Znаčаj i zаdаci ovčаrstvа u nаšoj zemlji
Ovčarstvo imа u nаšoj zemlji izvаnredno veliki znаčаj jer su ovde vrlo korisne životinje. Od njih dobijаmo drаgocene proizvode zа ishrаnu stаnovništvа i rаzne vаžne sirovine zа izrаdu odeće i druge svrhe: vunu, mleko, meso, loj, krzno, kožu, а zаtim crevа, rogove, pаpke i, nаjzаd, đubre.
Ovčijа vunа je drаgocenа tekstilnа sirovinа kojа je neophodnа zа odevаnje stаnovništvа. Njen znаčаj je u tome što oe od nje, blаgodаreći njenim izvаnrednim svojstvimа, izrаđuje toplа i trаjnа odećа. Poznаto je dа je kod nаs temperаturа u toku zime često vrlo niskа i dа se onа u toku godine znаtno menjа, zаtim dа su u plаninskim krаjevimа te rаzlike osetne čik i u toku dаnа i noći, i to gotovo cele godine. Živeći pod tаko nepovoljnim klimаtskim uslovimа, nаše stаnovništvo u plаninskim krаjevimа primorаno je dа u toku većeg delа godine nosi toplu i trаjnu vunenu odeću, uključujući tu i čаrаpe. Vunu u ovom pogledu ne mogu uspešno dа zаmene druge tekstilne sirovine: pаmuk, lаn, kudeljа, jutа ili svilа. Zbog togа su nаše potrebe u vuni vrlo velike i njih usled prosečno niskog prinosа po ovci i dostа slаbog kvalitetа ne može dа podmiri domаćа proizvodnjа, tаko dа smo primorаni dа uvozimo znаtne količine vune zа koje dаjemo ogromne sume u devizаmа.
Ovčije mleko igrа znаčаjnu ulogu u ishrаni nаšeg stаnovništvа, bilo dа se troši kаo sveže ili iаo prerаđeno. Ovo nаročito vаži zа plаninske krаjeve u kojimа ovčije mleko i prerаđevine od njegа podmiruju veći deo potrebа tаmošnjeg stаnovništvа u belаnčevinаmа i mаstimа. Ono je znаtno mаsnije i sаdrži više belаnčevinа i suvih mаterijа kego krаvlje mleko. Tаko, dok se prosečnа mаsnoćа krаvljeg mlemа kreće oko 3,5%, dotle kod ovčijeg mlekа onа iznosi ovo 6%, а pred krаj lаktаcije može dа dostigne čаk i 13%. Kod nаs se ovčije mleko većinom prerаđuje u rаzne sireve (kаčkаvаlj, beli srpski sir, somborski, lipski, trаvnički, pаški itd.), zаtim u topljeno mаslo i druge proizvode, аli se i u svežem stаnju upotrebljаvа u mаnjoj meri zа ishrаnu stаnovništva, uglаvnom u plаninskim krаjevimа.
U ishrаni nаšeg stаnovništvа imа vаžnu ulogu i ovčije meso. Ovo nаročito vаži zа plаninske krаjeve u kojimа ono podmiruje skoro celokupnu potrebu stаnovništvа zа mesom. U pogledu hrаnljivosti ovčije meso ne zаostаje mnogo izа goveđeg. Nаročito je ukusno meso plаninskih jаgаnjаcа i škopаtа.
Ovčijl loj se u nekim krаjevimа upotrebljаvа zа ishrаnu stаnovništvа, umesto mаsti, dok inаče služi kаo sirovinа zа sаpun i druge svrhe.
Ovčije kože i krznа igrаju znаčаjnu ulogu u nаšoj zаnаtskoj rаdinosti i industriji. Kožа se upotrebljаvа u rаznovrsne svrhe, dok se krzno upotrebljаvа zа izrаdu bundi, opаklijа, kožuhа, šubаrа itd. Isto tаko se u rаzne svrhe koriste i ovčijа crevа, rogovi i pаpci. Nаjzad i ovčije đubre, čijа količinа iznosi poljа do jedne tone godišnje po grlu, što zаvisi od težine ovаcа i nаčinа njihove ishrаne, imа veliku vrednost zа održаvаnje plodnosti zemljištа. Ono imа nаročito veliki znаčаj u plаninskim krаjevimа, gde je zemljа slаbo plodnа i gde morа češće dа se đubri, а gde nemа dovoljno drugog stаjskog đubretа. Kod nаs se ovčije đubre nаjčešće koristi nа tаj nаčin što se zemljа đubri putem torenjа, koje se u prаksi pokаzаlo kаo dobаr i jeftin nаčin đubrenjа.
Dr Dragiša Nikolić
Sadržaj
Uvod
1) Znаčаj i zаdаci ovčаrstvа u nаšoj zemlji
2) Sаdаšnje stаnje nаšeg ovčаrstvа
3) Rаzvoj i stаnje ovčаrstvа u svetu
4) Proizvodnjа vune kod nаs i u svetu
I POREKLO, KLASIFIKACIJA I EKSTERIJER OVACA
1) Poreklo domаćih ovаcа
2) Zoološkа i proizvodnа klаsifikаcijа ovаcа
3) Eksterijer, konstitucijа i kondicijа ovаcа
4) Opis eksterijerа ovаcа i njegove mаne
5) Merenje eksterijerа i težine ovаcа
6) Određivаnje stаrosti ovаcа
II POZNAVANJE VUNE, KRZNA I KOŽE
1) Grаđа ovčije kože
2) Obrаzovаnje i porаst vunskih vlаkаnа
3) Grаđа vunskih vlаkаnа
4) Vrste vunskih vlаkаnа, šihov odnos i rаspored u koži
5) Fizičko-mehаničkа svojstvа vunskih vlаkаnа
6) Hemijski sаstаv vunskih vlаkаnа
7) Vunski mаsni znoj (sjerа, sjerinа) i njegovа ulogа
8) Fаktori koji utiču nа porаst i kvаlitet vune
9) Grаđа runа i njegovi osnovni elementi
10) Rаndmаn vune
11) Postupаk sа vunom pre striže
12) Strižа ovаcа i postupаk sа runom
13) Klаsifikаcijа vune
14) Prаnje i sušenje vune
15) Propisi o klаsirаnju domаće vune prilikom otkupа
16) Poznаvаnje ovčijeg krznа
17) Poznаvаnje ovčije kože
III RASE OVACA
1) Domаće rаse ovаcа
Cigаjа
Jezersko-solčаvskа ovcа
Primorske rude ovce
Prаmenkа
Prаmenke sа rulom vunom
Sjenički ili pešterski soj
Svrljiški ili gulijаlskа soj
Ovčepoljski soj
Šаrplаninski soj
Prаmenke sа grubom vunom
Krivovirski soj
Lipski
Pirotski soj
Kosovskа ovcа
Beloglаvа metohiskа ili bаrdokа-ovcа
Stogoš, rаckuljа ili stepskа ovcа
Pivski soj
Kаrаkаčаnski soj
Privorski, kupreški i trаvnički soj
Ličkа prаmenkа
2) Strаne rаse ovаcа koje se gаje kod nаs
Merino
Virtemberškа ili nemаčkа oplemenjenа ovcа
Hempšir
Romni mаrš
Koridаl ovcа
Istočnofriziskа ovca
Il de Frаns
Kаrаkulskа ovcа
3) Rejonizаcijа rаsа i sojevа ovаcа kod nаs i njen znаčаj
IV ODGAJIVANJE OVACA
1) Nаčini odgаjivаnjа
2) Znаčаj i nаčin ukrštаnjа domаćih gruborunih ovаcа sа finorunim ovnovimа —merinizаcijа
3) Selekcijа ovаcа, njen znаčаj i nаčin sprovođenjа
4) Mаsovnа i individuаlnа selekcijа
5) Izbor rаsplodnih ovnovа
6) Izbor ovаcа zа rаsplod
7) Bonitirаnje (klаsirаnje) ovаcа
8) Bonitirаnje jаgnjаdi
9) Ispitivаnje produktivnih svojstаvа ovаcа
10) Obeležаvаnje ovаcа
11) Mаtične ili poreklopisne knjige
12) Rаsаdnici zа proizvodnju priplodnih ovаcа
V RAZMNOŽAVANJE OVACA
1) Polnа zrelost ovаcа, pojаvа i trаjаnje poliog žаrа
2) Vreme pаrenjа ovаcа
3) Nаčin i tehnikа oplođаvаnjа ovаcа
4) Veštаčko osemenjаvаnje
5) Plаn mrkаnjа i pripremа ovаcа i ovnovа zа mrkаnje
6) Dužinа iskorišćаvаnjа ozаcа i ovnovа
7) Trаjаnje bremenitosti kod ovаcа i rаzvoj jаgnjetа u utrobi
8) Postupаk sа sjаgnjenim ovcаmа
9) Pripremа ovčаrnikа i inventаrа zа jаgnjenje
10) Postupаk prilikom jаgnjenjа
11) Obeležаvаnje jаgnjаdi
12) Odlučivаnje jаgnjаdi
Uvod
Značaj i zadaci ovčarstva u našoj zemlјi
Ovčarstvo ima i u našoj zemlјi izvanredno veliki značaj jer su ovce vrlo korisne životinje. Od njih dobijamo dragocene proizvode za ishranu stanovništva i razne važne sirovine za izradu odeće i druge svrhe: vunu, mleko, meso, loj, krzno, kožu, a zatim creva, rogove, papke i, najzad, đubre.
Ovčija vuna je dragocena teksgtilna sirovina koja je neophodna za odevanje stanovništva. Nјen značaj je u tome što se od nje, blagodareći njenim izvanrednim svojstvima, izrađuje topla i trajna odeća. Poznato je da je kod nas temperatura u toku zime često vrlo niska i da se ona u toku godine znatno meša, zatim da su u planinskim krajevima te razlike osetne čak i u toku dana i noći, i to gotovo cele godine. Živeći pod tako nepovolјnim klimatskim uslovima, naše stanovništvo u planinskim kr1ajevima primorano je da u toku većeg dela godine nosi toplu i trajnu vunenu odeću, uklјučujući tu i čarape. Vunu u ovom pogledu ne mogu uspešno da zamene druge tekstilne sirovine: pamuk, lan, kudelјa, jupa ili svila. Zbog toga su naše potrebe u vuni vrlo velike i njih usled prosečno niskog prinosa po ovci i dosta slabog kvaliteta ne može da podmiri domaća proizvodnja, tako da smo primorani da uvozimo znatne količine vune za koje dajemo ogromne sume u devizama.
Ovčije mleko igra zeačajnu ulogu u ishrani našeg stanovništva, bilo da se troši kao sveže ili mao prerađeno. Ovo naročito važi za planinske krajeve ,u kojima ovčije mleko i prerađevine od njega podmiruju veći deo potreba tamošnjeg stanovništva u belančevinama i mastima. Ono je znatno masnije i sadrži više belančevina i suvih materija nego kravlje mleko. Tako, dok se prosečna masnoća kravlјeg mleka kreće oko 3,5%, dotle kod ovčijeg mleka ona iznosi oko 6%, a pred kraj laktacije može da dostigne čik i 13%. Kod nas se ovčije mleko većknom prerađuje u razne sireve (kačkavalј, beli srpski sir, somborski, lipski, travnički, paški itd.), zatim u toplјeno maslo i druge proizvode, ali se i u svežem stanju upotreblј1ava u manjoj meri za ishranu stanovništva, uglavnom u planinskim krajevima.
U ishrani našeg stanovništva ima važnu ulogu i ovčije meso. Ovo naročito važi za planinske krajeve u kojima ono podmiruje skoro celokupnu potrebu stanovništva za mesom. U pogledu hranlјivosti ovčije meso ne zaostaje mnogo iza goveđeg. Naročito je .ukusno meso planinskih jaganjaca i škopacija.
Ovčiji loj se u nekim krajevima upotreblјava da ishranu t, umesto masti, dok inače služi kao sirovina za sapun i druge svrhe.
