u okviru Poljoprivrednog kombinata „Beograd“, u gazdinstvima koja su se bavila voćarskom proizvodnjom i koja su omogućila Zavodu organizovanje istraživačkog rada: gazdinstvu „Grrocka“ iz Boleča, „Kosmaj“ iz Sopota, „Barajevske plantaže“ iz Barajeva, „Dragan Marković“ iz Obrenovca i „Primorje“ iz Herceg-Novog.
Već prvi rezultati postavljenih ogleda, koji su dobijeni 1972. i 1973. godine, pokazali su da se gajenje nektarine veoma korisno može uklopiti u voćarsku proizvodnju naše zemlje. To nije ostalo nezapaženo, jer je 1974. godine, podignut prvi komercijalni zasad nektarine od 8 hektara na gazdinstvu „Kosmaj“ iz Sopota. Iduće godine gazdinstvo „Grocka“ je takođe zasadilo nektarine na površini od 22 hektara. To su bili i prvi veći zasadi nektarine u našoj zemlji.
Pojava prvih plodova nektarina na domaćem tržištu ne samo što je zainteresovala potrošače već je pobudila i veliko zanimanje individualnih proizvođača voća, amatera i stručnjaka, koji su želeli da dođu do podrobnih informacija.
Rezultati postignuti u gajenju nektarine podstakli su me da svoja iskustva u radu sa gajenjem ove voćke obradim u okviru jedne monografije o nektarini.
Stoga izražavam zahvalnost rukovodiocu Redakcije dipl. inž. drugu Srbi Miloševiću i mr Vladislavu Polaku na sugestijama i zalaganju da ova knjiga ugleda svet.
Posebnu zahvalnost dugujem recenzentima knjige: prof. dr Dušanu Stankoviću, inače mom profesoru voćarstva za vreme studija na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, koji mi je dao vrlo korisne sugestije i prof. dr Petru Mišiću, koji je veoma savesno, pedantno i studiozno pronikao u sadržinu ponuđenog teksta.
Na kraju želim da unapred izrazim zahvalnost svim čitaocima knjige, koji mi ukažu na nedostatke i daju predloge, primedbe i sugestije, čime bi trebalo da se dopuni sledeće izdanje ove knjige.
Autor
dr Ivan Ninkovski
Sadržaj
Predgovor
Uvod
Botanička klasifikacija nektarine
Morfologija nektarine
Fiziologija nektarine
Metabolizam
Uloga vode
Uloga biogenih elemenata
Makroelementi
Mikroelementi
Fotosinteza
Sinteza belančevina
Disanje – disismilacija
Biokatalizatori
Rastenje i razviće
Razviće nektarina
Period rastenja i rodnosti
Razmnožavanje
Obrazovanje cvetnih pupoljaka
Obrazovanje spore i gameta
Oprašivanje i oplodnja
Reakcija na uslove spoljne sredine
Zemljište
Geografska širina
Nadmorska visina
Položaj
Klima
Razmnožavanje nektarine
Razmnožavanje kalemljenjem
Podloge za nektarine
Način kalemljenja
Prekalemljivanje nektarine
Podizanje zasada nektarine
Amaterski voćnjaci
Industrijski voćnjaci
Priprema zemljišta
Izbor sistema uzgoja
Način podizanja zasada nektarine
Sađenje nektarine
Nega voćaka u nerodnom periodu
Nega zasada u prvoj godini
Nega zasada u drugoj godini
Zaštita protiv bolesti i štetočina
Nega zasada u trećoj godini
Održavanje zasada nektarine u periodu rodnosti
Sorte nektarine
Vrlo rane sorte
Rane sorte nektarine
Srednjostasne sorte
Kasne sorte
Uvod
Nektarina je voćka koja je sredinom XX veka stekla privredni značaj i sada ubrzano osvaja nova tržišta. Najrasprostranjenija je u zemljama koje su veliki proizvođači bresaka, čiji znatan deo izvoze.
U stručnim i drugim raspravama često se čuju oprečna mišljenja o tome da li su nektarine novo voće ili su i ranije postojale. I jedno i drugo mišljenje ima svoje pobornike j ni za jedno se ne može reći da je pogrešno.
Nektarine su od davnina bile poznate u Kini. Njihovo gajenje se spominje još 2.000 godina pre nove ere. U Evropu su ih prvi doneli Rimljani. Kao voćna kultura gajile su se u Francuskoj u okolini grada Brinjola. Zbog toga su tamo bile poznate pod imenom brinjonke. Ovaj izraz se i danas zadržao u francuskoj voćarskoj terminologiji. Pod njim se podrazumevaju nektarine glođuše, čija je koštica čvrsto srasla sa mesom.
Prema tome, nektarina je bilo i ranije. Bilo ih je i kod nas, kod pasioniranih amatera voćara koji su sadnice nabavljali iz inostranstva. Poneko stablo nektarine moglo se naći i u sortimentskim voćnjacima voćarskih institucija. Međutim, sve te zastupljene sorte ne samo što su bile retkost već nisu imale nikakav privredni značaj: plodovi su im bili sitni, neugledni, bez neke veće privlačnosti, nežne pokožice i mesa, tako da su teško mogle da izdrže čak i kraći transport. To je bio osnovni razlog za stagnaciju njihove proizvodnje.
Međutim, nektarine koje su se u Sjedinjenim Američkim Državama pojavile posle II svetskog rata, a naročito sorte koje su stavljene u promet šezdesetih godina, zaista su predstavljale nešto novo. One imaju krupne plodove, veću konzistenciju mesa ploda, veoma privlačnu i lepu boju pokožice, koja je često obojena plamenocrvenom bojom ili crveno-ljubičastom. Ove nektarine su plod dugogodišnjih ukrštanja
i napornog rada na njihovom stvaranju i selekciji. One su bile polazna osnova za dobijanje novih boljih sorti, koje su pre dvadesetak godina počele da krče put ka tržištu svežeg voća, namećući se svojim izvanrednim osobinama i lepotom. Zbog toga se za nektarine može reći da su voće dvadesetog veka.
U Kaliforniji 1978. godine proizvodnja nektarina je ne samo dostigla već je i prestigla proizvodnju bresaka u svežem stanju. U 1950. godini iznosila je 15.000 tona, a u 1978. g. dostigla je 170.000 tona. To je zaista visoka stopa rasta proizvodnje nektarina, koja je bila podsticana povoljnim cenama sve do 1977. godine. U odnosu na breskve istog doba sazrevanja cene nektarina su bile više za 25 do 60%. Najveća razlika u ceni između bresaka i nektarina bila je 1975. godine. Zatim je nastao period kada je ta razlika počela da se smanjuje, jer je ponuda nektarina dostizala nivo potražnje.
