Dugo vremena, a naročito od početka intenzivnijeg razvoja tržišne privrede u privrednoj praksi i u ekonomskoj teoriji, vladalo je shvatanje o primatu principa efikasne materijalne proizvodnje, posebno ekstenzivnih delatnosti kao što je poljoprivreda, a time i stočarstvo i na njima zasnovana industrija mesa. Ovi stavovi i ponašanja privrednih subjekata zasnivana su na pretpostavci o neograničenosti prirodnih resursa koja pružaju mogućnosti da se sve intenzivnije i agresivnije koriste, ne vodeći računa o neophodnosti njihovog obnavljanja i zaštite šire prirodne sredine. U ovim okolnostima u razvojnoj politici, zasnovanoj na primeni tehničko-tehnoloških dostignuća u drugoj polovini XX veka, pored ostvarivanja pozitivnih materijalno-proizvodnih i ekonomskih rezultata i efekata, ispoljeni su procesi i tendencije degradacije, devastacije i zagađivanja prirodnih resursa i širih ekoloških sistema.

Ove tendencije naročito su došle do izražaja u najrazvijenijim zapadnim zemljama, u fazama kada je intenzivan razvoj proizvodnih snaga, ostvarivan na neselektivnoj primeni dostignuća tehnologije, pod uticajem bespoštedne konkurencije i stihijnog delovanja zakona robne proizvodnje. U poslednje tri decenije posle Drugog svetskog rata, pod uticajem primene prljavih tehnologija, znatno se proširuje proces zagađivanja prirodne sredine, zahvatajući ekosisteme u srednje razvijenim, pa i u nerazvijenim zemljama.

Kao odraz agresivnog ponašanja privrednih subjekata prema prirodi u globalu, u procesu beskrupuloznog trošenja prirodnih resursa, vidno su poremećeni tokovi njihove optimalne reprodukcije i zaštite životne sredine u celini. Ovaj način i postupci zasnivanja materijalne proizvodnje nisu nepovoljni samo zbog ograničenosti prirodnih resursa, već pre svega zbog njihovog necelishodnog i neracionalnog korišćenja, čime se ozbiljno dovodi u pitanje kako ekonomija, tako i celokupan život ljudskog društva na našoj planeti. U vezi sa ovim pored ekologije kao nauke, bude se i brojne društvene nauke, posebno ekonomske, nastojeći da promene ponašanje privrednih subjekata i reše problem zaštite prirodne sredine na trajnim osnovama.

U izučavanju privrednog razvoja i zaštite prirodne sredine, kao i socijalne odgovornosti, dugo vremena se prilazilo jednostrano i izdvojeno. Polazilo se od toga da su ova dva procesa međusobno suprotstavljena i da ih nije moguće na jedinstvenoj osnovi sagledati i rešavati, pa se javljaju dva prilaza:

Prvo, među istraživačima privrednog razvoja, uglavnom se iznalaze tehnologije i postupci kojima se utiče na rast produktivnosti rada i fizičkog obima proizvodnje u funkciji ostvarivanja što povoljnijih ekonomskih efekata. Ovo stanovište ne vodi računa kako će se privredni razvoj odraziti na prirodnu sredinu i korišćenje prirodnih potencijala. Zapostavljana je i činjenica da je značajan deo prirodnih resursa neobnovljiv ili da se sporo obnavlja. Zapostavljaju se i društvene potrebe da se pri korišćenju raspoloživih prirodnih resursa postiže kontinualan privredni rast i da se vodi računa o ekonomskim potrebama budućih generacija.

Drugi prilaz se na jednostranoj osnovi ispoljava među ekolozima. Zbog pojave degradiranja i zagađivanja prirodne sredine, u ekološkim pokretima dolaze do izražaja stavovi da se iznađu efikasne mere zaštite životne sredine nezavisno od politike ostvarivanja privrednog razvoja. Na ovoj osnovi predlažu se i iznalaze trajne mere zabrane ili ograničavanja privredne aktivnosti u određenim geografski, užim područjima i ekološkim sistemima i zaokruženim oazama. U skladu sa navedenim, iznađena su sistemska rešenja i načini zaštite tzv. nacionalnih parkova. U ovim prilazima takođe se ispoljava jednostranost, jer se odbacuju one privredne aktivnosti kojima se može efikasno zaštititi prirodna sredina i postizati kvalitetno obnavljanje prirodnih resursa (flore i faune) u funkciji ostvarivanja i ekonomskih ciljeva.

