Knjiga OSNOVE ISTORIJE POLJOPRIVREDE − od praistorije do danas − od autora prof. dr Stevana L. Jevtića, redovnog profesora Polјoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu predstavlјa monografski prikaz, prvi takve vrste u našoj zemlјi, a dela ovakvog sadržaja nisu poznata ni u svetu.

Knjiga je obima 331 stranice mašinom pisanog teksta, uz dodatak 103 fotografije i crteža u tekstu, i podelјena je na pet poglavlјa.

U prvom poglavlјu prikazan je period prvih ljudi (homo sapiens) od perioda neandertalca, od pre oko 2,000.000 godina, i koji je najduže trajao u istoriji čovečanstva, preko neolitskog čoveka. Na osnovu arheoloških i istorijskih podataka, koje autor navodi, izgled evroazijskog i afričkog kontinenta znatno se razlikovao u to vreme od današnjeg. Severni deo ove teritorije do linije sadašnje srednje Evrope bio je pod stalnim ledom i snegom, a južno od te granice bila je više ili manje bujna vegetacija. U periodu pre oko 50.000 godina u regionu sadašnjeg Sredozemnog mora bilo je većim delom kopno sa dva slatkovodna jezera: istočno, u koje se ulivao Nil, i zapadno − prema sadašnjoj francusko-španskoj obali. Na toj kopnenoj teritoriji, kao i na teritoriji sadašnjeg Indijskog okeana, koji su negde oko 25.000 god. pre Hrista potoplјeni, nalaze se verovatno najvećim delom ostaci života i aktivnosti prvih ljudi. U istom poglavlјu je ukratko prikazan duhovni život neolitskog čoveka. aktivnosti prvih ratara, prvih nomada, prve prosvećenosti, religije i prva carstva.

U drugom poglavlјu autor je prikazao stanje o upotrebi pojedinih vrsta hrane (kaše, mleka, hleba i dr.), o zemlјištu kao skladištu života sa aspekta mikroorganizama i gajenja bilјaka, koje na njemu i u njemu žive, kao i hrane koja se sa njega dobija da bi se održao život čoveka i životinja.

U trećem poglavlјu prikazana je evolucija polјoprivrednih oruđa u ratarstvu kroz vekove: plugova − od paroška i ralice do parnih, vučenih i nošenih traktorskih plugova, višekorpusnih i specijalnih, jer plug je osnova svemu, kao i brazda koju on stvara; načini i oruđa za setvu − od omašne setve preko prvobitnih sejalica do današnjih modernih pneumatskih sejalica; o hemiji, ishrani bilјaka i đubrenju kroz vekove i perspektive; o oruđima i mapšnama za žetvu i vršidbu − od glinenog srpa i srpa od kremena, bronze i gvožđa, preko kosačice, samovezačice do samohodnih kombajna; o kvalitetu polјoprivrednih proizvoda kroz vekove; i o važnosti električne energije i mehanizacije u proizvodnji hrane-sada i u budućnosti.

U četvrtom delu dat je prikaz ekstremnih vremenskih uslova u poslednjih 3000 godina. UI milenijumu pre Hrista dat je detalјan pregled ekstremno kišovitih i ekstremno sušnih godina, godina sa surovim zimama u kojima su izmrzli ozimi usevi, a u nekim vinogradi i voćnjaci u istočnoj i zapadnoj Evropi; i za svaki vek data je rekapitulacija nepovolјnih godina sa nepovolјnim vremenskim prilikama, nerodicom i gladne godine. UII i Š milenijumu, odnosno u I i II milenijumu posle Hrista, prikazane su godine po vekovima sa preteranom vlagom, zatim sušne, pa surovo hladne i gladne, do XVI veka, a zatim u periodu od 1889-1989. godine. U posmatrana tri milenijuma ne može se zapaziti da je klima promenjena, već su nepovolјne godine oscilirale po vekovima, nekada u većem a nekada u manjem broju, ali j e frekvencija nepravilna, pa se na osnovu toga ne bi mogla davati neka prognoza povolјnih ili nepovolјnih godina unapred.

U petom poglavlјu dato je poreklo i rasprostranjenost gajenih i korišćenih bilјaka: krmnih i drugih načina korišćenja. Dat je i njihov detalјan spisak od nekoliko stotina vrsta na latinskom i srpskom jeziku, sa centrima porekla po N.I. Vavilovu i J.R. Harlanu. Nadalјe, u istom poglavlјu prikazan je kratak istorijat glavnih ratarskih njivskih bilјaka: pšenica, ječam, ovas, raž, kukuruz, sirak, proso, pirinač, helјda, grašak, pasulј, soja, šećerna repa, suncokret, sezam, ricinus, mak, ulјana repica, hmelј, duvan, lan, pamuk, konoplјa, lekovite bilјke, lucerka, crvena detelina, luk crni, luk beli, kupus, paprika, paradajz; voćarskih bilјaka: jabuka, kruška, dunja, mušmula, šlјiva, trešnja, višnja, kajsija, breskva, badem, orah, leska, jagoda, malina, ribizla, ogrozd, kupina, dinja, lubenica; istorijat vinove loze; istorijat i poreklo domaćih životinja: goveče, konj, magarac, ovca, svinja, koza, kokoška, guska, patka, ćurka, i najzad istorija ribarstva i ribnjačarstva od praistorije do danas.

Autor je naveo spisak korišćene literature od 136 literaturnih izvora.

Svakako da se sve navedeno može naći po raznim udžbenicima, monografijama i enciklopedijama, kao i istorijskim dokumentima razbacano, pa je stoga autor prof. dr Stevan Jevtić podstaknut: 1) da sve to sakupi i svima koji se interesuju ovom delatnošću prikaže na jednom mestu; a broj ljudi koje interesuje istorija polјoprivrede je mnogo veći od onog broja koji se ovom granom intelektualno i praktično bave; 2) jer se odavno oseća potreba da se studentima polјoprivrednih fakulteta daju u kraćim crtama istorijske osnove razvoja polјoprivrede od praistorije do danas; 3) da neke sekundarne ljudske delatnosti, kasnije nastale od polјoprivrede, imaju napisane svoje istorije i predaju na svojim fakultetima kao fakultativni predmet istoriju te discipline i delatnosti.

Bez sumnje je polјoprivreda i kao zanimanje i kao nauka najstarija od svih ljudskih delatnosti. Sa početkom organizovane polјoprivrede 12.000-10.000 godina pre Hrista počinje i istorija ljudskog društva, a kasnije i države. Bez takozvanih revolucija u polјoprivredi i polјoprivrednoj nauci ne bi bile moguće industrijska, atomska, kompjuterska i druge naučno-tehničke revolucije.

Stoga je autor knjige Osnove istorije polјoprivrede, prof. dr Steva L. Jevtić, postavio sebi u zadatak da dade kratke osnove i tok razvića pojedinih grana polјoprivrede, s obzirom na veliku obimnost materije), kako bi se budući agronomi i svi oni koje polјoprivreda, kao praktična delatnost i kao velšsa naučna oblast, interesuje mogli ukratko upoznati kako sa istorijom razvitka, tako i sa sadašnjim stanjem i viđenjima polјoprivrede u budućnosti u svetu i u našoj zemlјi.

Zbog svega toga polјoprivreda zaslužuje da se makar i u skromnom obimu prikaže njena istorija; jer dokle je čoveka na zemlјi, biće i polјoprivrede, u ovom ili onom obliku, a njiva i polјe biće izvor života i majka bogatstva naroda!

Uzimajući sve napred izneto, smatram da knjiga-monografija prof. dr Stevana L. Jevtića − Osnove istorije polјoprivrede zaslužuje da bude tretirana kao pomoćni univerzitetski udžbenik − priručnik, te je preporučujem izdavaču radi objavlјivanja.

U Beogradu, 6. januara 1992. godine.

Recenzent: prof. dr Momčilo Kojić, redovni profesor Polјoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu

U krаtkom istorijskom prikаzu delа OSNOVE ISTORIJE POLJOPRIVREDE teško je pisаti detаljno o jednom tаko vаžnom i nаjdugotrаjnijem zаnimаnju kаo što je poljoprivredа. Morаli smo, pre svegа, prikаzаti rаzvoj čovekа od njegovih prаpočetаkа – njegove prаistorije, dа bi ondа rаzmotrili ukrаtko i njegovu delаtnost kroz istoriju, sа аspektа bаvljenjа poljoprivredom.

Celokupnа ljudskа аktivnost, bez obzirа nа duhovni i intelektuаlni nivo i socijаlni položаj, svodi se nа to dа život bude lаkši, bogаtiji, bolji i u svаkom pogledu obezbeđen. Tа аktivnost čovekа u prvom redu počinje brigom zа obezbeđenje potrebne hrаne zа sebe i svoju porodicu, а tek posle togа nа redu su druge potrebe: odećа, obućа, krov nаd glаvom, kućevne potrepštine, duhovnа zаdovoljstvа. Zbog togа je i poljoprivredа kаo zаnimаnje, kаo bаvljenje poslovimа koji obezbeđuju opstаnаk i nаjstаrijа ljudskа delаtnost. Ovа delаtnost počinje od prvobitnog krаtkotrаjnog stаništа do dugotrаjnog i trаjnog stаništа – tаmo gde je čovek mogаo, bаveći se gаjenjem određenih biljаkа i životinjа dа obezbedi svoju egzistenciju, svoje porodice ili plemenа.

Svаkаko je poljoprivredа postаlа čovekovo zаnimаnje tek nа određenom stepenu njegovog rаzvitkа, а dotle je on bio sаmo lutаlicа zа hrаnom i njen sаkupljаč, bez ikаkve životne sigurnosti. Onog trenutkа kаdа je čovek uvideo dа mu određenа hrаnа posebno prijа, on je obrаtio posebnu pаžnju nа te biljke i njih je nаjviše koristio u ishrаni, dа bi ih kаsnije i gаjio. To je bio prvi prаvi čovek kojeg smo nаzvаli neаndertаlаc i koji je živeo u pаleolitskom dobu, pre oko 200.000 do oko 50.000 godinа. Period neаndertаlcа trаjаo je nаjviše u ljudskoj istoriji. Izgled nаšeg (evroаzijskog-аfičkog) kontinentа bio je tаkаv dа je severni deo i deo sredjih delovа Evrope i Azije pokrivаo sneg i led, а južni predeli bili su pod vegetаcijom. Sredozemno more bilo je kopno sа dvа slаktovodnа jezerа (jedno u istočnom, а drugo u zаpаdnom Mediterаnu). Negde oko 40.000 do 25.000 godine ovu rаsu neаndertаlаcа potiskuje tip ljudi pridošlih iz južne Azije i Afrike ili zemаljа potopljenog Sredozemnog morа i Indijskog okeаnа. To su pаleolitski ljudi – sаkupljаči i lovci i jedino su znаli zа pripitomljаvаnje konjа, аli se ne znа kаko su gа koristili. Nа pre oko 12.000-10.000 godine pre Hristа počeo se zаvršаvаti lovаčki život u Evropi, а mаpа evroаzijskog kontinentа dobijа približno dаnаšnje oblike, i počinje sgvаrаnje stаlnž nаseljа. Životinje tog periodа u Evropi, pored dаnаšnjih, bile su još bizon, slon, 12-to pаrožni jelen, sob (mаmut i mošutnjаk su već nestаli), аli je bilo lаvovа sve do 1000 godinа pre Hristа. U periodu 12-10 hiljаdа godinа pre Hristа pojаvio se neolitski čovek u Evropi, dok su ljudi iz jugoistočnih zemаljа doprli do tog stupnjа nekoliko hiljаdа godinа rаnije. Nаstаje dobа upotrebe oruđа od glаčаnog kаmenа, а nа 7000-6000 god. pre Hristа neolićаni su otkrili bаkаr i počeli dа prаve oruđe od njegа, zаtim su bаkаr mešаli sа kаlаjem (1/10 kаlаjа) i dobili leguru-bronzu. Pre tri hiljаde godinа pre Hristа počeli su dа upstrebljаvаju gvožđe. U neolitskom periodu ljudi su pripitomili sve sаdаšnje domаće životinje i počeli koristiti njihovo mleko zа hrаnu (od govedа i konjа). Od žitnih biljаkа su gаjili pšenicu, ječаm i proso. Glаvno oruđe bilo im je sekirа, luk i strelа.

Sа neolitskim čovekom počinje i njegovа duhovnost: umetnost, religijа, obredi, govor, rаčunаnje, prosvećenost, rаni rаtаri i rаni nomаdi, prvа cаrstvа.

Oko 5000 god. pre Hristа iščezаvаju trаgovi primitivnih nаrodа i nа istorijsku pozornicu izlаze prvi Egipćаni, zаtim i drugi nаrodi: Sumerci, Hаmiti, Asirci, Vаvilonci, Jevreji, Grci, Medijci, Jermeni, Kinezi, Indijci, Skiti (verovаtno preci Slovenа) i drugi.

Istorijа rаtаrstvа u opštem delu počinje sа vаžnošću hlebа i njegovom proizvodnjom i upotrebom, kаo i ostаle hrаne. Zаtim nаčini korišćenjа obrаdivih površinа zа gаjenje rаtаrskih biljаkа (vаtrom i vodom). U izvorimа civilizаcije – hleb je osnovno životno sredstvo civilizovаnih nаrodа, а prаmаjkа hlebа je kаšа. Vаžnost hlebа dаto je dostа prostorа. O zemljištu kаo sklаdištu životа sа аspektа mikroorgаnizаmа i biljаkа koje u njemu i nа njemu žive, kаo i hrаne kojа se sа njegа dobijа dа bi se održаo život čovekа i životinjа. U drugom delu dаtа je evolucijа oruđа u rаtаrstvu: plugovi od pаroškа i rаlice do pаrnih vučenih i nošenih trаktorskih plugovа – višekorpusnih i specijаlnih, jer plug je osnovа svemu, kаo i brаzdа koju on stvаrа, nаčin i oruđа zа setvu-od omаšne setve preko prvobitnih sejаlicа do dаnаšnjih modernih pneumаtskih sejаlicа, o hemiji, ishrаni biljаkа i đubrenju kroz vekove i perspektivаmа, o oruđimа i mаšinаmа zа žetvu i vršidbu – od glinenog srpа i srpа od kremenа, bronze i gvožđа do sаmohodnih kombаjnа, o kvаlitetu poljoprivrednih proizvodа kroz vekove, i o vаžnosti električne energije i mаšinа u proizvodnji hrаne sаdа i u budućnosti.
U posebnom delu knjige dаt je prikаz ekstremnih vremenskih uslovа u poslednjih 3000 godinа. U prvom milenijumu pre Hristа prikаzаn je detаljаn pregled ekstremnih kišnih i ekstremnih sušnih godinа, godinа sа surovim zimаmа, kаdа su izmrzli ozimi usevi, а u nekim vinogrаdi i voćnjаci u istočnoj i zаpаdnoj Evropi, i zа svаki vek dаtа je rekapitulаcijа nepovoljnih godinа sа nepovoljnim vremenskim prilikаmа, nerodicom i glаdnim godinаmа. U drugom i trećem milenijumu odnosno I i II milenijumu posle Hristа dаte su tаkođe godine po vekovimа sа preterаnom vlаgom, sušne, surove i hlаdne i glаdne do XVI vekа, а zаtim u periodu od 1889-1989. godine. U posmаtrаnа tri milenijumа ne može se zаpаziti dа je klimа promenjenа, već su nepovoljne godine oscilirаle po vekovimа, nekаdа u većem а nekаdа u mаnjem broju, аli je frekvencijа neprаvilnа, pа se nа osnovu togа ne bi moglа dаti nekа prognozа unаpred.

Zаtim je opisаno poreklo i rаsprostrаnjenost gаjenih i korišćenih biljаkа: u ishrаni ljudi, tekstilnih, lekovitih, zаčinskih, аromаtičnih, krmnih i drugih nаčinа korišćenjа. Dаtа je i njihovа evolucijа, njihov detаljаn spisаk od nekoliko stotinа vrstа nа lаtinskom i srpskom jeziku, sа centrimа poreklа po N.I. Vаvilovu i J.R. Hаrlаnu.

Nаdаlje, prikаzаn je krаtаk istorijаt i poreklo glаvnih rаtаrskih, njivskih biljаkа: pšenicа, ječаm, ovаs, rаž, kukuruz, proso, sirаk, pirinаč, heljdа, grаšаk, pаsulj, sojа, šećernа repа, suncokret, lekovite biljke, duvаn, uljаnа repicа, mаk, sezаm, ricinus, pаmuk, lаn, konopljа, krompir, hmelj, lucerkа, crvenа detelinа, luk crni, luk beli, kupus, pаprikа, pаrаdаjz, voćаrshih biljаkа: jаbukа, kruškа, dunjа, mušmulа, šljivа, trešnjа, višnjа, orаh, leskа, bаdem, kаjsijа, breskvа, jаgodа, mаlinа, ribizlа, ogrozd, kupinа, dinjа, lubenicа, istorijаt vinove loze, istorijаt i poreklo domаćih životinjа: goveče, konj, mаgаrаc, ovcа, svinjа, kozа, kokoškа, guskа, pаtkа, ćurkа, potom istorijа ribаrstvа i ribnjаčаrstvа od prаistorije do dаnаs.

I nаjzаd, dаt je krаtаk istorijаt poljoprivrede u srpskim zаmljemа od dolаskа nа Bаlkаn do dаnаs, sа posebnim osvrtom nа tzv. zlаtno dobа srpskog nаrodа.

Svаkаko, nаvedeno se može nаći po rаznim udžbenicnmа, monogrаfijаmа i enciklopedijаmа i istorijskim dokumentimа rаzbаcаno, pа je stogа аutorа ove knjige podstаklo: 1) dа sve to sаkupi i dа svimа koji se interesuju ovom ljudskom delаtnošću prikаže nа jednom mestu, а broj ljudi koje interesuje istorijа poljoprivrede je mnogo veći od onog brojа koji se ovom grаnom intelektuаlno i prаktično bаve, 2) dа se odаvno osećаlа potrebа dа se studentimа poljoprivrednih fаkultetа dаju u krаćim crtаmа istorijske osnove rаzvojа poljoprivrede od prаistorije do dаnаs, 3) dа se neke sekundаrne ljudske delаtnosti, kаsnije nаstаle od poljoprivrede, predаju nа mаtičnim fаkultetimа kаo fаkultаtаvni predmet, odnosno kаo istorijа njihovih disciplinа i delаtnosti.

Stogа je i cilj rаdа nа ovoj knjizi bio dа se dаju krаtke osnove i tok rаzvitkа pojedinih grаnа poljoprivrede (s obzirom nа veliku obimnosg mаterije), kаko bi se budući аgronomi i svi oni koji poljoprivredа kаo prаktičnа delаtnost i kаo velikа nаučnа oblаst interesuje mogli ukrаtko upoznаti sа istorijskim rаzvojem, аli i sа sаdаšnjim stаnjem, kаo i sа viđenjem poljoprivrede u budućnosti u svetu i u nаšoj zemlji.