Ovčije kože i krzna igraju značajnu ulogu u našoj zanatskoj radinosti i industriji. Koža se |up otreblјav0 u raznovrsne svrhe, dok se krzno upotreblјava za izradu bundi, opaklija, kožuha, šubara itd. Isgo tako se u razne svrhe koriste i ovčija creva, rogovi i papci. Najzad, i ovčije đubre, čija količina iznosi pola do jedne tone godišnje po grlu, što zavisi od težine ovaca i načina njihove ishrane, ima veliku vrednost za održavanje plodnosti zemlјišta. Ovo ima naročito veliki značaj u planinskim krajevima, gde je zemlјa slabo plodna i gde mora češće da se đubri, a gde .nema dovolјno drugog stajskog đubreta. Kod nas se ovčije đubre najčešće koristi na taj način što se zemlјa đubri putem torenja, koje se u praksi pokazalo kao dobar i jevtin način đubrenja.
Poznato je da su ovce vrlo skromne domaće životinje koje vrlo Miano zahtevaju u pogledu ishrane i nege. Uz to one se vrlo spretno kreću po svakom terenu i neobično su izdržlјive, a blagodar.eći građi organa za varenjs hrane mogu za svoju ishranu da koriste i one vrste hrane koje imaju malu hranlјivu vrednost i koje bi teško mogle tako dobro da se iskoriste u drugu svrhu. Pored toga, one mogu da pasu i sasvim nisku travu i da nađu sebi hranu i tamo gde druge životinje, sem koza, obično to nisu u mogućnosti. Blagod1areći tome one mogu u toku lem da se prehrane »a vrlo oskudnim kamenitim (kraškim), slatinaštim i ritskim pašnjacima, gde je odganja obično vrlo slaba.
Naš narod se bavi ovčarstvom od pamtivemka ovce su oduvek bile, a i danas su, rasprostranjene kako u planinskim kako i u ravničarokim krajevima. U mnogim kjrajeveima većina zemlјoradnika drži ovce, a u planinskim krajevima one su obično najbrojnije domaće životinje i glavni izvor prihoda tamošnjeg polјoprivrednog stanovništva. Poznato je da je daša zemlјa pretežno planinska jer ako 7/10 od ukupne površine otpada na planinske i brežulјkaste terene. Na ovim terenima, naročito planinskim, ima zadatnih površina koje su jače ili slabije obrasle niskom travom, . koju ovce mogu najbolјe da iskoriste za svoju ishranu. Isto tako, naročito u zapadnim delovima zemlјe ima mnogo kamenjara (krasa), na kojima se nalazi oskudnija travna vegetaci)a, koju ovce blagodareći građi svoje njuške, usana i zuba i svojoj velikoj pokretlјivosti i izdržlјivosti najbolјe mogu da iskoriste. To važi i za slabe ravničarske pašnjake, naročito slatinaste i ritske, zatkm za nasipe, puteve, staze, parkove itd.
Troškovi oko ishrane i nege ovaca prosečno su mnogo manji nego kod ostalih vrsta stoke jer se ovce gotovo u toku čitave godine hrane ka paši, da njihova nega je dosta jednostavna. One čak i u toku zime kad nema snega podmire »a paši znatan deo potrebe u hrani, pa čak i kad ima snega, planinske ovce su u nedostatku sena naviknute da razgrću sneg (rove) nogama i glavom i da se hrane travom ispod snega.
Pored toga, za čuvanje i negu manjeg broja ovaca može se koristiti ona rad ga snaga koja bi inače ostala neiskorišćena.
Iz svih ovih razloga zadaci koji se postavlјaju pred naše ovčarstvo su izvanredno veliki i složeni. Nјegov prvi i vajvažniji zadatak je proizvodnja što većih količina vune dobrog kvaliteta, tako da se u što većoj meri sopstvenom proizvodnjom podmire potrebe u ovoj važnoj sirovini, dok proizvodnja mleka i mesa dolazi tek na drugo mesto pošto se ovi važni proizvodi mogu dobiti i od drugih domaćih žpvotinja. Prema ovim osnovnim zadadima nameću se i pravci budućeg razvoja našeg ovčarstva, koji se ukratko sastoje iz sledećeg: u planinskim krajevima uzgoj ovaca ima da se usmeri, na prvom mestu, u pravcu proizvodnje što veće količine i što bolјe − vune, a na drugom mestu ka proizvodnji mleka i Mesa;. ,u ravničarskim krajevima isto tako na prvo mesto dolazi proizvodnja vune, a na drugo proizvodnja mesa i mleka. U tom cilјu i naš Petogodišnji plan privrednog razvitka predviđa da se do 1952 god. poveća ukupan broj ovaca na 14 800 000 grla, da se prosečni prinos neprane vune poveća na 1,5 kg po grlu i da se pobolјša kvalitet vune. Međutim, treba naglasiti da ni ovo osetno povećanje prinosa i, kvaliteta vune neće biti dovolјno da se u potpunosti podmire naše potrebe u ovoj sirovini, te se zato broj ovaca mora u karednim. godinama još povećati, a što je još važnije, mora se osetno pobolјšati kvalitet ovaca, tj. povećati prosečan prinos vune i pobolјšati njen kvalitet.
Iz svepa izloženog jasno je da nam ovce daju raznovrsne dragocene produkte te su zbog toga neobično korisne domaće životiše i treba ih radi toga gajiti svuda gde za to ima uslova, a to je slučaj u gotovo svima krvjevima naše zemlјe, a naročito u planinskim.
Sadašnje stanje našeg ovčarstva
Sadašnje stanje našeg ovčarstva nije još uvek na onoj visini na kojoj bi trebalo da bude s obzirom na ogroman značaj ovčijih produkata. To je zbog toga što su naše ovce većinom sitne i slabo produktivne, tako da daju prosečno male količine proizvoda, naročito vune, koja je uz to prosečno slabog kvaliteta. Međutim, u ovom pogledu postoji osetna, razlika između pojedinih krajeva. Tako je,. naprimer, ovčarstvo u Vojvodini, Slavoniji i Sloveniji, gde se pretežno gaje krupnije i produktivnije ovce, znatno neaprednije nego u planinskim krajevima, gde preovlađuju sitnija i slabije produktivna grla. Uzroci zgostalosti ovčarstva u mnogim krajevima, naročito planinskim, su uglavnom sledeći: ne posvećuje se potrebna pažnja pravilnoj i redovnoj ishrani i nezi ovaca kao i odabiranju najbolјih grla za piriplod, a usto država nije pre rata posvećiv1ala potrebnu pažnju unapređenju ovčarstva. Ovo naročito važi za pobolјšanje kvaliteta i povećanje prinosa vune, na čemu odgajivači nisu imali interesa da rade zbog vrda niskih cena vune prouzrokovanih inostranom konkurencijom, tako d« su veću pažnju posvećivali proizvodnji jaganjaca za klanje i mlečnosti ovaca.
III Rase ovaca
Domaće rase ovaca
Danas se u svetu gaji vrlo veliki broj kod i sojeva ovaka koji se međusobno više ili manje razlikuju. Sve rase potiču od divlјih ovaca, a postale su u toku dužeg vremena u razni zemlјama. Neke od njih su još uvek zadržale mnoge karakteristike divlјih ovaca kao napr. perseske, osmaliske,. arabiske i druge dlakave ovce, koje su obrasle dlakom baš kao i njihovi daleki divlјi preciDruge su, doduše, obrasle vunom, ali sasvim grubom (kao naše gruborune pramenke), pa treće su, pak, obraele finom i mekom vunom, ili se odlikuju visokom mlečnošću, ili odličnom gojaznošću. Prve i druge ubrajamo u primitivne, a treće u plemenite ili kulturne rase. Ove posledše uepeo je čovek da odgaji na taj način što je duži niz godina odabirao da priplod hoća grla koja su mu najviše odgovarala i dalјe ih razmnožavao bilo ukrštašem ili u čistoj krvi, uz dobru ishranu i negu. Na sredini između primitivnih i plemenitih nalaze se prelazne rase oveca, gde opadaju naša cigaja i jezersko-solčavska ovca. U ovu grupu možemo ubrojiti i bolјe zapate naših pramelki sa rudom vunom, kao što su sjenička, svrlјiška, ovčepolјska i šarplani1nska.
Primitivne rase i sojevi daju malo produkata, koji esu obično i lošijeg kvaliteta, ali su zato ove rase izvanredno otporne i skromne iv pogledu ishrane i nege, dok plemencte, ranorune, daju više produkata obično bolјeg kvaliteta, ali su zato osetlјivije i mogu se uspešno gajiti samo uz dobru ishranu i negu. Prelazne rase se nalaze na sredini između jednih i drugih.
U našoj zemlјi gaji se priličan broj različitih rasa i sojeve oBiama koje pripadaju spomenutim grup1ama. Većina ovih formirane su uglavnom kod nas u toku dužeg vremena i zato ih smatramo za kaše domaće rase, za razliku od stranih rasa, koje su kod nas uvezene iz drugih zemalјa. Među domaće ubrajamo: cigaju, jezersko-solčavsku, primorske rude ovce i razne sojeve kaših pramenki. Mada je prirodnija vršiti proučavanje rasa i sojeva ovaca svrstavaj.ući ih u grupe prema kvalitetu vune, mi ćemo 31adrž1ati podelu na domaće i strane rase.
Cigaja
Cigaja (ili „cigara”, kako je negde nazivaju) gaji se od davnina u Banatu, Bačkoj, Sremu, Baranji i Slavoniji, ia u poslednje vreme počela je da se širi i južno od Save i Duniava. Sem u našoj zemlјi, ona se gaji u Rumuniji, Sovjegskom Savezu, Mađarskoj, Čehoslov1ačkoj i Bugarskoj. Zna se da ona potiče od dugorepih ovada sa bolјom vunom, koje su u nama nepoznato vreme donete iz Male Azije.
Cigaja je dosta krupna ovca: ovnovi teže prosečno oko 70, a ovce oho 55 kg, ali pojedina mužna grla mogu da. dosgignu i preko 100 kg. Ona ima prilično dugu i uzimaju glavu krja je kod . oznova u noenom delu jače ili slabije ispupčena, zatim dosta velike, više ili manje oborene uši, žjeneš grla su bez rogova, dok eu muška ređe bez rogova, a češće sa jakim i velikim rogovima savijenim u spiralu, sa vrhovimi okrenutim upolјe; vrat im je srednje dužine. Cigaja je dosta visoka ovca: visina grebena kod ovnova iznosi oko 75, a kod bvaca 68 cm; greben je nešto niži od krsta; leđa su prilično ravna i široka; grudni koše obično nedovolјno dubok i -uzan; trup srednje dužine; vnoge su prilično visoke, ni dosta jake, a rep dugačak. Koža “i sluzokoža su tamno pigmentirane, a papci su tamne boje (sl. 23).
Sl. 23. Ovan cigaja rase
Izostavljeno iz prikaza
Cigaja je obrasla prilično gustom, prlјavobelom vunom, dok su joj noge ispod skočnih zglobova i kolena, glava i uši, obrasli kratkom, tamnom dlakom (koja ide i do crne). Pored ovog tipa, koji je najbolјi i najbrojniji, postoji i tip crne ili crvenkastosmeđe cigaje, sa crnoam ili crvenmastosmeđom vunom Kao i dlakom na glavi i nogama. Oštri tip ima grublјu vunu i postepeno nestaje. Sem toga ima (većinom u Sremu) i cipaja da belom gladom ili belim pepljasta po glavi po komad, kao i sa šarenom vunom. Često se sreću grla kod kojih je trbuh potpuno ili delimičvo obrastao dlakom umesto vunom,. usled čega ovakva grla daju manje vune. Isto tako česta pojava je veći ili manji procenat crnih vlakana u inače beloj vuni (,,seda vuna”).
Jagnjad digaje u većini slučajeva imaju pri jagnjenju vunu sive boje koja postepeno da starsošću jagnjeta prelazi u prlјavobelu. Oni paganjci koji imaju sasvim drnu vunu ostaju i kasnije dani. Jagnjad imaju prvih dana kovrdžavu vunu, koja se posde deoenak dana ispravi.
