Organska poljoprivreda I

ZA VAS,

je napisana ova monografija koja na svojevrstan način objedinjuje gotovo sve segmente organske poljoprivrede, od proizvodnje do plasmana. Organska poljoprivreda kao deo održivog razvoja zasniva se na primeni agroekoloških, agroekonomskih principa, a zakonski je regulisana i obuhvata proizvodnju, preradu, čuvanje proizvoda, distribuciju i prodaju proizvoda, uz kontrolu proizvodnje i sertifikaciju proizvoda.

Savremena poljoprivreda se razvija na ekološkim principima što istovremeno znači ekonomičnu proizvodnju uz očuvanje agroekosistema i ekosistema. Ona proizvodnju kvalitetne, zdravstveno-bezbedne, kontrolisane i sertifikovane mere koja zadovoljavaju potrebe savremenog potrošača, doprinosi racionalnom korišćenju resursa i očuvanju životne sredine. Organska poljoprivreda oslanja se i konkuretnost raznovrsnih proizvoda, na multifunkcionalnost poljoprivrede i živi sistem razvoja gde značajno mesto ima očuvanje biodiverziteta, agrobiodiverziteta, poljoprivrednog i ruralnog pejzaža, a sve kao osnove multifunkciolnog razvoja sela i kvalitetnijeg života.

Monografija sadrži osnovne principe organske poljoprivrede, racionalno korišćenje prirodnih resursa, primenu bioagrotehničkih mera, ali i principe agrobiznisa i agromarketinga kao bitne odrednice razvoja tržišne organske proizvodnje hrane. Zato, ova monografija napisana od istaknutih stručnjaka, naučnih radnika i profesora sadrži sve segmente poljoprivredne proizvodnje, objedinjujući biljnu stočarsku proizvodnju što je i osnovno obeležje organske proizvodnje, odnosno ekofarme. Želja autora je da naučnoj i stručnoj javnosti i proizvodnoj praksi na razumljiv način ponudi nove poglede na poljoprivredu i životnu sredinu, vraćajući pozitivnu, a centralnu ulogu čoveka u očuvanju životne sredine.

Danas se organska proizvodnja u svetu razvija brzim koracima kao odgovor na evidentnu narušenu životnu sredinu i posebno kao odgovor potrebama potrošača za kvalitetnom i bezbednom hranom. Upravo zato je organska proizvodnja kontrolisan način proizvodnje, od njive do trpeze, što je preventiva mogućem narušavanju ekosistema, ali i zdravlja čoveka. Obimnost materijala, celokupnoj poljoprivrednoj proizvodnji postavila je zahtev da se monografija štampa u dva toma koji predstavljaju jedinstvenu celinu. Da bi se razumela organska poljoprivreda, ekološki pristup proizvodnji i racionalnoj ishrani uz sve mogućnosti koje pruža razvoj tehnike i tehnologije, neophodno je knjigu iščitavati od prve stranice i uvek, ponovo se vraćati na segmente agroekologije, biološke cikluse, ekosistem i agroekosistem.

Zahvaljujemo svim autorima, zatim donatorima, a posebno Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu koji je imao dovoljno sluha da bude izdavač ove monografije u godini Jubileja, a koja znači korak ka kvalitetnoj, ekonomičnoj proizvodnji hrane i očuvanju životne sredine. Vama ostaje da okrećući stranice ove knjige saznate, naučite i nešto novo, potvrdite dosadašnje znanje i započnete novu stranicu u proizvodnji ali i u ishrani.

Prof. dr Branka Lazić, prof. dr Sanja Lazić, prof. dr Jovan V. Babović, mr Vuk V. Radojević, prof. dr Petar Sekulić, mr Srđan Šeremšić, prof. dr Dragiša Milošev, prof. dr Miroslav Malešević, mr Goran Jaćimović, dipl. inž. Milica Babić, mr Dragana Latković, prof. dr Đurovka Mihal, prof. dr Ratko Lazarević, dr. Tatjana Savković

Sadržaj

Organska poljoprivreda – Prof. dr Branka Lazić, prof. dr Sanja Lazić
Uvod
Razvoj održivih sistema proizvodnje hrane
Osnove dobre poljoprivredne prakse
Osnove integralne proizvodnje
Tehnike uzgoja
Osnove organske poljoprivrede
Značaj organske poljoprivrede
Literatura

Agrobiznis u organskoj proizvodnji – Prof. dr Jovan V. Babović
Agrobiznis u organskoj proizvodnji
Menadžment u organskoj proizvodnji
Sistemi i standardi kvaliteta
Sistem kontrole HACCP
Agromarketing u organskoj proizvodnji – Prof. dr Jovan V. Babović, mr Vuk V. Radojević
Multifunkcionalni razvoj – agroturizam – Prof. dr Jovan V. Babović
Literatura

Biološke osnove organske poljoprivrede – Prof. dr Petar Sekulić, mr Srđan Šeremšić, prof. dr Dragiša Milošev
Biološki procesi i njihov značaj
Specifičnosti gajenja biljaka u organskoj poljoprivredi
Izvodi iz pravilnika o organskoj proizvodnji
Literatura

Upravljanje proizvodnjom ratarskih kultura – Prof. dr Miroslav Malešević, mr Goran Jaćimović, dipl. inž. Milica Babić, mr Dragana Latković
Zajedničke karakteristike ratarske proizvodnje
Prosolika žita
Pseudocerealije
Zrnene mahunarke – leguminozne biljke
Predive (tekstilne) biljke
Korenasto – krtolaste biljke
Literatura

Organsko povrtarstvo – Prof. dr Branka Lazić
Uvod
Oblici organskog povrtarstva
Biobaštovanstvo
Berba i čuvanje povrća
Literatura

Organska proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru – prof. dr Đurovka Mihal
Uvod
Organska proizvodnja
Literatura
Organsko stočarstvo – Prof. dr Ratko Lazarević, dr. Tatjana Savković
Specifičnosti organskog stočarstva
Vrste i rase životinja za organsku proizvodnju
Odgajivanje životinja
Smeštaj i nega životinja
Proizvodnja stočne hrane na organskim principima
Zelena biljna hraniva sa prirodnih ili sejanih travnjaka
Tshrana životinja na principima organske proizvodnje
Proizvodi od mesa iz organske proizvodnje
Animalni proizvodi iz organske proizvodnje
Osnovni principi tradicionalne proizvodnje sireva

Literatura

Organska poljoprivreda

Prof. dr Branka Lazić, prof. dr Sanja Lazić

Uvod

Uspešna organska poljoprivreda zasniva se na agronomskom i biološkom znanju. To znači poznavanje i upravljanje složenim procesima stvaranja organske materije i uzajamnog delovanja agrobiotopa (poljoprivredno stanište) i agrobiocenoze (poljoprivredna životna zajednica), u okviru agroekosistema (poljoprivredni ekološki sistem) (Molnar I, 2004). Poljoprivreda zasnovana na biološkim procesima otvorena je za različite promene, ali je uvek karakteriše stvaranje, potrošnja i razgradnja organske materije. Njena promenljivost omogućuje stalni razvoj, gde je uloga znanja najveća. Uzajamno delovanje istorijskog razvoja društvene zajednice i naučno-tehnološkog razvoja, odnosno potrebe za hranom, uslovili su globalne i lokalne načine (oblike) i sisteme poljoprivrede. Istovremeno sa razvojem poljoprivrede počeo je i razvoj bioloških (kod nas nazvanih organskih) metoda gajenja biljaka i životinja. Razvoj ovih metoda je najintenzivniji u vremenu kada su narasla saznanja, a analitičke metode dokazale (druga polovina 20. veka) da uprkos nezamenljivoj ulozi poljoprivrede, ona primenom neodgovarajućih metoda i mera (posebno primena hemije, teške mehanizacije), doprinosi nepovoljnim promenama u zemljištu, vodi, vazduhu biološkoj raznovrsnosti i po zdravlje ljudi (Šovljanski R., Lazić S, 1991).

Suštinu poljoprivrede čini njena dinamičnost, međuzavisnost i neraskidiva veza sa prirodom. To su i polazne osnove organske proizvodnje, gde je preventiva i predostrožnost vodilja za kvalitetnu u bezbednu proizvodnju hrane.

Na kvalitet, a posebno na bezbednost hrane utiče proizvodnja, ali na putu od njive do trpeze moguće su i druge kontaminacije (Lazić B. i sar, 1990). Zato, uprkos pravilnoj primeni svih agrotehničkih mera, u proizvodnji hrane, značajno mesto zauzima održavanje higijene i primena sanitarnih mera (primena dobre sanitame i higijenske prakse). Hrana može da nosi: hemijske i mikrobiološke rizike, zatim genetske, i rizike nastale primenom novih tehnologija (Babović J. i sar. 2005). Danas se u proizvodnji hrane i namirnica koristi preko 60.000 hemijskih sredstava a oko 90 % štetnih materija unosi se hranom. Hemijska kontaminacija hrane uključuje prirodne toksikante, mikotoksine, zagađivače iz životne sredine kao što je živa, olovo, radionuklidi, dioksini i prirodne hemijske supstance biljaka. Aditivi, pesticidi i veterinarski lekovi, odnosno njihovi ostaci smanjuju zdravstvenu bezbednost hrane. Sve to utiče na zdravlje, a efekti često nisu vidljivi odmah, nego nakon niza godina unošenja (kumulativno dejstvo), a kao posledica mogu da se jave i teška oboljenja (Šovljanski R, Lazić S, 2007). Neophodno je očuvati plodno zemljište i poljoprivredni pejzaž.