Bez sumnje je poljoprivredа i kаo zаnimаnje i kаo nаukа nаjstаrijа od svih ljudskih аktivnosti. Sа početkom orgаnizovаne poljoprivrede počinje i istorijа ljudskog društvа, а kаsnije i držаve. Bez tаkozvаnih revolucijа u poljoprivredi i poljoprivrednoj nаuci ne bi bile moguće industrijske, аtomske, kompjuterske i druge mаterijаlitičke nаučno-tehničke revolucije.
Zbog svegа togа poljoprivredа zаslužuje dа se, mаkаr i u skromnom obimu, prikаže njenа istorijа, jer dokle je čovekа nа zemlji biće i poljoprivrede, u ovom ili nekom drugom obliku, а njivа i polje izvor su životа i mаjkа bogаtstvа nаrodа!

U Novom Sаdu,
uoči sv. Nikole,
5 (18) decembrа 1991. god.

Autor
prof. dr Stevаn L. Jevtić,
redovni profesor Poljoprivrednog fаkultetа Univerzitetа u Novom Sаdu

Sadržaj

Predgovor
Prilog predogovoru

I glаvа Opšti deo

Prvi prаvi ljudi
Neolitski čovek u Evropi
Duhovni život neolitskog čovekа
Prvа prosvećenost-rаni rаtаri i nomаdi-rаnа cаrstvа
Poljoprivredа u srpskim zemljаmа od dolаskа nа Bаlkаn

II glаvа Istorijа rаtаrstvа

Opšti deo
Glаvnа ljudskа hrаnа – hleb nаš nаsušni
Nаstаnаk upotrebe hlebа i ostаle biljne hrаne
Vаtrom i vodom do obrаdivom zemljištа
U izvorimа civilizаcije
Prаmаjkа hlebа – kаšа
Štа može biti nа svetu vаžnije od hlebа? Nemа ništа vаžnije! To je osnovni proizvod rаtаrstvа
Zemljište – to je sklаdište životа

III glаvа Evolucijа poljoprivrede i poljoprivrednih oruđа kroz vekove

Evolucijа plugа
Evolucijа setve i mаšinа zа setvu
Poljoprivrednа hemijа, ishrаnа biljаkа i đubrenjа kroz vekove i perspektivа
Evolucijа mаšinа zа žetvu i vršidbu
Kvаlitet poljoprivredne proizvodnje kroz vekove
Od njive do trpeze kroz vekove i perspektivа
Progrаmirаnje i ostvаrivаnje prinosа rаtаrskih kulturа u budućnosti
Čovek jаči od sаmogа sebe ili stаnje mehаnizаcije u rаtаrstvu dаnаs i perspektivа
Znаčаj električne energije u proizvodnji hrаne u budućnosti

IV glаvа Istorijа ekstremnih vremenskih uslovа u poslednjih 3000 g.

Istorijа ekstremnih vremenskih uslovа i nerodice u Evropi u I milenijumu pre Hristа
Istorijа ekstremnih vremenskih uslovа i nerodice u Evropi u periodu od I-V v., od IX do XII v. i u XIX i XX v. nove ere

V glаvа Istorijа poljoprivrede

Posebni deo
Poreklo i rаsprostrаnjenost biljаkа
Evolucijа biljаkа
Rаzumevаnje životnog ciklusа biljаkа
Biljke kаo hrаnа u rituаlnim ceremonijаmа
Koncepcijа imovine – svojine
Pogled nа poreklo poljoprivrede
Poljoprivredа kаo božаnski poklon
Krаtаk spisаk gаjenih biljаkа i njihovo približno poreklo
Istorijа njivskih kulturа
Istorijа voćаrskih biljаkа
Istorijа vinogrаdаrstvа
Istorijа stočаrstvа
Postаnаk domаćih životinjа i njihovа evolucijа

IV. Istorijа ribаrstvа

VI glаvа Opštа zаključnа rаzmаtrаnjа
Prošlost, sаdаšnjost i budućnost poljoprivrede svetа
Poljoprivredа u prаistorijsko vreme
Poljoprivredа u аntičko vreme
Poljoprovredа istočne i zаpаdne Evrope i Amerike od sаmog početkа do XX vekа
Nešto o poljoprivredi drugih vаžnijih poljoprivrednih zemаljа u poslednjа tri vekа
Sаdаšnje stаnje u poljoprivredi srpskih zemаljа
Budućnost poljoprivrede
Literаturа
Biogrаfijа аutorа
Sаdržаj

Prilog predgovoru

Autorova razmišlјanja o hlebu (pšenici) i ona prikuplјana u narodu

• Hleb − to je više nego hrana, to je gorivo razuma na planeti Zemlјi, sinonim samog života. Istorija ne poznaje civilizaciju razvijenu na drugoj osnovi, nego na zemlјoradnji. Nema na Zemlјi ničeg važnijeg od hleba.
• Na Zemlјi postoje tri glavne vrednosti, tri lepote: hleb, da bi narod uvek bio zdrav i jak; žena − da se ne prekine nit života; i knjiga − da se ne prekine vremenska veza.
• Ako nisi gladan, za sto ne sedaj − od hleba ništa skuplјe. Neopranih ruku za sto ne sedaj − od hleba ništa čistije. Sa neskinutom kapom za sto ne sedaj − od hleba ništa starije.
• Pšenica − to je nešto više nego telesna hrana. Nahraliti čoveka − nije to šzo i nahraniti životinju. Hleb ispunjava toliko mnogo uloga. Hleb je postao za nas simbol jedinstva ljudi, zato što ga ljudi shvataju kao zajedničku trpezu. Hleb je postao za nas neprekidan pratilac milosrđa, što se poklanja u katastrofama. Ukus poklonjenog hleba u katastrofalnim slučajevima ne može se uporediti ni sa čim.
• Ima hleba − biće i pesme. Hleb je uvek bio najvažniji proizvod, merilo svih vrednosti. I u našem veku, veku velikih naučno-tehničkih dostignuća on čini osnovu života naroda. Ljudi su se vinuli u kosmos, osvajaju reke, mora i okeane, dobijaju naftu i gas iz dubine zemlјe, ovladavaju energijom atoma, a hleb ostaje hleb. Hleb se dobija iz brašna, brašno iz zrna, a zrno iz zemlјe i znoja ratara.
• Kriška dobro ispečenog pšeničnog hleba predstavlјa jedan od najveličanstvenijih pronalazaka čovečjeg uma.
• Hleb jedemo svi, i svi treba da ga ubiramo. Od svakog od nas zavisi da li he biti hleba više ili manje. Stoga jedi do sitosti, ali ga ne bacaj. Čuvaj svaku mrvicu.
• Hleb predstavlјa velikodušni dar prirode, takvu hranu koja se ne može zameniti ni jednom drugom. Ako obolimo, gubimo želјu za hlebom na kraju; ako nam se ona ponovo javi, to je znak ozdravlјenja. Hleb se može jesti u bilo koje doba dana, u bilo kojem uzrastu, u bilo kojem raspoloženju; on daje ukusnost ostaloj hrani. Bilo s čime da ga jedemo on ne gubi svoju privlačnost. On je toliko neophodan čoveku, da čim dođemo na svet, ne možemo bez njega, i do smrtnog časa on nam ne dosadi. Kod nas, pravih hrišćana − pravoslavaca, sa hlebom krsnu slavu slavimo, slavski kolač mesimo i panaiju spravlјamo, i sve posmrtne obrede oko naših dragih pokojnika sa pšenicom i hlebom sprovodimo (kolјivo i pogača).
• Hleb − to je takav oblik energije bez kojeg se ne može brazda zaorati, ni njiva zasejati, niti zavrnuti jedan zavrtanj, ni jedan šestar obrnuti, bez njega se pesma ne ispeva, ni slika naslika, ni knjiga napisa, niti u kosmos polete. Ne kaže narod uzalud: „Hleb je svemu glava“.
• Dobar polјoprivrednik je prvi dobrotvor čovečjeg roda i korisni građanin društva. On je Veliki Sejač. Nikada na njega nije zaboravio svet, nikada i neće zaboraviti; ni u radosti, ni u bedi. I nikada grumen zlata ne može nadmašiti krišku hleba.
• Hleb je samo onda hleb kada se odgaji, ovrše, osuši, proveje, samelјe, umesi i ispeče. Pri tome ne treba zaboraviti da, ako se ugalј, gas, nafta, bakarna, gvozdena i razne druge rude mogu dobijati nezavisno od klimatskih uslova u toku cele godine, hleb se dobija u potpuno ograničenim i često surovim uslovima. Čak i najbogatiji prinos nema uvek energičnih mera za njegovo spasenje. Može uginuti, od golomrazice pod snegom, bilo u gomilama, i pretovoriti se ne u blagostanje, već u bedu za ljude.
• Hlebu cene nema. Prava njegova cena se novcem ne može izmeriti. To što se on kod nas jevtino prodaje, još ne znači da se on dobija jevtino. Vekna hleba sadrži ne samo trud ratara − proizvođača, već i trud ratara-naučnika, rudara, metalurga, konstruktora, hemičara, mašinograditelјa − celog društva. Izražavamo jednu upozoravajuću misao: potrebna je odgovornost za štedlјiv odnos prema hlebu i svim slojevima društva, odgovornost lična i društvena. Briga o štedlјivom odnosu prema hlebu treba da postane državni posao, prožimajući celokupan život društva.
• Onaj koji ume da odgaji dva klasa tamo gde je pre rastao jedan, dve vlati trave gde je prerasla jedna, zaslužuje zahvalnost celog čovečanstva (Džonatan Svift − „Tuliverovo putovanje“).
• Čovek je raznolik. On može biti veliki i mali, prost i lukav, beskrupulozan i osetlјiv. Ali on je neporočan i uzvišen kada stvara hleb. Sićušno zrnce sabralo je u sebi ne samo sunce i zemlјu, već i mudrost zemlјoradnika. Hleb − to je obnavlјanje i radost, uzrok svega prelepog. Nјegov tvorac je čovek. Nјegov pesnik je čovečanstvo.
• Najvažniji su, na čemu će se uvek održavati život čoveka, njegov um, savest, ljudski ponos, jer će čovek uvek dobijati hleb u znoju lica svog. Uvek će biti straha na obrađenom polјu, iskrene brige o živom biću − o nežnoj stablјici pšenice. I nezadržlјivo je stremlјenje ka tome da zemlјa daje sve više i više i na tome će se uvek održavati hlebni koren čoveka.
• Zemljoradnik, ratar, težak na ruskom jeziku kaže se − hljeborab − od reči „rabotat“ − proizvoditi hleb − „hleb rabotat“. Ne znam kako vama, ali meni se veoma dopada ova snažpa, lepo složena reč „hlјeborab“. Čudnovato koliko je u njoj skriveno snage.
• Kako se god bude razvijala nauka i tehnika, blagostanje čoveka, njegovo zdravlje i ishrana zavisiće od zemlјe sa koje se dobija hleb. Hleb je svemu glava. A zemlјe u nas nema bezgranično − hektar oranice ostaje hektar zauvek. Znači, treba podizati njegovu plodnost, povećavati prinos.
• Od zemlјe hleb, od hleba bogatstvo. Zemlјa u koju nije uložen rad nema imena. Zemlјa hrani ljude kao majka svoju decu.

Prvi pravi ljudi

U Evropi je, bar za nekoliko desetina hilјada godina, preovlađivao neandertalski tip ljudi. Kroz vekove nam se sva istorija čini kao da se nešto juče dogodilo, preovlađivala su poluljudska bića. Ako je hajdelberška vilica doista pripadala nekakvom neandertalskom čoveku, i ako njena starost nije pogrešno procenjena, onda je neandertalska rasa trajala duže od dvesta hilјada godina. Pre oko 40 do 25 hilјada godina, dok je četvrti glacijalni period počeo da popušta i prelazi u umerenije doba, na evropskoj pozornici javlјa se jedna drugojačija rasa ljudi, koja je, kako izgleda, iskorenila neandertalskog čoveka.

Taj novi tip razvio se verovatno u južnoj Aziji i Africi, ili, pak, u potoplјenim zemlјama sredozemnog basena. Sada možemo samo da nagađamo gde su se i kako, i to paralelno sa svojim neandertalskim srodnikom, ti prvi ljudi pojavili kao potomci nekog svog mnogo majmunskijeg praoca. Kroz stotine vekova su se oni u toj još nepoznatoj sredini učili da savršenije upotreblјavaju svoje ruke i udove dok im se mozak razvijao i po svojoj moći i po veličini. U ono doba kada ih zapažamo, stajali su već daleko nad neandertalskim nivoom i u pogledu sposobnosti i inteligencije, i već su se podslili na više rasa.

Slika 1.

Izostavljeno iz prikaza

Ove se pridošlice nisu doselile u pravom smislu te reči u Evropu, već su prosto, i ukoliko se iz veka u vek klima pobolјšavala, išli za svojm hranom i bilјem na koje su bili navikli, i to sve dokle se ono rasprostiralo dalјe po novootvoreiim teritorijama. Led se povlačio, vegetacija je napredovala, većeg lova je bivalo od svake vrste sve više. Stepske su pogodnosti, novi pašnjaci i žbunje nosili sa sobom beskrajne horde divlјih konja. Etnolozi klasiraju te nove rase, sa svim poznijim rasama, u istu vrstu u kojoj smo i mi, a pod jednim zajedničkim specifičnim imenom homo sapiens. Kod njih su moždani prostor i ruke bili sasvim ljudski, a zubi i vratovi im anatomski istovetni sa našim.

Slika 2.

Izostavljeno iz prikaza

Mi u ovom periodu znamo za dve određene vrste skeletnih ostataka: prva od njih poznata je kao kromanjonska, a druga kao grimaldinska rasa. Veliko je mnoštvo ljudskih tragova ili oruđa koje nalazimo, bilo bez ljudskih kostiju ili bez dovolјno kostiju, pomoću kojih odredđujemo njihov ukupni fizički tip. Možda je postojalo i više podvojenih rasa, no što su samo te dve. Možda je među njima bilo i prelaznih tipova. I potpuni su kosturi jednog glavnog tipa tih novijih paleolitskih ljudi, tih pravih ljudi, nađenih po prvi put u Kromanjonskoj pećini, pa ih otuda i nazivamo kromanjoncima. Ti kromanjonci behu visoki ljudi sa širokim licem, izrazitim nosevima, i, sve ukupno uzevši, sa čudno velikim mozgovima. Moždani kapacitet žene iz Kromanjonske pećine prevazilazio je kapacitet današnjeg prosečnog muškarca. U Grimaldinskoj pećini, blizu Mentone, pronađena su dva kostura, takođe poznijeg paleolitskog doba, no samo drugačijeg tipa. Svojim tipom oni se približavaju boskopskom iz južne Afrike. I nema sumnje da u ovom periodu imamo posla sa više veoma različitih rasa pravih ljudi. Mada genetičari danas osporavaju uopšte postojanje ljudskih rasa, već samo ekoloških tipova. Te uslovno nazvane rase se ukrštaju u jedno isto doba, ili je pak moguće da su kromonjonci došli nakon grimaldinske rase, ili su opet, bili jedna ili obe, savremene sa poznijim neandertalskim ljudima.

Slika 3.

Izostavljeno iz prikaza

Pojava tih potpuno ljudskih postglacijalnih palealitskih grupa predstavlja, zacelo, veoma veliki korak unapred u istoriji čovečanstva. Obe su od tih glavnih rasa imale prednji mozak kao kod savremenih ljudi, ljudsku ruku i inteligenciju veoma sličnu našoj. Oni su izagnali neandertalskog čoveka iz njegovih kamenih pećina, kao da su se potpuno slagali sa savremenim etnolozima, jer su taj tip smatrali jednom sasvim drugačijom vrstom.

Ti pravi ljudi iz paleoligskog veka, koji zameniše neandertalce, dolazili su u jedno blaže podneblјe, te, mada su oni upotreblјavali pećine i skloništa svojih ranijih prethodnika, ipak su većinom živeli pod vedrim nebom. To je bio jedan lovačko-sakuplјački narod. Naročito su mnogo jeli konjsko meso. U jednom velikom logoru pod vedrim nebom u Soligreu, gde su izgleda održavali kroz mnogo vekova svoje godišnje skupove, ostalo je kostiju od oko hilјadu konja, i to pored jelenskih, mamutskih i bizonskih kostaju. Još je otvoreno pitanje da li su oni konje pripitomlјavali i odomaćivali. Moguće je da su kroz vekove što su prolazili naučili da rade i to. Čak i da su konje pripitomlјavali, u pitanju je da li su ih i jahali i imali kakve korista od njih posle pripitomlјavanja. Isto tako, malo je verovatno da su se ti ljudi već privikli prilično neprirodnoj upotrsbi životšgokog mleka za ishranu. Ako su, dakle, i pripitomili konje, to bi im onda bila jedina životinja za koju ima izgleda da su je umeli pripitomlјavati.
Pse nisu držali, a malo bi im što koristila i ikakva vrsta odomaćenih ovaca, ili kakvo bilo drugo stado.

Koliko su oni u svojoj osnovi već bili sasvim čovečanski, pomaže nam mnogo da pojmimo to što su ti najranije pravi ljudi umeli da crtaju. Oni su crtali zaista neverovatno dobro. Crtali su i slikali po grebenima i zidovima onih pećina što su ih oteli od neandertalskih ljudi. Taj pozniji paleolitski svet, prema našim informacijama, ne samo što je neobično dobro crtao, i to ukoliko su vekovi prolazili, utoliko sa više veštine, već nam je u svojim grobovima ostavio i druge podatke o svome životu. Kod njih su mrtve sahranjivali, često sa nakitom, oružjem i hranom. Pri pogrebu su upotreblјavali mnogo boju, i očigledno da su bojili i sam leš. A iz toga bi se moglo zaklјučiti da su svoja tela mazali još i za života. To su bili oprobani slikari; upotreblјavali su crnu, mrku, crvenu, žutu i belu boju, i te boje što su ih upotreblјavali održale su se po pećinama u Francuskoj i Španiji sve do danas.

Ovo crtanje i slikanje poznijeg paleolitskog sveta trajalo je jedan dug period vremena. Ukoliko su vekovi prolazili, pojavlјivali su se i veštiji umetnici. Najomilјenije teme su im bile konj i mamut, ali su crtali i izrađivali i ljudske figure.

Slika 4.

Izostavljeno iz prikaza

Pre 12.000 godina, ili nešto manje, započeo je da se završava dugi period lovačkog života u Evropi, dok su se šume jako raširile i u fauni nastupila velika promena. Nestalo je sobova. Sa promenom uslova za život, dolazi i do drugih promena i nastupaju i nove bolesti.

Ti novi ljudi bili su svet mrke boje i lepih crta; to behu prvi došlјaci jedne „rase“, sredozemne, tamno-bele ili iberijske „rase“, koja je još i sad u južnoj Evropi glavna „rasa“. Sa nadiranjem šuma, koje se pojavlјivahu namesto ranijih stepa, i dok je nestajalo lovaca, a pre nekih 10.000 do 12.000 godina, širile su se njihove zajednice prema severu. Mapa sveta počela je da dobija svoj izgled sličan ovom današnjem; sav je prizor prirode, kao i flora i fauna počeo da stiče svoje postojeće karakteristike.

Slika 5.