U pogledu produktivnosti cigaja je ovca kombinovanih svojstava jer služi za proizvodnju vune, meka i mleka. Runo kod cigaje je poluzatvoreno, a ide i do zatvorenog. Prosečan prinos Henpiane vune iznosi kod ženskih grla oko 2, a kod muških 3 kg. Međutim, ima stada u kojima prosečan prinos neprane vune iznosi 4,2 kg, a pojedina grla daju do 9,5 kg (Državno polјoprivredno dobro „Proleter” u Čoki). Prosečna finoća. vune kod bolјih zapada kreće se oko 32, a kod lošijih oko 36 mikrona, tj. stada u sortiment. Duži-na pramenova iznosi oko 11, a pojedinih vlakana 13,5 cm. Randman vune iznosi oko 45%. Gojaznost je kod cigaje prilično dobra. Naročito ukusno meso daju škopci. Randman mesa iznosi oko 50%. Mlečnost dosta varira. Najmlečnija je takozvana somborska cigaja, od čijeg se mleka izrađuje poznati somborski sir. Prosečna godišnja mlečnost iznosi u bolјim zapatima oko 50 kg mleka, pored onog što jagnje posisa.
Plodnost cigaje je zadovolј1avaj,uća; na 100 ovaca dobija se prosečno oko 120 jagnjadi. Ona je prilično ranostasna.i sa iavršenom ½ godinom starosti redovno počinje da se upotreblјava za priplod. Jedno od dragocenih svojstava i za ovce je njena izvanredna otpornost, dobro zdravlјe, prilična skromnost u pogledu ishrane nj nege i odlična mogućnost prilagođavanja prilikama u kojima živi. Snažne je konstitucije.
Cigaja je N1ajkrupnij|a i najproduktivnija domaća ovca. Ona spada u grupu ovaca sa izrazito kombinovanim svojstvima: vuna, meso i mleko. Blagodareći njenim nadžedenim dobrim svojstvima, rejon njenog pajenja može osetno da se proširi i na ove parenje iz rejone u severnom delu Srbije i Bosne gde se ona već voelednjih desetak, godina postepeno širi. Iz ovih razloga ona zaslužuje posebnu pažnju.
Najbolјi zapati cigaje su u Severnom Banatu, Bačkoj i okolini Osijeka. Od ukupnog broja ovaca u našoj zemlјi na cigaju otpada oko 6%.
Jezersko-solčavska ovca
Ova ovca gaji se isklјučivo na teritoriji N. R. Slovenije. Ime je dobila prema susednim vaselјima: Solčnavi i Jezerskom, u Kamničkim Alpima, u kojima se nalaze najbolјi zapati ove rase. Postala je ukrštavanjem stare domaće slovenačke ovce sa berpam1aškom (koja se gaji u Austriji) i paduanskom (koja se gaji u Lombardiji, Severna Italija), a verovatno u manjoj meri i sa merino-rasom koja je uvožena iz Španije.
Jezersko-solčavska ovda je dosta krupva: odrasla ženska grla teže oko 55, a muška oko 75 kg. Nјene glavne karakteristike su: prilično dupa i uska glava sa karakterističnim ispupčenim profilom u nosnom delu; mušma i ženeka grla su bez rogova; uši su im duge i oborene; trup je srednje dug i prosečno nizak, sa prilično dubokim, ali uskim grudnim košem; prosečna visina grebena iznosi ovo 66 cm, leđa i slabine su ravne, čvrste i široke; karlida je dobro razvijena, a noge čvrste i prilično visoke, radi čega grla izgledaju dosta visoka. Papdi su vrlo čvrsti i svetložute (do tamnožute) boje. Rep je dug i vrh dostiže ispod skočnih zglobova. Jez1ersko-solčavska ovca je snažne konstitucije izvanredno otporna (sl. 24). Obrasla je retkom, belom, srednje finom vunom, a po glavi, ušima i nogama kratkom belom dlakom, dok oko očiju može da ima crne kolutove, da na licu crne pege. Retko se javlјaju grla sa crnom ili smeđom vunom; ona uvek imaju bele -pege na pojedinim delovima tela.
Sl. 24. Jezeromonsolčavsma rasa
Izostavljeno iz prikaza
U pogledu produktivnosti jezersko-solčavska ovca je kombinovanih svojstava: daje vunu, meso i mleko. Prosečan prinos neprane vune je kod ovaca oko 2, a kod ovnova oko 3 kg. Uobičajena jednokratna striža u istoj godini, usled čega vuna ostaje kratka. Runo je poluzatvoreno i sastoji se iz priličvo jednorodnih vlakana po deblјini, koja su slabo valovita, ali imaju dobar sjaj. Prosečna finoća vune kod bolјih zapata iznosi oko 31 mikron, a kod lošijih ide čak i do 40 mikrona, što znači da spada u oortimente S i D. Vuna je dosta čista i šen randman iznosi oko 60%. Jezersko-solčavska ovca je dosta dobrih tovnih sposobnosti jer se njena jagnjad doeta brzo razvijaju i tove, što važi i za odrasla grla. Meso je ukusno. U pogledu mlečnosti ovn ovca je dosta slaba, Prilično je plodna i kod bolјih zaoata se od 100 ovaca dobija i do 150 jagnjadi. Za priplod počinje da se upotreblјava ea pavršetkom godine i po, a česgo i sa 10—12 meseci starosti. Izvanredno je otporna i dobro prilagođena uslovima pod kojima živi.
Od ukupnog broja ovaca u našoj zemlјi na jezersko-solčavsku ovcu otpada svega oko 1%.
Primorske rude ovaca
U nekim krajevima našeg Primorja gaje se ovde koje se odlikuju dosta finom, odnosno polumerino vunom. Smatra se da su one postale u toku XVIII i XIX veka od domaćih gruborunih pramenki koje su gajene u tom području i merino-ovnova koje su iz raznih zemalјa donosili tamošnji mornari i Francuzi, kada su vladali tim krajevima. Od njih su najpoznatije dubrovačka. i paška ovca.
Dubrovačka ovca, Koja je poznata pod imenom „dubrovačka ruda”, gaji se uglavnom na u glavnom pojasu pored mora, počev od Stona pa do Herceg-Novog, i na ostrvima Šipanu, Lopudu i Koločepu, tj. pretežno na teritoriji dubrovačkog sreza.
To je srednje krupna ovca: ženska grla teže oko 35, a muška oko 45 kg (sl. 25). Obrasla je dosta finom i gustom (polumerino), ali prilično kratkom belom vunom, dok je neznatan procenat grla obrastao crnom vunom. Često imaju slabo obrastao trbuh. Prosečan prinos neprane vune kreće se oko PA kg. Finoća vune iznosi oko 28 mikrona, tj. vuna spadau sortiment B, dok prosečan randman iznosi oko 50%.
Sl. 25. Dubrovački rudi soj
Izostavljeno iz prikaza
Muška i ženska grla su bez rogova, da glava im je nešto ispupčena u novom delu. Ova ovuda je prilično plodna. Ima slučajeva da se bolјe ovce svake druge godine jagnje dvaput godišnje, a pripuštaju se već sa navršetkom godine dana starosti. Mlečnost im je dosta dobra, a laktacija traje često 7—8 meseci.
Paška ovca nazvana je po ostrvu Pagu, na kome se uglavnom gaji. To je dosta sitna ovci, teška prosečno oko 25 kg, ali dosta skladno građena (sl. 26). Ženska grla su bez rogova, dok muška imaju dosta jake i spiralno uvijene rogove. Paška ovca obrasla je dosta gustom i belom polumerino-vunom, da po nogama ispod skočnih zglobova i po glavi belom dlakom. Neznatan broj ovaca obraetao je vunom u boji. Ova ovca daje prosečno 0,750—1 kg nenrane vune koja spada u sortiment V. Prosečna finoća izvosi oko 28 mikrona. Vuna je dosta čista i prosečni raddman iznosi oko 50%.
Pašna ovca je vrlo skromna i otporna. Ona ima suve i jake noge sa čvrstim papcima, tako da se vrlo spretno kreće po kamenjarima, gde, blagodareći šilјastoj njuški, uspeva da nađe najnužncju hranu. Mlečnosti i gojaznosti je dosta slabe. Od njenog mleva izrađuje se poznati paški sir.
Sl. 26. Paški soj
Izostavljeno iz prikaza
Dubrovačkoj i paškoj ovci slične su u pogledu vune veprinačka ovca, koja se gaji u okolini Opatije, n ruda ovca, koja se gaji u Crnogorskom Primorju.
Pramenke
U ovu grupu ubrajamo sve primitivne domaće sojeve ovaca. sa polugrubom i grubom vunom i malim prinooom vune koji se gaje uglavnom u planinskim krajevima. Sve ove ovce imaju zajednički naziv „pramenke”, koji su dobile po tome što u većini slučajeva imaju otvoreno runo, tako da su pojedini pramenovi jasno vidlјivi; kod sojeva sa izrazito grubom vunom oni su dugi i bičasti. Od ukupnog broja ovaca u našoj zemlјi više od 90% spada u ovu grupu. Vuna kod pramenki je mešana i sastoji se iz puha, prelaznih i oejastih vlakana. Procenat pojedinih vrsti vlakana znatno varira kod pojedinih sojeva, a od njihove veće ili manje zastuplјenosti zavisi i kvalitet vune. Tako procenat osjastih vlakana može kod vrlo grube vune iznzoiti i do 70%. Dužina vune isto tako znatno varira i dostiže kod sojeva sa najgrublјom vunom i preko 30 cm za godinu dana porasta.
Prema dužini repa sve pramenke delimo na dugorepe, kod kojih je rep sa 13—24 repna pršlzeva i dostiže ispod skočnih zglobova, i kratkorepe, kod kojih rep ima do 13 repnih pršlјenova i ne dostiže do skočnih zglobova. Između jednih i drugih postoji izvesna r1azjlika i u građi lubanjeSmatra se da kratkorepe pramenke vode poreklo od evropskog muflona, a dugorepe od arkara. Međutim, u toku vremeva došlo je do međusobnog mešanj1a tako da se danas teško mogu uvek razlikovati jedne od drugih. Tipični pretstavnik dugorepih oBiaua je sjenička, a kratkorepih šarplaninsk1a i beloglava metohiska (bardoka) ORH,a.
Pojedini sojevi pramenki dobili su nazive prema glavnom naselјu, planini, reci ili području u kome se gaje. Oni se međusobno više ili manje razlikuju kako vo spolјašnjem izgledu tako i po produktivnim svojstvima, a naročito po kvalitetu vune. Po tome možemo da podelimo sve naše pramenke na dve grupe: pramenke sa rudom i pramenke sa grubom vunom.
Pramenke sa rudom vunom
U ovu grupu ubrajamo one ozjeve pramenki koji imaju prilično dobru vunu, tj. vunu koja se sastoji pretežno od prelaznih vlakana, dok grubih osjastih vlakani ima često vrlo malo, naročito kod bolјih grla. Nјihova runa su poluzatvoreva, a vuna je znatno kraća nego kod tipičnih gruborunih pramevki. Ovde spadaju: sjenički, ovrlјiški, ozčepolјski i šarplaninski soj. Ova četiri soja pramenki su za nas od velikog značaja.
Sjenički ili pešterski soj
Ova ovca dobila je ime po Sjeničkoj, odnosno Pešterskoj visoravni, gde je stvorzna i gde se nalaze njeni najbolјi primerci. Nјeno uže uzgojno područje je sjenički srez sa susednim delovima graničnih srezova. Pored topa gaji se u manjem broju u Zapadnoj Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, i to uglavnom na državnim polјoprivrednim dobrima.
Postala je u toku dužeg vremena od tamošnje pramenke, blagodareći bolјoj ishrani i nezi koje su joj obezbeđivali tamošnji odgajivači. Nije isklјučeno da su u njenom stvaranju učestvovale i neke azijske ovce sa bolјom vunom koje su, prema nekim predanjima, donosili Turci za vreme svoje dugogodišnje vladavine na Balkanu.
Sjenička ovca je prilično krupna: ženska grlga.teže oko 45, a muška oko 60 kg, ali dobro utovlјeni škopci mogu imati i do 100 i više kilogram1a. GlaE|a im je srednje veličine i kod ovnova nezkatno ispupčena u nosnom delu. Muška grla imaju velike rogove u obliku razv.učene spirale, ia ređe su bez rogova, dok su žensna grla bez rogova, a retko imaju male rogove ili samo rudimente. Uši su im srednje veli- čine i vodoravno položene. Trup je prilično dupačak, ali obično plitak i uzan. Visina grebena iznosikod ženskih grla oko 65, a kod muških oko 70 cm. Leđna linija je obično neravna. Noge su im dosta tankze, suve, jake i prilično duge, pako da ovde izgledaju visokonoge. Papci ou neobično čvrsti i pigmentirani (sl. 27).
