Proizvodnja ljudske hrane, prvenstveno one visokog kvaliteta i izraženije biološke vrednosti, predstavlja najveći izazov naše generacije i našeg vremena, jer je to nesumnjivo primarni društveno-privredni zadatak od čijeg uspešnog rešenja zavise, najviše i najneposrednije, ukupan napredak i blagostanje kako pojedinih naroda tako i čovečanstva u celini, koje je već poodavno premašilo 4 milijarde Ijudskih bića i nalazi se pod sve jačim pritiskom gladi i malnutricija.

U nizu delatnosti posvećenih primarnoj proizvodnji hrane voćarstvo zauzima svakako vrlo istaknuto mesto, kako po njegovoj environmentalnoj funkciji i doprinosu u zažtiti i unapređenju čovekove životne sredine preko bioenergetskog bilansa, suzbijanja stihija erozija i poplava, poboljšanja klime, a naročito hidrološkog ciklusa, tako i po velikoj tehnološkoj i upotrebnoj vrednosti svojih proizvoda, bez kojih se u današnje vreme ne može ni zamisliti pravilna Ijudska ishrana sa svim velikim prednostima i blagodetima koje pruža.

Međutim, osobenosti voćaka — njihova pretežno vrlo izražena dugovečnost i velike razmere korena i krune, izvanredne potencije produktivnosti, simbiotski karakter na bazi kalemljenja, s jedne, i njihova mnogostruka i tesna zavisnost od ekoloških činilaca u pogledu prinosa i kvaliteta plodova, s druge strane, čine ovu jedinstvenu privrednu granu mnogo složenijom nego što su sve ostale, ali doprinose i njenoj izvanrednoj rentabilnosti i akumulativnosti, čak i u po prirodi neizdašnim brdsko-planinskim područjima.

Očigledno je, zbog toga, da se uspeh ovde može ostvariti samo uspešnom i skladnom spregom sortnih bioloških potencija voćaka, činilaca sredine i primenjene pomotehnike i zaštite. U tome nauka i tehnika, uključujući i sve značajnije mašine za berbu i rezidbu voćaka, imaju sve presudniju ulogu u savremenoj voćarskoj proizvodnji. Ovo pogotovu žbog toga što obilna hemizacija, sa sve većom primenom veštačkih đubriva i pesticida, pa i hormonizacija, koja je na pomolu, nametnute opravdanim težnjama ka sve jačoj intenzivnosti proizvodnje voća, dolaze u sve oštriji sukob sa imperativima zaštite i unapređenja čovekove životne sredine, a noročito sa sprečavanjem zagadenja vazduha, voda, zemljišta i hrane (preko opasnih rezidua pesticida na voćnim plodovima).

Voćarsko-vinogradarskoj grupi Instituta za hortikulturu Poljoprivrednog jakulteta Beogradskog univerziteta predaje u V semestru sa 5 + 2 ćasova predavanja, a u VI semestru sa 4 1-2 ćasa predavanja nedeljno.

lmajući u vidu višestruki znaćaj i svu složenost ove discipline pri- menjeno — biološkog karaktera, mi smo se trudili da pružimo što solidnije naućne, teorijske osnove voćarstva, koje mogu obezbediti svu sigurnost i pun uspeh u proizvodnoj praksi. Pri tom smo se, gde god je to bilo moguće obilno koristili dostignućima nauke u ovoj oblasti izvornom literaturom iz te bogate svetske riznice znanja, koja, kada se dosledno primene, predstavljaju vrlo moćno sredstvo progresa u ovoj društveno- -ekonomski veoma značajnoj oblasti.

Kao univerzitetski udžbenik Opšte voćarstvo je namenjeno prven- stveno studentima poljoprivrednih jakulteta u našoj zemlji, a izrađen je prema programu nastave na zerrtunskom Poljoprivrednom fakultetu. Ali on će, uvereni smo, moći korisno da posluži i svim voćarskim stručnjacima, učenicima poljoprivrednih (škola viših i srednjih), pa i naprednijim individualnim poljoprivrednicima, naprednim i pasionira- nim voćarima, kakvih ima sve više širom naše zemlje, u svim našim razvijenim voćarskim područjima.

Beograd, decembra 1981.
Prof. dr Dušan Stanković
Prof. dr Mladen Jovanović

Sadržaj

Uvod
Definicija i zadatak Opšteg voćarstva
Raspored materije u Opštem voćarstvu

Ekologija voćaka (pomoekologija)

I Uticaj edafskih činilaca na voćke
Najvažnije osobine zemljišta za voćke
Dubina aktivnog sloja zemljišta
Visina (dubina) podzemne vode
Reakcija pH aktivnog zemljišta sloja
Vazdušni, vodni i toplotni režim zemljišta
Neki značajni biotički činioci rastresitosti zemljšta
Anabioza korena voćaka izazvana preteranom vlažnošću zemljišta
Hemijske osobine zemljišta
Toksičnost i kontaminisanost zemljišta
Indikatori pogodnosti zemljišta za uspevanje voćaka
Odnos voćaka prema tipovima zemljišta

II Uticaj klimatskih činilaca na voćke
Uticaj svetlosti na voćke
Odnos voćaka prema fotoperiodizmu
Uticaj toplote na voćke
Uticaj toplote na biohemijske procese u voćaka
Nepovoljan uticaj visoke temperature na voćke
Osvrt na toplotne uslove u Jugoslaviji
Uticaj mraza na voćke
Korisno delovanje niskih temperatura na voćke
Štetno delovanje mraza na voćke
Uticaj mraza na pojedine organe voćaka
Uticaj jesenjih mrazeva na voćke
Činioci otpornosti voćaka prema mrazu
Opasnosti od mrazeva u Srbiji
Uticaj vode na voćke
Promet vode u voćaka
Varijabilnost prometa vode u voćaka
Uticaj nedostatka vlage na voćke
Uticaj viška vlage na voćke
Vodeni talozi u Srbiji
Uticaj vetra na voćke

III Uticaj položaja na voćke
Uticaj geografskog položaja na voćke
Uticaj nadmorske visine na voćke
Uticaj reljefa na voćke
Uticaj ekspozicije na voćke
Reljef i temperatura prizemnih slojeva vazduha
Mikroklimatski uslovi nagiba
Pitanje za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

Biologija voćaka (pomobiologija)

I Poreklo, opšte karakteristike i ontogenetski razvitak voćaka
Poreklo voćaka
Važnije sistematske jedinice voćaka
Klasifikacija voćaka
Osnovne karakteristike voćaka
Biološka varijabilnost voćaka
Ontogenetski karakter razvitka voćaka

Stadijni karakter razvitka voćaka
Osnovne karakteristike ontogenetskog razvitka voćaka
Osobine voćaka u pojedinim stadijima razvitka
Stadijni razvitak voćaka razmnoženih vegetativno
Stadijni razvitak kalemljenih voćaka
Stadijna varijabilnost tkiva voćaka
Stadijne sličnosti i razlike sejanaca i vegetativno razmnoženih voćaka
Biološka (ontogenetska) i relativna (individualna) starost voćaka
Značaj poznavanja ontogenetskog razvitka voćaka
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

II Organi voćaka i njihove funkcije
Korenov sistem voćaka i njegove funkcije
Morfologija korena voćaka
Mikoriza i rizosfera voćaka
Karakteristike korenovog sistema važnijih vrsta voćaka
Funkcija korena voćaka
Formiranje korena voćaka
Biohemijsko-fiziološki procesi u korenu voćaka
Uticaj spoljašnjih činilaca na rastenje korena
Ciklično obnavljanje (samoproređivanje) korena
Tipovi rastenja korena
Uticaj vegetacije i zimskog mirovanja na aktivnost korena
Kontrola stanja korena voćaka
Nadzemni organi voćaka i njihove funkcije

