Predgovor trećem sovjetskom izdanju. Ova knjiga je određena da služi kao udžbenik na tečajevima za spremanje pčelara kolhoznih i sovhoznih pčelinjaka. Ona ima za cilj da pruži osnovna znanja iz pčelarstva, neophodna za samostalno gajenje pčelinjih društava V toku cele godine.
Za izradu udžbenika uzeta su dva rukopisa P. S. Ščerbina i II. J. Bliznjuka, ocenjena kao najbolji na konkursu, koji je organizovala Uprava pčelarstva Narkomzema RSFSR 1939 g. Za obradu rukopisa i izradu nekih glava Uprava pčelarstva je angažovala naučne saradnike Pčelarskog instituta.
U izradi udžbenika učestvovali su sledeći drugovi: uvod u knjigu napisao je S. I. MOKSIN; odeljak »Pčelinja paša i oprašivanje poljoprivrednih kultura« S. A. ROZOV; odeljak »Organizacija pčelarstva u kolhozima« L. T. BABIJ; glavu »Vosak« V. A. TEMNOV; glave »Prolećni radovi na pčelinjaku«, »Iskorišćavanje paše« i »Pripremanje pčela za zimovanje« u odeljku »Čuvanje i rađanje pčela« P. J. BLIZNјUK. Sve ostale odeljke i glave napisao je drug P. S. ŠČERBINA.
Pri spremanju udžbenika za treće izdanje uzete su u obzir prispele primedbe i predlozi čitalaca.
Molimo da se mišljenja po ovoj knjizi šalju na adresu: Moskva, Orlikov per., d. 3. Seljhozgiz.
Sadržaj
Predgovor trećem sovjetskom izdanju
Uvod
PRVI DEO
Bilologija pčelinjeg društva
1. Pčepinje društvo
Sastav pčelinjeg društva
Matica
Trutovi
Pčele radilice
Podela rada između pčela radilica
Kakve se pčele gaje u SSSR
2. Pčelinje gnezdo
Kako pčele izrađuju saće
Toplotni uslovi u gnezdu
Kako pčele brane gnezdo
3. Razmnožavanje pčela
Obrazovanje jaja i početak razvića
Larve i lutke
4. Varenje i razmena materija kod pčela
Varenje
Krvotok
Disanje
Izlučivanje
5. Nervni sistem i čulni organi
Nervni sistem
Vid
Miris
6. Pčelinja hrana i njeno dobavljanje
Nektar i med
Ušni aparat
Donošenje hrane u košnicu
„Igre pčela“
Cvetni prašak
Kako pčele skupljaju i donose cvetni prašak u košnicu
Voda
7. Život pčelinjeg društva u tonu godine
Kraj zime. Početak rada matice
Rojenje pčela
Glavna paša
Jesen i zima
DRUGI DEO
Pčelarski pribor i građevine
1. Košnica
Dadal-Blatova košnica
Dadan-Blatova košnica s duplim zidovima
Opšte napomene za izradu košnica
Košnice pološke
Rutova košnica
2. Pčelarski pribor
Pribor koji se upotrebljava u radu s pčelama
3. Istresaljke i pribor za istresanje meda
4. Topionici za vosak
5. Zimovnici
Izbor mesta za zimovnik
Veličina zimovnika
Izrada raznih tipova zimovnika
Ventilacija zimovnika
TREĆI DEO
Čuvanje i gajenje pčela
1. Prolećni radovi na pčelinjaku
Iznošenje pčela iz zimovnika
Pripremanje mesta
Iznošenje pčela iz zimovnika
Posmatranja izleta pčela
Brzi pregled pčelinjih društava
Ispravljanje nedostataka
Čišćenje podnjača
Utopljavanje gnezda
Pojilo kontrolna košnica
Glavna prolećna revizija pčelinjih društava
Kako se pregledaju pčelinja društva
Obezbeđenje pčela rezervnom hranom
Snaga pčelinjeg društva
Sužavanje gnezda i izdvajale okvira od starim saćem
Čišćenje gnezda i košnica
Sprečavanje grabeži i borba protivu nje
2. Obnova gnezda i dobijanje voska
Proširivanje gnezda
Veštačko saće
Učvršćivanje žice u okvire
Umetanje saća u okvire
Smenjivanje gnezda
Okviri građevnjaci
Iskorišćavanje voštanih otpadaka
3. Izvođenje matica i oplemenjivanje pčela
Masovna selekcija pčela
Pronalaženje rekordnih matica
Iskorišćavanje rekordnih matica
Tehnika izvođenja matica
Vreme izvođenja matica
Pripremanje društava za negovanje matičnih larvi
Dobijanje larvi (crva) za izvođenje matica
Pripremanje larvi za izvođenje matica
Izvođenje matica bez prenosa larvi (crva)
Izvođenje matica sa prenošenjem larvi (crva)
Koliko larvi treba dati društvu za odgajivanje matica
Staranje o društvu koje neguje matičnjake
Stavljanje matičnjaka u kaveze
Kalendarski plan rada za izvođenje matica
Zamena matica
Dodavanje matica
Kako se dodaje matica društvu koje nije primilo nekoliko matica
Dovođenje u red društva s lažnim maticama
Dobijanje sparenih matica. Nukleusi
Obrazovanje nukleusa
Staranje o nukleusima
Ponovno iskorišćavanje nukleusa za sparivanje matica
4. Plansko uveličavanje pčelinjaka
Teorijski osnovi veštačkog obrazovanja društava
Organizacija prolećnih veštačkih rojeva
Organizovanje jesenjih veštačkih rojeva
Deljenje društava na pola
Iskorišćavanje(,rojeva za povećanje prinosa u medu
Hvatanje i smeštanje prirodnih rojeva
5. Prevoženje (selenje) pčela
Ventilacija košnica
Učvršćivanje okvira
Učvršćivanje pojedinih delova košnice
Pripremanje pčela za selidbu
Preseljavanje pčela i transport
Rad s pčelama po dolasku na novo mesto
6. Iskorišćavanje paše
Pomaganje pčelinjih društava da budu u radnom raspoloženju
Postavljanje medišta
Pripremanje rezervi meda za zimu
Vađenje meda
Istresanje meda
Skidanje poklopaca
Istresanje meda na centrifugu
Sleganje meda
Rad posle paše
7. Pripremanje pčela za zimu
Jesenje izvođenje mladih pčela
Obezbeđenje rezerve meda
Kako se poznaje medljika
Uređenje zimskog gnezda
Utopljavanje gnezda
Gde pčele bolje zimuju
Unošenje pčela u zimovnik
Nadgledanje pčela u zimovniku
Kako će pčelama može pomoći pri nepovoljnom zimovanju
ČETVRTI DEO
Bolesti i štetočine pčela
1. Bolesti legla-truleži
Kako se bolest širi
Kako da se spreči pojava i širenje bolesti
Borba protiv truleži legla
2. Bolesti odraslih pčela
Nozematoza
Kako se ispituju pčele da li imaju spore nozematoze
Koje mere treba preduzeti za ozdravljenje pčelinjaka
Akaroza
Kako dezinfikovati košnicu, njene delove, pčelarski pribor i okvire sa saćem
3. Štetočine pčela
Voštani moljac
Borba s voštanim moljcem
Miševi
Mravi
Ptice
Pčelinja vaš
PETI DEO
Pčelinja paša i oprašivanje poljoprivrednih biljaka
1. Iskorišćavanje pčela za oprašivanje poljoprivrednih kultura
Oprašivanje i oplođavanje
Građa cveta
Samooprašivanje i ukršteno oprašivanje
Kako se oprašuju biljke
Uloga pčela u povećavanju žetvenog prinosa poljoprivrednih kultura
Upućivanje pčela na oprašivanje poljoprivrednog bilja
Pčele i crvena detelina
Rezultati iskorišćavanja pčela za oprašnvanje deteline
Esparzeta i lucerka
Voćno-jagodičaste biljke i pčele
Suncokret i pčele
Pčele i heljda
Oprašivanje drugih poljoprivrednih kultura
Uloga pčela u oprašivanju poljoprivrednih biljaka; koje se raje u zaštićenom prostoru
Iskorišćavanje pčela za oprašivanje
Veličina pčelinjaka za oprašivanje
Raspoređivanje pčelinjaka po usevima za oprašivanje
Pripremanje pčela za oprašivanje
Vođenje belešaka o ulozi pčela u povećanju žetvenog prinosa poljoprivrednog bilja
2. Pčelinja paša i njeno iskorišćavanje
Izlučivanje nektara
Medljika i druge slatke materije
Uslovi koji utiču na izlučivanje nektara
Drugi uslovi koji imaju uticaja na izlučivanje nektara
Najglavnije medonosno bilje
Medonosno drveće i šiblje
Voćnjaci i vrtovi
Pićne kulture
Druge medonosne poljoprivredne biljke
Baštenske medonosne biljke
Medonosne biljko livada i ritova
Medonosne trave
Iskorišćavanje i poboljšanje paše
Ocenjivanje medonosnosti mesta
Periodi cvetanja medoiosnih biljaka i vreme sakupljanja meda
Poboljšanje pčelinje paše
Gajenje medonosnog bilja
Osnovni momenti agrotehnike medonosnih biljaka
Sađenje medonosnog drveća n šiblja
Perspektiva povećavanja proizvodnje nektara biljaka
ŠESTI DEO
Organizacija pčelarstva u kolhozima
1. Organizacija pčelinjaka
Razviće pčelarstva u kolhozima
O proizvodnom pravcu kolhoznih pčelinjaka
O razmerama pčelarskog gazdinstva
Izbor i uređenje mesta za pčelinjak
Zavisnost prinosa u medu od broja pčelinjih društava na jednom mestu
Podela pčelinjaka na filijale (odeljenja) i razmeštaj filijala
2. Organizacija rada na kolhoznom pčelinjaku
Sastavljanje proizvodnog zadatka za kolhoznn pčelinjak
Organizacija zvana pčelara
O normama opterećenja pčelara
Kako se obračunavaju radni dani pčelarima
Plan rada i vođenje beležaka na pčelinjaku
SEDMI DEO
Proizvodi pčelarstva i njihova prerada
1. Med
Vrste meda
Ušećeravanje meda
Sudovi za med
Čuvanje meda
Medno sirće
2. Vosak
Narodno-privredni značaj voska
Vrste voska
O sastavu i osobinama pčelinjeg voska
Karakteristika i vrste saća za pretapanje
Sastav saća
Povećavanje voska u saću za topljenje
Razlika između voštino sa pčelinjaka i drožine
Čuvanje i prerada sirovine voske
Kvalitet voska i njegovo čišćenje
Veštačko saće
3. Propolis
Uvod
Pčelarstvo ima veliki privredni značaj ne samo zato što daje dragocene proizvode med i vosak već i zato što doprinosi povećanju žetvenog prinosa mnogih poljskih i voćno-jagodičastih kultura i pre svega semena crvene deteline.