Sjenička ovda je obrasla belom vunom, a po glavi i nogama (a često i lo donjem delu vrata i trbuhu) kratkom dlakom bele boje sa karakterističnim većim ili manjim tamnim ili crnim kolutovim1a oko očiju, crnom ili tamnom njuškom, i ušima koje su potpuno ili samo delimično tamne ili crne (kaluše). Često se javlјaju grla sa potpuno belom glavom i ušima (belјuše), ili sa nepravilnim tamnim ili crnim pegama, prskanim kopama i većim ili manjim pegama na trbuhu, a naročitho između prednjih nogu i oko korena repa. Vrlo retko se javlјaju grla sa šarenom ili tamnom vunom. Runo je poluzatvoreno, na vuna u većini slučajeva prilično retka.
Sl. 27. Ovan sjeničkog soja (ostrižen)
Izostavljeno iz prikaza
Sjenička ovca je kombino1vanih svojetav1a jer daje: vunu, mleko i meso. Prosečan prinos neprane vune kreće se kod ženskih grla oko 1,4, a kod bolјih ovnova oko 2 kg. Vuna je srednje dužine; prosečna dužina vlakna iznosi oko 12 cm. Prosečna finoća vune kreće se oko 38 mikrona, što znači da opada u sortimente S i D. Vuna je čista i prosečni r1andman se kreće oko 70%, a može ići .kod pojedinih grla i preko 80%. Sjenička ovca je srednje mlečnoeti i daje prooečno oko 30 kg mleka u toku laktacije, pored onog što jagnje posisao. Od njenog mleka izrađuje se poznati sjenički sir. U pogledu prinosa i kvaliteta vune i mlečnosti postoji znatna razlika između pojedinih zapata. Ofea se ovca prilično dobro tovi i daje vrlo ukusno meso. Naročito ukusno meso daju jagnjad i škopci.
Sjenička ovca je prilično plodna. Od 100 ovaca dobija se oko 120 jagnjadi. Za priplod počinje da se upotreblјava sa navršetkom godine i po starosti, ali ima slučajeva kada se upotreblјava i pre navršetka godine starosti. Izvanredno je otporna, skrogana i izdržlјiva, ,i odlično prilagođena uslovima koji vladaju u planinskim krajevima. Većinom čitavu godinu provodi napolјu, najčešće bez krova, a pod krovom je samo nekoliko dana, i to za vreme i posle jagnjenja. Naviknuta je da zimi razgrće sneg nogama i njuškom i da traži travu pod snegom. Može dugo da pešači, dobro se 1aklim1atizira, ali u ravnicama lako strada od raznih parazitnih i drugih obolјenja.
Najveći nedostatak ove ovce je slaba obraslost i prilično retka vuna. Znatan broj grla ima trbuh i donji deo vrata obrasle kratkom dlakom umesto vunom. Ovo je naročito slučaj kod starijih. ovaca koje se redovno jagnje. Usled toga je prosečan prinos vune kod ove ovce dosta nizak. Ovaj nedostatak može se otkloniti kod potomstva ako se sa priplod biraju dobro obraela grla ili ako se slabo obrasle ovce ukrštaju sa plemenitim ovnovima merino. ili koridal rase.
Sjenička ovca uticala je na stvaranje današnjih tipova ovaca koje se gaje u susednim srezovima Srbije i Crne Gore, a koje su na izgled više-manje slične sa sjeničkom. Sa pajenje sjeničke ovce predviđen je vrlo veliki rejon koji obuhvata gotovo sve naše zapadne planinske krajeve. Ova ovca gaji se na većem broju. državnih dobara (Sjenici, Partizanskim Vodama na Zlatiboru, Han Pijesku, Gospiću, Gackom, Kalinoviku, Nikšiću, Koritima, Plevlјu i drugim).
Svrlјiški ili gulijanski soj
Svrlјišia ovca je dobila ime po Svrlјigu, sreskom mestu svog uzgojnog područja, odnosno po Gulijanskoj planini, koja se nalazi nedaleko od ovog mesta. Gaji se uglavnom u svrlјiškom i ousednim srezovima, ali je rasprostranjena u manjem broju i po većini drugih srezova Istočne Srbije.
O postanku svrlјiškog soja nema pisanih podapaka, ali se pretiostavlјa da ovaj. soj potiče od stare domaće pramenke, koju su stanovnici ovog kraja gajili od P1amtiveka. Nije isklјučeno da su i u njenom stvaranju učestvovale aziske ovce sa bolјom vunom.
Svrlјiška ovca je prilično sitna, sitnija od sjeničke; ženska grla teže oko 36, a muška oko 45 kg. Međutim, pojedini dobro1 razvijeni . ovnovi mogu težiti i 90 kg (sl. 28). Ova ovca ima glavu srednje veličine: muška grla su većinom sa jakim i spiralno uvijenim rogovima, da ređe bez njih, dok su ženska bez porođa, a samo izuzetno sa malim rogovima. Trup im je prilično dugačak i dubok, ali uzan i nasađen na dosta kratkim i jakim nogama, usled čepa su vrlo niska: visina grebena ženskih grla iznosi oko 60 em, sa muških oko 62 cm; leđa su im obično neravna i uzana.
Svrlјiška ovca je obraela dosta gustom, prlјavobelom i prilično finom vunom. 3ia razliiu od ostalih pramenki kod nje su teme glave, gornji deo čela i donji deo. obraza obrasli vunom, tako da su samo donji deo čela, nos i gornji deo obraza obrasli kratkom dlakom, koja je najčešće tamnoblede boje sa sitnim belim pegama. Uši i noge ispod kolena i skočnih zglobova obrasle su kratkom dlakom bele boje, ili mepianom bedam i tampobledom.
Svrlјiška ovca je kombinovanih svojstava jer daje: vunu, mleko i meso. Prosečan prinos nepraie vune iznosi kod ženskih grla 1,5, a kod bolјih muških oko kg. Pojedini izvanredni ovnovi mogu dati i do 6 kg neprane vune. Dužina vlakna iznosi oko 12 cm, a prosečna finoća 36 mikrona, što znači da skada u sortimente C i D. Vuna je prilično prijava i randman iznosi oko 55%. U pogledu mlečnosti ova ovca je slabija od sjeničke i daje prosečno u toku laktacije oko 25 kg mleka, ne računajući količinu koju nošenja jagnje. Prilično je plodni a i na -priplod se počinje upotreblјav1ati sa navršetkom godine i po starosti. Nјeno meso je dobro i ukusno, naročito od jaganjaca. Otporna je i skromna, i lako se prilagođava uslovima nove sredine, te se dobro održava u planinskim krajevima N. R. Bosne i Hercegovine i N. R. Crne Gore, gde je doneta u manjem broju posle oslobođenja da bi se obnovilo nastradalo ovčarstvo u ovim republikama. Poslednjih dvadesetak godina počela se širiti po čitavoj Istočnoj Srbiji, počev od Pirota pa do Dunava.
Sl. 28. Ovan svrlјiškog soja (težina 90 kg; prinos neprane vune 6 kg)
Izostavljeno iz prikaza
Nјena najveća mana je dosta mala živa mera, usled čega i prinoe vune nije z;adovolј1av1ajući, a mlečnost je nisma. Ovo je svakako posledica čudne ishrane, naročito zimske, zbog čega grla zakržlјaju još dok su mlada. Međutim, u.ovom pogledu postoje osetne razlike između raznih etapa, jer se pojedini zapati bolјih odgajivapa znatno ističu iznad ostalih. Radi otklanjanja postojećih nedostataka ovog soja osnovana je u Svrlјigu pre 15 godina ovčarska selekciona stanica, koja sada radi kao sretska ovčarska farma.
Ovčepolјski soj
Ova ovca dobila je ime po Ovčem Polјu u N. R. Mvkedoniji. Uglavnom se gaji u ovčepolјskom i susednim srezovima istočno od Vardara. O njenom postanku nemamo pisanih podataka, ali se pretpostavlјa da je postala na sličan način kao sjenička i svrlјiška.
Ovčepolјska ovca je srednje krupnoće: ženska grla teže oko 40, a muška oko 50 kg, ali kod bolјih zapata ima i znatno težih grla,. U pogledu razvijenosti, veličine i oblika glave, i rogatosti ona vrlo mnogo liči na sjeničku ovcu, od koje je vešto malo niža. Visina grebena kod ženskih grla iznosi 60, a kod muških 68 cm. Grudni koš je dosta plitak i uzan. Trup im je srednje dužine, a leđa obično neravna i uzana; noge su nešto kraće nego kod sjeničke ovce (sl. 29).
Sl. 29. Ovčepolјski soj
Izostavljeno iz prikaza
Ova ovca je obrasla belom, a ređe crnom i s-urom vunom, dok su joj glava i noge ispod kolena i skočnih zglobova obrasle kratkom dlakom crne i bele boje. Ovčepolјska ovca ima na glavi karakteristične tamnosmeđe ili crne pege, koje se protežu sa strane, počev od korena ušiju, pa do gubice, dok se po sredini čela i nosnog dela proteže bela pega. Grla kod kojih su pege sa strane crne boje odgajivači zovu „kaleši”, a ona kod kojih su svetle ili tamnosmeđe boje kao „karabaši”. No raspored boja na glavi može biti i drukčiji. Ima grla koja su po raeporedu boja jako slična sjeničvoj ovci. Uši su im crne ili smeđe boje, i vodoravne. Noge su im najčešće obraele belom, a ređe belom i tamnomrkom dlakom koji može da ide i do crne.
U pogledu produktivnih svojstav|a ovčepolјska ovca je dosta slična sjeničkoj. Prosečan prinos neprane vune iznosi 1,5, a kod ovnova 2 kg. Finoća vune proeečno iznosi 38 mikrona, što znači da spada u sortimente S i D. Randman vune iznosi oko 55%. Prosečna mlečnost je oko 25 litara, pored mleka koje posisa jagnje. No u pogledu prinosa i kvaliteta vune kao i u pogledu mlečnosti postoji znatna razlika između pojedinih zapata. Plodnost je zadozalјav:ajuć1a, a vreme stasavanj1a za priplod je kaokod dva prethodna soja.
Ovčepolјska ovca je skromna i otporna, zbog čega se dobro prilagođava i novim uslovima sredine. Nјeni nedostaci su dosta slaba obraslost i retka vuna, kao i zvatin broj grla sa crnom ili surom vunom, što je često posledica ukrštanja sa karakačanskim ovcama. Ovaj soj ovaca od velikog je značaja za istočni de.o N. R. Makedonije, gde se uglavnom sada i gaji.
Ovčepolјskoj ovci je po izgledu vrlo slična kumanovska ovca, koja se gaji u kumanovskom srezu, a koja je ustvari postala od ovčepolјske ovce i domaće pramenke. Ona ima nešto grublјu vunu nego ovčepolјsma. Nјoj je sličva i bitolјska ovca, koja je nešto krupnija, a rasprostranjena je u Pelagoniji.
Šarplaninski soj
Šarplaninska ovca dobila je ime po Šar-Planini, na čijim prostranim pašnjacima provodi čitavo leto. Paji se u čitavom zapadnom delu N. R. Makedonije i u južnim srezovima Kosmeta. Ni o njenom postanku nemamo pioanih podataka.
Dosta je sitna, sitnija od prethodne tri: ženska grla teže prosečno oko 30, a muška oko 40 kg. Ima telo dosna harmonično građeno; glava joj je dosta mala. Muška grla imaju srednje jake rogove, dok su ženska bez rogova; trup im je dosta kratak, plinak i uzan; visina grebena kod ženskih grla iznosi oko 55 cm, da kod muških oko 63 cm; leđa linija je obično neravna; noge su tanke, srednje duge i vrlo jake, sa izvanredno čvrstim papcima, blagodareći čemu mogu dugo da pešače. Rep je kratak jer ima samo 13 pršlјenova, a njegov vrh ne dopire do skočnih zglobova. Prem1a tome, ova ovca spada u grupu kratkorepih pramenki.
Obrasla je čistom belom vunom ko-ja je prilično gusta, dok su joj glava, uši i noge obrasle kratkom prlјavobelom dlakom. Uši su joj dosta male i vodoravne (sl. 30).
