Reklama

Knjiga »Pčelarstvo i ekonomika pčelarenja« je dobrodošla svima onima koji se neposredno bave pčelarskom proizvodnjom za tržište, ali i ostalim pčelarima. Ova knjiga uspešno popunjava osetnu prazninu u domaćoj pčelarskoj literaturi za koju se sa velikim zadovoljstvom mora reći da je, a posebno prethodnih desetak godina, veoma bogata i brojem i po kvalitetu.

Danas, u vreme ekonomskih teškoća i nestabilnosti cena, uz stalno rastuću inflaciju, cene pčelarskih proizvoda, i pored prividnog povećanja, ipak značajno i sve više zaostaju u odnosu na cene nekih drugih proizvoda sa kojima su se ranije ravnale. Ekonomska situacija imperativno nalaže da se ni jedan pčelar i ni jedan pčelinjak više ne mogu zadovoljiti pčelarenjem »iz ljubavi« ili »hobija« i pčelarskom proizvodnjom koja ne bi mogla da nadoknadi troškove pčelarenja i ostvari bar kakav-takav prihod. Ne baš malobrojni pčelari koji porodična primanja dopunjavaju prihodom od pčelarenja, a posebno profesionalni pčelari, koji se pčelarenjem bave kao osnovnim zanimanjem i na kome baziraju svoju egzistenciju, moraju biti u punoj meri ili bolje reći »životno« zainteresovani da na pčelinjaku ostvare maksimalnu proizvodnju uz utrošak što manje rada i materijalnih sredstava. Na ovu temu je do sada bilo malo napisa u našim pčelarskim časopisima i publikacijama, a tek nedavno ovom problemu u svojim radovima su pisali i dali neka rešenja Dr. Đuro Berber, Prof. Dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić.

Autor ove knjige Branko Relić, ekonomista i vrstan pčelar, već godinama se bavi raznovrsnom pčelarskom proizvodnjom. Prvenstveno uzgaja matice i proizvodi veštačke rojeve − »paketne pčele«, a tek potom ostale pčelarske proizvode i med, koji je kod najvećeg broja pčelara prvi i jedini, ali na žalost i najjeftiniji proizvod. U tom poslu je stekao veliko iskustvo. Zbog posledica ratnih ranjavanja bio je prisiljen da u najvećoj mogućoj meri usavrši, racionalizuje, pojednostavi i olakša fizički rad na svom stacioniranom pčelinjaku od stotinak košnica, što je sve rezultiralo uvećanjem i pojeftinjenjem proizvodnje. To je uspelo jer je poznavaoc pčelarske teorije i nauke, ali on je i vrstan pčelar praktičar koji uvek traži nova i bolja rešenja. Spretnim i srećnim udruživanjem pčelarskog znanja i iskustva, ljubavi za pčelarenjem i jake volje, moći zapažanja i rasuđivanja, nepristrasnim zaključivanjem, posmatrajući pčelarenje kao ekonomsku kategoriju, došao je do određenih saznanja, koja je u svojoj pčelarskoj praksi proverio i potvrdio. Ovom knjigom sada to dugogodišnje iskustvo prenosi širokom krugu pčelara. Ova knjiga, zbog značaja problema koji obrađuje, sigurno će kod svih pčelara naići na topao prijem. Svakom naprednom pčelaru, zainteresovanom za uspešno privređivanje pčelarenjem, ova knjiga će postati neophodan priručnik i svakodnevni savetnik.