Deblo voćaka
Krošnja (kruna) voćaka
Grančice voćaka
Pupoijci voćaka
Lišće voćaka
Cvetovi voćaka
Plodovi voćaka
Seme voćaka
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

III Periodi rastenja i rodnosti voćaka
Karakter promena u razvitku voćaka
Pregled perioda rastenja i rodnosti voćaka
Kritički osvrt na Šitovu i predlog nove podele
Period početne nerodnosti voćaka
Period rastuće rodnosti voćaka
Period maksimalne rodnosti voćaka
Period opadajuće rodnosti voćaka
Period starenja i završne nerodnosti voćaka
Druge važnije zakonitosti u životu voćaka
Zakonitosti razvitka grana
Smenjivanje obrastajućih i skeletnih grana
Teorija starenja i podmlađivanja voćaka
Lokalizacija supstancija u voćaka
Korelacije u voćaka
Regeracija voćaka
Pitanja za proveravanja znanja
Problei za proučavanje
Literatura

IV Ciklične godišnje promene voćaka
Period vegetacije voćaka
Fenofaze rastenja voćaka
Rastenje korenovog sistema
Ciklično smenjivanje apsorpcionog korena
Početno rastenje voćaka
Intenzivno rastenje voćaka
Fenofaze reproduktivnih organa voćaka
Zimsko mirovanje voćaka
Fenološka posmatranja u voćarstvu
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

V Biološke osnove ishrane voćaka
Napomene o prometu vode u voćaka
Promet mineralnih materija u voćaka
Metabolizam makroelemenata
Uloga azota u životu voćaka
Uloga kalija u životu voćaka
Uloga fosfora u životu voćaka
Uloga kalcija u životu voćaka
Uloga magnezija u životu voćaka
Uloga sumpora u životu voćaka
Metabolizam mikroelemenata
Metabolizam slučajnih elemenata u voćaka
Mtabolizamorganskih materija u voćaka
Iskorišćavanje organskih materija u voćaka
Isrišćavanje organskih materija u voćaka
Pitanja za proveravanja znanja
ProbIemi za proučavanje
Literatura

VI Biološke osnove rodnosti voćaka
Činioci rodnosti voćaka
Formiranje začetaka cveta u pupoljcima
Oprašivanje (polinacija) voćaka
Oplođenje voćaka
Razvitak voća bez oplođenja
Osobine i raspored voćaka oprašivača
Metaksenija voćaka
Održavanje plodova
Činioci nerodnosti voćaka
Neformiranje cveta u pupoljcima
Nezametanje plodova
Neodržavanje plodova
Otpadanje plodova
Pttanja za proveravanja znanja
Ptanja za proveravanje znanja
Literatura

VII Biološke osnove razmnožavanja voćaka
Generativno razmnožavanje voćaka
Krakteristike generativnog razmnožavanja voćaka
Značaj generativnog ramnožavanja voćaka
Biološki aspekti generativnog razmnožavanja voćaka
Činioci čuvanja semena voćaka
Morfološke i fiziološke osobine sejanaca voćaka
Vegetativno razmnožavanje voćaka
Značaj vegetativnog razmnožavanja voćaka
Vegetativno razmnožavanje podloga
Načini proizvodnje voćnih sadnica
Biološki činioci vegetativnog razmnožavanja voćaka
Izdanci voćaka
Formiranje adventivnog korena voćaka
Reparacija reznica voćaka
Fiziologija transplantacije voćaka

Vegetativno razmnožavanje voćaka i bioevolucija
Rizomni karakter voćaka
Spoljašnji činioci vegetativnog razmnožavanja
Anatomsko-fiziološke pojave pri kalemljenju voćaka
Činioci srastanja kalema voćaka
Međusobni uticaj komponenata kalemljenja
Uticaj hipobiota na voćke
Uticaj epibiota na voćke
Nasledne varijacije voćaka izazvane kalemljenjem
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

VIII Biološke osnove otpornosti i imuniteta voćaka
Otpornost voćaka prema suši
Otpornost voćaka prema mrazu
Otpornost voćaka prema parazitima
Novija shvatanja o imunitetu voćaka
Zadaci oplemenjivnja u stvaranju otpornih i imunih formi voćaka
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

Drugi deo — Principi tehnike gajenja voćaka (pomotehnike)

I Proizvodnja voćnog sadnog materijala
Organizacija voćnog rasadnika
Osnovna priprema zemljišta u rasadnicima
Izbor podloga voćaka
Biološke i privredne karakteristike podloga
Posrednici za otklanjanje inkompatibilnosti
Posrednici za jačanje otpornosti prema mrazu
Generativno razmnožavanje podloga voćaka
Izbor semena
Pikiranje sejanaca
Proizvodnja sađnica — jabučaste voćke
Koštičave voćne vrste
Vegetativno razmnožavanje voćaka — lozicama
Razmnožavanje izdancima
Razmnožavanje deobom žbunova
Razmnožavanje nagrtanjem
Razmnožavanje položnicama
Razmnožavanje reznicama
Primena fitohormona za oživljavanje reznica voćaka
Nov postupak razmnožavanja voćaka zrelim reznicama
Razmnožavanje korenovim reznicama
Razmnožavanje pupoljkom

Poboljšani postupci razmnožavanja voćaka
Presađivanje podloga u polje odgajivanja
Razmnožavanje voćaka kalemljenjem
Načini kalemljenja voćaka
Inkompatibilnost pri kalemljenju i njeno otklanjanje
Korišćenje posrednika-deblotvoraca
Gajenje sadnica voćaka
Vađenje, klasiranje, čuvanje i pakovanje sadniea voćaka
Kontrola biološke vrednosti i zdravstvenog stanja sadnog materijala
Jugoslovenski propisi u introdukciji voćnog sadnog materijala
Spisak sorti voćaka kojima raspolaže Jugoslavija
Garancija biološke vrednosti i zdravstvene ispravnosti materijala
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

II Podizanje voćnjaka
Oblici voćarske proizvodnje
Specijalizovano voćarsko gazdinstvo
Mešovita voćarska gazdinstva
Amaterski voćnjaci
Tipovi voćnih zasada — klasifikacija voćnjaka
Karakteristike važnijih tipova voćnjaka
Podizanje voćnjaka — pripremni radovi na podizanju voćnjaka
Ocena klime
Ocena zemljišta
Ocena položaja
Ekonomski uslovi voćarske proizvodnje
Činioci ekonomičnosti voćarstva
Sistemi gajenja voćaka i tip voćnjaka

Izbor vrsta i sorti voćaka
Raspored, pravac redova i razmak voćaka
Izrada skice i plana voćnjaka
Priprema zemljišta za podizanje voćnjaka
Priprema anormalnih zemljišta za podizanje voćnjaka
Priprema normalnih zemljišta za podizanje voćnjaka
Izbor sadnica za podizanje voćnjaka
Sađenje voćaka
Problemi podizanja pojaseva za zaštitu voćaka od vetra
Podizanje voćnjaka na strmim terenima
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

III Obrada, navodnjavanje i đubrenje voćnjaka
Održavanje i iskorišćavanje zemljišta u voćnjacima
Načini iskorišćavanja i održavanja zemljišta u mladim voćnjacima
Načini održavanja i iskorišćavanja zemljišta u starijim voćnjacima
Uticaj podrivanja zemljišta na uspevanje voćaka
Biološko-agrotehnički aspekti navodnjavanja voćnjaka
Prednosti i nedostaci pojedinih načina navodnjavanja
Uticaj navodnjavanja na voćke
Navodnjavanje s đubrenjem
Opšti principi i tehnika đubrenja voćnjaka
Specifičnost i složenost đubrenja voćnjaka
Ciljevi i pravci đubrenja u voćarstvu
Određivanje količina mineralnih materija potrebnih voćkama
Metoda folijarne dijagnostike
Indeks bilansa — ravnoteže
Vreme đubrenja voćnjaka