U Carskoj Rusiji pčelarstvo se smatralo kao zanimanje ljubitelja i imalo je jedini zadatak, da se dobiju med kao poslastica i vosak za izradu sveća. Plansko iskorišćavanje pčela za oprašivanje poljoprivrednih kultura, s ciljem da se poveća žetveni prinos. tada gotovo nije ni postojalo.
U Sovjetskom Savezu vlada ukazuje veliku organizacionu i finansijsku pomoć kolhozima i sovhozima u razvijanju pčelarstva. Za opsluživanje pčelarstva u Narkomzemu SSSR narkomzemima saveznih republika, oblasnih zemaljskih uprava i gotovo u svakom rejonskom poljoprivrednom odseku postoje specijalisti za pčelarstvo.
Organizovani su specijalni pčelarski tehnikumi. Kod mnogih stočarskih i povrtarskih tehnikuma otvorena su odeljenja za spremanje pčelara specijalista. Stvorena je široka mreža naučnih ustanova na čelu s Pčelarskim institutom. U velikom broju izdaju se pčelarske knjige i razna očigledna sredstva.
Kao rezultat svega toga iz godine u godinu raste i organizaciono se učvršćuje sovhozno-kolhozno pčelarstvo u Sovjetskom Savezu, gde su pod rukvodstvom partije, vlade i vođe naroda, druga Staljina, stvoreni naročito povoljni uslovi za stvaralačke radove u svima oblastima narodne privrede
Još pre Otadžbinskog rata, za vreme godina prve dve staljinske pjatiljetke, pčelarstvo je postalo moćna i napredna grana sovhozne i kolhozne proizvodnje. Stari panj je konačno istisnula kulturna okvirna košnica. U 1930 g. u zemlji je bilo još više od dva miliona primitivnih košnica. Sada su one postale retkost.
Iz godine u godinu povećava se broj pčelinjih društava u Sovjetskom Savezu.
Od poslastice med je postao obična hrana najširih narodnih slojeva. Medom se isplaćuju radni dani u kolhozima, on se daje kao hrana poljskim radnicima. šalje se u preduzeća za razlivanje meda i prodaje u narodnim magacinima. Med široko iskorišćuje u poslastičarskoj industriji i u industriji hrane uopšte.
U predrevolucionarnom selu nisu imali pojma o ulozi pčela u ukrštenom oprašivanju biljaka i o uticaju koji pčele, putem oprašivanja, imaju na povećavanje žetvenog prinosa.
Uloga pčela u ukrštenom oprašivanju poljoprivrednih biljaka može se videti iz sledećih podataka.
Kolhoz »Nјiva« (Gorkovska oblast), oprašivanjem crvene deteline pomoću pčela, povećao je žetveni prinos semena za poslednje četiri godine do 5 c. s hektara prosečno
U kolhozima Moskovske oblasti u 1938 g. upotrebom pčela za oprašivanje crvene deteline dobijeno je prosečno po 164 kg semena s hektara, dok je u kolhozima koji se nisu poslužili pčelama dobijeno samo po 90 kg s hektara.
Iz godine u godinu sve se više uvodi u praksu oprašivanje crvene deteline, lucerke i drugih poljoprivrednih kultura pomoću pčela.
Prvi put uvedeno je u praksu, počev od 1940 g., u širim razmerama oprašivanje pomoću pčela i u staklenim baštama.
U kolhozima Moskovske oblasti upotreba pčela učinila je, da se ostvari veliko povećanje žetvenog prinosa ne samo crvene deteline, nego i drugih kultura. Tako je, naprimer, u kolhozima, u kojima je vršeno ispitivanje, oprašivanje pomoću pčela povećalo žetveni prinos: heljde za 66%, krastavaca na otvorenom prostoru 300500%, krastavaca u staklenoj bašti više od 200%, krastavaca u toplim lejama 170% (u upoređenju s ručnim oprašivanjem) i semena lana 25%.
Dok je ranije u carskoj Rusiji gotovo ceo dobijeni vosak sagorevao u vidu sveća, dotle. se danas upotrebljava za potrebe industrije za odbranu, naročito avionske, a takođe i ostale industrije: mašinske, tekstilne, poligrafske, staklarske, kožne, za obradu drveta itd.
Vosak ima široku primenu u medicini, parfimeriji, u domaćoj privredi (mazanje podova, mast za obuću itd.) Znatna količina voska upotrebljava se u pčelarstvu za izradu veštačkog saća.
Poslednjih godina porasla je količina voska koja se dobija u SSSR.
Naporedo s opštim napretkom pčelarstva razvija se i pčelarska industrija. Podignuta su nova preduzeća za izradu pčelarskog pribora i obnovljena stara. Stvorene su nove mehaničke radionice za izradu veštačkog saća, snabdevene mašinama Vida, koje se prvi put proizvode u SSSR. Postoje desetine voskarskih preduzeća, voskarskih radionica domaćeg tipa. Rade dva zavoda za ekstrakciju voska, koji iz družine izvlače još do 25% voska.
Na osnovu iskorišćavanja ogromnih preimućstava krupne socijalističke privrede i nove tehnike pčelarstva pojavile su se hiljade izvrsnih ljudi, istinskih majstora svoga posla, koji su prevazišli sve poznate norme u prinosu meda.
Danas je postavljeno da svaki kolhoz ima svoj pčelinjak i da se pčele do maksimuma iskorišćuju za oprašivanje voćnjaka, crvene deteline, suncokreta i drugih entomofilnih kultura (koje oprašuju insekti).
Pčelarski proizvodi su nam danas naročito potrebni. Odbrambena industrija, koja snabdeva oružjem i municijom herojsku Crvenu Armiju i čisti zemlju od fašističkih razbojnika, traži veliku količinu voska. Povećanje količine meda omogućuje da se bolje zadovolje potrebe fronta i cele zemlje u hrani.
I Biologija pčelinјeg društva
1. Pčelinјe društvo
Sastav pčelinjeg društva
Pčelinje društvo se sastoji iz velikog broja pčela radilica i jedne matice. Bez matice pčelinje društvo ne može normalno da živi i da se razmnožava.
Kada društvo ima maticu, život u njemu teče normalno. Sve pčele vrše svoj određeni posao. Na letu košnice vlada živost. Ali treba samo oduzeti maticu, i za pola časa društvo nećete poznati: pčele počinju da uznemireno jure po prednjem zidu košnice, kao da nešto traže. Celo društvo oseća da je izgubilo maticu. Ako pčele ostanu duže vremena bez matice, društvo će uginuti.