U okviru hemijskog rizika kontaminacije hrane moguć je i rizik kontaminacije primenom pesticida. Pod pojmom pesticidi podrazumevaju se hemijske supstance koje se koriste za suzbijanje, unuštavanje ili kontrolu štetnih bioloških agenasa u poljoprivredi, šumarstvu, veterinarstvu, stočarstvu, komunalnoj higijeni i drugim oblastima. Kada je reč o maksimalno dozvoljenoj količini podrazumevaju se količine pesticida ili njihovih metalolita (MDK ili EUMRL), koji može da se nađe u namirnicama (izražava se u mg/kg). Do vrednosti za MDK (EUMRL) dolazi se na osnovu eksperimentalnih podataka o ostacima ispitivanog jedinjenja posle primene pesticida u skladu sa dobrom poljoprivrednom praksom, zatim podataka o prihvatljivom dnevnom unosu za čoveka i podataka za akutnu referentnu dozu (ARFD). Pod reziduom pesticida podrazumevamo ostatak pesticida, koji se zadržava na biljci i podvrgava procesima apsorpcije, transporta i degradacije. To uključuje i razgradne produkte, metabolite i novonastala jedinjenja u biljkama, životinjama i čoveku (Lazić S, 1995).

Pesticidi u poljoprivredi doveli su do snažnog razvoja proizvodnje hrane. Oni čine sastavni deo tehnoloških postupaka pa i ekoloških ali sa razlikama u vezi sa njihovom proizvodnjom, tipom, toksičnošću, perzistentnošću i karencom. Prvi podaci o primeni sredstava za zaštitu bilja potiču iz perioda hiljadu godina pre Nove ere, kada Homer govori o sumporu, kao sredstvu protiv bolesti. Ovaj period se naziva sumporna era i traje do 1882. god, nakon koje sledi period bakra, a zatim počinje sinteza i industrijska proizvodnja fungicida i drugih pesticida. Prva generacija sintetičkih pesticida bila je i na bazi teških metala (živa, olovo, arsen, bakar). Novu generaciju čine i biopesticidi na bazi hemijskih supstanci iz biljaka i oni koji su nastali manipulacijom mikroorganizama.

Razvojem hemijskih supstanci razvijale su se tehnologije zaštite, od kojih se u konvencionalnoj proizvodnji najčešće primenjuje totalna hemijska zaštita. Saznanja o nekim negativnim aspektima koji nastaju pri neodgovarajućoj primeni pesticida doprinela su razvoju sistema integralne zaštite, i sistemu biološke kontrole bolesti, štetočina i korova. To je značajno, jer posledice po zdravlje i ekosistem mogu biti značajne.

Do trovanja ljudi pesticidima može doći pri direktnom izlaganju delovanju pesticida u toku proizvodnje, prometa i primene. Trovanje se, zbog različitih činilaca, ispoljava na više načina. Učestalost trovanja zavisi od znanja, i primene odgovarajućih sanitarnih mera. Neke studije ukazuju na povećanje obolelih od raka u ruralnim područjima gde se više primenjuju pesticidi. Osim toga čitav niz parametara zdravlja ljudi (neurološka oboljenja, muška sterilnost, teratogeni efekti i dr) javljaju se pri stalnoj izloženosti pesticidima. Rezultat brojnih istraživanja u svetu i u Srbiji ukazuju na to da se u svežim proizvodima, posebno kod najintenzivnijeg načina proizvodnje, mogu naći ostaci različitih, primenjenih sintetičkih hemijskih supstanci. Tako su ispitivanja (Lazić S. i sar. 2005) ostataka pesticida (2004 i 2005 god.) u tržišnim uzorcima crnog luka i krastavaca utvrdila ostatke pesticida u 43 % uzoraka (od 83 uzorka). Najveći broj pozitivnih nalaza bio je u uzorcima kupusa i to su najčešće bili ostaci hlorpirifosa i bifentrina. U 12,5 % ispitanih uzoraka povrća nađeni ostaci su iznad maksimalno dozvoljenih količina. U ispitivanjima (2004-2007 godine) 108 uzorakajabuka (Lazić S, Pucarević M. i sar. 2008) sa tržišta Srbije utvrđeni su ostaci (u 51,9 %) primenjenih ,,pesticida“. Kod najvećeg broja uzoraka (71,4 %), detektovani su ostaci parationa, a kod 17,95 % vrednost je bila preko EUMRL. Slični rezultati dobijeni su u okvira analiza uzoraka drugih voćnih vrsta. To ukazuje na neophodnost pravilne primene pesticida, stalnog inoviranja znanja, kao i neophodnost monitoringa ispravnosti hrane (Lazić S, Šovljanski R, Pucarević M, 1998).

Primenom, pesticidi dolaze u kontakt sa zemljištem, vazduhom, vodom, životinjama i čovekom i mnogi od njih nepovoljno deluju na prirodne resurse. Pesticidi u ekosistemu podležu kruženju i razgradnji. Od vrste i količine primenjenog pesticida zavisi količina koja isparava, zatim ona koju zemljište usvoji ili koja ispiranjem, dolazi u tokove vode i koliko i za koje vreme se ta hemijska supstanca razgradi. Za agroekosistem nepovoijni su perzistentni pesticidi, jer se duže vreme ne zadržavaju u zemljištu, kao i u periodu u celini. Takav je na primer nekada mnogo korišćeni DDT. Naša ispitivanja zemljišta na horgoško-subotičkoj peščari 1990. god. pokazuju da i posle gotovo 30 godina od zabrane korišćenja, ostaci DDT su detektovani, kao i lindana u zemljištu (Lazić B. i sar. 1990). Ta količina je bila dovoljna da ih biljke gajene na organskim principima, usvoje i da se nađu u povrću u detektovanim količinama (0,002 mg kg 1 lindana i 0,0010,002 mg kg_1 DDT), Lazić B. i sar. 1992.

Kruženje pesticida

Adsorpcija biljke
Dekompozicija
Fotohemijska rekacija
Volatalizacija
Adsorpcija dekompozicija biljke
Oticanje
Mikrobiološka dekompozicija
Adsorpcija kolidima
Hemijska inaktivacija

Međutim, svi problemi koji se pojavljuju ne umanjuju značaj pesticida. Oni i dalje predstavljaju realnu osnovu za povećanje primarne proizvodnje hrane u svetu (Lazić B. i sar, 1990). Zahvaljujući razvoju analitičkih metoda za određivanje ostataka pesticida dobijeni su podaci o pozitivnim i negativnim aspektima primene pesticida. Ove metode omogućuju uspostavljanje monitoringa, radi zaštite životne sredine (praćenje ostataka u zemljištu, vodi, biljkama, životinjama i čoveku), ali i kontrolu kvaliteta pesticidnih preparata. Za svaku pesticidnu aktivnu materiju, koja se nalazi u prometu, postoji bar jedna metoda za određivanje ostataka. Veliki broj različitih hemijskih jedinjenja koja se koriste u zaštiti bilja uvek postavlja pitanje izbora metode određivanja njihovih ostataka. Tako na primer od 2002. godine, prema Direktivama EC, zabranjena je prodaja dečije hrane, koja sadrži ostatke pesticida iznad 0,01 mg/kg (Lazić S, 2003).

U mnogim zemljama mikrobiološka kontaminacija hrane i vode čine vodeći rizik po zdravlje i živote ljudi. Najčešće rizik čini kontaminacija hrane mikroorganizmima Salmonella ssp. Comvlobacter spp u Escherichia coli. Zbog toga je neophodna primena dobre sanitame i dobre higijenske prakse.

Nove tehnologije uključuju genetski inženjering, jonizaciju i kontrolu atmosfere pri čuvanju hrane, ali one mogu da ugroze kvalitet i bezbednost agroproizvoda. Tako su poznate pojave alergija kod ljuđi, pri konzumiranju nekih genetski modifikovanih proizvoda. Međutim, nove tehnologije doprinose bržem razvoju pod uslovom da su sve informacije o primeni tih rezultata objektivne i dostupne ljudima. Upravo nova naučna i tehnološka znanja doprinose razvoju i organske poljoprivrede.

Razvoj održivih sistema proizvodnje hrane

Brojne negativne posledice za zemljište, vodu, vazduh, biološku raznovrsnost i zdravlje ljudi nametnuli su potrebu značajnijih promena u poljoprivrednoj proizvodnji, i razvoj ekoloških, održivih sistema koji su uvodili kontrolu proizvodnje, sistem dokumentacije i sertifikacije i samim tim znače sigurnost za potrošača (Martinov M, 2004). Na konferenciji UN o održivoj sredini i razvoju (Rio de Ženeiro, 1992) u Agendi 21 razmatran je značaja i neophodnost uspostavljanja održive poljoprivrede i ruralnog razvoja kao dela ukupnog održivog razvoja.

Razvoj poljoprivredne proizvodnje odvija se različitim intenzitetom i nosi geografsko, društveno ekonomsko i ekološko obeležje. Globalna poIjoprivredna proizvodnja obuhvata tradicionalnu poljoprivredu, konvencionalnu (industrijska, hemijska), i sisteme održive poljoprivrede, gde su najčešće zastupljeni: dobra poljoprivredna praksa, integralna i organska (biološka, ekološka) poljoprivreda.Sistem precizne poljoprivrede uključuje savremena tehničko-tehnološka znanja i može da se primenjuje u svim načinima poljoprivredne proizvodnje, samo tamo gde postoje tehnički uslovi i znanje.

Tradicionalna proizvodnja podrazumeva primenu agrotehničkih mera karakterističnih za lokalne (geografske, ekološke i ekonomske) uslove. Zbog toga je ona raznovrsna, s usklađenom biljnom i stočarskom proizvodnjom koja zadovoljava sopstvene potrebe, ali stvara i specifične (geografsko poreklo) proizvode za savremeno tržište hrane. Te porodične farme pojedinačne ili udružene, predstavljaju danas i savremeni trend razvoja ruralnog, agro i ekoturizma (Lazić B. i sar. 2005). Porodične farme su predstavnici multifunkcionalne poljoprivrede koje neguju istorijske, etnološke vrednosti, doprinose očuvanju starih sorti/rasa i populacija i čine bogatstvo različitosti biodiverziteta. Primenjenim agro i zootehničkim merama ova proizvodnja je doprinosu očuvanju agroekosistema, ekosistema i značajna za očuvanje životne sredine. U mnogim zemljama ona je osnova ruralnog razvoja. Ta ulogapostajejoš značajnija kada se proizvodnja i proizvodi sertifikuju (kao tradicionalni ili organski), kada sertifikatom postaju vredniji i prihvatljiviji za potrošača. Zato je uvođenje kontrole ove proizvodnje, od evidentiranja postojećih proizvoda i razvoja drugih do ocene verodostojnosti tih proizvoda, jedan od puteva da i Srbija, poput drugih zemalja (Italija, Rumunija, Madžarska i dr) utiče na očuvanje i specifičan razvoj tradicionalne proizvodnje hrane i namirnica, odnosno na razvoj tradicionalnih, multifunkcionalnih porodičnih farmi (Lazić, 2005).