Oba ispoljena prilaza se u svetu postepeno odbacuju i sagledavaju naučno-tehnološke osnove za usklađivanje privrednog razvoja i zaštite životne sredine kao integralnog procesa u društveno-ekonomskom razvoju jednog društva i na zemljinoj planeti u celini. Osnova za ostvarivanje ovog procesa zasniva se na teorijskom konceptu, održivog razvoja (Sustainable Development)

Održivi razvoj kao koncept i politika podrazumeva istovremeno efikasnu istrajnu zaštitu životne sredine i ostvarivanje društveno celishodnog ekonomskog socijalnog razvoja. Održivi razvoj kao naučno-teorijski prilaz u globalnom smislu podrazumeva takve strukturne, tehničko-tehnološke promene u privrednom životu kojima se stvaraju uslovi za usporavanje i zaustavljanje iscrpljujućeg korišćenja prirodnih resursa i energetskih izvora.

Primenom održivog razvoja stvaraju se trajne osnove za racionalno korišćenje prirodnih resursa i energije kao i za unapređivanje životne sredine u celini. Kao takav metod održivog razvoja ispoljava se kao jedna od najznačajnijih komponenti, kako privrednog, tako i ukupnog društveno-ekonomskog i socijalnog razvoja. Na osnovama ovakvih okvira održanog razvoja postižu se sledeći globalni društveno-ekonomski ciljevi.

Prvo, putem racionalizacije korišćenja raspoloživih prirodnih resursa i energije, stvaraju se trajne mogućnosti za unapređivanje efikasnosti racionalnijeg ostvarivanja materijalne proizvodnje, proizvodnje roba i usluga u skladu sa tržišnim zahtevima i biološkim bogatstvom.

Drugo, na osnovama upravljanja prostorom i procesima urbanizacije, stvaraju se uslovi za unapređivanje životne sredine u okvirima ostvarivanja jedinstva ekonomskog i socijalnog razvoja.

Treće, održivi razvoj omogućava da se efikasno i optimalno usklađuju razvojni tokovi po privrednim grupacijama, granama i vrstama materijalne proizvodnje, proizvodnje animalnih sirovina – roba za domaće i svetsko tržište. Ovim putem sprečava se pojava zagađivanja prerađivačkih privrednih sektora, korišćenjem zagađenih sirovina proizvedenih u primarnim privrednim sektorima kao što je poljoprivreda (biljna i stočarska proizvodnja).

Četvrto, u okvirima ostvarivanja održivog razvoja materijalne proizvodnje, primenjuju se ekološki čiste i zdrave tehnologije koje obezbeđuju trajno održavanje i unapređivanje životne sredine. Oslonac korporativne strategije održivog rasta nalazi se u IR koji je orijentisan na nove tehnologije koje:

• smanjuju ili minimizuju utrošak materijalnih i energetskih resursa,
• koriste obnovljive izvore resursa,
• daju izlaze koji se mogu reciklirati, smanjuju ili potpuno eliminišu izlazi koji narušavaju prirodni ekosistem,
• daju veću trajnost izlazima i stvaraju mogućnost produžavanja trajanja kroz servis.

U funkciji održivog ekonomskog razvoja, neophodno je utvrđivati strategiju razvoja nauke i tehnologije, razviti informacione sisteme i stvoriti povoljne organizacione uslove za efikasno prenošenje i korišćenje savremenih ekološki čistih tehnologija, pri zasnivanju i ostvarivanju određenih razvojnih programa proizvodnje materijalnih dobara i usluga u skladu sa komparativnim prirodnim prednostima i stvorenim tržišnim i životnim potrebama stanovništva u određenoj zemlji i u svetu u celini.

Peto, u okviru metoda održivog ekonomskog razvoja, stvaraju se osnove i pretpostavke, za veći uticaj stanovništva kao potrošača materijalnih roba i korisnika usluga.

Uključivanjem potrošača u sistem upravljanja prostorom, životnom sredinom i procesima održivog razvoja naselja, stvaraju trajne mogućnosti za njihov uticaj na kvalitet proizvodnje u skladu sa međunarodnim standardima. Stvaranjem uslova za veću aktivnost potrošača u upravljanju kvalitetom proizvodnje i tehnologije, omogućava se i njihov preventivan uticaj na zaštitu životne sredine u funkciji kvaliteta života u ljudskim naseljima.