U Evropi se nektarina najviše proširila u Italiji i Francuskoj, zatim u Španiji, Portugaliji i Grčkoj. U Italiji je u 1978. godini proizvedeno 86.500 tona nektarina a još ne prestaje tendencija podizanja novih zasada jer je potražnja ovog voća velika. Kako je to u evropskom turizmu jedna od vodećih zemalja, ovo veoma privlačno voće odlično se uklapa u one atrakcije koje turistima iz severnih zemalja pruža mediteransko podneblje.
U Francuskoj je proizvodnja savremenih sorti nektarine počela 1965. godine a 1978. godine dostigla je 48.000 tona.
I naš južni sused Grčka počela je da razvija proizvodnju nektarina, tako da je 1979. godine očekivan ukupan prinos nektarina od 9.000 tona.
Kod nas se nektarina sporije širi. Prvi veći zasadi podignuti su 1974. godine na Poljoprivrednom kombinatu „Beograd“, i to na površinama Voćarskog gazdinstva „Grocka“ 22 ha i Voćarskog gazdinstva „Kosmaj“ 8 ha. Ti zasadi imaju uzgoj kose palmete. Na površinama Poljoprivrednog gazdinstva „Sava“ iz Obrenovca 1979. godine na 1 hektaru podignut je ogledni zasad guste sadnje nektarine sa sadnim materijalom koji je testiran u pogledu virusa.
Nektarina je u oglednom zasadu Kombinata „Zadar“ dala veoma dobre rezultate, Medin i Tošić (76). Međutim, u zasadu Kombinata „Vipava“ kod Nove Gorice od 1 ha nisu dobijeni zadovoljavajući rezultati. Na pokožici plodova konstatovane su pukotine, koje smanjuju njihovu privlačnost i lepotu. Posredi je, verovatno, virusima zaražen sadni materijal.
Zasada nektarine na manjim površinama ima i u drugim krajevima naše zemlje kako u društvenom vlasništvu tako i kod individualnih proizvođača. U malim amaterskim zasadima ova voćka je često zastupljena jer je svojom privlačnošću i lepim izgledom privukla pažnju voćara-amatera.
Gajenje nektarine ni u čemu se ne razlikuje od gajenja breskve. Između njih ne postoji nikakva fiziološka razlika. One imaju iste zahteve u pogledu zemljišta, klime, podloge, rezidbe, ishrane, napadaju ih iste bolesti i štetočine i sl. Njihova razlika je isključivo u genetskom sastavu. U svojoj naslednoj osnovi breskva ima gen maljavosti a nektarina ga nema.
Za nektarinu, kao voćnu podvrstu, često se iznosi mišljenje da je osetljivija na bolesti nego što je to breskva. Naročito se navodi osetljivost na pepelnicu i moniliju. Ima istine u tome. Međutim, iskustva stečena u Zavodu za voćarstvo i vinogradarstvo PKB pokazuju da je potpuna zaštita koja se izvodi u zasadu breskve dovoljna da, bez ikakvih dodatnih tretiranja, zaštiti i zasad nektarine.
Svakako da nektarina ima i neke specifične odlike i osobine, pa i zahteve prema spoljnoj sredini koji nisu identični s onima kod breskve. O svemu tome biće reči u poglavljima koja slede.
Metabolizam
Opstanak i životne pojave svih živih organizama, a posebno biljaka, zasnivaju se na metabolizmu. Pod ovim izrazom se podrazumevaju procesi koji se obavljaju u dva smera:
- procesi stvaranja ili anabolizma, kada biljka primajući neorganska jedinjenja iz sredine koja je okružuje, uz pomoć sunčeve energije vezuje ta neorganska u složena organska jedinjenja,
- procesi razlaganja ili katabolizma, kada se složena organska jedinjenja razlažu na prostija — uz oslobađanje energije.
Za proces stvaranja neophodna su dva osnovna uslova: sunčeva svetlost i voda. Bez ovih bitnih činilaca nema života. Za proces razlaganja takođe je neophodno prisustvo vode i katalizatora koji pomažu razlaganje složenih organskih jedinjenja na jednostavnija. Prema tome, voda je jedan od osnovnih činilaca života.
Uloga vode
Sa fiziološke tačke gledišta može se reći: bez vode nema života. Sa agronomske tačke gledišta to znači: bez vode nema proizvodnje.
Prema izučavanjima Van Slykea, Taylora i Andrewsa po Breviglieriju (22), u mesu ploda breskve je bilo 88,78% vode, u koštici 37,26%, u lišću 63,78%, u mladim grančicama 49,52%. Prema Breviglieriju (22), za stvaranje 1 kg suve supstance neophodno je u proseku oko 400 kg vode. Ako jedna voćka stvara oko 20 kg suve materije, a sklop voćaka po jedinici površine je 400 stabala, onda se po 1 ha stvara 8.000 kg suve materije. Znači, za tu količinu suve materije po 1 ha potrebno je prosečno 3.200.000 litara vode. To odgovara sloju vode od 320 mm na 1 m2.
Uloga vode u svakom biljnom organizmu je višestruka. Voda je neophodna za stvaranje novih organskih jedinjenja, pri čemu elementi koji učestvuju u njenom sastavu su uz CO2 iz vazduha osnova za stvaranje složenih organskih jedinjenja, a pre svega ugljenih hidrata. Voda je sredina u kojoj su rastvorene mineralne materije, ukoliko je reč o sirovom soku koji se uzlazno, ascedentno, kreće kroz ksilem. Ona služi i kao rastvarač za organska jedinjenja u prerađenom soku koji se kreće floemom (sekundarnom korom) u silaznom, descendentnom toku, od grančica i grana prema deblu i korenu. Voda služi i kao sredstvo za prenošenje hranljivih sastojaka do svih delova biljnog organizma u kojima se vrše procesi porasta ili procesi razmnožavanja. Voda reguliše unutrašnji napon u ćeliji (turgor) i obezbeđuje održavanje unutrašnje temperature tkiva podnošljive za biljne vrste.
Delibaltov i sarad. (39) navode da su zahtevi breskve za vlagom u zemljištu visoki, iznad 70% od poljskog vodnog kapaciteta (pod poljskim vodnim kapacitetom se podrazumeva količina vode koja se drži opnenokapilarnim silama. Za njeno izvlačenje neophodan je pritisak od 0,33 atm.). Oni navode podatke da je potrošnja vode sorte breskve elberta na aluvijalno-livadskom zemljištu u toku vegetacije bila prosečno za 1 ha 6.540 m3. Po periodima srednja dnevna potrošnja za ha u m3 bila je:
| Od početka vegetacije do kraja cvetanja | ||
| Prosek | Ukupno | |
| 18 | 464 | |
| I etapa razvitka plodova | 30 | 876 |
| II etapa razvitka plodova | 38 | 3.033 |
| III etapa razvitka plodova | 38 | 1.143 |
| Sazrevanje plodova | 29 | 820 |
| Od početka oktobra do kraja vegetacije | 14 | 204 |
| Ukupno: | 30 | 6.540 |
Padavine su u periodu izučavanja iznosile od 247 mm do 440 mm po 1 m2 tako da je navodnjavanjem bilo neophodno da se nadoknadi od 214 mm do 407 mm po 1 m2, odnosno od 2.140 m3 do 4.070 m3 vode po 1 ha zasada. U prosečno suvoj godini ova količina vode se davala u 7 do 8 navrata.
