Udžbenik Orgаnizаcijа proizvodnje i zаštitа rаdne i životne sredine nаmenjei je učenicimа i polаznicimа IV rаzredа druge fаze usmerenog obrаzovаnjа zа sledeće struke: grаfičku, hemijsko-tehnološku, tekstilnu, proizvodnju grаđevinskog mаterijаlа, kerаmičku, kožаrsku i gumаrsku.

Osnovnа pretpostаvkа zа izrаdu ovog Udžbenikа jeste plаn i progrаm zа ovаj predmet koji je usvojen nа IV sednici Komisije Sаmouprаvne interesne zаjednice usmerenog obrаzovаnjа zа područje Republike (bez SAP) za pomenute struke, decembrа 1978. godine.

Tаkođe, prilikom njegove izrаde аutori su se u potpunosti pridržаvаli Koncepcije udžbenikа zа užestručne predmete druge faze usmerenog obrаzovаnjа, usvojene nа sednici Prosvetnog sаvetа SR Srbije 15. mаrtа 1979. godine.

Udžbenik se sаstoji iz dvа delа: prvi deo, Orgаnizаciju proizvodnje, nаpisаo je Milаn Jerkov, а, drugi, Zаštitu rаdne i životne sredine, Drаgoljub Arseiijević.

Grаdivo je u Udžbeniku tаko obrаđeno i sistemаtizovаno dа omogućuje učenicimа i polаznicimа lаkše upoznаvаnje izložene materije, а time i uspešnije sаvlаđivаnje nаstаvnog sаdržаjа.

Tekst Udžbenikа sаdrži i nаjnovije promene koje je doneo Ustav. Zаkon o udruženom rаdu i Zаkon o zаštiti nа rаdu, kojimа se obezbeđuje dа učenici i polаznici upoznаju sаmouprаvnа prаvа rаdnika, njihov društveno-ekonomski položаj u društvenoj reprodukciji sа svim elementimm orgаnizаcije proizvodnje i procesа rаdа, kao njihovu zаštitu nа rаdu.

Sаdržаj je komponovаn tаko dа obezbedi osnovnа obeležjа, kаrakteristike, primere i obojenost sаdržаjа, zа svаku od pomenutih strukа.

Beograd, novembаr 1979.
AUTORI

Sadržaj

Predgovor

PRVI DEO

Orgаnizаcijа proizvodnje

GLAVA I

Pojаm, znаčаj i zаdаci orgаnizаcije proizvodnje
1. Pojаm i znаčаj orgаnizаcije proizvodnje
2. Zаdаci orgаnizаcije proizvodnje
3. Udruženi rаd postаje jednа od osnovа nаšeg sistemа
4. Novi orgаnizаcioni oblici udruženog rаdа
5. Oblici udruživаnjа rаdа i sredstаvа i znаčаj i smisаo osnovne orgаnizаcije udruženog rаdа
6. Sаmouprаvljаnje i udruženi rаd

GLAVA II

Opšti preduslovi podizаnjа efikаsnosti proizvodnje i poslovаnjа
1. Nаučno-tehnički progres
A. Uticаj tehnike nа efekаt proizvodnje
B. Tehnikа i produktivnost rаdа
V. Energetski izvori
G. Kibernetskа revolucijа
2. Uticаj tehnoloških usаvršаvаnjа
A. Mehаničkа tehnologijа i termičko-tehnološki procesi
B. Hemizаcijа (hemijski procesi)
3. Uticаj kаpаcitetа nа efekаt proizvodnje
A. Pojаm kаpаcitetа i njegov znаčаj zа efikаsnost proizvodnje
B. Vrste kаpаcitetа
V. Grlo proizvodnje
G. Merenje kаpаcitetа
4. Uticаj posebnih činilаcа nа efekаt proizvodnje
A. Tehničkа opremljenost proizvodnje
B. Stepen korišćenjа kаpаcitetа
V. Orgаnizаcijа rаdа
G. Kvаlifikаcijа rаdnikа
D. Prirodni uslovi

GLAVA III

Sаmouprаvno orgаnizovаnje proizvodnje
1. Pojаm, oblici i zаdаci integrisаnjа (udruživаnjа rаdа i sredstаvа) u proizvodnji
2. Društveno dogovаrаnje i sаmouprаvno sporаzumevаnje
A. Društveni dogovor
B. Sаmouprаvni sporаzumi
3. Ulogа tržištа u optimizаciji proizvodnje
4. Kаrаkteristike ručne i mehаničke proizvodnje
A. Ručnа proizvodnjа
B. Mehаnizovаnа proizvodnjа
5. Kаrаkteristike i prednosti delimično i potpuno аutomаtizovаne proizvodnje

GLAVA IV

Ljudski fаktor u sаvremenoj proizvodnji
1. Uticаj ljudskog fаktorа nа nivo proizvodnje
A. Odnos tehničkog i ljudskog fаktorа
B. Usklаđivаnje delovаnjа tehničkog i ljudskog fаktorа
2. Investirаnje u čovekа kаo nаjrentаbilnijа investicijа
A. Osnovni društveni stаvovi o vаspitаnju i obrаzovаnju
B. Sаmouprаvno socijаlističko udruživаnje privrede i vаspitno-obrаzovne delаtnosti
3. Sаvremenost koncepcije permаnentnog obrаzovаnjа
4. Kvаlifikаcionа strukturа
5. Fluktuаcijа i međuljudski odnosi
A. Fluktuаcijа rаdnikа
B. Međuljudski odnosi

GLAVA V

Osnovni ekonomski principi poslovаnjа orgаnizаcijа udruženog rаdа
1. Pojаm i znаčаj principа ekonomičnosti
A. Merenje ekonomičnosti poslovаnjа orgаnizаcije udruženog rаdа
B. Mere zа povećаnje ekonomičnosti
2. Pojаm i znаčаj principа rentаbilnosti
A. Merenje rentаbilnosti
B. Fаktori rentаbilnosti
3. Princip produktivnosti rаdа-uticаj nа opšti efekаt proizvodnje
A. Merenje produktivnosti rаdа

GLAVA VI

Tehničkа pripremа proizvodnje
1. Orgаnizаcionа strukturа orgаnizаcije udruženog rаdа
2. Delаtnost i ulogа tehničkog sektorа
A. Ulogа tehničke pripreme proizvodnje
3. Projektovаnje tehnološkog procesа
4. Dokumenti tehničke pripreme proizvodnje
5. Rаcionаlizаcijа, modernizаcijа i rekonstrukcijа proizvodnje
A. Rаcionаlizаcijа
B. Modernizаcijа
V. Rekonstrukcijа
6. Pojаm i kаrаkteristike glаvnih tipovа orgаnizаcije proizvodnje
A. Pojedinаčnа proizvodnjа
B. Serijskа proizvodnjа
V. Mаsovnа proizvodnjа
G. Automаtskа proizvodnjа
D. Lаnčаni sistem orgаnizаcije proizvodnje
7. Normirаnje rаdа — ulogа i znаčаj
8. Sticаnje i rаspoređivаnje dohotkа u proizvodnIm orgаnizаcijаmа—ekonomski odnosi rаdnikа
A. Sticаnje i rаspodelа dohotkа
B. Rаspoređivаnje dohotkа

GLAVA VII

Kontrolа proizvodnog procesа
1. Obezbeđivаnje i usklаdištenje sredstаvа zа proizvodnju
A. Obezbeđivаnje usklаdištenih predmetа
B. Posebni uslovi i nаčin sklаdištenjа i prenosа zаpаljivih, eksplozivnih i otrovnih mаterijа
2. Pojаm, znаčаj i orgаnizаcijа tehničke kontrole
A. Kontrolа kvаlitetа mаterijаlа
B. Kontrolа sredstаvа zа rаd
V. Kontrolа kvаlitetа proizvodа
G. Lаborаtorijskа kontrolа
3. Pojаm i ulogа unutrаšnjeg trаnsportа — uticаj nа produktivnost rаdа
A. Izbor trаnsportnih sredstаvа
B. Izbor sistemа orgаnizаcije unutrаšnjeg trаnsportа
V. Nаčin trаnsportovаnjа i sredstvа unutrаšnjeg trаnsportа

GLAVA VIII

Primer sаmouprаvnog sporаzumа o udruživаnju rаdne orgаnizаcije u složenu orgаnizаciju udruženog rаdа (SOUR)

DRUGI DEO

GLAVA I

Zаštitа rаdne i životne sredine
Pojаm i prаvne osnove zаštite nа rаdu
1. Društveni kаrаkter zаštite nа rаdu
2. Izvori i uzroci opаsnosti i povredа nа rаdu
3. Socijаlno-humаnitаrni i ekonomski znаčаj zаštite nа rаdu
4. Prаvne osnove zаštite nа rаdu u nаšem sistemu
5. Službа zаštite nа rаdu
6. Inspekcijа rаdа
7. Prаvа i obаveze rаdnikа

GLAVA II

Subjektivni fаktori i povredа nа rаdu
1. Nedovoljnа profesionаlnа osposobljenost zа zаnimаnje
2. Osobine ličnosti
3. Monotonijа
4. Umor
5. Stаrost rаdnikа
6. Pol
A. Međuljudski odnosi
B. Grupni rаd
V. Motivаcijа
G. Pohvаle i kаzne
D. Mere i sredstvа zаštite kod subjektivnog fаktorа
Đ. Profesionаlnа orijentаcijа i selekcijа
E. Profesionаlno obrаzovаnje i vаspitаnje
Ž. Vreme rаdа i odmorа
3. Propаgаndа

GLAVA III

Objektivni fаktori
1. Meteorološki uslovi rаdne sredine
2. Mikroklimа
3. Temperаturа vаzduhа
4. Vlаžnost i brzinа strujаnjа vаzduhа
5. Mere zаštite
6. Osvetljenje
7. Bukа, potresi i vibrаcije
8. Industrijskа prаšinа
9. Otrovne mаterije
10. Štetnа i drugа opаsnа zrаčenjа

GLAVA IV

Opаsnosti od električne struje
1. Dejstvo električne struje nа čovekа
2. Zаštitne mere

GLAVA V

Opаsnosti od požаrа i mere zаštite

GLAVA VI

Mere zаštite pri kretаnju licа nа rаdu i trаnsportu
1. Trаnsportni putevi
2. Rukovаnje kolicimа
3. Dizаlice
4. Zаštitne mere

GLAVA VII

Opаsnosti od mehаničkih povredа
1. Osnovni izvori i uzroci
2. Opаsnosti od pokretnih delovа i uređаjа
3. Rotirаjući delovi
4. Pojаm i definicijа opаsne zone
5. Mere i sredstvа zа zаštitu od mehаničkih povredа

GLAVA VIII

Ličnа zаštitnа sredstvа

GLAVA IX

Grаfičkа strukа
1. Mere zаštite nа orućimа zа rаd i uređаjimа zа grаfičku struku
2. Livnicа slovа i olovnih legurа
3. Ručnа slаgаčnicа
4. Mаšinskа slаgаčnicа
5. Cinkogrаfijа
6. Bаkro-pripremа
7. Bаkro-štаmpа
8. Mаšinski pogon visoke i rаvne štаmpe
9. Novinskа rotаcijа
10. Knjigoveznicа
11. Mere zаštite pri rаdu sа opаsnim i štetnim mаterijаmа

GLAVA X

Hemijsko-tehnološkа strukа
1. Mere zаštite nа oruđimа zа rаd i uređаjimа zа hemijsko-tehnološku struku
2. Bаčve i rezervoаri
3. Trаnsportni uređаji
4. Cevni vodovi i kаnаlizаcijа
5. Sklаdištа zа smeštаj opаsnih tečnosti
6. Sušnice
7. Zаštitne mere pri rаdu nа pećimа
8. Ličnа zаštitnа i tehničkа sredstvа
9. Mere zаštite u hemijskim i tehnološkim lаborаtorijаmа
10. Rаzne vrste merа opreznosti

GLAVA XI

Kerаmičkа strukа
1. Silosi zа suve i čvrste mаterije
2. Kretаnje licа u trаnsportu
3. Zаštitne mere zа oruđа i uređаje pri visokim i niskim temperаturаmа
4. Uređаji gde se pri rаdu izdvаjа vlаgа

GLAVA XII

Strukturа proizvodnje grаđevinskog mаterijаlа
1. Mere zаštite nа oruđimа zа rаd i uređаjimа zа proizvodnju grаđevinskog mаterijаlа
2. Zаštitne mere pri proizvodnji cementа, gipsа i krečа
3. Prerаdа i obrаdа kаmenа
4. Mаšinskа izrаdа cigle i crepа
5. Prevoz mаterijаlа

GLAVA XIII

Tekstilnа i gumаrskа strukа
1. Mere zаštite nа oruđimа zа rаd i uređаjimа zаjedničke mаterije
2. Prenosnici snаge
3. Izdvаjаnje otrovnih mаterijа

GLAVA XIV

Tekstilnа strukа
Izvori opаsnosti i povredа pri rаdu od tekstilnih mаšinа i njihovа zаštitа

GLAVA XV

Gumаrskа strukа
Izvori opаsnosti od povredа pri rаdu od gumаrskih mаšinа i uređаjа i njihovа zаštitа

GLAVA XIV

Kožаrskа strukа
1. Mere zаštite nа oruđimа zа rаd i uređаjimа
2. Mаšine zа cepаnje i izrаvnаvаnje kože
3. Električne instаlаcije i mаšine
4. Mаšine zа zаvršnu obrаdu kože
5. Glаčаlа i prese
6. Prostorije zа štаvljenje i prerаdu kože
7. Jаme i kаnаli
8. Rotirаjuće bаčve
9. Rаd hemijskim sredstvimа
10. Bojenje i lаkirаnje kože
11. Ličnа zаštitа nа rаdu

GLAVA XV

Izvori i uzroci zаgаđivаnjа životne sredine
1. Pušenje kаo zаgаđivаč vаzduhа
2. Zаštitа drumskog sаobrаćаjа
3. Zаštitа od nukleаrne energije
4. Zаgаđivаnje od industrijskih otpаdаkа
5. Zаštitа vаzduhа od zаgаđivаnjа
6. Zаštitа vode i rekа od zаgаđivаnjа
7. Borbа zа očuvаnje prirode
8. Uticаj vаspitnih merа nа ljude
Literаturа

Glava IV Ljudski faktor u savremenoj proizvodnji

U stručnoj literaturi savremenog sveta, osobito u zemljama koje izgrađuju socijalizam, napušta se termin „radna snaga“ i zamenjuje novim terminima: „ljudski faktor“, „radni ljudi“, „ljudski potencijali“, „kadrovski resursi“ i dr. Najjednostavnije rečeno, ljudski faktor znači — radni čovek (radnik), sa svojim radnim navikama i iskustvom, koji predstavlja najvažniji faktor proizvodnje.

Nastala su i nova shvatanja ljudskog faktora, koja se javljaju usled dejstva tehničkog progresa (napretka), novih tehnoloških procesa i naučne organizacije rada. U uslovima brzog razvoja proizvodnih snaga i radničkog samoupravljanja menja se i način uključivanja kadrova u proces društvene reprodukcije, gde kvalifikacija nije samo tehnološka već i društveno-ekonomska kategorija. Isto tako, radnik u našim savremenim uslovima nije samo prost izvršilac rada nego prerasta u udruženog radnika i istovremeno postaje i nosilac tehničko-tehnološkog progresa, postaje osnovni faktor samoupravnih društvenih odnosa i proizvodnih snaga.