Načini đubrenja voćnjaka
Osvrt na biološku teoriju ishrane voćaka
Jedno jugoslovensko kompleksno đubrivo i njegov značaj u voćarstvu
Primena mikrodubriva u voćarstvu
Primena bakterijskog đubriva u voćarstvu
Uticaj đubrenja na voćke
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura

IV Neposredno negovanje voćaka
Pregled i značaj mera negovanja voćaka
Negovanje korena voćaka
Negovanje stabla voćaka
Negovanje krune voćaka
Rezidba voćaka
Klasifikacija rezidbe
Faktori vegetativnog potencijala voćaka
Operacije rezidbe — u toku zime i leta
Povijanje grana
Savijanje grana
Poluprstenovanje i prstenovanje grana
Savijanje mladara
Poluprstenovanje i prstenovanje mladara
Rezidba grana
Fogodnosti i nepogodnosti letnje i zimske rezidbe voćaka
Rezidba voćaka na oblik i rodnost
Uticaj rezidbe na funkcije organa voćaka
Opšti principi rezidbe voćaka na oblik

Osnovna pravila za rezidbu voćaka
Klasifikacija krune voćaka
Poboljšana piramidalna kruna
Kombinovana ili američka kruna
Kotlasta kruna-veza
Pravilna palmeta s kosim granama
Nepravilna palmeta s kosim granama
Uspravna kordunica
Lepažova palmeta
Buše-Tomasova kruna
Gajenje voćaka po sistemu Pilar
Uzgojni sistem gustog sađenja bresaka
Rezidba voćaka na rodnost
Čišćenje i proređivanje krune voćaka
Podmlađivanje voćaka
Prekalemljivanje voćaka

Zaštita voćaka od mraza
Negovanje voćaka oštećenih gradom
Procena štete od grada
Tretiranje voćaka fitohormonima
Vezivanje i podupiranje grana
Neposredno regulisanje rodnosti voćaka — proređivanje cvetova i plodova
Izazivanje partenokarpije u voćaka
Otpadanje plodova — nepovoljne posledice
Sprečavanje preteranog otpadanja plodova
Poboljšanje kvaliteta plodova pomoću fitohormona
Ubrzanje sazrevanja plodova
Regulisanje krupnoće trešanja
Sprečavanje pucanja pokožice trešanja
Pitanja za proveravanje znanja
Problemi za proučavanje
Literatura
Indeks pojmova
Indeks imena

I Poreklo, opšte karakteristike i ontogenetski razvitak voćaka

Poreklo voćaka

Postale u dugotrajnom procesu filogeneze u umereno toplim područjima Kine, Srednje Azije, severnih pretplaninskih predela Himalaja, Irana i planina Iraka, nezahvaćenih ledenim dobom Skandinavije, izlagane sve uspešnijim uticajima čoveka za poslednjih desetak hiljada godina, gajene voćke u današnje vreme zahvataju ogromna prostranstva svih kontinenata naše Planete, zauzimaju veoma istaknuto mesto u kulturnoj flori i vrše izvanredno značajnu ulogu u ishrani i privredi savremenog sveta.

Poreklo gajenih voćaka u sklopu kulturne flore proučio je najbolje Vavilov (1926, 1931), a Kovalev (1940) ovako precizira centre njihovog postanka u kojima su se domestikovale i rasprostranjivale u daleko preistorijsko doba, još od prvih hiljada godina kvaterne ere — Sredozemlje, Jugozapadna Azija, Istočna Azija, S. Amerika (s centralnim i severnim državama) i Meksiko — kalifornijska oblast, u kojima vladaju različiti uslovi sredine, kao primarni činioci morfološko-fiziološke varijabilnosti voćaka.

U nekim predelima ovih oblasti nalaze se predstavnici svih listopadnih vrsta voćaka (Kavkaz, Sredozemlje i dr.).

Razvitak civilizacije, praćen stalnim progresom nauke, tehnike i tehnologije, komunikacijama i čestim migracijama, izazivao je rasprostranjenje kulturne voćne flore daleko izvan granica njenog postanka. Pri tom se rasprostranjenje kulture sitnog voća manifestovalo relativno veoma kasno, tek pri kraju srednjeg veka.

Rasprostranjenje kultume voćne flore uzelo je maha naročito u toku 18. i 19. veka naše ere. U početku ovog razdoblja najbolje ondašnje sorte jabučastih, koštičavih i jezgrastih voćaka, kao i sitnog voća, uveliko zahvataju sve veća prostranstva Severne Amerike, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda. Uskoro po ovoj introdukciji u SAD je sve bržim tempom proširivan i poboljšavan taj introdukovan sortiment, a ostvarivani su značajni uspesi i u domestikaciji i stvaranju visokokvalitetnih sorti maline, kupine i ogrozda. Krajem 19. i početkom 20. veka oformljen je današnji areal voćaka u svetu, uz obilno korišćenje novih privredno veoma značajnih sorti, na čijem su stvaranju naročito uspešno radili Mičurin, Berbank, Hanzen, Mekaun, braća Snauders i mnogi drugi, i koje su uz sve efkasniju fitotehniku i zaštitu doprinele da se voćarstvo uspešno razvija i u prostranim područjima u kojima ranije usled meteoroloških ekstrema to nije bilo izvodljivo.

Važnije sistematske jedinice voćaka

U voćarstvu se primenjuju izrazi kojima se označuju i raznovrsne sistematske iii taksonomne jedinice. Ti pojmovi moraju biti precizni i jasni, da tačno odgovaraju stanju u spontanoj i kultumoj voćarskoj flori. Dovoljno je i površno upoređivati različite voćke pa da se među njima lako zapaze manje ili veće, malobrojnije ili mnogobrojnije sličnosti i različnosti, nasledne i nenasledne, izazvane mnogobrojnim i različitim činiocima, a naročito: poreklom, geografskom rasprostranjenošću, genotipom, odnosima oplođenja, načinom razmnožavanja i korišćenim podlogama, ekološkom sredinom, primenjenom fitotehnikom i zaštitom, i dr.

Sorta (variety, cultivar). — Pod sortom, za koju je uveden i opšti međunarodni izraz cultivar podrazumeva se zbir drvenastih dugovečnih biljaka — voćaka, vinove loze i šiblja — poreklom od jedne matične biljke, razmnožene vegetativno, koje prenose na potomstvo sve biološke i privredne karakteristike i zbog toga pod istim uslovima sredine gajenja manifestuju, u toku kraćeg ili dužeg vremena idedntične morfološke i fiziološke osobine, a namenjene Su za hortikulturnu eksploataciju. Mogu biti selekcionisane, lokalne, regionalne, domaće i odomaćene, stare i nove, po nameni plodova stone i industrijske, a u kajsija, smokava i šljiva i — za sušenje.

Klon. — Klon je zbir voćaka i šiblja dobijen od jedne matične biljke koje pod istim uslovima manifestuju identične morfološke i fiziološke osobine.

Smeša klonova. — Skup voćaka i šiblja dobijen od više matičnih biljaka koje pripadaju istoj sorti.

Sortotip ili tip (strain). — Zbir voćaka koje su poreklom od jedne matične voćke, ali ipak manifestuju izvesne minimalne diferencijalne razlike, koje se odnose najčešće na plodove i(boja pokožice, oblik ploda, vreme zrenje i sl.), izazvane somatskim mutacijama.