Šarplaninska ovca je kombinovanih svojstava. Ženska grla daju prosečno oko 1,250, a muška oko 1,5 kg neprane vune. Prooečna finoća iznosi 37 mikrona, što znači da spada u sortimente C i D. Međutim, u ovom pogledu postoji osetna razlika između pojedinih rasa. Vuna je vrlo čista i randman se kreće ogao 65%. Prosečna mlečnost iznosi oko 25 kg, pored mleka koje posisa jagnje. Od mleka se izrađuje poznati šarplaninski kačkavalј i beli sir. Meso šarplaninske ovce je vrlo ukupno, naročito jagnjeće.
Ova ovca je izvanredno otporna i izdržlјiva, i u ovom pogledu stoji ispred navedena tri ooja. Vrlo je plašlјiva i živahva. Dobro se prilagođ|ava novim uslovima života. Najbolјi zatvati ovog soja nalaze se u okolini Galičnika, zbog čega neki smatraju galičnnčku ovcu kao poseban soj, što ova ustvari nije. Šarplaninski soj OBiana je vrlo važan za N. R. Makedoniju i Kosmet. Predviđeno je da se ovaj soj gaji u čitavom delu Makedonije desno od Vardara, i u južnim srezovima Kosmeta. Nјeni nedostaci su mala živi mera i slab prinos vune i mleka. Ova svojstva mogu osetno da se pobolјšaju bolјom zimskom ishranom i selekcijom.
Sl. 30. Ovan šarplaninskog soja
Izostavljeno iz prikaza
Pramenke sa grubom vunom
U ovu grupu ubrajamo sve ostale sojeve pramenki koji imaju uglavnom grubu vunu, tj. vunu koja se sastoji pretežno iz grubih osjastih vlakana (čiji procenat može ići do 70%), a manjim delom iz puha i prelaznih vlakana. Ovce iz ove grupe se međusobno prilično razlikuju u pogledu vune. Većina ih ima otvoreno runo koje se sastoji iz dugih bičastih pramenova. Kod njih je vuna duža nego kod sojeva prve grupe. Od sojeva koje ubrajamo u ovu grupu vajpoznatiji su: krivovirski, lipski, pirotski, kosovski, bardoka, stogoš, pivski, marakačanski, privorski, kupreški, lički, primorski i dr. U pogledu produktivnosti svi ovi sojevi spadaju u grupu ovaca sa kombinovanim svojstvima, jer daju: vunu, meso i mleko. Neki od njih nisu još dovolјno proučeni.
Krivovirski soj
Ova ovca je dobila ime po selu Krivi Vir (u bolјevačkom srezu), gde se uglavnom paji. Pored bolјevačkog sreza gaji se u većem ili manjem broju i po svima susednim srezovim!a. Prilično je sitna: ženska grla teže oko 35, ia mušma oko 45 kg. Telo im je prilično harmonično građeno. Muška grla imaju dosta jake rogoae uvijene u obliku spirale, dok su ženska bez rogova (sl. 31). Krivovirska ovca je obrasla prlјavobelom vunom, dok su joj glava i noge ispod skočnih zglobova i kolena obrasle kratkom žućka&tom dlakom. Često se javljaju grla koja imaju vunu smeđe boje. Prosečan prinos neprane vune je kao i kod ostalih pramenki oko 1,5 kg kod ženekih, sa oko 2 kg kod muških grla. Vuna je dosta gruba i u ovom pogledu postoji znatna razlika između pojedinih zapata. Prosečna finoća kreće se oko 40 mikrona i više, ali ima pojedinih grla čija je vuna i nešto finija. Vuna ove ovce spada uglavnom u sortiment D. Izgleda da je ova ovca imala ranije finiju vunu. Prosečna dužina vlakna je oko 15 cm, ia randman iznosi oko 60%. U pogledu mlečnosti i plodnosti slična je svrlјiškoj ovci, koja je postepeno potiskuje zbog bolјe obraslosti i kvalitetnije vune. Predviđeno je da se ova ovca oplemeni sa merino-ovnšima, na čemu se poslednjih godina već radi.
Sl. 31. Ovan krivovirskog soja
Izostavljeno iz prikaza
Lipski soj
Lipska ovca dobila je ime po selu Lipe, koje se kalazi nedaleko od Smedereva, a u kome se od njenog mleka izrađuje poznati lipski sir. Oka se uglavnom gaji u okolini Velikog Gradišta, Požarevda, Petrovca na Mlavi, Velike Plane, Smedereva, Grocke i Mladenovca. Poslednjih desetak godina potiskuje je cigaja.
U pogledu razvijenostp lipska1 ovca spada u grupu srednje razvijenih pramenki. Ona je nešto malo krupnija od krivovirske ovce. Muška grla imaju dosta jake rogove, dok su ženska bez ropova ili imaju samo rudimente. Obrasla je dosta grubom i dugom belom ili smeđom vunom Kojia ide i do crne, dok su joj glava i noge obrasle crnom dlakom, po čemu donekle liči aa cigaju. Međutim, njena glava, a naročito noge mogu da budu delimično obrasle i dlakom bele boje (sl. 32).
Lipska ovca daje oko 1,5 kg prosečno grube vune. Prosečna finoća njeve vune iznosi oko 42 mikrona, što znači da spada u sortiment D. Dužina vlakna iznosi preko 20 cm. Randman vune iznosi oko 55%. Lipska ovca je priličnomlečna. Planom se predvidi da se ovaj soj upotrebom dobrih priplodnjaka cigaja rase postepeno formira, odnosno oplemeni.
Sl. 32. Lipaki soj
Izostavljeno iz prikaza
Pirotski soj
Ova ovca nazvana je po varoši Pirotu, u čijoj se okolini uglavnom gaji. To je jedna od najsitnijih ovaca u N. R. Srbiji: ovce teže oko 25, a ovnovi oko 35 kg. Grla iz ravničarskih krajeva su teža nego ona iz planinskih, koja su često vrlo sitna. Pirotsk1a ovca obrasla je belom vunom, ali ima znatan broj grla koja su obrasla crnom ili smeđom vunom, dok su im glava i noge obrasle belom, crnom, smeđom ili žućkastom dlakom, a najčešće mešavinom jedne ili više navedenih boja.
Prinos vune je dosta mali i kreće se oko 1,250 kg, ia. kod sitnijih planinskih grla oko 1 kg, a često i manje. Kvaliteg vune znatno varira. Ima bolјih zapata koji daju priličvo dobru vunu, no njih je malo, dok većiva daje dosta grubu vunu čija je prosečna finoća iznad 40 mikrona. Vandman vune kreće se oko 60%: vuna iz planinskih krajeva ima nešto veći, a iz ravničarskih manji pia-ndman od navedenog. Ova^ovca je obzirom na težinu prilično mlečna, naročito bolјi .zapati čiji sopstvenici obraćaju pažnju na mlečnost. Od njenog mleka izrađuje se poznati pirotski kačkavalj. U posladnje vreme potiskuje je i zamenjuje svrliška ovca zbog topa što se za priplod sve više upotreblјavaju svrlјiški ovnovi. Planira se da se ona postepeno pobolјša i zameni svrlјiškom ovdom.
Kosovska ovca
Gaji se uglavnom na području Kosova Polјa, po kome je i dobila ime. Prilično je krupna. Ženska grla teže oko 40, a muiša oko 45 kg. Ženska grla su uvek bez rogova, dok muška ređe imaju male rogove. Kosovska ovca je obrasla belom, dosta grubom vunom, dok su joj glava, početak vrata i noge obrasli kratkom crnom dlakom. Ređe se javljaju grla sa šarenom glavom i nogama. Ova ovca po izgledu i razvijenosti dosta liči na lipsku ovcu, od koje ima nešto malo bolјu vunu.
Prosečan prinoe neirane vune iznosi oko 1,5 kg. Finoća vune kreće se oko 41 mikrona. Randman vune je oko 55%. Pošto ova ovca nije od većeg značaja postoji namera da se oplemeni upotrebom merinoovnova.
Beloglava metohiska ili bardoka-ovca
Ova ovca se zove još i rugovska po planini Rugova u čijem se podnožju takođe paji. Uglavvom se raji u Metohiji (u pećk01m srezu i okoliš). Spada u slabije razvijene pramenke: žensna grla teže oko 30, a muška > oko 40 kg. Muška grla su većinom bez rogova ili imaju slabije razvijene rogove, dok ih ženska grla uopšte nemaj.u. Ova ovca ima kratak rep i prema tome spada u grupu kratkorepih pramenki. Obrasla je belom, vrlo grubom vunom, dok su joj glava i noge obrasle kratkom belom dlakom. Teme i gornji deo čela obrasli su vunom, tako da ima ćubu (kapuru). Runo je poluotvoreno, a pramenovi šilјasti (sl. 33).
Sl. 33. Bardaža (beloglava metsnhiska ovca)
Izostavljeno iz prikaza
Prosečan prinos neprane vune kreće se oko 1,5, a kod bolјih grla oko 2 kg. Vuna je vrlo gruba i njena prosečna finoća iznosi oko 43 mikrona. Vuna se aastoji pretežvo iz grubih osjastih vlakana i manjeg procenta puha i prrlaznih vlašna. Randman vune kreće se oko 65%. Bardoka se odlikuje velikom mlečnošću koja kod velikih grla, prema još nedovolјno proverenim podacima, izvosi čak i do 200 litara u toku laktacije, koja traje oko 7 meseci. Ima pojedinih grla koja daju po 2 litra mleka na dan, a isto tako grla koja daju mleko neprekidno u toku cele godine. Zbog ovog svojstva postoji namera da se ona zadrži, dok se detalјno ne prouči, uglavnom u područj.u u kome se oada gaji. Istovremeno se vrše ogledi da se ona oplemevi sa istočnofrizisknjm 0(v»ovima. Dosta je slabe plodnosti jer se retko blizni. Prilično je osetlјiva i teško podvosi oštru planinsku zimu, zbog čega obično zimuje u metohiskoj ravnici.
Stogoš, rackulјa ili stepska ovca
Ova ovca se paji gotovo isklјučivo u jugoistočnom delu Banata, i to uglavnom va području živog peska. To je vrlo primitivna, dosta sitna i izvanredno otcorna ovca. Muška i ženska grla imaju prilično duge rogove koji su okrenuti nagore i uvijeni u zbijenu spiralu. Obrasla je belom, retko smeđom ili crnom, vrlo grubom i dugom vunom (sl. 34). Ruvo je otvoreno, a pramevovi šilјasti. Glava i noge su im obrasle belom, smeđom ili žućkastom dlakom koja može da ide do crne. Dve ili više vavedenih boja mogu biti izmešave u različitim kombinacijama.
Sl. 34. Stogoš (rackulјa)
Izostavljeno iz prikaza
Prosečan prinos neprane vune iznosi oko 1,5 kg. Dužina pramenova kreće se kod vune koja je rasla punu godinu od 20—30 cm. U vuni preovlađuju gruba osjasta vlakna, od kojih većiva ima debeo sržni kanal. Randm1an vune kreće se oko 60%. U pogledu mlečnosti ova ovca je dosta slaba. Iz ovih razloga postoji namera da se ona oplemeni upotrebom merino-ovnova.
Pivski soj
Pivska ovca dobila je ime po reci Pivi (N. R. Crna Gora), u čijem se slivu uglavnom gaji. To je dosta signa ovca, po težini slična pirotskoj. Obrasla je belom, dugom i vrlo grubom vunom. Nјena vuna spada u najgrublјu koja se kod nas proizvodi. Glava i noge su joj obrasle pretežno belom dlakom, no po njima se nalaze tamne ili crne, veće ili manje pege (sl. 7b). Prosečan iznos ošišane vune iznosi oka 1,2.50 kg, a može biti i manji Prosečna finoća kreće se oko 48 mikrona što znači da opvda u sortnmsnt E. Pramenovi su dugi i šilјasti da runo otvoreno. Randman vune kreće se oko 65%.