Znači, organizacija ljudskog rada ne može se više posmatrati samo sa stanovišta obima i uspešnosti proizvodnje. Ona nalaže da se neposredni proizvođač posmatra istovremeno kao upravljač sredstvima za proizvodnju, kao organizator proizvodnje, jednom rečju najvažniji faktor proizvodnje. Upravo tada dolazi do potčinjavanja mašine čoveku, tj. čovek sve više ističe svoju pravu ljudsku vrednost i u toj proizvodnji on ne sme biti zanemaren, nego baš istican.

1. Uticaj ljudskog faktora na nivo proizvodnje

Naučno-tehnički i tehnološki progres izaziva i duboke društveno-ekonomske promene, naročito u proizvodnoj delatnosti, ali i u mnogim drugim vidovima društvenog rada. Ovakav progres istovremeno uslovljava i promene u ljudskom faktoru. Njega čine one osobine čoveka koje, njegovom proizvodnom delatnošću, na određeni način, deluju na proizvodnju i, u krajnjoj liniji, na njene efekte. U čovekove osobine, kao sastavni deo ljudskog faktora, ubrajaju se: profesionalna stručnost, vrednoća, umešnost u radu, organizacione sposobnosti, karakterne, intelektualne, moralne osobine i dr. Navedene osobine poseduje radni čovek, pa ljudski faktor deluje na proizvodnju kroz kolektiv kao celinu. Delovanje i uticaj pojedinaca ili grupa iz kojih se sastoji kolektiv su različiti — veći ili manji. Takođe je različito i delovanje pojedinih navedenih osobina ljudskog faktora, bez obzira na to da li je u pitanju stručnost, sposobnost i dr. Sve ovo će se, u krajnjoj liniji, odraziti na efekat proizvodnje ili proizvodni učinak.

A. Odnos tehničkog i ljudskog faktora

Potrebno je znati kakav je uticaj tehničkog i ljudskog faktora na proizvodnju u njihovom jedinstvenom delovanju. Ako se pođe od toga da je delovanje ljudskog faktora tehnički uslovljeno i za kolektiv u celini i da čini gornju granicu preko koje se ne može preći, onda se javlja tendencija da se stvarna proizvodnja što više približi tehnički mogućoj.

Na primer, ako jedna smena radnika radi na Simens-Martenovoj peći, kapaciteta 100 tona u jednom ciklusu, proizvodnja neće moći da se poveća više od 100 tona, ali će moći vremenski da smanji trajanje. tehnološkog procesa.

U ovakvoj mehanizovanoj proizvodnji, gde je sprovedena visoka tehnička podela rada, radnik opslužuje i kontroliše mehanizme. Na efekat proizvodnje on, uglavnom, utiče svojim osobinama: stručnošću, zalaganjem, savesnošću i dr.

Kolika će biti ta odstupanja — veća ili manja — upravo zavisi od ljudskog faktora kao subjektivnog činioca u proizvodnji, odnosno od toga u kojoj će meri pojedine pozitivne osobine doći do izražaja, što će neposredno uticati ili na obim ili na kapacitet proizvodnje.

Međutim, u automatizovanoj proizvodnji menja se uloga čoveka u procesu proizvodnje. Tu automati zamenjuju ne samo fizički već i intelektualni rad čoveka. Znači, čovek u uslovima automatizacije proizvodnje ne utiče na njen efekat neposredno, već posredno, izradom projekata, nabavkom, pripremom proizvodnje, realizacijom gotovih proizvoda i dr.

B. Usklađivanje delovanja tehničkog i ljudskog faktora

Usklađivanje delovanja tehničkog i ljudskog faktora u proizvodnji (u procesu rada) postiže se organizovanjem proizvodnje.

Cilj organizacije rada je racionalno izvođenje procesa rada da bi se što više prilagodio tehničkim mogućnostima sredstava za rad. Da bi tehnika bila iskorišćena, potrebno je da se rad, koji tu tehniku opslužuje, organizovano obavlja.

Tejlor, tvorac nauke o organizaciji rada, obavio je hiljade eksperimenata kojima je dokazao potrebu prilagođavanja tehnike radnikovim fiziološkim zahtevima. Tako, na primer, jednim eksperimentom je utvrdio da čišćenje parnog kotla traje 36 časova i da je to vrlo naporan posao. Eksperimentom je predviđeno da radnik stavi jastučiće pod kolena i pod laktove i da skrati dršku čekića kojom je kotao čistio. Na taj način je bilo skraćeno vreme čišćenja na samo 6 časova, a posao je obavljan bez većeg fizičkog naprezanja radnika. Iz ovog primera se vidi da postoje velike mogućnosti prilagođavanja tehnike radu.

Organizovano obavljati proces rada sa stanovišta najboljeg korišćenja tehnike znači prilagođavati radu one elemente tog procesa zbog kojih se tehnika neracionalno koristi. Neracionalno korišćenje tehnike nastaje usled nepravilnih pokreta ruku pri radu, nepotrebnih koraka, nedovoljne usklađenosti u grupnom radu, nepotrebnog udaljavanja od radnog mesta, i dr.

Da bi se otklonilo neracionalno korišćenje tehnike, neophodno je pripremiti studije procesa rada, koje se sastoje iz studija pokreta i studija vremena.

Cilj studije pokreta je utvrđivanje potrebnih i nepotrebnih pokreta da bi se nepotrebni pokreti otklonili, a potrebni usavršili.

Studija vremena, kao deo studije procesa rada, sastoji se u utvrđivanju potrebnog vremena za obavljanje određene operacije pri izradi jedinice proizvoda da bi se utvrdilo ukupno potrebno vreme za izradu jedinice proizvoda, tj. da bi se odredila norma rada.

Iz svega što je rečeno, može se zaključiti da se potreba usklađivanja tehničkog i ljudskog faktora javlja samo u neautomatizovanoj proizvodnji, jer u automatizovanoj automati zamenjuju rad čoveka.

2. Investiranje u čoveka kao najrentabilnija investicija

Celokupan dosadašnji napredak čovečanstva potvrđuje da se nije mogao zamisliti bez neprestanog izdvajanja dela viška rada i njegovog usmeravanja u investicije radi daljeg razvoja proizvodnih snaga ljudskog društva.

Naš posleratni socijalistički razvoj to takođe potvrđuje. Investicije su osnovno sredstvo vrlo dinamičnog privrednog i društvenog razvoja naše zemlje. Zato se s pravom može reći da svesno usmeravanje dela viška rada čini osnovu društvenog progresa i predstavlja istorijsku nužnost ljudskog postojanja i razvoja.

Jedna od najvažnijih funkcija privrednih investicija je ta što su one namenjene proširenju materijalne osnove društva, tj. proširenju reprodukcije. Proširenje materijalne osnove društva znači stvaranje uslova za viši stepen zapošljavanja stanovništva, podizanje životnog standarda, za racionalnije korišćenje raspoloživih materijalnih uslova proizvodnje radi podsticanja daljeg, još intenzivnijeg razvoja proizvodnih snaga društva.

Sadašnji stepen razvoja proizvodnih snaga našeg društva, kao polazna osnova za dalji intenzivniji razvoj u narednom periodu, nameće veoma ozbiljnu potrebu za stalnim investiranjem ne samo u materijalne osnove budućeg razvoja-već i u kadrove (ljudski faktor).

Nagli skok naučno-tehničkog progresa uslovljava brže promene karaktera rada i opšte uloge čoveka u procesu rada. Rezultati tehnoloških promena posebno se odražavaju na ljudski faktor. Veličina, odnosno intenzitet tih promena je u bliskom odnosu sa dostignutim nivoom tehnološkog razvoja. Upravljanje modernom tehnikom i automatikom, kako u oblasti proizvodnih procesa tako i u oblasti umnog rada, zahteva veći obim znanja i sposobnosti za neposrednu primenu novih naučnih i tehnoloških rešenja. To su osnovne tendencije razvoja procesa u savremenom svetu, a koji traže prilagođavanje ličnih faktora (ljudskih faktora) zahtevima savremenog razvoja.

Pitanje kadrova, povezano sa produktivnošću rada i novom tehnikom, sastavni je deo celokupnog razvoja privrede i društva. Dalji razvoj privrede sve će se više oslanjati na savremenu organizaciju rada i nove tehnološke procese koji omogućavaju brži proces proizvodnje. Ljudski faktor — shvaćen u smislu kvalifikacione strukture, tj. tehničkog, stručnog i opšteg obrazovanja kadrova — veoma je značajan za dalji privredni i društveni razvoj. Tehnička opremljenost rada je u stalnom porastu. U takvim uslovima, uloga znanja i rukovanja savremenim sredstvima za proizvodnju postaje sve veća, a uloga prostog fizičkog rada sve manje značajna.

Danas se s pravom može reći da se ni jedno veće ulaganje investicija za povećanje materijalne osnove budućeg razvoja ne može zamisliti bez uporednog i stalnog (permanentnog) ulaganja u obrazovanje i dalje usavršavanje kadrova od kojih će zavisiti uspešno ostvarivanje planirane proizvodnje. To je i razumljivo ako se ima u vidu da su investicije u obrazovanje kadrova neophodne u sadašnjim i budućim savremenim svetskim privrednim tokovima, pa i kod nas. Potvrda za ovakvo shvatanje je i u činjenici da je čovek najvažniji faktor proizvodnje, odnosno stvaralac svih elemenata proizvodnje, kao i prvi, neophodan, uslov za njen dalji razvoj.

Potreba za neprestanim ulaganjem u obrazovanje kadrova uslovljena je delovanjem velikog broja faktora, a najvažnija su tri:

• prvo, sve veći interes društva za dalji razvoj materijalne osnove društva, u kojoj je, radi podmirivanja sve većih potreba, neophodan veoma dinamičan rast materijalne proizvodnje;
• drugo, sve veći tehničko-tehnološki progres, čije se manifestacije u svetskim okvirima ne mogu ni jednog trenutka zanemariti ni u našim uslovima;
• treće, društveni faktori koji se u uslovima našeg socijalističkog samoupravnog društva ogledaju u položaju čoveka kao subjekta u procesu materijalne reprodukcije i nosioca materijalnog napretka i njihovog položaja kao samoupravljača i subjekta u procesu odlučivanja na svim društvenim nivoima.

Naše samoupravno socijalističko društvo, za razliku od drugih društvenih sistema, ima još jednu obavezu u procesu investiranja u kadrove. Brže napredovanje našeg samoupravnog društva sagledavano je i u stepenu razvoja samoupravnih društvenih odnosa. Zato investicije u kadrove imaju i svoje društveno stanovište, koje se ogleda u tome što je interes celog društva da izgrađujemo čoveka, ne samo kao subjekta u procesu materijalne reprodukcije i nosioca materijalnog napretka već i čoveka kao samoupravljača i subjekta u procesu odlučivanja na svim društvenim nivoima.

I pored nesumnjivo značajnih rezultata u oblasti obrazovanja i vaspitanja ostvarenih u dosadašnjem socijalističkom razvoju naše zemlje, uočene su i neke slabosti i nedostaci. Posle višegodišnjih analiza nedostataka vaspitno-obrazovne delatnosti, pošto je uočeno njeno zaostajanje za potrebama udruženog rada, preduzete su opsežne, radikalne mere u oblasti reforme obrazovanja i vaspitanja. Osnovni društveni stavovi o vaspitanju i obrazovanju dati su na X kongresu Saveza komunista Jugoslavije (u Rezoluciji o zadacima Saveza komunista u socijalističkom samoupravnom preobražaju vaspitanja i obrazovanja 1974. godine), što je imalo dalekosežni i duboko revolucionarni značaj sa vaspitno-pedagoškog i sa društveno-ekonomskog stanovišta. Iste godine usvojen je i Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a dve godine kasnije i Zakon o udruženom radu. U ovim društvenim dokumentima dalje se razrađuju samoupravni odnosi i politički sistem u društvu i, pored ostalog, normativno regulišu i politički definišu položaj, odnosi, tretman i društveno-ekonomski položaj delatnosti vaspitanja i obrazovanja kao sastavnog (integralnog) dela udruženog rada.

A. Osnovni društveni stav o vaspitanju i obrazovanju

Osnovni društveni stav o vaspitanju i obrazovanju je zahtev da se celokupna vaspitno-obrazovna delatnost usmeri ka obrazovanju i vaspitanju za rad i putem rada. Zbog toga je potrebno da se mlada generacija ranije uključuje u rad i društveni život i da se uz rad dalje obrazuje.

Sledeći društveni stav je zahtev za permanentnim obrazovanjem i funkcionalnim povezivanjem svih stupnjeva obrazovanja (od osnovnog do visokog). Naime, stvara se elastičan, vertikalno i horizontalno povezan sistem obrazovanja, počevši od osnovnog — preko srednjeg — do visokog.

Svi oblici obrazovanja posle osnovnog postavljeni su tako da obrazuju mladu generaciju i odrasle za neposredno uključivanje u proces rada (sticanje određenog stepena stručnosti) i za dalje permanentno obrazovanje. Ni jedna škola ni oblik obrazovanja ne mogu pripremati mlade isključivo za studije.

Ostvarivanje najznačajnijih društveno-političkih stavova u samoupravnom socijalističkom preobražaju usmerenog obrazovanja može se izraziti:

• srednjim usmerenim obrazovanjem, kao jedinstvenom celinom, koje se sastoji iz dve faze: prva ili zajednička osnova, koja traje dve godine i, druga, različitog trajanja, što zavisi od stepena stručnosti i zanimanja (za većinu zanimanja i ona traje dve godine);
• nastavnim planovima i programima prve faze obezbeđuje se svima zajednička vaspitno-obrazovna osnova, koja obuhvata opštekulturne, društveno-ekonomske, prirodno-matematičke i proizvodno-tehničke sadržaje, sa politehničkom orijentacijom;
• zajedničkom vaspitno-obrazovnom osnovom na koju se nadograđuje usmeren i elastično zasnovan sistem sadržaja, trajanja i organizacije obrazovanja koji uvažava sve zahteve i promene u strukturi rada, kao i lične i društvene potrebe za permanentnim obrazovanjem;
• svim fazama i oblicima: obrazovanja posle osnovnog koje treba da obrazuju i osposobljavaju za uključivanje u proces rada i za dalje permanentno obrazovanje. Na taj način se prevazilazi dualizam (dvojstvo) koji je do sada postojao u obrazovno-vaspitnom sistemu, jer su neke škole pripremale učenike samo za rad, a druge samo za produžetak obrazovanja.

Prevedeno na jezik prakse, to znači da umesto dosadašnje tri vrste srednjih škola (škola za kvalifikovane radnike, srednjih tehničkih škola i gimnazija) sada u sistemu vaspitanja i obrazovanja nastaje jedinstvena srednja škola. Ova škola he raznovrsnim programima po strukama, specijalizovanim prema profilima zanimanja, i u različitom trajanju, obezbeđivati opšte, opštestručno i užestručno obrazovanje za više stepena stručnosti.