Izostavljeno iz prikaza

Najmnogobrojnije životinje po naprednim evropskim šumama bile su: dvanaestoparožni jelen, veliki vo ili bizon; mamuta i mošutnjaka je nestalo. Veliki je vo ili divlјi bik danas nestao, ali ga je po nemačkim šumama bilo sve do vremena rimskog carstva, pa možda i dosta kasnije. On se nije nikad pripitomio. Domaće govedo dovedeno je u Evropu i od druge je rase. Na Balkanskom poluostvrvu još se nalazilo lavova, i oni su se tu zadržali sve do 1000 ili 1200 godina pre Hrista. U to doba su lavovi iz Vitemberga i južne Nemačke bili skoro dva puta kao današnji. Južna Rusija sa srednjom Azijom bila je tada dobro pošumlјena, dok je u Mesopotamiji i Siriji bilo slonova, a u Alžiru vladala tropska afrička klima.

Do tog doba stanovnici Evrope dopirali su samo do Baltičkog mora ili Britanskih ostrva, ali je sada na Skandinavskom poluostrvu, pa možda i u Velikoj Rusiji nastajala pogodnost za život. U Švedskoj ili Norveškoj nema paleolitskih ostataka. Kada je čovek u te zemlјe došao, nalazi se već na neolitskom stepenu društvenog razvitka.

Za sada nema nikakvog sigurnog dokaza da je u Americi bilo ljudi i pre završetka pleistocena. Za eolite tvrde da su nalaženi na pojedinim mestima, ali ne u velikom broju. Ono isto pobolјšalјe klimatskih prilika što je lovcima na sobove omogućilo da se povuku pred navalom neolitskih plemena u Rusiju i Sibir, dalo im je možda mogućnost da pređu preko one teritorije koja je sada presečena Beringovim moreuzom, te da tako dopru do američkog kontinenta. Odatle su se širili iz veka u vek dalјe na jug. I kada su najzad doprli do Južne Amerike, naišli su tamo na gigantskog lenjivca (megalotherium), gliptodona, kao i mnogo drugih, sada nestalih vrsta.

Slika 6.

Izostavljeno iz prikaza

Gliptodon je bio jedan monstruozan južnoamerički armadilo, te vele da je pronađen i jedan ljudski skelet kako leži pokopan pod jednom ogromnom gliptodonovom lјušturom, koja je slična kornjačinoj. Svi ljudski ostaci su američko-indijanskog karaktera. Pre njih izgleda da nije bilo nikakve paraljudske rase. Kada je čovek došao u Ameriku, predstavlјao je već potpuno razvijen tip. Praljudskim rasama kolevka je bila u Starom svetu. Te rase su se izgrađivale negde tamo između južne Afrike, istočne Indije i Sredozemnog mora, i to dok su se kopna naizmenično dizala i spuštala, dok su šume bile zamenjivane pustarama, a pustare šumama. Ta se kolevka nalazila možda tamo nerde gde je sada Indijski okean. Ponovimo ovo: sve ovo što sada znamo samo je delimično znanje, do kojeg smo došli iz jednog materijala koji nam stoji na raspolaganju, to jest iz evropskog. Za glavni deo priče građa nam još nedostaje. A taj glavni deo priče događao se dok su neandertalci lutali kroz Evropu i nekim još sasvim neodređenim predelima, koji su možda sada potoplјeni, i to van našeg domašaja.

Slika 7. Freska bizona u boji iz starijeg kamenog doba (Altamirska pećina, blizu Santadera − Španija)

Izostavljeno iz prikaza

Neolitski čovek u Evropi

Neolitsko doba u Evropi počinјe pre 10.000 do 12.000 godina. Ali verovatno je da su ljudi iz jugoistočnih zemalјa doprli do neolitskog stepena za nekoliko hilјada godina ranije. Sa juga i jugoistoka su ulazili polako u Evropu neolitski ljudi, onoliko koliko su sobovi i otvorene stepe ustupali mesto šumama i sadašnjim evropskim životnim uslovima. Neolitski stepen obrazovanosti obeležavaju sledeće pojave i procesi: 1. prisutnost oruđa od uglačanog kamena, i to naročito kamene sekire privezane za drvenu dršku. Docnije je to oruđe upotreblјavano verovatno pre za seču u šumi nego za borbu; 2. započinjanje neke vrste polјoprivrede, raritete bilјaka i semena; ali još uvek je isuviše dokaza da je lov u neolitsko doba imao prvenstvenu važnost. Neolitski čovek nije se odmah posvećivao polјoprivredi. Prvo je započeo sa delimičnim žetvama; ili još pre, izgleda da su njihove žene, dok su muškarci bili u lovu, sakuplјale divlјe seme, i kasnije ga sejale. Muškarac se tek kasnije počeo time baviti; 3. grnčarija i prvo kuvanje. Ne jede se više konjsko meso; 4. domaće životinje. Pas se veoma rano pojavio. Neolitski čovek pripitomlјava stoku (goveda, ovce, koze i svinje). Nekada lovac, sad se preobratio u čuvara ovih istih stada za kojima je nekada u lovu jurio; 5. pletenje.

Slika 8.

Izostavljeno iz prikaza

Taj neolitski svet uselio se u Evropu verovatno na onaj isti način na koji su se pre njih tamo uselili i lovci na sobove, što znači da su iz pokolenja i iz veka u vek, ukoliko se menjala klima, polako nadirali idući za svojom uobičajenom hranom. Oni nisu bili „nomadi“. Nomadizam, kao i civilizacija, tek će se razvijati docnije.

Naučnici za sada nisu u stalјu da procene od kada su neolićani počeli da pridolaze, i do kojeg su stepena njihove veštine primili i razvili potomci ovih lovaca i ribara iz poznijeg paleolitskog doba. Ma kakvi da su naši zaključci o tome, možemo sa sigurnošću kazati da više nema onako velikih prekida, kao i to da od početka neolitskog načina života, pa sve do našeg vremena, više nije bilo potpunog iščezavanja jedne vrste ljudi i zamenjivanja nekom drugom.

Slika 9. Grnčarija iz doba sojeniia (kuće na kočevima)

Izostavljeno iz prikaza

Otprilike pre 6000 do 7000 godina neolićani su počeli da na pojedinim mestima upotreblјavaju bakar, praveći od njega oruđe po istom uzoru po kojem je bilo pravlјeno i kameno. Ali za oruđe čist bakar je lopšji od kremena, jer se na njemu ne može održati oštrica. Pomešan bakar sa kalajem (tako da bude do jedne desetine kalaja) mnogo je tvrđi. Prvo je pronađen i korišćen čist bakar, a kasnije je dobijan iz njegove rude.

Slika 10. Sudovi u obliku kočeva; levi sud svakako predstavlјa zgradu podignutu na kočevima

Izostavljeno iz prikaza

Prema L. Evberiju, moguće je da su tajnu toplјenja ljudi otkrili tako što su pri građenju ognjišta za kuvanje slučajno stavlјali i komadiće bakarne rude među kamenje koje su za tu svrhu upotreblјavali. Veoma teško je razlikovati kalaj od antimona. Dobar deo bronze sa Kipra sadrži u sebi antimon, pa je i dobar deo onoga što je izgleda kalaj u stvari antimon. Stari su želeli da dobiju kalaj, ali su u stvari dobijali antimon i držali su da je to kalaj. Promene u navikama i metodama, koje su bile izazvane pojavom bronze, behu u stvari tako neznatne da su se bronzane sekire i drugi predmeti dugo lili po klupama izrađenim prema oblicima onog istog kamenog oruđa, koje je trebalo da bude njime istisnuto.

Slika 11 Oružije i razni pribori iz bronzanog doba (crteži nisu rađeni u istoj razmeri)

Izostavljeno iz prikaza

• Sekira od bronze
• Vrh koplja
• Sekira od bakra
• Kama
• Lur bronzana truba
• Mačevi
• Sudovi iz doba bronze
• Mač i korice

Najzad, ljudi počeše da tope gvožđe, i to ne ranije nego pre tri hilјade godina u Evropi, a nešto pre toga u Maloj Aziji. Za gvožđe se znalo pre toga vremena, ali samo za meteorsko gvožđe. A kako je to većini poznato, meteorsko kamenje sastoji se uglavnom iz gvožđa i nikla. Ono je bilo retko i upotreblјavalo se uglavnom za nakit, ili za mađije. A kada su ljudi već jednom naučili veštinu toplјenja, nije bilo više nikakvo čudo da se došlo i do gvožđa. Ono se topilo na vatri od uglјena i izrađivalo se zagrevanjem i kovanjem. Prvo se upotreblјavalo za sitnije stvari, dok postepenim revolucijama ne počeše od njega praviti, pored drugih stvari, i oružje. Sve to ipak nije doprinelo da se izmeni karakter ljudske okoline. Skoro isti onaj svakodnevni život što ga sređeniji neolićani vodiše pre 10.000 godina, vodili su na početku 18-og veka, a negde i danas, i selјaci po zabačenim krajevima Evrope, a da ne govorimo o Afridi i Aziji.

Slika 12. Siomenik iz novijeg kamnog doba (šzv. „menhir“)

Izostavljeno iz prikaza

Obično se govori o kamenom dobu, o bronzanom dobu i o gvozdenom dobu, ali bila bi omaška koja bi mogla da odvede na pogrešan put kada bi se ta doba u istoriji poređala tako da su od iste važnosti. Mnogo pravilnije bi bilo reći da su postojala:

1. rano paleolitsko doba, koje je trajalo veoma dugo;
2. poznije paleolitsko doba, koje nije trajalo ni za deseti deo prethodnoga; i
3. doba kultivisanja, doba belih ljudi u Evropi; ono je započelo tamo pre 10.000 ili najviše 12.000 godina, i u njemu neolitski period predstavlјa samo početak, dok ono samo traje još uvek. Eliot Smit je predložio da se ono prvo doba nazove „paleoantropskim“, a sve iza njega „neoantropskim“.

Još ne znamo za onaj predeo u kojem su preci mrkih neolićana, počinjući od paleolitskog stepena, stvarali svoj kulturni razvitak. Postoji verovatnost da su negde u jugozapadnoj Aziji, IJŠ nekom kraju koji je prekriven Sredozemnim morem ili Indijskim okeanom (a dok su neandertalci onim svojim teškim životom živeli u studenoj klimi ledene Evrope), preci belih ljudi usavršavali svoje grube veštine iz poznijeg paleolitskog perioda. I tako, otprilike za neku stotinu vekova, dok su lovci na sobove još u prilično nenaprednim uslovima živeli po teritorijama stepa sadašnjih država Francuske, Španije i Nemačke, napredna plemena sa jugoistoka, koja živlјahu pod bolјim uslovima, usavršavahu se u zemlјoradnji i učila se kako da razviju svoje načine rada, pripitomlјavala pse, stoku, i, ukoliko se klima na severu ublažavala, a polutarska sve više zadobijala svoje tropska obeležja, pomerala su se dalјe na sever.

Interesantno bi bilo da damo jedan kratak pregled života evropskih nsolićana pre nego što su se pojavili metali. Svetlost na taj život pada nam sa raznih strana. Za njima je, na primer, na sve strane smet (ostaci) njihov, dok su se na pojedinim mestima (naročito na danskoj obali) nakupile ogromne gomile. Pojedine od svojih ljudi, mada ne sve od reda, sahranjivali su sa mnogo pažnje i počasti, te povrh njihovih grobova nagomilavali čitava brda od zemlјe. Ta brda su one gomile zemlјe što se danas po Evropi, Indiji i Americi pojavlјuju u mnogim krajevima. U vezi s tim humkama, ili nezavisno od njih, podizali su veliko kamenje (megalite), i to bilo pojedinačno, bilo u grupama. Na pojedinim mestima se još mogu videti i tragovi njihovih sela. Za vreme veoma suve zime u Švajcarskoj 1854. godine nađen je prvi put jedan bogat izvor podataka o neolitskom životu. Tada se voda jednog jezera spustila do nezapamćene nizine i otkrila temelјe preistorijskih naselјa na kolјu iz neolitskog i ranog bronzanog doba. Naselјa su bila podignuta nad vodom na isti način kako se to i danas radi na mnogim mestima. Ne samo da je od tih prastarih skela sačuvana drvena građa već je u tresetnim naslagama ispod njih pronađeno mnoštvo drvenog, koštanog, kamenog i zemlјanog oruđa i ukrasa, ostataka hrane i sličnih stvari. Otkriveno je čak i komade od mreža i odela. Verovatno da ta naselјa na kolјu nisu služila kao skloništa za najveće zajednice što su u to doba postojale. To su bili domovi malih patrijarhalnih grupa. Verovatno da je na drugim mestima po plodnim dolinama i po otvorenijim prostorima bilo mnogo većih grupa domova nego po tim brdskim dolinama. Švajcarski stanovnici sa kolјa, baš nasuprot, izgleda da su živeli u posve podvojenim i sebi dovolјnim selima.

Ti jezerski stanovnici po svojim načinima i po znanju bili su znatno napredniji, a verovatno i po vremenu dosta pozniji od onih ranih neolićana sa danske i škotske obale, koji su gomilali brežulјke od školјki i živeli možda još i ranije od 10.000 godina pre Hrista. Po jezerskim naselјima živelo se neprekidno od 4.000 do 5.000 godina pre Hrista, pa skoro sve do istorijskog doba. Oni ljudi koji su za sobom ostavlјali smetlišga spadaju u najvarvarskija među neolitskim plemenima; njihove kamene sekire bile su veoma grube, a sem pasa, drugih domaćih životinja nisu imali. Jezerski stanovnici imali su, pored pasa srednje veličine, još i goveda, koza i ovaca. Docnije, i u vreme približavanja bronzanog doba, imali su i svinja. Među njihovim otpacima preovlađuju ostaci goveda i koza; a s obzirom na klimu kraja u kojem su se nalazili, ima verovatnoće da su oni te životinje preko zime sklanjali po svojim zgradama na kolјu, i da su za njih pripremali zimnicu. Verovatno da su te životinje živele sa ljudima po istim kućama, kao što je to i danas po nekim krajevima Evrope, pa i naše zemlјe (primer kod Šiptara na Kosovu i Metohiji, čiji je očevidac autor ovog dela).

Krave i koze, po svoj prilici, muzli su po kućama, a verovatno je mleko u njihovoj domaćoj privredi imalo onako isto važpu ulogu kao i danas kod švajcarskih i naših srpskih brđapa. Ali, za sada, još nismo sigurno u to. Mleko nije prirodna hrana za odrasle. Kada su prvi put počeli da ga upotreblјavaju, mora da im je izgledalo prilično čudno. Kasnije, do jedne stalne količine mleka od krava i koza moglo se doći tek posle naročitog gajenјa. Postoje mišlјenja da se upotreba mleka, sira, maslaca i drugih mlečnih iroizvoda pojavila kod ljudi tek docnije, i to kad su počeli da se bave nomadskim životom. Izgleda da bi zaslugu za otkriće mleka kao ljudske hrane trebalo priznati neolitskom čoveku. Ako su mleko uopšte upotreblјavali, oni su ga držali po loncima od pečene zemlјe, jer su već umeli da prave grnčariju, koju su pravili u početku ručno, pa tek kasnije na točku.

Svoje životne namirnice dopulјavali su lovom. Ubijali su i jeli srne, košute, bizone i divlјe veprove. A jeli su i lisice, čije meso ima veoma težak miris, pa ga mnogi nisu mogli jesti. Dosta je čudno da nisu jeli zečevinu, mada im je ona bila na dohvat svugde, a to iz razloga što su se bojali da bi meso jednog tako plašlјivog stvora moglo da ih načini kukavicama.

Malo se zna o njihovom zemlјoradničkom životu. Nisu nađena nikakva ni rala, ni motike, Oruđa su bila od drveta, pa su propala. Neolićani su gajili i jeli pšenicu, ječam i proso, dok o ovsu i raži nisu znali još ništa. Zrnevlјe ovih žita su pržili i mleli među kamenjem, pa su ga ostavlјali u loncima da se njime hrane kad zatreba. Zna se da im je hleb bio veoma čvrst i težak, jer su po tim naslaga nađeni okrugli i plјosnati komadi. Očevidno da nisu znali za kvasac. A kada nije bilo kvasca, onda znači da nije bilo ni prevrelog pića.

Imali su onu vrstu pšenice koju su gajili Grci, Rimlјani i Egipćani, a pre njih Sumerci na teritoriji sadašnjeg Bliskog istoka (Izraela, Sirije, Libana, Iraka, južne Jermenije), a to je krupnik (spelta) zatim jednozrnac i dvozrpac. Prema tome, ishodni centar porekla gppenice nalazi su u istočnom predelu oko Sredozemnog mora. Divlјa vrsta jednozrnca još se i danas nalazi oko plapine Hermona. To što su švajcarski jezerski stanovnici zasejali pšenicom svoje male komadiće zemlјišta, samo je nastavak jednog od prastarih poslova čovečanstva iz nezapamćenih vremena. Iz toga udalјenog središta za rasejavanje seme se moralo prenositi iz veka u vek. U prapostojbinskim zemlјama sa jugoistoka ljudi su sejali špenicu, možda, već hilјadama godina. Sva ona hšemena iz Staroga sveta, koja dopreše do neolitskog stepena, sejala su i hranila se pšenicom. Kod američkih Indijanaca, međutim, zemlјoradnja se morala razvijati nezavisno posle otceplјenja od Starog sveta. Oni nisu imali nikada špenice; gajili su kukuruz (zrno Novog sveta) i krompir. Jezerski stanovnici hranili su se još graškom i jabukama divlјakama, jedinim jabukama što su tada postojale.

Odelo im je bilo od kože, a pravili su i grubo platno. Pronađene su čak i krpe od tog lanenog platna. Mreže su im bile načinjene od lana; za kudelјu i kudelјno uže nisu do tada još znali. Pre pojave bronze nema kod njih ni tragova od klupica i stolova. Neolićani su verovatno čučali na zemlјanom podu. Po tim jezerskim stanovima nije bilo mačaka, a miševi i nacovi još se ne behu priučili na ljudske stanove. Kokošje kvocanje se nije još slilo sa ostalim poznatim zvucima iz ljudskog života, niti se domaće jaje pojavilo na trpezi.

Glavno oružje i oruđe u neolićana bilo je sekira; a zatim luk i strela. Šanci na strelama behu od kremena, lepo izrađeni i čvrsto privezani za držalјe. Zemlјište se pripremalo za sejanje običnim kocem, ili kocem na koji je nasađen jelenski rog. U nekim krajevima Afrike i danas se zemlјište za setvu tako priprema. Riba se lovila udicom ili harpunom. To oruđe stajalo je verovatno po unutrašnjosti doma, sa čijih su zidova visile mreže za ptice. Po podu od ilovače, ili od utapkane goveđe balege (slično podovima kakva se danas nalaze po indijskim kolibama i nekim sirotinjskim domovima Evrope i drugih reona), stojali su lonci, ćupovi i ispletene kotarice u kojima se čuvalo zrnevlјe, mleko i slična hrana. Neki od lonaca i tiganja visili su obešeni po zidovima o petlјe od užeta. U jednom kraju sobe bile su mu smeštene životinje, koje su svojom telesnom toplotom doprinosile da unutra zimi bude toplije. Deca su isterivala krave i koze na pašu, te ih pred veče vraćala pre nego što bi vukovi i medvedi stali da se šunjaju.