U proleće se u pčelinjem društvu pojavljuju trutovi. To su privremeni, sezonski članovi društva. Pred jesen oni uginu.
U proleće i u leto, ćelije saća ispunjene su leglom-crvima (larvama) i lutkama budućim pčelama.
Matica
Među velikim brojem pčela radilica matica se poznaje po veličini i spoljašnjem izgledu (slika 1).
Ona je znatno veća od pčela radilica (duga je 25 mm). ima izdužen trbuh, koji samo do polovine prekrivaju krila. Mlade, nesparene matice su vrlo okretne i žive, Naprotiv, starije matice se odlikuju tromošću i sporošću pokreta.
Matica je jedna potpuno razvijena ženka u pčelinjem društvu. Kad se u društvu pojavi druga matica, ona s njom stupa u žestoku borbu, koja se obično završila smrću jedne od njih. Samo za vreme takozvane tihe zamene u društvu ponekad može da živi neko vreme zajedno sa starom i mlada matica. Katkada se dešava. naročito kod kavkaskih pčela, da obe te matice jednovremeno polažu jaja.
Matica je u pčelinjem društvu majka svih stanovnika košnice. Ona polaže jaja iz kojih se razvijaju i pčele i trutovi i nove matice. Ipak je matica u ovom svom radu u potpunoj zavisnosti od pčela radilica. Ako je dobra paša i toplo vreme pčele više hrane maticu, i ona polaže velik broj jaja. Pod nepovoljnim uslovima nosivost matice se umanjuje pa čak može i sasvim da prestane.
Matica može da snese godišnje do 150.000 jaja. Neke matice mogu da snesu i do 200.000. Dobra matica, pod povoljnim uslovima. snese za 24 časa do 2.000 jaja. retko više. Da bi-he mogla shvatiti veličina njene plodnosti dovoljno je da se reče da 1.500 jaja teže koliko i sama matica (0,23gr.). Na taj način, matica može za 24 časa da snese toliko jaja, da njihova težina prevazilazi težinu njenog sopstvenog tela.
Slika 1. Tri osobe pčelinjeg društva A matica; B pčela radilica; V trut.
Izostavljeno iz prikaza
Pri takvom velikom radu matica se mora dobro i često hraniti. Ona je uvek okružena grupom pčela radilica koje je hrane.
Opstanak pčelinjeg roda može da obezbedi samo plodna matica, tj. matica sparena s trutom. Takva matica nosi dve vrste jaja: oplođena. iz kojih se razvijaju samo ženke (pčele radilice i matice), i neoplođena, iz kojih se razvijaju samo trutovi.
Razviće normalnih osoba nz neoplođenih jaja naziva se partenogeneza (devičansko razmnožavanje). Partenogenetičko razmnožavanje ne postoji samo kod pčela, nego i kod mnogih drugih životinja.
Susret matica s trutovima i sparavanje obavlja se u vazduhu. Nakon 57 dana posle rođenja matica izleće iz košnice. Pošto se prvo orijentiše, tj. upozna položaj košnice i okolinu, vine se u vis. Za vreme ovih takozvanih bračnih izleta ona se susreće s trutom i sparuje. Matica obično izleće na toplom danu (na temperaturi od najmanje 19”), između 11 časova pre podne i 5 časova po podne.
Matica izleće dotle dok se ne sretne s trutom. Nepovoljno vreme koje ometa izlete matica i trutova može da učini da matica koja se ne spari s trutom u toku jednog meseca izgubi sposobnost za sparivanje. Takva matica nosi neoplođena jaja, iz kojih se izvode samo trutovi.
Nakon 23 dana posle sparivanja matica počinje da polaže jaja. U svaku ćeliju polaže, po pravilu, samo po jedno jaje. Pre nego što spusti jaje, matica zavuče glavu u ćeliju i kao da ispituje da li je dobro očišćena i pripremljena za prijem jajeta. U prljave ćelije matica nikada ne polaže jaja. Zatim, kad je ćelija pripremljena, matica podvije kraj trbuha, odupre se nogama o ivice ćelije, podigne krila i zavuče trbuh u ćeliju (sl. 2). Posle 10-15 sekundi napravi u ćeliji poluobrt i izvuče trbuh, ostavivši tamo jaje. Posle toga matica prelazi na sledeću ćeliju.
Slika 2. Matica polaže jaje u ćeliju.
Izostavljeno iz prikaza
Matice žive do pet godina, ali one su dobre nosilje samo prve dve godine života. Posle toga roka one nose znatno manje jaja, zbog čega i njihova društva imaju mnogo manji broj pčela. 3ajro su pčelari dužni da maticu u društvu zamenjuju svake dve godine.
Plodne matice posle sparivanja ne izleću iz košnica. Samo kad se društvo roji, matica izleće iz košnice. da bi s jednim delom društva odletela na novo mesto.
Trutovi
Sredinom proleća na pčelinjaku se pojavljuju trutovi (sl. 1). To su veliki i debeli mužjaci. Oni u košnici ništa ne rade. Jedina dužnost truta je da se spari s maticom. Trutovi imaju jaka krila (znatno duža od trbuha) i velike oči. Sve je to trutu potrebno da bi u letu opazio i dostigao maticu. Trutovi nemaju žaoke, te se zbog toga ne mogu ni braniti.
Trutovi polno sazrevaju između 814 dana života. Tada oni na toplom i sunčanom danu izleću iz košnice da se negde u vazduhu susretnu s maticom. Pošto se s maticom spari, trut ugine.
Dok je toplo i dok cvetovi obilno izlučuju nektar. trutovi nalaze sklonište i hranu u svakoj košnici. S prestankom paše, na pčelinjaku počinje takozvano gonjenje trutova. Pčele radilice ne puštaju u košnicu trutove koji se vraćaju s izleta. U isto vreme pčele gone trutove koji su u košnici što dalje od meda, u krajeve i napolje. Trutovi se u grupama skupljaju oko leta i uskoro uginu od hladnoće i gladi. Na taj način, pod normalnim uslovima trutovi ne ostaju u društvu preko zime.
Za negovanje crva jednog truta utroši se otprilike toliko hrane koliko za pet crva pčela radilica. I odrasli trutovi troše velike količine hrane. Zato se na pčelinjaku moraju preduzimati mere za ograničavanje njihovog izvođenja.
Pčele radilice
Pčele radilice (sl. 1) imaju nerazvijene polne organe i ne mogu da se spare s trutovima. Zato pri normalnim uslovima ne nose jaja. Istina, i pčele radilice mogu u nekim slučajevima da nose jaja, ali se iz tih jaja izvode isključivo trutovi (takve se pčele zovu lažne matice).
Sve poslove oko negovanja crva, donošenja hrane i opsluživanja gnezda obavljaju isključivo pčele radilice. Tako one neguju leglo, zagrevaju ga, skupljaju med i cvetni prah s cvetova, donose vodu, stvaraju u svom organizmu vosak za izradu saća. I najzad, pčele radilice štite košnicu od svih neprijatelja (mrava, leptirica, osa i od napada drugih pčela), čiste, provetravaju košnicu, održavaju potrebnu toplotu, zatvaraju pukotinei otvore u košnici naročitim pčelinjim lemom (propolisom) itd. Ukratko pčele radilice obavljaju sve poslove, koje iziskuju životne potrebe.
Da bi mogle da obave tako raznovrsne poslove u košnici, pčelinji organizam mora da se prilagodi svakoj vrsti posla. I zaista, pčela ima dobro razvijene mirisne organe, potrebne za otkrivanje hrane, dugačak jezik za usisavanje nektara iz cvetova, medni želudac za smeštanje nekta pa, uređaje na nogama za skupljanje, prenos i smeštanje u saće cvetnog praška, aparat za čišćenje pipaka, četkice za čišćenje tela od cvetnog praška, dobro razvijena krila za letenje i provetravanje košnice, žlezde za izlučivanje mleča za hranjenje crva, voštane žlezde koje izlučuju vosak za izradu saća, žaoku za odbranu od neprijatelja itd.
Pčele radilice imaju vrlo kratak vek. Leti žive prosečno 3540 dana. Pčele izvedene u drugoj polovini leta žive znatno duže (nekoliko meseci). One prezimljuju, ali u proleće postepeno izumiru. Nijedna od njih ne može da doživi leto. Isto tako pčele rođene u proleće ne dočekaju jesen.
Broj pčela u pčelinjem društvu menja se prema godišnjem doba. U proleće i u jesen pčelinje društvo ima najmanje pčela P520.0001. U leto taj se broj penje na 6070. a ponekad i na 80 do 100 i više hiljada pčela.
Podela rada između pčela radilica
Poslovi pčela u gnezdu i van ovoga izvršuju se po jednom redu i tesno su vezani s uzrastom pčela.