Sve navedene promene su u krajnjoj liniji podređene dvema osnovnim idejama. S jedne strane, one treba da doprinesu uklanjanju razlika između fizičkog i intelektualnog rada, tj. razrešavanju jedne od najdubljih protivurečnosti društvenog rada. Ovo treba da se postigne, pre svega, jačanjem elemenata opšteg obrazovanja u okviru usmerenog obrazovanja, što ima izuzetan ne samo pedagoški već i društveni značaj.

Druga ideja na kojoj se gradi novi koncept usmerenog obrazovanja jeste ideja o čvršćem i direktnijem povezivanju obrazovanja i rada. Ovo povezivanje, pored ostalog, treba da se postigne i preobražajem celokupnog obrazovanja na srednjem stupnju u usmereno obrazovanje, što pre svega zahteva korenite promene svih srednjih škola (koje su počele u SR Srbiji od školske 1977/78. godine).

S obzirom na značaj i obimnost ukupnog zadatka, svi dosadašnji rezultati na reformi sistema vaspitanja i obrazovanja mogu se iskazati kao značajan korak.

Jednom rečju, u proteklom periodu vaspitanje i obrazovanje doživljavaju sveobuhvatne revolucionarne promene, kakvih do sada nije bilo. Ove promene teku uporedo na pedagoško-vaspitnom, samoupravnom i društveno-ekonomskom planu.

Akcije se sprovode i ostvaruju u svim republikama i pokrajinama; one imaju mnogostruki značaj, a ogledaju se, pored ostalog, u marksističkoj zasnovanosti svih programa, u naglašenoj ulozi vaspitanja, u povezivanju škole i sredine, u izjednačavanju redovnog i vanrednog obrazovanja i dr.

U Rezoluciji Zadaci Saveza komunista u samoupravnog preobražaju obrazovanja, nauke, kulture i informisanja XI kongres SKJ odredio je tačnije osnovne pravce daljih, temeljitih izmena i usaglašavanja sistema vaspitanja i obrazovanja, i tako postavio zadatak svim društvenim snagama da savesno i temeljno rade na ostvarivanju kongresnih zaključaka.

B. Samoupravno socijalističko udruživaše privrede i vaspitno-obrazovne delatnosti

U svim društvenim dokumentima (X i XI kongres SKJ, Ustav SFRJ, Zakon o udruženom radu) ispoljava se jasan stav da obrazovanje i vaspitanje čine sastavni deo „jedinstvenog procesa društvenog rada“, što ova delatnost i jeste. To znači da se u našem društvu obrazovanje i vaspitanje posmatraju na isti način kao i rad u privredi i drugim delatnostima kad je reč o načelnom uređivanju društveno-ekonomskih odnosa. Naravno, u oblasti obrazovno-vaspitnog rada postoje i neke specifičnosti koje ne utiču na načelna istovetna rešenja i u obrazovanju i vaspitanju, kao i u drugim oblastima rada kad je reč o udruživanju rada i sredstava, o sticanju i raspoređivanju dohotka, o položaju, pravima i odgovornosti-radnika u obrazovanju, itd. Odbačeno je shvatanje o obrazovanju i vaspitanju kao sektoru potrošnje, kao „teretu“ za privredu. Obrazovanje nije čisto potrošna potreba. Društvene delatnosti van materijalne proizvodnje (npr. obrazovanje, naučna istraživanja, kultura, zdravstvo i dr.) društveno su neophodne, iako njihov neposredni cilj nije proizvodnja materijalnih dobara. Ovaj deo udruženog rada doprinosi stvaranju uslova za ostvarivanje nove vrednosti u oblasti proizvodnog rada. Bez obrazovanja i znanja nema savremene proizvodnje. Rad u naučnoistraživačkim institutima daje rezultate koji usavršavaju tehnologiju i tehniku ili na neki drugi način unapređuju proizvodnju, itd. Zbog svega toga, rad na obrazovanju (kao i u ostalim društvenim delatnostima) smatra se sastavnim delom udruženog rada, kao društveno potreban rad, koji posredno doprinosi stvaranju vrednosti i zadovoljavanja društvenih potreba.

3. Savremenost koncepcije permanentnog obrazovanja

Vaspitanje i obrazovanje čine, sa ostalih delatnostima, jedinstveni samoupravno zasnovan sistem udruženog rada. Osnovni zadatak obrazovno-vaspitne delatnosti je da bude aktivan činilac unapređivanja društvene reprodukcije, bržeg razvoja proizvodnih snaga i socijalističkih samoupravnih odnosa. Udruženi rad utvrđuje potrebe za profilima kadrova, zatim obezbeđuje sredstva za obrazovanje, stvara uslove za zapošljavanje posle završetka školovanja a to sve zavisi od opšteg društveno-ekonomskog i tehničkog razvoja društva.

Činjenica je da savremeni naučno-tehnički razvoj, neprekidne promene u strukturi rada, kao i veoma dinamičan razvoj samoupravljanja kod nas, zahtevaju stalno povećanje nivoa obrazovanja i stručnih znanja. Samoupravni socijalistički društveni odnosi zahtevaju inicijativu, stvaralaštvo, kritičko rasuđivanje i sudelovanje u upravljanju. To znači da se svaki radni čovek mora obrazovanjem osposobljavati za brže promene u tehnologiji proizvodnje, kao i za menjanje poslova i zanimanja u toku radnog veka. Da bi se to postiglo, neprekidnost (permanentnost) mora postati osnova sistema vaspitanja i obrazovanja. Radnim ljudima treba omogućiti da se tokom čitavog radnog veka obrazuju, usavršavaju uz rad i iz rada, u skladu sa društvenim i ličnim potrebama i interesovanjima.

Osnovni cilj permanentnog obrazovanja je da čoveka osposobi za život u savremenom svetu. Drugim rečima, to znači da čovek treba da nauči da misli na samostalan, slobodan i kritički način, da nauči da stvaralački radi i da nauči kako da uči, tako da čitavog života može sticati nova znanja.

Za razliku od tradicionalnog obrazovanja, permanentno obrazovanje mora biti uvek srazmerno, tj. treba stalno da prati sva aktuelna zbivanja u savremenom životu i nauci. To znači da prvi preduslov za uspešno ostvarivanje permanentnog obrazovanja jeste stalno otkrivanje i praćenje svih znanja i dostignuća u raznim oblastima, kao i njihov racionalan izbor za uključivanje u sadržaje obrazovanja (prema individualnim, posebnim i opštedruštvenim potrebama i interesima). Osim toga sistem permanentnog obrazovanja mora da deluje kao pokretna traka u koju se svako može uvesti, na svakom mestu i u svako životno doba.

Koncepcija permanentnog obrazovanja u svemu je najprihvatljivija za samoupravno društvo, kao što je ovakvo društvo .idealno mesto za njeno sprovođenje. Ovo je zbog toga što je samoupravno društvo bitno zainteresovano upravo za takvo obrazovanje, neprekidno, racionalno i savremeno, u interesu najširih društvenih slojeva.

Dosledno sprovođenje principa permanentnog obrazovanja, tokom čitavog radnog veka, zahteva da se tome, više nego do sada, prilagode: celokupna organizacija i sistem vaspitanja i obrazovanja, škole i fakulteti, ali i organizacije udruženog rada u privredi, nauci i drugim delatnostima.

Dosledno ostvarivanje sistema stalnog obrazovanja neophodno je, pre svega, zato što od njega u velikoj meri zavisi ostvarivanje ciljeva našeg društveno-ekonomskog razvoja. Politika obrazovanja i pripremanja kadrova, pored ostalog, biće određena tempom i pravcima razvitka privrede i društvenih delatnosti, kao i tehničko-tehnološkim napretkom i postojećom kadrovskom situacijom.

Tehnički progres i povećanje produktivnosti rada zavise od svestrano razvijene ličnosti — neposrednog proizvođača (osposobljenost za rad, ali i za samoupravljačku funkciju) kao visokoproduktivnog. Pri tome mora da dođe do izražaja njegova svest o sopstvenoj proizvodnoj moći, koja je uslovljena kvalitetima njegove stručne osposobljenosti. Taj razvoj ličnosti mora biti neprekidan: to je doživotno obrazovanje proizvođača, što neodložno iziskuje i nameće naučno-tehnički napredak. To znači da je povećanje produktivnosti rada proporcionalno poboljšanju obrazovanja.

1. Na koji način udruženi rad treba da utiče na politiku obrazovanja?
2. Zašto je izgrađivanje i realizacija sistema permanentnog obrazovanja neodložna društvena potreba?
3. Zašto je povećanje produktivnosti rada proporcionalno poboljšanju obrazovanja proizvođača?

4. Kvalifikaciona struktura

Polazne osnove za izgradnju novog vaspitno-obrazovnog sistema i nova jedinstvena osnova za klasifikaciju zanimanja i stepena stručne spreme

Vaspitno-obrazovni sistem usmerenog obrazovanja u našoj zemlji danas se u celini zasniva na usaglašavanju obrazovanja sa potrebama društva i privrednih delatnosti. Obrazovne potrebe treba da proizilaze iz planiranja potreba za odgovarajućim kadrovima u organizacijama udruženog rada u privredi i u okviru društveno-političkih zajednica. To znači da obrazovanje mora biti čvrsto povezano sa privrednim i društvenim delatnostima sredine i da se mora izgrađivati kao elastičan sistem, bez nekih krutih shema. Planovi i programi obrazovno-vaspitnog rada moraju se elastično postavljati, tako da omogućavaju širok izbor struke, smerova i zanimanja, što proizlazi iz potreba tekućeg rada, samoupravljanja i privređivanja društvenim sredstvima.

Podela rada na umni i fizički rad, i pored razvoja socijalističkih društvenih odnosa, još uvek se javlja kod nas kao nasleđe starog klasnog društva, ali i kao protivurečnost našeg samoupravnog socijalističkog sistema.

Ova dvojnost kvalifikacijske lestvice nije u skladu sa dostignutim stepenom samoupravnih socijalističkih društvenih odnosa, kao i sa razvijenošću proizvodnih snaga našeg društva. Zato su preduzete mere da se sprovedu odgovarajuće izmene. Pripremljen je Predlog društvenog dogovora o jedinstvenim osnovama za klasifikaciju zanimanja i stepena stručne spreme.

Cilj ovog Predloga dogovora jeste da se preovlada dosadašnja dvojna kvalifikacijska lestvica i da se — u skladu sa dostignutim stepenom samoupravnih socijalističkih odnosa, kao i sa razvijenošću proizvodnih snaga našeg društva — utvrde jedinstvene osnove za sistematizaciju i razvrstavanje zanimanja kao osnove za planiranje kadrova i razvoj delatnosti vaspitanja’ i usmerenog obrazovanja. Pomenuti Predlog treba da doprinese povezivanju udruženog rada na teritoriji SFRJ, da se osiguraju osnove za vrednovanje rada prema njegovoj složenosti i da se doprinese uređivanju međusobnih odnosa

U udruženom radu u skladu sa promenama u podeli rada i sa razvojem samoupravnih socijalističkih odnosa.

Suština i sadržaj ovog Predloga dogovora treba da imaju daleksežne pozitivne posledice i zato su opširnije obrazloženi.

Stalnim promenama u strukturi rada uslovljene su i promene u strukturi zanimanja. Nastajanje novih i iščezavanje tradicionalnih zanimanja zahteva neprestano prilagođavanje programskih sadržaja nastalim promenama.

Izrada nastavnih planova i programa za drugu fazu usmerenog obrazovanja ne bi mogla da zadovolji društvene zahteve obrazovanja bez utvrđenih zanimanja, odnosno nomenklature zanimanja. Ova nomenklatura treba da odražava stvarne potrebe rada, iz kojih treba da proizađu zahtevi za obrazovanje i osposobljavanje.

Sva zanimanja su svrstana u odgovarajuće struke. Pod strukom se podrazumeva skup poslova i zadataka koji obuhvataju veći broj zanimanja, tj. skup srodnih zanimanja. Ova zanimanja karakterišu približno jednaka sredstva rada koja se koriste u okviru jedne vrste ili više vrsta proizvodnje, odnosno društvenih delatnosti. Struke se grupišu prema sektoru privrede ili društvenih delatnosti (npr. poljoprivredna struka, građevinska struka), prema materijalu kao predmetu rada (metalska struka), prema oruđima kojima se proizvodi (mašinska struka), i dr.

Propisi iz oblasti rada koji sada važe, kao i neke odredbe Zakona o udruženom radu, upućuju da se pod zanimanje podrazumevaju određeni poslovi, odnosno radni zadaci, koje pojedinac obavlja da bi proizveo materijalna ili druga dobra, odnosno da bi vršio usluge i sticao dohodak bez obzira na delatnost. Pod zanimanjem se istovremeno podrazumeva skup znanja i sposobnosti koje pojedinac treba da ima da bi mogao obavljati poslove i zadatke određene složenosti. Prema tome, zanimanje sadrži osnovne elemente opisa poslova, uslova rada i neophodnih znanja. Ovo čini tehnološki zaokruženu celinu, mada u okviru zanimanja mogu postojati različite podele — na složenije i na manje složene poslove.

Klasifikacija zanimanja izražava se u razvrstavanju svih zanimanja — proizvodnih i neproizvodnih — u osam stepena stručne spreme, prema kategorijama i obeležjima složenosti poslova i radnih zadataka, utvrđenim Predlogom dogovora o jedinstvenim osnovama za klasifikaciju zanimanja i stručne spreme.

Sva zanimanja koja se stiču u okviru usmerenog obrazovanja svrstana su u pet stepeni stručnosti, i to prema složenosti poslova, prema uslovima rada i prema zahtevima za obrazovanjem.

Prvi i drugi stepen čine zanimanja na nivou stručne spreme koju stiču učenici i odrasli polaznici posle završene osnovne škole, u toku ili posle završene zajedničke obrazovno-vaspitne osnove.

Prvi stepeni stručne spreme čine zanimanja za čije osposobljavanje nije potrebno više od četiri meseca posle završene osnovne škole. Ovaj stepen se stiče za obavljanje jednostavnijih poslova.

Drugi stepen stručnosti stiče se posle završenog prvog stepena, u toku realizacije Zajedničkih osnova ili kad se one završe. Može se steći uz rad ili iz rada, a realizacija programa stručnost osposobljavanja ne bi trebalo da traje duže od šest meseci. Savladavanjem ovog programa stiče se osposobljenost za obavljanje manje složenih poslova u proizvodnji, zajedničkim službama i dr., a koji se obavljaju jednostavnim i mehanizovanim sredstvima rada, gde je jednostavno rukovanje.

Treći stepen stručnosti stiče se posle završene zajedničke obrazovno-vaspitne osnove, realizacijom nastavnog plana i programa u trajanju od jedne godine. Savladavanjem ovog programa omogućava se obavljanje poslova na složenijim mašinama, alatima i postrojenjima, zatim na srednje složenim poslovima u zajedničkim službama i društvenim delatnostima za koje se zahteva dobro razumevanje procesa rada.

Četvrti stepen stručnosti stiče se posle završene zajedničke obrazovno-vaspitne osnove i trećeg stepena stručnosti, realizacijom plana i programa u trajanju od godinu dana, odnosno dve godine posle Zajedničke osnove. Realizacijom programa četvrtog stepena stiču se znanja za obavljanje poslova koji se izvode sa različitim mašinama, alatima i postrojenjima, koji, zbog svoje složenosti, zahtevaju razumevanje i tumačenje različitih pisanih, grafičkih i usmenih obaveštenja i njihovo prenošenje, zatim poslovi u vezi pripreme i praćenja proizvodnje, poslovi koji se odnose na kontrolu rada, kao i složeniji poslovi u administraciji i društvenim delatnostima.