Knjiga »Pčelarstvo i ekonomika pčelarenja« ima, grubo gledajući, tri velika dela koja su vrlo pregledno i zorno obrađena u brojnim poglavljima. Prvi i najveći deo se odnosi na tehnologiju pčelarenja, a obrađuje samo odabrana ali veoma značajna poglavlja za ekonomičnu i rentabilnu proizvodnju na pčelinjaku. To su mahom do sada poznate apitehničke radnje, ali ovako izdvojeno prikazane i sažeto iznete postaju veoma uočljive tako da se svakom pčelaru same po sebi nameću. U drugom delu se opisuju brojne higijenske preporuke, sanitarne i preventivno veterinarske mere na pčelinjaku a potom postupci bezbednog skladištenja i čuvanja pčelarskih proizvoda. Ovo neveliko poglavlje, prema prvom utisku i bez pažljivog čitanja i zadubljivanja u sadržaj, daje utisak kao da se pomalo izdvaja iz osnovne namene knjige. Znajući da su visoko proizvodna samo zdrava pčelinja društva, a ceneći punu vrednost i efikasnost sanitarnih i preventivnih mera na pčelinjaku za održavanje zdravlja i pune radne sposobnosti pčela, ovaj deo dobija pun značaj kao jedan nezaobilazan i temeljni postupak u svakom vidu pčelarenja. Treći deo opisuje i obrađuje sve elemente koji utiču na pojeftinjenje pčelarske proizvodnje. Detaljno su obrađena poglavlja koja razmatraju mogućnosti maksimalne produkcije pčelinjaka, ostvarivanja višestruke dobiti paralelnom proizvodnjom na pčelinjaku i pravilnim izborom košnica, inventara i opreme. Velika pažnja je posvećena punom iskorišćavanju pčelinje paše bilo pri stacioniranom ili selećem pčelarenju. Upotreba manuelnog rada i ljudske radne snage se svodi na nužnu meru jer danas, a sasvim sigurno i u budućnosti, ljudski rad će biti sve skuplji, a zbog težine i specifičnosti posla sve će ga teže biti obezbediti. Značajan je i vredan pomena odeljak knjige u kome se razmatra povećanje rentabilnosti pčelinjaka uskom specijalizacijom ili nasuprot raznorodnom paralelnom ili sukcesivnom proizvodnjom, a posebno one koja nije značajnije vezana i zavisna od spoljnih uslova. Dati su primeri proračuna rentabilnosti pčelinjaka veličine 30,60 i 200 košnica, a na osnovu prosečnih prinosa od 10,20 i 30 kilograma meda po košnici računato po cenama u vreme pisanja knjige. Neki parametri su u ovim proračunima varijabilni i u međuvremenu su znatno promenjeni. Međutim, na osnovu iznetih primera i obrazaca izračunavanja je svakom visprenijem pčelaru moguće da u svakom trenutku i bez teškoća dobije željene podatke.

Recenzenti knjige su Prof. Dr Jovan Kulinčević, za poglavlje o tehnologiji pčelarenja i Dr. Jovan Babović za deo o ekonomici pčelarenja. Dr Kulinčević je primedbama i savetima značajno doprineo da neki problemi i finese iz apitehnike u knjizi budu prikazane jasno i razumljivo u svetlu savremenih saznanja i naučnih dostignuća, a što je jedna od odlika ove knjige, što je nesumljivo velika zasluga pisca.

Autor knjige »Pčelarstvo i ekonomika pčeiarenja« je bez sumnje postigao cilj koji je pisanjem knjige sebi postavio tj. da jasno napiše i ukratko izloži samo neke radnje i postupke iz apitehnike koji bitno utiču da pčelarska proizvodnja bude veća, racionalnija i jeftinija pa da u skoroj budućnosti pčelarstvo u poljoprivrednoj proizvodnji i nacionalnoj ekonomiji zauzme odgovarajuće mesto. Ostvarenju ovog velikog zadatka će pripomoći i ova knjiga.

Sremski Karlovci, 1. novembra 1987. g.