Prva 23 lana posle svoje pojave na svet pčele još kao da dozrevaju. Obično nogama čiste glavu, grudi, trbuh, krila, oči, ili se zavuku u prazne ćelije i miruju ili ostaju nepomične na satovima. Organizam takvih pčela nije još dovoljno jak za rad. Zatim pčele postepeno prilaze. čišćenju ćelija, ispravljanju njihovih ivica, uglačavanju ćeličnih zidova itd. Od tri do otprilike 14 dana svoga života pčele hrane crve. Pri tome pčele stare 3-7 dana hrane starije crve, dajući im za hranu med pomešan s cvetnim praškom. Približno od 8-og dana počinju da hrane najmlađe crve mlečom koje u njihovom organizmu izlučuju specijalne žlezde.
Svaka pčela dadilja neguje nekoliko crva iste starosti. Koliko je to veliki posao može se suditi po tome što pčele posete svakog crva za vreme njegova kratka života (traje svega šest dana) osam hiljada puta. Istina. u broj poseta uračunavaju se i obični obilasci crva, koji nisu vezani s davanjem hrane.
Pčele ove starosti jednovremeno s hranjenjem postepeno pristupaju i drugim poslovima. One primaju od poljskih pčela sakupljeni nektar s cvetova, prerađuju ga u med. izrađuju saće, nabijaju cvetni prašak, čiste ćelije, provetravaju košnicu, čuvaju leto itd.
Radeći u košnici, mlade pčele se postepeno pripremaju za sakupljanje nektara i cvetnog praška. Kad navrše.10-14 dana života sa lepom sunčanom danu one izleću iz kišnice, kruže oko nje i uočavaju njen položaj: Dolazi vreme kada se mlade pčele, koje su dotle obavljale posao samo u ; košnici, pretvaraju u pčele iznutrice koje u polju sakupljaju i, u košnicu donose nektar, cvetni prašak i vodu. Poslove u košnici preuzimaju naredna pokolenja mladih pčela.
U doba kad cvetovi obilno izlučuju nektar, i u velikoj količini daju cvetni prašak, pčele od ranog jutra, a često i u pozno veče lete po polju, vraćajući se u košnicu samo onda kad treba da se oslobode nektara i preradu ga pčelama u košnici na dalju preradu u med, ili kad ispune korpice s cvetnim praškom da bi ga u košnici zbacile sa zadnjih nogu i spakovale u ćelije određene za cvetni prašak. Kad nema paše, tj. kad cvetovi slabo ili nikako ne izlučuju nektar, izletnice ostaju u košnici. Samo neke od njih donose vodu.
Opisani red rada pčela vezan s njihovim uzrastom može se menjati. Na primer, kada pčelinje društvo iznenada izgubi veliki broj izletnica, mlade pčele počinju da izleću na pašu pre nego što to čine u normalnim prilikama, mogu da izleću čak i posle šest dana života, Isto tako u društvima koja nemaju mladih pčela, stare pčele izletnice mogu da neguju crve. Kad u košnici nema dovoljno saća, pčele stare 26 dana obilno izlučuju vosak i grade saće, ma da ‘taj posao obično obavljaju pčele stare 12-18 dana.
VII Deo proizvodi pčelarstva i njihova prerada
1. Med
Med je najdragocenija prirodna hrana.
Glavni deo meda (75—82%) čine voćni i grožđani šećer, tj.. one vrste šećera koje u čovečijem organizmu lako prelaze u krv. Osim šećera, u medu se, istina, u maloj količini nalaze belančevine; gvožđe, fosfor i dr. materije, potrebne za rašćenje kostiju i stvaranje krvi. Med blagotvorno utiče na sluzokožu unutrašnjih organa. On je vrlo koristan kod kašlja, obolenja grla, katara želuca i creza.
Med kao dopuna drugoj hrani, po posmatranjima lekara, ima blagotvoran uticaj na jačanje slabog organizma. Prof. Ceseljski i doktor Ljubarski smatraju med kao naročito koristan za decu.
U medu se u vrlo maloj količini nalaze belančevine, kiseline, boje, mineralne mirišljave materije (poslednje daju medu specifičan miris — aromu).
Ispitivanja su pokazala da je hemijski sastav meda promenljiv i zavisi od toga, s kakvih je cvetova, u kom kraju i u koje je godišnje doba skupljen.
Otprilike peti deo težine meda čini voda. U zrelom medu ima vode od 16 do 22%. Približan sadržaj vode u medu može da odredi svaki pčelar. Za to on treba da ima samo tačne terazije s tegovima počev od ! gr i kakav bilo sud s tačno izmerenom zapreminom, najbolje litrovsku bocu s uskim grlićem. Prvo treba izmeriti prazan sud i zapisati njegovu težinu, a zatim sipati u njega tačno litar meda i ponovo izmeriti. Razlika u težini pokazaće težinu 1l meda. Sadržaj vode u zrelom medu varira od 16—22%. Težina 1l zrelog meda, prema sadržaju vode, varira od 1.402 do 1.443g.
Kad se zna tačna težina 1l tečnog meda, sadržaj vode u njemu može se odrediti po sledećoj tablici:
| Težina 1 l. tečnog meda (u gramima) | Sadržaj bode (u procentima) | Težnna 1 l. tečnog meda (u granima) | Sadržaj bode (u procentima) |
| 1443 | 16 | 1418 | 90 |
| 1436 | 17 | 1409 | 91 |
| 1429 | 18 | 1409 | 99 |
| 1499 | 19 | – | – |
Vrste meda
Prema zemljištu sa kojeg je med dobijen, razlikuju se livadski, šumski i stepski medovi.
I livadski, i šumski, i ostali medovi mogu biti jednorodni po svome sastavu, kada su sakupljeni uglavnom s jedne medonoše, koja raste na velikoj površini, na primer, s lipe, bagrema, suncokreta, maline itd. U tom slučaju med dobija naziv biljke s čijih je cvetova sakupljen: lipov, bagremov, vrbov, heljdin itd. Ako je med sakupljen sa raznih biljaka, a teško je odrediti baš s kojih, onda se takav med zove »cvetni« (»mešani«). Najpoznatiji su cvetoni medovi dobijeni s livadskih i poljskih trava.
Med se još deli na vrste i prema boji, a naime, razlikuju se svetli i zatvoreni medovi.
Vrlo često medu daju ime i po mestu njegova postanka. Kod nas je u Savezu poznat, na primer, baškirski lipov med, koji se odlikuje naročitom, njemu svojstvenom aromom i »oštrim« ukusom.
U trgovini se obično upotrebljavaju samo tri naziva za određivanje vrsta meda: lipov, heljdin i cvetni ili livadski. Pri ovim cvetnim ili livadskim medovima pripadaju svi medovi, osim lipovog i heljdinog, bez obzira na to jesu li oni po svome sastavu jednorodni ili mešani.
Po načinu dobijanja, medovi se dele na vrcani med i med u saću.
Vrcani med dobija se kad se istrese iz saća pomoću centrifuge. Vrcani se med prodaje u tečnom ili čvrstom stanju. Čvrsti medovi nazivaju se ušećereni, pošto su se šećeri u njima pretvorili u kristale. Oni se često nazivaju i kristalisani medovi.
Med u saću naziva se med koji dolazi na pijacu zajedno sa saćem. takav med je malo rasprostranjen kod nas u Savezu, uglavnom zato, što se pri njegovoj potrošnji neekonomično rasipa vosak, koji ima veliku vrednost i u pčelarstvu i u raznim granama industrije.
Ušećeravanje meda
Prelaz tečnog meda u čvrsto stanje zove se taloženje, ušećeravanje ili kristalizovanje meda.
Taloženje počinje s pojavom kristala šećera. Oko prvih kristala obrazuju se novi; kristali narastaju. Grupe kristala, kao teže u poređenju sa drugim delićima meda. padaju na dno suda — »talože se«. Eto zbog čega se med uvek prvo počinje da šećeri od dole (od dna) i postepeno obuhvata ceo sud.
Neki medovi se ušećeravaju brzo, a neki sporo. Čisti medljikovci se uopšte ne kristališu. Što god u medu ima više trščanog šećera, manje materija medljike, to se on brže taloži. Obrnuto, med s malim sadržajem trščanog šećera i velikim procentom medljike ostaje najduže u tečnom stanju.
Med sakupljen sa biljaka krstašica (repice, rotkvice, slačice, ozime repice) vrlo brzo se šećeri. Neki medovi pri taloženju obrazuju velike kristale šećera, neki toliko sitne, da ušećereni med ima izgled masti i podseća na pomadu.
Može se veštački ubrzati ušećeravanje meda, dati mu izgled masti i obrnuto, učiniti da bude krupno zrnast. Ubrzavanje taloženja postiže se dodavanjem tečnom medu male količine starog ušećerenog meda.