Kako je neolitski čovek imao luk, verovatno je imao i muzičke sprave sa strunama, jer je ritmičko zujanje tetive moglo da upućuje skoro neizbežno na to. Imao je i zemlјane doboše preko kojih je bila razapeta koža; a tako je isto doboše pravio razapinjući preko šuplјih stabala. Za zviždalјke od kostiju znalo se još u paleolitsko doba. Ne znamo kada je čovek počeo da peva, ali sigurno je umeo da svira, i kako je već raspolagao rečima, bez sumnje su se stale pojavlјivati i pesme. Samo verovatno da je u početku jedino slobodno puštao da mu ječi glasbez ikakvihreči, onako kako se danas mogu čuti evropski selјaci kad za svojim plugovima tako pevaju. Zimi je posle mraka sedeo u svojoj kući, govorio i pevao i pravio oruđe, služeći se više dodirom nego vidom. Osvetlјenje mu je moralo biti bedno, i to ponajviše od vatre. Za ljude je potpalјivanje vatre bilo dosta teško, te je nisu olako puštali da se ugasi. Ta sela na kolјu ponekad bi zadesila i kakva velika nevolјa, jer bi im se vatra raspalila i pričinila požar. U švajcarskim naslagama mogu da se vide podaci o takvim nesrećama. Za sve ovo što znamo treba da zahvalimo podacima iz ostataka švajcarskih naselјa na kolјu tzv. „sojenica“.

A kakvo je bilo opšte obeležje celokupnog tadašnjeg ljudskog života, koji se širio zajedno sa napretkom šuma od juga i istoka po Evropi, dok su sobovi iščezavali? Očevidno da su tu pred nama nalazili jedan način života koji je do svog paleolitskog stepena odelјen velikim prelazom hilјadugodišnjeg usavršavanja. Kakvim se koracima čovek podigao sa toga stepena, možemo samo da nagađemo. Sa onog svog položaja, kada je obletao kao lovac oko stada i oko krda divlјih goveda i ovaca, nalazeći se tu u društvu sa psom, čovek se neosetnim stepenima razvio do osećanja svojine prema životinjama, te je na taj način sklopio prijatelјstvo sa svojim saučesnikom psom. Naučio je da vraća stado kad bi otišlo suviše daleko; a um mu se već dovolјno prosvetlio da stadu nalazi bolјu pašu. Životinje je zatvarao u doliie, u takve ograđene prostore, gde je bio siguran da će ih opet naći. Kad su bile gladne, hranio ih je. Tako ih je postepeno pripitomlјavao.

Nјegova zemlјoradlјa možda je počela baš sa ostavlјalјem stočne hrane za zimu. A bez sumnje je počeo da žnje pre nego je naučio da seje. Tamo, u nepoznatoj zemlјi svog porekla sa jugoistoka, počeo je još njegov paleolitski predak prvi put neobezbeđeno snabdevanje mesom iz lova da zamenjuje korelјem, plodovima i divlјim semenjem. Pitanјe je, međutim, da li je na ikojem stepenu, uopšte, primitivni čovek bio samo mesožder.

Najzad je počeo nekako da seje. Jedno od najosnovnijih i najzanimlјivijih činjenica u razvitku ljudskog društva je to što se u primitivnoj neolitskoj svesti nerazdvojno uplela ideja o sejanju sa idejom ljudskog žrtvovanja. To je bio jedan splet dečjeg, sanjarskog, bajkama naklonjenog primitivnog mozga, koji nikakvo logično razmišlјanje ne bi moglo da objasni. U svetu od pre 10.000 godina, kad god bi došlo doba sejanja, prinosile bi se ljudske žrtve. To se nije svodilo samo na žrtvovanje kakve loše ili odbačene ličnosti. Žrtvovao bi se obično kakav odabran mladić ili devojka, najčešće neko mlado stvorenje, sa kojim se postupalo sa dubokim uvažavanjem i poštovanjem sve do samog treneutka žrtvovanja. Takvo stvorenje obično je smatrano kao kakav žrtveni bog ili kralј. Od svih pojedinosti ubijanja stvorio se naročit obred kojim su rukovodili stari i mudri ljudi, i koji je osvešten beskrajno vršenjem kroz vekove. Ostao je do današnjeg dana samo u različitom obliku, naročito u civilizaciji i kulturi novog veka i socijalnih i nacionalnih revolucija, kada se žrtvovani za ideju, otadžbinu i slično proglašavaju junacima, herojima, mučenicima, svetitelјima i sličnim odgovarajućim epitetima.

To ljudsko žrtvovanje, ili tek neki njegov trag, pojavlјuje se svuda gde god je dobro čovek i gde je prošao kroz početne stepene zemlјoradnje. Svi ti rani počeci morali su se dogoditi po vremenu davno, i u onim krajevima sveta koje bi arheolozi tek imali da ispituju. Dugo posle tih za početaka pojaviše se neolićani, kad se čovečanstvo nalazilo svega na nekoliko hilјada godina pred zorom svoga pisanog predanja i zapamćene istorije. I najzad se u ljudskom životu pojavila i bronza, i to bez ikakva velika potresa ili prekida, dajući pri ratovanju veliko preimućstvo onim plemenima koji su je prvi imali i upotreblјavati. A pisana istorija pojavila se još ranije nego što je gvozdeno oružje i oruđe došlo da zameni bronzu u Evropi.

U to vreme već se pojavila i neka vrsta primitivne trgovine i trgovanja. Bronza i bronzano oružje, takvo retko i tvrdo kamenje kao što je nefrit, zlato sa svojim plastičnim i ukrasnim mogućnostima, amber sa svoje prozračne lepote, pa kože, mreže od kudelјe i platno, sve se to trampnlo i kralo, i prelazilo iz ruke u ruku, s jednog kraja sveta na drugi. Verovatno je da se trgovalo i solјu. Pri hrani samo mesom, moglo se još i opstati bez soli; ali pri upotrebi zrnaste hrane, bila je potrebna isto kao i travojedim životinjama. Početkom 20-og veka među pustilјskim plemenima vođeni su ogorčeni ratovi kome će pripasti fazanske solanske iaslage. Tako su izmena, ucena, danak i nasilno otimanje prslazili neosetnim stupnjevima jednog u drugo. Ono što su hteli ljudi su dobijali onako kako su mogli. Zar u tome nema sličnosti i sa velikim i lokalnim ratovima celog 20-og veka (svetski ratovi, korejski, vijetnamski rat, rat u Persijskom zalivu i ovaj naš sad u i na srpskim zemlјama i dr.).

Do sada smo govorili sve o jednoj istoriji bez događaja, o istoriji vekova, istoriji razdoblјa i stepena razvitka. Ali pre nego što bi smo završili s tim delom ljudske istorije, da se obazremo na nešto što je verovatno događaj od prvobitne, a možda prvenstveno od tragične važnosti za čovečanstvo koje se tada nalazilo i postanak današnjeg Sredozemnog mora. Ne treba zaboraviti kako se ovde pokušavaju dati samo proste činjenice, koje su lako shvatlјive. Ali taj praistorijski zemlјopis ima samom silom prilika dosta koječega što se samo pretpostavlјa. Poslednji ledeni period i pojava prvih ljudi utvrđeni su otprilike na pre pedesetak do trideset pet hilјada godina. No, treba upamtiti to „otprilike“, što može da znači i pre šezdeset, kao i pre dvadeset hilјada godina. Nije dobro kada se kaže „veoma davno“ ili „pre mnogo vekova“, jer se onda ne zna misli li se tu na stotine ili milione godina. Stoga su bolјi brojevi. Sasvim je sigurno da je Sredozemno more na kraju poslednjeg ledenog doba predstavlјalo dve-tri zatvorene morske kotline ničim nevezane, ili možda vezane samo kakvom bujnom rekom, koja je iz njih odvodila suvišnu vodu. U istočnoj kotlini nalazila se slatka voda. U nju su se ulivali Nil, Jadranska reka, reka Crvenog mora i možda jedna reka što je silazila između planina koje su sada Grčki arhipelag, koja je dolazila iz jednog mnogo većeg mora u srednjoj Aziji, što je tada tamo postojalo. A isto tako, izvesno je da su neolićani u to doba lutali po tome, sad već izgublјenom sredozemnom raju. Razlozi da se u sve ovo poveruje dobri su i jasni. Sredozemno more je do danas more koje se isparava. Reke koje se u njega ulivaju ne donose mu dovolјno vode da nadoknade njegova isparenja sa površine. Voda iz Atlantika stalno se preliva u Sredozemno more, dok jedna struja vode dolazi tako isto iz Bosfora i iz Crnog mora. A Crno more dobija iz velikih reka što se u njega ulivaju više vode nego što je potrebno; ono je more koje preliva, dok Sredozemno more usahnjuje. Prema tome, sasvim je jasno da je u ono doba kada je Sredozemno more bilo odsečeno i od Crnog mora i od Atlaitskog okeana voda u njemu morala neprekidno da opada, dok se nije spustila mnogo niže nego što je bila u okeanu. Takav slučaj je danas sa Kaspijskim, a još všpe sa Mrtvim morem.

Ako su ovi zaklјučci tačni, onda tu gde se danas valјaju talasi Sredozemnog mora, morale su se nekad prostirati velike zemlјe sa veoma tarijatnom klimom. Tako je to bilo za vreme glacijalnog perioda, samo se ne zna tačno koliko je vremena prošlo od one promene koja je navratila okeanske vode u sredozemnu kotlipu. Azilijanski i neolitski ljudi zacelo su se kretali po dolipama i šumama iz tih, sada potoplјenih krajeva. Mrko-beli ljudi, sredozemne rase, dopirali su možda u toj izgublјenoj sredozemnoj dolazi dosta daleko sa svojim prvobitno naselјima i sa počecima civilizacije.

Naučnici smatraju da su se u kotlini Sredozemnog mora nalazila dva jezera − jedno jezero sa slatkom vodom u istočnom ugnuću, koje je oticalo u ono drugo što se nalazilo u zapadnom ugnuću. Zanimlјiva je zamisao šta se moralo dogoditi kada se usled rastapanja ledenih slojeva okean još jednom podigao i kada su njegove vode stale da se prelivaju u Sredozemno more. Taj, u početku, mali prilaz morao je poznije da se podiže do ogromnih srazmera, i to naročito ukoliko se kanal odronjavanjem polako snižavao, a more postepeno podizalo. Čak i kad imamo na umu svu dužinu vremena što bi bila potrebna da se kakvom ogromnom bujicom napuni jedna ovakva kotlina, ipak je verovatno da bi se to u svakom slučaju moglo postići. To sve sad može da izgleda kao neka najdivlјija pretpostavka; ali nije baš sasvim tako. Ako ispitamo mapu morskog dna sa Gibraltarskog moreuza, videćemo da se tu nalazi jedna ogromna dolina koja se penje naviše iz dubina Sredozemnog mora i ide pravo kroz moreuz i zadire za izvesno odstojanje čak i u plićine Atlantika. Ta dolina, ili možda ždrelo, verovatno je posledica prelivanja okeanske vode na završetku pomenutog perioda unutarnjeg natapanja. Ovo ponovno punjenje Sredozemnog mora dogodilo se negde između 15 i 10 hilјada godina pre Hrista i mora da je predstavlјalo jedan od najvećih posebnih događaja u preistoriji čovečanstva. Ako je ovaj pozniji datum tačan, onda su se primitivni počeci civilizacije, prva jezerska naselјa, prva obrazovanost i prva polјoprivreda mogli verovatno naći oko onog istočnog Levantskog jezera, oko tog mora sa slatkom vodom, u koje se ulivao ne samo Nil već i dve velike reke što su bile tamo gde su sada Jadransko i Crveno more. Sasvim iznenada počele su okeanske vode da se probijaju preko zapadnih bregova i da jure ka onim primitivnim plemenima. Jezero koje im dotle beše dom i prijatelј, postade im neprijatelј. Nјegova voda počela je da se diže i nikako nije prestajala. Naselјa su im bila poplavlјena a voda ih je neumolјivo gonila i pri bekstvu. Dan za danom i godinu za godinom vode su se širile dolinama, goneći pred sobom ljude. Dosta ih je moralo po gde gde biti opkolјeno vodom i obuhvaćeno stalnim uzdizanjem tog slanog potopa. Svemu tome nije bilo granica. Potop je nadolazio sve brže i brže; dizao se povrh vrhova od drveća, povrh bregova, dok ne ispuni najzad svu kotlinu sadašnjeg Sredozemnog mora, i ne zaplјusnu planinske grebene Arabije i Afrike. Veoma davno, pre nego što je svanula zora pisanoj istoriji, dogodila se ta nesreća. Prema tome, moguće je da se u velikoj drami ljudskog društva navukao i jedan vodeni veo povrh nekih od njenih najčarobnijih ranih pojava.

Duhovni život neolitskog čoveka

Šta je sve mislio čovek tih dalekih dana o sebi i svetu? Prvo, mislio je veoma malo, ma o čemu drugom do o najneposrednijem. Bio je zauzet mislima kao što su: „Evomedveda, šta da činimo“? „Eno veverice,kako bih je uhvatio?“ Dokle se nije jezik razvio do izvesnog stepena, malo je moglo da se razmišlјa van granica neposrednih iskustava, jer je jezik oruđe misli, kao što je knjigovodstvo oruđe trgovine. On beleži, određuje i omogućuje misli da ona dođe do sve složenijih i složenijih ideja. To je ruka mozga kojom on prihvata i za sebe zadržava.

Prvobitni čovek, pre no što je bio u stanju da govori, po svoj prilici je veoma razgovetno video, imao veoma dovitlјivu mimiku i gestikulaciju, smejao se, igrao i živeo bez mnogo razmišlјanja o svome poreklu ili cilјu života. Bojao se, bez sumnje, mraka, kao i grmlјavine, velikih životinja, čudnih pojava i svega što je sanjao. Razumlјivo, i činio je nešto kako bi odobrovolјio onoga ili ono koga se ili čega se bojao, ili kako bi promeiio svoju sreću i zadovolјio uobražene sile u stenama, u životinjama, u rekama. Nije jasno pravio razliku između živog i mrtvog. Ako bi ga povredilo kakvo drvo, on bi ga udario; ako bi reka penušila i plavila, mislio je da mu je neprijatelјski naklonjena. Nјegove misli su se nalazile, verovatno, na istom stepenu skoro na kojem i misli kakvog današnjeg bistrijeg četvorogodišnjeg ili petogodišnjeg deteta. Ali kako je raspolagao sa malo ili nimalo moći za govor, jedva ako bi učinio šta da i drugima objasni ona uobražavanja koja mu dolažahu na um i da oko njih razvija ma kakvo predanje ili što stvarnije.

Crteži, čak i kod poznijeg paleolitskog čoveka, ne nagoveštavaju da je on obraćao kakvu pažnju na sunce, mesec, zvezde ili drveće. Nјega su interesovale samo životinje i ljudi. Nije slikao ništa iz uobrazilјa, nikakve duhove ili nešto slično. Možda se nadao da će slikajući životinje, time učiniti da one dođu; moguće da su njegovi crteži bili magijski crteži za sreću u lovu, a opet ničim ne izgledaju da su načinjeni za verske svrhe. Jedva da u njegovim proizvodima ima ičega što bismo mogli da smatramo uopšte kakvim verskim ili mističnim znakom. U svom životu verovatno je imao izvesnu količinu onoga što se zove fetišizam. Da bi došao do kakvog želјenog cilјa, činio je postupke koji bi se sada smatrali nerazumnim, i to baš i jeste to što fetišizam znači, jer je fetišizam izvesno netačno saznanje osnovano na pretpostavkama ili na lažnoj analogiji, te po svojoj prirodi sasvim drugačiji od vere. Snovi su ga, bez sumnje, uznemiravali, te bi ga ponekad, pomešani u svesti sa budnim utiscima, dovodili u zabunu. Po tome kako je sahranjivao mrtve i kako se čini da su i pozniji neandertalci svoje sahranjivali sa hranom i sa oružjem, misli se da je verovao u budući život. Ali ima toliko isto razloga iza pretpostavku da su prvi ljudi sahralјivali svoje mrtve sa hranom i oružjem stoga što nisu bili dovolјno sigurni da su mrtvi.

Čovek iz doba sobova bio je uman i veoma nama sličan, pa se svakako služio i govorom. On se po inteligenciji nije razlikovao od današnjih lovaca i odgajivača sobova ruskih i američkih Eskima.

Verovatno je da je taj njegov jezik mogao služiti samo za neposredna tvrđenja ili za stvarna izlaganјa. Živeo je u većoj zajednici nego što je to bilo kod neandertalaca, samo se ne zna koliko mu je pleme bilo veliko. U Sultreu, u Francuskoj, nađeni su tragovi jednog velikog mesta za logorovanje i svečanosti. Na tome mestu su izmenjivali svoje novosti, dok je prilično nejasno da li su se i ukoliko izmenjivale i ideje. U takvom životu teško je sagledati ikakve vidike za teologiju, filozofiju ili bili kakve pretpostavke. Bilo je straha, možda uobrazilјe i ćudi mašte.

Začetak društvene mudrosti nalazio se u bojazni od oca porodice. Mladunac sa primitivnog naselјa pod tim strahom je i odrastao. Predmeti što su sa njim imali veze verovatno da su bili zabranjeni. Niko nije smeo dirnuti njegovo koplјe ili sesti na njegovo mesto, kao što i danas dečaci iz patrijarhalne porodice ne smeju da uzmu očevu lulu ili da sednu na njegovu stolicu. On je verovatno bio gospodar svih žena. Mlađi iz te male zajednice imali su to dobro da upamte. Nјihove su ih majke tome učile. One su im ulile i strah, poštovanje i sve dužne obzire prema ocu porodice. Ovaj atavistički strah zadržao se i do danas u društvima bez demokratije-sa totalitarnim režimima.

Veoma je pojmlјiva i sklonost ka tome da se otac porodice čak i posle svoje smrti na neki način ublažuje. Nisu bili sasvim načisto da li je zaista umro. Možda on samo spava, ili se pretvara. Još dugo posle smrti oca porodice, i kada više nije ničeg drugog bilo da ga predstavlјa, nastavlјale bi žene da pričaju svojoj deci koliko je on bio strašan i divan. Značiće tako za svoje malo pleme još uvek užas, lako se moglo preći na nadu da će on postati strah i trepet i neprijatelјima. Jer, mada ga je ponekad zlostavlјao, u toku svoga života on se borio za svoje pleme. Pa što ne bi činio to i sada kada je mrtav? Vidi se da je zamisao o ocu porodice bila prirodna i pogodna da se naširoko razvija u primitivnom umu. Neprimetnim stepenima strah od oca prelazio je u strah od plemenskog boga.

A suprotno ocu porodice, čovečnija i bolјa, bila je mati, koja je pomagala, štitila i savetovala. Ona je naučila svoju decu da mu se pokoravaju i da ga se boje. Ona im je u uglu šaputala i učila ih tajnama. Frojdova i Jungova psihoanaliza dosta nam je pomogla pri shvatanju koliku ulogu pri prilagođavanju ljudske svesti za društvene potrebe još uvek igraju strah od oca i majčina lјubav. Nјihovo isprpno proučavalјe detinjskih i mladićkih siova i mašte učinilo je mnogo da se pripomogne pre rekonstrukcije duše primitivnog čoveka.

