Održivi razvoj, tj. “…razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija u zadovoljavanju sopstvenih potreba…“, postao je nova paradigma razvoja društva. Nastao je kao rezultat naših saznanja o interakcijama prirode i društva, ali i sazrevanja svesti o potrebi za davanjem odgovora na neka važna pitanja: Kuda želimo da idemo? Kako da tamo stignemo? Koliko resursa to košta? Ko je vlasnik tih resursa? U situaciji sve veće polarizacije Planete na bogate i siromašne, odgovori nisu ni malo jednostavni, a ulogje velik.

U ekonomiji od koje se očekuje da bude osnovno sredstvo razvoja, uz angažovanje manje prirodnih resursa i uz što manje zagađenje životne sredine, pitanje položaja i mesta industrije je veoma bitno. Ogleda se u racionalnom odnosu prema prirodnim resursima, pažljivom odnosu prema Ijudima i životnoj sredini, u težnji ka kvalitetnim proizvodima koji direktno utiču na zdravlje i porast Ijudskog blagostanja, u stvaranju radnih mesta i povećanju stabilnosti društva. Knjiga je napisana očima tehnologa, sa uverenjem da je uloga hemijske industrije u ovome ogromna, kako u odnosu na mogućnosti, tako i u svetlu potencijalno velikog zagađivača.

Recenzentima knjige, prof. dr Miletu Klašnji, prof. dr Mirjani Antov i prof. dr Aleksandru Orloviću, dugujem zahvalnost za trud uložen pri čitanju ovog rukopisa i za mnogobrojne sugestije koje su ga učinile boljim.

Novi Sad, 2015. god.
Autor

“ Zemlju nismo nasledili od naših predaka nego smo je pozajmili od naše dece “

Moses Henry Cass, australijski ministar za zaštitu životne sredine, Pariz 1974

Sadržaj

UVOD − SCENA ZA PROMENU PARADIGME RAZVOJA DRUŠTVA

1. RAZVOJ IDEJE ODRŽIVOG RAZVOJA I NJENA

2. IMPLEMENTACIJA KROZ MEĐUNARODNE INSTITUCIJE

Stokholmska konferencija
Brundtland komisija
Tokijska deklaracija
Samit u Rio de Žaneiru − Principi održivog razvoja
Agenda21
Globalno zagrevanje
Kjoto protokol
Milenijumska deklaracija
Indikatori održivog razvoja
Konferencija o klimatskim promenama u Kankunu

3. STRATEGIJA I POLITIKA ODRŽIVOG RAZVOJA

Nacionalana strategija održivog razvoja
Koncept indikatora održivog razvoja
Strategija i politika održivog razvoja EU
Instrumenti za prevazilaženje problema evidentiranih Strategijom održivog razvoja£’U
Ciljevi Strategije održivog razvoja i indikatori održivog razvoja EU
Strategija i politika održivog razvoja Republike Srbije
Privreda Republike Srbije zasnovana na znanju
Društveno-ekonomski uslovi i perspektive razvoja Republike Srbije
Životna sredina i prirodni resursi Republike Srbije
Indikatori održivog razvoja Republike Srbije

4. PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU

Strateška procena uticaja na životnu sredinu
Indikatori uticaja na životnu sredinu
Ekološki otisak i Otisak ugljenika
Zivotni ciklus proizvoda
Strateška procena uticaja na životnu sredinu Republike Srbije
Procena uticaja na životnu sredinu

5. UPRAVLJANJE ŽIVOTNOM SREDINOM

Sistemi upravljanja životnom sredinom − EMS
Sistemi upravljanja životnom sredinom sa proverom − EMAS
Strategija čistije proizvodnje
Koncept nulte emisije
Principi „zelene hemije“
Kvantitativni pokazatelji održivosti hemijskih procesa
Upravljanje hemikalijama u EU

6. UPRAVLJANJE RIZIKOM

Opasnost, rizik i sigumost
Seveso direktiva
Projektovanje bezbednih procesa
Upravljanje rizikom
Komunikacija o riziku