Trgovinski tip. — Zbir voćaka, čije međusobne diferencijalne osobine, naročito osobine plodova, mogu biti dosta izražene i izazvane specifičnim i pretženo optimalnim činiocima sredine i fitotehnikom (npr. orah iz Sorenta, fočanski orah i sl.).

Čista linija. — Zbir voćaka koje potiču od homozigotnih matičnih biljaka, pri njihovom samooprašivanju, koje imaju isti genotip i pod istim uslovima manifestuju identične morfološke i fiziološke osobine. U voćarstvu je izvanredno retka.

Populacija. — Zbir voćaka razmnoženih generativno od jedne matične biljke, pri alogamom oprašivanju, koje manifestuju izvesne neznatne međusobne morfološke i fiziološke razlike izazvane naslednim faktorima. Ona može biti spontana 1 veštačka.

Smeša populacija. — Zbir voćaka koje se od populacije razlikuju po tome što potiču od više matičnih biljaka istih formi, pa se međusobno i jače razlikuju usled veće nasledne varijabilnosti.

Biotip. — Generativno razmnožena voćka u populaciji ili smeši populacija koja manifestuje neznatne promene, u odnosu na druge voćke istog porekla, izazvane naslednim činiocima.

Ekotip. — Generativno razmnožena voćka koja manifestuje nasledne promene u odnosu na druge voćke istog porekla, izazvane uslovima sredine, što pretpostavlja njihovo rasprostranjenje pod vrlo nejednakim činiocima ekosredine.

Subvarijetet, varijetet i vrsta. — Kada su nasledne razlike biotipova i ekotipova jače izražene i manifestuju pretežno kvalitativan karakter, one dovode do nešto većih sistematskih jedinica — botaničkog subvarijeteta i varijeteta, koji se približuju kategoriji vrste.

Klasifikacija vočaka

Postale pod veoma različitim uslovima filogeneze, izložene nejednakim uticajima introdukcije, domestikacije i fitotehnike, današnje forme voćaka se međusobno često vrlo upadljivo razlikuju naročito po morfološkim i privrednim, a u manjoj meri i po fenološkim osobinama. Naročito su velike razlike između pojedinih sorti voćaka po njihovom odnosu prema činiocima ekosredine, osobinama i vrednosti plodova, dugovečnosti i otpornosti prema entomofauni i mikroflori. To pokazuje i činjenica da se među voćakama nalaze i predstavnici većeg broja različitih botaničkih familija (Rosaceae, Juglandaceae, Moraceae, Oleaceae, Rutaceae, Ebenaceae i dr.), što će se videti iz daljeg izlaganja.

U pojedinim familijama formirao se u toku dugotrajne bioevolucije znatan broj rodova, a još više vrsta, botaničkih varijeteta i sorti. Tako npr. u familiji Rosaceae postoje rodovi Malus, Pyrus, Prunus, Cydonia i dr. Rodove sačinjava manji ili veći broj vrsta u rodu Prunus 250, u rodu Pyrus 30, u rodu Malus 28 itd. Međutim, neuporedivo su mnogobrojnije sorte koje pripadaju pojedinim vrstama: jabuka oko 10.000, krušaka preko 4.000, bresaka oko 3.000, šljiva preko 2.000, trešanja 1.500 itd.

Ovo obilje formi voćaka na različitom nivou sistematike nametnulo je potrebu njihovog klasifikovanja, jer se za tu svrhu ne može primeniti postojeća botanička sistematika flore.

U tom pogledu može se pre svega izvršiti podela na zeljaste i drvenaste voćke. U prve spadaju jagoda i aktinidija, a u druge — sve ostale. Među drvenastim voćkama razlikujemo žbunove bez diferenciranog debla (frutex) u koje spadaju (malina, kupina, ribizla, ogrozd i borovnica), polužbunove sa diferenciranim deblom i više izdanaka ili izbojaka koji ga prate (suffrutex), u koje spadaju smokva, šipak ili nar, leska, katkad i dunja i dr., i voćke s jednim razvijenim deblom (drvo ili arbor), koje su najmnogobrojnije (jabuke, kruške, šljive, agrumi, masline i dr.).

Može se podela voćaka izvršiti i po njihovoj geografskoj rasprostranjenosti — na listopadne (kontinentalne), suptropske i tropske voćke. Međutim, najviše je primenjena pomološka klasifikacija listopadnih voćaka, koja se zasniva na osobinama plodova. Ova klasifikacija se kombinuje s grupom suptropskih voćaka, a delimično se podudara i s botaničkom klasifikacijom. Prema tome po ovoj pomološkoj klasifikaciji sve vrste voćaka su razvrstane u sledećih pet grupa:

1. Jabučaste voćke (voćke s jabučastim plodovima, pf. Pomoideae) u koje spadaju vrste: jabuka, kruška, dunja, mušmula i oskoruša;
2. Koštičave voćke (voćke s koštičavim plodovima, pf. Prunoideae u koje spadaju vrste: šljiva, breskva, kajsija, trešnja, višnja i dren);
3. Jezgraste voćke (voćke s jezgrastim plodovima, orehoplodnice) u koje spadaju vrste: orah, badem, leska, pitomi kesten, orah piken;
4. Suptropske voćke (voćke suptropskih ili južnih područja) u koje spadaju vrste: maslina, smokva, šipak, japanska jabuka, agrumi i dr.; ovu poslednju vrstu (agrume) u mnogim zemljama ubrajaju u posebnu kategoriju;
5. Jagodaste voćke (voćke u obliku plodova jagode ili bobice) u koje spadaju vrste: dud, jagoda, malina, aktinidija, ribizla, ogrozd, kupina, borovnica.

U pojedinim grupama pa i u okviru iste grupe voćke se obično upadljivo međusobno razlikuju po biološkim i privrednim osobinama. Te razlike su naročito velike u četvrtoj grupi koja je zasnovana na geografskoj rasprostranjenosti a ne na osobinama plodova.

Osnovne karakteristike voćaka

Jabučaste voćke

Jabuka (f. Rosaceae, pf. Pomoideae ili Pomaceae, rod Malus) je listopadna voćka velikih razmera krošnje (do 25 m) i dugog veka (do 100 i više godina). Rod Malus obuhvata više od 28 vrsta, koje zahvataju velika prostranstva umerene klimatske zone, naročito u listopadnim šumama severne Hemisfere, u kojima sačinjavaju bezbrojne populacije. Jabuka je voćka najrasprostranjenija u svetu (32,9%). Kao rodonačelnici gajenih sorti od značaja su sledeće vrste jabuka: šumska jabuka (Malus silvestris Mill.), niska jabuka (M. pumilla Mill.), dusen ili holandska jabuka (M. praecox ili M. pumilla var. praecox Pall.), jer od njih vodi poreklo najveći broj sorti jabuka koje danas u svetu imaju najveći privredni značaj. One u ukupnom svetskom sortimentu jabuke (sa preko 10.000 sorti) zauzimaju najistaknutije mesto. Manji broj sorti postao je od vrsta: sibirka (M. baccata Borkh.), kitajka (M. prunifolia Borkh.). Neke sorte potiču od vrste M. orinetalis i hibrida M. baccata i M. pumilla i M. dasyphila i M. orientalis. Za voćarsku praksu veći interes imaju dusen i paradis ili petrovača (M. pumilla var. paradisiaca), jer su se pokazale kao pogodne za jabuke, koje je od njih selekciondsao Hatton.