Šesto, u procesu povezivanja ekoloških i ekonomskih principa i ciljeva pri zasnivanju održivoga razvoja, naročito je značajno da se primene novi tehnološki pristupi u ostvarivanju proizvodnje. Naučna saznanja o održivom ekonomskom razvoju ukazuju da razvijanje i ostvarivanje materijalne proizvodnje treba zasnivati analogno procesima razmene materije u živoj prirodi i ekosistemima. Na potrebu usklađivanja materijalne proizvodnje u ljudskom društvu sa prirodnim zakonima ukazivano je i ranije. Tako je u svom ekonomskom učenju i K. Marks u prvom tomu Kapitala zapisao:

„U svojoj proizvodnji čovek može da postupa jedino kao i sama priroda, tj. može samo da menja oblik materije. I ne samo to, u samom tom radu oko uobličavanja prirode čoveku stalno pomažu prirodne sile. Dakle, rad nije jedini izvor upotrebnih vrednosti koje proizvodi, materijalnog bogatstva, kako Viljem Peti veli, rad je njegov otac a zemlja mu je mati! “

Ekološki zakoni omogućavaju da se kruženje materije u prirodi zasniva na uzajamnosti ostvarivanja života flore i faune. U kruženju materije u spontanoj prirodi životnoj sredini, postoji optimalna skladnost održavanja osnovnih životnih činilaca (minerala, soli, kiselina, kiseonika, ugljen dioksida, vode i dr.) i reprodukovanja života flore i faune u okviru određenog ekosistema.

Uzajamnost i međusobna povezanost ekonomije kao nauke i ekologije kao nauke potvrđuje i zajednički koren njihovih pojmova (grčka reč: oikos znači dom, kuća, okruženje, a logos, misao, nauka). Na osnovu ovih reči, proizilazi pojam ekonomija gazdovanja i ekonomija prirode.

Prema tome, konceptom održivog razvoja mora se uspostaviti trajna osnova ne samo za usklađivanje procesa korišćenja i zaštite prirodnih resursa, već pre svega strategija usklađenih interesa između današnjih i budućih generacija, objektivan i usmeren društveni proces održavanja i unapređivanja ljudskog života na planeti u celini. Ovaj proces podrazumeva da čovek razvoj svoje proizvodnje i rast produktivnosti svoga rada zasniva na reprodukovanju, zaštiti i unapređivanju prirodnih resursa i energije. U korišćenju bogatstva prirode mora se primeniti princip da se u nju unosi onoliko koliko se iz nje nosi. Ovaj zahtev se može postići samo ako se primeni koncept održivog razvoja u globalu i po sektorima: održiva industrija, održiva poljoprivreda, održivi razvoj ljudskih naselja i drugih sektora društvenog i ekonomskog razvoja.

Sadržaj

Uvod

1 Nužnost održivog razvoja stočarstva i preduzeća industrije mesa

1.1 Prirodni resursi
1.2 Specifičnosti stočarstva
1.3 Poljoprivredno zemljište
1.4 Vodni potencijal
1.5 Vazduh

2 Ekonomsko-ekološke i tehnološke specifičnosti industrije mesa

2.1 Istorija razvoja industrije mesa
2.2 Razvojne i tržišne karakteristike lanca snabdevanja mesa
i mesnih prerađevina
2.2. Tok proizvodnje i prerade mesa
2.2.2 Specifičnosti mesa kao robe
2.2.3 Konfekcioniranje mesa

3 Tendencije i faktori razvoja tražnje stoke, mesa i prerađevina

3.1 Dinamika kretanja obima i strukture potrošnje mesa i prerađevina po stanovniku
3.2 Komparativna analiza potrošnje svežeg mesa i njegovih prerađevina po socio-ekonomskim grupama domaćinstava
3.2.1 Potrošnja svežeg mesa po socio-ekonomskim grupama domaćinstava
3.2.2 Potrošnja prerađevina od mesa po socio-ekonomskim grupama domaćinstava
3.3 Komparativna analiza potrošnje svežeg mesa i prerađevina od mesa u zavisnosti od visine raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju
3.3.1 Uticaj visine raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju na razlike u obimu potrošnje svežeg mesa
3.3.2 Uticaj raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju na obim potrošnje prerađevina od mesa
3.4 Regresiono – korelaciona analiza potrošnje svežeg i prerađenog mesa u zavisnosti od raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju
3.4.1 Analiza regresiono-korelacione zavisnosti obima potrošnje svežeg mesa u zavisnosti od visine raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju
3.4.2 Analiza regresiono-korelacionih odnosa obima potrošnje prerađevina od mesa u zavisnosti od visine raspoloživih sredstava za ličnu potrošnju
3.5 Izvoz i uvoz žive stoke, svežeg i prerađenog mesa
3.5.1 Karakteristike izvoza mesa iz Jugoslavije do početka devedesetih godina
3.5.2 Promena u obimu i strukturi izvoza stoke, mesa i prerađevina iz SR Jugoslavije u devedesetim godinama XX veka
3.5.3 Neke karakteristike prometa mesa i prerađevina u svetu

4 Dostignuća, faktori i tendencije održivog razvoja stočarske proizvodnje kao baznog snabdevača preduzeća industrije mesa