Konvencionalna poljoprivreda, bez obzira na specifičnosti, ima zajedničke karakteristike, a to je primena hemije, mehanizacije, a danas i genetski modifikovanih organizama u sistemu poljoprivrednog inženjeringa. U industrijski i ekonomski najrazvijenim zemljama to je osnovni način proizvodnje hrane sa značajnim tržnim viškovima. Istovremeno, to je proizvodnja koja je pod najvećim udarom kritike, zbog posledica na ekosistem i često na zdravlje ljudi (neodgovarajuća primena hemijskih sredstava, mehanizacije i GMO). Globalne klimatske promene kojima doprinosi i industrijska poljoprivredna proizvodnja, ali i nedovoljno hrane (što nije uvek u vezi sa načinom proizvodnje, nego i globalizacijom) nameću potrebu ozbiljnijih promena u poljoprivrednoj proizvodnji. Jedno od rešenja prema ekspertima FAO, jeste brži razvoj održive poljoprivrede koja primenjuje dostignuća nauke, tehnike i tehnologije, ali u skladu za zaštitom prirodnih resursa i životne sredine za sadašnje i buduće generacije. Mangulice se ponovo gaje.

Održiva poljoprivreda objedinjuje tehničke, ekološke i ekonomske elemente proizvodnje i brigu za zdravlje ljudi, uzimajući u obzir različitosti poljoprivrede i razvoja društva. Veći broj definicija održive poljopvirede nastale su kao rezultat različitih puteva ka ostvarenju postavljenih ciljeva (Lazić B, Šeremešić S, 2006). One se kreću od, filozofskih stavova do metoda proizvodnje, a sve uključuju aktivnosti za duži period, radi očuvanja životne sredine i kvaliteta života. Ostvarenje tih ciljeva zahteva integraciju proizvodnih sistema, radi smanjenja degradacije prirode, održavanje produktivnosti i ekonomske vrednosti poljoprivrede, uz razvoj sela i viši kvalitet života ljudi. Na taj način održava se stabilnost agroekosistema, ekosistema i osigurava bezbednost hrane i potrošača, uz minimiziranje zagađenja životne sredine. Održiva poljoprivreda zasniva se na principima agroekologije. To znači uvođenje ekoloških naučnih principa i upravljanja agroekosistemima, odnosno poljoprivredom (Kovačević 2004).

Za razliku od konvencionalne poljoprivrede agroekološki sistem poljoprivrede svojim merama doprinosi održivosti ekosistema. Baziran na održivosti proizvodnih resursa, uz minimiziranje rizika od kontaminacije omogućuje očuvanje prirodnih resursa (očuvanje plodnosti zemljišta), kvalitet vode, racionalno korišćenje energije i očuvanje biološke i genetske raznovrsnosti, a uz usklađenu stočarsku i biljnu proizvodnju i reciklažu organske materije. Agroekološki sistem poljoprivrede doprinosi očuvanju tradicionalne, lokalne poljoprivrede, uz potrebnu ekološku i agrotehničku dopunu. Za agroekološki sistem bitan je stalan razvoj, stabilnost dinamičnog proizvodnog i prirodnog sistema, podržavanje i razvoj kvaliteta života proizvođača. Naravno, mere u proizvodnji treba da doprinesu zdravlju i bezbednosti ljudi (uključuje i zdravlje biljnog i životinjskog sveta) i životne sredine, uz očuvanje kultumih i istorijskih vrednosti. Upravo primenjujući agroekološke principe razvio se sistem održive poljoprivrede koja je ekološki sigurna, ekonomski vredna, socijalno pravedna, kulturno prikladna sa osloncem na rezultate nauke (Kovačević, 2004). Danas se smatra da održiva poljoprivreda obuhvata (kao kišobran) niz načina proizvodnje koje imaju usklađene odnose proizvodnje i ekosistema ili uopšte kazano obuhvata sve ekološke načine proizvodnje (Gold, 1999). Pri tome pod ekološkim podrazumevamo domaćinsko koriščenje prirodnih resursa u proizvodnji hrane. Danas se sreću specifični oblici ekoloških načina proizvodnje, kao što su: agroekologija; alternativna proizvodnja; menadžment; bolje (dobre) proizvodnje; biodinamička proizvodnja; biointenzivno baštovanstvo; biološka/ekološka organska/ proizvodnja; biotehnologija; konzervacijska obrada; holistik menadžment; integralna proizvodnja; integralna hrana i proizvodni sistem; menadžment integralne zaštite (IPM); biointenzivna proizvodnja (IPM); lokalni/tradicionalni sistemi; proizvodnja uz smanjenje inputa (LIA); prirodna proizvodnja; permakultura; precizna proizvodnja/poljoprivreda; regenerativna poljoprivredaodrživi razvoj.

Održiva poljoprivreda je način proizvodnje koji, posmatran u dužem vremenskom periodu, unapređuje kvalitet životne sredine i resurse na kojima se proizvodnja zasniva, zadovoljava čovekove potrebe za hranom i vlaknima, ima ekonomsku isplativost i unapređuje kvalitet života farmera i celokupnog društva.

Za razliku od konvencionalne poljoprivrede održiva poljoprivreda omogućuje uspešniji razvoj multifunkcionalne poljoprivrede, promovišući farmerski tip proizvodnje (Oljača S, 2002). Farma je poljoprivredno gazdinstvo, tehnička i ekonomska celina sa sopstvenim menadžmentom, koja proizvodi poljoprivredne i nepoljoprivredne proizvode i usluge. Ekofarma primenjuje ekološke principe u proizvodnji i životu, najčešće su to principi organske proizvodnje koji uključuju i ekološko uređenje prostora, očuvanje životne sredine. Ekofarma predstavlja uravnotežen agroekosistern (biljna i stočarska proizvodnja), što uključuje energetsku ravnotežu i u celini farma je bez ili sa minimum inputa (Kavgić P. i sar. 1996). Specifičnost farme je raznovrsna proizvodnja, ekološko i hortikulturno uređenje farme, što uključuje i proizvodne površine (Lazić B. i sar. 2006). Kada farma uključuje i nepoljoprivredne proizvode i usluge dobija obeležje multifunkcionalnosti, gde je proizvodnja hrane osnova i zato je to u suštini multifunkcionalna poljoprivreda. Multifunkcionalna poljoprivreda obuhvata proizvodnju hrane, ali i nepoljoprivrednih proizvoda (npr. zanatski proizvodi) i usluga (edukacija, rekreacija, agro, eko, etno i ruralni turizam). Ovaj tip proizvodnje doprinosi očuvanju zemljišta, vode, zdravlja biljaka, životinja i ljudi, biodiverziteta i agrobiodiverziteta, kao i očuvanje vrednosti ruralnog okruženja, porodičnog gazdinstva, lokalnih etnoloških, kultumih vrednosti i tradicije. Zasnovana na osnovnim ekološkim načelima-predostrožnost i preventiva-multifunkcionalna poljoprivreda omogućuje revitalizaciju raznovrsne proizvodnje, razvoj porodičnog poseda i srećniji život seoske porodice. To je od posebnog značaja u Srbiji gde 56 % poljoprivrednih gazdinstava ima manje od 3 ha zemljišta, a u ruralnom području živi 54 % stanovništva Srbije (Bogdanov, 2007).

Sveobuhvatni ekološki i ekonomski značaj održive, a posebno organske proizvodnje hrane omogućuje intenzivniji multifunkcionalni razvoj poljoprivrede i sela. To je šansa zemalja u razvoju, zemalja s usitnjenim posedom, a očuvanim i bogatim prirodnim resursima. Multifunkcionalna poljoprivreda čini osnovu razvoja izraženu u dokumentima EU i FAO. Zato su brojne materijalne stimulacije (EU) okrenute ne samo ka poljoprivredi, nego ohrabruju proizvođače na očuvanje prirodne sredine i raznolikost živog sveta (biodiverzitet). Integrisana politika poljoprivrednog i ruralnog razvoja (CARP) je realnost za revitalizaciju porodičnog gazdinstva u sistemu održivog razvoja (Lazić B, i saradnici, 2006).

U okviru održive poljoprivrede ističemo tri sistema: dobra poljoprivredna praksa, integralna i organska poljoprivreda.

Osnove dobre poljoprivredne prakse

Koncept dobre poljoprivredne prakse (GAP) podrazumeva primenu raspoloživog znanja u korišćenju prirodnih resursa na održivim principima, kako bi se proizvela sigurna, zdravstveno-bezbedna hrana i drugi poljoprivredni proizvodi, na human način i uz obezbeđenje ekonomske isplativosti i društvene stabilnosti (Europ Gap, 2004). Za to je potrebno poznavati, razumeti, planirati, meriti, beležiti, kontrolisati i upravljati proizvodnim sistemom kako bi se ostvarili utvrđeni društveni, proizvodni i ekološki ciljevi. To znači da je neophodna realna strategija upravljanja i sposobnost prilagođavanja promenama u okruženju, uz stalno beleženje, analizu i kontrolu ostvarenih rezultata i sticanje novih znanja. Ovaj način proizvodnje predstavlja put razvoja konvencionalne poljoprivrede i osnova je za preciznu poljoprivredu (Lazić B. i sar. 2006).