Peti stepen stručne spreme otiče se za obavljanje složenih poslova u proizvodnji i uslužnim delatnostima, administraciji i dr., koji se izvode različitim sredstvima rada, za obavljanje poslova organizovanja, kontrole, rukovođenja, pripremanja rada, regulisanja visokomehanizovanih i automatizovanih uređaja i sl. Osnovu obrazovanja petog stepena stručne spreme čine proširena znanja struke i povećana tehnička znanja, znanja iz oblasti organizacije rada i samoupravnog organizovanja udruženog rada.

Ostali stepeni stručnosti (VI, VII i VIII) stiču se savlađivanjem programa više škole, fakulteta, tj. visoke škole ili umetničke akademije, odnosno sticanjem doktorata nauka (VIII stepen).

U okviru struke i zanimanja koristi se i pojam radnog mesta, odnosno radni zadaci na radnom mestu, kako je to određeno Zakonom o udruženom radu.

Prema dosadašnjim propisima svaki radnik je imao određeno radno mesto. Slobodno radno mesto bilo je osnovni uslov za primanje radnika u udruženi rad, kao i za njegovo raspoređivanje u toku rada. Niko nije mogao stalno da radi van utvrđene sistematizacije radnih mesta niti da ostane „neraspoređen11.

Međutim, iz odredaba Zakona o udruženom radu proizlazi da više nema radnih mesta ni njihove sistematizacije. Umesto sistematizacije radnih mesta predviđeno je da se u osnovnoj organizaciji, samoupravnim opštim aktom, u skladu sa Zakonom, utvrđuju poslovi i radni zadaci prema potrebama procesa rada, kao i uslovi za obavljanje tih poslova.

Saglasno ustavnim principima i odredbama Zakona o udruženom radu, kao zajednički osnov za sve slučajeve raspoređivanja radnika sa jednih poslova na druge poslove, predviđena je stručna sprema radnika, odnosno radna sposobnost koju je radnik stekao radom.

5. Fluktuacija i međuljudski odnosi

Novi kvaliteti u razvoju ljudskog faktora jasno su se odrazili i snažno uticali na privredni razvoj, pa ćemo i pomenuti nekoliko najvažnijih elemenata, i to sa stanovišta psihologije rada, koja obuhvata odnos čovekove psihe prema radu i radnom učinku, kao i uticaj rada na psihu čoveka. To su fluktuacija i međuljudski odnosi.

A. Fluktuacija radnika

Prijem i način uvođenja radnika u posao veoma su značajni za budući uspeh radnika i za njegove radne efekte, a posebno za uspešno prilagođavanje na novu radnu sredinu, što u znatnoj meri zavisi od fluktuacije. Ispitivanja su pokazala da su psihološki faktori najčešće uzroci menjanja radnog mesta. Kao osnovni uzroci se pojavljuju: visina ličnih dohodaka, nezadovoljavajući uslovi rada, sastav radnog kolektiva, stambeni problemi, neprilagođenost radnoj sredini, poremećeni međuljudski odnosi u kolektivu, izvesni društveni faktori i dr. U celini posmatrano, bitno je otkriti uzroke koji utiču na menjanje radnog mesta, proučiti ih i poduzeti mere za njihovo otklanjanje. Naime, nije potrebno posebno objašnjavati koliko fluktuacija može da utiče na dobro i stabilno poslovanje i koliko štete može da nanese organizaciji udruženog rada i privredi u celini.

Ostali faktori koji se pominju jesu povrede na radu. Usled ovih povreda često se javlja veliki broj izgubljenih radnih dana za organizaciju udruženog rada i privredu, što je ogroman gubitak i za društvo u celini.

Isto tako, poseban problem predstavljaju česta i kratkotrajna, ponekad čak i neopravdana odsustvovanja sa posla. Pošto odsustvovanje prouzrokuje gubitke velikog broja radnih dana, to utiče na smanjenje proizvodnje i izaziva promene u ponašanju pojedinaca.

Jedna od posledica lošeg prilagođavanja čoveka sredini jeste i zamor ili iscrpljenost. Obično to nije fiziološki umor, već pre odsustvo želje da se jedan posao duže radi, tj. psihološki umor.

B. Međuljudski odnosi

Čovek je uvek u izvesnom odnosu prema nekome, kao i prema svojoj okolini. Njegov život, rad i zadovoljstvo zavise od njegovog odnosa prema ljudima i od odnosa ljudi prema njemu. Pitanje atmosfere u jednom radnom kolektivu, u stvari, je problem odnosa među ljudima. Značaj odnosa među ljudima za uspešno obavljanje zadataka na radnom mestu veoma je veliki i to je sigurno teško proceniti. Sigurno je, međutim, da bez povoljne atmosfere, bez dobrih odnosa među ljudima u jednom kolektivu, nema ni uspešnog prilagođavanja pojedinaca, pa ni kolektiva radnoj sredini. Prema tome, nema ni većih poslovnih rezultata i uspeha. Problemi međuljudskih odnosa vrlo su značajni i složeni i potrebno je uložiti mnogo napora da se sazna kako i zbog čega nastaju, zatim u čemu je njihova suština, koji faktori utiču na stvaranje povoljne atmosfere, a koji činioci remete odnose među ljudima, i, na kraju, kako ih treba rešavati.

Cilj naučnog prilaza problemu međuljudskih odnosa i njihovo proučavanje u našim radnim organizacijama jeste da afirmiše čovekovu ličnost na društvenom i ekonomsko-tehničkom planu i oslobodi je svega što je obezvređuje i svodi na otuđeno sredstvo za izvršenje rada. Usklađivanje čovekove ličnosti, kao ljudskog faktora, osnovno je pitanje u rešavanju međuljudskih odnosa u udruženom radu i u društvu u celini.

Glava VII Kontrola proizvodnog procesa

1. Obezbeđivanje i uskladištenje sredstava za proizvodnju

Sredstva za proizvodnju (sirovine, materijal, potrošni alat, rezervna oprema i dr.) koje organizacija udruženog rada nabavlja, kao i proizvode koje izrađuje, treba da smesti u skladište na vreme, a zatim se predaju na upotrebu, odnosno prodaju na tržištu. Tako smeštene sirovine, materijale, poluproizvode i gotove proizvode treba u skladištu, sve do njihove upotrebe, savesno čuvati i sa njima stručno rukovati. O kretanju uskladištenih predmeta mora se voditi potrebna evidencija. Ona služi kao sredstvo kontrole u procesu kretanja. Svaka od ovih delatnosti predstavlja po jedan temeljni zadatak funkcije skladištenja.

U tom smislu može se reći da skladišno poslovanje obuhvata sve poslove u vezi uskladištenja, a najvažniji poslovi skladišne službe su primanje, smeštaj, čuvanje, izdavanje i evidentiranje predmeta skladištenja. Pr1avilno izvršenje svih ovih poslova predstavlja osnovnu pretpostavku dobro organizovane skladišne službe. Ova služba, odnosno skladišno poslovanje, obavlja se u prostoru koje se naziva skladište. To mogu biti zgrade (silosi, hladnjače, tankovi — za tečna goriva, podrumi — za čuvanje alkoholnih pića i dr.), ograđeni i neograđeni slobodni prostori i sl., u kojima se ili na kojima se smeštaju sirovine i materijal, potrošna i rezervna oprema, poluproizvodi i gotovi proizvodi.

Smeštaj skladišta mora biti takav da najbolje odgovori potrebama procesa rada, lokaciji pojedinih pogona i drugim okolnostima racionalne proizvodnje. Znači, u prostornom smislu skladište treba tako locirati da se može optimalno iskoristiti. To zahteva ekonomičnost smeštaja i izvršenja pojedinih skladišnih operacija. Pri tom se mora voditi računa o:

• uređenju skladišta prema tehnološkim svojstvima uskladištenih predmeta,
• snabdevenosti skladišta odgovarajućim savremenim skladišnim uređajima i
• iskorišćavanju skladišnog prostora.

Sve ovo je neophodan uslov da organizacija skladišta zadovolji sve potrebe proizvodnog procesa, s jedne, kao i zahtev da sačuva uskladištene predmete, s druge strane.

Materijal se smešta prema karakteristikama pojedinih vrsta. Raspoređuje se unutar skladišta zavisno od svojstava, vrste, količine, specifičnosti u pogledu manipulacije pri preuzimanju i izdavanju i dr.

Prema svojstvima i vrsti materijala potrebno je preduzeti odgovarajuće mere obezbeđenja (obezbeđenje protiv požara, kvara, od toplote i hladnoće, vlage, mirisa i sl.).

A. Obezbeđivanje uskladištenih predmeta

Pod obezbeđivanjem uskladištenih predmeta podrazumeva se pre svega njihovo čuvanje od kvara i oštećenja, a to zahteva da skladište, odnosno pojedine njegove prostorije budu prilagođene tehnološkim svojstvima tih predmeta. Tako, pojedine skladišne prostorije moraju biti svetle ili tamne, zagrejane ili hladne, suve ili zasićene vlagom, što zavisi od tehnoloških svojstava — prirode predmeta koji se čuvaju u skladištu. Na primer, prostorije u kojima se čuva tekstilna roba moraju biti suve i zaštićene od sunca, kad su u pitanju hemikalije, moraju biti suve i tamne, a gde se čuvaju gumeni predmeti —suve i hladne itd.

Isto tako, i skladišni uređaji moraju biti prilagođeni uskladištenim predmetima. Pravilan smeštaj pojedinih vrsta materijala i gotovih proizvoda zahteva određene naprave i inventar (npr. za krupnu čeličnu robu notare, za tekstilnu stalaže i police, za drugu metalnu i ostalu vrednu robu ormar i pregradi, a za posebne vrste materijala, odnosno proizvoda upotrebljavaju se posebni sudovi ili naprave, kao što su burad, kante, flaše, postolja i dr.).

Osim toga, skladište bezuslovno treba da bude snabdeveno i svim potrebnim spravama i uređajima koji služe za rukovanje, odnosno za primanje i izdavanje krupnih predmeta. Ovde se, na primer, y6pajiajy uređaji za sečenje krupnih predmeta (gvozdene šipke, cevi, ploče i sl.), uređaji za brojanje sitnih komada robe (zavrtnji, matice, osigurači i dr.), zatim uređaji za punjenje (posude, vreće i dr.) i, najzad, vage za merenje robe, koja se prima i izdaje po težini.

Svi ovi uređaji i naprave imaju funkciju da obezbeđuju i osiguravaju pravilno i nesmetano primanje i smeštanje i izdavanje uskladištene robe.

Jedna od posebnih funkcija skladišne službe pri izdavanju gotovih proizvoda jeste pakovanje i izbor odgovarajuće ambalaže. Ambalaža služi prvenstveno radi zaštite robe prilikom transportovanja, ali ima i druge ciljeve (kao reklamno sredstvo).

Većini proizvoda potrebna je zaštita, kod nekih relativno mala ili nikakva (rinfuza roba, žitarice, krompir), a kod drugih nešto veća (nameštaj, bela tehnika i dr.).

Ambalaža kao zaštitno sredstvo proizvoda, iipe svega prilikom transportovanja, može se podeliti po:

• povezanosti ambalaže s proizvodima,
• vraćanju ili nevraćanju proizvođaču,
• konstrukciji i
• vlasništvu.

Svaka od ovih podela ima određeno značenje, kako za samo skladištenje i evidenciju ambalaže tako i za obračun troškova proizvodnje, odnosno cene proizvoda.

Sa stanovišta povezanosti ambalaže s proizvodima, koje zaštićuje, deli se na odvojivu i neodvojivu. Odvojiva ambalaža su, na primer, sanduci, burad, vreće itd., a neodvojiva — razne tube u kojima se smešta pasta za zube, obuću i dr., kutije za šibice i sl.

S obzirom na to da li se ambalaža posle prijema robe vraća natrag proizvođaču ili ne, razlikuje se povratna ili nepovratna ambalaža. Obično se povratna ambalaža poklapa s odvojivom, a nepovratna s neodvojivom.

Što se tiče konstrukcije, tj. načina na koji je izrađena, razlikuju se dve vrste ambalaže: sudovi (cisterne, boce, balovi, burad i dr.) i zaštitnu ambalažu (od papira, jute, drveta, tekstila i dr.).

Zavisno od toga kome ambalaža pripada, odnosno čije je vlasništvo, odvojiva i povratna ambalaža dele se na vlastitu i tuđu ambalažu.

Odvojivu i povratnu ambalažu treba u skladištu smestiti odvojeno od ostalog materijala, a pri tome treba paziti da se vlastita ambalaža smesti na jedno, a tuđa na drugo mesto, vodeći uvek računa o pravilnosti smeštaja i o čuvanju od oštećenja i kvara.

Već je istaknuto da se o kretanju uskladištene robe mora voditi evidencija prijema i izdavanja materijala i gotovih proizvoda, i to po količini i vrednosti. Za vođenje ove evidencije koriste se razni sistemi, kao što je sistem viseće kartoteke, centralne skladišne kartoteke i dr.

Da bi rad skladišne službe bio efikasan i da bi se uspešno vodila evidencija, od posebnog je značaja sastavljanje nomenklature materijala. To je spisak ili, bolje rečeno, pregled materijala po vrstama, tako što se za svaku vrstu precizno opisuje oblik, dimenzije, kvalitet i druge osobine. Na ovaj način se obezbeđuje preglednost, red i planski rad, pa se smanjuje mogućnost raznih grešaka pri manipulaciji, zamena materijala i sl.

Prema tome, sredstva skladišne evidencije su kartoteke, nomenklature materijala i dokumentacija na osnovu koje se prima i izdaje roba. Ulaznu dokumentaciju kod skladišta materijala, na primer, čine nalozi za prijem, a izlaznu potrošnji materijala.

Na kraju, potrebno je istaći da se unutrašnja kontrola skladišnog poslovanja ostvaruje putem inventarisanja. U okviru inventarisanja vrši se popis stvarnog stanja zaliha u skladištu i upoređuje sa knjigovodstvenim stanjem koje vodi materijalno knjigovodstvo. Inventarisanje može biti redovno (jedanput godišnje) ili vanredno (prema potrebi).

Kao i druge, tako i skladišna služba mora da sarađuje sa ostalim stručnim službama u organizaciji udruženog rada, i to sa:

• nabavnom službom, kad se radi o prijemu materijala,
• prodajnom službom, kad se radi o izdavanju i isporuci gotovih proizvoda,
• tehničkom kontrolom, u cilju dobijanja nalaza o kvalitetu materijala,
• proizvodnjom, prilikom izdavanja materijala i preuzimanja gotovih proizvoda, delova i poluproizvoda i, najzad, knjigovodstvenom službom, radi dostavljanja podataka za evidenciju stanja i svih promena u skladištu, kao i usaglašavanja knjigovodstvenog i stvarnog stanja.