M. sylvestris Mill. je drvo 4—12 m visine, s jajastooštrim pupoljcima, golim ili polugolim, s široko eliptičnim ili oštrojajastim lišćem, dvojno nazubljenim po ivici, ,s okruglojajastim plodovima, žute ili crvene boje, kiselog ukusa. Areal ove jabuke čine listopadne šume Kavkaza, seveme, srednje i zapadne Evrope, kavkaske oblasti Turske i istočnog Balkana. Od nje je, po nekim autorima (Stoičkov, 1959), postala vrsta. M. orientalis Uglitz, koja je poslužila kao rodonačelnik nekih sorti jabuka gajenih u Bugarskoj (skrinjanka, buhavica, kandile, ajvanija), kao i nekih drugih poznatijih sorti (anansova reneta, bela ruzmarinka i dr.).

Areal gajene jabuke je veoma prostran. Ona zahvata prostrana područja SAD, Kanade, Australije, Evrope, Novog Zelanda. U Jugoslaviji je najviše rasprostranjena u Sloveniji, Gornjem Podrinju, slivu Zapadne Morave i Moravice, Resnu i Ohridu.

Kruška (f. Rasaceae, pf. Pomoideae, rod Pyrus) je drvo velikih razmera (i preko 25 m) i dugog veka (preko 200 godina). Poznato je oko 30 vrsta koje pripadaju rodu Pyrus, od kojih najveći značaj ima šumska kruška (P. communis L.) od koje potiče većina evropskih i američkih sorti krušaka, a ona služi i kao podloga. Kao rodonačelnike nekih gajenih sorti krušaka treba spomenuti: P. pyrifolia Nakai (za kineske i japanske sorte), P. Kretschneidesi (za neke kineske sorte), P. serotina L. (za sorte Le Conte, Kiefer i dr.), P. syriaca Boiss (za neke evropske sorte), P. ussuriuensis Maxim. (za neke Mičurinove hibride, koji se odlikuju otpornošću prema mrazevima). U aridnim područjima veoma je rasprostranjena i slanopadja ili gornica (P. amygdaliformis Nill.), koja se može koristiti kao podloga za kruške. Ona je i u našim južnim krajevima česta.

P. communis L. je drvo najvećih razmera (i preko 30 m), s jajastim pupoljcima i lišćem različitog oblika (jajastim, izduženojajastim, srcolikum), oštrog vrha i oštre izdubljenosti, sa sitnim okruglasto pljosnatim ili obrnuto konusnim plodovima. Ona se nalazi u listopadnim šumama Balkana, M. Azije, S. Iraka, Kašmira i srednje i zapadne Evrope. Od nje su postale i najstarije sorte krušaka s krupnim plodovima na Kavkazu (Zukovski, 1950), a po Stoičkovu (1949) i na Rodopima i Staroj planini. U postanku sorti krušaka važnu ulogu imali su i spontani hibridi P. communis i P. nivalis (snežna kruška).

I kruška zauzima istaknuto mesto u kulturnoj voćarskoj flori. Njen areal se u najvećoj meri podudara s arealom jabuke. U SFRJ je na trećem mestu.

Dunja (f. Rosaceae, pf. Pomoideae, vrsta Cydonia oblonga Mill. ili C. valgaris Pers.) je polužbun ili omanje drvo (do 6 m), s okruglom i gustom krošnjom, s gusto maljavim letorastima, lišćem i plodovima. Uspešno se razmnožava na različite vegetatativne načine, što je u praksi dobro korišćeno za dobijanje ujednačenih, standardnih i selekcionih podloga. Njena filogeneza dešavala se u Anatoliji, Iraku i srednjoj

Aziji, a domestikacija na Kavkazu, i to u veoma dalekoj prošlosti (Žukovski, 1950).

Dinja je u kulturi zastupljena sa malo sorti (oko 40).

Mušmula (f. Rosaceae, pf. Pomoideae, vrsta Mespilus germanicu Mill., sin. M. communis Giil. i M. vulgaris Giil.). je drvo manjih razmera (1,5—5 m). Domestikacija mušmule je obavljena na Kavkazu i susednim područjima. Njena selekcija nije bila dovoljno uspešna.

Koštičave voćke

Šljiva (f. Rosaceae, pf. Prunoideae, rod Prunus) je voćka dosta velikih razmera (do 12 m) i relativno dugog veka (do 80 godina i više) i zastupljena je sa oko 30 vrsta, često vrlo nejednakih morfoloških, fizioloških i pomoloških osobina, koje spadaju u poseban rod Prunus. Do sada je u svetu poznato i opisano oko 2900 sorti šljiva, rasprostranjenih širom sveta, a naročito u sevemoj Hemisferi. One potiču od desetak rodonačelnika, vrsta šljiva i njihovih spontanih hibrida.

Većina evropskih sorti šljiva potiče od spontanog hibrida Prunus divaricata Lbd. i Prunus spinosa L., što su utvrdili Grane (1927) i Ribin (1938); sorte šljiva čiji su plodovi pogodni za sušenje, poznate u nas pod nazivom cepača, potiču od P. aeconomica Borkh; važnije japanske i Kineske sorte potiču od vrste P. salicina L.; američke sorte potiču pretežno od P. nigra Ait. i P. americana Marsc., a neke i od P. triflora Raxb.; mirabele vode poreklo od P. insitilia L., a sorte s jajastim plodovima od P. domestica var. intermedia; neke sorte šljive postale su i od P. ussuriensis, P. hortalana i P. munsonicena.

Dženerika (P. cerasifera Ehrh., sin.: P. cerasifera ssp. divaricata C. R. Schm. P. divaricata Lbd. i P. mvrolobana) poslužila je takođe kao todonačelnik nekim sortama šljiva, ali njeni plodovi su upotrebljivi i voćka srednjih razmera (3—6 m) i spada u najrasprostranjenije i prikaz potiču od populacije generativno razmnoženih šljiva ove vrste kakve su veoma rasprostranjene naročito na Kavkazu, u balkanskim zemljama, srednjoj Aziji i dr.

Šljiva spada u najrasprostranjenije i privredno najkorisnije vrste voćaka. Gaji se najviše u Kaliforniji, Oregonu, Jugoslaviji (Valjevo i Brčko) i susednim zemljama, SSSR, Nemačkoj i Francuskoj.

Breskva (f. Rosaceae, pf Pirunoideae, pod Prunus), je kratkovečno vredno najkorisnije voćke. Najveći broj danas gajenih sorti (kojih ima preko 3000 s tendencijom brzog povećanja — sadašnjeg sortimenta) potiče od vrste Persica vulagaris Mill. (sin P. persica Matsch. Stakes i Amygdalus persica L.). Sorte iz grupe nektarinki, čiji plodovi nisu maljavi, potiču od vrste P. persica var. nectarina Max. Kineske sorte s pljosnatim plodovima, iz grupe »Pintoo«, potiču od vrste P. persica var. compressa Beam. Najzad neke sorte u SSSR potiču od vrste P. ferganensis Kov. et Kost. Velika prednost breskve je u tome što se brzo razvije, rano prorodi i ima izvesne plodove od velike upotrebe vrednosti. Smatra se da je prvi filogenetski centar breskve Kina (Šenski, Hapeu, Sečuan i dr.). Rasprostranjena je u svim vinograđarskim, umereno toplim područjima sveta, a naročito u Italiji, Kaliforniji, Francuskoj i dr. I u Jugoslaviji se brže rasprostranjuje, naročito u Smederevskom Podunavlju.