Za ravnomerno i brzo taloženje ušećereni med najpre dobro izmešati s malom porcijom tečnog meda, a zatim mešavinu sipati u bure (kacu, čabar itd.) s tečnim medom, čije taloženje treba ubrzati. Posle toga sav med treba dobro izmešati. Ako se uzme 1 kg ušećerenog meda prema 1 kg tečnog, taloženje će biti gotovo za jedan do dva dana.
Da bi se dobili sitni kristali, pre pripremanja kvasca (tj. pre mešanja ušećerenog meda s malom porcijom tečnog) stari ušećereni med dobro umutiti. Što se brižljivije obavi mućenje, to će kristali biti sitniji, a prema tome i sitnije mrvice u ušećerenom medu.
Sudovi za med
Sudovi za prodaju naveliko. Med koji je odstojao u rezervoaru razliva se u stalne sudove, u kojima se šalje trgovinama i magacinima. Za med se upotrebljavaju veliki sudovi, burad itd. (Sl. 123). Za izradu sudova najbolje je upotrebiti lipu, jasiku, platan. Sudovi se mogu izrađivati i od tople, bele vrbe, i jove. Četinari i hrast nisu dobri: od prvih med dobija miris smole, a od hrasta pocrni.
Pošto med ima osobinu da upija vlagu (i na taj način suši sud), sirovi sudovi napunjeni medom rasušuju se i cure. Zato sudove za med treba izrađivati od suvog materijala. Iz tih razloga nije dozvoljeno da se sudovi kvase. Kvašenje rđavog suda još više ga pogoršava.
Sud za med ne sme da ima nikakvih stranih oštrih mirisa: oni kvare med. Za med se može iskoristiti i stari sud od meda. Prethodno ga treba oprati toplom vodom sa sodom i dobro osušiti. Pre nego što se med nalije, sud se mora ispitati. Na burad nabiti obruče, ispitati mesta gde se duge spajaju i zaliti ih vrelom mešavinom od jednakih delova voska i kalafona. (vosak se može zameniti parafinom). Kad sud nije ispravan i postoji opasnost da će curiti, bolje je med podvrgnuti prethodnoj obradi, da bi se brže ušećerio.
Med treba sipati iz rezervoara u takav sud nakon nekoliko časova, pošto mu se doda »kvasac« za ušećeravanje meda, pre nego što izgubi sposobnost za prelivaše.
Slika 123. Sudovi za med: a — stakleni sudovi, b — mali drveni sudovi (lipovi sa zapreminom od 2—50 kg), v — burad za med zapremine 50, 75 i 100 kg.
Izostavljeno iz prikaza
Sudovi za prodaju na malo. Med za prodaju na malo može se razlivati, prema mesnim prilikama, u kačice (od 1—5 kg), staklene tegle (1—3 kg) itd. Med se prodaje prema potražnji ili u tečnom ili u ušećerenom stanju.
Ušećereni med može se ponovo vratiti u tečno stalje. Ovo se postiže zagrevanjem meda u sudu s duplim zidovima, između kojih se nalazi voda (vodena košulja). Med ne treba zagrevati na većoj toploti od 65°, pošto se na višoj temperaturi raspadaju neki sastavni delovi meda.
Na sud za prodaju na malo potrebno je nalepiti etiketu, na kojoj označiti težinu čistog meda, vrstu meda (lipov, stričkov, vrbov, bele deteline, cvetni itd.), a takođe i mesto njegova postanka i godinu sakupljanja.
Čuvanje meda
Med treba čuvati u zatvorenom sudu, u suvim prostorijama podesnim za provetravanje, u kojima se zimi ne mrzne. Dobro je da temperatura u ovima ne bude niža od 5°. U vlažnim prostorijama med upija u sebe vlagu i uskisne. Med se ne sme čuvati u prostorijama sa oštrim mirisom ili zajedno sa predmetima koji odaju oštri miris (na pr. gas, katran).
Kad med počne da previre, previranje se može zaustaviti pretapanjem i kuvanjem, pošto mu se doda 1 gr vinskog streša ( i mala količina vode) na svaki kilogram meda. Svako ukiseljenje kvari med, pogoršava njegov kvalitet. Ma da pretapanje zaustavlja previranje, ono ne obnavlja kvalitet meda. Uskisnuti može i med u saću kad se čuva u vlažnim prostorijama. Poklopci ćelija pri ovom prsnu, med curi i razliva se po satu. Takav med ne treba davati pčelama. Bolje je iscediti ga i pretopiti, a okvire oprati u toploj vodi i osušiti.
Medno sirće
Na pčelinjaku se pri pranju posuđa za med, ispiranju centrifuge, sita itd. skuplja mnogo slatke vode koja se s uspehom može iskoristiti za spravljenje mednog sirćeta.
Mednoj vodi koja otprilike ima 1,5 kg meda na 10 l vode dodati kašičicu kvasca i koricu hleba, sve to dobro izmešati i ostaviti na toplo mesto, na kome će brže prevreti. Kada sirće prevri i izbistri se, razliti ga u flaše.
U vinogradarskim rejonima se od takvih slatkih ostataka sprema vinsko sirće. Mednoj vodi se doda jednaka količina vina i korica crnog hleba. Tako spremljeno sirće biće gotovo za nekoliko dana. Sirće na pčelinjaku može se dobijati neprekidno. Za to se moraju imati dva burenceta, jedno za sazrevanje sirćeta, a drugo za početno previranje medne vode. Kad se iz prvog burenceta uzme gotovo sirće, u njega se iz drugog burenceta dodaje toliko prevrele medne vode, koliko je*odliveno sirćeta.
Za pripremanje sirćeta ne može se koristiti metalni sud: u njemu se mogu obrazovati otrovne materije, štetne za zdravlje. Najbolji sudovi su staklene boce i drvena burad.
2. Vosak
Narodno-privredni značaj voska
Pčelinji vosak ima veliki značaj za narodnu privredu.
Oko 80% dobijenog voska vraća se natrag pčelarstvu V vidu veštačkog saća, koje veoma mnogo povećava rentabilnost pčelarstva. Vrlo velika količina voska potrebna je industriji. između ostalih i odbrambenoj.
Teško je naći neku granu industrije u kojoj ne bi imao primenu (u većoj ili manjoj meri) prirodni pčelinji vosak.
Pri hlađenju vosak se ponaša isto kao i gvožđe, tj. njegova se zapremina povećava. Zato se u fabrikama voskom kontrolišu forme, u kojima se zatim liju delovi mašina. U fabrikama za optiku vosak se upotrebljava za graviranje stakla, za izradu smese za poliranje i lepljenje. Industrija avijacije upotrebljava vosak za spravljanje različitih emulzija. U transportnoj privredi se vosak upotrebljava za impregniranje kožnih delova u kočnicama. U ralio i telefonskoj tehnici vosak ide za izolovanje sprovodnika i za izradu kondenzatora.
Vrlo veliku količinu pčelinjeg voska troši kožarska industrija pri obradi kože. Osobina kože da ne propušta vodu zavisi od pčelinjeg voska.
Vosak se mnogo primenjuje u elektrotehničkoj industriji, u galvanoplastici, parfimeriji (kremovi i dr.), za izradu lekova (cinkova mast, flaeteri i dr.), „u poslastičarskoj industriji, u industriji za obradu drveta, poligrafičkoj, automobilskoj, staklarskoj, industriji hartije, tekstilnoj industriji, u industriji boja itd. Vosak ulazi takođe u sastav smese za kalemljenje voćaka, izradu masti za zimsku obuću, mulaža, skulpturnih radova itd. Vosak je potreban čak i za ribarsku industriju.
U današnje vreme potrebe industrije u pčelinjem vosku ne zadovoljavaju se u potpunosti.
Zato se skup pčelinji vosak gde god je moguće zamenjuje drugim jevtinijim, vosku sličnim materijama (cerezinom parafinom itd.) Najčešće ova zamena .izaziva pogoršalne kvaliteta proizvodnje. Ponekad je zamena sasvim nemoguća.
Sve to vrlo ubedljivo govori o nužnosti povećanja proizvodnje voska. Za industriju vosak ima veći značaj ne go med.
Udarnici pčelarstva daju dobre rezultate ne samo u pogledu prinosa meda, već i u pogledu prinosa voska; oni se trude s jedne strane, da iskoriste što -je moguće više građevinsku energiju pčela, i s druge, da sačuvaju saće za topljenje i rezervno saće od kvara. Gubici voska pri nepravidnom čuvanju još uvek na nekim pčelinjacima dostižu vrlo velike razmere.