Dobra poljoprivredna praksa zasniva se na kontroli kritičnih tačaka (HACCP) i kvaliteta proizvoda datih u okviru regulative Svetske zdravstvene organizacije Codex Alimentarius. Inicijativa dobre poljoprivredne prakse (Gap, 2002) Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) obezbeđuje mehanizam za primenu konkretnih aktivnosti kojima se omogućava razvoj održive poljoprivrede i ruralnog razvoja, definisane u Poglavlju 14, Agende 21. To se ostvaruje kroz primenom osnova i metodologije dobre poljoprivredne prakse, koje se odnose na specifične proizvodne probleme.

Korist od proizvodnje na osnovama dobre poljoprivredne prakse imaju:

mali, srednji i veliki poljoprivredni proizvođači, kroz dodatnu vrednost svojih proizvoda i lakši pristup pijaci;
potrošači, kroz bolji kvalitet i sigurniju hranu, proizvedenu uz kontrolu a na održive načine:
privreda i industrija, dodatnim profitom od boljih proizvoda
svi, kroz kvalitetniju životnu sredinu.

Osnove dobre poljoprivredne prakse obuhvataju principe iz jedanaest područja bitnih za proizvodnju: zemljište, voda, agrotehnika (posebno zaštita useva), stočarstvo, zdravlje i dobrobit stoke, ubiranje proizvoda, prerada i skladištenje na farmi, upravljanje energijom i otpadom, dobrobit, zdravlje i sigurnost ljudi, živog sveta i pejzaža. Principima dobre poljoprivredne prakse definisani su parametri i vrednosti koje moraju da se poštuju u okviru proizvodnog sistema i koje periodično kontrolišu nadležne institucije.

Na bazi principa dobre poljoprivrede definiše se način rada i proizvodnje za svaki proizvodni sistem, uvek poštujući specifičnosti datog agroekosistema.
agroekosistema.

Pri tome bitna područja su:

Zemljište. Fizička i hemijska svojstva i biološka aktivnost zemljišta su ključni za održanje produktivnosti poljoprivrede. Upravljanje zemljištem omogućuje smanjenje na minimum gubitka kvaliteta zemljišta, zatim gubici erozijom, oticanjem i oceđivanjem površinskih i podzemnih voda.

Voda. Na poljoprivredi je velika odgovornost upravljanja izvorima vode, kvantitativno i kvalitativno. Kriterijum dobre poljoprivredne prakse predstavlja brižljivo raspolaganje izvorima vode i efikasno korišćenje za navodnjavanje useva i za napajanje stoke.

Poljoprivredna proizvodnja. Neophodno je obaviti izbor vrsta i sorti uz odgovarajući plodored i plodosmenu u skladu s ekološkim uslovima i zahtevima tržišta, uz očuvanje plodnosti zemljišta i primenu svih mera preventive i predostrožnosti.

Zaštita useva. Očuvanje dobrog zdravstvenog stanja useva zahteva dugoročnu strategiju upravljanja rizikom, uz korišćenje svih mera integralne i biološke zaštite (sorte otporne na bolesti i štetočine, plodored, prirodne koridore za korisne insekte i minimalnu upotrebu pesticida i drugih hemikalija).

Gajenje stoke. Neophodno je obezbediti dovoljno prostora za životinje, odgovarajuću hranu i vodu, bez hemijskih i bioloških zagađenja, uvesti matično poreklo stoke i programe uzgoja. Ekonomski efekat stočarstva povećava se korišćenjem stajnjaka u biljnoj proizvodnji (direktno ili za kompostiranje zelene mase), jer on kao đubrivo, održava plodnost zemljišta.

Zdravlje stoke. Dobro zdravstveno stanje životinja održava se odgovarajućim uzgojem i smeštajem, preventivnim merama, kao što je vakcinacija i redovnim pregledom, utvrđivanjem i lečenjem oboljenja, uz konsultovanje veterinara.

Dobrobit stoke. Domaće životinje su svesne i, kao takvima, mora da im se osigura dobrobit kroz pravo da ne budu gladne i žedne, da im ne bude neugodno, da ne trpe bol, povredu ili bolest, da se normalno ponašaju i da se ne plaše i ne muče.

Ubiranje proizvoda, prerada i skladištenje na farmi. Ubiranje proizvoda mora da se organizuje po isteku karence primenjenih agrohemikalija i veterinarskih preparata. Prehrambeni proizvodi moraju da se skladište pod odgovarajućim uslovima temperature i vlage i u odgovarajućim prostorima.

Upravljanje energijom i otpadom. Cilj je da se sve aktivnosti obavljaju na vreme, da se poboljša iskorišćenost ljudskog rada, poveća efikasnost, uvedu alternativni izvori energije i smanji potrošnja energije, da se recikliraju korisne sekundarne sirovine poljoprivrede, a minimiziraju oni koji zagađuju okolinu (Radovanović S. 2005)..

Dobrobit, zdravlje i sigurnost ljudi. Da bi poljoprivredna proizvodnja bila održiva, ona mora biti ekonomski isplativa. Mora da obezbeđuje društvenu i ekonomsku dobrobit zemljoradnika, njihove lokalne zajednice, ali i njihovo zdravlje i sigurnost.

Živi svet i pejzaž. Poljoprivredno zemljište sadrži raznovrsnost životinjskog, i biljnog sveta, koja se gubi namšavanjem njihovog staništa Zato je neophodno sačuvati i uvećati živi svet, uz ostvarenje ekonomske isplativosti poljoprivredne proizvodnje.

Proizvodnja i proizvodi dobijeni na principima dobre poljoprivredne prakse podležu kontroli (u toku proizvodnje, skladištenja i plasmana) u sistemu ISO standarda, HACCP, EuroGap, GlobalGap.

Osnove integralne proizvodnje

Integralna proizvodnja objedinjuje sve ekološke agrotehničke mere stvarajući optimalne uslove za proizvodnju kvalitetne hrane uz ograničavanje primene hemijskih sredstava, a radi povećanja bezbednosti ljudi i očuvanja prirodne sredine. Istovremeno, tehnike proizvodnje imaju zadatak da povećaju ekonomsko i ekološki bilans farme. Ova proizvodnja se bazira na:

kontroli plodnosti zemljišta i odgovarajućeg đubrenja,
plodoredu, kao sistemu biljne proizvodnje,
integralnoj i biološkoj zaštiti poljoprivrednih kultura

Proizvodnja je pod stalnom pažnjom savetodavne službe i kontrole proizvodnje, koja se odvija na bazi smernica za ovu proizvodnju (udruženja za integralnu proizvodnju).

Na bazi smernica (uputstava) proizvodi su visoke biološke vrednosti, a sadržaj štetnih materija ispod nivoa zakonom dozvoljenih vrednosti. Integralna proizvodnja najčešće se primenjuje u proizvodnji voća i povrća. Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Srbije uradilo je, u okviru Projekta sa Ministarstvom za poljoprivredu Italije, Uputstvo za integralnu proizvodnju nekih vrsta voća ipovrća, (2005. god.) od kojih navodimo kao primer delove teksta o integralnoj proizvodnji paradajza.

U okviru Uputstva ističe se da je »integralna proizvodnja metod visokog kvaliteta, kojem su prioritet ekološki sigurnije tehnike, uz ograničavanje primene hemijskih proizvoda, radi povećanja bezbednosti ljudskog zdravlja, kao i očuvanja prirodne sredine. Ona je zasnovana na skupu mera i tehnika (biološkim, genetskim i agrotehničkim i fitopatološkim), koje imaju za zadatak da poboljšaju bilans gazdinstva, povećavajući kvalitet dobijenih proizvoda. Primena datog protokola zahteva prisustvo stručnjaka, čiji je zadatak da predloži najbolje tehnike proizvodnje«. U okviru protokola proizvodnje dati su preduslovi za proizvodnju na primer za gajenje paradajza na otvorenom, koji uključuje geografski položaj, oblik parcele, pedološke karakteristike zemljišta, zahtev paradajza za ekološkim uslovima. Značajno je to da su protokolom predviđene mere koje doprinose održanju eko i agrosistema, primena biološke kontrole, potreba uspostavljanja prirodne ravnoteže između štetočina i korisnih vrsta (mere biološke kontrole), zatim ekonomičnosti proizvodnje (npr. minimalna površina za paradajz je 0,3 ha), a proizvodna površina treba da je 500 m udaljena od smetlišta, većih saobraćajnica i industrije. Organska njivska proizvodnja (Mamužić, 2008).

Kod izbora sadnog materijala obavezna je upotreba zdravog semena, što omogućuje sprečavanje virusnih, bakterioloških, gljivičnih i fitoplazmatičnih zaraza. Proizvodnja sadnog materijala mora biti u saglasnosti sa Zakonom o semenu („Sl.glasnik RS“, 45/2005). Nije dozvoljena upotreba sadnog materijala dobijenog tehnikama genetskog inženjeringa (GMO). Kod izbora sorte preporučljivo je razmotriti bitne karakteristike, kao što je to na primer kod paradajza: otpornost i tolerantnost na patogene; prinos; uniformnost zrenja; pogodnost za mašinsku berbu; pogodnost za druge vidove prerade; organoleptičke karakteristike.

Plodovi sorti industrijskog paradajza treba da su veoma čvrsti, niskog rasta i da poseduju genetsku sposobnost lakog odvajanja ploda od cvetne drške. Najzastupljenije sorte u regionu Bačke su: ,,arizona“, ,,lova“, ,,mobile“, ,,uno“, ,,florida“ Fl, NS-109, ,,narvik“, NS niski.

Tehnike uzgoja

Plodored. Savetuje se pravilna rotacija useva koja uvek redukuje korove i kontroliše štetočine, gljivična i virusna oboljenja.