Kajsija (f. Rosaceae, pf. Prunoideae, rod Armeniaca) je voćka srednjih razmera (5—8 m) i kratkog veka, i prilagođena na toplija, vinogradarska područja umerene klime. Evropske i američke sorte (kojih ima oko 400) potiču od vrste Armeniaca vulgaris, Lam. (sin. Prunus armeniaca var. typica Max. i P. armeniaca L.). Ima sorti koje potiču i od vrsta Armeniaca sibirica L. i A. manshurica Koelne, koje se odlikuju otpornošću prema mrazevima, kao i od vrsta P. armeniaca var. typica Max. i P. pliaefolia Salisb. Kajsija se gaji u toplijim vinogradarskim područjima svih kontinenata, a naročito u Evropi i Americi, a manje u Aziji, Africi i Australiji. Međutim, korisnost ove voćke, uslovljena brzim razvitkom, obilnom rodnošću i upotrebnom vrednošću plodova, umanjena je neredovnom rodnošću i apopleksijom (naglim uginjavanjem), čiji su krajnji uzroci svakako vezani za njeno kratkotrajno i nestabilno zimsko mirovanje. I u Jugoslaviji spada u rasprostranjenije vrste voćaka.

Trešnja (f. Rosaceae, pf. Prunoideae, pod. Prunus), je drvo većih razmera (15 do 25 m) i dugog veka (do 100 i više godina). Gajene sorte trešnje, kojih do sada ima preko 1500, potiču od vrsta Prunus avium L. (sin. Cerasus avium L.). Spada u najranije domestikavane voćke, naročito u zemljama Sredozemlja. Ima značaja po tome što njeni plodovi sazrevaju najranije, već krajem aprila, i unose osveženje na tržištu i u potrošnji voća. Odlikuju se i dovoljnom otpornošću prema mrazevima, iako potiču iz relativno toplih područja. U Jugoslaviji je ima najviše u Smederevskom Podunavlju, oko Ohrida i u području Brda (Slovenija).

Višnja (f. Rosaceae, pf. Prunoideae, rod Prunus) je drvo manjih do srednjih razmera (3 do 12 m) i relativno dugog veka (i preko 30 godina). Najviše sorti višanja, koje inače nisu mnogobrojne, potiču od vrste Cerasus vulgaris Mill. (sin. Prunus cerasus L. i P. acida Erhr.), zatim od Cerasus fructicosa Pall. Neke sorte višanja su poreklom od vrsta Cerasus tomentosa Thniv. i C. besseyi Baily. Smatra se da je Cerasus vulgaris Mill. u stvari spontani hibrid između C. fructicosa Pall. i C. avium L. U oplemenjivanju višanja na otpornost prema mrazevima I. V. Mičurin je koristio kao ishodni materijal i cremžu (Prunus paduus L.).

Po rasprostranjenosti višnja uglavnom prati trešnju.

Kao podloga za trešnje i višnje ima značaja i rešeljka ili magriva, Prunus mabaleb L.

Jezgraste voćke

Orah (f. Juglandaceae, rod Juglans) je drvo velikih razmera (15—30 m više sa 80—150 cm u prečniku) i dugog veka (od 200—300 god.). Orah je istovremeno i šumsko drvo izvrsnih tehnoloških osobina i voćka koja daje dragocene plodove, značajne izvore jestivog ulja i proteina od dosta velike biološke vrednosti. Karakteriše se jednospolnošću (monecijom) i aneomofilnim oprašivanjem. Najveći broj sorti oraha, koje inače nisu mnogobrojne, potiču od vrste Juglans regia L. (sin. J. fallax Dode). Pored ove poznato je još petnaestak vrsta ovog roda: J. nigra, J. rupestris, J. californica, J. manshurica, J. cinerea, J. siboldiana i dr. Smatra se da je prvobitni centar filogeneze oraha obuhvatio Kinu, Srednju Aziju, Avganistan i Iran, odakle je tokom vremena zahvatao prostrana područja Kavkaza, Kurdistana, M. Azije, Balkana, Srednje Evrope i dr. U današnje vreme se dosta gaji u Francuskoj, Italiji, Kaliforniji, Srednjoj Aziji, Ukrajini, Moldaviji i dr. Gajene sorte oraha su relativno osetljive prema mrazevima, pa se mogu uspešno gajiti samo u dovoljno toplim područjima. U Jugoslaviji orah je rasprostranjen pokraj reka i rečica, ali u vidu populacija, jer se razmnožava isključivo generativno.

Sl. 8. Orah pekan (Cary olivaeformis Nutt.): 1-list, 2-muška cvast, 3-jezgra ploda (Kordon).
Izostavljeno iz prikaza

Orah pekan (f. Juglandaceae, rod Carya) je drvo veoma velikih razmera (30—60 m visine), s prečnikom debla od 2 m, i veoma dugovečno (sl. 8). Rod Carya obuhvata dvadesetak vrsta, od kojih većeg značaja po visokom kvalitetu plodova ima samo jedna vrsta — Carya olivaeformis Nutt. Plodovi su mu sakupljeni u grupe od 3—10, dugački su 5—8 cm, S tankom ljuskom, veoma su ukusni i sadrže do 77% ulja i do 19% proteina. Spontano raste u S. Americi. Pogodan je za plantaže, vetrozaštitne pojaseve i drvorede. U Rusiju je introdukovan tek krajem prošlog veka i dobro uspeva u crnomorskim pobrđima Kavkaza. Otporniji je prema mrazu nego J. regia L. U Jugoslaviji nije rasprostranjen.

Badem (f. Rosaceae pf. Prunoideae, rod Amygdalus) je drvo osrednjih razmera (5—8 m) i relativno dugog veka (prosečno 45 godina, ali dostiže 100 i više godina). Po botaničkim karakteristikama pripada koštičavim, i po osobini plodova (jestiva je samo jezgra) — jezgrastim voćkama. Odlikuje se otpornošću prema suši, dok ga ugrožavaju zimski mrazevi od —25° i pozna prolećni mrazevi, kojima je izložen usled nestabilnog i kratkog zimskog mirovanja i veoma ranog cvetanja. Rodu Amygdalus pripada oko 40 vrsta, među kojima je samo u SSSR nađeno 16 vrsta. Kao rodonačelnik gajenih sorti badema najveći značaj ima vrsta Amygdalus communis L. (sin. A. communis var spontanea Korsh i Prunus amygdalus Stockes). Za oplemenjivanje je od značaja d niski stepski badem bobovnik — A. nana l., niski žbun (1—1,5 m), čiji plodovi nisu jestivi, jer je veoma otporan prema mrazevima. Kao primarni areal badema smatraju se Sirija, Mesopotamija, Južni Iran, Avganistan i Centralna Azija. U ovim područjima nalaze se mnogobrojne forme badema, najrazličitijih osobina, naročito plodova.

Veoma kratko i nestabilno zimsko mirovanje uslovljava prerano buđenje vegetacije badema, tako da se on može i u januaru rascvetati, čime je često ugrožen i umerenijim mrazevima. Zbog toga se badem nalazi na granici između listopadnih i suptrop9kih voćaka, iako ima sorti koje docnije cvetaju i koje su otpornije prema mrazu.

Leska (f. Betulaceae, rod Corylus) je najčešće polužbun ili žbun, a nekad i drvo manjih i osrednih razmera (3—10 m) i dosta dugog veka (50—80 godina), čiji plodovi imaju veliku hranljivu vrednost, naročito kao izvori ulja i proteina. Sorte gajene leske, kojih ima svega nešto preko 100, poreklom su od vrsta: Corglus avellana L., (sin. C. sylvestris Salisb.), C. maxima Mill, (sin. C. tubulosa Willd., C. avellana var. Lond i C. Lambertic Lond.) i C. pontica Koch. Lešnik se nalazi u divljem stanju u listopadnim šumama, naročito u bukovim šumama, Južne Evrope, Kavkaza, Krima, Male Azije, Sirije i dr. Gaji se u dosta ograničenoj meri.