Potrebe breskve za vodom bile su različite u različitim periodima vegetacije i fenofaze. One su se kretale u proletnjim mesecima — aprilu, maju i junu—od 18 do 30 m3 po 1 ha dnevno. U letnjim mesecima dnevne potrebe se kreću oko 38 m3. Prema podacima Popova i saradnika one se penju čak na 40—60 m3 po ha.
Prema nekim autorima, breskva i nektarina u poređenju, sa drugim voćnim vrstama, imaju nešto manju potrebu za vodom. Iz izučavanja Loughridgea u Kaliforniji, koje navodi Breviglieri (22), proizilazi da među drvenastim biljkama kajsija, maslina i breskva zahtevaju manje „slobodne vode“ u zemljištu, i to: manje od agruma, smokve, badema, šljive, oraha, vinove loze, jabuke i kruške.
Gardner, Bradford i Hooker ukazuju na veću tolerantnost kajsije, masline i breskve u pogledu suše u zemljištu. Breviglieri smatra da uzrok tome nije sposobnost da se više vode izvuče iz zemljišta ili zato što ove voćke imaju nižu tačku venjenja od ostalih voćnih vrsta, već verovatno zato što imaju mogućnost da jače razviju korenov sistem. Na taj način koren može da iskoristi svaku kap vode u većoj masi zemljišta. Breviglieri dozvoljava i mogućnost da je posredi veća sposobnost da se transpiracijom smanje gubici u vodi.
U izučavanjima ovog problema kod nas Ninkovski i saradnici (84) su utvrdili da i pored toga što se vlažnost zemljišta kod kontrolnih voćaka sorti breskve kolins, redheven, redskin i elberta spuštala ispod tačke venjenja od težinskih 15,20%, do venjenja nije došlo, niti je bilo pojave sušenja. To znači da breskva, pa i nektarina, ima sposobnost da se prilagodi sušnim uslovima ali ne i da takvi uslovi omogućuju da se dobije dobar kvalitet plodova i zadovoljavajući prinos. Za postizanje zadovoljavajućih prinosa i dobijanje plodova dobrog kvaliteta neophodni su povoljni pa čak i optimalni uslovi vlažnosti zemljišta.
Uloga biogenih elemenata
Nektarina, kao i ostale voćke, uz vodu, u njenom rastvoru, prima i biogene elemente. Neke elemente kao ugljenik i kiseonik prima iz vazduha u vidu ugljen-dioksida (CO2). List nektarine predstavlja laboratoriju u kojoj se stiču elementi preneseni vodom i primljeni iz vazduha; tu zatim dolazi do njihovog razlaganja i sinteze u složena organska jedinjenja. List nektarine je veoma bogat mineralnim materijama. Kada se voda gubi isparavanjem i lišće opadne, mineralne materije se ponovo vrate u zemljište.
Biogeni elementi koji su neophodni za opstanak i normalan razvoj nektarine jesu: ugljenik (C), vodonik (H), kiseonik (O), azot (N), fosfor (P), kalijum (K) i kalcijum (Ca). Ovi elementi su neophodni u većim količinama. Zato se ta grupa biogenih elemenata naziva makroelementi. Neki u ovu grupu ubrajaju i sumpor (S) i magnezijum (Mg). Međutim, drugi ova dva elementa izdvajaju u posebnu grupu: mezoelementi. Poslednju grupu biogenih elemenata čine elementi kojih mora biti u biljci u malim količinama, ali bez kojih nastupaju ozbiljne fiziološke pojave patološke prirode. To su mikroelementi u koje spadaju: gvožđe (Fe), Mangan (Mn), Bor (B), Bakar (Cu), Cink (Zn), Molibden (Mo) i Hlor (Cl).
Podela biogenih elemenata može se izvesti i prema ulozi koju oni imaju na:
- elemente koji ulaze u sastav organske materije: C, H, O, N, P, Mg i S,
- elemente — regulatore plazme i razmene jona: Ca, K i Mg,
- elemente koji aktiviraju biohemijske procese (posebno kao sastavni deo encima): mikroelementi.
Nektarina najveći deo biogenih elemenata prima iz zemljišta u veoma blagim rastvorima, jer su samo u takvom stanju prihvatljivi za zonu korenih žilica, gde se vrši apsorpcija vode. Zato je neophodno da voćka primi velike količine vode i u njoj rastvorene soli biogenih elemenata. Jedino se nitrati mogu primiti u nešto većoj koncentraciji.
Nektarina na vinogradarskoj breskvi može da apsorbuje soli biogenih elemenata u zemljištu neutralne reakcije (optimum pH 7).
Makroelementi
Azot. Ovaj element je sastavni deo svake žive ćelije. Od svih voćnih vrsta nektarina (i breskva) imaju najveće potrebe za azotom. Zato je azot najznačajniji za njenu ishranu. U svim zemljištima nektarina pozitivno reaguje na azot, i to kako u nerodnom (mladalačkom periodu) takođe i u periodu rodnosti.
Efekat dodavanja azota najviše dolazi do izražaja u pojačanom porastu: mešovite grančice se izdužuju, povećava se broj prevremenih grančica i lisna površina, lišće je tamnije zelene boje i kasnije opada, te se produžavaju vegetativne aktivnosti. Pozitivno je i dejstvo azota na povećanje broja cvetnih pupoljaka na mešovitim grančicama. Takođe pozitivno deluje na zametanje i na smanjenje junskog opadanja plodova.
Utvrđeno je pozitivno dejstvo azota na krupnoću plodova nektarine. Snažne i dobro razvijene mešovite grančice daju plodove najveće krupnoće. Neki autori navode da se poboljšava i odnos meso/koštica.
Nije utvrđeno dejstvo ovog makroelementa na hemijski sastav ploda, količinu šećera, kiselost i ostale rastvorljive materije. Čak i veće dodavanje azota ne utiče na njegove organoleptičke osobine. Meso ploda dobija veću čvrstinu, veću kompaktnost, bolju konzistenciju usled povećanog broja parenhimskih ćelija, Lalatta (67).
Međutim, apsorpcija većih količina azota izaziva dve negativne posledice koje se odražavaju na sazrevanje plodova i na produžavanje vegetacije. Uz veću dozu azotnih đubriva sazrevanje plodova kasni. Ono je vrlo štetno kada je reč o ranoj sorti nektarine. Ova pojava ni kod ostalih sorti nije poželjna jer svaka sorta ima svoje optimalno vreme pojave na tržištu. Posebno treba imati u vidu osobinu sortimenta ovog voća, jer kasnije sorte su boljeg kvaliteta od onih ranijih.
