Priča se da knjige imaju svoju sudbinu. Ako je tako, onda je knjigama N. P. Jojriša pala u deo dobra i zavidna sudbina. Evo šta je pisalo o jednoj njegovoj knjizi u časopisu Pčelarstvo (1970. godine, br. 5): „Knjige Nauma Petroviča Jojriša veoma su popularne među našim i inostranim pčelarima, a takođe i među ljudima koji se ne bave pčelarenjem. Eto zbog čega, iako izdavane u razna vremena i od raznih izdavača, neke i u više izdanja, one ne leže na policama knjižara, već brzo nalaze svoje čitaoce. Takav uspeh knjiga N. P. Jojriša povezan je sa velikim interesovanjem za pčelarenje uopšte, a posebno za lekovita svojstva pčelinjih proizvoda, tokom više desetina godina. Uspehu knjiga ovoga pisca doprinelo je svakako i to što su pisane jednostavno, razumljivo i što sadrže mnoge dragocene savete, uputstva i brojne primere lekovitog delovanja pčelinjih proizvoda, koji se zadržavaju u sećanju.”
Posle prvog izdanja knjige Pčele i medicina pojavilo se mnogo pozitivnih ocena čitalaca iz Sovjetskog Saveza i inostranstva, a takođe su objavljene u štampi i mnoge, isto tako pozitivne recenzije.
Autoru ove knjige pošlo je za rukom da prvi u svetu objedini dve zanimljive teme — pčelarstvo i medicinu — i da ih usmeri u jednom veoma važnom pravcu koji je nazvan medicinsko pčelarstvo.
Autor nije samo veliki entuzijasta koji iz hrpe viševekovnih iskustava iz oblasti pčelarstva i medicine odabira najdragocenije i najvažnije činjenice koje nisu izgubile značaj ni do našeg doba, već je i pažljiv posmatrač i odlučan eksperimentator. Opredelivši se pre otprilike pola veka za pčelarstvo i medicinu, on u svoje knjige ne unosi samo znanje i iskustvo već i veliku iskrenu Ijubav prema ljudima. Pri tome, autor je obdaren talentom da o složenim pitanjima piše jednostavno, razumljivo, katkada veoma zanimljivo.
Maksim Gorki jednom je rekao da se popularnost autora ogleda u tiražu njegovih tvorevina. Ako se uzme u obzir da su knjige N. P. Jojriša izdavane u tiražu većem od milion i po primeraka na jezicima naroda SSSR-a i u mnogim inostranim zemijama, gde su više puta štampane, onda, kako se obično kaže, komentari nisu potrebni.
Povodom francuskog izdanja jedne knjige Jojriša u listu „Imanite” (1960, 30. avgusta, str. 2) pisalo je: „Starci od preko sto godina, čija mišljenja citira Žilbert Hansak u svom delu Živećemo sto pedeset godina, ubeđeni su da je med uglavnom doprineo da sačuvaju svoju vitalnost. . . Ne toliko kategoričan, Jojriš, autor dela Lekovita svojstva meda i pčelinjeg otrova. . . stvorio je delo u kome je metodološki izložio rezultate ličnih posmatranja u tom smislu i dao zbir našeg znanja o pčelinjim proizvodima . . . Autor je, primenjujući učenje Mičurina i Pavlova, dobio 85 lekovitih vrsta meda obogaćenih vitaminima . . .”
V. Suhorukov, viši naučni saradnik Državne poljoprivredne eksperimentalne stanice u Komi, ASSR, u velikom članku „Oda medu” objavljenom u listu „Crvena zastava” (1967, br. 953) piše: „ … do sada se govorilo samo o prirodnom pčelinjem medu. No sada znamo da čovek pomoću pčela može da spravlja i med određenih svojstava . . . Preda mnom je knjiga N. P. Jojriša koji je poznat po svojim radovima iz oblasti medicinskog pčelarstva. Počnete li sa čitanjem, nećete se odvojiti od knjige dok je celu ne pročitate . . . Kakve li sve vitaminsko-lekovite vrste meda nisu stvorili naučnici…”
Počasni predsednik Akademije Socijalističke Republike Rumunije, profesor Konstantin I. Parhon, u predgovoru autorove knjige Pčele — krilati farmaceuti rekao je: „Autor je poznat po svojim radovima iz oblasti medicinskog pčelarstva. Oni su posvećeni iskorišćavanju pčela i pčelarskih proizvoda u lekovito-preventivne svrhe. Upoznavši se s ovom knjigom, čitalac oseća žarku želju autora da prenese milionima Ijudi svoju veliku Ijubav prema pčelama, da bi oni što racionalnije koristili ove trudoljubive insekte radi sopstvene koristi.”