Pistacija (f. Anacardiaceae) je drvo umerenih razmera (do 10 m) i vrlo dugovečno (živi do 300 godina), koje daje jezgraste plodove (do 2 cm dužine, sa velikim sadržajem ulja do 30°/o i proteina). Pogodna je za pošumljavanje, šumske zaštitne pojaseve i drvorede. U divljem stanju

nalazi se i u kulturi, u kojoj su zastupljene gajene sorte, pogodne za plantaže pistacije.

Pitomi kesten (f. Fagaceae, rod Castanea) je šumsko drvo velikih razmera (20—35 m visine, sa 1,5—2 m u prečniku debla) i vrlo dugovečno (živi 300 godina, a nisu retki primerci koji dostižu i starost od blizu 1000 godina), koje daje vrlo hranljive plodove (sl. 9). Zastupljen je u slobodnoj prirodi sa više vrsta, od kojih su kao rodonačelnici gajenih sorti ili kao ishodni materijal za oplemenjivanje naročito značajne: Castanea sativa Mill. (sin. Fagus castanea L., Castanea vulgaris Lamm., i Castanea vesca Gaerth.), C. dentata Borkla, C. crenata Sieh, et Ducc. i C. pumila Mill. Castanea sativa Mill. je rasprostranjena u područjima Kavkaza, Abhazije, Gruzije, Adžarija, Male Azije, J. Evrope. C. dentata Borkh rasprostranjena u S, Americi, a C. crenata Sieb. et Ducc. i C. pumila Mill. — u Japanu i Kini, i imaju vrednosti za oplemenjivanje, jer su otporne prema opasnoj parazitnoj gljivi Endothia parasitica. Castanea sativa Mill. je rasprostranjena u nekoliko naših područja, a naročito oko Dečana i Gostivara.

Dren (f. Cornaceae, rod Cornus) je omanje drvo (3—8 m visine), s ‘plodom sitnom koštunicom crvene ili žute boje, pogodnim za preradu. U divljem stanju je rasprostranjen u listopadnim šumama, a u kulturi — vrlo malo.

Suptropske voćke

Agrumi ili citrusi su zajedničko ime za četiri voćne vrste koje u prostranim područjima imaju veoma veliki društveno-privredni značaj, čiji plodovi predstavljaju značaj predmet trgovine u nacionalnim i međunarodnim razmerama i sirovinu za konzervnu industriju, jer manifestuju veliku hranljivu i dosta izraženu dijetoprofilatičnu i dijetoterapeustku vrednost (zahvaljujući sadržaju vitamina naročito C, a manje A i B). To su narandža (Citrus aurantium L., sin C. sinensis L. (Osbeck), C. aurantium var sinensis L. i C. aurantium Lour et Auct.), mandarina i klementina (C. tamurana Tan., C. unshiu Marc. i C. nobilis Lom, sin C. reticulata Blanco), limun (C. limonium Burm., C. limonia L. sin., C. aurantium var. grandis L.) i grejpfrut (C. paradisiae Marcf, sin: C. aurantium var. decumana L. i C. decumana L.). Svi pripadaju f. Rutaceae i rodu Citrus, koji obuhvata 16 vrsta. Odlikuju se osetljivošću prema mrazevima. Limuni su ugroženi na —4°, narandže na —7° a mandarine i klementine na —8°. Agrumi su rasprostranjeni u velikom broju suptropskih područja svih kontinenata, a naročito u Floridi, Kaliforniji, Španiji, Italiji, S. Africi, J. Americi (naročito u Braziliji), Izraelu, Grčkoj, Indiji, Kini, Japanu i dr. U Jugoslaviji uspevaju u uzanom obalskom području od Dubrovnika do Ulcinja i na nekim ostrvima — na Hvaru i Korčuli.

Narandža (C. aurantium L.) je drvo osrednje veličine (10—12 m visine), s kompaktnom okruglom krošnjom i vrlo dugovečno (živi i 200 i više godina).

Mandarina (C. nobilis Lom.) je slična narandži, ali joj je krošnja manje kompaktna, a plodovi su joj sitniji, pljosnato-okrugli i slađi.

Grejpfrut (C. paradisii Marcf), je drvo osrednjih razmera, s ređom krošnjom nego narandža, s krupnim plodovima (do 600 g) specifičnog nakiselo-gorčivog ukusa.

Limun (C. limonium Burm.) je drvo manjih razmera (3—5 m), sa osrednjim plodovima (do 120 g) bogatim kiselinom (do 8°/o i vitaminom C).

Pomelo ili šedok (C. grandis L.) je dosta veliko drvo koje daje krupne plodove.

Maslina (f. Oleaceae) je suptropsko drvo srednjih razmera (10—12 m visine) veoma dugovečno živi do 1000 god. i duže i otporno prema suši, čiji su plodovi značajan izvor odličnog jestivog ulja (do 75%). Sorte masline, kojih ima nešto preko 500, potiču od vrste Olea europea L. Pored pšenice i vinove loze maslina je od davnina igrala važnu ulogu u razvitku civilizacije, jer je pružala ne samo visoko kvalitetnu hranu već i ulje za osvetljenje. Temperatura od —12 do —15° je ugrožava. Najviše je rasprostranjena u zemljama Sredozemlja. Rasprostranjena je u našem relativno uzanom obalskom pojasu i mnogim ostrvima, naročito od Dubrovnika i Ulcinja.

Smokva (f. Moraceae) je drvo osrednjih razmera (do 15 m visine), a katkad je samo polužbun. Odlikuje se dugovečnošću (živi do 200 i više godina). Krošnja je razvedena i retka. Lišće je dekorativno. Plodovi su nežni, slatki, ukusni i pogodni za sušenje. Mnogobrojne sorte smokve potiču od vrste Ficus carica L. Rasprostranjena je u Sredozemlju i drugim suptropskim područjima.

Japanska jabuka (f. Ebenaceae, rod Diospiros) je suptropsko drvo osrednje veličine (do 15 m visine), sa visokookruglom krošnjom, dekorativnim krupnim lišćem i osrednje krupnim pljosnato okruglim ili ovalnim plodovima. Pored vrste Diospyros kaki L., od koje potiču gajene sorte japanske jabuke, poznate su još dve vrste D. lotus L. i D. virginiana L.

Njen areal se uglavnom podudara s arealom masline.

Japanska mušmula (f. Rosaceae, rod Ergobotria, vrsta E. japnica Lindl.) je omanje drvo s krupnim dekorativnim lišćem i sočnim ukusnim plodovima narandžastožute boje. Rasprostranjena je u Indiji, Zapadnoj Kini, Južnoj Evropi i na Kavkazu.

Šipak ili nar (f. Punicaceae, rod Punica, vrsta Punica granatum L.) je polušib ili omanje drvo (2—2,5 m visine) s krupnim plodovima (do 800 g), punim sočnih i ukusnih, osvežavajućih bobica. U divljem stanju nalazi se u području Sredozemlja, a gaji se u Azerbejdžanu, srednjoazijskim republikama, u dagestanskoj i krimskoj oblasti, kao i u zemljama Srednjeg Istoka. U Jugoslaviji je zastupljen poglavito u divljem stanju u jadranskom području, ali se gaji u Valandovu, u kojem se ističu sorte s visokim kvalitetom plodova.

Rogač (Ceratonia siliqua L.) je sutropsko drvo velikih razmera i dugovečno, s jestivim plodovima u obliku krupnih zadebljalih i slatkih mahuna (sa oko 40% šećera), koje se koriste pretežno kao stočna hrana.

Avokado (f. Lauroceae, rod Persea) je drvo velikih razmera (do 20 m visine), s krupnim i vrlo hranljivim plodovima (do 40 mm dužine, s 2°/o proteina i do 30% ulja) i vrlo dugovečno (živi do sto godina). Ovaj rod obuhvata preko 50 vrsta, od kojih se Persea gratissima Gaer. Th. smatra kao rodonačelnik gajenih sorti avokada, koje su rasprostranjene u suptroskom području, a najviše u Americi i na Kanarskim ostrvima.