Dobri predusevi su leguminoze, grašak, cmi luk, kupusnjače, šargarepa, a obavezno je da se pradajz na istoj parceli ne sme da gaji najmanje tri godine. Ne treba ga gajiti posle biljaka iz familije Solanaceae (krompir, plavi patlidžan, paprika).

Osnovnu obradu zemljišta treba obaviti u jesen na dubinu od 30 cm. Predsetvenom pripremom u proleće treba stvoriti dobru strukturu zemljišta, kako bi setva i nicanje direktno posejanog semena bila što ujednačenija. Preporučljivo je da zemljište bude ravno, kako bi bio omogućen dobar vodni režim, radi prevencije zabarenja ili stvaranja vodoleža.

Preporučljivo: kod paradajza se ističe da je direktna setva semena dominantna, a na površinama manjim od 1 ha može da se obavlja gajenje rasadom. Biljke se seju u pojedinačne redove ili u trake. Rastojanje između biljaka u redu je 30 do 50 cm, kao i rastojanje između duplih redova u traci. Rastojanje između sredina traka je 160-180 cm. Za pojedinačne redove, rastojanje biljaka u redu je 30-50 cm, a rastojanje između redova može biti od 80-130 cm. Naravno, obavezno je koristiti deklarisano seme. Sistem đubrenja uključuje preporuke kao što su korišćenje stajnjaka i zelenišnog đubriva. Đubrenje se zasniva na analizi zemljišta koja uključuje (pored opštih parametara) i analizu sadržaja mikroelemenata. Kao obavezna mera navodi se da se polovina fosfornog đubriva doda s osnovnom obradom, a ostatak tokom proizvodnje do momenta zrenja, a azotna se koriste do 30 dana pred berbu. Pred cvetanje redukovati azotna đubriva, a pojačati fosforna kako bi se izbegla prevelika bujnost i loše cvetanje; Kalijumova đubriva treba koristiti u početku 50%, a ostatak dodati pred zrenje. Nije dozvoljena primena više od:

200 kg/ha čistog azota;
150 kg/ha čistog fosfora (P2O5);
230 kg/ha čistog kalijuma(K2O).

Za navodnjavanje savetuje se korišćenje sistema ,,kap-po-kap“, uz prekid zalivanja jednu sedmicu pred berbu. Zalivanje natapanjem nije dozvoljeno. Voda za navodnjavanje treba da se analizira najmanje svake pete godine.

U proizvodnji je zabranjena upotreba fitoregulatora. Berba se obavlja ručno u više navrata ili mašinski (odjednom). Mašinska berba se obavlja kad je oko 80 % plodova zrelo.

Glavni principi integralne zaštite bilja i vodič za integralnu zaštitu

Obavezno je korišćenje upustava i fitosanitarnih proizvoda, predviđenih u odeljku „Vodič za integralnu zaštitu bilja“. Pri tome prednost se daje preventivnim, nehemijskim merama kao što su: izbor tolerantnih ili rezistentnih sorti/hibrida; korišćenje zdravog i certifikovanog rasada; primena agrotehničkih mera koje stvaraju nepovoljne uslove za razvoj prouzrokovača bolesti i štetočina (rotacija useva, ravnomemo zrenje, lokalno navodnjavanje itd.); primena fizičkih i mehaničkih mera i oruđa; korišćenje bioloških sredstava (insekti, životinje i mikrobiološki antagonisti); korišćenje prirodnih hemijskih materija (sumpor, bakar…).

Pesticide treba primenjivati samo u onim slučajevima kada pojava ili brojnost patogena dostigne ekonomski prag štetnosti i/ili kada postoje uslovi za čistu infekciju.

Kriterijumi za izbor fitosanitarnih produkata koji mogu da se primenjuju u integralnoj zaštiti bilja su:

Isključeni su oni koji mogu da ispoljavaju teratogeni, mutagen ili kancerogeni efekat (oznake na etiketi preparata R40; R43; R60);
Isključeni su preparati sa veoma toksičnim efektima na životnu sredinu; mogu da se koriste samo preparati koji su ograničeno škodljivi za zdravlje; mogu da se koristite samo preparati koji imaju dozvolu za datu gajenu vrstu;
Takođe, mogu da se koriste i preparati koji nisu spomenuti u odeljku „Vodič za integralnu zaštitu bilja“, a registorvani su za datu biljnu vrstu u biološkoj poljoprivredi;
Mogu da se koriste fitosanitarni proizvodi sastavljeni od dve ili više aktivne materije koji su registrovani za primenu u datom usevu, poštujući Uputstvo za upotrebu;
Poštovati karencu;
Voditi precizno Knjigu polja (Aneks br.2 Uputstva). Evidencija mora da sadrži obavljene; agrotehničke operacije, registrovane patogene, upotrebljena sredstva sa dozom i datumom primene;
Radi odlaganja pojave rezistentnosti treba koristiti mešavine preparata i/ili alternativne preparate sa različitim mehanizmima delovanja;
Tretmane ograničiti na najzaraženiju zonu u polju koji nisu štetni za korisne insekte; momenat primene i izbor preparata prilagoditi najosetljivijim stadijumima razvića štetočine;
Kalibrisati mašine godišnje i proveravati opremu za prskanje, najmanje svake pete godine i unošenje svih podataka u registar;
Distribuciju preparata obaviti sa 300-600 1/ha tečnosti.

Suzbijanje korova

Preporučljivo: korišćenje plastičnih ili prirodnih materijala za pokrivanje zemljišta; korišćenje herbicida. Obavezno lokalizovati hemijske tretmane između biljaka ili u redu.

VREME PRIMENE KOROVl
Rasad Pred rasađivanje Širokolisni i uskolisni
Nakon rasađivanja Širokolisni
VREME PRIMENE AKTIVNE MATERIJE
Rasad Pred rasađivanje Glifosat Napropamid (1) Trifiuralin (2) Pendimetalin (31,7%)
Nakon rasađivanja Metribuzin
VREME PRIMENE DOZE (kg/ha)
Rasad Pred rasađivanje 1.5- 3 ili 1-1,5 + amonijum sulfat (2%) 2.5- 4 1,5-2 3-4
Nakon rasađivanja 0,35-0.5
VREME PRIMENE NAPOMENE I OGRAMČENJA
Rasad Pred rasađivanje (1) Direktna setva (2) Samo iz rasada
Nakon rasađivanja

Vodič za integralnu zaštitu paradajza

PATOGEN KRITERIJUMI ZAŠTITE VIRUSI

(CMV, ToMV, PVY, TSJVV) PREVENTIVA:

Koristiti seme i rasad bez virusa;
Blagovremeo suzbijati vektore.

PLAMENJAČA (Phvtophthora infestans Phyt parasitica) Gajenje tolerantnih varijeteta; uklanjanje zaraženih delova biljaka; pravilan sklop. Hemijske mere: Intervenisati nakon pojave prvih simptoma; kombinovati preparate; prskanje poeeti od kraja juna i svakih 7-10 dana ponoviti prskanje. Kritiean periodje od 1.07.do kraja vegetacije.

CRNA PEGAVOST (Alternaria alternata ALT porri f.sp. solani) PEGAVOST LIŠĆA (Septoria lycopersici) Gajenje tolerantnih varijeteta; uklanjanje zaraženih delova biljaka; pravilan sklop; korisćenje zdravog, deklarisanog semena, rasada; Korisćenje sterilnog supstrata. Hemijske mere: intervenisati nakon pojave prvih simptoma; zaštititi naličje; kombinovati preparate.

UVENUĆE BILJAKA (Fusarium oxysporum f.sp. lycopersici) (Verticil/ium dahliae) Što širi plodored, obavezno sa žitaricama; ne gajiti paradajz na teškim zemljištima, sklonim zabarivanju; ukloniti i spaliti obolele biljke; izbalansirati prihranu azotom.

SIVA TRULEŽ (Botrytis cinerea) Nakon pojave oboljenja ili ako postoje optimalni uslovi za razvoj oboljenja primeniti hemijske mere.

(Xanthomonas campestris pv. Vesicatoria) (Pseudomonas synngae pv. Tomato) Korišćenje nezaraženog semena i rasada;

Plodored minimalno 3 godine; izbalansirano đubrenje azotom i kalijumom; uklanjanje inficiranih biljaka spaljivanjem.

Hemijske mere:

Jedino su preventivni tretmani efikasni, tretmane početi čim se stvore povoljni uslovi za razvoj oboljenja.

(Myzus persicae)

(Macrosiphum euphorbiae) Primena žute ili srebrne malč folije.

Hemijske mere:

Prisustvo vašiju na 100 listova slučajno odabranih. Ako se nađu vaši na 5-10 % listova radi se o lokalnoj pojavi, ako se nađu na preko 10% listova smatra se da je cela površina zaražena.

Zemljišne štetočine

(Agriotes spp.) (Agrotis ipsilon) (Agrotis segetmn) Višekratna obrada zemljišta. Plitka obrada tokom vegetacije menja hidrološke uslove i smanjuje napad. Optimalan rok setve Ne gajiti papriku na površinama sa velikom brojnošću ovih štetočina (više od 2/m2) Hemijske mere primeniti zajedno sa setvom.

SOVICE (Heliothis annigera) (Plusia gamma) Upotreba insekticida, odmah po pojavi larvi, odnosno neposredno pred piljenje; određivanje momenta tretiranja pomoću svetlosnih i feromonskih klopki.

OBIČNI PAUČINAR (Tetranychus urticae) Održavanje površina oko proizvodnih površina bez korova; hemijske mere primeniti pri pojavi prvih primeraka i to samo lokalno.

PUŽEVI (Lumax spp, Milax spp) Uništavanje korova. Ručno skupljanje, uništavanje. Posipanje pepela na mestima gde se puževi pojavljuju. Hemijski preparati se primenjuju rasipanjem granula oko biljke, a ne smeju dospeti na biljke.