Vrste voska
Prema načinu prerade pčelinji vosak se deli na 4 vrste:
1) Vosak sa pčelinjaka, tj. vosak koji se topi na raznim topionicima za vosak, ili se cedi pomoću primitivnih presa neposredno na pčelinjacima. Ovaj se vosak obično dobija iz saća za pretapanje koje je bogato voskom. Zato vosak sa pčelinjaka spada u red najboljeg voska.
2) Presovani vosak izvlači se iz raznog saća za pretapanje pomoću presa sa zavrtnjem ili hidrauličnih presa u voskarskim zavodima.
Razlikuje se vosak dobijen iz praznog saća i vosak iz voštine sa pčlinjaka. Prvi je kvalitativno mnogo bolji od drugog i smatra se kao sasvim dobar za izradu veštačkog saća. Vosak dobijen od voštine ima zatvorenu boju i manju čvrstinu. Zato se ovaj vosak često zove »tehnički«, pošto se retko upotrebljava za izradu saća. On se uglavnom predaje industriji.
3) Ekstrakcioni vosak izvlači se (benzinom) iz zavodske voštine tj. od otpadaka dobijenih preradom saća za pretapanje u voskarskim zavodima. Ekstrakcioni vosak razlikuje se od drugih vrsta voska svojom mekoćom i neprijatnim mirisom. Upotrebljava se isključivo za tehničke potrebe: za izradu masti, za parket itd.
4) Beljeni vosak, tj. običan vosak izbeljen na suncu ili hemijskim putem. Razlikuje se od drugih vrsta voska. najvećom čvrstinom i krtošću. Upotrebljava se uglavnom u parfimeriskoj industriji i u industriji boja.
U trgovini se razlikuju sledeće vrste voska:
Vosak I klase — beo ili otvoreno žut, potpuno čist, kako unutra tako i s donje strane kruga. U prelomu celom visinom ima jednoliku boju. Miriše na med, prijatno. Ovde dolazi uglavnom vosak sa pčelinjaka dobijen na topionicima za vosak. Obično se zove »kapanac«.
Vosak II klase — zatvoreno-žuti ili otvoreno-mrki, čist, bez stranih primesa. U prelomu po boji može da bude nejednoličan: donji slojevi zatvoreniji od gornjih (talog). Ipak taloga ne sme biti više od 1/3 visine (debljiie kruga ili table). U ovu klasu spadaju voskovi sa pčelinjaka, zatvorenih boja, i presovani vosak dobijen od saća za pretapanje.
Vosak III klase — zatvoreno-mrki, mrki ili siv, u npelomu ima znatnu nejednorodnost — po boji. Taloga ima do 1/2 visine kruga ili table. Ovde spada vosak sa pčelinjaka s iskvarenom (od posuđa i drugih uzroka) bojom, a isto tako i presovani vosak od voštine i otpadaka.
Osim ove tri klase, postoji prirodan pčelinji sastojak bez pune vrednosti, koji je po kvalitetu niži od treće klase. Ovde spadaju: vosak pregoreli, šupljikav, crne ili sive boje (emulzija), vosak jako prljav i koji se teško može očistiti.
Trgovačka kvalifikacija ekstrakcionog i belog voska podudara se s proizvodnom.
O sastavu i osobinama pčelinjeg voska
Sastav pčelinjeg voska je složen. Vosak se sastoji iz raznih materija čiji broj dostiže do 15. Ove pojedine materije razlikuju se jedna od druge kako po hemijskim osobinama, tako i po temperaturi topljenja, hlađenju i specifičnoj težini.
Kvalitet pčelinjeg voska karakteriše se njegovom bojom, specifičnom težinom, temperaturom topljenja i čvrstinom. Poslednja osobina voska (čvrstina) ima prvorazredni značaj za proizvodnju veštačkog saća.
U sastav voska ulaze slobodne masne kiseline (13,5—15 0%; složeni eteri masnih kiselina i špiritusa (70,4—74,77%) i drugi ugljovodonici (12,5—15,5%).
Što je kvalitet voska bolji, to je njegova boja svetlija, a specifična težina, temperatura topljenja i čvrstina veća.
Temperatura topljenja prirodnog pčelinjeg voska iznosi 62°-65° C, a specifična težina (na 20° C) 0,956 do 0,970.
Čvrstina voska iskazuje se brojem koji se zove koeficijent čvrstine. Razni voskovi imaju sledeće koeficijente čvrstine:
- Koeficijent čvrstine
- Vosak kapanac 8—13
- Vosak presovani 4—6
- Vosak ekstrakcioni manje od 1
Koeficijent čvrstine bolje nego sve drugo karakteriše kvalitet voska. Koeficijent čvrstine omogućuje najbolje sortiranje voska i pravilno odabiranje voska za izradu veštačkog saća.
Vosak prve klase je mnogo skuplji od voska P i Š klase uglavnom zbog toga, što ima veći koeficijent čvrstine.
Vosak se dobro rastvara u benzinu, petrolejskom etru. Teže se rastvara u terpentinu, sumpornom etru i drugim rastvaračima. U špiritusu vosak je gotovo nerastvorljiv. Glicerin uopšte ne rastvara vosak i zato se često upotrebljiva za podmazivanje kalupa pri odlivanju voska.
U vodi je vosak nerastvorljiv, ali pri izvesnim uslovima vosak može s vodom da obrazuje emulzije, koje imaju veliki praktičan značaj.
Emulzija je takvo stanje materije, pri kojem je jedna sasvim isitnjena materija raspoređena u drugoj materiji. Kao primer za emulziju može da posluži: mleko (masnoća isitnjena i razmeštena u vodi), dim, magla (najsignije čestice uglja ili vode raspoređene u vazduhu) itd.
Emulzija voska s vodom može da se obrazuje samo u prisustvu treće materije, koja doprinosi obrazovanju emulzije i zove se emulgator (lužena so, soli tvrde vode, smole itd.).
Najprostiji slučaj emulzije u praksi se često naziva vlažnost voska.
Različite vrste voska imaju različitu vlažnost — od 9,1 do 2,5%. Što je bolji kvalitet voska to je manja njegova vlažnost. Ipak tu nije samo prosto prisustvo vode u vosku, već emulgiranje vode u vosku, pri čemu količina emulzije zavisi od prisustva emulgatora. Vlažnost voska može lako da se poveća dodavanjem mešavini voska emulgatora (lužne soli, sapuna itd). Zbog toga otpaci veštačkog saća, na kojima ima sapuna, kad se dodaju vosku, znatno umanjuju kvalitet izrađenog veštačkog saća. Mutnost i neprozračnost veštačkog saća domaće izrade objašnjava se time što vosak ima u svome sastavu napred pomenutu »vlažnost«. Emulzija se razlaže putem dugog stajanja istopljenog voska. Od voska koji ne sadrži emulgirovanu vodu može se i u domaćoj izradi dobiti savršeno prozračno saće. Iz ovih razloga topljenje voska u proizvodnji veštačkog saća treba obavezno obavljati ne na sloju vrele vode, već u sudovima s duplim zidovima.
Poznata je i druga vrsta emulzija, kada se mala količina voska emulgira u vodi. Najkarakterističniji primer takve emulzije je parketarska mast, u kojoj sadržaj pčelinjeg voska ne premaša 16—20%. U raznim našim proizvodima voska ponekad se dobije vosak u vidu vlažne, šupljikave mase, koju praktičari često ocenjuju kao cvetni prašak. Sličan talog u vidu zrnaca često se obrazuje na donjoj strani voštanih krugova. Sve su to emulzije voska s vodom. One se uglavnom obrazuju pri upotrebi tvrde vode, koja u voskarskoj proizvodnji može sa sobom da odnese u kanalizaciju znatnu količinu voska (emulgirovanog). Zato u voskarskoj proizvodnji treba da se upotrebljava meka voda, najbolje kišnica.
Najbolje posuđe za pretapanje voska ,je posuđe od drveta, aluminijuma, emajlirano i od belog pleha. Sve ostalo posuđe (od gvožđa. bakra, pocinkovanog gvožđa, kalaisano itd.) u većoj ili manjoj meri čini da vosak dobije zatvorenu boju i da postane lošijeg kvaliteta.
Pčelinji vosak, zbog toga što je skup i ima ga malo, često se falsifikuje, tj. vosku se dodaju razne materije slične vosku (cerezin, parafin itd.). Ako falsifikat (mešavina) dospe u veštačko saće, onda se ovo u košnici vitoperi, isteže i pčelaru donosi mnoštvo neprijatnosti, remeteći glavne poslove na pčelinjaku u pogledu razmnožavanja pčela i sakupljanja meda,
Falsifikovanje voska često nije dozvoljeno ni za industriju, pošto ono nanosi štetu proizvodima (kožna, aeroplanska itd.). Zato se s falsifikovanjem voska vodi-odlučna borba. Ide se čak dotle, da se lica koja predlažu falsifikat podvrgavaju krivičnoj odgovornosti. U sadašnje vreme razrađeni su najprostiji načini raspoznavanja falsifikata. Specijalisti ga otkrivaju bez velikog truda.