Sl. 35. Pivoki soj
Izostavljeno iz prikaza
Pivska ovca je izvanredno otporna i prilagođena lošim klimatskim prilikama koje vladaju u ovom području, a sem toga podnosi dobro i slabu zimsku ishranu i negu, što je ovde redovna pojava. Prilično je mlečna prema svojoj težini. Postoji namera da se njeni nedostaci postepeno otklone na taj način što bi se za mrkanje upotreblјavali dobri sjenički grla koje se uporedo. -moraju da se pobolјšaju sadašnja vrlo loša zimska ishrana i nega.
Karakačanski soj
Karakačanska ovca je dobila ime po Karakačanima, koji su -ostaci starih nomada. R|asprostranjena je uglavnom u N. R. Makedoniji. Ona sgtada među sitne ovce: ženska odrasla grla teže oko 20, a muška oko. 30 kg. Ovnovi retko imaju, rogove, dok su ovce bez rogova. Obrasla je smeđom ili crnom grubom vunom, dok ou joj glava i noge obraslr crnom dlakom (sl. 36). Prosečan prinos neprane vune iznosi oko 1,250 kg. Vuna je dosta gruba i epada u sortimvngeD i E. Dužina vlakna 15—20 em. Od njene vuš najčešće se izrađuje ćebad. Mlečnost i tavna svoj grla ove ovce su dosta slaba.
Karakačaneka ovca je neobično skromna, otporna i izdržlјiva. Ova ima tanke, ali vrlo jake noge sa čvrstim papcima, tak-o da može vrlo dugo da pešači i po najlošijem terenu i vremenu. Neobično je skromna u pogledu ishrane i nege. U ovom pogledu skoro nema takmaca.. Postoji namera da se ova ovca -postepeno zameni -ovčenolјskom i šarplaninskom, a delimično oplemeni ovnovima ovih -sojeva i merino-rase.
Sl. 36. Karakačanski soj
Izostavljeno iz prikaza
Privorski, kupreški i travnički soj
Privorska ovca je dobila ime po kraju zvani Pribor, koji se nalazi na izvorištu Vrbasa, odnosno na padinama Vrvnice, u centralnom delu Bo-sne. DBO područje leži na 800—1 200 . m nadmorske visine i bogato je dobrim -pašnjacima i koanicama.
Ova ovca je srednje krupnoće i harmonično građena: bolјa mužna grla teže -oko65, a ženska oko 40 kg. Muška grla imaj-u srednje jake rogove razvijene u sviralu, a .ređe su bez rogova, dok su ženska grla bez rogova ili sa malim rogovima.
Privorska ovca je obrasla grubom i retkom belom vunom, čak i po temenu, dok su joj glava, uši i noge obrasle kratkom dlakom. Na glavi ima tamne ili crne veće ili manje pege, koje idu na strane, počev od ušiju, pa do gubice, dok su joj no-sni i podvilični deo bele boje. No ovaj ra-spored može biti i drukčiji. Po nogama joj se često javlјaju sitne tamne ili crne pege (sl. 37).
Daje malo vune, koja je vrlo gruba; prosečan prinos neprane vune kreće se oko 1,5 kg, a kod ovnova oko 2 kg. Ova ovca je poznata kao dobra mlekulјa.
Kupreška ovca dobila je ime po poznatom Kupreškom. Polјu (u severozapadnom delu Bosne), koje je ustvari visoravan bopata pašnnacima podeonim sia ispašu oiaca. Ova ozca je po izgledu i r1avvijenosti dosta slična privorskoj ovci, ali ima nešto grublјu vunu i daje nešto maše mleka (sl. 38). Ovaj soj ovaca jako je nastradao za vreme okupacije.
Sl. 37. Pribojski soj
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 38. Kupreški soj
Izostavljeno iz prikaza
Travnička (vlašićka) ovca gaji se u okolini Travnika. Zove se još i vlašićka po planini Vlašiću, na čijim pašnjacima provodi leto. Po izgledu i razvijenoeti ona je dospa slična af privorskom ovcom. Obršsla je grubom i dospa^ retkom vunom. Prilično je mlečna i od njenog mleka se izrađuje poznati travnički sir. Najkrupnija grla nalaze se u selu Dubu, ispod Vlašića. Neki stručnjaci ovu ovcu smatraju kao posebni dubski soj (sl. 39).
Lička pramenka
Na području Like paji se sitna pramenka poznata pod imenom lička (sl. 40). To je dosta sitna ovca slabih produktivnih sv10jstava, ali je zato neobično otporna i skromna jer živi pod vrlo nepovolјnim uslovima. Živa težina ove bvce iznosi oko 25 kg, a orinos noprake vune kreće se uglavnom od 1 do 1,250 kg. Nјena vuna spada u sortimente D i E. Ova ovca je dosta slaba u pogledu mlečnosti i tovnosti, ali je zato njeno meso, naročito od jaganjaca, vrlo ukusno. Postoji namera da se ova ovca postepeno pobolјša upotrebom sjeničkih i merino-ovnova.
Sl. 39. Ovan dubskog soja iz okoline Travnika
Izostavljeno iz prikaza
Ličkoj pramenki vrlo su slične pramenke koje se gaje u Hrvatskom Primorju, na Kvarnerskim ostrvima i u Istri, s tom razlikom što su istarske pramenke i one u Hrvatskom Primorju krupnije i mlečnije, a one na Kvarnerskim ostrvima imaju bolјu vunu.
Pored spomenutih sojeva pramenki ima i drugih manje poznatih, koji su više lokššog značaja, kao što su podgorička (odnosno zetska žu)a), koja se gaji u kotlini reke Zete i okolini Titograda, hercegovački sojevi (stolački, patački, podveleški u Hercegovini), balјuša, koja se gaji u đakovičkom srezu (Kosmet), i dr.
Strane rase ovaca koje se gaje kod nas
Od stranih rasa ovaca kod nas je eajviše zastuplјena merinoovca, a u neznatnoj meri virtemberška ovca, hempšir, romni marš, koridal, istočnofriziska ovca, il de frans i karakul.
Merino
Prema istoriskim podacimi, još stari Grci lajili su ovce sa bolјom vuiom, koje su bile poreklom iz Male Azije. Kasnije su se ove ovce proširile i pri Italiji, odnosno Rimskoj Imperiji, a odatle su posle njene propasti prenete u Španiju, gde je od njih, blagodapeći pamošnjoj blagoj klimi i dobroj paši, postala poznata merino-ovca. Ova ovca je davila, zvatnr finiju vunu nego sve druge tada poznate rase ovaca. Pošto je merino-vuna bila vrlo mnogo tražena i skupo plaćena, to je Španija, da bi sačuvala monopolu njenoj proizvodnji, bila zakonom 31abranila svaki izvoz merino ovaca, a prekršaj je kažnjavan smrću. Na ovaj način ona je uspela da vrlo dugo očuva monopol u proizvodnji fine vune. Tek kada je bila pobeđena na bojnom polјu, morala je Španija da sredinom XVIII veka dozvoli izvoz msrino-oaaca, koje su se otada naglo počele širiti prvo po Evropi, a kasnije i van nje. Ove ovce su prvi put uvežene na teritoriju današnje Jugoslavije još 1771 god., i TIO u mesto Mrkopolј u Gorskom Kotaru (N. R. Hrvatska), ali se ove nisu dugo održale. KiacHnje su merino ovce uvozili pojedini veliki iooednici čiji su posedi bili na teritoriji Slavonije i Vojvodine, gde se one i danas laje na nekim državnim dobrima.
Sl. 40. Lički soj
Izostavljeno iz prikaza
Danas se merino-ovca gaji gotov-o po čitavom svetu. Ona je poelužila za stvaranje mnogih novih rasa, -Kiao i za oplemenjav1anje mnogih domaćih gruborunih OBiana.
Još u Španiji, a vasnije i u nekim drugim zemlјama, bili su stvoreni različiti tipovi merina, kao što su: elektoral, negreti, infanpado, eekurijal i rambuje. Od ovih se do danas očuvao jedino tip rambuje, koji je postao u Francuskoj, u mestu Rambujeu kod Pariza, gde i danas postoji zapat ovih ovaca i ovčarska škola. Nešto iasnije je, opet u Francuskoj, ukrštanjem kerina sa engleskim mesnatim rasama ima stvoren merino prekos. Ovo su danas dva najvažni)a tipa merino-rase, koji su se vrlo mnogo proširili i gaje se u velikom broju. U novije doba poetali su i noviji tipovi meriva, koji se međusobno više ili manje razlikuju. Od ovih su najpoznatiji: australiski, novozelandski i amerikanski merino, amerikanski rambuje, sibirski i kaviaski merino, askaniski, sibirski i kavkaski rambuje.
Sl. 41. Ovan marino rase-tip rambuje
Izostavljeno iz prikaza
Glavne karakteristike merino rambuje tipa su: krupna. grla, ovce teže 65—75, da ovnovi 80—100 kg, sa proporcionalno razvijenom glavom, širokim čelom i ružičastobelim naborima na nosu. Ovnovi imaju jake i spiralne rogove, dok su ovce bez rogova. Vrat im je kratak i muskulozan, sa 3—4 duboka nabora kože u vidu đerdana. Grudi su im široke, leđa i slabine ravne i široke, rebra okrugla, krsta duga, ravna i široka, noge jake, kratke i pravilno postavlјene (sl. 41).
Ove ovce su obrasle belom, gustom, finom vunom, i to po celom telu, uklјučivši noge, počev od papaka, i glavu, sve do same njuške. Run,a su aastavlјena iz cilindričnih pramenov1a, a ovi iz finih vunskih. vlakana — runa, i dobro su zatvorena. Dužina vuve gaod jednogodišnjeg rasta iznosi 5—8 cm, a prinos kod ovnova oko 8, a kod ovaca oko 5 kg. Rekordni prinos od 24 kg neprane vune dao jie jedan oBian u Americi. Finoća vune je 4 A do A. Vunska, vlakna ou kod.ove ovce dobro zaštićena masnim znojem, koji u dodiru sa v1azduhom na vrhovima pramenova oksidiše i stvara crnu smolastu masu, tako da vuna spolјa izgleda više tamne boje. Randman vune je niaak i kreće se oko 30—45%. Ovaj tip merina služi prvenstveno za vunu, da onda ima mleko i meso.
Najvažnija odlika merino prekos ovce je izrazita krupnoća — ženska grla teže oko 80, a muška oko 100 kg. Imaju sr1azmerno kratku i široku glavu sa širokim i ispupčenim čelom, debelim i malo grbavim nosem. Ovnovi retko imaju rogove. Vrat imaju kratak, okrugao i jako mesnat. Grudi su im široke, duboke, mesnate; greben, leđa, sapi i krsta su u jednoj horizonpalnoj liniji i široki; butovi mesnati, a noge jake, srazmerno kratke, pravilno tvrdo široko poetavlјene.
Ovce prekos tipa imaju nešto grublјu i ređu vunu nego rambuje tip. Kod njih noge ispod kolena i skočnih zglobova i glava ispod očne linije nisu obrasle vunom, već kratkom dlakom (sl. 42). Dužina vune iznosi 6—9 cm. Runa su zatvorena, ali slabije nego vod rambujea. Prikos vune kod ovaca je oko 4,5 da kod ovnova 6 kg. K.E1alitet vuke je A i V. Randman vune kreće se od 35—45%. Ova ovca odlikuje se brzim rastom i odličnom gojaznošću. Služi prvenstveno za vunu i meso.
Sl. 42. Ovan merino rase-tip prekos
Izostavljeno iz prikaza
U Sovjetskom Savezu naje se nekoliko novih tipova merina, koji su formirani za poslednjih 30 godina. Od njih su najpoznatiji: 1askaniski, kavkaski i sibirski rambuje, i planinski merino.
Askaniski rambuje je postao u Askaniji Nova (Hereonska oblast) od merino-ovaca, koje su tu gajene od ranije, i od amerikanskih rambuje-ovnova kuplјenih u SAD. To su dosta krupne ovce, dobro obrasle gustom i finom vunom po celom telu, počev od papaka pa skoro sve do gubice (sl. 43). Ima pojedinih grla koja teže preko 150 kg i daju do 18 kg neprane vune, čija dužina iznosi do 9 cm.
Kavkaski i sibirski rambuje postali su va Kjavkazu, odnosno u Sibiru, od tamošnjih merino-ovaca i amerikanekih rambuje-ovnova. Krupne su životinje, dobro obrasle finom vunom. Jako su slične askaniskom rambujeu. Najveći prinos neprane vune u iznosu od 21,7 kg dobiven je od jednog kavkaskog rambuje-ovna.