7. UPRAVLJANJE OTPADOM

Problemi kontaminacije atmosfere
Upravljanje čvrstim industrijskim otpadom
Upravljanje komunalnim otpadom
Kontaminacija i remedijacija zemljišta
Prečišćavanje industrijskih otpadnih voda

8. ALATI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA INDUSTRIJE

Intenzifikacija procesa
Nove katalitičke tehnologije
Povećanje energetske efikasnosti

9. ENERGIJA IZ OBNOVLJIVIH IZVORA

Geoterrmalna energija
Energija sunca
Energija vetra
Energija okeana

10. GORIVA IZ BIOMASE

Biodizel
,,Zeleni“ dizel
Bioetanol
Biogas
Goriva iz lignoceluloze
Gasifikacija biomase (BTL) i Fišer-Tropšova sinteza
Piroliza lignoceluloze − dobijanje i obrada bioulja
Procesiranje lignocelulozne biomase u tečnoj fazi
Perspektive korišćenja biomase za dobijanje goriva

11. EKONOMIJA ODRŽIVOG RAZVOJA

Ključni faktori održivog ekonomskog rasta
Održivost prirodnog kapitala
Makroekonomsko i mikroekonomsko vrednovanje životne sredine Upravljanje obnovljivim prirodnim resursima

SPISAK AKRONIMA

Uvod − scena za promenu paradigme razvoja društva

Prema definiciji Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj (eng.: World Commission on Environment and Development − WCED) iz 1987. g. održivi razvoj je „…razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija u zadovoljavanju sopstvenih potreba…“. Koncept održivog razvoja (eng.: Sustainable development) nastao je onda kada je postalo jasno da pitanja sveukupnog razvoja društva, i to ekonomska, društvena, socijalna, kao i pitanja kultumog razvoja, ne mogu biti razdvojena od njihovog uticaja na prirodu i čovekovu okolinu. Mada neka zapažanja povezanosti rasta proizvodnje i njenog uticaja na životnu sredinu potiču još iz radova Džona Stjuarta Mila (eng.: John Stuart Mill) s kraja XIX veka, politika ekonomskog razvoja koja sadrži brigu o životnoj sredini, kao deo održivog razvoja kakvog ga posmatramo danas, novijeg je datuma. U razvijenim zemljama ova politika počinje da se koncipira pre otprilike pola veka, da bi ideja polako zaživljavala širom Planete u meri definisanoj stepenom ekonomske razvijenosti, kao i razvijenosti svesti pojedinih nacionalnih i ekonomskih zajednica.

Klica ideje o razvoju koji neće dovesti do urušavanja sveta kakvog ga danas poznajemo nalazi se u formiranju Rimskog kluba, 1968. g. Ova organizacija, koja okuplja najznačajnije svetske društvene i privredne radnike i naučnike, zalaže se protiv „rasipnog i divljeg rasta“, tj. ukazuje na povezanost razvoja društva sa ekologijom, energetikom i demografijom. Samo umeren i promišljen ekonomski i dmštveni razvoj, koji se oslanja na nova tehnološka rešenja zasnovana na krajnje funkcionalnom trošenju resursa i energije, uz istovremenu brigu o populaciji i zaštiti životne sredine (ZŽS), jeste razvoj koji omogućava opstanak Ijudske vrste.

Koncept održivog razvoja kakvog ga sagledavamo danas, bogat je i kompleksan. To je sistem prilaza organizaciji održivih interakcija između prirodnih sistema i sistema koji su delo čoveka. Ovaj koncept ukazuje na puteve za organizovanje proizvodnih aktivnosti na obnovljive i pravedne načine, a oslanjajući se na prirodne, socijalne, ekonomske, Ijudske i kultume resurse. Održivi razvoj je celovit koncept koji obuhvata sve Ijudske aktivnosti, a može se sagledati kroz:

osnovu na kojoj počiva, a koju čine demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda, cilj, koji se definiše kao povećanje kvaliteta života sadašnjih i budućih generacija („dostizanje blagostanja“), a ostvaruje se putem ekonomskog napretka, velike zaposlenosti, ostvarivanjem socijalnih i kultumih sloboda i različitosti, pravce (principe) delovanja koji vode cilju, među kojima su zaštita prirodnih resursa i životne sredine, ekonomski i tehnološki razvoj, obrazovanje, aktivna populaciona i zdravstvena politika i jačanje međunarodne saradnje, alate za ostvarivanje cilja, pod kojima se podrazumevaju normativni i ekonomski okviri, transparentnost poslova administracije, kao i stvaranje institucija koje definišu, a zatim i prate realizaciju politike održivog razvoja.

Bez obzira na brojne, naizgled različite definicije, jasno je da se održivi razvoj može najkraće sagledati u tri osnovne dimenzije: ekološkoj (stanje životne sredine), socijalnoj (Ijudi − kvalitet života kao krajnji cilj) i ekonomskoj (način za postizanje cilja). To su zapravo tri stuba održivog razvoja sa specifičnim međusobnim odnosima. Kao što se vidi sa slike 1/a, i ekonomska i socijalna dimenzija limitirane su granicama životne sredine, tj. prirodnim ograničenjima koja se ne mogu menjati bez rizika po prirodu. Krhkost ove koncepcije ogleda se sa slike 1/b, jer postoji realtivno mali prostor za delovanje u okviru interakcija tri stuba održivog razvoja da bi ovaj stvamo bio održiv.

Ekološka dimenzija održivog razvoja odnosi se na očuvanje životne sredine i predstavlja, zajedno sa praćenjem stanja prirodnih resursa, osnovni predmet njegovog interesovanja. Očuvanje životne sredine realizuje se pre svega smanjenjem industrijskog zagađenja, i to kako uklanjanjem posledica, tako i
prevencijom zagađenja uvođenjem čistijih tehnologija. U tom smislu ekonomski i tehnološki razvoj, odnosno inovacije u proizvodnji koja time postaje produktivnija, čistija i manje energetski zavisna, predstavlja osnovni princip delovanja u naporu za bolju životnu sredinu. Treba naglasiti da je ekonomska logika proizvodnje, tj. težnja da se proizvede jeftinije, dokazano efikasniji alat u borbi za održivi razvoj od normativnih i zakonodavnih društvenih okvira.

Ideja o ZŽS smanjenjem otpada lokalnog je porekla, tj. nastala je na mestu zagađenja. Prvi podaci o upravljanju čvrstim otpadom datiraju još iz Minojske civilizacije, 3000 godina p.n.e., a već u XIV veku engleski parlament bavio se problemom odlaganja smeća. Problem se mnogostruko intenzivirao narastanjem otpada kao rezultatom industrijske revolucije, pa se već u XVII veku dešava prva reciklaža hartije u SAD, a u XIX veku u Engleskoj radi prvi uređaj za sagorevanje otpada i proizvodnju energije. Danas se smatra da pravilno upravljanje otpadom podrazumeva četiri osnovna principa delovanja. Oni se u svetu označavaju akronimom ,,4R“, nastalim od početnih slova engleskih reči koje označavaju: prevenciju, tj. smanjenje stvaranja otpada (eng.: Reductiori), ponovnu upotrebu proizvoda/otpada (eng.: Reuse), obnavljanje/obrada proizvoda/otpada za istu svrhu (eng.: Recovery) i recikliranje proizvoda/otpada u smislu materijalnog ili energetskog iskorišćavanja (eng.: Recycling). Ovakav pristup ima i hijerarhijski karakter, po kome je najpoželjnije izbegavanje stvaranja otpada, odnosno njegova minimizacija, recikliranje, uključujući i spaljivanje u energetske svrhe je pri samom dnu prioriteta (nužno zlo), a najmanje poželjno je odlaganje otpada na deponije (slika 2). Takođe, pravilo ,zagađivač plaća osnovno je ekonomsko načelo u borbi za čistiju životnu sredinu. Pomenutom treba dodati i koncept praćenja Životnog ciklusa proizvoda , koji se odnosi na sagledavanje ukupnih šteta po životnu sredinu koje nastaju tokom života nekog proizvoda, tj. tokom njegove proizvodnje, korišćenja i odlaganja.