B. Posebni uslovi i način skladištenja i prenosa zapaljivih, eksplozivnih i otrovnih materija

U hemijskoj, tekstilnoj, kožarskoj i gumarskoj industriji upotrebljavaju se materije koje imaju zapaljive, eksplozivne i otrovne osobine a neki od proizvoda ovih industrija poseduju takođe ova svojstva. U radu sa ovim materijama, treba naročito obratiti pažnju na uslove i načine skladištenja, kao i na načine prenosa, imajući u vidu njihova svojstva, jer nestručna upotreba i nepridržavanje mera predostrožnosti mogu da dovedu do katastrofalnih posledica.

Ove materije se pakuju u staklenim bocama, balonima, teglama i ampulama. Mogu da se koriste i metalne cisterne, burad, drveni sanduci, kartonske kutije, vreće od papira, plastičnih materija ili tkanina.

Na ambalaži ovih materija i gotovih proizvoda treba da se nađu svi potrebni znaci, natpisi, radi pravilnog rukovanja.

Za hemikalije koje su izraziti otrovi na omotu se obavezno stavlja oznaka „otrov“, ,,poison“ i sl., a skoro redovno mrtvačka glava sa dve ključne kosti ukrštene ispod oznake glave.

Ako je proizvod lako zapaljiv i eksplozivan, znaci su crvene boje. Neki proizvođači proizvoda sa zapaljivim, eksplozivnim i otrovnim svojstvima daju uz pakovanje i uputstva za upotrebu, tako da ih posrednik i potrošač mogu da prouče i steknu predstavu o proizvodu, njegovim osobinama i nameni.

Materijale sa zapaljivim, eksplozivnim i otrovnim osobinama prevoze se od proizvođača do potrošača raznim prevoznim sredstvima.

Da bi se ovi proizvodi sačuvali što duže, treba im obezbediti pogodan smeštaj. Oni se smeštaju u magacine, silose i razne vrste skladišta. Pri izgradnji ovih prostorija treba voditi računa o lokaciji, zapremini, održavanju čistoće, provetravanju, vlažnosti i drugim činiocima, koji mogu pozitivno ili negativno uticati na njihovo čuvanje. Smeštaj i čuvanje ovih materija uslovljeni su karakterom svakog od njih pojedinačno, kao i njihovim odnosima prema drugim proizvodima kada se razni proizvodi smeštaju i čuvaju u zajedničkim prostorijama. Na primer, ne smeju se zajedno smeštati i čuvati proizvodi koji mogu na bilo koji način uticati negativno jedan na drugi. Pri njihovom smeštaju i čuvanju koriste se razni instrumenti i aparati, termometri, barometri, manometri, higrometri i dr. Oni automatski pokazuju prisustvo izvesnih faktora u skladištima koja mogu negativno uticati na čuvanje ovih proizvoda ili upozoravaju da je neophodno preduzimati izvesne mere da se stanje u ovim prostorijama normalizuje.

Takođe, treba voditi računa da se pomenute skladišne prostorije racionalno koriste, a da to ne ide na štetu uspešnosti čuvanja, da proizvodi budu sistemateki sređeni prema vrstama, kvalitetu, srodnosti i dr., da bi rukovanje bilo racionalnije, praktičnije i jednostavnije.

Čvrsta goriva na skladištima trpe promene pod uticajem atmosfere i temperaturnih promena. Ležanjem na skladištu, ugalj se raspada, gubi isparljive sastojke, a samim tim pogoršava mu se kvalitet, jer se smanjuje gorivost, teže se pali, sporije gori, a gorenjem daje kraći plamen. Ovo negativno utiče na toplotnu moć pa samim tim i na racionalno korišćenje. Ove pojave se usporavaju izolacijom goriva od vazduha ili se vazduh u tim prostorijama zamenjuje internim gasovima. Čuvaju se u sanducima ili se potapaju u vodu. Pri prenosu ne opremaju se naročito, već se šalju u rasutom stanju. Prevoze se svim savremenim saobraćajnim sredstvima, ukoliko to odgovara ekonomičnosti poslovanja.

Teža goriva su lako zapaljiva i dosta eksplozivna i pri rukovanju sa njima zahteva se velika obazrivost. Pakuju se, prevoze i smeštaju u metalnim sudovima, kantama, buradima, cisternama, šlepovima, brodovima —tankerima, cevovodima i rezervoarima. Treba ih što bolje zaštititi od požara u toku prenosa, istovara, smeštaja i čuvanja. Lageruju se dalje od naselja i uglavnom u podzemnim prostorijama. Ako se čuvaju u velikim rezervoarima na otvorenom prostoru, rezervoare treba za vreme letnjih vrućina danju hladiti vodom, da ne dođe do eksplozije usled naglog širenja goriva. Mnoga veštačka tečna goriva nisu najstabilnija, te se tokom lagerovanja i o ovome mora voditi računa. Ovim gorivima se dodaju sredstva za povećavanje stabilnosti i pruža se mogućnost za uspešnije i duže lagerovanje. U ove svrhe se upotrebljava pirogalol i hidrohinon. Svojim prisustvom sprečavaju oksidaciju, jer su reaktivniji prema kiseoniku, nego što je slučaj sa samim gorivima. Na pumpnim stanicama goriva su u rezervoarima smeštenim pod zemljom.

Gasovita goriva se prevoze gasovodima i u čeličnim bocama, u koje se unose i sabijaju pod određenim pritiskom. Za svaki gas je propisan pr1itisak pod kojim se mora nalaziti u napunjenoj boci, kao i pritisak za proveravanje. Za obeležavanje sadržine boce propisana je boja. Boce se moraju službeno proveravati svake pete godine i ako se utvrdi da ne odgovaraju propisima, izbacuju se iz upotrebe. Prilikom smeštaja, prevoza i manipulacije sa bocama napunjenih gasom moraju se preduzeti sve mere zaštite da ne bi došlo do nepoželjnih pojava. U prostorijama u kojima stoje boce sa zapaljivim gasom nije preporučljivo paliti šibicu, pre nego što se prostorija ne provetri otvaranjem vrata ili prozora, jer može da dođe do eksplozije mešavine gasa i vazduha, nastale isticanjem gasa iz boce ako nije bila dobro zatvorena ili ako je ventil popustio i ispustio gas.

Maziva se pakuju u burad, cisterne, šlepove i brodske pregrade i u njima se prevoze do mesta smeštaja, čuvanja ili upotrebe. Izložena su zagađenju i drže se u zatvorenim sudovima. Treba ih čuvati od uticaja hladnoće, Sunca i vlage. Da bi se maziva bolje čuvala i da u njima ne bi dolazilo do neželjenih promena, dodaju im se razni dodaci (aditivi), na primer jedinjenja cezijuma i barijuma pomešana sa fosfatom cinka. Dodavanjem ovih i sličnih materija, uljima za podmazivanje se snižava tačka smrzavanja i na taj način se postiže da ona bolje teku pri niskim temperaturama, a istovremeno im se poboljšava viskozitet, sprečava oksidacija i korozivnost i smanjuje mogućnost taloženja.

Sumporna kiselina se pakuje u staklenim balonima, metalnim buradima i cisternama. Baloni su opleteni prućem radi lakšeg prenosa i čuvanja. Pri pakovanju kiseline u gvozdene sudove, mora se voditi računa o koncentraciji kiseline. Razblažena kiselina pakuje se u sudove koji su sa unutrašnje strane obloženi olovnom košuljicom ili gumenim slojem. Sumporna kiselina namenjena farmaceutskoj industriji i naučnim potrebama, kao i proizvodnji čistih hemikalija, u većim količinama se pakuje u staklenim balonima, a manje količine u bocama sa bušenim zapušačima. Na ambalaži moraju biti obeleženi podaci iz kojih se vidi ime proizvođača, vrsta kiseline, kvalitet i namena. Sumporna kiselina se smešta u posebne magacine daleko od drugih proizvoda. Treba voditi računa da prilikom prebazivanja kiseline iz suda u sud kiselina ne prska. Nepogodna je za duži transport.

Hlorovodonična kiselina se pakuje u staklenim balonima i u sudovima od kamenine. Za potrebe farmaceutske industrije, medicinskih i hemijskih laboratorija pakuje se u staklenim bocama zaprimene od 0,250, 0,500 l i 5 litara. Lageruje se u istim sudovima koji moraju biti dobro zatvoreni, i to u zasebnim prostorijama, daleko od drugih materija, naročito onih koje su podložne koroziji.

Azotna kiselina se šalje u promet u buradima od aluminijuma, aluminijumskim cisternama, aluminijumskim-vagon cisternama. Azotna kiselina za hemijske analize se pakuje u staklenim bocama, tamno obojenim.

Hemijska sredstva za zaštitu biljaka i ostale materije sa zapaljivim, eksplozivnim i otrovnim osobinama pakuju se i otpremaju najpogodnijom ambalažom, koja je u stanju da ih zaštiti od svih neželjenih uticaja, kao i okolinu od njihovog delovanja. Treba ih pažljivo prenositi, smestiti i čuvati. Prostorije za njihovo skladištenje moraju biti čiste, suve i pogodne za provetravanje. Pri upotrebi treba se pridržavati uputstava proizvođača da ne bi došlo do štetnih posledica.

2. Pojam, značaj i organizacija tehničke kontrole

Nije dovoljno samo proizvesti bilo kakav proizvod već takav koji će zadovoljavati određene potrebe za koje je i namenjen, što znači da mora da bude kvalitativno na visini i da odgovara određenim tehničkim uslovima, kako je predvideo njegov konstruktor.

Da bi se mogao obezbediti određeni kvalitet i tehničke karakteristike proizvoda. stalno se i sistematski proverava čitav proizvodni proces počev od kupovine materijala pa sve do izrade finalnih proizvoda.

Upravo tako izvedeno proveravanje naziva se tehnička kontrola proizvodnje.

Cilj tehničke kontrole proizvodnje nije samo iznalaženje i utvrđivanje grešaka i propusta već da se na osnovu analize ustanovljavaju uzroci koji dovode do njihovog nastajanja; znači, treba raščlaniti sve one elemente od kojih zavisi kvalitet proizvoda. To su predmeti rada, zatim rad i njegov rezultat, tj. gotov proizvod, zatim sredstva za rad, odnosno mašine i oprema.

Prema tome, razlikuju se sledeće vrste tehničke kontrole:

• kontrola kvaliteta materijala,
• kontrola sredstava za rad i
• kontrola kvaliteta proizvodnje.

Potrebno je istaći da je tehnička kontrola kvaliteta materijala i proizvodnje tekuća kontrola, dok kontrola sredstava za rad i opreme ima periodični značaj.

Osim kvalitativne, postoji i kvantitativna kontrola navedenih elemenata, ali ona ima isključivo ekonomski značaj.

A. Kontrola kvaliteta materijala

Materijal mora da zadovoljava određene uslove i karakteristike predviđene prilikom projektovanja da bi gotov proizvod bio ispravan, što znači da materijal mora da ima određena predviđena svojstva, jer je za svaki kvalitet proizvoda propisan i određeni kvalitet materijala. U krajnjoj liniji, kontrola materijala treba da obezbedi kvalitet proizvoda. Kvalitet materijala mora se kontrolisati pre nego što se pristupi njegovoj obradi, jer bi kontrola materijala bila bespredmetna ako bi se vršila na gotovom proizvodu.

Po pravilu, kvalitet materijala se kontroliše prilikom pri tome od dobavljača. Kvalitativnom kontrolom treba, pre svega, ustanoviti da li isporučeni materijal odgovara tehničkim uslovima, kako je poručen. Organizacija kontrole materijala zavisi od vrste materijala, delatnosti, veličine OUR-a i dr.

Tehnički uslovi ustanovljavaju se još pri samoj konstrukciji proizvoda, kroz tzv. norme kvaliteta materijala, gde su tačno propisana fizička i hemijska svojstva materijala. Na osnovu tih normi materijala roba se poručuje, po njima se ispituje i preuzima, a to se vrši u laboratorijama OUR-a ili naučnim ustanovama izvan OUR-a.

Kontrola može biti mehanička, kada se ispituje čvrstoća, elastičnost i dr., zatim se ispituje unutrašnja struktura materijala i, na kraju, hemijski sastav materijala.

Kontrola materijala vrši se i u toku proizvodnje, u samom procesu, radi obezbeđenja potrebnog kvaliteta, ako je takva kontrola potrebna, tj. kada je potrebna naknadna kontrola, posle isporuke materijala.

B. Kontrola sredstava za rad

Kontrola kvaliteta stanja mašina i uređaja ima za cilj da obezbedi kontinuitet proizvodnje i određeni kvalitet proizvoda, a vrši se prilikom nabavke i tokom upotrebe sredstava za rad.

Svrha kontrole mašina i uređaja jeste da se ustanovi da li oni odgovaraju određenim uslovima i standardima za prijem i postavljenim porudžbinama, kao i da li u procesu proizvodnje pravilno rade i kakav je stepen iskorišćavanja, odnosno eksploatacije.

Da bi se obezbedio kontinuitet u proizvodnji, odnosno kontinuitet rada mašina, moraju se sprečiti zastoji i prekidi koji nastaju zbog kvarova na mašinama i uređajima, pa je neophodno da mašine budu podvrgnute organizovanoj preventivnoj kontroli. Na njima stalno treba da se obavlja preventivno održavanje i brzo otklanjanje kvarova. Kvar na mašini ili uređaju može da izazove zastoje i poremećaje ne samo na jednoj mašini već i ozbiljne posledice zastoja na mnogim radnim mestima, a posledice mogu biti višestruke: smanjenje proizvodnosti rada, smanjenje ekonomičnosti zbog nastalih troškova oko opravke mašine i dr. Ako se i desi kvar, nužno je imati takvu službu koja će biti u stanju da mašine i uređaje vrati što pre u prvobitnu funkciju.

Smisao preventivne kontrole jeste upravo u tome da se brižljivom kontrolom, jer se mašina postepeno troši ili haba, otkriju kvarovi u njoj i greške u radu.

Tekuću kontrolu mašina i uređaja obavljaju stalno sami radnici jer su oni najzainteresovaniji da one stalno i pravilno funkcionišu.

Naprotiv, periodična kontrola mašina i uređaja obavlja se vrlo temeljno i stručno. Obično je to u jednakom vremenskom razmaku, koji zavisi od toga kolika je i kakva opterećenost mašina i funkcionalne karakteristike pojedinih delova i mašine u celini.

V. Kontrola kvaliteta proizvoda

U toku čitavog proizvodnog procesa obavlja se kontrola kvaliteta proizvodnje, što znači od prve radne operacije pa do proizvodnje finalnog — gotovog proizvoda. Cilj ove kontrole je da se utvrdi da li sam proces proizvodnje i dobijeni proizvod odgovaraju tehničkim uslovima i normiranom kvalitetu. Ovom kontrolom treba da se utvrdi da li je planirani kvalitet proizvoda ostvaren u procesu proizvodnje, odnosno da pravovremenim nalazom omogući ostvarenje potrebnog kvaliteta.

Kvalitet je zbir obeležja proizvoda kojim se određuju njegove funkcionalne osobine, dimenzije, oblik, čvrstina, sastav, estetski izgled i dr.

Dobar kvalitet ima svoj smisao i postignut je kada proizvod zadovoljava cilj kome je namenjen.

Znači, kvalitet proizvoda je merilo njegove upotrebljivosti, odnosno odgovaranja zahtevima tržišta.

Da bi se stekao uvid u postupke koji se odnose na kvalitet, potrebno je da se zadovolje tri funkcije:

1. utvrđivanje kvaliteta;
2. ovladavanje kvalitetom;
3. ocena kvaliteta.