Produžavanje vegetacije je takođe veoma nepovoljno i često može imati negativne posledice i po život voćke. U tom slučaju tkiva nektarine ulaze u zimski odmor nedovoljno sazrela, nedovoljno spremna da izdrže jače zimske mrazeve. Takve voćke stradaju čak i ako je mraz ispod granice koju nektarina podnosi. Razlog tome je veći sadržaj vode u njenim tkivima.
Povećane doze azota doprinose bujnosti voćke. Time se povećavaju izdaci za rezidbu. Danas, kada se nektarina sadi u gustoj sadnji, povećana bujnost nije poželjna, jer ona remeti harmoničan razvoj voćaka. Povećana bujnost biljaka i veće prisustvo azota smanjuju obojenost plodova.
Za rodne voćke nektarine danas postoje metodi kojima se utvrđuju potrebe za azotom. Jedna od takvih je folijarna analiza. Ona daje podatke o tome koliko u momentu uzimanja uzorka ima azota u lišću nektarine. Smatra se da je kritična donja granica 3,30%. Optimalna količina je od 3,4 do 3,6% a preko 3,7% se smatra prekomemom, Lalatta (67).
Kalijum. To je makroelemenat koji nektarina najviše troši. Prema podacima koje navodi Lalatta (67), prinos od 25—30 tona plodova po hektaru, može da iznese 150 kg kalijuma u obliku K2O.
Ovaj makroelemenat ne ulazi u sastav organske materije. Međutim, njegovo prisustvo u obliku jona u mladim voćkama ukazuje da on ima veoma značajnu ulogu u sintezi i transformaciji ugljenih hidrata i belančevina, zatim u stvaranju hlorofila. Utvrđena je njegova uloga u regulisanju koloidnog sastava protoplazme, u olakšavanju prometa vodom i ograničavanju transpiracije. Tkiva voćke dobro snabdevene kalijumom otpornija su na zimske mrazeve, plodovi su krupniji, sa više šećera, i imaju bolji ukus.
Obojenost pokožice i mesa takođe zavisi od prisustva kalijuma. Za razliku od azota, veće količine kalijuma povećavaju obojenost pokožice. Štaviše, omogućavaju da se smanje negativne posledice koje izazivaju jače doze azota.
Dodavanje kalijuma utiče na povećanje količine šećera i kiselina u plodu. Ovo je od velikog značaja za organoleptičke osobine plodova.
Obezbeđenost nektarine kalijumom lako se utvrđuje folijarnom analizom. Kritična donja granica je 1,8% od suve supstance. Optimum se kreće od 2,3 do 2,8%. Gornja granica za prekomerno prisustvo kalijuma je 3,3% od suve supstance.
Nedostatak kalijuma izaziva povećanje količine ugljenih hidrata u lišću, smežuravanje i žutilo listova. Na lisci se uočavaju veće ili manje nekroze sa slamastožutim pegama. Vrlo često obod lista je suv i spaljen.
Pri većem nedostatku kalijuma zapaža se smanjenje porasta voćke. Letorasti ostaju nesazreli, nedovoljno razvijeni, tanki i veoma osetljivi na niske zimske temperature pri čemu vrhovi letorasta obavezno stradaju i pri mrazevima od —15°C. Liske ostaju male sa suvim, spaljenim vrhovima i okolnim tkivima. Opadanje lišća počinje od vrha pa se nastavlja naniže (što nije slučaj kod voćaka koje su obezbeđene dovoljnom količinom kalijuma). Plodovi su sitni, bez karakterističnog prijatnog ukusa. Deo plodova opada prevremeno.
Veće količine kalijuma u zemljištu mogu usporiti prijem magnezijuma u biljci. Poznato je da se ova dva elementa nalaze u međusobno antagonističkom odnosu, naročito ako se nađu u preteranim količinama.
Efekat dodavanja kalijuma se najbolje primećuje ako su voćke nektarine dovoljno obezbeđene azotom.
U pogledu snabdevenosti zemljišta kalijumom smatra se da je slabo snabdeveno ako ima ispod 20 mg K2O na 100 g zemljišta; da je srednje snabdeveno ako ima od 20—40 mg i da je dobro snabdeveno kalijumom ako ima više od 40 mg na 100 grama zemlje.
Fosfor. Ranija shvatanja o fosforu su ovom elementu pridavala veliki značaj pošto je on sastavni deo nukleoproteina i neukleinskih kiselina kojih ima u svim ćelijama.
Breviglieri (22) navodi da se nedostatak fosfora kod breskve brzo ispoljava. U tom slučaju završetak vegetacije nastupa ranije. Međutim, opšte uzevši, taj nedostatak ne izaziva neke teške posledice.
Zbog toga danas se nastoji da se pitanje snabdevenosti zemljišta fosforom reši još prilikom zasnivanja voćnjaka. Prethodno se analizom uzoraka zemljišta utvrdi snabdevenost zemljišta fosforom. Smatra se da je snabdevenost fosforom slaba ako u zemljištu ima od 10 do 15 mg P2O2 na 100 grama zemlje (u zavisnosti od teksture tla). Dobra snabdevenost je ako u zemljištu ima više od 20—30 mg fosfora na 100 grama zemlje. Međutim, ima mišljenja da su za gajenje breskve i nektarine dovoljne znatno manje količine fosfora.
Kada se u agromeliorativnom đubrenju, pre rigolovanja, zemljište snabde osrednjim količinama fosfora, u daljoj eksploataciji zosada u praksi se daju manje količine, ne vodeći računa o utvrđenim količinama fosfora koji se iznese prinosima. Prema tome, ako je za azot i kalijum neophodno da se unese najmanje ono što se iznese, kada je u pitanju fosfor, to ne mora da se u potpunosti nadoknadi.
Ako u voćki ima suviše fosfora, lišće nektarine žuti (hloroza). To je posledica smanjenja hlorofila u lišću. Sekundama posledica je smanjenje količine cinka u lišću, što takođe predstavlja fiziološki poremećaj.
Kalcijum je makroelemenat od velikog biološkog značaja za nektarinu. U vidu kalcijum-pektata sastavni je deo ćelijskih membrana. U tkivima čija je mehanička uloga u tome da održe stabilnost voćaka, on je činilac koji utiče na povećanje njihove čvrstine i zato ga najviše sadrže tkiva koja imaju zaštitnu ulogu, te zdrvenjavanjem i okoštavanjem prelaze u čvrsto stanje.
Kalcijum, takođe, uz ostale biogene elemente, učestvuje u mnogobrojnim encimskim procesima. Za biljku je veoma značajno to što kalcijum deluje neutrališuće na ogranske kiseline koje nastaju kao proizvod metabolizma. Takva je oksalna kiselina. Na taj način biljka se štiti od štetnih organskih jedinjenja. Smatra se takođe da kalcijum, odnosno kreč, potpomaže otpornost voćaka prema zimskim mrazevima, povećavajući propustljivost ćelijske opne, pri čemu se oslobađa suvišna voda, čiji bi kristali pri izuzetno niskim temperaturama mogli da razruše sistem tkiva.