Dr Luka Kolarević

Sadržaj

Predgovor

Reč autora

UVOD

I. OPŠTI DEO

— OPRAVDANOST BAVLJENJA PČELARSTVOM
— KAKO POČETI, SA KOLIKO KOŠNICA, KOLIKO I KAKO INVESTIRATI U PČELINJAK
— KOJIM TIPOM KOŠNICA PČELARITI. USLOVI KOJE TREBA DA ISPUNI SAVREMENA KOŠNICA
— OPREMA I INVENTAR
— GDE PČELARITI, IZBOR OKOLINE PČELINJAKA

II. TEHNOLOGIJA PČELARENJA

1. RAD NA PČELINJAKU U PROLEĆE
2. SEOBA PČELA NA PAŠU
3. ISKORIŠĆAVANJE PČELINJE PAŠE
4. ODUZIMANJE I ISTRESANJE MEDA
5. PROIZVODNJA MEDA U SAĆU
6. PROIZVODNJA MATIČNE MLEČI
7. SAKUPLJANJE CVETNOG PRAHA — POLENA
8. SAKUPLJANJE PROPOLISA
9. PROIZVODNJA VOSKA
10. UZGOJ MATICA
a. Odabiranje društava od kojih će se dobiti larve
b. Dobijanje larvi jednake starosti
— UZGOJ MATICA BEZ PRESAĐIVANJA LARVI
— UZGOJ MATICA SA PRESAĐIVANJEM LARVI
a. Društva za prijem i započinjanje matičnjaka — (prihvatna društva)
b. Presađivanje larvi
c. Uzgajivačka društva za dovršavanje matičnjaka
— IZBOR, PRIPREMA I NASELJAVANJE OPLODNJAKA
— OPLODNJA MATICA
— DODAVANJE I ZAMENA MATICA
— ČUVANJE REZERVNIH MATICA
11. PČELARENJA SA DVE MATICE
12. UMNOŽAVANJE PČELINJIH DRUŠTAVA
13. FORMIRANJE I KORIŠĆENJE PAKETNIH ROJEVA
14. PRIPREMA PČELINJIH DRUŠTAVA ZA ZIMU
15. UZIMLJAVANJE PĆELINJIH ZAJEDNICA

III. HIGIJENA PČELARENJA

1. Higijena pčelara
— Lična higijena
— Higijena odeće
— Oprema i materijal na pčelinjaku za održavanje lične higijene
2. Higijena izgradnje pčelinjaka
3. Higijena pčelinjaka (okoline)
— Čišćenje okoline (košenje korova, trave i sl.)
— Smeštaj praznih košnica, saća i alata
— Postupak sa uginulim pčelama, ostruganim i očišćenim materijalom
— Postupak sa obolelim pčelinjim zajednicama
4. Higijena košnice
— Održavanje higijene podnjače
— Struganje propolisa i voska sa okvira i unutrašnjosti košnice
— Struganje i dezinfekcija košnica od uginulih društava
— Zatvaranje rupa i pukotina, bojenje i zaštita od vlage
— Košnica u kojoj je bio miš
5. Higijena pojila i hranilice
6. Higijena pribora i opreme
— Higijena pribora za pregled pčelinjih zajednica
— Higijena opreme za vrcanje meda
— Higijena pribora za sakupljanje ostalih pčelinjih proizvoda
7. Higijena vrcanja meda
8. Higijena smeštaja, čuvanja, pakovanja i prodaje pčelinjih proizvoda

IV. EKONOMIKA PČELARENJA

A. POVEĆANJE PRODUKTIVNOSTI
1. Uslovi za povećanje produktivnosti
1/1. Uvek jaka pčelinja društva
1/2. Maksimalno iskorišćenje glavne pčelinje paše
1/3. Korišćenje drugih izvora za povećanje produktivnosti i ukupnog prihoda pčelinjaka

B. POVEĆANJE EKONOMIČNOSTI
a. Ekonomičnost košnice
b. Ekonomičnost inventara
c. Ekonomičnost korišćenje pčelinjih paša (seobe na paše)
d. Ekonomičnost korišćenje radne snage

C. POVEĆANJE RENTABILNOSTI
1. Kroz povećanje produktivnosti
2. Kroz povećanje broja košnica
3. Kroz povećanje ekonomičnosti
4. Specijalizacija, kao posebna mogućnost za povećanje rentabilnosti pčelarenja
— PREGLED KORIŠĆENJA SREDSTAVA