4.1 Značaj stočarske proizvodnje kao osnove razvoja industrije mesa
4.2 Karakteristike i tendencije promena u obimu i strukturi stočnog fonda
4.2.1 Kretanja fizičkog broja pojedinih vrsta stoke
4.2.2 Dinamika promena u broju i strukturi uslovnih grla stoke
4.2.3 Regionalni raspored pojedinih vrsta stoke u odnosu na korišćeno zemljište
4.3 Faktori i mogućnosti održivog razvoja stočarske proizvodnje
4.3.1 Prirodni resursi i njihova komplementarnost
4.3.2 Tehničko-tehnološki progres-osnova i faktor razvoja stočarstva
4.3.3 Nivo razvijenosti i mogućnosti unapređivanja proizvodnje stočne hrane na održivim osnovama
4.4 Tendencije promena u obimu i strukturi stočarske proizvodnje
4.4.1 Tendencije promena u obimu i strukturi proizvodnje žive mere stoke i proizvodnje mesa
4.4.2 Rast stočarske proizvodnje
4.4.3 Dinamika kretanja fizičkog obima stočarske proizvodnje

5 Razvoj klanične industrije i proizvodnje mesa i prerađevina od mesa

5.1 Mesto klanične industrije i prerade mesa u strukturi prehrambene industrije
5.2 Prerađivački kapaciteti industrije mesa, uslovi i stepen njihovog korišćenja
5.2.1 Prerađivački kapaciteti u industriji mesa
5.3 Dinamika rasta proizvodnje svežeg mesa i osnovnih industrijskih prerađevina od mesa
5.3.1 Dinamika i struktura proizvodnje svežeg mesa
5.3.2 Osnovne tendencije razvoja preduzeća industrije mesa
5.3.3 Dinamika kretanja obima i promene u strukturi proizvodnje mesnih prerađevina
5.4 Tendencije i faktori ekonomskog položaja preduzeća industrije mesa
5.4.1 Globalne karakteristike ekonomskog položaja industrije mesa
5.4.2 Komparativna analiza cenovnih pariteta u proizvodnji i preradi mesa
5.4.3 Makroekonomski pokazatelji razvoja industrije mesa i njen ekonomski položaj
5.4.4 Mogućnosti i načini unapređivanja ekonomskog položaja industrije mesa
5.5 Očekivane mogućnosti i perspektive razvoja industrije mesa i proizvodnje visoko vrednih prerađevina od mesa

6 Specifičnosti privrednih subjekata i njihovo tržišno jačanje u uslovima tranzicije

6.1 Strukturne promene i obeležja privrednih subjekata stočarstva i industrije mesa
6.2 društveno-ekonomske promene na zemljoradničkom sektoru i njihov uticaj na zastupljenost gazdinstava sa stokom
6.3 Obeležja i ograničenja uticaja svojinske transformacije na razvoj stočarstva i industrije mesa
6.4 Mogućnosti i načini prilagođavanja privrednih subjekata u stočarstvu i industriji mesa u uslovima tranzicije
6.5 Osposobljavanje preduzeća i drugih subjekata stočarstva i industrije mesa za obezbeđivanje finansijskog kapitala

7 Sistemske osnove i mere agrarne politike u funkciji usmeravanja razvoja stočarstva i industrije mesa

7.1 Sagledavanje mesta stočarske proizvodnje i industrije mesa u politici dugoročnog agrarnog razvoja
7.2 Osnovni prioriteti usmeravanja razvoja stočarstva i industrije mesa
7.3 Ekonomske i ekološke determinante primene koncepta održivog razvoja stočarstva i industrije mesa
7.4 Usmeravanje razvojne politike u stočarstvu i industriji mesa
7.5 Prilagođavanje agrarne politike i njenih mera za podsticanje održivog razvoja stočarstva

8 Zaključak

Literatura
Prilog

O autoru

Dr David M. Jovović

Rođen je 21.01.1960. godine u Puli, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je 1982. godine na Ekonomskom fakultetu u Prištini. Stekao je zvanje magistra agroekonomskih nauka 1992. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu Beograd, dok je doktorsku disertaciju odbranio 2004. godine na Megatrend univerzitetu primenjenih nauka, Fakultet za poslovne studije.

Ima više objavljenih radova u naučnim časopisima domaćeg i međunarodnog karaktera.

Svoj radni vek proveo je radeći u privredi, da bi već od 1983. godine radio na poslovima i radnim zadacima sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima, kao i da je bio generalni direktor preduzeća i kompanija.

Posle izuzetno postignutih rezultata u privredi, od 2004. godine radi kao profesor na Višoj ekonomskoj školi Peć u Leposaviću, a u toku je transformacija škole u visoku školu strukturnih studija za poslovni menadžment. Drži predavanja na dvogodišnjim i trogodišnjim studijama iz predmeta „Menadžment usluga“ i „Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje“ Oženjen je i ima dvoje dece.