Prema Breviglieriju, usled nedostatka kreča, vegetacija kasni i voćke se slabije razvijaju. Na grančicama internodije ostaju kraće, a dužina letorasta je manja. Lišće, izuzev onog najmlađeg, normalne je veličine, intenzivno zelene boje, ali se uvija. Posle 40 dana pojavljuje se karakteristično obezbojavanje, praćeno žutilom, tako da mlado lišće u sredini puca. Zatim se uočavaju znaci početnog oštećenja kore debla ili grana, počevši od vrha. Međutim, ova pojava je vrlo retka, jer kreč retko nedostaje u zemljištu. Osim toga ovaj elemenat je sastavni deo mnogih fosfornih i azotnih đubriva, te se i preko njih unosi u zemljište (superfosfat, sirovi fosfati, KAN, kalcijev-amonijev nitrat itd).
Kod nektarine i breskve, međutim, u nekim slučajevima uočavaju se štetne posledice. Smatra se da ako u zemljištu ima više od 7% aktivnog kreča, na voćkama se pojavljuje hloroza. Aktivni kreč u suštini utiče tako da se apsorpcija gvožđa, čije je prisustvo neophodno za stvaranje hlorofila, uspori ili sasvim obustavi. Lišće postaje žuto, najpre na vrhu, a postepeno se žutilo širi i zahvata celu lisku osim nervature, koja ostaje zelena. Ovo se danas uspešno odstranjuje dodavanjem preparata gvožđa u vidu helata (Sequestrene i dr.). Helati su u vidu praha i dodaju se od 50 do 200 g po jednom stablu prema razvijenosti voćke. Preparat se razbacuje svuda oko voćke na površini većoj od projekcije krune. Posle dodavanja helata neophodno je da se voćnjak zalije da bi se ovo sredstvo rastvorilo i prodrlo u dublje slojeve, jer se na svetlosti dekomponuje i gvožđe prelazi u oblik koji se teže apsorbuje.
Magnezijum se i u nektarini nalazi u svim njenim zelenim delovima kao sastavni deo hlorofila. Učestvuje u procesu apsorpcije i prenošenju fosfora i azota. Sastavni je deo encima koji potpomažu procese metabolizma. Uz kalcijum učestvuje u sastavu pektinskih materija u formi pektata koji obrazuju ćelijsku opnu. Smatra se, takođe, da učestvuje i u mehanizmu stvaranja otpora tkiva pri nedostatku vode.
Nedostatak magnezijuma pokazuje se karakteristično na lišću nektarine. Pojavljuju se žućkasta polja između nerava, koje kasnije zahvata nekroza. Polje žute boje najpre se pojavljuje u sredini liske pa se siri ka obodu. Ta pojava se manifestuje na lišću pri osnovi mladara. Sredinom leta takvo lišće opada. Smatra se d? ako u nektarini nema dovoljno magnezijuma, onda se ovaj elemenat iz listova pri osnovi mladara premešta u mlado lišće koje raste. Porast mladara se nastavlja, ali su znaci slabosti uočljivi. Na korenovom sistemu se takođe uočavaju posledice nedostatka magnezijuma. Karakteristična žutonarandžasta boja korena dobije blagocrvenu boju sa izvesnim oštećenjima tkiva.
Analiza lišća, u pogledu snabdevenosti voćke magnezijumom, može da ukaže na nedostatke ovog elementa i pre nego što se pojave vidni znaci. Kritična granica sredinom leta je 0,12 do 0,15% od suve supstance.
Da bi nektarina mogla normalno da apsorbuje magnezijum iz zemljišta, veoma je važno da u njemu nema kalijuma u prekomernim količinama, jer onda dolazi do blokade magnezijuma. Na taj način fiziološka ravnoteža u biljkama biva poremećena, što nepovoljno utiče na iskorišćavanje magnezijuma.
I velika količina kreča u zemljištu može izazvati sličan poremećaj u pogledu korišćenja magnezijuma. Zbog toga je veoma značajno da se vodi računa o količinama đubriva koje se unose u voćnjak, a pri tome i o količini kreča u zemljištu, posebno o aktivnom kreču.
Sumpor. U nektarini ima sumpora u nešto manjim količinama nego magnezijuma. Veoma aktivno učestvuje u metabolizmu azota, u sintezi proteina i ugljenih hidrata, u redukciji nitrata i u obrazovanju hlorofila.
Ovog elementa u zemljištu obično ima u dovoljnim količinama. Takođe je sastavni deo nekih azotnih, fosfornih i kalijumovih đubriva koja imaju fiziološki kisele reakcije. U literaturi nisu poznati slučajevi nedostatka ovog elementa.
Mikroelementi
I pored toga što nektarina ove elemente prima u malim količinama, oni su neophodni za njen život i razvoj. Njihovo prisustvo, u vrlo malim razmerama u odnosu na makroelemente, obavezno je za normalan tok životnih procesa biljke, tako da njihov nedostatak izaziva isto tako teške posledice kao i nedostatak kalijuma ili azota. Da bi se dobila predstava o kakvim količinama je reč, dati su podaci o iznošenju hranljivih materija sa jednog hektara pod jabukom u uslovima kada je prinos 40.000 kg jabuka (ne postoje podaci za nektarinu ili breskvu):
| Gvožđe 600 g | Azot 98 kg |
| Bor 100 g | Fosfor u vidu P2O5 35 kg |
| Cink 200 g | Kalijum u vidu K2O 148 kg |
| Mangan 100 g | Kreč u vidu CaO 151 kg |
| Bakar 80 g | Magnezijum kao MgO 35 kg |
Uloga mikroelemenata u najvažnijim fiziološkim procesima voćaka ističe njihov veliki značaj i za život nektarine. Oni su sastavni deo enzima bez kojih se ne može zamisliti normalno obavljanje biohemijskih procesa.
Nedostatak mikroelemenata se ne uočava tako često kao što je nedostatak makroelemenata jer, u količinama neophodnim biljkama, u zemljištu ima dovoljno ovih elemenata. Često ih ima i u đubrivima (sirovi fosfati, tomasovo brašno, sirove kalijeve soli). Neki se od njih dodaju i preko sredstava za zaštitu voćaka od bolesti i štetočina. Međutim, u savremenim zasadima nisu poželjne posledice bilo kakvog nedostatka mikroelementa te se najznačajniji mikroelementi dodaju preko takozvanih folijamih, tečnih đubriva. To se obično čini kada se lišće dobro oformilo i kada je u stanju da apsorbuje prskanjem nanesene mikroelemente. Đubriva sa mikroelementima mešaju se obično sa rastvorima sredstava za zaštitu voćaka od kriptogamskih bolesti i štetočina.