LITERATURA

BELEŠKA O PISCU

Od autora

Medonosna i polenonosna flora naše zemlje je veoma bogata i raznovrsna, što pruža idealne mogućnosti za intenzivno pčelarenje. Na žalost, ovi izvanredni uslovi se ni približno dovoljno ne koriste, čime se gube ogromne količine veoma kvalitetne hrane, pa umesto da med izvozimo, mi ga, zbog nedovoljne proizvođnje, uvozimo. Zato ovom mojom knjigom želim da ukažem da zahvaljujući tim uslovima, bavljenje pčelarstvom kod nas može biti unosan posao. Ovo je naročito aktuelno u sadašnje vreme kada mnogi mladići, pa i devojke, odlučuju o izboru zanimanja, kada je nezaposlenost jedan od glavnih problema zemlje.

Prvobitna koncepcija knjige bila je šira. Zamisao mi je bila da napišem pored tehnologije pčelarenja još biologiju medonosne pčele (Apis mellifera), pčelinje bolesti i pčelinje paše, čime bi tema pčelarstvo bila u celosti obuhvaćena. Međutim, kako mi je stalno na umu bila intenzifikacija pčelarske proizvodnje, povećanje pčelarske proizvodnje uz što manje utroške rada i sredstava, a s obzirom da bi ovako široko obrađena tema bila obimna, čime bi, zbog stalne inflacije, štampanje knjige bilo veoma skupo, pa time i cena knjige mnogima nepristupačna. Iz tih razloga sam ovom prilikom obradio samo tehnologiju pčelarenja sa ekonomikom smatrajući da je tehnologija pčelarenja osnovni činilac rentabilne proizvodnje.

U knjizi sam izdvojeno obradio higijenu pčelarenja iako se sve što je u tom delu napisano moglo uklopiti u deo gde se govori o tehnologiji pčelarenja. Ovo sam učinio stoga da bih stavio naglasak na značaj higijene pčelarenja koja kod nekih pčelara nije na visini.

Namera mi je bila da ovom mojom knjigom sve moje praktično i teoretsko iskustvo prenesem na one pčelare koji toga iskustva nemaju. U koliko u tome uspem, postići ću željeni cilj.

Autor

Uvod

Da se ne bi dosađivali u slobodnom vremenu, mnogi se bave nekim hobijem. Jedni se bave lovom, drugi ribolovom, neki kolekcionarstvom, a mnogi raznim proizvodnim delatnostima. Sve ovo doprinosi razbijanju monotonije u životu i radu, ali u isto vreme donosi i izvesnu materijalnu korist. Onaj koji se bavi lovom, ne pešači na desetine kilometara samo da bi hodao, već i da bi nešto ulovio. Onaj koji se bavi ribolovom, ne sedi satima kraj vode samo da bi se nadisao svežeg vazduha i psihički odmorio, već i da bi ulovio ribu.

Najveći broj pčelara kod nas su amateri, koji se pčelarenjem bave kao sporednim zanimanjem, iz hobija. Tako, pčelareći iz hobija, cilj pčelarenja treba da bude i jeste, da se dobije što više meda i drugih pčelinjih proizvoda. Ali, ne samo ukupno što više, nego što više od jedne košnice. Tu opet nije najbitnije da se dobije što više meda po jednoj košnici, nego što više, ali uz manje ulaganje rada i sredstava. Svi znamo da za jednu košnicu treba relativno mnogo investirati, pa kad je u pitanju veći broj košnica, svako prvo treba da izračuna koliko treba uložiti u pčelinjak i šta od pčelinjaka može da se dobije.