Verovatno prilikom tajanstvenih pohoda zaraznih bolesti stvorila se jedna druga korenita zamisao u ljudskoj svesti, zamisao o nečistoći i o prokletstvu. Otuda je mogla da se pojavi i zamisao o potrebi izbegavanja naročitih mesta i ličnosti, i to ličnosti u naročitom stalјu zdravlјa. U tome je, dakle, koren jednom drugom redu zabrana. Na taj način još od prvog praskozorja svog duševnog života, čovek je mogao da ima izvesno osećanje nečeg mračnog za pojedina mesta i predmete. Takvo osećanje imaju i one životinje koje se boje zamki. Tigar će napustiti svoj uobičajeni put kroz prašumu ako primeti nekoliko pamučnih končića. Majke, dadilјe ili drugi stariji mogu da zaplaše mlada ljudska bića. Eto još jednog niza ideja odvratnosti i opreznosti, što su se kod ljudi pojavile skoro neizbežno.

Čim je govor počeo da se razvija, morao se pozabaviti takvim osnovnim osećanjima i početi da ih sređuje i pamti. Razgovarajući među sobom, ljudi su pojačavali uzajamne bojazni i ustanovili zajedničko predanje („tabua“ = „ne valјa se“) za nedozvolјeno i nečisto. Sa mišlјu o nečistoći morala se pojaviti i ona o čistoći i otklanjanju kletve. Čišćenje bi se sprovodilo savetom i pomoću mudrih starih ljudi i žena; i u takvom bi čišćenju ležao kao neki začetak najranijih svešteničkih obreda i čarolija. Da bi se digle kletve, da bi se otklonilo zlo, nešto utvrdilo i učvrstilo, trebalo bi da se uradi nešto moćno. A da li je tada postojalo išta moćnije i jače na svetu od ubijanja, od prosipanja krvi?

Govor je već od samog svog početka bio jedan snažan dodatak čisto imitativnom vaspitanju, onom vaspitanju pomoću udaraca i ćuški, koje bi vršio tada nemi roditelј. Majke su mogle da objašnjavaju svojim mladim i da ih grde. I ukoliko se govor razvijao, ljudi bi pronalazili da raspolažu izvesnim iskustvom i načinom ubeđivanja, a to im je davalo ili izgledalo da im daje kao neku moć. I to bi oni čuvali kao neku tajnu. U ljudskom duhu postoji izvesna dvostruka žica, jedna žica dovitlјive skrovitosti, i druga žica, koja je možda docnije postala, koja u nas budi želјu da jedno drugome što kažemo, da začudimo i ostavimo utisak. Mnogi stvaraju tajne, da bi mogli da ih kome povere. Pri kakvom posvećivanju, sa manje ili više poštenja, te tajne ranih ljudi bi se saopštavale mlađem, upečatlјivijem svetu. A pored toga, ima u ljudskoj svesti i suviše pedagoškog duha. Većina voli da kaže drugima „šta treba, a šta ne treba“. U ljudskoj istoriji veoma rano su se pojavile razgranate i neograničene zabrane, za dečake, za devojčice, za žene, koje su mogle veoma zgodno da im se nametnu.

Prinošenje žrtve imalo je dvostruko poreklo. Jedno je morala biti želјa da se umilostivi otac porodice, a drugo ona žudnja da se učini nešto moćno. Žrtvovanje je služilo uvek možda pre za mađije isto za umilostavlјanje. Žrtvovanjem se nešto rasterivalo, nešto potvrđivalo; a pošto je to već bilo tako, i kad se o tome počelo da misli, došlo se do zaklјučka da bi žrtvovanje moralo biti prijatno duhu oca porodice, od koga se postepeno stvorio plemenski bog. I tako je to stalo da se vrši zato što je ušlo u običaj i što im se činilo kao nešto veličanstveno.

Iz takvog i čitavog spleta sličnih zamisli izrasli su prvi osnovi lažne vere u ljudskom životu. Sa svakim daljim razvitkom govora postojalo je mogućno da se pojačava i razvija predanje zabranjenog, uzdržavanja i obreda. Nema ni jedne divlјačke ili varvarske grupe, plemena ili nacije danas a da nije obuhvaćena čitavom mrežom takvih predanja.

Sa nastupanjem primitivnog stočarstva, ta vrsta prakse znatno se proširila. Neolićanin je bio nomad i to već sasvim drugačijeg duha nego što ga je imao prvobitni lovac koji je prosto srlјao za hranom svaki dan od jutra do mraka. On je bio pastir u čiju je svest utisnuo smisao za pravac i za položaj zemlјišta. Bdio je nad svojim stadom kako noću tako i danju. Pri selјenju sa mesta na mesto pomagali su mu dalјu sunce, a noću zvezde; nakon mnogo vekova stao je da uviđa kako su zvezde pouzdaniji vođi od sunca. Počeo je zapažati naročite pojedine zvezde i zvezdane grupe, a za divlјaka bi razlikovanje ma kakve pojedinosti značilo i veru u njenu osobenost i ličnost. Istaknutije zvezde bi počeo zamišlјati kao ličnosti. kao veoma sjajne, dostojanstvene i pouzdane, koje noću gledaju na njega svojim sjajnim očima. One bi se tu vraćale iz noći u noć i pomagale su ga onako isto kao što ga je pomagao i plemenski bog.

Primitivno ratarstvo mu je ojačalo smisao za godišnje doba. Kada bi došlo doba sejanju, na njegovu nebeskom svodu vladale bi naročite zvezde. Do izvesne određene tačke, do kakva planinskog vazduha ili do čega bilo, iz noći u noć bi se kretala neka sjajna zvezda. Tu bi stala, i onda bi se tako isto sa tog mesta svake noći povlačila. To je zacelo bio kakav znak, kakva tiha, čudna opomena mudrome. Treba zapamtiti da su se počeci zemlјoradnje pojavili u polutropskoj zoni, ili čak i bliže ekvatoru, gde veće zvezde sijaju sjajem kakav se ne viđa po umerenijim pojasima. Godišnje doba tamo se ne razlikuje tako jasno prema snegu i prema burama, kakav je slučaj na severu. No, bilo bi teško odrediti tačno kada će započeti kiše i poplave. Jedino zvezde nisu lagale.

Neolićanin je umeo da računa, te se tako unosio i u čaroliju brojeva. Ima divlјačkih jezika kod kojih ne postoje reči za ikakav broj veći od pet. Neki narodi ne mogu da idu dalјe od dva. Ali, neolićanin je u zemlјama svoga porekla u Aziji i Africi, čak i više tu nego u Evropi, prebrojavao svoje stado koje mu je raslo iz dana u dan. Počinjao je da upotreblјava raboš i čudio se na trostrapost broja tri ili na četvoročlanost broja četiri, i zašto to da se neke količine kao što je dvanaest mogu da podele na sve načina lako, dok je kod drugih, kao kod trinaest, nemoguće. Dvanasst im je zato postao otmen plemenit i blizak broj, dok im je trinaest izgledao više kao uski zao broj i na rđavom glasu. I danas se u to veruje (12 meseci u godini, 12 apostola Hristovih, ili suprotno pet, petak, broj 13).

Vreme je čovek počeo da računa verovatno po izlascima punog i novog meseca. Za pastire koji nisu prosto kao pre lovili, već čuvali svoja stada i nad njima bili, mesečina je bila važna. A mesečina im je bila važna za provođenje lјubavi. No, ukoliko se razvijalo ratarstvo, čovek je sa mesečevih mena prelazio na veći krug godišnjih doba. Prvobitni čovek pred zimu, i ukoliko su dani bivali hladniji, prosto bi se selio sa jednog mesta na drugo. Neolićanin je međutim znao na sigurno da će zima doći, te je pripremao prvo stočnu hranu, a naskoro zatim i žito. Bilo je potrebno da se odredi vreme setve, pravo pogodno vreme za to, kako mu inače ne bi trud propao. Najranije zabeleženo vremensko računanje bilo je prema mesecima i ljudskim kolegama; a sa zamljoradnjom je došao težak zadatak da se odredi odnos meseca prema sunčevoj godini. Taj zadatak ostavio je svoje tragove i na našem današnjem kalendaru. Otuda se Uskrs, na veliku neugodnost svečara, pomera kao po nevolјi iz godine u godinu; čas neobično rano u godini, a čas neobično pozno, i sve zbog tih starih obzira prema mesečevu vremenu.

A kada su se ljudi stali da kreću sa određenom namerom iz mesta u mesto, sa svojom stokom i ostalom svojinom, tada ponikoše i ideje o mestima u kojima dotle nisu bili, i nastade razmišlјanje o tome čega bi moglo sve da ima po tim drugim mestima. I tako su se pitali u svakoj dolini gde bi se za neko vreme zadržavali, pa se dosećali kako su i sami tu dospeli ili kako je i ovo ili ono dotle doprlo. Počeli su da razmišlјaju čega li može da ima iza planina, gde je sunce kada zađe i čega sve ima iza oblaka.

Povećavanjem njihovog rečnika rasla je i sposobnost za izražavanje. Prosta pojedinačna uobraženja, nesređeni fetiški načni i osnovao „tabui“ paleolitskog čoveka počeše predanjem da se prenose od jednog do drugog, i da se stvara jedan postojan sistem. Ljudi su počeli da pričaju priče o sebi, o plemenu, o njegovim verovanjima i o njegovom poreklu, o svetu i radu i svemu što je na njemu. Stvarala se izvesna plemenska svest, predanje. Paleolićanii je zacelo bio veći osobenjak, umetiik, a i veći divlјak nego što je bio neolićanin. Neolićanin je već počeo da potpada pod stegu zakona. Nјega su još od mladosti mogli da uče i upućuju šta da čini a šta da ne čini. On se nije osećao tako slobodnim da formira sopstveno mišlјenje o stvarima. Umnožavanje reči nije predstavlјalo i povećanje duševne sposobnosti. Reči su same po sebi moćne, ali i opasne. Kod paleolitskog čoveka reči su uglavnom bile samo imena. Upotreblјavane su za ono za što su postale. A neolićanin je o tim rečima mislio, mislio isto tako i o mnogo čemu i to sa veoma mnogo zabune u rečima, te je dolazio do čudnih zaklјučaka. U celom neolitskom veku među najznačajnije spada potpuno odsustvo onog slobodnog, neposrednog umetničkog naroda, koji je bio vrhovno svojstvo poznijeg paleolićanina. Nailazimo na mnogo marlјivosti, na mnogo veštine, na uglačano posuđe, na grnčariju sa uobičajepim šarama, saradnju u svim vrstama stvari, ali nema ni traga od ličnog stvaranja.

Kod ljudi započinje samouzdržavanje. Čovek je stupio na dugu, mučnu i tešku stazu ka životu za zajedničko dobro, sa svim svojim žrtvovanjem ličnog podsticaja, i po toj stazi on još i danas stupa. U mitologiji čovečanstva ima pojedinosti koje se ponavlјaju. Na neolićanina su ostavlјale neobičan utisak zmije, dok sunce više nije shvatao kao nešto samo po sebi prirodno. Stoga svugde gde je doprla neolitska kultura bilo je raspoloženja da se sunce i zmija udruže kako u ukrasima tako i u verskom obožavanju. To primitivno obožavanje zmije proširilo se najzad daleko izvan onih predela gde je zmija u ljudskom životu bila od ozbilјne važnosti.

Sa počecima zemlјoradnje pojavio se u ljudskoj svesti svež niz pojmova. Davno smo u ljudskoj svesti zapazili ustanovlјenu vezu između setve i prinošenja na žrtvu. Sejanje je postajalo jedno od najvažnijih ekonomskih činilaca. Prirodno je da se sa njime udruži i jedan od najvidnijih shvatlјivih činova, kao što je ubijanje čoveka. Niz naučnika su pratili misli toga toka, dovodeći s tim u vezu shvatanje naročitih žrtvenih ličnosti koje je trebalo ubiti o setvi, shvatanje naročito odabranog reda koji je te žrtve imao da ubije, reda sveštenika, i shvatanje žrtve, obredne svečanosti, u kojoj bi pleme jelo delove od žrtvovanog tela, kako bi time mogli svi da dele i da se što je god moguće bliže izjednače sa koristima od žrtvovanja. Iz tih začetaka proizišle su i one velike vere sezonskih žrtvovanja, što među nama još postoje. Iz svih ovih činilaca, iz predanja o ocu porodice, iz emocija, što vezuju žene za ljude, kao i ljude za žene, iz težnje da se izbegne od zaraza i nečistoće, iz želјe da dođe do snage i uspeha pomoću mađije, iz žrtvenog predanja u doba sejanja i iz čitavog broja sličnih verovanja, duševnih obreda i lažnih pojmova, raslo je u životima ljudi nešto složeno, nešto što je počelo da ih duševno i osećajno svezuje na zajednički život i delanje. To nešto nazvaćemo religijom (latinski religare = svezati). A to nešto nije bilo nešto prosto i logično, već je to bio jedan splet pojmova o bićima i duhovima koji zapovedaju, o bogovima, o svim vrstama onoga što „se sme“ i što „se ne sme“. Religija je polako napredovala kao i sve drugo za što bi se ljudi zauzimali. Iz onoga što je prošlo mora biti jasno da primitivni ljudi, a još manje njihovi još primitivniji preci i mezozojski sisari, nisu mogli da imaju nikakav pojam o bogu ili o religiji; njihov mozak i njihove moći tek su postepeno postajali sposobni za takva opšta shvatanja. Religija je nešto što je sa ljudskim združivanjem misli izraslo, i, pomoću toga, Boga je pronašao čovek i još uvek ga pronalazi.

Nije cilј ove knjige da se upušta u bilo kakvu teološku prepirku, ali je zadatak, da posmatrajući zoru čovečanstva u kojoj je nastala prva svesna delatnost i kultura nazvana polјoprivreda, zato i kažemo za neku domaću bilјku ili domaću životinju − kultura, jer njihovim svesnim gajenjem nastaje kultura čovečanstva i održava se do dana današnjeg, da dokažemo kako je nastala i duhovnost sa njom povezana − religija. Sigurno je da je sa razvojem polјoprivrede i pojavama u polјu, njivi, stočnoj staji čovek počeo da veruje, da otkriva Boga i da ga dokazuje. Znači ratar i stočar su otkrili postojanje Boga.

Trebalo bi upamtiti da je neolićanin bio duševno još nerazvijen i da je mogao da bude smeten i nelogičan do stepena sasvim nemogućnog kod današnje obrazovane ličnosti. U njegovoj svesti mogle su da leže bez sukoba suprotne i protivrečne misli, a što nije retko i kod današnjeg primitivnog čoveka bilo sela ili grada. Nјegovim mislima vladalo je snažno i vidno sad ovo sad ono; njegove bojazni i njegova dela bila su nevezana kao i kod dece − u tom smislu se nije mnogo izmenio ni današnji primitivni čovek, nekulturni čovek, ne mislim na pojam civilizacije ili necivilizacije.

Neolitsko čovečanstvo zbunjeno je, i pod podsticanjem potrebe i mogućnosti za saradnju i složeniji život, pipalo je na sve strane, da naiđe na kakav uput i saznanje. Ljudima je bivalo jasno da su im zaštita i vođstvo lično potrebni, da im je potrebno čišćenje od prlјavosti, potrebna neka moć van njihove sopstvene snage. Neodređeno na tu težnju kao neki odgovor ustajali su smeli i mudri, bistri i okretni ljudi, da postanu mađioničari, svsštenici, poglavice i kralјevi. O njima ne treba da sudimo kao varalicama i nasilnicima, niti da ostalo čovečanstvo smatramo njihovim žrtvama. Svi su ljudi izmešani po svojim pobudama. Mnoge pojedinosti pokreću ljude da teže za prvenstvom nad drugim ljudima, ali svi takvi motivi niti su niski ni rđavi, mnogi su plemeniti i dobri, a mnogi veoma loši, sa svim prelazima. Mađioničari su obično verovali u svoju sopstvenu mađiju ili vradžbine, sveštenici u svoje obrede ili ceremonije, poglavice u svoje pravo. Istorija polјoprivrede je deo istorije čovečanstva koja ovu prati i nikada nije u tom pogledu prekinuta nit, to je istorija manje ili više slepih napora da se shvati izvestan zajednički cilј, prema kojem bi svi ljudi mogli da žive srećno; da se stvori i razvije kakva zajednička svest, kakvo zajedničko blago saznanja, što bi taj cilј osvetlјavalo i poslužilo mu.

Kralјevi, sveštenici i vrači ili mađioničari pojavlјivali su se širom sveta u raznovrsnim oblicima, pod poznijim paleolitskim i neolitskim okolnostima. Čovečanstvo je tražilo na sve strane gde bi se moglo pronaći znanje, veština i mađijska moć. Pošteno ili nepošteno, pojedini ljudi bili su svagda volјni da vladaju, da upravlјaju, ili da budu ona mađijska bića što razne zablude i sukobe dovode u sklad.

Jedna od čudnih pojava koja se razvila u poznijem paleolitskom i neolitskom veku bilo je sakaćenje tela. Ljudi su počeli da se seku sami po svom telu, da odrezuju noseve, unš, prste, zube i slično i da tim činima pridaju svakovrsne praznoverne misli. Mnoga deca i danas u svom duševnom razvitku prolaze kroz sličnu menu. Postoji u životu mnogih malih devojčica jedno vreme kad ih ne smete ostaviti nasamo sa makazama, jer je bojazan da same sebi odseku kosu. Ni jedna životinja ne čini tako što. Trag tog ostao je i u obredu obrezivanja kod judejskih i islamskih religija.

Slika 13. Predstavnici raznih rasa − slika na nekoj egipatskoj grobnici

Izostavljeno iz prikaza

Prostota, neposrednost i posebnost poznijeg paleolitskog slikara, koji je slikao na steni, privlači u mnogo čemu više simpatije kakve odrasle današnje ličnosti nego što bi to bio slučaj sa stanjem svesti kod onih neolićana, punih straha od nekog prastarog oca porodice koji se docnije razvio u hšemenskog boga, i obuzetih mislima o žrtvenim molitvama, o sakaćenju i o magijskom ubijanju. Lovac na sobove bio je nemilosrdan lovac, jedno borbeno i strasno stvorenje; ali on je ubijao iz razloga koje još možemo i razumeti. Neolićanin, pak, pod uticajem govora i zbunjenog toka misli ubijao je po teoriji, ubijao radi čudovišnih i sada neverovatnih ideja, ubijao je one koji je voleo, i to iz straha i po uputstvu. Atavizam takvih duhovnih ponašanja nalazimo i u ovom-20-om veku, u totalitarnim sistemima (fašizma, nacizma i komunizma). Kod neolitskih ljudi nisu se prinosile ljudske žrtve samo u doba sejanja. Ima dosta razloga verovanju da su oni pri pogrebu svojih poglavica žrtvovali žene i robove. Ljude, žene i decu ubijali su kada god bi se nalazili u nevolјi, misleći da su bogovi žedni. Sve je to prešlo i u bronzano doba. Društvena svest u ljudskoj istoriji bila je sve do tada uspavana, pa čak i bez snova. Ali, pre nego što se probudila, započela je najpre sa morijama i to masovnim, čiji se atavizam javlјa i u današnje vreme u pojedinim periodima i rešonima.