Međutim, sušenje šuma usled pojave kiselih kiša, saznanje o porastu nivoa mora kao posledici globalnog zagrevanja, nestajanje živih vrsta, kao i niz socijalnih problema koji nastaju iz prethodnih, pomerilili su percepciju problematike narušavanja životne sredine sa lokalnog nivoa ka globalnom. Covečanstvu je postalo jasno da efekti narušavanja životne sredine nisu ograničeni na okolinu neposrednog uzročnika, nego se manifestuju širom Planete. Tako industrijski otpadni gasovi nastali pretežno u tehnološki najrazvijenijim delovima sveta deluju prvenstveno lokalno, čineći sredinu u kojoj su nastali manje pogodnom i poželjnom za život. Međutim, ugljen-dioksid i ostali otpadni gasovi istovremeno i u rnnogo pogubnijoj meri deluju na atmosferu Planete u celini, što se ogleda, na primer, u uništavanju ozonskog omotača koji predstavlja zaštitu živog sveta od prekomemog ultravioletnog zračenja, ili u prekomemom zagrevanju površine Zemlje usled efekta staklene bašte. Tako se procenjuje da će usled porasta srednje temperature, do 2050. g. doći do porasta nivoa mora za oko jedan metar’, što će potopiti delove Venecije, Sankt Peterburga, Njujorka, dok se neka ostrva u južnom Pacifiku već sada raseljavaju usled porasta vode. Rade se čak i dugoročne prognoze posledica Ijudskog ponašanja na životnu sredinu. U časopisu Nacionalna geografija nedavno je objavljena mapa pretpostavljenog izgleda sveta kroz 5.000 godina u slučaju nepreduzimanja akcija u vezi globalnog zagrevanja. Toliko će vremena, naime, trebati da se otopi sav led na Planeti, čija se količina procenjuje na oko 20 miliona kubnih kilometara, a kao posledica postepenog porasta srednje temperature sa današnjih 14,4 °C na predviđenih 26,7 °C. Rezultat će biti u porastu nivoa okeana za 66 metara, što će dovesti do dramatičnih posledica: nestaće mnogi priobalni gradovi, spojiće se Cmo more i Kaspijsko jezero, a Antarktik će izgubiti više od polovine kopna. Postaje jasno da se moraju preduzeti sveobuhvatne i zajedničke mere na Planeti, pre svega u domenu smanjenja porasta koncentracije gasova sa Efektom staklene bašte1 1 (GESB), (eng.: Greenhouse Gases) da bi se trend globalnog otopljavanja zaustavio.

Koliko je situacija ozbiljna vidi se iz izveštaja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (eng.: Organisation for Economic Co-operation and Development − OECD) koji se tiče predviđanja životnih uslova na Planeti 2050. g. Postoje dva moguća scenarija, od kojih se prvi tiče preduzimanja neophodnih akcija odmah, a drugi ako akcija izostane. U slučaju da se ne preduzmu hitne mere, stanje bi 2050. godine bilo sledeće:

• Svetska ekonomija, koja će biti četiri puta veća od današnje, zahtevaće 80% više energije nego što je to danas slučaj,

O autoru

Prof. dr Goran Bošković

Dr ing. Goran Bošković (1953) školovao se na tehnološkom fakultetu univerziteta u novom sadu, gde je i doktorirao 1991. god. usavršavao se širom sveta, na univerzitetima i u naučnim institutima Evrope, Severne Amerike, Bliskog Istoka i

Azije. autor je i koautor više naučnih radova, kao i četiri knjige. bavi se katalizom. naučni opus obuhvata različite teme katalitičkog inženjerstva, a u poslednje vreme odinteresa su katalizatori za biogoriva, kao i za sintezu i korišćenje ugljeničnih nano-cevi.