Patogen aktivne materije

VIRUSI (CMV, ToMV, PVY, TSJVV)

PLAMENJAČA (Phvtophthora infestans Phyt parasitica) Dimetomorf+mankozeb (2) cimoksalil +famoxat

(2) propamokarb hidrohlorid mankozeb bakarni preparati (1) azoksistrobin metiram (4) mankozeb (4) metalaksil + mankozeb

(3) CRNA PEGAVOST (Alternaria alternata ALT porri f.sp. solani) PEGAVOST LIŠĆA (Septoria lycopersici) Dimetomorf+mankozeb (2) cimoksalil+famoxat

(2) propamokarb hidrohlorid bakarni preparati (1) azoksistrobin metiram (4) mankozeb (4) metalaksil + mankozeb

(3) boskalid + piraklostrobin

UVENUCE BILJAKA (Fusarium oxysporum f.sp. lycopersici) (Verticil/ium dahliae)

SIVA TRULEŽ (Botrytis cinerea) Bakarni preparati (1) bacillus suptilis prosimidon (2)

(Xanthomonas campestris pv. Vesicatoria) (Pseudomonas synngae pv. Tomato)

Preparati na bazi bakra (Myzus persicae)

(Macrosiphum euphorbiae) Deltametrin(l) imidacloprid (2) thiamethoxan (2)

ZEMLJIŠNE ŠTETOČINE (Agriotes spp.) (Agrotis ipsilon) (Agrotis segetmn) Fenitrotion + malation hlorpirifos (1)

SOVICE (Heliothis annigera) (Plusia gamma) Bacillus thuringiensis

OBIČNI PAUČINAR (Tetranychus urticae)

PUŽEVI (Lumax spp, Milax spp) Metiokarb(l)

PATOGEN AKTIVNE

Materije napomene i ograničenja

VIRUSI (CMV, ToMV, PVY, TSJVV) Seme paradajza se u automatskoj sušnici izlaže temperaturi 80 stepeni u trajanju od 24 časa, radi inaktivacije unutrašnjih infekcija.

PLAMENJAČA (Phvtophthora infestans Phyt parasitica) (1) Bakarne preparate ne koristiti za vreme cvetanja. (2) Maksimalno 2 tretmana. (3) Maksimalno 2 tretmana sa fenilamidima. (4) Maksimalno 3 tretmana.

CRNA PEGAVOST (Alternaria alternata ALT porri f.sp. solani) PEGAVOST LIŠĆA (Septoria lycopersici) (2) (1) Bakarne preparate ne koristiti za vreme cvetanja. (2) Maksimalno 2 tretmana. (3) Maksimalno 2 tretmana sa fenilamidima. (4) Maksimalno 3 tretmana.

UVENUĆE BILJAKA (Fusarium oxysporum f.sp. lycopersici) (Verticil/ium dahliae)

SIVA TRULEŽ (Botrytis cinerea) (1) Ne koristiti za vreme cvetanja.
(2) Maksimalno 2 puta. (Xanthomonas campestris pv. Vesicatoria) (Pseudomonas synngae pv. Tomato)

(Myzus persicae) (Macrosiphum euphorbiae) (2) Maksimalno 1 tretman.

(3) Srdstva u alternativi. Najviše 2 tretmana godišnje.

ZEMLJIŠNE

ŠTETOČINE (Agriotes spp.) (Agrotis ipsilon) (Agrotis segetmn) (1) Samo u trake.

SOVICE (Heliothis annigera) (Plusia gamma) (1) Tretirati nekoliko dana, nakon maksimuma leta.

OBIČNI

PAUČINAR (Tetranychus urticae)

PUŽEVI (Lumax spp, Milax spp) (1) U toku godine na istoj površini može se primeni najviše dva puta.

Osnove organske poljoprivrede

Organska proizvodnja je deo održive poljoprivrede čijim postavkama je i najbliža. Ona obuhvata proizvodnju hrane i namirnica, ali i drugih proizvoda kao što su proizvodi od vlakana, drveta, kože, kozmetičkih preparati, pomoćna lekovita i lekovita sredstva, prirodne boje, igračke.

Od idealističkog pristupa proizvodnji, životu i kosmosu izraženih i u biodinamičkoj proizvodnji (R.Steiner, 1924) razvila se organska proizvodnja kao sistem, menadžment organske biljne i stočarske proizvodnje uz poštovanje ekoloških principa i standarda, kao i specifičnih lokalnih, agroekoloških uslova. IFOAM je 1998. god. istakao da je ona put razvoja postojane, trajne životne sposobnosti agroekosistema.

Najstariji i najpoznatiji oblik organske (biološke) proizvodnje je biodinamička poljoprivreda. Od ostalih smerova organske poljoprivrede ona se razlikuje po specifičnostima za zatvoren, harmoničan proizvodni sistem sa kruženjem organske materije i energije, uz uravnoteženu i raznovrsnu proizvodnju na fanni (Znaor D, 1996). Najveća razlika u odnosu na druge smerove organske poljoprivrede je u korišćenju biodinamičkih preparata u ishrani biljaka, kompostiranju i zaštiti i u prilagođenosti poljoprivrednih radova kosmičkim promenama (npr. mesečeve mene, dan i noć i dr).

Bio-dinamička proizvodnja poznata je po znaku »Demeter« udruženju biodinamičkih proizvođača u Nemačkoj i čiji se proizvodi odlikuju visokim kvalitetom i zdravstvenom bezbednošću i koji imaju veliko poverenje potrošača. U toj proizvodnji se primenjuju strogi kriterijumi (standardi su najstariji još iz 1928 god). Zato svi proizvođači koji imaju oznaku »Demeter« automatski mogu da dobiju oznake drugih oblika organske proizvodnje, ali obrnuto ne može.

Prema Regulativi EU (2092/91) organska proizvodnja je sistem upravljanja poljoprivrednim gazdinstvima koji podrazumeva primenu poljoprivrednih mera koje su u skladu s okolinom i koja podrazumevaju velika ograničenja u pogledu upotrebe đubriva pesticida.

Prema definiciji FAO (Svetska organizacija za poljoprivredu) i WHO (Svetska zdravstvena organizacija) organska poljoprivreda predstavlja sistem upravljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema, uključujuči i biodiverzitet, biološke cikluse i naglašava korišćenje metoda koje u najvećoj meri isključuju upotrebu inputa izvan farme.

Na bazi međunarodnog dogovora organska poljoprivreda i prerada se definišu kao upravljački sistem na bazi standarda IFOAM-a, nacionalnih i lokalnih zakona, propisa i uputstava za proizvođače i njihova udruženja, koji uz podršku zajednice i društva u celini ostvaruju zajednički cilj: zaštitu prirode (posebno zaštitu zemljišta i voda); prevenciju štetnih uticaja i zaštitu životne sredine i pejzaža, povećanje biodiverziteta, i proizvodnju visoko kvalitetne i zdravstveno bezbedne hrane.

U Zakonu SRJ iz 2001. piše (član 2) Organska proizvodnja se zasniva na prirodnim procesima i upotrebi organskih materija, a Zakon Republike Srbije (2006) ističe u članu 1 »Ovim zakonom utvrđuje se proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda metodama organske proizvodnje, prerada, skladištenje, transport, obeležavanje, deklarisanje i promet organskih proizvoda, izdavanje sertifikata i sertifikata za organske proizvode, kao i drugo od značaja za organsku proizvodnju.

Organska proizvodnja nije samo proizvodnja koja zabranjuje korišćenje sintetičkih hemijskih insekticida, fungicida i herbicida i sintetičkih đubriva, aditiva, regulatora rasta, hormona i antibiotika i GMO, ona je mnogo više, jer promoviše metode koje imaju pozitivan efekat za humanu ekologiju i zaštitu životne sredine. Zato savremena definicija ističe da organska proizvodnja stvara i razvija, integralne, humane, ekološki (u smislu zaštite prirode i životne sredine) i ekonomski održive produkcione sisteme koji se maksimalno oslanjaju na resurse unutar farme, uz podsticanje korišćenja obnovljivih resursa.

Organska proizvodnja od tdeologtje do zahonodavstva

Godina Rudolf Steiner (Nemačka) u okviru predavanja “Kurs poljoprivrede u osam
1924 lekcija” postavio je temelje biološko-dinamičkoj poljoprivredi
1928 Osnovano je udruženje i standardi za sertifikaciju “Demeter”
1930 Miiller H. − u okviru pokreta „Seljački zavičaj” dao je i osnove biološke poljoprivrede (Švajcarska)
1940 Ser Albert Haward (Velika Britanija) publikuje “An Agricultural Testament” osnove i pravac razvoja organske poljoprivrede, posebno razvoj metoda kompostiranja
1942 J.J. Rodale (SAD) pokreće prvi časopis o organskoj proizvodnji i baštovanstvu
1943 Pod rukovodstvom lady Eve Balfaur u Velikoj Britaniji osnovan je pokret organskih proizvođača “The Living Soil”
1946 Osniva se organizacija “The Soil Association” (udruženje za zemljište) u Velikoj Britaniji. The Living Soil i The Soil Association dale su osnovu britanske škole organske proizvodnje, ugrađujući metode Ser Alberta Howarda. Već 1947 organizacija o zemljištu publikuj e prve standarde organske poljoprivrede. (http://www.sodassociation.org/web/sacert/sacertwebnst/B4/index.htnil)
1972 Osniva se Internacional Federation of Organic Agricultural Movements IFOAM, (Međunarodna federacija pokreta za organsku proizvodnju) koja danas objedinjuje 770 udruženja iz 111 zemalja sveta.
1979 Doneti su prvi propisi o organskoj proizvodnji u Kaliforniji i započet period privatne sertifikacije ove proizvodnje
1980 IFOAM donosi bazične standarde i to je pravi početak uvođenja i primene regulativa i sertifikacije u organskoj poljoprivredi
1990 U SAD-u donet Zakon o organskoj poljoprivredi (www.ams.usda.gov/ n°P)
1991 EU je donela Regulativu 1992/91, revidiran 1999, 834/2007 i 889/2008. httD://euroDa.eu.int/comm/agriculture/qual/oraanic
1999 Donet Codex Alimentarius (FAOAVHO) sa međunarodnim standardima za organsku proizvodnju http://www.codexalimentarius.net/web/index en.jsp.
2001 Zakon o organskoj poljoprivredi SRJ sa propisima
2005 Zakon o organskoj poljoprivredi Republike Srbije, 2007 usvojen logo za organske proizvode, ali još nisu kompletirani svi propisi o proizvodnji

Za organsku poljoprivredu okvir daju bazični standardi Međunarodne federacije-pokreta za organsku poljoprivredu, IFOAM koja je osnovana 1972. godine. Na ovim standardima zasnivaju se i dokumenta EU (Direktiva 2092/91,90), Codex Alimentarius (FAOAVHO, 2001), kao i Zakon o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima, “Službeni glasnik RS“, N° 62/2006.