Naši pčelari-amateri, oni koji pčelare iz hobija, najčešće ne uzimaju olovku da pišu koliko su uložili novca u pčelinjak, a svoj uloženi rad takođe ne računaju. Često se može čuti kako se pčelari hvale koliko su dobili meda, ali malte ne niko ne kaže koliko je uložio novca u košnice, alat i pribor, lekove, koliko je radio. Čak poneki pčelari, kad kažu da su dobili, na primer, 30 kg. meda po košnici, ne kažu koliko su dali šećera. Nije trideset kilograma izvrcanog meda i prinos od 30 kg. ako su dali 10 kg. šećera. Stvarni prinos je razlika između količine izvrcanog meda i količine datog šećera.

Pčelari kojima je pčelarstvo osnovni izvor prihoda, profesionalni pčelari, koji od pčelarstva isključivo žive, moraju računati svaki uloženi dinar u pčelinjak, svaki uloženi radni sat i svaki dinar dobijen od pčelarenja. Tek kad sve stave »na olovku«, oni će videti koliko im je pčelarstvo rentabilno i da li im se isplati ulaganje u pčelinjak ili ne. Pčelarenje će se isplatiti samo onda ako uloženi novac u pčelarstvo donosi više nego što bi se dobilo od kamate da je novac uložen u banku. U protivnom, ulaganje u pčelinjak kod profesionalnog pčelarenja nema svrhe.

I. Opšti deo

Opravdanost bavljenja pčelarstvom

Mnogi naši pčelarski stručnjaci, praktičari i teoretičari, ističu kako naša zemlja ima veoma povoljne uslove za pčelarenje, imajući u vidu klimu i raznovrsnost pčelinjih paša. Ti uslovi su stvarno čak bolji nego u nekim drugim zemljama Evrope, koje imaju razvijenije pčelarstvo nego mi. Pa ipak, iako imamo vrlo povoljne uslove, po produktivnosti naših pčelinjih društava (prosečno dobijenim godišnjim prinosima meda po košnici), naše pčelarstvo spada među najneproduktivnije u Evropi, sa prosečnim prinosima od 6,1 kg. meda po košnici ). Tako na primer, SSSR dobija 10 kg. meda po društvu, SR Rumunija 12, Francuska 12,5 kg.

Ovako niska produktivnost našeg pčelarstva je rezultat usitnjenosti pčelinjaka, sa malim brojem košnica, a takođe i zastarele tehnologije pčelarenja. Prosečan broj košnica po domaćinstvu koje se bavi pčelarstvom u SFRJ iznosi 7,63. Jedino SR Makedonija (12,91), SR Slovenija (13,16) i SAP Vojvodina (13,33) imaju preko 10 košnica po pčelarskom domaćinstvu. Pored toga, pretpostavlja se da je u SFRJ 20-30% košnica sa nepokretnim saćem, što takođe utiče na nisku produktivnost ).

U godinama posle II svetskog rata, naše pčelarstvo je postiglo vidan napredak u pogledu modernizacije košnica, ali u pogledu prinosa meda po pčelinjem društvu bitno se nije napredovalo, kako zbog usitnjenosti pčelinjaka, tako i zbog toga što je usavršavanjem poljoprivredne proizvodnje došlo do osiromašenja nekih pčelinjih paša. Ugaranjem strništa praktično je nestalo paše belog bosiljka, a mnoge livade i pašnjaci su razorani, šume posečene, te tako povećane oranične površine. Istina, povećane su površine pod nekim medonosnim poljoprivrednim kulturama (uljana repica, suncokret, plantaže voća), ali se one nedovoljno i neorganizovano koriste.

1. Berber Đ., Referat održan na IX. kongresu pčelara Jugoslavije, Osijek, 1979. g.
2. Ćerimagić H., Sadašnje stanje i perspektive razvoja pčelarstva Jugoslavije, »Pčelar« 7-8/1977.

Iako se u modernizaciji košnica dosta napredovalo, u tehnologiji pčelarenja skoro tapkamo u mestu. U pogledu opremljenosti pčelinjaka savremenom opremom, zaostajemo za najvećim brojem zemalja u Evropi.