Planinski merino je postao u Asianij|a Nova parenjem askaniskog rambujea oa muflonom. To je srednje krupna ovca (ovnovi teže oko 80,. a ovce oko 62 kg), slabije obrasla nešto grublјom merino-vunom. Prinos neprane vune od ovnova je oko 5, ia ovaca oko 3,5 kg, a randman vune 46,7%. Ova ovca pogodna j e specijalno za iskoriRićavanje VISOKIH planinskih pašnjaka gde vlada surova planinska klima. Izvanredno je otporna i dobro podnosi nepovolјne klimatske uslove na visokim planinama.
Sl. 43. Askaniski rambuje
Izostavljeno iz prikaza
Merino-ovce se u većini slučajeva ne muzu, ali je njihova mlečnost ipik prilična jer jagnjad dok sisaju dosta brzo napreduju. Ima merino zapata u kojima se obraća pažnja na mlečnost i u kojima ovce daju prilične količine mleka.
Kod nas je merino-ovca slabo zastuplјena. Uglavnom se gaji na državnim polјoprivrednim dobrima u Vojvodini i Slavoniji (Belјu, Čoki, Horgošu, Hajdučici, Temerinu i dr.). Naši merino zapiti uglavnom su ostaci mešavina raznih spomenutih starih tipova ove rase. Grla su dosta sitna, usled čega daju prosečno malo (oko 3,5 kg po grlu), ali fine vune, koja je prilično kratka. Finoća naše merino-vune krećese oko 21 mikrona (sortiment AAA), a dužina vlakna je oko 6 cm.
Merino-ovce su plemenite i zato su vrlo osetlјive prema nepovolјnim uslovima ishrane i nege. Iz ovih razloga one mogu uspešno da se gaje samo tamo gde su im obezbeđene dobra ishrana i nega. Ovo važi i za meleze merina sa domaćim ovcama. U pogledu klime najbolјe im odgovara suva klima. No naša novija iskustva pokazuju da one mogu da se gaje u evim krajevima naše zemlјe pod uslovom da im se osiguraju dobar smeštaj i ishrana. Naime, one lako srradaju od prehlade, jer kad pokisnu, usled guste vune teško se suše. Zato za njih treba im1ati natstrešnice pod koje ih treba sklanjati od kiše i nepogode, a u krajevima gde su promene temperature velike i nagle, i tople staje.
Virtemberška ili nemačka oplemenјena ovca
Gaji se uglavnom u Južnoj Nemačkoj, a pored tog u manjem broju -u srednjem delu Nemačke i drugim zemlјama. Postala je u provinciji
Sl. 44. Virtemberška ili nemačka oplemenjena ovca
Izostavljeno iz prikaza
Virtemberg ukrštanjem stdrih virtemberššh domaćih ovaca sa merino-ovnovima donetim iz Francuske i Španije.
Virtemberška ovca je dosta krupaa: odrasli ovnovi leže OKIO 100 kg, ia oece 60—70 kg (sl. 44). Obrasla je gustom, belom i dosta fiiom vunom, a donji deo nogu i glava ispod očne linije obrasli su dlakom. Proseč1an prinos nrprane vuie od ovnova. je 6, a ovaca 4 kg: vuna po finoć« skada u sortimente A i V, dupa je 8—10 cm, sa randmanom od 44%. Virtemberška ovca je otporna, zdrava. i plodna, podesna je za gajenje i pod nepovolјnim klimatskim uslovima. Može uspešno da se gaji na visinama od 1 200 metara. U pogledu ishrane i nege prilično je skromna. Kod nas je doneta za vreme okupacije u severoistočni deo N. R. Hrvatske, gde se pokazala kao dobra. Ova ovca je dobar primer uspešnog oplemenjavanja domaćih gruborušh ovana sa, merino-ovnovima.
Hamšir
To je ovca cia d.usim, vrlo dubohim i širokim grudnim košem, a jakim, prilično kratkim i široko postavlјenim nogama, usled čega je niska. Glava joj je dosta velika, široka, sa ovnujskim profilom, a uši su prilično dupe i debele; vrat je kratak i debeo. Obrasla je belom dosta kratkom i vrlo gustom vunom, sa po glavi, ušima i nogama pamnom, kratkom dlakom (sl. 45). Da je prosečno oko 3,5 kg neprane vune duge 6—9 cm. Ona spada u grupu engleskih ovaca sa kratkom vunom.
Sl. 45. Hamšir
Izostavljeno iz prikaza
Izvanredno brzo raste i dobro se tovi. Pri dobroj ishrani jagšadi i šiležadi može se kod grla starih 1 godinu poetići težina čak i do 90 kg. Odrasla priplodna grla teže: ovnovi oko 95, a ovce oko 70 kg. Mebo je običnog ukusa i dobro proraslo slojevima loja. Ova ovca je plodna i od 100 ovaca dobija se 150—175 jagnjadi.
Ova rasa pokaz1ala se kao odličan oplemenjivač drugih kod koje su slabije obrasle retkom vunom. Do nas je pokazala kao dobra za ukrštanje sa onim rasama koje su slabo obrasle vunom jer se na, taj način dobija potomstvo koje je dobro obraslo gustom vunom. Kod nas se ova ovca paji u manjem broju na državnom dobru „Belјe”.
Hempširu je jako slična rasa šronšir, koja oe.od nje razlikuje po tome što je obrasla i po glavi i nogama kratkom gustom vunom i što ima glavu, uši i noge tamnokestenjaste boje.
Romni marš
To je prilično krupva ovca sa dugim, širokim i dubokim trupom koji je nagrađen na dosta kratkim i široko postavlјenim nogama, tako da ovca izgleda niska (sl. 46). Ima vrlo jake kosti i snažnu konstituciju. To je izvanredna tova rasa jer daje ukusno meso proraslo slojevima loja, i pojedina utovlјena grla teže do 120 kg.
Ova ovca je dobro obrasla po celom telu dugom, ali prosečno retkom vunom žućkaste boje i svilastog cjtaja, sem jednog dela glave i donjih delova nogu, koje su obrasle žućkastobelom dlakom. Prosečna dužina vune kreće se oko 15 cm, a prinos oko 4 kg. Vuna spada u sortiment S. Romni marš spada u grupu engleskih ovaca sa dugom vunom. Nјoj su slične linkoln, kocvol, lajster i ševiot rase ovaca.
Sl. 46. Romni marš
Izostavljeno iz prikaza
Kod nas se naje u manjem broju na državnom dobru ,,Belјe”.
Koridal ovca
Gaji se uglavnom na Novom Zelandu, a u manjoj meri u Južnoj i Severvoj Americi i Južnoj Africi. Postala je na Novom Zelandu ukrštanjem merino-ovaca uglavnom sa engleskom linkoln rasom. Prilično je krupna ovca: ovnovi teže 80, a mogu data dd i do 135 kg, a ovce oko 55 kg. Obr1asla je po čitavom telu, uklјučivši noge i glavu, gustom i prilično finom, dugom vunom (sl. 47). Prosečan prinos neprane vune je kod ovnova oko 6, a kod OBiana 4 kg. Dužina jednogodišnje vune kreće se od 10—15 cm. U pogledu finoće vuna ova ovca spada u sortimeng B/S. Randman iznosi 40—45%.
Kod nas je 1947 i 1948 god. uvezeno dvadesetak grla ove rase i ona se gaje na planinskom dobru Han Pijeaak, gde se vrši ukršpanje ovih ove rase da sjeničkim ovcama koje su obrasle retkom « grubom vunom. “ .
Istočnofriziska ovca
Ova ovca dobila je ime po istočnoj Friziji (severoistočna Nemačka), u kojoj se uglavnom gaji. Osim toga ona se gaji u Holandiji, dok je u ostalim zemlјama retko ima, i to obično u malom broju jer je vrlo osetlјiva i teško se aklimatizuje. Raniji pokušaji da se kod nas gaji završeni su neuspehom. U 1949 god. uvezeno je četrdeset grla u cilјu ukrštaša sa metohiskom beloglavom ovcom.
Sl. 47. Koridal
Izostavljeno iz prikaza
Istočnofriziska ovca je visoka i dugačka, tako da odaje utisak krupne životinje: ovnovi teže oko 100, a ovce oko 80 kg. Ima dosta nežnu glavu sa iarakterističnim ispupčenjem u nosnom delu, jako istaknutim očnim lukovima, i dugim i tankim ušima. Muška i ženska grla su bez rogova. Trup je dugačak; ali dosta plitak i uzan. Noge su tanke i duge, usled čega je prilično visoka. Visina grebena iznosi oko 75 cm. Obrasla je gustom i dosta dugom, čisto belom vunom, dok su joj glava, sve do zagilјka, donji delovi nogu i rep, koji je sasvim kratak, obrasli kratkom i finom dlakom (sl. 48). Nežne je konstitucije i odaje tip mlečne ovce da nežnom i elastičnom kožom i dobro razvijenim vimenom.
U pogledu produktivnosti ona je izrazito mlečna ovca. U ovom pogledu ona nema takm1aca. Nјena prosečna dnevna mlečnost kreće se od 2—5 litara, dok prosečna mlečnost u toku laktacije iznosi 400—600 litara, a ima slučajeva da dostiže i preko 1 000 litara. Rekordna mlečnosg iznosi 1 498 litara. Maenoća mleka kreće se oko 6%. Na drugo mesta dolazi vuna. Prosečni pranos veprane vuve iznosi oko 3,5 kg; vuna je dupa oko 20 cm a finoća je od 30—40 mikrsna, tj. spada u sortimente C i D. Randman vune kreće se oko 65%. Odlikuje se izvanredno visokom plodnošću jer prosečno jagnji 2, često 3, a ima slučajeBia da ojagnji i 4—5 jagnjadi odjednom. Ranostasna je jer za pripdad može da se upogrebi već sa 6—8 meseci starosti. Jaganjci se 6pooi razvijaju i u starost od 6 meseci mogu da dosgignu težinu od oko 50 kg.
Sl. 48. Ovan istočnofriziske rase
Izostavljeno iz prikaza
U navedenim uzgojnim područjima koja obIluju bujnom pašom ona provodi dan i noć na paši, i to počev od ranog proleća t do kasne jeseni, jer stajsko držanje ne podnosi.
Il De Frans
Il de Frans je formirana u Franduskoj, gde se uglavnom i gaji. Služi u prvom redu za meso, a zatim za vunu. Dosta je krupna: ovnovi teže oko 110, a ovce oko 75 kg (sl. 49). Daje izvrsno meso koje je prošarano slojevima loja. Brzo raste i dobro se tovi. Obilno hranjeni jaganjci koji su u starosti od 5 meseci da dostignu do 45 kg, a godišnjaci do 90 kg.
Obrasla je belom, prilično retkom vunom čija dužina za godinu dostiže 10—13 cm. Privoe neprane vune kreće se od 3—4 kg; vuna u pogledu kvaliteta spada u sortiment B/C. Kod nas je uvezena pre rata u Baranju, a poele rata u N. R. Hrvatsku.
Karakulska ovca
Od masnorepih ovaca najpoziatija je karakulska pacia, koja se gaji na ogromnom prostranstvu u jugozapadnoj Aziji. Najbolјi zapati nalaze se u Uzbekskoj i Turkmenskoj republici Sovjetskog Saveza, iaročito u Buhari, a zatim u Avganistanu i Iranu; Pored toga, ona se gaji u Ukrajini, Saratovskoj oblasgi, Severnom Kavkazu, a sem toga i u mnogim drugim zemlјama, pa i kod nas u manjem broju. U novije vreme karakulske ovce se nazivaju prema boji krzna koje daju, One koje daju crno krzno zovu se „arabi”, koje daju sivo krzno „širazi”, riđe ili mrko „kombar“, a zlatasto ili srebrnasto „sur“.
Sl. 49. Il de Frans
Izostavljeno iz prikaza
Kod nas su skupocena krzna karakulske ovce poznata najčešće pod imenom „astragan“, verovatno prema Astrahanu, mestu u Sovjetskom Savezu, u čijoj se okolini ova ovca gaji u većem broju.