Karakteristika i vrste saća za pretapanje
Pčelinji vosak se dobija kao rezultat prerade raznih vrsta saća. Tu dolaze stari, crni satovi koji nisu više za košnice, beli, sveži satovi iz okvira građevnjaka, medni poklopci, parčad saća koja se dobijaju pri pregledu košnica, otpaci posle zimovanja itd. Osim ovih voštanih sirovina u velikim količinama se prerađuje u voskarskim radionicama voštila sa pčelinjaka i u ekstrakcionim zavodima voština voskarskih radionica.
Kvalitet i vrsta sirovina voska karakterišu se pre svega sadržajem voska. Prema procentu voska saće se deli na tri klase:
- I klasa. Saće belo, žuto ili kao ćilibar, providno sa svih strana, suvo, bez cvetnog praška, meda i drugih stranih primesa, slobodno od moljca i buđi. Sadržaj voska 70% i više.
- II klasa. Saće zatvoreno-mrko ili mrko sa providnim dnom, suvo bez praška, bez meda i drugih stranih primesa_ Tu spada saće otvoreno-žuto I klase s dodatkom cvetnog praška do 15% površine sata. Sadržaj voska 55—70%.
- III klasa. Saće tamno-sivo, crno, sasvim neprovidno, ali suvo, lako, bez meda, bez voštanog moljca i buđi. Tu spada otvorenije saće s cvetnim praškom. Sadržaj voska 40-55%.
Saće koje ne odgovara uslovima III klase izravnjava se s voštinom.
Sastav saća
Saće se sastoji iz tri grupe različitih materija:
- voska;
- nevoštanih, u vodi nerastvorljivih materija: pčelinjih kokona, delimično rđe i dr. Iz tih se materija uglavnom sastoji otpadak-voština;
- nevoštanih, u vodi rastvorljivih materija: ostataka meda u satovima, ekskremenata larvi itd. Pri preradi sirovina voska ove se materije rastvaraju u vodi i pokazuju se kao manjak u težini između prerađenih sirovina voska s jedne, i dobijenog voska i voštine s druge strane
Nerastvorljivih materija u saću ima 1,2—1,25 puta više nego rastvorljivih. Na primer, u saću sa 50% sadržajem voska na deo rastvorljivih materija dolazi 22,7% i nerastvorljivih 27,3%.
Saće sa sadržajem meda može imati rastvorljivih materija čak i više nego nerastvorljivih.
Povećavanje voska u saću za topljenje
Ako se iz saća sa sadržinom 50% voska i s 22,7% rastvorljivih materija, ispiranjem ili kuvanjem udalje ove poslednje, onda će se sadržina voska sirovine povećati. Na primer, ako je u 1.000 gr saća pre kuvanja bilo 500 gr voska (50%), 227 gr. rastvorljivih materija (22,71%) i 273 gr. nerastvorljivih materija (27,3%), onda će se posle kuvanja ili ispiranja opšta težina sirovine smanjiti i u danom primeru iznosiće 773 gr. (1.000-227). Prema tome će se sadržina voska ove sirovine povećati i iznositi 67,50%: 500 gr čistog voska X 100 773 (opšta težina sirovine).
Ako se uzme saće sa sadržajem 35% voska, onda h’e se posle udaljavanja rastvorljivih materija, sadržina voska u preostaloj sirovini povećati na 49,6%. Zbog toga udaljavanje rastvorljivih materija iz saća znači njegovo obogaćivanje voskom.
Da bi se što potpunije izvukao vosak iz saća, moraju se iz njih udaljiti rastvorljive materije. Ako se saće sa sadržajem 50% voska pretopi na sunčanom topioniku, dobiće se vrlo malo voska. Mnogo više će se dobiti ako se to saće prethodno dobro prokuva u vodi, jer se kuvanjem udaljuju rastvorljive materije.
Razlika između voštine sa pčelinjaka i drožine
U praksi se često ne pravi razlika između voštine i drožine, naročito kada im je sadržina voska jednaka. Međutim između njih postoji znatna razlika.
Voštinom se naziva otpadak koji se dobija preradom saća bez njegovog prethodnog kuvanja u vodi (grudve mrke ili crne boje, pri sitnjenju raspadaju se na pojedinačne kokone). Rastvorljive materije ostale su u voštini.
Drožinom se zove otpadak, dobijen posle izdvajanja voska s primenom prethodnog kuvanja u vodi, i prema gome, posle udaljavanja rastvorljivih materija. Na taj način, drožina nema u sebi rastvorljivih materiJa, ili ih ima u praktično neznatnim količinama. Po tome se razlikuje drožina Od voštine.
Voština se u voskarskim radionicama prethodno obogati voskom. Zbog toga se u radionicama od voštine dobije 75-100% voska više nego iz drožine, ma da im je voskovitost bila jednaka. Pri nabavci voštine i drožike uzimaju ih posebno. Voština se plaća otprilike dva puta više nego drožina.
Čuvanje i prerada sirovina voska
Sve osnovne sirovine, izuzev voštine i drožine, pripadaju redu proizvoda koji se brzo kvare. Dugo čuvanje sirovina često prouzrokuje veliki gubitak voska. Sirovine uglavnom kvari voštani moljac. Ima i drugih uzroka koji izazivaju gubitak, kao na primer, plesan, aspergilos, rđa, samozagrevanje voštanih sirovina s povećanom vlažnošću itd. Zato u prvom redu treba čuvati sirovine voska od voštanog moljca. Kako se s njim vodi borba ukazano je u delu »Bolesti i štetočine pčela.
Sve sirovine voska, sakupljene na malim pčelinjacima a takođe i one na pčelinjacima koji se nalaze blizu voskarskih radionica, treba predavati na preradu ovim radionicama.
Sve velike pčelarske ekonomije, a takođe i pčelinjaci udaljeni od voskarskih radionica, moraju osnovnu preradu starog saća obavljati neposredno na pčelinjacima, ma i najjednostavnije.
Sirovine voska sa pčelinjaka obolelih od truleži ni u kom .slučaju ne smeju se predavati nabavljačkim centrima. Njih treba obavezno preraditi neposredno na pčelinjaku, pošto se prethodno prokuvaju (najmanje 2J/g časa) u ključaloj vodi. Dobijeni vosak i drožinu predati sabirnom centru s oznakom »od društava bolesnih od truleži«. Vosak od »društava bolesnih od truleži« nije za proizvodnju veštačkog saća. On se može upotrebiti samo za industrijske svrhe. Sirovine voska na pčelinjacima prerađuju se na dva načina:
- pretapanjem na sunčanim i drugim topionicima,
- preradom na voskarskim presama na pčelinjaku.
Prerada sirovina na sunčanom topioniku. Sunčani topionik se sasvim zaslužno ‘smatra kao sastavni deo svakog pčelinjaka. Ne iziskuje nikakvo gorivo, a daje vosak besprekornog kvaliteta.
U topionik treba stavljati samo novo saće sa sadržajem voska 70% i više. Saće G1 i III klase nije celishodno prerađivati na sunčanom topioniku. Njega treba prerađivati na presama za vosak. Voština tj. ostatak posle prerade na sunčanom topioniku, sadrži u sebi oko 50% voska.
Kad pčelinjak nema voskarske prese, a saće se mora du go čuvati, onda se ono može zagrejati na sunčanom topioniku (dezinfekcija od voštanog moljca), a zatim zbiti.
Sunčani topionik veličine 65X50 cm može za jedan dan da pretopi do 4 kg voska i bez muke da opslužuje pčelinjak od 50 pčelinjih društava.
Ima mnogo raznih topionika za vosak s veštačkim zagrevanjem. Svi se mogu podeliti na tri grupe: a) pećni, b) parni i v),vodeni.
Pećni topionici se najviše upotrebljavaju u sitnim gazdinstvima. Oni su često uzrok kvarenja voska. Naročito se ne mogu dozvoliti gvozdeni pećni topionici, pošto se vosak u njima kvari ne samo od pregrevanja, već i od gvožđa.
Vodeni topionici se izgrađuju u vidu suda sa duplim zidovima, između kojih se naliva voda. Oni daju bolje rezultate nego drugi topionici s veštačkim zagrevanjem. Uopšte, pak svi topionici s veštačkim zagrevanjem daju lošije rezultate nego sunčani topionici. Zato se mogu upotrebljavati samo u izuzetnim slučajevima, kada zbog klimatskih uslova sunčani topionik ne radi.
Prerada sirovina voska presovanjem. Iz saća II i III klase, isto tako i iz voštine posle sunčanog i drugih topionika, vosak se može dobiti samo presovanjem.