Bazični standardi IFOAM označavaju i osnovne ciljeve organske poljoprivrede i prerade.

Proizvodnju hrane viskoe hranljive vrednosti i zdravstvene bezbednosti u dovoljnim količinama.

To je zahtev savremenog potrošača ostvarljiv primenom odgovarajućih agrotehničkih mera u organskoj proizvodnji koje stvaraju uslove da biljke u optimalnimproizvodnim uslovima sintetišu i nagomilavaju, za vrstu i sortu karakteristične materije (Wallace J, 2001). Osim primene organskih agrotehničkih (bioagrotehničkih) mera neophodna je primena dobre sanitame i higijenske prakse u čitavom procesu od njive do trpeze, zbog mogućnosti mikrobiološke kontaminacije, posebno izazivačima bolesti »prljavih mku«, odnosno zbog potrebe da hrana bude zdravstveno bezbedna.

Organska poljoprivreda je na konstruktivan način u interakciji sa dinamičnim prirodnim sistemom (ekosistem i agrobiosistem) i biološkim ciklusima.
Organska poljoprivreda podstiče biološke cikluse u okviru farmerske proizvodnje uključujući mikroorganizme, floru i faunu zemljišta, kao i biljke i životinje. Dugoročno održava i povećava plodnost zemljišta. Klimatski faktori opredeljuju tip poljoprivredne proizvodnje i zajedno sa zemljištem čine specifičnost biotopa. Zemljište svojim fizičkim, hemijskim i mikrobiološkim svojstvima stvara uslove za rast i razviće biljaka, odnosno za proizvodnju hrane (Lampin N, 1999). Plodnost se održava sistemom proizvodnje − plodoredom a u skladu sa tim je obrada zemljišta i đubrenje, a na bazi plodnosti zemljišta (organska đubriva i druga dozvoljena), kao i ostale bioagrotehničke mere (Bavec F, Bavec M, 2006).

BILJNA PROIZVODNJA − STOČARSTVO

otpadni materijal
žetveni ostaci
voda
hraniva
podrška
mineralizacija
organske materije

ZEMLJIŠTE

Model organske proizvodnje na ekofarmi (Caporall F.)

Maksimalno korišćenje obnovljivih izvora energije u okviru proizvodnog sistema. Za organsku poljoprivredu karakteristična je reciklaža. Na taj način uspostavlja se kruženje organske materije, inače prekinuto u konvencionalnoj proizvodnji, a uspostavlja se i energetska uravnoteženost agroekosistema (Kavgić P. i sar, 1995). Reciklaža obuhvata mikrobiološku razgradnju organske materije iz poljoprivrede (biljni ostaci, stajnjak, živinsko đubrivo) izvan njive, i na njivi pri korišćenju zelenišnog đubriva i zelenog malča.
Organska proizvodnja treba da se zasniva, gde je to moguće u okviru zatvorenih sistema. Takva ekofarma omogućuje samoodrživost. To uključuje uravnoteženost biljne i stočarske proizvodnje (1 ha — 1 uslovno grlo krupne stoke). Samoodrživost farme podstiče se za porodični tip gazdinstva (Lazić B. i sar. 2006, 2008)
Setva
Zeleni malč setva
Pokrovne biljke
Suvi malč
prirodno obnavljanje
Zelenišno đubrivo
Pokrovne biljke
Suvi malč
prirodno osušeno

Model organske proizvodnje bez sopstvenog stočarstva (SAN 1998)

Domaćim zivotinjama moraju da se pruže uslovi gajenja koji omogućavaju ispoljavanje prirodnih funkcija i ponašanja, jer one čine deo agroekološkog sistema. U proseku oko 90 % hraniva domaće životinje ne iskoriste za svoje funkcije i proizvode, nego ih vraćaju u obliku tečnih i čvrstih izlučevina − organskih đubriva, bez kojih nema održivosti zemljišta. U organskoj proizvodnji, domaćim životinjama moraju da se pruže odgovarajući uslovi za uzgoj, računajući na njihovu dobrobit i njihovo zdravlje, a u skladu sa vrstom i rasom.
Neophodno je na najmanju meru smanjivati sva zagađenja koja proističu iz poljoprivredne proizvodnje. Voditi računa o primeni đubriva, mehanizaciji, prevoznim sredstvima (izduvni gasovi) i primeni dozvoljenih hemijskih sredstava, ali i bioloških sredstava za zaštitu biljaka.
Organska poljoprivreda održava genetsku raznovrsnost u poljoprivrednom sistemu i ekosistemu, uključujući zaštitu biodiverziteta (Oljača S, Kovačević D, 2002). Opšta karakteristika života na planeti je raznovrsnost živog sveta. Biodiverzitet je složen pojam koji obuhvata raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta, zatim geobiodiverzitet, antrobiodiverzitet, antropobiogeodiverzitet i geobiodiverzitet. Očuvanje biodiverziteta i genetičke raznovrsnosti organskoj poljoprivredi daje širi i trajan značaj u okviru mera zaštite ekosistema (Amend T. i sar, 2008). To je značajno u integralnom sistemu ruralnog razvoja i razvoja poljoprivrede, revitalizaciji i očuvanju poljoprivrednog pejzaža u skladu s ekološkim principima, što sve čini deo ekološkog razvoja. Zato je u okviru bazičnih standarda IFOAM-a data preporuka da tela za sertifikaciju postave standarde za minimum poljoprivrednih površina, koje će se urediti na ekološkim principima (eko-koridori, vetrozaštitni pojasevi, vodene površine i dr.). Za ovu svrhu treba koristiti ekstenzivne travnate površine, zatim pašnjake, močvare, šumarke, vodotoke odnosno ono zemljište koje se ne koristi u intenzivnoj rotaciji useva. Međusobnim povezivanjem ovakvih ekoloških jedinica, uz intenzivne organske poljoprivredne površine, stvara se prirodni poljoprivredni pejzaž koji daje povoljne uslove za prirodne biocenoze, što doprinosi uspostavljanju uslova za uravnoteženost ekosistema i očuvanje biodiverziteta (Lazić B. i sar. 2006).

Organska poljoprivreda treba da omogući poljoprivrednim proizvođačima da žive u skladu sa Ijudskim pravima UN, uz zadovoljenje njihovih osnovnih potreba, ostvarenje odgovarajućih zarada i zadovoljstava (od ove proizvodnje), što uključuje i bezbednu životnu sredinu. Organska proizvodnja je human oblik proizvodnje hrane, ali i način života. To uključuje i poštovanje prava građana, potrošača i proizvodača na kvalitetan i srećniji život.

U početnom periodu razvoja organske proizvodnje nije bilo inspekcije, niti sertifikacije. Međutim, prerastanjem od lokalne proizvodnje ka tržišnoj i sada u globalnu proizvodnju javila se potreba za jedinstvenom ocenom kvaliteta i bezbednosti proizvoda. Tako su 90-tih godina nastale regulative koje na osnovu bazičnih standarda organske proizvodnje i pravilnika za kontrolu proizvodnje, omogućuju dobijanje sertifikata za proizvod, kojima potrošač veruje. Globalni standardi za sertifikaciju predstavljaju niz kompromisa i u stalnom su razvoju (Westermayer Ch, Geicr B, 2003). Danas je u svetu pet različitih standarda sertifikacionih programa i sertifikacija (IFOAM, EU, Codex Alimentarius, NOP, ISO-65), zatim pojedinih zemalja, od kojih su najpoznatiji standardi Japana, Kine, a zatim standardi privatnih sertifikacionih kuća (u 70 zemalja ima oko 419 sertifikacionih kuća od čega 129 u Evropi, a 40 % je akreditovano u EU). Danas potpuno regulisane uslove organske poljoprivrede ima 37 zemalja (u Evropi 26). Srbija se svrstava među zemlje koje su na putu regulisanja svih propisa za organsku poljoprivredu.

Različiti pristupi u tumačenju primenjenih bazičnih standarda IFOAM-a doveli su u Evropi do formiranja asocijacija za komunikaciju i sertifikaciju : European Organic Certifiers Council (EOCC). Istovremeno, gotovo pet godina odvija se međunarodno usaglašavanje standarda čije konačno donošenje se očekuje na kongresu IFOAM 2008. godinu Modeni, Italija, a primena počinje od 2009. Harmonizacija standarda omogućiće još veći razvoj organske proizvodnje, razvoj međunarodne trgovine i sigurnost potrošača (Backgrvund papers vol. 1, 2, 3 and 4, EiNCTAD, FAO i IFOAM 2007).

Međutim, bez obzira na razlike u definiciji organske proizvodnje bazični principi su jedinstveni i čine osnovu za raznovrsnije oblike proizvodnje koji su vezani za agroekološke, ekonomske uslove i tradiciju, a to su:

princip zdravlja za zemljište, biljku, životinje i čoveka, posmatrajući ih kao jedinstvenu celinu,
princip ekologije, jer je organska proizvodnja dinamičan agroekološki sistem oslonjen na biološke cikluse prirode i sa prirodom čini jedinstvenu celinu i podstiče njenu odživost,
princip pravednosti i poštenih odnosa prema prirodi i životu, uz poštovanje zajedničkog okruženja za ostvarenje ciljeva na svim nivoima
princip negovanja i staranja s odgovomim upravljanjem proizvodnjom, radi zaštite zdravlja i blagostanja sadašnjih i budućih generacija i okruženja.