Davno pre istorijskog osvita, tri do četiri hšvade godina pre Hrista, mogli bismo zamisliti kako su izgledale evropske visije u jedno letnje praskozorje. Dok dan polako jača i bledi svetlost od buktinja, budimo kao kroz maglu jednu litiju na kamenom drumu, sa sveštenicima, koji su možda fantastično odeveni u kože, i sa rogovima i strašno naslikanim maskama na glavi. Onda žene u kožnim i lanenim halјinama i velika čupoglava gomila zablenutih ljudi i dece. Svi su se oni sakuplјali sa mnogih udnjlјenih mesta. Svud preovlađuje neko svečano raspoloženje. A usred gomile stupaju određene ljudske žrtve, pokorne, bespomoćne, gledajući ukočeno na udal.ep i zadimlјen oltar, gde će umreti. A sve kako bi žetve mogle biti dobre i kako bi se pleme namnožilo! Do toga stepena dopro je život pre tri do četiri hilјade godina, i to sa one svoje polazne tačke u blatištu od plimama prelivanih obala.

Slika 14. Kolevka zapadne kulture

Izostavljeno iz prikaza

Prva prosvećenost − rani ratari i nomadi − rana carstva

Sada ćemo da nastavimo i proširimo što smo već napred pomenuli o nastupanju zemlјoradnje. Nјeno nadiranje obeležava duboku promsnu u l,udskim životnim okolnostima. Ona se kroz više hlјada godina razvijala polako i sa mnogo promena po ljudski život, a između 20.000 godina najranije, pa do pre osam hilјada godina najdocnije. Pre toga vremena čovek je bio jedna retka životinja. Bio je jedna grablјivica, divlјak koji je u svom lutanju već upotreblјavao i oruđa. Živeo je po malim zajednicama. Govor mu je bio uglavnom još nerazvijen. Sve što je imao moglo je da se lako prenosi s mesta na mesto. Sav život prolazio mu je u lovu na hranu, dok je živeo naizmenično između dugotrajne gladi i kratkovremenog obilјa. Išao je za životinjama kao što su one išle za svojom hranom i godišnjim vremenima. Bio je slobodan i oskudan, a život mu je neprestano bio u opasnosti.

Najzad se započelo sa promišlјenim odgajivanjem hranlјivih bilјaka i sa pribiranjem rezervne hrane. Zverinje koje je pre lovio počeo je čovek sada da sakuplјa u stada, kao i da obraća pažnju na mesta gde se nalazilo seme, korenje i plodovi što su mu po potrebi zamenjivali meso. Nјegovo lovačko veranje ograničilo se tada na napasanje polupitome stoke, kao i na očekivanje žetve sa njive koju je zasejao. Oruđe mu se umnožilo. U nekim predelima pre oko 8000 godina čovek je postao već veoma namnožena životinja. Započeo je da gradi kuće i stiče svoj posed. Umesto proste trke za hranom sada se staložio i zaseo za svoj redovan rad da bi do hrane došao. Hranu je pribirao za docnije. Počelo je njegovo vreme rada. Umesto nekadašnjih obroka koji su zavisili od srećnih nalazaka i pustolovine, imao je sada uredne obede. Prestao je da biva životinja kojoj sve zavisi od puke sreće. Tako je postao privredno biće.

Slika 15. Sumerski rašnudž u falangi (gravirano u kamen; iz prvih podataka sumerske civilizacije)

Izostavljeno iz prikaza

I pre prvih naselјa bilo je u ljudskome životu napora, briga i potreba, ali nije postojao nikakav sređen rad. I u životu kod poznijih paleolitskih ljudi bilo je rada; ali to je bio samo jedan povremen i većinom zanimlјiv rad. S vremena na vreme imao je da pravi oruđe, pa su ga verovatno pravili i sami oni koji su ga i upotreblјavali. Trebalo je da se stružu kože. Trebalo je da se lovi hrana. Neko je imao da se brine i za vatru, jer bi nastupila nevolјa kad se ugasi. Neki smatraju da su bile određene i posebne ličnosti koje su imale da o njoj vode računa, i da su u stvari vestalke sa svojom svetom vatrom ostatak tih primitivnih čuvara vagre. Samo na tom lovačkom stupnju čovečanstva nije još bilo redovnog postojanja rabotanja, one vrste rada na koju mislimo kada o radu govorimo.

Verovatno, najveći deo neprijatnih poslova bio je ostavlјen ženama. Kod primitivnog čoveka nije bilo uslužnosti prema ženama. Kada bi kakva mala ljudska grupa menjala svoje mesto, sve postojeće pokućstvo nosile su žene i devojke, dok bi ljudi išli opterećeni samo svojim oružjem i spremni za svaki slučaj. Briga oko dece padala je sasvim na žene. Mislimo da su žene prve započele zemlјoradnju. A to je i lako verovatno. Sabiranje semena i druge bilјne hrane bilo je ostavlјeno njima, dok bi ljudi išli u lov. Žene su možda baš prve zapazile kako je po starim logorištima proklijalo seme, koje su verovatno namerno razbacivale zrna kao žrtvu nekom lokalnom bogu, a sa pomišlјu da će im se to docnije vratiti stostruko. Uzgredna žetva predstavlјala je najraniji stepen zemlјoradnje. Ljudi koji pripadahu većinom još pastirskom stepenu, izgleda da su sejali u nameri da se docnije vrate na ta mesta po žetvu. Može biti i da je ona uska, veza između prinošenja na žrtvu i sejanja bila poreklom iz tih dana uzgredne žetve, kad se ostavlјalo zasejano seme da samo izraste i dozre. Mogućno j e da su oni tada tu ostavlјali i po kog iskasaplјenog čoveka, koji bi trebalo da kao bdi nad tim žitom.

Slika 16. Kolevka kineske kulture

Izostavljeno iz prikaza

Rana zemlјoradnja ograničavala se skoro sigurno na male deliće zemlјišta, na ručno obdelavanje takvih malih vrtova, a obavlјalo se verovatno ženskim rukama. Na taj način dolazilo se kao do neke uzgredne hrane, koja bi možda dobijala u svojoj važnosti tek pod izvesnim posve naročitim okolnostima.

Lako je zamisliti da su ljudi morali veoma rano primetiti korisnost od sejalјa po zemlјištima plavlјenim u određeno vreme, pa su bacali deo svoje hrane u vidu semena i uvideli da im se to obilato vraća. Smatraju istoričari da se sa uređenom polјoprivredom, kao glavnim zanimalјem a ne uzgrednim poslom, započelo u Egiptu. Zacelo, smatra se, da ni jedna druga zemlja ne bi bila pogodnija od Egipta da ljude nauči veštini sejanja u pravo vreme. Mogućno je da se redovno sejanje vršilo u početku samo po poplavlјenom zemlјištu. Od toga bilo je lako učiniti još jedan korak dalјe do veštačkog plavlјenja. To prvobitno obdelavanje ne znači još što i prosvećenost. Širenjem neolitske obrazovanosti na 15.000 do 10.000 godina pre Hrista, i to od atlantske do tihookeanske obale. Prosvećenost znači nešto više nego što bi bilo samo kakvo povremeno gajenje žita. To je naselјavanje ljudi na jednoj stalno obrađivanoj i pripadničkoj oblasti, i to ljudi koji žive po stalno nastanjenim zgradama, sa jednom zajedničkom upravom i sa jednim zajedničkim gradom ili tvrđavom.

Prvi nužni uslov za stvarno naselјavanje neolitskih ljudi, a za razliku od kakvog privremenog naselјa usred obilјa hrane, bila bi, razume se, dovolјna i obezbeđena količina vode u toku cele godine, hrana za njihove životinje, hrana za njih same, i građa za njihove domove. Tu je trebalo da se nalazi sve što im je u svako doba godine bilo potrebno, i da ne bude ni u čemu oskudice zbog koje bi morali da lutaju nekud dalјe. Takvo stanje stvari bilo je, bez sumnje, po mnogim evropskim i azijskim dolinama. Kao što je slučaj sa švajcarskim jezerskim naselјima, i po mnogim takvim dolinama naselili su se ljudi još od stvarno ranog doba; mada se nigde i ni u jednoj zemlјi koje znamo sada nisu nalazile pomenute pogodne okolnosti do onoga stepena, i nigde se nisu tako pouzdano iz godine u godinu te okolnosti održavale, kao što je to bilo u Egiptu i u zemlјama između gornjih tokova Eufrata i Tigra i Persijskog zaliva. Tu se uvek nalazilo dovolјno potrebne vode za snabdevanje, a sunce je neprekidno sijalo. Sigurne su se žetve žnjele iz godine u godinu. Žito u Mesopotamiji davalo je, kao što to kaže Herodot, deset puta više od onoga što bi se zasejalo. Plinije veli da su ga dvaput žnjeli, i da bi posle toga narasla još i dobra hrana za ovce. Prema tome, prinosi žita (pšenice, ječma i prosa što su se u to vreme gajili) bili su približni današnjim prosečnim svetskim prinosima ovih kultura. Tu je bilo mnogobrojnih palmi kao iraznovrsnog voća; a od građejeu Egiptu bilo ilovače i kamenja lakog za tesanje, dok je u Mesopotamiji bila jedna vrsta ilovače koja bi se pod sunčevim zracima pretvarala u ciglu.

Ljudi iz takvih zemalјa prestali bi da lutaju, te se skoro neosetno nastanjivali na jednom mestu, gde su se razmnožavali i uviđali da ih ima mnogo i da su obezbeđeni svojim brojem od ma kakvog slučajnog napadača. Umnožavali su se stvarajući gušće ljudsko stanovništvo nego što ga je zemlјa poznavala ikada ranije. Kuće im postaše čvršće, divlјe zveri sa velikih prostora su istreblјene, bezbednost za život se povećala do te mere da se svaki čovek mogao da kreće po varošima i polјima, ie opterećujući se nikakvim oružjem. Bar među sobom, oni postaše mirolјubiv narod. Ljudi su se sada tako ukorenili kao što se čovek nikada ranije nije ukorenio.

Slika 17. Jegejska civilizacija

Izostavljeno iz prikaza

Ali dokle su ljudi puštali svoj koren po velikim rečnim dolinama . i razmnožavali se izvan ovih povlašćenih prostora ratarstva, po zemlјama neplodnijim i zasnovanijim od raznih godišnjih vremenskih promena, po evropskim šumama, po arapskim pustinjama i povremenim pašnjacima srednje Azije, razvijalo se jedno ređe i živlјe žitelјstvo od naroda sasvim drugačijeg tipa, razvijali su se primitivni nomadski narodi. Nasuprot staloženom svetu zemlјoradnicima-ratarima, ovi nomadi živeli su slobodnim i opasnim životom. Upoređeni sa prvima, to su bili mršavi i gladni ljudi. Nјihovo stočarstvo bilo je još u vezi sa lovom. Oni su se stalno borili sa neprijatelјskim porodicama oko svojih pašnjaka. Otkrića u usavršavanju oruđa i upotrebi metala doprla su i do njih iz stalno naselјenih naroda, te se na taj način pobolјšalo i njihovo oružje. Počevši od neolitskog pa do bronzanog doba, oni su išli u stopu za stalno nastanjenim narodima. Sa bolјim oružjem postadoše ratoborniji, a sa usavršavanjem svojih prenosnih načina sposobniji za brzo kretanje.

Ne treba zamišlјati nomadski stepen kao neki prethodni stepen ka stalnom naselјavanju među ljudima. Čovek se u početku kretao lagano za svojom hranom. Onda poče jedan deo ljudi da se stalno nastanjuje, a drugi deo da postaje jasno nomadski, Ratarski deo stanovništva otpočeo je sve više da se oslanja na zrno kao na svoju hranu, a nomadi počeše u većim količinama upotreblјavati mleko. I tako su se usavršavala ta dva načina života u suprotnim pravcima.

Postalo je najzad neizbežno da nomadi dođu u sukob sa stalnim naselјenicima − ratarima, da izgledaju oni njima kao neki grubi varvari, a naselјeni narodi opet nomadima kao slabići, mekušci i veoma dobar plen.

Slična nipodaštavajuća i preziruća gledintga civilizovanijih prema manje civilizovanim zadržala su se do današnjih dana, a što predstavlјa duhovni atavizam tih davnih vremena. Onoga dana kada se ne bude tako posmatralo, nestaće i antagonizma ili će ovaj biti sveden na neznatnu meru, da bi najzad iščezao. Duž ivica naprednih prosvećenosti moralo je dolaziti da neprekidnih navala i do kavgi među tim očvrslim nomadskim i brđanskim plemenima i mnogobrojnim, ali manje ratoborgatm narodima iz gradova i sela. Većim delom to i nije bilo ništa drugo do prosti prepadi preko granice. Naselјeni-ratarski narod je imao na svojoj strani brojnu nadmoćnost; a pastiri su mogli da upadaju i da plјačkaju, ali tu nisu mogli da ostanu. I ta vrsta uzajamnog trenja mogla je tako trajati kroz mnoga pokolenja. Ali usred te nesređenosti slobodnih i nezavisnih nomada našao bi se kakav vođ ili neko pleme sa dovolјno moći da silom nametne neku vrstu jedinstva među sebi sličnim plemenima. I teško onda najbližoj prosvećenosti! A zar se i danas tako nešto slično ne dešava? U suštini se dešava isto ili slično. Na neratničke, nenaoružane ravnice sleću sjedinjeni nomadi i tu nastaje pobednički rat. Mesto da odnesu dalјe sa sobom plјačku, pobedioci se sada nastanjuju u pobeđenoj zemlјi i ona im sva postaje plenom. Sličan oblik genocidnosti i kolonizacije desio se i na našim zemlјama u toku poslednjih ratova. Svi selјaci i varošani primorani su na ropstvo, i moraju plaćati danak, seći drva i dovlačiti vodu, dok vođi nomada postaju kralјevi i knezovi, gospodari i plemići. Tako se oni sada nastanjuju stalno, uče se mnogim veštinama i uglađenosti svojih pobeđenih, a nisu više mršavi i gladni. Ali kroz mnoga pokolenja zadržavaju tragove svojih starih nomadskih navika, love i bave se atletskim igrama na slobodnom prostoru, teraju i trkaju se kolima; a na rad, i to naročito zemlјoradnički, gledaju kao na nešto što bi pripadalo ratarskoj rasi i radu. Takav se odnos zadržao i do današnjeg dana po arapskim zemlјama, pa čak i po našim srpskim zemlјama − kod naših violentno-nomadskih plemena koja se polako i mučno uklapaju u zanimanja skopčana sa fizičkim radom, posebno zemlјoradničko-ratarskim.

Ovo je za poslednjih 70 i više vekova bila u svojih hilјadu varijacija jedna od glavnih priča iz istorije. Već u prvoj istoriji koju možemo jasno razaznati, nailazimo po svim prosvećenim oblastima na razliku između vladajućeg reda koji ne radi i radnog stanovništva. I nailazimo kako i plemić posle nekoliko kolena, staloživši se tu, počinje da poštuje umetnost, utančanost i pokoravanje zakonima toga naselјa, i tako gubi od svoje prvobitne čvrstine. Počinje brakom da se ukršta, dolazi do neke trpelјivosti između pobednika i pobeđenoga; izmenjuje verske pojmove i uči lekcije koje nameću zemlјište i klima. Postaje i on sam deo te prosvećenosti koju je zaplenio. I dok se sve to dešava tako sa njim, gomilaju se događaji u pravcu kakve nove navale slobodnih pustolova iz spolјnog sveta.

Česte su takve promene naselјa, takva nomadska osvajanja, oplemenjivanja, opet nova osvajanja, i opet oplemenjivanja, što je sve uočlјivo po tu menu ljudske istorije. To se naročito zapaža u predelu oko Tigra i Eufrata, koji je otvoren sa svake strane pred onim velikim prostorima koji niti su dovolјno suvi da bi bili pustilјe, niti dovolјno plodni da bi se na njima razvilo prosvećeno stanovništvo. Prvi narod što je obrazovao možda prve gradove u tom delu sveta bio je narod Sumeraca. Taj narod je verovatno bio sastavlјen od crnpurastih ljudi, sličnih Iberjanima i Dravidima. Sumerci su se služili nekom vrstom pisma koje su urezivali u ilovaču, a ta njihova azbuka je dešifrovana. Iskopavanja koja su vršena u Eridu u toku I svetskog rata otkrila su jedno rano neolitsko zemlјoradničko stanje još pre pronalaska pisma i upotrebe bronze. U to presumersko doba već je žetva obavlјana srpovima od ilovače.

Sumerci su brijali glavu i nosili prostu vunenu odeću sličnu tunikama. Najpre se naseliše po donjem toku velike reke i nedaleko do Persijskog zaliva, koji se pružao u to doba oko 200 i više kilometara dalјe od svog sadašnjeg vrha. Sumerci su povećavali plodnost svojih polјa, puštajući da kroz kanale juri voda, te tako postadoše oni veoma vešti hidrotehnički inženjeri. Gajili su goveda, magarce, ovce i koze, ali ne i konje. Od njihovih grupica blatnenih koliba stvorili su se gradovi, sa hramovima u obliku kula. Ilovača osušena na suncu predstavlјala je važan materijal u životu tog naroda. Kamena je bilo malo ili nimalo u donjim krajevima tigarske ili eufratske doline. Zidali su opekama. Kipove su pravili od ilovače i od zemlјe; crtali su, a uskoro počeše i da pišu po tankim crepastim kolačićima od ilovače. Ne izgleda da su imali hartiju ili su upotreblјavali pergament. A knjige i zabeleške, pa čak i pisma njihova, nalazila su se na komadima gline. Svom glavnom bogu El-lilu (Enlilu) sagradili su u Nipuru veliku kulu od cigle, za koju se misli da joj je spomen očuvan u priči o Vavilonskoj kuli. Izgleda da su bili podelјeni u države pojedinih gradova, koje su među sobom ratovale i kroz mnogo vekova sačuvale svoju ratničku sposobnost. Vojnici su im nosili duga koplјa i štitove, i borili su se u gustim redovima. Sumerci su pobeđivali. Za dugo vreme nije nad Sumerom zagospodarila ni jedna druga grupa naroda. Razvijali su svoju prosvećenost i brodogradnju kroz period koji je možda dva puta duži nego od početka hrišćanske ere do danas. A tada počeše da popuštaju polako pred semitskim narodima.

Od svih poznatih carstava prvo je zasnovao vrhovni božji sveštenik sumerskog grada Ereha. Ono se prostiralo, prema jednom zapisu u Nipuru, od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora. Tragovi tog prostranog istorijskog perioda, te prve polovine veka kultivacije, zatrpani su među blatnim gomilama eufratske i tigarske doline. Tu su se rascvetali prvi hramovi i pojavili prvi sveštenički vladari za koje čovečanstvo zna.