Gvožđe nije sastojak molekula hlorofila, ali je neophodno za njegovu sintezu. Ono ulazi u sastav mnogobrojnih enzima. U voćki nektarine ga ima u vrlo malim količinama — od 5 do 200 mg na kilogram suve materije. Gvožđa obično ima dovoljno u zemljištu, ali se može desiti da voćke ne mogu da ga apsorbuju. Najčešći razlog za ovu pojavu je višak kreča u zemljištu, koji sprečava apsorpciju gvožđa, usled čega se najpre na vrhovima najmlađeg lišća pojavljuje žutilo, koje se postepeno širi i zahvata celu lisku, a samo nervatura ostaje zelena. Na takvom lišću se pojavljuju i nekroze, a ako nedostatak gvožđa potraje i duže, lišće opada. Drugi simptomi nedostatka gvožđa su:
- Na voćki se pojavljuje manji broj letorasta i obično su manje dužine i sa kraćim internodijama.
- Plodovi su malobrojniji, sitniji, boja im je intenzivnija od normalne, bljutavi su i neukusni.
- Ukoliko je hloroza zahvatila celu voćku, ona može i potpuno propasti. Međutim, dešava se da zahvati samo jednu granu, koja se u najtežem slučaju osuši, ili delove grana.
Folijarna analiza lišća nektarine pokazuje da količina gvožđa u takvom lišću ne prelazi 80 ppm.
Da ne bi došlo do ovakve pojave, neophodno je preduzeti sledeće preventivne mere:
- Izbegavati sadnju nektarine na podlozi vinogradarska breskva ukoliko zemljište sadrži više od 7% aktivnog kreča, pa se u takvim slučajevima preporučuje da se za podlogu upotrebi badem.
- Reakcija zemljišta takođe može poslužiti kao indikator. Ako je podloga vinogradarska breskva, pH ne sme da bude veća od 7,7, a ukoliko je podloga šljiva — 7,9.
- Voda za navodnjavanje ne sme sadržati suviše kreča.
- Moraju se preduzeti mere za dreniranje zemljišta pre nego što se pristupi sadnji.
Ukoliko se ipak hloroza pojavi, ona može da se suzbije helatima gvožđa. Jedan od poznatih i često upotrebljavanih je Sequestrene 138. Upotrebljava se 100—200 g preparata u vodenom rastvoru po stablu. U Zavodu za voćarstvo i vinogradarstvo PKB hloroza nektarina je uspešno suzbijena dodavanjem 50—70 kg/ha zelene galice (sulfat gvožđa). Dodavanje je obavljeno pre početka vegetacije.
Bor je neophodan mikroelemenat za normalno obavljanje ćelijskih deoba, diferencijaciju cvetnih pupoljaka, klijanje polena, porast plodova. Nedostatak bora ispoljava se naročito u fazi zametanja plodova. Značajno je da ga voćka apsorbuje u određenim količinama, jer se posle nedostatka vrlo lako pojavljuje i višak ovog elementa. Njegov nedostatak može nastati usled pogoršanih uslova u zemljišnom kompleksu (povećanje kiselosti ili alkaliteta zemljišta, prisustvo rastvorljivog kalijuma, zabarivanje ili duži sušni period, nedostatak organske materije i dr.).
Jedna od osobina ovog mikroelementa je njegova nestabilnost jer vrlo brzo prelazi u nerastvorljiv oblik.
Cink je sastavni deo enzima koji regulišu metabolizam belančevina. Mnogi autori dokazuju da obimna dodavanja fosfora mogu izazvati nedostatak cinka. Kod breskve (i nektarine) nedostatak cinka se manifestuje u vidu rozete lišća (manje veličine i užih liski). Ako se u zaštiti protiv bolesti nektarine koristi cineb ili ciram, ne javlja se nedostatak ovog elementa.
Mangan aktivno učestvuje u oksidoredukcionim procesima u fotosintezi i disanju. Njegov nedostatak može doći do izražaja isključivo na alkalnim zemljištima, kod kojih je viša pH. Na zemljištima sa kiselom reakcijom mangana može biti u većim količinama, usled čega dolazi do nekroze kore.
Bakar takođe učestvuje u procesu metabolizma. Zajedno sa gvožđem i borom utiče na sintezu fenola čija je uloga za voćke veoma značajna. Nalazi se u sastavu enzima oksidoreduktaze. Kod nektarine se retko javlja, nedostatak ovog elementa jer se još uvek u redovnoj zaštiti, a naročito protiv kovrdžavosti, upotrebljavaju sredstva na bazi bakra (bakarni kreč ili plavi kamen i dr.).
Molibden je mikroelemenat koji reguliše prenošenje elektrona u najznačajnijim organima biljke (koren, kruna). Takođe učestvuje u redukciji nitrata i u fiksaciji azota. Molibdena ima veoma malo na zemljištima sa kiselom reakcijom. U slučaju nedostatka molibdena voćke se tretiraju natrijum-molibdatom u koncentraciji od 750 do 1.000 ppm.
Fotosinteza
Fotosinteza je oksidoredukcioni proces koji omogućuje da se uz pomoć sunčeve energije i ugljen-dioksida iz vazduha u listu stvori organska materija u vidu ugljenih hidrata. Za njihovo stvaranje neophodna je voda koja preko korena dolazi sprovodnim sistemom ksilema. Prema Stewardu (112), fotosinteza je fotohemijski proces (gde je oksidant ugljen-dioksid, a reduktant voda),tokom kojeg dolazi do pretvaranja sunčeve svetlosne energije u hemijsku.
Najveći značaj u fotosintezi imaju zdravi i razvijeni listovi jer mlado lišće koje je još u porastu troši više hrane nego što može da je stvori, pa se ponaša kao potrošač na voćki. Iz tog razloga potrebno je da se zelenom rezidbom, pinciranjem susednih letorasta, forsira porast vođica ili vrh skeletnih grana. Na taj način se hrana, koju bi iskoristili susedni letorasti-konkurenti, usmerava u vođicu.
Činioci fotosinteze su: ugljen-dioksid, voda, svetlost, hlorofil i temperatura.
Ugljen-dioksid se nalazi u slobodnoj atmosferi u niskoj koncentraciji od 3 dela na 10.000 delova vazduha ili 0,03%. Povećanje ove koncentracije je izvodljivo isključivo u zaštićenim prostorima (staklare, plastenici).
Voda. Tok snabdevanja vodom i vodni bilans voćke ima velikog značaja za fotosintezu. Nedostatak vlage u zemljištu ili jako izražena transpiracija mogu uticati na smanjenje intenziteta fotosinteze. Dolazi do zatvaranja stoma i smanjenja asimilacije ugljen-dioksida.