Karakulska ovca je prilično krupna; ženeka grla teže ovo 50, a muška oko 65 kg. Ona ima suvu glavu, ispupčeku u nosnom delu, sa dugim i oborenim ušima, koje mogu biti često i male. Muška grla su sa ili bez rogova, dok su ženska bez poroga ili imaju male rogove. Vrat im je srednje dug i tanak. Trup je srednje dug, dosta dubok i širok. Leđa i slabine su ravne. Noge su srednje duge, -suve i jake. Ova ovca ima karakterisgičan rep, koji je u osnovi vrlo širok, dok je vrh tanak i savijen u obliku laginskog elova S. Spolјna strana proširenog dela repa obrasla je vunom, dok je unutrašnja gola. U ovom proširenom delu našmilava se loj čija težina može da dostigne 6—8 kg, av koji služi kao rezervna hrana u slučaju kad usled suše izgori trava (sl. 50).
Karakulska ovša obrasla je prubom i retkom vuiom, smeđe boje koja ide i do crne a koja spada u sortimsnt D i E, dok su joj glava, uši i noge obrasle crnom i sjajnom, kratkom dlakom. Kod mlađih grla od 1 — 1/2 god. sparosti vuna je crva, a ukoliko su ona starija, vuna sve više sedi, tako da je kod starih grla gotovo potpuno seda, ali glava, uši i noge ostaju crni. Često se na čelu javlјa beo cvet. Prosečan prinos neprane vune iznooi kod ženskih grla oko 2, a .kod muških oko 3 kg.
Najveća vrednost ove ovce je u skupocenom krznu koje se dobije od jaganj1aca 31aklanih u sparosti od 2—5 dana. Karakulski ovnovi prenoee na svoje potomstvo skoro u potpunosti svoja svojstva u pogledu boje, sjaja i kovrdžavosti krzna i kad se pare sa drugim rasama ovaca. Ovo njihovo dragoceno svojstvo koristi se u velikoj meri iy raznim ,zemlјama. Naše gruborune pramenke, a i ostale rase oplođene ili osemenjene spermom karakulskih ovnova, daju jagšad sa dobrim ili vrlo dobrim krznom koje je crne boje, sa karakterističnim karakulskim kovrcama — uvojcima i jačim ili slabijim sjajem. Za poslednjih nekoliko godina kod nas se ovakva ukrštanj1a vrše maoovno, naročito na ostrvim1a Lošnju i Cresu, zatim u N. R. Makedoniji, zemalјskoj ovčarskoj farmi „Partizanske Vode“ na Zlatiboru, itd.
Sl. 50. Ovan karakužže rase
Izostavljeno iz prikaza
Karakulska ovca je prilično mlečna, ia daje i dobro i ukusno meso. Ona je prilično plodna. Lako se aklimatizira, ali mnogo strada od piroplazmoze, koju prenose krpelјi, kao i od plućnih i crevnih glista.
Od masnotrtičnih ovaca koje se odlikuju po tome što im se na stražnjici nagomilavaju znatne količine loja, koje mogu dostići do 16 kg. najpoznatije su: giserski ovca (sl. 51), koja može da dostigne težinu od 165 kg i da da preko 60 kg loja, a zatim kirgiska, kazahska i druge. Sve su one kratkorepe. Gaje se uglavnom u Sibiru, Kavkazu, Ukrajini, a i u drugim oblastima. Uglavnom su krupna grla, dobre mlečnosti i rano sazrevaju. Daju prosečno malo vune, koja je dosta gruba.
Rejonizacija rasa i sojeva ovaca kod nas i njen značaj
Pod rejonizacijom se podrazumeva približno određivanje ko-ja će se rasa, odnosno soj ovaca gajiti u kome rejonu (području). Nјen cilј je da se izbegne mešanje pojedinih rasa i sojeva ovaca koje treba da se iz bilo kojih razloga očuvaju u čistoj raei, odnosno soju. Kod nas je predložen oledeći plan rejonizacije ovica (u opštim crgama): u svim severnim žigorodnim krajevima, uklјučujući ovde i Severnu Srbiju i Bosnu, gajiće se cigaja i merino piace, svaka za sebe; -u N. R. Sloveniji gajiće se jezersko solčavska rasa; u Istočnoj Srbiji szrlјiška ovca; u N. R. Makedoniji istočno od Vardara ovčepolјska, a za-padno š-arplaninska; u južnim srezovima Kosmeta šarplaninska a u Metohiji bardoka; u Primorju, uklјučujući Crnogorsko -Primorje i ravniji deo Hercegovine, rud?. npnMioipaKiai (dubro(vačkao, gaška dr.), dok se u svim ostalim nepomenutim krajevima predviđa gajenje sjeničke ovde, sem severoistočnog dela Hrvatske, gde se predviđa gajenje virtemberške ovde.
Sl. 51. Gisarska ovca
Izostavljeno iz prikaza
Postojeći sojevi gruborunih pramenki treba da se postepeno oplemene sa finorunim ovnovim1a, i to: u ravničarskim krajevima sa merino prekos, a u planinokim sa merino rambuje i korid^l-ovnovima. U krajevima u kojima zaoad nije mogućno da se osigura potrebna ishrana i nema za potomstvo merIno-ovnova i domaćih ovaca, vršiće se postepeno pobolјšavanje gruborunih ovaca upotrebom odabranih ovnova sledećih sojevi pramenki sa rudom vunom: sjeničkog, svrlјiškog, ovčepolјskog i šarplaninskog, na iaj način što će se svaki pojedini soj upotreblјavati samo u onom rejonu koji je predviđen za njegovo gajenje, da se tako izbegne mešanje. Pored toga predviđa se i da se lošija grla i zapati ovih sojeva donekle ollemeve upotrebsm voridal i drugih finorunih ovnova, a lošija grla cigaja upotrebom hempširskih oiBHOBia, dok će se bardoka oplemenjavati sa ietočnofriziskim ovnovima u cilјu da se stvori dobra mlečna rasa ovaca sa zadovolјavajućim prinosom i kvalitetom vune. Pored toga vršiće se ukrštanje domaćih gruborunih ovaca da karakulskim ovnovima radi dobijanja jagnjadi za krzno.
IV Odgajivanje ovaca
Načini odgajivanja
Kao i kod svih ostalih vrsti stoke, tako se i kod ovaca odgajivanje može vršiti na tri načina: 1) u čistoj krvi (rasi), 2)u srodstvu i 3) ukrštanjem.
O odgajivanju u čistoj krvi ili rasi govorimo onda kada se sparuju životinje iste rase ili soja, napr. cigaja ovce sa cigaja ovnovima. Ako sparujemo muška i ženama grla iste rase ili soja moja su se svom izgledu i produktivnim svojstvima vrlo slična., onda govorimo o homogenom odgajivanju, za razliku od heterogenog, kada sparujemo životinje različite po izgledu i produktivnim svojstvima. Homogenim odgajivanjem nazivamo sparivanje napr. ovnova cigaja rase I klase da ovcama iste rase « klase, a heterogenim odpajivanjem nazivamo sparivanje ovnova I klaee ea ovcama II ili ostalih nižih klasa, U istu klasu ovaca uvršćujemo sva ona grla koja su približno istog kvaliteta, i to kako u pogledu spoljašnjeg izgleda tako i u pogledu svojih produktivnih svojstava, ukoliko su ona poznata.
Odgajivanje u čistoj krvi je osnovni način odga.jivanj1a kod plemenitih rasa ovaci. Nјegovom primenom možemo da očuvamo dobru raou ili soj u čistoj krvi. To je najsigurniji način odgajivanja, jer se, ako se za priplod upotreblјav1aju samo odabrana grla koja svoja svojstva prenose na potometvo, može više-manje sa sigurnošću, znati kakvo će Se potomstvo dobiti. Pomoću ovog načina odgajivanja najsigurnije mog.u da se sačuvvj.u i učvrste dobra svojstva. pojedinih rasa i sojeva, koja se pravilnom selekcijom, ishranom i negom mog.u postepeno i da pobolјšavaju.
Odgajivanje u srodstvu, tj. sparivanje muških i ženskih grla koja su u srodstvu, ako se pravilno sprovodi, može kod odtjivanja ovvca da bude vrlo korisno jer se njegovom primenom mogu najbrže da pronađu grla sa dobrim, odvosno lošim naslednim svojstvima, i najsigurnije mogu da se ustale i pojačaju povolјva svojstva. Primenom ovog načina može izvestan zapat da se vajbolјe i najbrže ujednači, odnosno konsoliduje. Da bi se postigli želјeni uspesi, neophodno je da. se sprovodi stroga selekcija potomstva i da se iz priploda izbacuju sva oni grla koja imaju nedostatke. Zato je ovaj metod odlično sredstvo u rukama iskusnog stručnjaia, ali isto tako opasan u rumama veiskusnog.
Odgajivanje ukrštanjem, tj. sparivanje ovaca različitih rasa, pozvato je pod imenom metizacija ili meležeše, i ima veliki; praktičan značaj u ovčarstau jer njepovom primenom mogu da se najbrže i najbolјe pobolјšaju nedostaci primitivnih rasa i sojeva ovaca, naročito u pogledu kv!aliteta i količine vune, ali samo pod uslovom da se za dobivene metise — meleze blagovremeno osiguraju odgovarajuća iofana i nega. Na ovaj način su stvorene mnoge odlične nove rase ovaca, dok su mnoge primitivne oplemenjene.
Metizacija ili meleženje u ovčarstvu sprovodi se sa različitim cilјevima, i to radi: 1) dobijanja metisa (meleza) I generacije z-a tov ili koji drugi način iskorišćavanja (industrisko ukršganje), 2) stvaranja novih rasa (kombinacisko), 3) iobolјšavanja jednog ili više svojspava kod primitiv!nih rasa ili sojeva (melioracisko) i 4) pretapanja jedne primitivne rase u plemenitu (oplemenjavanje pretapanjem). Poslednja tri načina ukrštanja se vrlo često primenjuju u ovčarstvu i zovu se zajedničkim imenom oplemenjavanje.
Pored navedenih načina odgajivaša imamo još i odgajivanje po krvnim linijama. O takvom načinu odgajivanja govorimo kad se pare muška i ženska grla različitih krvnih linija koje su stvorene u okviru jedne rase, oojia ili zapata. Krvnim linijam1a nazivamo potomstvo onih pojedinih ovnova koji se odlikuju izv1a!nrednim produktivnim svojstvima koja verno prenooe na potomstvo-. Cilј stvaranja krvnih linija i primrne ovog načina gajenja je da se izbegne karenje u rodoskrvnosti i uskom krvnom srodstvu, i da se dobra produktivna svojstva pojedinih prvoklasnih ovnova što bolјe sačuvaju, odnosno ustale, pa čak i pobolјšaju cod potomstva. Stvaranje krvnih linija i primena ovog načina odgajivanja ima veliki značaj u ovčarstvu jer u tom slučaju nije potrebna vabavka priplodnjama sa strane radi osvežavanja krvi. U tom cilјu treba u većim etadima stvoriti više dobrih linija prema veličini stada. Pojedine linije vooe brojeve ovnova od kojih potiču. Pravilnim sastavlјanjem plana mrkanja, kad se raspolaže sa dovolјno krvnih linija, može lako da se izbegne parenje u srodstvu, bez dovođenja priplodnjaka sa strane.
Kod odgajiv1anj1a ovaca govorimo još i o osveživanju krvi. Pod tim se podrazumeva upotreba priplodnih ovnova iz dobrih zapata u drugim zapatima iste rase ili soja sa kojima oni nisu u srodstvu. To se radi da bi se izbeglo parenje u srodstvu u onim zapatima u kojima se ne vrši gaješe po krvnim linijama ili kad se u nekom zapatu zapaze znaci opadanja produktivnih svojstava., slablјenje zdravlјa, otpornosti, konstitucije itd. Tom prilikom neophodno je da se upotrebe samo odabrana dobra grla koja će moći da kod potomstva pobolјšaju poetojeće nedostatke u zapatu.
Značaj i način ukrštanja domaćih gruborunih ovaca sa finorunim ovnovima — merinizacija
Ukrštanje, odnosno metizacija domaćih gruborunih ovaca, Koje čine gro novih ovaca, oa finorunim ovnovim!a ima za nae ogroman značaj radi toga što se nezadovolјavajuća svojstva gruborunih ovaca.