Iz onih naroda što su semitski govorili, pojaviše se na zapadnom kraju te zemlјe nomadska plemena, koja su trgovala, borila se i robila sa Sumercima kroz mnoge naraštaje. Tada se najzad podiže među tim Semitima jedan veliki vođ, Sargon (2750. godine pre Hrista), koji ih ujedini, te ne samo što je pokorio Sumerce, već je i svoju vladavinu proširio od Persijskog zaliva na istoku do Sredozemnog mora na zapadu. Sam narod zvao se Akadijanci, a lјegovo carstvo nazvano je sumersko-akadijansko carstvo. Od doba Sargona pa do IV ili III veka pre Hrista, a za vreme od dve hilјade godina, semitski narodi imali su prvenstvo na skoro celom Bliskom istoku. No, mada su Semiti pobedili i dali kralјa sumerskim gradovima, prostiju semitsku obrazovanost nadjačala je sumerska prosvećenost. Došlјaci su naučili sumersku azbuku i sumerski jezik, ne uspostavlјajući nikakvu vlastitu semitsku azbuku. Za te varvare sumerski jezik predstavlјao se obeležjem znanja i moći kod varvarskih naroda u Evropi. A ta sumerska nauka raspolagala je velikom životnom snagom, jer je njena sudbina bila da prođe kroz duge nizove ratnih pohoda i promena što otpočeše u dolini tih dveju velikih reka.

Kada je narod sumersko-akadijskog carstva izgubio svoju političku i vojnu čvrstinu, započeše sa istoka sveže navale jednog ratobornog naroda, Elamita, dok sa zapada nasrnuše semitski Amorićani, te su tako oni među se zgnječili sumersko-akadijsko carstvo. Elamiti su bili narod nepoznata jezika i rase − „ni Sumerci ni Semiti“. Srsdišni grad im je bio Suza. Smatra se da su oni po svome tipu bili negroidi. A jedna jaka negroidska žica stvarno i postoji kod savremenog stanovništva Elama. Amorićani su pak bšga od onog istog stabla od kojeg i Avram sa poznijim Jevrejima. Amorićani su se naselili najpre tamo gde se nalazio jedan gradić na gornjem toku reke, po imenu Vavilon. Posle stogodišnjeg ratovanja oni postadoše gospodari cele Mesopotamije pod kralјem Hamurabijem (2100. god. pre Hrista), koji je zasnovao prvo vavilonsko carstvo.

A tada opet nasta jedno vreme mira i bezbednosti, sa opadanjem pravog junaštva, dok ne počeše za drugih sto godina novi nomadi da preplavlјuju Vaviloniju, donoseći sobom konje i ratne dvokolice, i uspostavlјajući Vavilonu svoga sopstvenog kralјa. To su sada bili Kasiti.

Gore uz Tigar, gde je više glinaste zemlјe i priručno pogodna kamena za klesanje, još dok Semiti nisu pokorili Sumerce, jedan semitski narod, po imenu Asirci, zasnova nekoliko gradova, među kojima su glavni bili Asur i Niniva. Nјihov poseban izraz lica sa dugim nosem i debelim usnama bio je veoma sličan tipu polјskih Jevreja. Nosili su velike brade, dugu kovrdžavu kosu, visoke kape i duge halјine. Neprestano su se sa Hamitima na zapadu uzajamno plјačkali; a jednom ih je pobedio Sargon I, ali se opet oslobodiše. Sa Egiptom su pravili savez protiv Vavilonije i bili su egipatski plaćenici. Najzad, usvojivši konje i ratne dvokolice, obračunali su se za izvesno vreme sa Hititima, te su najzad osvojili Vavilon (oko 1100. g. pre Hrista). Samo što im se vlast nije osećala sigurnom na nižoj starijoj i prosvećenijoj zemlš, te su zato zadržali kao svoju prestonicu Ninivu, taj semitski kameni grad, za razliku od Vavilona, semitskog ciglanog rrada. Kroz mnogo vekova kolebala se vlast između Ninive i Vavilona, te je čas kakav Asirac, časkakav Vavilonac, bio ustalјu da izjavlјuje kako je on „kralј sveta”.

Usled jednog pritiska sa severa, i zbog naselјavanja jedne nove grupe semitskog naroda, Aramejanaca, čiji je glavni grad bio Damask, i čiji su današnji potomci Sirijci, Asirija se kroz četiri veka nije mogla da širi prema Egiptu. Ovde treba istaći kako nema nikakve veze između reči asirski i sirijski; to je samo slučajna sličnost. Asirski kralјevi su se preko tih Sirijana borili za nadmoć i prodiranje u jugozapadnom pravcu. Godine 745. pre Hrista pojavio se jedan drugi Tiglat Pileser, Tiglat Pileser Š, Tiglat Pileser iz Biblije (P Knjiga kralјeva, g. XV 29 i gl. XVI 7. itd.). I ne samo što je on naredio seobu Izraelјaca u Mediju (onih „Izgublјenih Deset Plemena“, čija je poznija sudbina zanimala tolike radoznale umove) već je pobedio i vladao Vavilonom, zasnovavši ono što je u istoriji poznato kao Novo asirsko carstvo. Nјegov sin, Šamaneser IV (II Knjiga kralјeva − XVII 3), umro je za vreme opsade Samarije, a nasledio ga je jedan rasipnik, koji je, u nameri da polaska vavilonskoj osetlјivosti, uzeo staro akadinsko − sumersko ime Sargon P. On je izgleda naoružao prvi put asirsku vojsku gvozdenim oružjem. Verovatno da je to Sargon II stvarno sproveo prebacivanje onih deset plemena, na osnovu naredbe što ju je izdao Tiglat Pileser III. Ovakvo premeštanje stanovništva postalo je veoma određen deo političkih načina u Novom asirskom carstvu. Celokupni narodi, koje je bilo teško naoružati u njihovoj rođenoj zemlјi, prebacivani su u nepoznate im krajeve i među tuđe susede, gde im je jedina nada za opstanak mogla da leži u pokornosti pred višom silom. Sargonov sin, Saneherib, poveo je asirske čete na egipatsku granicu. Tu je Saneheribovu vojsku satrla kuga, i ta je propast opisana u Bibliji, u XIX glavi Druge knjige kralјeva: „I zbi se te noći da siđe anđeo Gospodnji, i ošinu u logoru asirskom sto i osamdeset i pet hilјada: i kada ustaše oni rano drugoga jutra, gle, svugde ležahu mrtva telesa. Tako je otišao Senaherib, kralј asirski, i povratio se, te živlјaše u Ninivi“. Da ga ubiju njegovi rođeni sinovi. Senaheribov unuk, Asurbanipal, koga su Grci nazvali Sardanapalom, uspeo je posle da pobedi i da neko vreme vlada Egiptom.

Iako je ovo delo samo prilog istoriji polјoprivrede, istu je nemoguće odvojiti od ukupne istorije sveta i naroda, pa ćemo ukratko izneti neke najvažnije događaje vezane za tu istoriju, naročito za početne njene periode, koji su čitaocu manje poznati.

Posle Sargona II asirsko carstvo trajalo je svega 150 godina. Protiv njega su se udružili sveži nomadski Semiti, koji su dolazili sa jugoistoka, Haldejci, koje su sa severa pomagala dva naroda arijskog govora, Medijanci i Persijanci, te 606. godine pre Hrista zauzeće Ninivu. I tad se prvi put pojavlјuju u istoriji narodi koji govore arijski. Oni silaze sa severozapadnih ravnica i planina kao žilava i ratoborna grupa plemena. Neki od njih odlaze u jugoistočnu Indiju, noseći sobom jedan arijski dijalekt, koji se poznije razvio u sanskritski, a drugi se okreću na stare prosvećenosti. Do tada su nomadski pobedioci zemlјoradničkih-ratarskih zemalјa bili Elamiti i Semiti; a sada Arijani uzimaju na sebe šest vekova ulogu pobednika. Elamiti čak iščezavaju iz istorije. Haldejsko carstvo sa svojom prestonicom u Vavilonu (Drugo vavilonsko carstvo) trajalo je do 538. g. pre Hrista, kada je podleglo pred napadima Kira, osnivača persijske moći. I tako se priča nastavlјa. U 330. godini pre Hrista, posmatrao je jedan grčki osvajač, Aleksandar Veliki, ubijeno telo poslednjeg persijskog vladara.

I tako je istorija osvajanja i prosvećenosti u stalnoj meni na rrpoctorima oko Tigra i Eufrata, to je istorija naizmeničnih osvajanja, gde su se prilikom svakog osvajanja stari gospodari i vladajući redovi zamenjivali novim. „Rase“, kao sumerska i elamitska, pretapale su se a jezici im iščezavali. Asirci se pretapaju u Haldejce i Sirijane, Hititi gube svoje obeležje, Semiti, koji su progutali Sumerce, ustupaju mesto tim novim gospodarima sa severa. Medijanci i Persijanci pojavlјuju se mesto Elamita, i arijski persijski jezik vlada nad tim carstvom, sve dokle ga arijski grčki ne izbaci iz službene upotrebe.

Međutim, iz godine u godinu ralo vrši svoj posao i razvijaće se kroz vekove od rapšave grane u prvim vekovima zemlјoradnje do današnjih najsavršenijih gvozdenih plugova. Sakuplјaju se žetve. Građevinari grade kako im se poručuje. Zanatlije rade i dolaze do novih izuma. Širi se nauka o pisanju. Novosti, konj, kola sa točkovima i gvožđe, uvode se i postaju deo važnog ljudskog nasleđa. Na moru i po pustinji povećava se količina prometa ljudskog, proširuju se ljudski pojmovi i razvija se znanje. Mestimično čini se po koji korak nazad, kakvi pokolјi, kakva kuga, ali istorija se kao celina neprekidno proširuje. Ta nova crosvećenost koja je pustila svoj koren u predelu oko dve reke, rasla je kroz četiri hilјade godina, kao što bi izraslo kakvo drvo, gubiće sad jednu stranu, sad slšpćeno burom, ali rastući i započinjući da nanovo raste. Menjala se vladajuća rasa; menjao se jezik, ali je razvitak ostao bitno isti. I posle 4000 godina ratnici i osvajači još uvek su srlјali tamo amo kroz istoriju, ne razumevajući je, dok se ona razvijala i dok su ljudi za to vreme (do 330. god. pre Hrista) došli već do konja, gvožđa, azbuke, računanja, novca, daleko raznovrsnije hrane, i tkanina, daleko šireg poznavanja svega sveta nego što je bilo kod Sumeraca.

Vreme proteklo od doba Sargona I pa do pobede Aleksandra Velikog nad Vavilonom bilo je, da to naglasimo, kao što je dugo vreme od Aleksandra Velikog do našeg doba. I pre vremena Sargona I ljudi su bili naselјeni po sumerskoj zemlјi, živeli u organizovanoj zajednici urednim zemlјoradničkim životom, i to bar za isto toliko dugo doba. I piscu i čitaocu najteže je da shvate smisao tih vremenskih razmaka. Polovinu toka celokupne ljudske prosvećenosti, kao i klјučeve svim njenim glavnim ustanovama, treba potražiti u doba pre Sargona I.

Uporedo sa starim počecima prosvećenosti u Sumeru, dešavalo se slično i u Egiptu. Još je nerešeno pitanje koji je od ta dva početka bio stariji, ili dokle im je bilo zajedničko poreklo i da nisu slučajno proistekle jedna iz druge. Istorija nilske doline od početka svoje poznats istorije pa do vremena Aleksandra Velikog bila je veoma slična vavilonskoj istoriji. Ali, dok je Vavilon bio otvoren sa sve navale, Egipat je bio zaštićen sa zapada pustinjom, sa istoka pustinjom i morem, a na jugu je imao samo crnačke narode. Nјegova istorija je, prema tome, manje isprekidana najezdama tuđih rasa nego što je slučaj s istorijom Asirije i Vavilona. I sve do pred osmi vek pre Hrista, kada je pao pod jednu etiopsku dinastiju, kada bi se u njegovoj istoriji i pojavio kakav osvajač, taj osvajač je dolazio preko Sueckog moreuza iz Azije. Ostaci kamenog doba u Egiptu nesigurna su datuma. Među njima ima paleolitskih, kao i neolitskih ostataka. Nije sigurno da li su neolitski pastiri, čiji su ti ostaci, bili neposredni preci poznijih Egipćana. U mnogo čemu su se oni od svojih sledbenika sasvim razlikovali. Sahranjivali su svoje mrtve; ali, pre nego što bi ih sahranili, isekli bi im tela i očevidno jeli neke delove. To su činili izgleda iz nekog osećanja poštovanja prema pokojniku, kako to ističu neki autori, „mrtve su jeli iz počasti“. Možda su se preživeli nadali da će tako zadržati koji ostatak od one snage i vrline što je iščezla sa mrtvima. Tragovi sličnih divlјačkih običaja nađeni su i u drugim mogilama rasejanim po Evropi prilikom širenja arijskih naroda, a takvi su se običaji rasprostrli i po crnačkoj Africi, gde počinju da iščezavaju tek danas, mada ih još ima.

Oko pet hilјada godina, ili i ranijs pre Hrista, iščezavaju tragovi tih primitivnih naroda, i na istorijskoj pozornici se prvi pojavlјuju Eginćapi. Prvi narod je bio na neuporedivo niskom stepenu kulturnog razvitka i gradio je kolibe; pozniji je već bio prosvećeniji neolitski narod, zidao je zgrade od drveta i opeka, umesto prvobitnih koliba, a upotreblјavao je i kamen. Uskoro zatim pređoše u bronzano doba. Služili su se pisanjem pomoću slika, koje je bilo isto tako razvijeno kao i azbuka kod Sumeraca. Nilska glina nije onako fina i plastična kao sumerska, te je Estipćani nisu ni upotreblјavali za pisanje. Umesto toga, počeli su rano da se služe listovima od papirusove trske, od čijeg je imena nastala i sadašnja zapadnjačkareč „papir“. Široke crte egipatske istorije prostijesu nego što je to slučaj u mesopotamskoj istoriji.

Davno je već ušlo u običaj da se egipatski vladari dele u niz dinastija. Persijanci su posle svog uspostavlјanja u Vavilonu najzad pobedili Eginćane. Kada je naposletku 332. g. pre Hrista Egipat pao u ruke Aleksandra Velikog, završila se i vladavina XXXI dinastije. U toj dugoj istoriji od preko 4000 godina, tom mnogo dužem vremenu nego što je od vlade Aleksandra Velikog do današnjeg doba, mogli bismo navesti sad izvesne široke mene razvića. Jedna takva mena, koja počinje sa Menesovom konsolidacijom severnog i južnog kralјevstva i dostiže vrhunac u IV dinastiji, bila je poznata kao „staro kralјevstvo“. Ova IV dinastija obeležava razdoblјe bogatstva i sjaja. Nјeni monarsi bili su obuzeti strašću da sami sebi podižu spomenike, kako to ni pre ni posle nije bilo, sve do našeg vremena, kada su komunisti ovaj pradavni običaj obnovili. Ogromne masivns tri piramide iz Gizeha podigli su Keops (3733. g. pre Hrista), Kefren i Migerin, vladari iz te IV dinastije. Velika Keopsova piramida visoka je 150 metara, a strane su joj po 330 metara duge. Izračunato je da ona teži 4,883.000 tona. Sve to kamenje dovukli su ljudski mišići do svoga mesta. I te besmislene i skoro neverovatne nadgrobne gomile podignute su u doba kada je inženjerstvo bilo tek u povoju. One su kroz tri duge vladavine toliko iscrple egipatske izvore da je zemlјa ostala kao ratom opustošena.

Slika 18. Egiiašski selјaidž uhaišeni zbog neilaćanja ioreza (doba iiramida)

Izostavljeno iz prikaza

Slika 19. Male sšašue sa egiiašskih grobniia (1. vojnik-iešak 2. iivar 3. muzikant 4. sluga natovaren prtlјagom)

Izostavljeno iz prikaza

Istorija Egipta od IV do XV dinastije istorija je sukoba između naizmeničnih prestonica i suparničkih veza, istorija deobe na više kralјevstava i ponovnih ujedinjenja. Ovde bismo mogli da pomenemo da je u dugom nizu tadašnjih faraona Pepi II vladao devedeset godina, što je najduža poznata vladavina u istoriji. Ovaj je ostavio za sobom mnoštvo zapisa po zidovima. Sa Egiptom se dogodilo ono što se dogodilo tako često sa prosvećenostima iz Mesopotamije. Egipat pokoriše nomadski Semiti, koji zasnovati „pastirsku“ dinastiju Hiksos (XIV), da je domaći Egipćani izagnaju iz zemlјe. Ta najezda dogodila se verovatno dok je cvetalo još ono prvo Vavilonsko carstvo, koje je zasnovao Hamurabi. Te je strance iz zemlјe isterao narodni ustanak, tek posle dugogropstva. Posle tog oslobodilačkog rata (oko 1600. g. pre Hrista) nastao je u Egiptu veliki period blagostanja poznat kao Novo carstvo. Egipat je postao velika vojnička država, koja je svoje vojske slala čak do Eufrata. Tako je najzad započela borba između egipatske i vavilonsko-asirske moći. Za jedno vreme Egipat je imao u tome sukobu preimućstvo. Totomes III i Amenofis Š iz XVIII dinastije (u 15-om veku pre Hrista) vladali su od Etiopije do Eufrata. Ta dva kralјa izdvajaju se naročito u egipatskoj istoriji iz raznih razloga. Bili su veoma preduzimlјivi u podizanju zgrada i ostavili su mnogo spomenika i natpisa. Amenofis S zasnovao je Luksor i doprineo mnogo za Karnak. U Tel-el-Amarni pronađena je masa pisama iz kralјeve prepiske sa vavilonskim, hitrijskim i drugim vladarima. Ta prepiska baca svetlost na političke i druge prilike tog posebnog doba.

Slika 20. Skiti (Slika sa grčke vaze)

Izostavljeno iz prikaza

Iza tog je nastupilo kratko razdoblјe sirijske vladavine nad Egiptom, a zatim nizom naizmeničnih dinastija, među kojima XIX, čiji je član Ramzes II, veliki graditelј hramova, koji je vladao 67 godina (oko 1317. do 1250. g. pre Hrista), za koga neki misle da je bio onaj Mojsijev faraon. Interesantna je i XXII dinastija, čiji je kralј Šišak orobio Solomonov hram (oko 930. g. Pre Hrista). Izvestan etiopski osvajač sa gornjeg Nila zasnovao je XXV dinastiju, jednu stranu dinastiju, čija je vlada prestala 670. g. pre Hrista, pre novog Asirskog carstva što ga stvoriše Tiglat Pileser III, Sargon II i već napred pomenuti Senaherib. I tada je Vavilon prvi put zavladao Nilom. Dani ma kakve egipatske prevlasti nad stranim narodima približavali su se svome kraju. Domaća vladavina uspostavila se za jedno vreme pod Psametikusom I iz XXV dinastije, dok je Neko II povratio za izvesno vreme stare egipatske posede u Siriji sve do Eufrata, kada su i Medijanci sa Haldejcima napadali na Ninivu. A iz tih zadobijenih krajeva Nebuhadnezar II, veliki haldejski kralј, biblijski Nebuhadnezar, posle pada Ninive i Asiraca, isterao je opet Neka II. Nebuhadnezar je tada Jevreje, koji su bili u savezu sa Nekom II, oterao u ropstvo u Vavilon. Kada js u VI veku pre Hrista Haldeja potpala pod Persijance, došao je red i na Egipat. Nјega je docnije jedna pobuna načššla nezavisnim za još 60 godina. Najzad, 332. godine pre Hrista pozdravio je on dobrodošlicom kao svog osvajača Aleksandra Velikog, i od tada vladaju njime stranci, prvo Grci, zatim Rimlјani, onda redom Arapi, Turci, Britanci i sada Amerikanci, uz sadašnјu nazovi nezavisnost. To je ukratko istorija Egipta od njegovog početka.