Da bi se dobio određeni kvalitet proizvoda, potrebna su dva uslova: a) određeni kvalitet materijala i b) određeni tehnički uslovi, tj. norme izrade. Ovako se, kao što je već rečeno, utvrđuje kvalitet, na osnovu propisanih standarda, prilikom konstrukcije proizvoda i razrade tehnološkog procesa.

Kvalitet izrade proizvoda utvrđuje se posebno za svaku operaciju i proizvod u celini. U tom smislu razlikuju se dve vrste kontrole:

1. kontrola kvaliteta radne operacije i
2. kontrola kvaliteta izrade proizvoda.

Tehničku kontrolu, odnosno kvalitet proizvoda obavlja posebna služba u OUR-u, odnosno poseban organ. To je obično tehnički biro i, po pravilu, ova služba ne bi smela biti u nadležnosti proizvodno-tehničkog sektora kako bi se obezbedila objektivnost izvršenja zadataka.

Ova služba ima sledeće zadatke:

• istraživanje metoda kontrole i
• izveštavanje o kvalitetu, ekonomičnosti i dr.

Iz podataka se vidi, na primer, kada je i gde nastao škart, zašto je nastao a ko je izvršilac, ko je krivac za greške u proizvodu, priroda greške i sl.

Potrebno je istaći da se nalaz kontrole kvaliteta pri prijemu materijala, oruđa za rad i sl. upisuje u poseban zapisnik, a pri kontroli kvaliteta izrade u radni list radnika i propratni list proizvoda.

Pri obavljanju tehničke kontrole, uvek se treba kretati u .realnim granicama, mora se računati sa dozvoljenim procentom škarta. Korišćenje statističkih metoda u kontroli kvaliteta primenjuje se tamo gde se proizvodi mnogo sitnih delova i gde se ne isplati kontrolisati svaki proizvod ponaosob.

G. Laboratorijska kontrola

Čitav tehnološki proces mora biti podvrgnut hemijskoj kontroli i podešen da se postigne što bolji kvalitet. To se obavlja u laboratorijama koje kontrolišu kvalitet polaznih sirovina i poluproizvoda i kvalitet finalnih proizvoda. Da bi se uspešno mogao pratiti savremeni tehnološki proces i dalje usavršavati, kao i obavljati tekuća kontrola, skoro sve veće organizacije udruženog rada imaju svoju centralnu i pogonske laboratorije, a manje obično samo jednu laboratoriju.

Iz ovoga proizlazi da je delatnost laboratorije dvojaka. Prvo, istraživačka delatnost, koja se odnosi na nove tehnološke postupke i nove proizvode (preparate), što je u neposrednoj vezi sa modernizacijom tehnološkog procesa i, drugo, delatnost vezana za direktne tekuće proizvodne potrebe.

Poznato je da se dobro organizovana služba, na primer, hemijske kontrole sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda, višestruko isplati, posmatrano sa tehnološkog i ekonomskog aspekta. Jedan od faktora unapređivanja proizvodnje jeste i aktivno učešće analitičke i istraživačke laboratorije. Trebalo je da prođe prilično vremena da laboratorija u proizvodnji zaista i zauzme ono mesto koje joj u savremenoj proizvodnji pripada.

Važnost laboratorije je od posebnog značaja u hemijskoj, farmaceutskoj i drugim industrijama, gde se skoro celokupna proizvodnja i njena problematika rešava uz odlučujuće učešće laboratorijske delatnosti.

Slika 11. Kontrola u laboratoriji

Izostavljeno iz prikaza

3. Pojam i uloga unutrašnjeg transporta — uticaj na produktivnost rada

Celokupan prevoz materijala, alata, delova, poluproizvoda i gotovih proizvoda obuhvata unutrašnji transport. Zadatak transporta je što brži i operativniji prenos pomenutog tereta od magacina sirovina i materijala do pravih radnih mesta u pogonu ili unutar samog procesa proizvodnje — između pojedinih radnih mesta unutar pogona — ili prevoz finalnih proizvoda iz poslednjeg pogona. (odeljenja) do skladišta gotovih proizvoda.

Unutrašnjem transportu ne pripada doprema materijala i sirovina do skladišta, kao i prevoz gotovih proizvoda od skladišta.

Unutrašnji transport je bitan faktor u delatnosti svake organizacije udruženog rada i često od njegove efikasne organizacije zavisi i izvršenje. plana proizvodnje, pravilan tok proizvodnog procesa i visoki troškovi proizvodnje. To znači da racionalna organizacija unutrašnjeg transporta treba da obezbedi najbrži prevoz najveće moguće količine tereta, na najkraćim relacijama i uz najniže troškove rada i transportnih sredstava.

U mnogim organizacijama udruženog rada unutrašnji transport zapošljava veliki broj radnika, što zavisi od vrste delatnosti, stepena mehanizacije, od konkretnih organizacionih mera koje se preduzimaju u cilju racionalizacije unutrašnjeg transporta i dr. Na primer, na unutrašnjem transportu je zaposleno od ukupnog broja radnika u hemijskoj industriji 25%, mašinogradnji 40%, u rudarstvu i ciglanama 70—90%. Iako se mogu javiti velike razlike između pojedinih OUR-a, čak i iste delatnosti, smatra se da u proseku na unutrašnji transport i uskladištenje otpada i do 80% ukupnog trajanja procesa proizvodnje, a na samu obradu 20%, dok se prosek troškova unutrašnjeg transporta kreće između 20—30%.

Optimalna organizacija unutrašnjeg transporta zahteva:

• izbor (vrste) transportnih sredstava i
• izbor najpovoljnijih relacija kretanja.

A. Izbor transportnih sredstava

Radi pravilnog izbora potrebnih transportnih sredstava, potrebno je prethodno ispitati tehničke karakteristike sredstava, (nosivost, brzinu, sigurnost i uticaj na uslove rada), kao i visinu troškova nabavke i eksploatacije sredstava (domaća ili strana proizvodnja, vek trajanja, visina troškova održavanja i funkcionisanja vezana za utrošak pogonskog goriva, električne energije, broja zaposlenih radnika i dr.).

Transportna sredstva razlikuju se međusobno po nameni i konstrukciji, a dele se na sledeće kategorije: transportna sredstva železničkog transporta (lokomotive, vagoneti, cisterne i dr.); transportna sredstva drumskog saobraćaja (kamioni, traktori za vuču, kolica za ručnu vuču i dr.); transportna sredstva neprekidnog dejstva (transporteri, konvejeri, kružne tezge i dr.); viseće železnice (žičare); mehanizmi za dizanje tereta (dizalice, kranovi, teretni liftovi i sl.).

Zavisno od mesta gde se obavlja, razlikuju se dva vida unutrašnjeg transporta u organizaciji udruženog rada:

• međupogonski transport, kojim se sirovine i materijal iz magacina prenose u pogone, i obratno
• prenošenje gotovih proizvoda iz pogona u magacin, kao i prenošenje poluproizvoda i nedovršene proizvode iz jednog pogona u drugi;
• transport unutar pogona odnosno radionice ili odeljenja kojim se povezuju pojedine faze proizvodnot procesa pomoću mehanizama ili automata (u većim OUR-ima) i kreće se obično onim tokom kako se obavlja tehnološki proces, pa se u praksi naziva tehnološki transport.

B. Izbor sistema organizacije unutrašnjeg transporta

U organizaciji unutrašnjeg transporta posebno je važan način povezivanja, tj. udaljenost između pojedinih tačaka (punktova). Povezivanje se ostvaruje izborom odgovarajućeg sistema relacija na koga utiču razni faktori, kao: vrsta delatnosti, stepen mehanizacije, tip proizvodnje, projekat zgrada i dr.

Pravilan izbor sistema relacija zahteva da se rastojanje između pojedinih tačaka u liniji transporta koje se povezuju što više smanji, izbegnu prazni hodovi i nepotrebna zaustavljanja i zadržavanja.

Prema načinu kako se unutrašnji transport obavlja, u praksi se obično razlikuju četiri sistema transporta: običnih (prostih), radijalnih, kružnih (prstenastih) i cikličkih (složenih kružnih) relacija.

Sistem običnih relacija podrazumeva takav način unutrašnjeg transporta gde se prenošenje tereta obavlja u jednom pravcu između dve tačke (npr. između skladišta i pogona), tj. transportno sredstvo u jednom pravcu ide puno, a vraća se u obratnom pravcu, istim putem (sl. 12).

Magacin sirovina ↔ Pogon

Slika 12. Sistem obične relacije

Izostavljeno iz prikaza

Sistem radijalnih relacija je takav način transporta, koji se sastoji iz više prostih relacija. U ovom slučaju transport se obavlja između jedne središne tačke (npr. skladišta) i više drugih tačaka (više pogona) koje su radijalno povezane sa središnjom tačkom (sl. 13).

Slika 13. Sistem radijalnih relacija

Izostavljeno iz prikaza

Kao što se vidi, to je složeni sistem običnih relacija, kod kojeg prenosna sredstva stalno idu u jednom smeru puna, a vraćaju se u obratnom smeru prazna. To znači da će, na primer, od skladišta materijala dolaziti više linija do više pogona, dok će se natrag u skladište vraćati prazna.

Sistem kružnih (prstenastih) relacija znači povezivanje više tačaka, odnosno organizacionih jedinica međusobno (tj. skladišta i više pogona ili više skladišta i više pogona), tako da se teret prenosi od jedne do druge tačke po kružnoj liniji i na kraju se vraća na polazno mesto (sl. 14).

Slika 14. Sistem prstenastih relacija

Izostavljeno iz prikaza

Kako se iz sheme vidi kretanje transporta ima oblik kruga (ili prstena), pa se zato ovaj način prenosa i zove sistem kružnih ili prstenastih relacija. Odlika ovog sistema jeste da je transportno sredstva stalno pod teretom, ide od tačke do tačke stalno u jednom smeru, osim možda na poslednjoj relaciji. Međutim, i ovo se može izbeći ukoliko je skladište gotove robe locirano neposredno uz skladlštenih materijala.

Sistem cikličkih (složenih kružnih) relacija sastoji se iz više kružnih relacija — ciklusa. Ovakav način transporta koristi se onda kada postoji veći broj organizacionih jedinica koje treba povezati putem unutrašnjeg transporta, tako da se na jednu osnovnu liniju priključuje više manjih kružnih linija. U tom slučaju odabira se više središnih tačaka, koje se međusobno povezuju jednom glavnom prstenastom relacijom, a svaka se od tih izabranih središnjih tačaka povezuje s najbližim okolnim tačkama u još jednu sporednu prstenastu relaciju (sl. 15).

Slika 15. Sistem cikličnih relacija

Izostavljeno iz prikaza

Iz ove sheme se vidi da su cikličkim kretanjem transporta povezane pojedine organizacione jedinice unutar sebe, ali i međusobno, .jednom transportnom mrežom, koja omogućuje nesmetano i racionalno obavljanje transporta za celu organizaciju udruženog rada.

Da li će doći do primene jednog od navedenih sistema unutrašnjeg transporta, zavisi od mnogih okolnosti, pre svega od veličine i načina organizacije OUR-a, od tehnološkog procesa, od vrste tereta, dužine relacija i sl. Prva dva sistema imaju prazne hodove, nepotpuno se koriste kapaciteti transportnih sredstava, dolazi do nedovoljnog korišćenja radnika, povećavaju se troškovi i sl., nasuprot upotrebi druga dva sistema koji imaju veći stepen korišćenja radnika i sredstava, manje praznih hodova i troškova. Zato pri projektovanju nove organizacije udruženog rada i unutrašnjeg transporta moraju da se uzmu u obzir iznete okolnosti, da se izvrši izbor takvog sistema transporta koji će najbolje odgovarati konkretnim uslovima, okolnostima, potrebama i mogućnostima.

V. Način transportovanja i sredstva unutrašnjeg transporta

Istovremeno sa pitanjem transporta, treba rešiti još dva važna pitanja: način kako treba izvršiti transportovanje i kojim sredstvima ono treba da se obavi. Rešavanje ovih dvaju pitanja mora biti paralelno, jer od načina prenošenja tereta zavise i transportna sredstva.

U praksi se transportovanje tereta obavlja na različite načine, zavisno od vrste energije koja se koristi, pa se razlikuje: prenos tereta pomoću ljudske radne snage (gde se obično koriste ručna vozila); pomoću zaprege (koriste se kolica, vagoneti i dr.); mehanizovanim sredstvima (motorna kolica, tekuća traka ili konvejer, kranovi, dizalice, elevatori i dr.).

I ovde je potrebno istaći da primena ovog ili onog načina ili sredstva transporta zavisi od strukture tehnološkog procesa, od sistema transporta, od vrste i dužine puteva, kao i od vrste tereta koji treba prevesti. Uvek je osnovni princip da se, gde god je to moguće, transport pomoću ljudske radne snage zameni mehanizovanim sredstvima transporta.

Glava XV Izvori i uzroci zagađivanja životne sredine

U savremenim uslovima našeg privrednog i društvenog razvitka zaštita životne sredine i njeno dalje unapređivanje predstavljaju veoma značajno pitanje za koje je trajno zainteresovano celo naše društvo. Tehnološki proces, praćen razvojem proizvodnih snaga i uvećanjem ekonomskog potencijala zemlje, kao i razvoj društvenih odnosa, omogućuju šire promene u pogledu materijalnog položaja i načina života radnog čoveka. Ali, taj razvoj je istovremeno stvorio i neke probleme, određene opasnosti i rizike, veći stepen ugroženosti čoveka u radnoj i životnoj sredini. Pri tome se ne sme zaboraviti da čovek može održati svoje vitalne sposobnosti i opstati kao društveno biće jedino pod uslovom da reguliše i uskladi svoje odnose ne samo unutar svoje zajednice već i sa ostalim živim organizmima u svojoj sredini, što nesumnjivo nije ni lako ni jednostavno.

Savremena nauka, tehnika i tehnologija, nisu i ne mogu biti činioci, koji bi sami po sebi ugrožavali životnu sredinu, već su to, u prvom redu, ponašanje čoveka i neodgovarajući društveni odnosi u kojima se odvijaju savremeni procesi razvoja ne samo u našoj zemlji već i u velikom delu sveta. Otuda je važno da se izmeni odnos čoveka prema životnoj sredini i njenim postojećim bogatstvima. Degradirajući čitave ekosisteme drastičnim eliminisanjem zakonomernosti prirodne ravnoteže, čovek uslovljava i neposrednu budućnost čovečanstva, a time i postojeće društvene odnose. Društveni odnosi i kulturni aspekti čovekovog ponašanja čine osnovu njegovog odnosa prema životnoj sredini mnogo složenijom i kvalitetno drugačijom u odnosu na sve druge vrste.

1. Pušenje kao zagađivač vazduha

Osim drugih zagađivača vazduha i životne sredine čoveka, javlja se u većem stepenu i upotreba duvana, koji je posebno štetan po zdravlje.