Iz navedenih razloga pčelarstvo kod nas ne da je postalo rentabilnije, nego, naprotiv, nerentabilnije, jer su ulaganja u savremene košnice veća, a prinosi ostali na približno istom (predratnom) nivou. Isto tako, pčelareći savremenim košnicama, pčelar ulaže više svog rada, dok su stari pčelari, pčelareći vrškarama, ulagali veoma malo živog rada. Njihov rad se sastojao u tome da smeste roj u vrškaru, uguše u jesen pčele i iscede med.

Prema tome, da se zaključiti da je pčelarstvo kod nas u posleratnom periodu postalo modernije, ali nerentabilnije. Da je to tako, dokaz je likvidacija skoro svih zadružnih i drugih društvenih pčelinjaka, kojih je odmah posle rata bilo dosta formirano.

Napred je navedeno da je produktivnost našeg pčelarstva niska. Tome je uzrok usitnjenost pčelinjaka, dosta zastarelih tipova košnica a posebno nekorišćenje savremenih metoda pčelarenja. Sve ovo doprinosi veoma malom proseku dobijenog meda po košnici. Međutim, uslovi za povećanje prinosa, čak za nekoliko puta, kod nas su sasvim realni. To se potkrepljuje podacima Izvršnog odbora skupštine Saveza pčelarskih organizacija SAP Vojvodine, datim u Osnovama akcionog programa razvoja i unapređenja pčelarstva SAP Vojvodine od 1976. do 1985. g. gde stoji da »sa prinosom od 5 kg. po košnici (koliko iznosi petogodišnji prosek za period 1966. do 1971. g.), prikupljamo tek 1,1% meda«. »Povećanjem broja košnica na 210.000 (prema statističkom biltenu 624/70 u SAP Vojvodini ima 126.118 košnica ) i prosečnog prinosa po košnici 15 kg., sakupili bi nešto iznad 12% meda«, što znači da bi još ogromne količine nektara ostale nesakupljene. U periodu 1973-1975. g. u SAP Vojvodini je postignut prosek od 10 kg. meda po košnici, tako da je sakupljeno tek oko 8% nektara.

Iz datih podataka izlazi da se sadašnja produktivnost pčelinjih društava može povećati za 2-3 puta (od 10 na 20-30 kg meda po košnici) selenjem košnica i korišćenjem nekoliko glavnih pčelinjih paša (uijana repica, bagrem, lipa, suncokret). To isto važi i za druge krajeve naše zemlje. Podaci dati u Statističkom biltenu 624/70, »Pčelar« 7-8/1977.

Da i pčelarstvo može biti rentabilno polako prodire u svest naših pčelara. Tome je dokaz, iako još neznatno, osnivanje nekoliko velikih društvenih pčelinjaka u poslednjim godinama, a pogotovu povećanje broja individualnih pčelara i veći broj pčelinjih društava. No, što je naročito važno, za novoosnovane društvene pčelinjake nije samo proizvodnja meda pokazatelj prihoda od pčela. One svojom oprašivačkom delatnošću povećavaju prinose najvećeg dela voća, mnogih povrtarskih kultura, uljarica, a preko proizvodnje semena i biljaka za stočnu ishranu.

Dobrom, umešnom tehnologijom pčelarenja, prihodi od pčela mogu da se uvećaju kroz povećanu proizvodnju meda, voska i drugih pčelinjih proizvoda.

Povećanje ukupne pčelarske proizvodnje, primena savremene tehnologije pčelarenja, a u poslednjim godinama i povećanje pčelinjih bolesti, a naročito pojava krpelja varoe, traži i više stručnog znanja i rada pčelara. Ali, sve ovo se može kompenzirati kroz povećanje ukupnog prihoda pčelinjaka, čak mnogo više od vrednosti uloženog rada.