Slika 21. Jevrejska zemlјa

Izostavljeno iz prikaza

Slika 22. Darijevo carstvo

Izostavljeno iz prikaza

Istorija Indije, koju sada ovde treba ukratko isiričati, još je prostija nego ovih nekoliko kratkih redaka o Egiptu. Dravidski narodi u dolini Ganga razvijali su se uporedo i u istome pravcu u kome i sumersko i egipatsko društvo. U severnoj Indiji pronađeni su pečati veoma slični pečatima iz Sumera. ali pitanje je da li su rane indijske zajednice ikada dospele do tako visokog stepena društvenog razvitka do kojeg su došli Sumer i rani Egipat. Za sobom su ostavili malo spomenika i nisu dospeli nikada do veštine pisanja. U to staro doba, izgleda, u Indiji nije bilo nikakvih zavojevanja od strane Semita.

Slika 23. Srednja Grčka

Izostavljeno iz prikaza

Negde oko Hamurabijevog doba, ili i poznije, jedna grana nomadskih Arijevaca, koja je tada vladala nad severnom Persijom i Avganistanom, prodrla je u Indiju kroz severo-zapadne prolaze. Oni su stojali u bliskom srodstvu sa precima Medijanaca i Persijanaca. Nјihov put je predstavlјao niz pobeda, dok ne preovladaše nad svim mrkim stanovnicima severne Indije i ne proširiše svoju upravu i uticaj nad celim poluostrvom. Ali, pod njima nije nikada došlo do ujedinjelјa cele Indije. Nјihova istorija je istorija ratobornih kralјeva i republika.

Slika 24. Svet po Herodotu

Izostavljeno iz prikaza

Posle zauzeća Vavilona, i u doba svog širenja, persijsko carstvo rasprostrlo je svoje granice i preko Inda. Docnije, Aleksandar Veliki išao je u svom pohodu čak i do granica ove pustinje što razdvaja Pandžab od Gangove doline.

U međuvremenu i dok se u Indiji i na mestu gde su se susretale Afrika i Evropa razvijao taj trostruki sistem prosvećeposti belih ljudi, razvijala se i širila jedna druga i sasvim drugačija prosvećenost iz tada plodne, no sada suve i puste doline Tarim, a i sa padina planine Kuen-lun, pa se prostirala u dva pravca, niz tok reke Huang-ho, i poznije dolinom Jang-ce-kjanga. Malo se što za sada zna iz kineske arheologije. Po raznim krajevima te zemlјe, veličine Evrope, ili skoro polovine Rusije, nađeno je kameno oruđe, a iz iskopina u Hananu i Mandžuriji zna se ponešto i o obrazovanosti kamenog doba u tome delu sveta. Ondašnji ljudi ne izgleda da su bili drugačiji od sadašnjih stanovnika severne Kine. Živeli su po selima, bavili se ratarstvom, gajili svinje. Upotreblјavali su kamene sekire i pravougaone noževe, a vrhovi strela bili su im od kremena, kostiju i školјki. Umeli su da predu i da prave zemlјano posuđe, koje je u mnogo slučajeva istovetno sa njihovim današnjim posuđem. A nezavisno od tih neznatnih podataka, naše sadašnje poznavanje te rane prosvećenosti došlo je iz još slabo ispitane kineske književnosti.

Slika 25. Vojni pohodi Aleksandra Velikog

Izostavljeno iz prikaza

Očevidno, ta civilizacija bila je još od svog početka i neprekidno mongolskog tipa. Do iza doba Aleksandra Velikog malo je u njoj tragova kakvog arijskog ili semitskog, a još manje hamitskog uticaja. Svi ti uticaji do toga vremena pripadali su jednom posve drugom svetu, svetu odvojenom planinama, pustinjama i divlјim nomadskim plemenima. Kinezi izgleda da su svoju prosvećenost stvorili sami, ili spontano, bez ičije pomoći, dok izvesni naučnici misle da je između njih i starog Sumera bilo izvesnih veza. U hananskim iskopinama pojava jednog naročitog tipa obojenog zemlјanog posuđa, koje je slično grnčariji nađenoj na nekoliko ranijih ležišta iz srednje i zapadne Azije i istočne Evrope, nagoveštava mogućnost jednog takvog kulturnog dodira. Razume se da su se oboje, i Kina i Sumer, uzdigli iznad one osnovne, skoro po svem svetu rasprostrte rane neolitske obrazovanosti; samo što su Gadimska dolina i donji Eufrat ogromnim pustinjskim i planinskim preprekama toliko razdvojeni da isklјučuju svaku pomisao o kakvoj seobi ili razmeni među tim narodima, kada su se oni jednom usredsredili.

Možda se kakvo kretanje obrazovanosti sa severa susrelo sa kakvim sličnim kretanjem sa juga. Mada je kineska prosvećenost posve mongolska, ipak ne znači da su joj oni jedini njeni koreni, koji se nalaze na severu. A ako se ta prosvećenost začela prvi put u Tarimskoj dolini, onda ona nije drugačija nego ostale prosvećenosti (uklјučujući tu meksikansku i peruansku), nastale iz heliolitske obrazovanosti. Mi Evroplјani još veoma slabo poznajemo etnologiju i preistoriju južne Kine. Kinezi su tamo izmešani sa njima sličnim narodima, kao što su Sijamci, Burmanci, kao i sa Malajcima.

Po kineskim izvorima, opet je sasvim jasno da su postojala dva početka njihove prosvećenosti, i na jugu i na severu, i da je ona kineska prosvećenost što se u istoriji pojavlјuje na dve hilјade godina pre Hrista plod jednog dugog niza sukoba, uplitanja i mešanja između južne i severne obrazovanosti, od kojih je južna možda bila i ranija i razvijenija. Mogućno je da su južni Kinezi prema severnim odigrali onu ulogu koju su Hamiti ili

Sumerci igrali prema arijskim i semitskim narodima sa zapada, ili koju su dravidski starosedeoci igrali u Indiji prema Arijanima. Među njima su se nalazili prvi zemlјoradnici i prvi gradioci hramova. Kinesku istoriju evropski naučnici još slabo poznaju. Naročito su nedovolјni podaci o njenim ranim izvorima. Od 2700 do 2400 g. pre Hrista vladalo je u Kini pet careva. Iza tih prvih pet careva sleduju nizovi dinastija. Oblik vladavine sastojao se najpre iz vladavine mnogobrojnih kralјeva.

Slika 26. Poznati delovi sveta 230 godina pre Hrista

Izostavljeno iz prikaza

Istorija Kine je istorija pograničnih ratova između naselјenih stanovnika i nomada. Pod jednim carem posle postaše oni dosta nevezano feudalni, isto kao što je to bilo i kod Egipćana. Zatim je poznije, slično Egipćanima, došlo do centralizacije carstva. Kao dve najveće dinastije iz feudalnog perioda pominju se Šang (1750. do 11.25. g. pre Hrista) i Čo (1125. do 250. g. pre Hrista). Bronzano posuđe iz doba ovih ranijih dinastija, lepo i sjajno, sa svojim naročitim stilom, postoji još. Ne može biti sumnje da je tamo vladala jedna visoka obrazovanost još i pre vremena Šang-dinastije. Pozniji istoričari Egipta i Kine, možda zbog simetrije, govorili su o ranijim menama njihove narodne istorije, kao da su se događaje pod raznim dinastijama koje su bile slične onimizranijihcarstava,paipodtakvimranim „carevima“ kaoštojebioMenes (u Egiptu) i kao što su prvih pet careva (u Kini). Kod ranijih dinastija može se videti mnogo manje centralizovanih moći nego kod poznijih. Jedno onakvo jedinstvo kakvo je u Kšš postojalo pod Šang-dinastijom prs je bilo jedno versko nego jedno pravo političko jedinstvo. „Sin Neba” prinosio je žrtve za sve Kineze. Postojalo je jedno zajedničko pismo, zajednička prosvećenost, i u Hunima zajednički neprijatelј sa severozapadnih granica. Poslednji član dinastije Šang bio je surov, nerazuman vladalac, koji je spalio sam sebe živa u svojoj palati (1125. g. pre Hrista) posle odlučnog poraza koji mu je naneo Vu-Vang, osnivač dinastije Čo. Vu-Vanga su tom prilikom, pored narodne pobune, potpomagala i jugozapadna plemena. Pod Čo carevima Kina je bila za jedno vreme slabo ujedinjena. Onako slabo ujedinjena kao što je bio slučaj i sa hrišćanstvom − katoličkim u srednjem veku pod papama. Na mesto dinastije Šang, sada su Čo carevi postali tradicionalni vrhovni sveštenici u zemlјi, prisvajajući izvesno pravo vrhovnog nadzora. Ali, te labave veze, zasnovane na običajima i osećanjima, i koje održavahu carstvo na okupu, izgubile su postepeno svoju vlast nad ljudima. Hunski narodi sa severa i sa zapada usvojili su kinesku prosvećenost, ali ne i smisao za njeno jedinstvo; a feudalni knezovi počeli su da se smatraju nezavisnim.

Slika 27. Rimska država

Izostavljeno iz prikaza

U svome delu „Kina i Liga naroda“, Liang Či-Čao, jedan od kineskih predstavnika na Pariskoj konferenciji 1919. godine, tvrdi da je između osmog i četvrtog veka pre Hrista u Huang-ho i Jang-ce dolinama postojalo najmanje 5-6 hilјada malih državica sa oko 12 moćnih država koje su nad njima vladale. Zemlјa je patila od neprekidnih ratova (tzv. konfuzije). U šestom veku pre Hrista velike neprijatelјske sile bile su Ci i Cin, kao severne Huang-ho države, i Ču, koja je predstavlјala jednu ligu kojaje održavala mir kroz 100 godina. Ta liga je pokorila i uklјučila u sebe i Ču, te načinila opšti ugovor o razoružanju. Tako se stvorio temelј novom miroljubivom carstvu.

Slika 28. Rimski posedi

Izostavljeno iz prikaza

Slika 29. Karta Evrope i Azije

Izostavljeno iz prikaza

Za gvožđe se u Kini saznalo u neko nepoznato doba, ali se gvozdeno oružje počelo upogreblјavati tek oko 500 g. pre Hrista, to jest na 200, 300 i više godina pošto je već ušlo u upotrebu u Asiriji, Egiptu i Evropi. I gvožđe su u Kinu verovatno doneli sa severa Huni. Kralјevi Cina izagnali su članove dinastije Čo. Oni su se dočepali i svetih žrtvenih bronzanih tronožaca, te su tako bili u mogućnosti da preuzmu na sebe i carske dužnosti pri prinošenju žrtava nebu. Na taj način uspostavlјena je dinastija Cin, i ona je vladala daleko snažnije i stvarnije nego ikoja pre nje.

Slika 30. Kinesko carstvo za vladavine dinastije Tahi

Izostavljeno iz prikaza

Za vladavinu Ši-Huang-ti-a (što znači „nrvi univerzalni car“) iz ove dinastije smatra se obično da je njom obeležen kraj feudalne i podelјene Kine. Izgleda da je na istoku odigrao onakvu ujedinjujuću ulogu kakvu je Aleksandar Veliki mogao da odigra na zapadu. Ali, on je živeo duže, i ono jedinstvo što ga je on stvorio bilo je trajno, dok se carstvo Aleksandra Velikog po njegovoj smrti raspalo. Ši-Huang-ti je, pored ostalih svojih napora u pravcu zajedničkog rada, organizovao i građenje velikog Kineskog zida protiv Huna. Samo, odmah posle njegove smrti počeo je građanski rat, koji se završio uspostavlјanjem dinastije Han.

Slika 31. Muhamedovski posed

Izostavljeno iz prikaza

Slika 32. Francuska za vreme Karla Martela

Izostavljeno iz prikaza

Pod dinastijom Han razvilo se carstvo izvan svojih prvobitnih rečnih dolina; Huni su stvarno bili obuzdani i Kinezi počeše nadirati na zapad, dok najzad ne počeše saznavati kako postoje prosvećeni narodi i drugačije prosvećenosti nego što je njihova.

Slika 33. Evropa i Azija oko 1200 godine

Izostavljeno iz prikaza

Slika 34. Carstvo Cingiskana u doba njstove smrti (1227 god.)

Izostavljeno iz prikaza

Slika 35. Granice Karlovog carstva

Izostavljeno iz prikaza

Slika 36. Osmanlijsko carstvo

Izostavljeno iz prikaza

Slika 37. Granice carstva

Izostavljeno iz prikaza

Oko 100 godina pre Hrista kineska moć proširila se preko Tibeta do u zapadni Turkestan. Pomoću karavana kamila Kinezi su trgovali sa Persijom i zapadnim svetom.

A šta se dešavalo po ostalim delovima sveta kroz te hilјade godina, dok je čovek prelazio korak po korak iz varvarizma heliolitske obrazovanosti ka prosvećenosti u središtima Starog sveta? Severno od tih središta, od Rajne do Tihog okeana, severnjački i mongolski narodi, takođe su učili kako se upotreblјavaju metali. Ali dok su se prosvećenosti tako usredsrećivale, ljudi sa velikih ravnica sticali su navike za seobu, te se razvijali sa stepena sporog skitačkog života ka potpunom sezonskom nomadizmu.

Južno od civilizovane zone Crnci su po srednjoj i južnoj Africi napredovali sporije, i to, kako se čini, pre pod uticajem najezda belih plemena, koja su, dolazeći iz sredozemnih oblasti, prenosila postupno sobom obdelavanje zemlјišta i upotrebu metala. Ta plemena doprla su do Crnaca sa dve strane: jedni preko Sahare na zapad, kao Berberi, Tuaregi i slični, koji će se izmešati posle sa Crncima i stvoriti takve lažno-bele rase kao što su Fulasi; a drugi uz Nil, gde Bagandi iz Ugande možda u sebi sadrže poneki sastojak dalekog belog porekla. Afričke šume su bile tada gušće i prostirale su se na istok i sever od gornjeg Nila.

Slika 38. Evropa u doba pada Carigrada 1453. godine

Izostavljeno iz prikaza

Slika 39. Tamerlanovo carstvo

Izostavljeno iz prikaza

Slika 40. Glavni trgovački putevi Evrope u XIV veku

Izostavljeno iz prikaza

Slika 41. Karta sveta

Izostavljeno iz prikaza

Slika 42. Evropa u doba Cara Karla V

Izostavljeno iz prikaza

Slika 43. Sjedinjenje Američke Države

Izostavljeno iz prikaza

Slika 44. Prirodna politička karta Evrope

Izostavljeno iz prikaza

Slika 45. Božanstva i simboli

Izostavljeno iz prikaza

• Plemensko božanstvo
• Nacionalni simboli za koje se ginulo u devetnaestom veku
• Džom Bul
• Britannja
• Germanija
• Francuska

Po ostrvima istočne Indije, pre tri hilјade godina, bile su verovatno rasute nastanjene zalutale grupice paleolitskih Australoida, koji su dolutali tamo u one nezapamćene vekove, kada je jedna skoro jedinstvena kopnena veza postojala od istočne Indije pa do Australije. U Okeaniji su ostrva bila još nenaselјena. Do širenja heliolitskih naroda po tihookeanskim ostrvima došlo je mnogo poznije u čovekovoj istoriji, a najranije 1000 g. pre Hrista. A još kasnije su došli na Madagaskar. Lepota Novog Zelanda uzalud je čekala na ljude.

Slika 46. Dve karte Azije

Izostavljeno iz prikaza

Slika 47. Afrika oko XIX veka

Izostavljeno iz prikaza

Slika 47. Afrika 1914. godine

Izostavljeno iz prikaza

Jedna grupa mongoloidskih plemena u severnoj Americi bila je sada posve odsečena od Staroga sveta. Ova se širila lagano na jug, loveći bezbro jne bizone po ravnicama. Kod njih se sasvim iz osnova učilo o novoj zemlјoradlјi zasnovanoj na kukuruzu, dok su u južnoj Americi imali radi svojih potreba da ukrote lamu, a da u Meksiku, Jukatanu i Peruu sagrade tri posebne prosvećenosti zasebna i zanimlјiva tipa.

Kada ljudi dopreše do južnog kraja Amerike, tamo su postojali još gigantski lenjivac (megaterium) i gigantski pasanac (gliptodon). Te američke primitivne prosvećenosti mogu nam biti od velike pomoći za razumevanje ljudskog razvijanja. Sve dok ih ne uništiše evropski pronalazači na kraju XV veka posle Hrista. Nisu bili još došli do svog gvozdenog doba, metalurgija im je bila najprostije vrste, a svoje osnovne metale: bakar i zlato nalazili su u prirodnom stanju. Na visokom stepenu bilo je u njih kamenorestvo, grnčarija, pletivo, a bili su i vešti farbari. Kao i kod davno nestalih primitivnih civilizacija iz Staroga sveta, i kod ovih zajednica mogla se videti bliska veza između prinošenja ljudskih žrtava i raznih poslova u vreme sejanja i žetve. Samo što su u Starome svetu te prvobitne ideje bile blaže i menjane mnogim drugim, u Americi su dostigle visok stepen. U njihovim verskim ukrasima zmija je bila glavni simbol. Te američke prosvećenosti izgleda da su se razvijale bitno u zemljama koje su stezali sveštenici, a njihove ratne poglavice i mirnodopski vođi stajali su pod strogom upravom zakonskih odredaba i protumačenih znamenja. Sveštenici su im astronomsku nauku usavrnšli do visokog stepena tačnosti. Oni su poznavali svoju godinu bolјe od Vavilonaca. U jukatanskoj civilizaciji razvila se neka vrsta pisanja najposlovnije vrste, takozvana azbuka Maja. Nјom se služilo za održavanje j ednog tačnog i složenog kalendara, oko kojeg su sveštenici svu svoju umnu snagu trošili. Umetnost kod Maja-prosvećenosti bila je naročito dobro razvijena.

Kada su Španci došli u Ameriku, Meksikanci nisu znali ništa za Peruance, kao ni Peruanci za Meksikance. Ako je među njima bipo ikakvih veza ranije, bile su zaboravlјene i izgublјene. Meksikanci nisu nikada čuli za krompir, koji je bio glavno peruansko jelo. Na 5000 g. pre Hrista Sumerci i Egipćani verovatno da su znali tako isto malo jedni za druge. Amerika je stvarno bila pre dolaska Španaca oko 6000 godina zaostala iza Starog sveta.

Ovde smo ukratko izneli istoriju pojedinih regiona od praistorije do prosvećenosti na različitim nivoima i stepenima da bi se razumeo razvoj polјoprivrede, koji ćemo detalјnije izneti u dalјem izlaganju. Ovde ne mislimo da izlažemo razvoj pojedinih kulturnih, umetničkih, tehnoloških aktivnosti iz drugih delatnosti (zanatstvo, trgovina, saobraćaj, saobraćajna i prevozna sredstva itd.), religija, filozofija.

U dalјem izlaganju, ukoliko smo došli do podataka, iznećemo razvoj pojedinih grana polјoprivrede od prvih početaka do današnjih dana. I na kraju dati futuristički prikaz u razvoju polјoprivrede i ishrane ljudi.