Polako ali sigurno širi se akcija zabrane pušenja u zatvorenim prostorijama. Veći broj opštinskih skupština, radnih kolektiva i društveno-političkih organizacija prihvatili su preporuku da se za vreme sastanaka ne puši. Železnica je vidno obeležila posebna kupea u vagonima za nepušače, a sva preduzeća u auto-saobraćaju zabranila su pušenje u autobusima. Postoji predlog da se zabrani pušenje u putničkim automobilima, a mnogi taksisti u Beogradu istakli su nalepnice protiv pušenja u svojim vozilima. Svemu ovome umnogome je doprinelo Društvo za borbu protiv pušenja, koje je osnovano 1973. godine. U ovom društvu zastugaveni su lekari i prosvetni i kulturni radnici. Oni su prvi i digli glas protiv pušenja i ukazali na sve njegove štetnosti po zdravlje čoveka, a posebno omladine. Na predlog ovog Društva Skupština SR Srbije donela je početkom 1974. godine preporuku da se zabrani pušenje na javnim mestima i skupovima.

Najnovija istraživanja daju pouzdane podatke o porastu smrtnosti među ženama i muškarcima usled povećane potrošnje cigareta. Opasnost od raka povećava se zavisno od broja popušenih − cigareta. Kod strasnih pušača rizik je 15 do 30 puta veći nego kod nepušača.

Osim toga, rizik se povećava udisanjem dima, otpočinjanjem pušenja u ranoj mladosti, uvlačenjem dima iste cigarete više puta, ponovnim paljenjem popušene cigarete.

Svaki put kada se povuče dim iz cigarete, lule ili cigare, čovek je izložen uticaju preko četrdeset hemikalija i otrova, od kojih 23 mogu da prouzrokuju smrt. U te otrove ubrajaju se: arsenik, nikotin, metil-alkohol, karbon, karbonmonoksid, amonijak, metan, piriden i dr. Svaki od njih može da prouzrokuje smrt, a svi zajedno mogu je znatno ubrzati.

Predsednik Društva za borbu protiv pušenja SR Srbije, profesor dr Jovan Cekić, ukratko je na Simpozijumu o štetnosti duvana po zdravlje rekao: „Štetno dejstvo duvana ogleda se u smanjivanju apetita, ometanju varenja, rušenju ravnoteže sna i prouzrokovanju teških snova. Nikotin razara „S“ vitamin, što dovodi do povećanja zamora. Pogoršava se raspoloženje, narušava pamćenje, stvara se nervoza i slično’. Duvan ne deluje odmah, već se njegova štetnost oseća posle određenog pušačkog staža, od 10 ili 20 godina. Kao posledica pušenja stvara se i taloži holesterin na zidovima arterija i smanjuje se protok krvi, što pre ili kasnije dovodi do infarkta — najtežeg srčanog oboljenja.

— Neizbežno je stvaranje čira na želucu, i dvanaestopalačnom crevu. Nema organa u čovečijem organizmu koji ne nagriza duvan“.

Za dalje omasovljavanje borbe protiv pušenja pristupilo se formiranju društva u Crnoj Gori, Makedoniji, Vojvodini i Kosovu. Takođe, osnivaju se i opštinski odbori protiv pušenja, a u planu je stvaranje savetovališta protiv pušenja.

2. Zaštita drumskog saobraćaja

Razvoj industrijalizacije u svetu i kod nas postiže sve veće rezultate, ali istim tempom nanosi i štetne posledice čovekovoj sredini. Zagađenost vazduha se javlja kao osnovni problem u oblastima gde je razvijena industrija. Posebno se javlja u gradovima sa razvijenim saobraćajem, gde je učešće produkata sagorevanja od motornih vozila skoro 50%. Poznato je da danas u svetu kruži oko 200 miliona putničkih automobila, od kojih svaki izbacuje u atmosferu oko 600 kg štetnih sastojaka godišnje. Ovi podaci pokazuju da je neophodno što hitnije donošenje odgovarajućih zakonskih propisa o ograničenju emisije otrovnih sastojaka iz motornih vozila.

Poznato je da su automobili sa dvotaktnim benzinskim motorom izraziti zagađivači sredine, jer ispuštaju plav dim neprijatnog mirisa. U ovakvu vrstu automobila ubrajaju se vartburg i trabant koji zagađuju vazduh nekoliko puta više od drugih tipova motornih vozila, a u našoj zemlji kruži veliki broj ovih automobila koji su uvezeni iz inostranstva. Zbog toga postoje mišljenja nekih naših stručnjaka da se zabrani dalji uvoz automobila sa dvotaktnim benzinskim motorima.

Zavodi „Crvena zastava“ iz Kragujevca, kao naš najveći proizvođač vozila, nastoje da se uklope u evropske norme u pogledu suzbijanja zagađivanja vazduha. U tom cilju su preduzete mere da se pređe na rad motora sa tzv. siromašnom smešom. U zajednici sa proizvođačem motora Fabrike „21 maj“ iz Beograda, proizvođačem karburatora ,,IPM“ i Institutom za motorna vozila u Vinči kod Beograda, praktično ostvarenje ovog rešenja postignuto je uvođenjem tzv. „antitokeičkog karburatora“. Ovi karburatori rade sa koeficijentom viška vazduha, homogeno pripremaju smešu, omogućavaju bolje sagorevanje, a samim tim i smanjenje koncentracije ugljenmonoksidai nesagorelih ugljovodonika u izduvnim gasovima. Na taj način Zavodi „Crvena zastava“ u okviru svojih mogućnosti čine velike napore da daju svoj doprinos zaštiti čovekove sredine. Ako se ima u vidu da danas u Jugoslaviji kruži preko milion putničkih vozila, od čega su dve trećine iz ove fabrike, onda se može shvatiti koliku odgovornost ima ova fabrika u doprinosu boljoj zaštiti čovekove sredine.

3. Zaštita od nuklearne energije

Objekti nuklearne energetike imaju veći broj specifičnosti u odnosu na klasične elektrane, i to: neophodni su i perspektizni izvori za rešavanje energetske krize; okolni pejzaž i objekte ne narušavaju više od drugih; ispuštanje štetnih efluenata (materija) pri normalnom radu znatno manje utiče na okolinu u odnosu na druge privredne objekte; sadrže velike potencijalne opasnosti koje se mogu osloboditi u čovekovu sredinu samo u vanrednim okolnostima; vrše psihički pritisak na javnost zbog nedovoljnog poznavanja koristi od nuklearne energije.

Osnovna opasnost za okolinu nuklearnih postrojenja jeste direktno zračenje i ispuštanje radioaktivnih materija koje zrače ili koje mogu na razne načine da dospevaju u čovekov organizam i na taj način da ugroze zdravlje, pa i život. Zbog ovih opasnosti pri izgradnji nuklearnih objekata preduzete su takve zaštitne mere da ispuštanje radioaktivnih efluenata u normalnom radu iznosi samo 1% doze prirodnog zračenja okoline. Za prilagođavanje nuklearnog objekta okolini usvojena je osnovna norma kao doza dozvoljenog izlaganja stanovništva ozračavanju. Pri određivanju ove doze pošlo se od toga da postoji prirodno zračenje — kosmičko, iz vazduha, sa zemlje, od zgrada i od unošenja hrane koja sadrži prirodne radioaktivne materije, od koga prosečan pojedinac primi godišnje oko 110 do 126 mrema. Dozvoljene doze se izračunavaju u rem jedinicama (mrem je 1 000 deo rema). Kada se već govori o dozi, mreli se na sva ozračivanja iz svih izvora: preko vazduha, vode, životnih namirnica ili direktno. Za proučavanje dejstva zračenja na okolinu definišu se specijalne kritične grupe stanovništva, kao što su: profesionalci, deca, odojčad i druge, zatim kritični putevi ozračavanja, unošenja radioaktivnih materija u organizam, kritički organi i tkiva u kojima se oni talože i sl.

Radioaktivne materije u nuklearnim postrojenjima nastaju u procesu rada, i to najviše u samom procesu fisije u nuklearnom gorivu. Treba napomenuti da ove materije mogu dospeti u prirodu samo u slučaju probijanja tri barijere. Neki, pak, radioaktivni materijali nastaju kao posledica jakog zračenja iz jezgra reaktora, aktiviranjem fluida, konstruktivnih materijala, proizvoda korozije i sl. Ovi materijali se mogu lakše osloboditi u okolinu.

Polazeći od toga da će energetska kriza zahtevati povećanu izgradnju nuklearnih postrojenja, samo će plemeniti gasovi zahtevati dodatna sredstva za preventivne mere zaštite čovekove okoline. U daljoj budućnosti, zbog povećanog korišćenja plutonijumskog goriva (oplodni brzi reaktori), efluenti će porasti više u blizini postrojenja za preradu nego u blizini nuklearne elektrane. Ima mišljenja da će razvoj zaštitne opreme biti kompenziran manjim dozama koje će primati profesionalci zbog usavršavanja mera neposredne zaštite. Međutim, uspešno rešavanje problema zaustavljanja ispuštanja efluenata povećavaće problem radioaktivnog otpora.

Radioaktivni otpadni materijal, koji se proizvodi u svakom nuklearnom poetrojenju, nije samo lokalni problem već predstavlja svetski -problem zbog sve većeg akumuliranja radioaktivnog materijala, a nastaje zbog nerešenog pitanja njegovog skladištenja i zaštite od zagađivanja životne sredine.

Ako je radioaktivni otpadni materijal u krugu nuklearnog postrojenja, on je pod kontrolom i ne ugrožava ljude. Postoje i različite metode da se radioaktivni otpadni materijal učini bezopasnim po društvo jer se može stokirati na bezbednom mestu. Pripremljeni otpad se najčešće deponuje u neki napušteni suvi rudnik, tunel, zatim betoniranjem koncentrovanog materijala, putem gaeifikacije i slično, s tim da se sve to drži pod kontrolom. Kako ovo deponovanje nije tako jevtino, to su neki veliki korisnici nuklearne energije smatrali da je bolje da radioaktivni otpad bacaju u more i na taj način stvoren je međunarodni problem, jer nije obezbeđena zaštita od zagađivanja koje mogu da prouzrokuju ovi otpaci.

Mere za obezbeđivanje zagađivanja životne sredine od radioaktivnih otpadaka spadaju u tehničke, ekonomske i pravne. U današnje vreme zaštita životne sredine uopšte, pa i od radioaktivnih zagađenja, postaje sve više problem celog, čovečanstva. Zato mnoge međunarodne organizacije (vladine, stručne, regionalne i dr.) rade na rešavanju problema normi za ozračavanje stanovništva. Najveći problem ne sastoji se samo u postavljanju merila i normi već u pronalaženju pravog organa koji će to da uradi i da u ime čitavog društva preduzme i odgovarajuće odgovornosti.

4. Zagađivanje od industrijskih otpadaka

Količine čvrstih otpadaka stalno rastu, i ne samo da oduzimaju prostor nego stvaraju i specifične uslove za zagađivanje životne sredine. Ogromne količine pepela, stakla, hartije, razne vrste ambalaže od plastike i drugih materijala, otpaci iz industrije i termoelektrana, predstavljaju značajne izvore zagađivanja životne sredine.

Zagađivanje od industrijskih. otpadaka naročito je izraženo u industrijski razvijenim zemljama i predstavlja veliku opasnost za zagađivanje životne sredine. U Velikoj Britaniji mesne vlasti svake godine sakupljaju preko 14 miliona tona otpadaka samo iz domaćinstva i trgovine, a još oko 20 miliona tona iz rudnika i pepela iz električnih centrala. Kako struktura otpadaka postaje sve raznovrsnija, ona je često i veoma opasna, jer industrija svake godine stvara oko 200 000 tona potencijalno otrovnih otpadaka. U Velikoj Britaniji se otuda predviđa da će se otpaci samo iz domaćinstva po glavi stanovnika povećati do 1980. godine za oko 45%.

Utvrđeno je da je u SAD samo u toku jedne godine registrovana sledeća količina otpadaka: 7 miliona automobila, 20 miliona tona papirnih otpadaka i 50 milijardi komada raznih staklenih i drugih boca. Raspadanje navedenih otpadaka dovodi do znatnog zagađivanja životne sredine.

U našoj zemlji, koja se sve više razvija industrijski, takođe se svake godine povećava količina raznih vrsta otpadaka. Tome doprinosi i stvaranje novih i većih gradova u kojima se povećavaju i količine gradskog smeća. Samo se u Beogradu danas sakuplja dnevno oko 700 tona gradskog smeća koje zagađuje grad. I drugi čvrsti otpaci u našoj zemlji, kao što su: hartija, pepeo, razna ambalaža, posebno staklena, konzerve itd., povećavaju se svakim danom sve više i zagađuju životnu sredinu tamo gde se gomilaju. Do sada nije stvorena mogućnost u našoj zemlji da se ovakvi otpaci sakupljaju i ponovo prerađuju u nove sirovine, čime bi se postiglo smanjenje zagađenja, sa jedne strane, a istovremeno omogućila velika korist novim sirovinama, sa druge strane.

Gradsko smeće može da predstavlja izvor velikog broja sirovina koje mogu korisno poslužiti čoveku. Da navedemo samo neke sirovine koje se preradom (recikliranjem) smeća mogu dobiti: čelik za železare, sirovine za fabrike hartije, građevinski materijal, benzin, ugalj, gas za gorenje i osvetljenje itd. Iz ovog možemo da zaključimo da kod nas postoje velike neiskorišćene mogućnosti ponovnog korišćenja otpadaka u obliku novih sirovina.

5. Zaštita vazduha od zagađivanja

Zagađivanje vazduha nastaje u prvom redu kao posledica sve većeg razvoja tehnike i tehnologije, a posebno industrije i energetike. Ova zagađenost iz godine u godinu sve je veća, pa je neophodno preduzeti što pre potrebne mere zaštite na njenom suzbijanju i smanjivanju.

Vazduh najčešće zagađuju štetne materije kao što su: sitne čestice prašine i čađi, ugljenmonoksid, sumpor-dioksid, izduvni gasovi iz − automobila, ali isto tako i meteorološki faktori, količine padavina, vlažnost vazduha, temperature vazduha, jačina i pravac duvanja vetrova.

Veći broj stručnjaka nagoveštava da bi sveukupne atmosferske promene prouzrokovane toplotom, prašinom, ugljen-dioksidom i ostalim gasovima iz velikih gradova i industrijskih centara, mogle za kratko vreme da prouzrokuju krupne posledice promena klime u celom svetu.

Od zagađenja vazduha stradaju, pre svih, stanovnici velikih gradova i industrijskih centara. Gradovi su često pokriveni sivim omotačem koji dostiže većinu blizu tri kilometra. Izračunato je da se u industrijskim gradovima količina Sunčeve radijacije leti smanjuje za jednu petinu, a zimi za polovinu.

Podaci iz mnogih zemalja prikazuju impresivnu sliku života savremenih velegradova. U Esenu (Zapadna Nemačka) se osam časova svakodnevno zabranjuje automobileki saobraćaj. Na svaki grad u Rurskoj oblasti godišnje padne oko 25 hiljada tona industrijske prašine. Industrijska preduzeća SR Nemačke svake godine izbacuju u vazduh desetine miliona tona čađi i raznih štetnih gasova. U Sjedinjenim Državama Amerike u atmoeferu se godišnje izbacuje oko 220 miliona tona štetnih materija. U Francuskoj su samo termoelektrane u 1960. godini izbacile u vazduh 114 000 tona sumpornog gasa i 82 miliona tona pepela.

Hemijska industrija u SSSR-u godišnje gubi 95 000 tona azotne kiseline izbačene u atmosferu, 12 000 tona sumporne kiseline i 30 000 tona sumpornog oksida.