Žižulja (f. Phamnaceae, rod Zizgphus, vrsta Zizyphus jujuba Mill.) je listopadni žbun ili drvo (9—15 mm visine), s plodom u vidu mesnate koštunice, do 2 cm dužine, sa preko 55% šećera i do 3% proteina. Pored ove rodu Zizyphus pripada još pedesetak vrsta žižulja. Gaji se najviše u Sredozemlju, Japanu i Kini.

Azimina (F. Anonaceae, vrsta Asimina triloba Dan.) je omanje drvo, s širokom krošnjom i krupnim lišćem koje zimi otpada, sa izduženim ukusnim plodovima (do 100 g težine) koji sadrže i preko 18% šećera Uspeva u vlažnim suptropskim područjima, naročito Kavkaza.

Urma (F. Palmaceae, vrsta Phaenix dactilifera L.) je suptropska palma velikih razmera (do 30 m visine) s veoma ukusnim ovalnim plodovima u vidu koštice koji sadrži i do 70% šećera, 2,5% ulja i 2% proteina. Poreklom je iz Afrike i Kine. Izdrži do —12°.

Fejoa (f. Murtaceaea, vrsta Feijoa selleviana Berg.) je dekorativan žbun (do 4 m visine), koji izdrži do — 12°, s veoma ukusnim plodovima u vidu bobice, zelene boje, veličine krupnije šljive, sa 6—10% šećera, 1,5—3,6% kiseline (i 2,1—3,9 mg joda na 1 kg plodova). Gaji se u području Crnog mora (Kavkaz i Krim).

Planika (f. Ericaceae, rod Arburus, vrsta Arbutus unedo) je zimzeleno dekorativno drvo (5—12 m visine) s jagodastim plodovima, pogodnim za preradu (marmeladu, žele, džem). Rasprostranjena je u Gruziji, Azerbejdžanu, na Krimu, a u nas u Crnogorskom području oko Bara.

Jagodaste voćke

Dud (f. Moraceae, rod Morus) je drvo velikih razmera (25 m i više) i dugog veka (do 500 godina). Rod Morus obuhvata 18 vrsta. Najvažnije su: M. alba (s belim plodovima), M. nigra (s cmim plodovima) i M. rubra (s crvenim plodovima). Ima vehki značaj po jakoj kserofilnosti, po korisnosti lišća (M. alba) za sviloprelju (Bombix mori), po pogodnosti za suzbijanje erozije, po tehničkoj vrednosti drveta, pa i po upotrebljivosti plodova (naročito kao hrana za živinu). Ipak je malo rasprostranjen, i u nas i u svetu (sa izuzetkom Makedonije, oko Đevđelije).

Jagoda (f. Rosaceae, rod Fragaria, vrsta Fragaria annanassa Duch., sinonim F. grandiflora Erhr.) je zeljasta dugovečna biljka veoma malih razmera, sklona jakom bokorenju, sa izvrsnim plodovima od velike upotrebne vrednosti. Gajene sorte (preko 2000) su postale ukrštanjem. F. chilensis i F. virgginiana. U divljem stanju je veoma rasprostranjena u prostranim područjima umerene klime Evrope, J. Amerike i S. Amerike. Plemenite sorte gaje se u čitavom svetu, a naročito u SAD, SSSR, V. Britaniji, Francuskoj, Poljskoj, SR Nemačkoj, Bugarskoj, Jugoslaviji i dr. U nas je ima najviše u području Smedereva.

Aktinidija (f. Dilleniaceae, vrsta Actinidia kolomikta) je dugovečna zeljasta lijana,rasprostranjena u divljem stanju u prostranim predelima Dalekog Istoka (sl. 10). Odlikuje do vrlo hranljivim plodovima u obliku izdužene bobice, bogate vitaminom C. Nju je uveo u kulturu I. V. Mičurin osamdesetih godina prošlog veka. U poslednje vreme se rasprostranjuju sorte stvorene u Novom Zelandu, koje se karakterišu mnogo krupnijim plodovima nego divlja aktinidija.

Malina (f. Rosaceae, rod Rubus) je mala izrazito žbunasta drvenasta biljka (do 1,5 m visine), s plodovima vrlo ukusnim, aromatičnim i pogodnim za preradu. Mnogobrojne sorte potiču od vrste Rubus idaeus L (s nekoliko podvrsta), ali su neke postale i od R. neglectus Peck, i R. occidentalis L. Uspeva u svim dovoljno vlažnim područjima umerene klimatske zone. U našoj zemlji gaji se najviše u područjima Čačka i Valjeva, vrlo često u konsocijaciji sa šljivom i jabukom.

Kupina (j. Rosaceae, rod Rubus) je trnoliki žbun (do 1,5 m visine) s visokokvalitetnim plodovima, pogodnim za preradu. Rasprostranjena je pretežno u divljem stanju. Evropske gajene sorte potiču najviše od vrste R. caesius, ali su u postanku kupina učestvovali i hibridi evropskih i američkih kupina. U našoj zemlji veoma je rasprostranjena kupina u divljem stanju s mnoštvom formi.

Ribizla (f. Grossulariaceae, rod Ribes) je nizak razgranat žbun (retko viši od 1,2 m), koji daje vrlo ukusne plodove grupisane u grozdove, pogodne za tehnologiju, naročito za želea i sokove. Većina sorti ribizle potiče od vrste. R. vulgare Lam. (sin. R. sativum Syme, R. domesticum Janck. i R. silvestris Aedl.), R. nigrum L. (sin. R. olidum Moenech. i Grossularia nigrum Rupr.), R. rubrum L. (sin. R. inerme Gmel. i R. acidum. Trorez), R. petraeum Wulfen (sin. R. carpaticum Kit.) i R. album L. (sin. R. aureum Pursh.). Ovde se vidi kakvi su plodovi pojedinih sorti koje pripadaju navedenim vrstama (nigrum-crni, rubrum-crveni, album-beli). Plodovi crnih ribizh su vrlo bogati vitaminom C (do 200 mg°/o). Ribizla se gaji u celom svetu, a u manjoj meri, jer treba mnogo radne snage za berbu njenih plodova. Crna ribizla je rasprostranjena naročito u zapadnoevropskim zemljama.

Ogrozd (f. Grossulariaceae, rod Ribes, vrsta Grossularia reciinata Mill., sin. R. grossularia L., R. reclinatum L., R. uva-crispa Palt. i G. reclinata var. vulgare) je razgranat bodljikav žbun (visok oko 80—100 cm), sa ukusnim plodovima pogodnim za preradu. U divljem stanju nalazi se u Z. Ukrajini i Z. Evropi, a naročito u Holandiji, Belgiji, V. Britaniji i dr. Domestikacija i oplemenjivanje ogrozda vrši se uglavnom tek od polovine 16. veka. Nije mnogo rasprostranjen.

Borovnica je divlja žbunasta biljka sa sitnim plodovima pogodnim za preradu. Pripada vrsti Vaccinium myrtillus L., V. vitis idaea i V. ulliginosum L. (sl. 11). U toku poslednjih pedesetak godina u SAD je stvoreno tridesetak sorti s krupnim plodovima (New Jersey, SAD). U planinama Balkana rasprostranjena je u divljem stanju. Karakteriše se time što iziskuje veoma kiselo zemljište. Razvija se žbunasto, s visinom od 1—1,5 m. Iz navedenog se vidi da je ovo voćka koja se poslednja uvodi u kulturu.