Poznati sovjetski higijeničar i gerontolog, profesor G. Z. Pickelauri, u svojoj recenziji (,,U svetu knjiga”, 1965, br. 3) primećuje da je N. P. Jojriš „veliki entuzijasta u poslovima propagande medicinskog pčelarstva”.
Prema mnogim kritičkim prikazima knjige Pčele i medicina naročito interesovanje čitalaca privukao je odeljak „Makrobiotopija i Pčelograd”. Jedan od najstarijih i najpopularnijih francuskih časopisa (La Gazette Apicol, 1968, br. 378) u predgovoru članka Viktora Lebrena „Retour d’URSS”, piše: „Naš saradnik i drug Lebren, koji je deset godina bio lični sekretar Lava Tolstoja, a sada star 85 godina, napisao nam je sledeće: „Ocenjujući prijatan boravak u Moskvi. . . smatramo neophodnim da ispričamo o velikoj i divnoj ideji Jojriša, koja po značaju može biti ravna letu is Moskve na Mars..” Nadalje Viktor Lebren, opisujući podrobno projekat Makrobiotopije i Pčelograda koji je Jojriš razradio u svojoj knjizi Pčele i medicina u svom članku citira gotovo ceo sadržaj toga odeljka.
Knjiga Pčele i medicina, a naročito odeljak „Makrobiotopija i Pčelograd” dobila je i ranije druge dobre ocene. O tomepišu Filip Dimitrov, poznati bugarski novinar, Nijaz Abadžić, trostruki dobitnik nagrade za žurnalistiku u Jugoslaviji, Irži Savin, poznati trudbenik pčelarstva Čehoslovačke, Fridrih Aisfeld, dobitnik nagrade nemačkih profesionalnih saveza i istaknuti radnik pčelarstva NDR, Edmund Herold, profesor, redaktor i izdavač časopisa Prijatelj pčela i autor zanimljive monografije o značaju produkata pčelarstva za zdravlje ljudi (SRN), Nikolas Topalidis, direktor i izdavač časopisa Melisokomik Eladi (Grčka), Žorž Alfanderi, izdavač časopisa Gazette Apicole (Francuska), Žozef Brodmen, doktor medicine (SAD), Adelina Derevič, profesor (Rumunija) i mnogi drugi.
U ovom drugom izdanju knjige neka poglavlja su znatno proširena, a dodata su i nova poglavlja i odeljci. Autor je ovim izišao u susret mnogim željama čitalaca.
Za ljubitelje pčela, lekare i biologe naročito je interesantno poglavlje posvećeno metodu brzog dobijanja vitaminsko-lekovitih vrsta meda. Treba spomenuti da je još 16. septembra 1938. godine Zdravstveno-preventivni komitet obrazovnog medicinskog saveta Narkom zdrava SSSR pod predsedništvom profesora E. K. Sepa odlučio (na predlog N. P. Jojriša) ,,da se smatra poželjnim izučavanje lekovitog dejstva preparata meda ne santo na životinjama već i na Ijudima”.
Kandidata medicinskih nauka Jojriša podržali su akademici N. V. Cicin, akademik VASHNIL, M. V. Kulagin i drugi naučnici. Godine 1939. glavni komitet Svesavezne poljoprivredne izložbe uručio k autoru svedočanstvo koje glasi: „Jojriš Naum Petrovič, vojni lekar u gradu Hakarovsku, dobio je 53 lekovite visokohranljive vrste meda, pa se stoga proglašava za učesnika Svesavezne poljoprivredne izložbe i ubeležava u počasnu knjigu, br. 200171, Moskva, 1939.”