Prema tome, što je napred navedeno, treba konstatovati da se kod nas može uspešno-rentabilno pčelariti. Sa povećanjem broja košnica, tj. sa ukrupnjavanjem pčelinjaka, boljim korišćenjem pčelinjih paša, seobom i boljom tehnologijom pčelarenja, prihodi po košnici se mogu uvećati čak za 2-3 puta. Zato ulaganje u pčelinjak može biti unosan posao, ako se nevedene činjenice imaju u vidu.

Kako početi, sa koliko košnica, koliko i kako investirati u pčelinjak

Većina sadašnjih pčelara počeli su pčelariti sa malim brojem košnica. To je i razumljivo, jer se retko ko usudi investirati velika sredstva u pčelinjak, koji, u našim uslovima do sada, nije donosio velike zarade. Kada se neko odluči da počne pčelariti, sticanje zarade nije osnovni motiv. Ali, stičući postepeno pčelarsko iskustvo, postepenim povećanjem broja košnica, ekonomski motiv treba da zauzme prvo mesto. Osnovno što svaki početnik treba da ima na umu jeste da postepeno, sa manjim brojem košnica, upoznaje život pčelinjih zajednica, da postepeno ulazi u suštinu pčelarske proizvodnje, da upozna šta od pčela može dobiti a šta im mora dati, da shvati da u pčelarstvu ima i dosta rizika, čak možda i više nego u drugim proizvodnim poljoprivrednim delatnostima. Ali, učeći se pčelarenju, početnik treba i da nauči kako da se zaštiti od ovih rizika ili bar kako da ih svede na najmanju meru. Izraz »pčela« u tekstu se odnosi isključivo na medonosnu pčelu »Apis melli-fera«.

Dogodi se da poneko počne da gaji pčele sa mnogo optimizma, ali se brzo ohladi čim dobije nekoliko pčelinjih uboda; kada, umesto da vrca, mora da hrani pčele, ili mu društva nastradaju od gladi, napada tuđica ili bolesti.

Veliki broj pčelara nasledio je pčele od roditelja. Od njih je primio prva i osnovna iskustva u radu sa pčelama. Oni mogu odmah početi sa većim brojem košnica, jer su već »osetili ukus meda« i već dobro znaju šta ih sve može snaći u radu sa pčelama. Ali oni, koji nisu imali priliku da se upoznaju sa pčelama pre nego što su počeli pčelariti, treba da počnu sa nekoliko košnica, najbolje sa 2-3, pa tek postepeno da povećavaju njihov broj. Ako svake godine povećaju broj košnica za duplo, počevši od dve, oni će za pet godina imati tridesetak košnica i steći prilično dobro iskustvo, a za deset godina moći će se slobodno upustiti u rad i sa nekoliko stotina košnica. Tako će postepeno i mnogo lakše upoznati rad sa pčelama a i daleko će lakše podneti finansijski teret ulaganja u pčelinjak.

Pri osnovanju pčelinjaka najveća stavka u investiranju je nabavka košnica sa pčelama i saćem. Prema cenama iz 1986. g. za jednu savremenu košnicu sa pčelama potrebno je uložiti:

  • za košnicu din. 25.000,-
  • za 2,5 kg. satnih osnova din. 8.000,-
  • za roj od 2 kg. pčela din. 12.000,-
  • Svega dinara: 45.000,-

Izraženo u procentimk, za košnice bez pčela potrebno je investorato 55,5%, za vosak 17,8%, i za pčele 26,7%.

Kada se imaju u vidu pčelinje paše kod nas − prinosi koje prosečno dobijamo po jednoj košnici (u SAP Vojvodini 10 kg.), prosečne cene meda koje pčelari postižu pri njegovoj prodaji, amortizacija i ostali troškovi koji terete proizvodnju, onda se računski dolazi do pokazatelja koji govore da se tek sa 30 pčelinjih društava u savremenim košnicama i sadašnjom tehnologijom pčelarenja dolazi do granice rentabiliteta, odnosno, pčelar nema gubitaka ali ni akumulacije.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">