Svetlost je činilac koji utiče na intenzitet asimilacije ugljen-dioksida. U tom procesu aktivno učestvuju samo listovi koji su najviše izloženi svetlosti. To je i razlog što se grančice koje se razvijaju u senci suviše izdužuju i postaju tanke ili nedovoljno razvijene. One nemaju dobro diferencirane cvetne pupoljke. Ukoliko ih i imaju, daju plodove lošeg kvaliteta. Zbog toga se naročito kod nektarine i breskve mora voditi računa o osvetljavanju svih delova krune. Na taj način rod se ravnomerno rasporedi na sve delove krune, i snaga voćke se racionalno iskoristi za rodnost.
Ovo jedinjenje se stvara uz pomoć svetlosne energije i stoga se naziva fotosinteza.
Hlorofil je zeleni pigment koji se nalazi u ćelijama lišća, koje imaju određenu funkciju u organizmu nektarine, kao i u organizmu drugih voćaka, da prihvate sunčevu energiju, da je vežu, i da zatim uz njenu pomoć iz neorganskih materija stvore organsku. Te ćelije, koje predstavljaju male laboratorije za sintezu visokovrednih jedinjenja, poznate su pod nazivom hloroplasti. Elektronski mikroskop je omogućio da se pronikne u njihovu mikrostruktum, koja se sastoji od slojeva ili lamela. Osnovna supstanca hloroplasta je bezbojna i sunđeraste je konzistencije. To je stroma. U njoj se nalaze mnogobrojne zelene kapljice koje su poznate pod nazivom, ,,grana“. Stroma je bezbojna i u vidu lamela belančevinastog sastava. U njoj osim belančevina ima i nukleoproteida i lipoida.
Hlorofil čine dva sastojka: hlorofil a i hlorofil b. Postoje postupci kojima se oni odvajaju jedan od drugog. Tada se može uočiti da su različite boje: hlorofil a je plavozelene boje a hlorofil b je žutozelen. Osim ovih pigmenata u hloroplastu, u manjoj meri, ima i karotina i ksantofila. Ovi pigmenti dolaze do izražaja, i vidljivi su pred opadanje lišća, kada hlorofil nestaje pod uticajem temperatura nepovoljnih za njega.
Karotin je narandžastocrvene boje, a ksantofil je svetlije crvene boje. Utvrđeno je da i karotin učestvuje u procesima fotosinteze i pospešuje iskorišćavanje sunčeve energije. Ovaj pigment prihvata onaj deo sunčevih zraka koje hlorofil ne može da upije, a potom ih ustupa hlorofilu da dovrši proces fotosinteze.
Hloroplasti se nalaze u svim zelenim delovima nektarine. Njihova najveća koncentracija je u lišću, gde se u suštini i obavlja najznačajniji deo fotosinteze. Zbog toga su i osnovne tehnološke mere savremenog voćarstva usmerene na to da list voćaka bude intenzivnozelene boje i zdrav. Samo takvo održavanje i nega zasada mogu obezbediti da se dobije optimalna asimilaciona površina lišća, koja je kod nektarine nekoliko puta veća od površine zemljišta zasada. To je razlog što se vodi računa o optimalnoj ishrani voćaka i o njihovoj zaštiti od kriptogamskih bolesti i štetočina koje, oštećujući lišće, smanjuju njegovu asimilacionu površinu, a time i proizvodni potencijal voćaka.
Temperatura je takođe jedan od činilaca koji utiču na intenzitet fotosinteze. Ona je optimalna kada je temperatura 30°C.
Udaljavajući se od optimalne temperature, fotosinteza se obavlja sa smanjenim intenzitetom sve do granične, s jedne strane — što je vezano za oštećenja osnovne strukture lista ili zelenih delova usled smrzavanja — a sa druge, s toplotnim razaranjem enzima ili strukturalnih belančevina.
Sinteza belančevina
Deo obrazovanih ugljenih hidrata vezuje se sa azotom, fosforom i sumporom i time nastaju belančevine. One su viši stepen organskih jedinjenja. Belančevine mogu biti proste i složene.
Proste su one belančevine koje u sebi imaju amino-kiseline, što je njihov krajnji produkt prilikom hidrolize. Sve amino-kiseline se ponašaju kao elektroliti, kao baze i kao kiseline, u zavisnosti od toga da li u svom sastavu imaju karboksilnu grupu (COOH) koja izaziva kiselu reakciju ili amino-grupu (NH2) koja ima bazne osobine. Molekuli belančevina mogu biti veliki, jer postoji više mogućnosti spajanja amino-kiselina u različitim kombinacijama.
Složene belančevine u svom sastavu imaju više prostih i drugih organskih jedinjenja, koji se nazivaju i proteidima. Među njima su najznačajniji nukleoproteidi. Oni predstavljaju jedinjenja prostih belančevina i nukleinskih kiselina. Nalaze se u protoplazmi svake žive ćelije. Jedro je vrlo bogato dezoksiribonukleinskom kiselinom (DKN), kojoj se pripisuje uloga prenošenja naslednih osobina. U citoplazmi ima više ribonukleinskih kiselina.
Disanje – disimilacija
Disanje je proces sagorevanja organske materije. Obavlja se uz pomoć kiseonika te predstavlja laganu fiziološkoj oksidaciju. Tom prilikom stvaraju se ugljen-dioksid i voda. Pod pretpostavkom da sagoreva glikoza, formula disanja glasi:
C6H12O6 + O2 = 6CO2 + 6H2O + 674 Cal.
Iz formule se zaključuje da se prilikom disanja utroši isti volumen kiseonika koliko se stvori ugljen-dioksida. To znači da je respiratorni količnik pri sagorevanju šećera (ili koeficijent disanja) ravan jedinici.
Disanje je proces suprotan asimilaciji, jer tada se organska materija (pretežno šećer i manje organske kiseline, belančevine i masti) razgrađuje. Zbog toga se ono naziva disimilacija.
Disanje nije istog intenziteta u toku celog godišnjeg ciklusa. Izraženije je u periodu vegetacije i najveći intenzitet dostiže za vreme listanja, cvetanja, porasta mladara i plodova. Takođe zavisi i od temperature. Izraženije je na višim temperaturama.
Disanje se obavlja neprekidno i danju i noću. To je proces života, jer traje za sve vreme dok voćka živi.
Biokatalizatori
To su organska jedinjenja često veoma složenog sastava koji učestvuju u procesima metabolizma, rastenja, razmnožavanja, razvića i sazrevanja plodova nektarine. Deluju u malim količinama ali je njihovo prisustvo neophodno za pravilan tok određenih fizioloških procesa. Kao biokatalizatori se smatraju: vitamini, fermenti i hormoni.