Mnogi pčelari-udarnici (na primer drugovi Šalagin, Limanin i dr.) presuju sirovine na najprostiji način i dobijaju zadovoljavajuće rezultate.
Saće za topljenje prvo se rastopi u loncu ili kazanu, zatim sipa u kesu i provlači između dve daske, spojene šarnirima. Vosak koji se odliva zajedno sa vodom curi u kad^ koja se nalazi ispod njih. Pri topljenju saća na štednjaku ili u ruskoj peći bolje je upotrebiti zemljani lonac, koji bolje čuva boju voska.
Posle takvog presovanja voština sadrži u sebi još vrlo mnogo voska — do 50% od težine voštine.
Slika 124. Presa za vosak Ruta-Gatča (rasturena).
Izostavljeno iz prikaza
Zato voštinu, pošto se dobro osuši, treba predati sabirnom centru zajedno sa voskom. Iz te voštine dobija se u voskarskim radionicama vosak pomoću novog presovanja.
Najbolje rezultate na pčelinjaku daje presa za vosak Ruta-Gatča, koja se sada izrađuje u velikom broju.
Presa Ruta-Gatča (sl. 124) sastoji se iz stupe-rezervoara (a) s drvenim vertikalnim pojačanjem zidova, rešetke (b) koja se umeće na dno stupe, pritiskivača ili presinog kruga (v), vinta s gvozdenim zvezdicama (g).
U kesu se stavi 2—3 kg saća ili voštine, pa se ona zatim metne u stupu, koja se skine s prese.
Posle toga se stupa nalije vodom i stavi na vatru (štednjak ili privremeno spremljeno ognjijšte). Posle 15-20 minuta otkad počne voda da vri, stupa se skine s vatre, odozgo na tečnost se postavi pritiskač i stupa metne u presu pod vint radi ceđenja voska. Vint se postepeno okreće sve dok se može okretati. Isceđeni vosak isplivava na površinu vode (sl. 125).
Drvene delove prese za vosak treba pomoću šarnira dobro pričvrstiti za uzdignuto postolje. Ne umanjujući pritisak, tj. ne odvrćući vint, stupu zajedno s drvenim okvirom iskrenuti, pa vosak i vrelu vodu izručiti u korito.
Poluga prese Ruta-Gatča često se izrađuje od drveta, no mnogo je bolje izraditi je od gvožđa. U tom slučaju poluga se može izvući u jednu stranu i napor obeju ruku preneti na jedan kraj poluge: snaga pritiska u presi od ovoga će se znatno povećati. Okvir prese treba da bude dobro učvršćen za svoje postolje.
Za topljenje sirovina voska uzima se meka voda, a najbolje kišnica.
Slika 125. Presa za vosak
Izostavljeno iz prikaza
Prema svom kapacitetu proizvodnje, jedna presa Ruta-Gatča može da opslužuje gazdinstvo Slika 125. Presa za vosak od 500-600 pčelinjih društava.
Međutim i za male pčelinjake, od 20-30 društava, dobro je imati je kao sastavni deo pčelarskog pribora.
Kvalitet voska i njegovo čišćenje
Najveći deo pčelinjeg voska ide na izradu veštačkog saća. Kvalitet poslednjeg zavisi na prvom mestu od kvaliteta voska. Zato se pri preradi sirovina voska na pčeli-njaku moraju preduzeti sve mere da se dobije i sačuva vosak visokog kvaliteta.
Za dobijanje voska I klase potrebno je da se svetlo sa-će, bogato voskom, pretapa na sunčanom topioniku koji daje vosak isključivo visokog kvaliteta.
Sirovine voska za pretapanje treba obavezno sortira-ti prema sadržaju voska, i otvorenije vrste prerađivati zasebno od zatvorenih koje sadrže med i cvetni prašak, pošto se s umanjavanjem količine voska sirovina pogoršava kvalitet izvučenog voska.
Ni u kom slučaju ne treba dodavati sirovinama voska propolis, pošto se vosak izvučen iz te mešavine, mada ima i otvorenu boju i prijatan miris, odlikuje velikom mekoćom (njegov koeficijent čvrstoće je oko 2).
Često se vosak iz propolisa dodaje vosku kapancu. Takav vosak s mešavinom propolisa nije dobar za izradu veštačkog saća. Propolis na pčelinjaku ne treba prerađivati, njega treba predavati sabirnim centrima.
Vosak isceđen na presi zajedno s vrelom vodom izručiti u korito. Tu se vosak taloži i skuplja iznad sloja vode. Da bi se produžio rok hlađenja i taloženja, potrebno, je, što je moguće duže, sačuvati toplinu voska i vode. Radi toga korito treba pokriti i dobro utopliti. Pri laganom hlađenju i taložnjenju sve prljavštine skupiće se na donjoj strani voštanog kruga, odakle se može lako nožem očistiti.
Veštačko saće
Veštačkim saćem naziva se veštački izrađen srednji zid pčelinjih satova. Ako se uzme pčelinji sat i saseku zidovi ćelija, dobiće se list koji se sastoji iz ćeličnih osnova. Takav je list sasvim sličan veštačkom satu.
Veštačko saće se izrađuje u domaćim i mehaničkim radionicama. U domaćim radionicama ono se izrađuje ručnom presom. U mehaničkim radionicama saće se izrađuje na Vidovoj mašini. Po pravilu saće izrađeno na ovoj mašini je kvalitativno bolje nego saće domaće izrade: ono je tanje i čvršće. Zato je potrebno preduzeti sve mere, da se pčelinjaci obezbede saćem mašinske izrade.
Da bi se vosak koji se upotrebljava za izradu veštačkog saća, oslobodio od zaraznih klica, neophodno je da se prethodno drži 30 minuta na temperaturi od 120°.
Veštačko saće treba da bude dovoljno čvrsto, da bi pčele izrađivale na njegovoj osnovi samo radiličke ćelije. U ćelijama istegnutim preko mere, matica ili sasvim ne polaže jaja, ili polaže neoplođena (trutovska) jaja.
Normalna ćelija veštačkog saća treba da ima u sva tri pravca potpuno jednake mere — od 5,3 do 5,45 mm. Ćelija, istegnuta ma i u jednom pravcu preko 5,6 mm, smatra se kao neupotrebljiva, te je ne treba ni davati iz radionice, što se ipak ponekad dešava.
Pošto se nepravilnost ćelije izražava u desetim delovima milimetra, to mnogi pčelari koji upotrebljavaju veštačko saće imaju teškoća u merenju njene veličine. Međutim ništa lakše nego izmeriti ćeliju. Treba samo izmeriti ne jednu, već odjednom deset ćelija. Ako 10 ćelija imaju ukupnu dužinu od 53 do 56 mm, onda je jedna ćelija dugačka 5,3—5,6 mm.
3. Propolis
Propolis predstavlja lepljivu smolastu materiju, kojom pčele zatvaraju pukotine i neravnine u košnici, učvršćuju ramenca okvira za falc košnice, lepe platnene pokrivače za satonošu okvira itd. Propolisom pčele poliraju ćelije satova (pre nego što ih matica zaleže), isto tako zaziđuju velike štetočine, koje se uvuku u košnicu i koje one ubiju, obrazujući oko njih naročitu smolastu kutiju.
Propolis ima 50—55’% smole, oko 30% voska, 8—10% mirišljavih eternih masti. Ostatak čine cvetni prašak i otpaci iz košnice.
Pčele skupljaju lepljivu smolu s pupoljaka drveća, sa stabala borova i dr. Pošto joj se doda vosak, postaje propolis. Propolis kvari vosak. Zato ga treba sakupljati i čuvati zasebno.
Propolis se najlakše skuplja kad je toplo vreme, kada omekša i lako se skida strugačem.
Propolis se upotrebljava za izradu mirišljavih sveća za kađenje (pomoću njih se dobro pročišćava vazduh).
Od njega se takođe spravlja lak i politura za lakovanje svemogućih drvenih izrađevina, a naročito posuđa. Na dva dela propolisa doda se jedan deo voska i sve se to rastvori u četiri dela vrelog firneza. Drvene kašike, potopljene za 10—15 minuta u takvu smesu i kad se ohlade, protru vunenom krpom, dobijaju postojan i lep sjaj.
Drvene hranilice, polirane na ovaj način, ne upijaju med i ne cure.
Od propolisa se pravi takođe i kalemarski vosak koji se upotrebljava za kalemljenje drveća. Kalemarski vosak pravi se od 20 gr propolisa, 30 gr voska, 60 gr kalafona i 100 gr terpentina. Sve se to istopi marljivo mešajući. Pri zagrevanju treba biti pažljiv, jer je smesa zapaljiva.