Navedene brojke stalno rastu. Hemijska industrija i razvoj proizvodnje plastičnih masa čine da se u atmosferu izbacuju nove štetne supstancije čije dejstvo štetno utiče na ljudski organizam. Sumporni gas, ugljenmonoksid, pepeo koji se rastura, industrijska prašina, hlor, amonijak, fluor, arsen, olovo, mangan, kadmijum i drugi agresivni elementi i gasovi ubitačno deluju na čovečji organizam i mogu da izazovu masovna oboljenja među stanovništvom.

Najvažniji je zadatak da se sačuva ravnoteža kiseonika. Zemlju okružuje ogromni okean čistog vazduha — po 2,5 miliona tona na svakog čoveka. Ali je isto tako utvrđeno da jedan mlazni avion sagori oko 50 do 120 tona atmosferskog kiseonika pri preletanju skeana. Zato moramo s pravom da se upitamo nije li potrošnja kiseonika kod nekih industrijskih i drugih procesa znatno veća od mogućnosti njegovog stvaranja. Naši najzagađeniji gradovi su: Bor, Kosovska Mitrovica (posebno Trepča), Zenica, Pančevo, Beograd, Kruševac, Loznica, Sarajevo, Zagreb, Jesenice, Skoplje, Niš i mnogi drugi manji gradovi.

U Beogradu koncentracija štetnih materija u vazduhu često premašuj e dozvoljene norme za nekoliko puta. Na primer, na raskrsnici kod „Londona“ i na „Terazijama“ sadržaj ugljenmonoksida iznosi i po deset puta više od maksimalno dozvoljenog, a koncentracija azotnog oksida je i 12 puta veća od dozvoljenog maksimuma. Zagreb se, takođe, ubraja u kategoriju zagađenih gradova. Na Trgu Republike, gde je saobraćaj najgušći, količina ugljenmonoksida je i 12 puta veća od dozvoljenog maksimuma, a azotni oksid i do 8 puta od dozvoljene norme.

Ispitivanja koja su vršena u našoj zemlji pokazala su da je koncentracija olova u krvi građana Beograda, Zagreba, Bora, Sarajeva, kao i stanovnika industrijskih gradova veoma zabrinjavajuća. U Beogradu ova koncentracija dostiže i do 37 grama po osobi, što se može porediti i sa najzagađenijim gradovima sveta. Novi propisi o zaštiti vazduha u našem glavnom gradu zahtevaju hitno smanjenje zatrovanog vazduha. Ističe se da se budući tehnološki procesi usklade sa bioekonomijom koja pokušava da ukaže na odnos tehnologija — čovek — priroda.

Radnim organizacijama u gradu dat je rok da u svoje dimnjake ugrade uređaje za prečišćavanje dimnih gasova. Uvedena je kontrola sagorezanja u kotlarnicama u sezoni grejanja, a prilikom tehničkog pregleda vozila predviđena je i provera ispravnosti sagorevanja gasova u motoru. Zagađenost će se znatno smanjiti kad Beograd bude dobio gasovod i koristio plik za zagrevanje stanova i proetorija radnih organizacija.

6. Zaštita vode i reka od zagađivanja

U toku poslednjeg stoleća potrošnja vode se povećala u gradovima za najmanje deset puta. Međutim, o nestašici vode za piće prvi put se počelo govoriti posle završetka drugog svetskog rata. Savremeni grad za sanitarne i životne potrebe troši po stanovniku 200 do 500 litara vode dnevno. To je znatno više od potrebnog minimuma od 25 litara kojim može čovek da zadovolji svoje potrebe.

Brzi razvoj industrije i poljoprivrede zahteva ogromne količine vode. Za rafinisanje jedne tone nafte potrebno je 18 tona vode, za topljenje jedne tone čelika — 25 tona vode, za proizvodnju 100 litara piva — 1000 litara vode, za proizvodnju tone celuloze — 600 tona vode. Ali, poznato je da se voda ne može zameniti ni jednom vrstom ma koje sirovine, već vodu može da zameni jedino samo voda, što znači da je praktično nezamenljiva.

Rezerve vode u svetu se sve više smanjuju, posebno kada se radi o zalihama slatke i čiste vode koja služi prvenstveno za piće i ishranu čoveka. Glavni problem nedostatka vode sastoji se u tome što ljudi troše mnogo više slatke vode nego što ima zaliha. Borba za vodu traje hiljadama godina. Nekad je oskudica vode pogađala stanovništvo samo nekih oblasti i regiona, a danas ona zabrinjava celo čovečanstvo. Na osnovu izvršenih ispitivanja Ujedinjene Nacije su saopštile da već sada nema dovoljno vode za piće u više od 40 zemalja. Nestašica slatke vode može da postane vrlo kritična ako se što pre ne preduzmu potrebne mere za njenu svestranu zaštitu, i to na svetskom nivou.

Kopno zauzima nešto manje od jedne trećine ukupne površine zemlje. Sve ostalo čine mora i okeani (oko 71%). Sva mora i okeani sadrže oko 1,5 milijardu kubnih kilometara vode, a podzemne vode sadrže svega oko pola milijarde kubnih kilometara. U rekama i jezerima na našoj planeti nalazi se oko 400 000 kubnih kilometara vode.

Od ukupne količine >vode koja postoji na našoj planeti čovečanstvo može da koristi vodu za piće, industriju i navodnjavanje svega oko 30 000 kubnih kilometara, i to samo slatku vodu, pošto se za ove svrhe ne može koristiti slana voda iz mora i okeana.

Prema nekim podacima godišnja svetska potrošnja vode kreće se od 1 000 do 1 300 kubnih kilometara, u razvijenim zemljama je znatno veća nego u nerazvijenim.

Stanovništvo u svetu svakog dana troši više od 7 milijardi tona vode; dakle, isto toliko koliko su teške sve rude koje se iskopaju u toku godine dana. Potrebe za vodom će se stalno povećavati i mi moramo učiniti sve što je u našoj moći da bi to i zadovoljili. Treba imati u vidu da se najveći deo tekuće vode koristi za izbacivanje otpadaka, što znači da kriza nije toliko u problemu količine vode, koliko u odnosu ljudi prema vodi.

Jugoslavija po količini slatke vode pripada grupi bogatijih evropskih zemalja, a po energetskom potencijalu reka zauzima četvrto mesto u Evropi. Treba istaći da rezerve slatke vode nisu podjednako rasprostranjene u našoj zemlji, tako da se u mnogim krajevima već oseća nestašica vode. Ovakvu situaciju posebno otežava nemaran odnos velikog broja zagađivača reka, jezera i mora, a od toga samo u SR Srbiji registrovana su oko 472 zagađivača. Veći broj industrijskih zagađivača su prehrambena, hemijska i metalska industrija. Posebno u zagađivanju voda prednjače Bor, Zenica, Majdanpek, Loznica, Pančevo, Beograd.

Centralnom i jugoistočnom delu Srbije preti ozbiljna nestašica čiste vode. Situacija bi do 2000. godine mogla da postane kritična, ukoliko se blatovremeno ne preduzmu potrebne mere. Ovo upozorenje možda ne izgleda na prvi pogled uverljivo, jer se zna da kroz Srbiju godišnje protekne oko 15 milijardi kubika vode iz sopstvenih reka i više od 160 milijardi iz reka koje dolaze iz drugih republika i inostranstva, kao što su: Dunav, Sava, Tamiš, Tisa i Drina.

Analize pokazuju da je zagađenost nekih reka dostigla kritičnu tačku. Nisu retki primeri da stočna pojila na rekama truju krupnu i sitnu stoku (na irimer pritoke Južne Morave). Naše dve najveće reke Dunav i Sava sve su zagađenije. Osim njih zagađene su i Borska reka, Resavica, Ibar, Morava, Begej, Kolubara, Tisa, Tamiš, Bosna, Drava, Vrbas, Vardar. U rekama Loznici, Savinji, Borekoj reci, Bosni i nekim drugim ne može se više naći ni jedna riba, kao ni biljka koja bi mogla da opstane u životu usled velike zagađenosti.

U Srbiji vodotokovi su izloženi zagađivanju na četiri petine svoje dužine. Oko 600 zagađivača na njenom području godišnje ispušta blizu 600 miliona kubnih metara otpadnih voda. Uređaje za prečišćavanje ima samo 90 zagađivača, ali i oni ne rade stalno. Ako bi se nastavilo ovim tempom do kraja ovog veka, količina zagađivača bi se povećala za oko 5 puta, čime bi u SR Srbiji bilo više od tri milijarde kubnih metara zagađenih otpadnih voda.

7. Borba za očuvanje prirode

U borbi za očuvanje prirodne sredine svakako je veoma značajka izgrađena svest ljudi. Ona ukazuje na odgovarajuće ponašanje i odnos prema ugrožavanju prirodne sredine u kojoj živimo.

U pojedinim zemljama, posebno industrijski razvijenim, vlasti i pojedinci došli su do zaključka koliko pojedini delovi sveta uzajamno zavise jedni od drugih u rešavanju problema zaštite čovekove životne sredine. Čitava Zemlja je planeta na kojoj živi čovečanstvo, ali koja raspolaže ograničenim zalihama koje su potrebne za život. Današnje generacije su odgovorne za razumno upravljanje zalihama i za njihovo očuvanje za buduće generacije. Svaka biljna i životinjska vrsta, ribe, kitovi, sisari, drveće, bilje, insekti nezamenljivi su. Istrebljenje jedne vrste smanjuje bogatstvo sveta.

Životna celina na našoj planeti je jedinstvena i ona je nužno dovela do toga da sve zemlje sveta, a naročito susedne, zavise jedna od druge kada je reč o očuvanju čovekove prirode. Zbog toga je već uspostavljena bliža saradnja između pojedinih zemalja.

Danas je svetsko mnjenje svesno činjenice da savremena civilizacija predstavlja pretnju biološkoj ravnoteži naše prirodne sredine i da njen dalji razvoj, ako pažljivo ne bude vođen i usmeravan, preti ne samo biljnom i životinjskom svetu nego i rekama, morima i okeanima. Zemlja će postati pusta, a vazduh nepogodan za disanje. Da bi se sadašnje stanje popravilo, da bi se sprečile nepopravljive greške koje ugrožavaju i sam opstanak čoveka, apsolutno je potrebno da se svi pridržavamo pravila ponašanja, koje nameće sadašnja situacija. Čuvanje čovekove sredine traži mudrost i dalekovidost svih nas, spremnost da vlastite interese podredimo opštem blagostanju čovečanstva, međunarodnoj solidarnosti i, što je posebno važno, zajedničkoj akciji u kojoj ćemo svi sudelovati.

Da bi se reči pretvorile u delo, neophodno je da se novi tehnološki procesi usmeravaju ka traženju efikasnijih načina za borbu protiv zagađivanja i za obnovu čovekove sredine. Ovakvi novi tehnološki postupci treba da omoguće:

• uklanjanje sumpora iz tekućih goriva i dima; sprečavanje čađi iz dimnjaka;
• takvu konstrukciju automobilskih motora koji neće zagađivati vazduh;
• konstrukciju tihih mlaznih aviona i podzemnih železnica;
• prečišćavanje i ponovno korišćenje hemijskih otpadaka i toplotne energije iz fabrika i energetskih objekata;
• proizvodnju veštačkih đubriva iz gradskih otpadnih materijala;
• korišćenje otpadnih automobila kao izvora upotrebljivog gvožđa;
• proizvodnju deterdženata bez fosfora i nitrata, koji stvaraju alge;
• suzbijanje poljoprivrednih štetočina biološkim i ostalim sredstvima koja ne sadrže netopljive organohlorske materije, kao što ih sadrži DDT, a koje izazivaju ekološke poremećaje.

Veliki broj tehnoloških pronalazaka dobijenih na osnovu ovakvih istraživanja u praksi se već koristi. Drugi se nalaze u završnoj fazi ispitivanja. Ali, ako se koncentrišu nastojanja brojnih istraživača u većem broju zemalja, to će sigurno dovesti do pozitivnih rezultata.

8. Uticaj vaspitnih mera na ljude

Današnji odnos većine ljudi prema zabrinjavajućim pojavama sve većeg zagađivanja čovekove životne sredine ne može da nas zadovolji. U borbi koja predstoji protiv ugrožavanja čovekovog opstanka najvažnije je pomenuti ponašanje i odnos čoveka kao živog i svesnog bića prema sredini u kojoj živi. Potrebno je vaspitavanje i obrazovanje celokupnog stanovništva, kao i shvatanje značaja o veličini rastuće opasnosti.

Vaspitavanje i obrazovanje mora da ukaže na to da sredina koja čoveka okružuje, i u kojoj on radi menja je, nije prosti zbir sastavnih komponenata, kao što su: voda, zemljište, vazduh, biljke, životinje itd., već da je ona jedinstveni globalni sistem — biosfera — u kojoj su sve komponente u uzajamnom sadejstvu.

Različiti oblici povezanosti sa životnom sredinom moraju da razvijaju estetska i moralna osećanja mladih, da doživljavanje prirodnih lepota oplemenjuje njihove misli i ponašanje. Sposobnost da se uoče i dožive prirodne pojave, lepote oblika i boja, zvuci i miris, razvija kod mladih ljudi posebna osećanja i pruža velike mogućnosti za zaštitu životne sredine uopšte. Omladini treba objasniti da izvorna, nedegradirana i dobro očuvana prirodna sredina ima značaj ne samo za fizičko nego i za psihičko stanje ljudi, posebno onih koji žive u gradovima i industrijskim sredinama. Život čoveka u savremenoj urbanizovanoj sredini, uz sve odgovarajuće udobnosti koje pruža, praćen je smanjenjem fizičke aktivnosti bukom, pojačanim vibracijama, zagađenom atmosferom, monotonijom gradske sredine koja je u velikom stepenu izolovana od izvorne prirode. Ovakvi uslovi izazivaju i pojačavaju težnju gradskog čoveka za doživljavanjem izvorne prirodne sredine. Zato je neophodno razvijati i zadovoljavati potrebu za što češćim i prisnijim kontaktom sa očuvanom prirodom i ne treba dozvoliti otuđivanje omladine od prirode. To je svakako veoma važno kako za moralno i estetsko tako i za zdravstveno vaspitanje i neophodnu psihofizičku reakciju omladine i odraslih ljudi.

Kako ubediti ljude da je veoma štetno bacanje smeća van određenog mesta, uništavanje zelenila, ubijanje ptica i sl. Mora se obezbediti povoljno jedinstvo sredine u kojoj čovek živi i radi, i to u celini, u svim njenim elementima i manifestacijama. Garanciju uspeha u zaštiti i unapređenju sredine možemo gledati samo u tom jedinstvu.

Svakome bi trebalo da bude na umu misao „Čoveče, zaštiti sebe i druge. Zaštiti svoju porodicu, decu i omladinu“. Kad to budemo postigli, sačuvaćemo reke i mora, gradove i izletišta, šume i jezera, ptice i ribe, sačuvaćemo u prvom redu svoje zdravlje.

Kao najbolji primer brige za zaštitu i unapređivanje životne sredine može nam poslužiti široka akcija mladih gorana Srbije na pošumljavanju goleti i drugim radovima za očuvanje i unapređivanje prirode.