Vitamini su materije kojih ima u tkivima biljaka i životinja. Neophodni su u malim količinama da bi se održalo normalno zdravstveno stanje viših životinja. Naziv ,,vitamini“ predložio je poljski naučnik K. Funk 1922. godine. U bukvalnom prevodu on znači „životni amini“. Ovaj naziv je nastao jer amino-grupa NH2 ulazi u sastav nekih vitamina (tiamin, piridoksin, cijanokobalamin). Nauka je prihvatila ovaj izraz i proširila ga i na druge materije sličnog dejstva, koje u svom sastavu nemaju pomenutu amino-grupu. Oni su biljnog porekla. Dele se na dve grupe: vitamini rastvorljivi u vodi kao kompleks vitamina B, zatim vitamin C i drugi kao i vitamini /provitamini (rastvorljivi u mastima) A, D i drugi.
U plodu nektarine nalazi se vitamin C. Prema podacima koje navodi Korobkina (126), u plodovima sledećih sorti nektarine konstatovano je:
| Nektarin žolti | 37,4 | mg | % |
| Nektarin zolotisti | 37,4 | mg | % |
| Nektarin obiljni | 15,9 | mg | % |
U istraživanjima koja smo mi organizovali u Zavodu za laboratorijska, pedološka i mikrobiološka istraživanja Instituta za naučna istraživanja ,,PKB Agroekonomik“ utvrđeno je da su ispitivane sorte nektarine imale manje vitamina C:
| Sorta | Godina | |
| 1976. | 1980. | |
| mg % | mg % | |
| Erly Sungrand | 6,37 | 5,18 |
| Stark Sunglo | 8,09 | 7,89 |
| Stark Delicious | 8,66 | 9,31 |
| Flavortop | — | 6,26 |
| Stark Redgold | — | 6,11 |
| Fantasia | — | 7,62 |
Navedeni podaci ukazuju na to da u plodovima kod nas zastupljenih sorti nektarine nema mnogo vitamina C.
Korobkina takođe navodi da su breskve sa žutim mesom izvanredan izvor karotina, koji je, u stvari, provitamin A. Pri tome je utvrđeno da nije postojala velika razlika u sadržini karotina između bresaka i nektarina, a da sorta Nektarin žolti ima od 0,94—1,71 mg % karotina. Inače ovog provitamina ima i u polenu nektarine.
Među ostalim vitaminima koje sadrži plod nektarine je vitamin P. Korobkina navodi podatke da pomenute tri sorte nektarine sadrže od 155 do 195 mg% P aktivnih materija. Zatim da je u Sverdlovskoj laboratoriji utvrđeno da se u plodovima nektarine nalazi od 3,4 do 7,0 mg % vitamina E, dok ga u plodovima breskve ima od 5,6 do 8,1 mg %. Ostali vitamini iz B kompleksa u plodovima nektarine i breskve nađeni su u tragovima.
U hloroplastima lista nektarine pored karotina koji je pratilac hlorofila nalazi se i vitamin K. Susreće se u svim zelenim delovima nektarine i ima veoma značajnu ulogu kao katalizator transporta elektrona u procesu fotosinteze.
Svi pobrojani vitamini su od velikog značaja za zdravlje ljudi. O tome koliki je njihov značaj svedoče reči sovjetskog biohemičara Engelharta: „Vitamini su otkrili svoje prisustvo ispoljavanjem odsustva“.
Fermenti određuju način, tok i brzinu biohemijskih procesa. Pretpostavlja se da svaki molekul fermenta ima aktivan katalitički deo koji služi za udruživanje sa supstratom. Aktivnost i intenzitet delovanja fermenta često zavise od prisustva nekih elemenata (metalnih jona, temperature, pH i dr.). Po hemijskom sastavu fermenti su visokomolekulama jedinjenja, koloidnog karaktera. Oni deluju u vrlo malim količinama. Sastoje se od dve grupe jedinjenja belančevinastog nosača koji je specifičan za supstrat na koji ferment deluje i aktivne nebelančevinaste grupe koja određuje način delovanja.
Do sada je poznat veliki broj fermenata. Od njih su najviše izučavane hidrolaze — koje pomažu razgradnju belančevina, masti i ugljenih hidrata, oksidoreduktaze — koje regulišu proces lagane oksidacije, disanja (disimilacije) i transferaze — koje pomažu u prenošenju organskih i drugih supstanci iz jednog dela voćke u drugi.
Hormoni. To je naziv za sve biološki aktivne organske materije koje su i u veoma malim količinama sposobne da efikasno deluju daleko od mesta gde su postale. Naziv je nastao da bi se označila specifična supstanca koja potpomaže rast biljaka. Docnije, pronalaženjem drugih supstanci sličnog dejstva, i one su obuhvaćene tim nazivom. Tako danas tu spadaju i faktori rana, cvetanja, sazrevanja, ožiljavanja i dr.
Hormoni rasta nektarine su auksini. Oni se nalaze na svim delovima voćke koji rastu. Na vrhovima mladara ili vrhovima korena auksini podstiču izdužavanje ćelija.
Najpoznatiji auksin prema Fritonu i Simondsovoj (52) je indol-sirćetna kiselina — ISK. Hormon nastaje u tkivima koja brzo rastu. Mnogo ISK nalazi se u vezanom obliku kao što je ISK-protein.
U biljnim tkivima se često nalazi i indolil 3 acetaldehid, koji ispoljava slabu hormonsku aktivnost ali se lako enzimski oksidiše u ISK.
U činioce koji aktiviraju ISK spadaju fotooksidacija, hlorofil, mnoge fluoroscentne boje i sistem oksidaza ISK u koji je uključeno i dejstvo peroksidaze.
Prirodni auksini ne samo što stimulišu izduživanje ćelija izdanaka već imaju i stimulativno dejstvo na ćelijsku deobu i rast nekih tkiva, a usporavaju rast drugih tkiva.
Biohemijska baza delovanja auksina još nije rasvetljena. Utvrđeno je da je povećanje disanja u vezi sa auksinima i da obuhvata aerobnu oksidaciju ugljenih hidrata i organskih kiselina. Njega prati povećani priliv vode i, verovatno, utrošak energije. Utvrđeno je takođe da ISK podstiče biljne ćelije na unošenje amino-kiselina, Fruton, Simonds (52).
Hormoni ćelijske deobe podstiču ćelijsku deobu zrelih ćelija na mestima povrede. Hormon rane je izolovan iz soka smrvljenih mahuna pasulja (traumatska kiselina).
Hormoni koji stvaraju cvet zavise od naizmeničnog izlaganja biljaka svetlosti i tami. Taj proces je kontrolisan hormonalnim principima nazvanim ,,florigenima“, koji podstiču stvaranje cvetova. Preovlađuje mišljenje da se lišće aktiviše fotoperiodičnim podsticanjima da proizvede florigene koji se prenose na mesta koja rastu. Takođe je utvrđeno da florigeni nisu specifični za vrstu i da su supstancije aktivne i za biljke dugog i kratkog dana.
Iz gljive Gibberella fujikuroi izdvojen je hormon giberelin (A1A2) koji deluje slično auksinu kao podstrekač stvaranja cvetova. Kod voćaka primena giberelina može delovati na obrazovanje partenokarpnih plodova. Kod nektarine i breskve to nije slučaj.