Pod organskom proizvodnjom danas je u svetu (2007 god.) 31.000.000 ha na 633.891 farmi, sa najvećom proizvodnjom u Australiji (11,8 miliona ha), Argentini (3,1 milion ha), Kini (2,3 miliona ha) i SAD-u (1,6 miliona ha) i uz 62.000.000 ha šumskog i drugog zemljišta organski sertifikovanog. Najveći porast proizvodnje u odnosu na 2006. godinu je u Evropi i Sevemoj Americi gotovo 30 %. Globalna prodaja organske hrane je u vrednosti od oko 40 milijardi US$, uz evidentan neđostatak odnosno potražnju organske hrane, posebno u Evropi i SAD-u. U državama Zapadnog Balkana stepen razvoja organske proizvodnje je različit. Najznačajnija (regulativa, organizovanost, edukacija, marketing) je u Sloveniji. U Srbiji rad na organskoj proizvodnji počet je davne 1989. godine, organizovanjem udmženja »Vrelo« (Novi Sad), Terra’s (Subotica), Natura vita i »Moć prirode« (Beograd). Edukacija edukatora i proizvođača dovela je do razvoja organskih farmi i prvog zakona (SRJ) u 2001. god, odnosno novog zakona Republike Srbije u 2006, a u 2007. usvojen je znak za organski proizvod. Danas je potpuno jasno da je u Srbiji veće interesovanje za organsku proizvodnju (statistika ne postoji) od onoga što država omogućuje (regulative, podsticajna sredstva, subvencije, sertifikacione kuće, organski setveni materijal, đubriva i biološka sredstva zaštite). Cesto izostaje praktična briga o ekološkom proizvodnom pravcu koji je oslonac razvoja za mala i srednja porodična gazdinstva, za prirodno zaštićena područja, za razvoj agro i ekoturizma, odnosno za ponudu specifičnih i istovremeno raznolikih proizvoda multifunkcionalne poljoprivrede. Uprkos svim nedostacima organski proizvođači u Srbiji našli su put do domaćeg tržišta (velika potražnja od pijace do megamarketa) i izvoza i čine deo razvoja multifunkcionalne organske proizvodnje (»pijace na kućnom pragu«, agrobioturizam, zelene staze i dr).

Raspodela površina pod organskom proizvodnjom po kontinetima (SOEL/FIBL Survey 2007)

Afrika 3%
Azija 9%
Evropa 23%
Okeanija 39%
Severna Amerika 7%
Latinska Amerika 19%

Značaj organske poljoprivrede

Značaj organske poljoprivrede proističe iz, bioloških osnova proizvodnje i definisanih bazičnih standarda u IFOAM-a, koji jasno definišu agroekološke principe zasnovane na uspostavljanju dinamičkih bioloških odnosa u okviru agroekosistema kao dela ekosistema, što uključuje visok agrobiodiverzitet i biodiverzitet. Istovremeno, ona ostvaruje ekonomski i ekološki profit. Njene prednosti su kvalitet i bezbednost proizvedene hrane i namirnica (bez ostataka pesticida, aditiva, hormona, antibiotika i sorti/ rasa nastalih genetskom manipulacijom organizama).

Zbog garantovanog kvaliteta potražnja za organskom hranom beleži stalni trend porasta, i to paralelno sa porastom znanja potrošača o neophodnosti da hrana treba da je raznovrsna, kvalitetna, hemijski i mikrobiološki bezbedna. Sistem proizvodnje, inspekcije i sertifikacije potrošaču garantuje da je to proizvod iz sertifikovane organske proizvodnje. Ta proizvodnja je poznata i po tome što su uključene mere predostrožnosti i preventive i posebno naglašeno, poštenje proizvođača. Zato nije neobično što je organska proizvodnja razvila i oblike neposredne prodaje, kao što je prodaja na kućnom pragu farmera, na specijalnim pijacama organske hrane (primer je pijaca „Moj Salaš“ u Novom Sadu (Lazić B. i sar. 2006) i posebne tezge na pijacama u Subotici i Beogradu ili u specijalizovanim prodavnicama, marketima i megamarketima (što je i zakonski regulisano). Potrošač u organskoj hrani vidi kvalitetnu hranu specifičnu za region. Ispitivanja kvaliteta hrane obavljana su u ranom periodu razvoja organske proizvodnje. Tako naši rezultati iz biobašte u zoni subotičke peščare iz 1991/92. pokazali da je, uz prosečan prinos, paprika imala znatno veći sadržaj vitamina C kao i cmi luk; mrkva više suve materije i beta karotena, a sve vrste znatno manje nitrata. Povrće se odlikovalo prirodnim ukusom, mirisom, veoma dobrim morfološkim kvalitetom (Lazić B. i sar, 1992). Slične rezultate imaju i druga istraživanja. Tako Velimirov i Miiller (2003 po navodu Bavec, 2006) ističu da organski proizvedeno voće i povrće sadrži više vitamina C, suve materije, mineralnih i sekundarnih, biološki aktivnih materija, manje nitrata, manje ostataka perzistentnih pesticida a prerađeni proizvodi sadrže izuzetno malo aditiva. Organska hrana je raznovrsnija od konvencionalne i često sa specifičnim lokalnim obeležjem što zadovoljava sve veće zahteve potrošača (na primer hrana sa »mirisom mog detinjstva« »mog rodnog kraja« i dr). Pijaca „Moj 5a!aš“, Novi Sad 2007.

Razvojem organske proizvodnje došlo je do diversifikacije gajenih vrsta. Tako se danas u Evropi gaji i prerađuje preko 40 malogajenih ratarskih, povrtarskih i aromatično lekovitih vrsta. Među njima su na primer: spelta (Triticum spelta sp), Triticum monococcum i Triticum diococcum, T. turgidum, tritikale, proso, heljda, uljana tikva, lan, uljana repica, štir (Amaranthus sp), kvinoa (Chenopodium ljuinoa), batat (Ipomoea batatas), čičoka (Helianthus tubrosus), vignja i druge vrste, uz spektar novih prerađevina-proizvoda (Bavec F, 2006). To omogućuje veću i raznovrsniju ponudu organske hrane na svetskom tržištu.

Organska proizvodnja zasnovana je na postavci da plodnost zemljišta, sadržaj organske matrije, struktura i zemljišni organizmi čine živo zemljište (Lampkin, 1999), kao bazu za zdravu biljku. Zato su agrotehničke (bioagrotehničke) mere usmerene na unošenje organske materije (organska đubriva kao što su zgoreli stajnjak, kompost, zelenišno đubrivo, zeleni malč i gajene vrste, koje fiksiraju vazdušni azot), uz uvođenje plodoreda kao sistema koji omogućuje povećanje učešća leguminoza, zatim odgovarajući sistem obrade i drugo. Takav menadžment organske proizvodnje zahteva usklađen odnos biljne i stočarske proizvodnje (1 ha = 1) krupno grlo stoke), što se ostvaruje u okviru ekofarme (Kavgić i sar. 1996).

Očuvanje biodiverziteta i genetičke raznovrsnosti daje organskoj poljoprivredi širi i trajan značaj u okviru mera zaštite ekosistema (Amend T. i sar, 2008). To je značajno u integralnom sistemu ruralnog razvoja i razvoja poljoprivrede, revitalizaciji i očuvanju poljoprivrednog pejzaža u skladu sa ekološkim principima, što sve čini deo ekološkog razvoja (Lazić B. i sar, 2006).

Specifičnost organske proizvodnje je period konverzije − prelazni period. To je »proces razvoja živog i kompletnog agroekosistema«. Naime ukupna proizvodnja mora da se prilagodi standardima organske proizvodnje i to u periodu koje odredi sertifikaciono telo (1-3 godine). U tom vremenu, uz nova znanja i njihovu primenu počinje i vođenje knjige polja i uspostavljanje ekokoridora − traka (1-2 m širine) u okviru poljoprivredne površine sa jedno i višegodišnjim korisnim biljkama koje privlače insekte i predstavljaju njihova staništa i osnov za razvoj uravnoteženog odnosa korisnih i štetnih insekata. Najbolje je da je ekokoridor stalno cvetajući (često se gaji facelija, neven, mirođija, anis, korijander, hajdučka trava i dr). Genetska raznovrsnost u biobašti.

Sistem organske poljoprivrede, raznovrsnošću proizvodnje, većim brojem vrsta, sorti, primenom međuuseva, pokrovnih vrsta, sistemom usejavanja, korišćenjem zelenog malča i brojnim korisnim (biljke prijatelji) uz ekokoridor omogućuje i revitalizaciju biološke raznovrsnosti posebno povećanju broja korisnih insekata i ptica. Tako prema Stockdale (2001) u organskoj poljoprivredi je bilo pet puta više divljih vrsta i 57 % više gajenih vrsta u odnosu na konvencionalnu poljoprivredu, zatim je bilo 25 % više ptica a čak 44 % više ptica je bilo tokom zime.

Organska proizvodnja integriše različite pristupe i metode koje doprinose zdravom životu, očuvanju radne i prirodne sredine, pejzaža, biodiverziteta, eliminišući negativne efekte poljoprivrede na životnu sredinu. Prelaz ka organskoj proizvodnji znači menjanje svesti, poimanju uzajamnosti i prirodnih zakonitosti. Zato organska proizvodnja nije samo proizvodni sistem, nego i način življenja. I još jednom: kvalitetna i specifična, raznolika, organska hrana ostvaruje ekonomski profit, ekološko i hortikulturno uređenje farme i poljoprivrednog zemljišta, omogućuje da organska farma uz ekonomski ostvaruje i ekološki profit.

Tehnologija hrane