Tokom mnogih godina autor je izvodio opite sa pčelama na Dalekom istoku u Ukrajini, srednjoj Aziji, na Uralu, u Moskvi i drugim rejonima Sovjetskog Saveza. Autor je brzim metodom dobio 85 različitih lekovito-vitaminskih vrsta meda, od kojih je većina ispitana u laboratorijama, eksperimentalno, dok su neki uzorci bili proučeni i klinički.
Metodu brzog dobijanja meda po čovekovom receptu posvećeno je mnogo članaka u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama, a osobito u socijalističkim. Ne samo pčelari-amateri već i drugi ijubitelji meda, na svojim malim pčelarnicima kraj kuća za odmor, dobijali su ekspresni med (mlečni, vitaminski i dr.) za svoju porodicu, drugove, rođake. Pojedini sovhozi, na primer Krasnodarski sovhoz Svesaveznog udruženja „Lekrasprom” proizvodi ovakav med u velikim količinama za maloprodaju.
Pored ekspresnog (biološkog) metoda, kada pčele pretvaraju veštački nektar u željeni sastav meda, autor je predložio još i drugu varijantu ekspresnog metoda. Po ovoj varijanti prirodni visokokvalitetni med ravnomerno se meša pomoću miksera sa željenim sastojcima (vitaminima, lekovima itd.) u potrebnim dozama. Ovaj metod je isproban i dao je zapažene rezultate.
Med dobijen ekspresnim (mehaničkim putem), tj. obogaćen vitaminima, autor je nazvao viševitaminiziranim. Neke nove vrste meda proizvedene ekspres-mehaničkim načinom, delimično za dijabetičare i druge bolesnike, dobile su pozitivne ocene od poznatih naučnika. Heroj socijalističkog rada, akademik AMN SSSR G. N. Speranskij, akademik AN SSSR A. I. Oparin, dopisni član AN SSSR V. N. Bukin, profesori V. V. Jefremov, E. S. Ždanovič i drugi, dali su veoma dobre ocene ovom metodu i vrstama meda dobijenim pomoću njega.
Drugo izdanje knjige autor je dopunio odeljcima „Pčele i bionika” i „Šuma, pčele i čovek”, što če čitaoci primiti s velikim zadovoljstvom. Ovo poslednje poglavlje će doprineti ne samo širokom korišćenju dragocenih darova šuma radi jačanja zdravlja već isto tako i čuvanju i umnožavanju njenih bogatstava, što je jedan od najvažnijih problema našeg vremena.
Knjiga je dopunjena i odeljcima „Med ili šećer”, „Zubi i med”. Odeljci „Alergija prema produktima pčelarstva” i „Polenoze” živo će zanimati ljude koji pate od alergije, a na zahtev čitalaca dopunjen je i odeljak „Makrobiotopija i Pčelograd”. Odeljak „Pčelarima-amaterima potreban je savez” ima praktičan značaj, jer će se objedinjavanjem pčelara-amatera podstaći sakupljanje meda.
Cela knjiga protkana je željom autora da se na trpezarijskom stolu svakog radnika nađe med, kao i da se viševitaminizirane vrste meda i polenov prah pojave u svim prodavnicama dijetalnih proizvoda.
U knjizi Pčele i medicina se podrobno i na visokom naučnom nivou govori o lekovito-zaštitnim svojstvima meda i drugih pčelarskih proizvoda. Posebnu pažnju autor pridaje dobro uređenom pčelinjaku, koji, po njegovom mišljenju, podseća na originainu prirodnu bolnicu i preventivno-medicinsku ustanovu. On smatra da pored zanimljivog rada sa pčelama u okrilju prirode, gde čovek punim grudima udiše lekoviti vazduh ispunjen mirisima cveća, meda, voska, propolisa, čitav okolni ambijent prija čoveku i uvećava imunobiološka svojstva organizma.
Napisana živim književnim jezikom, ilustrovana originalnim crtežima, knjiga je namenjena širokom krugu čitalaca.
Drugo izdanje knjige Pčele i medicina ugledalo je svet kada je autor navršio 70 godina. U svoje ime i u ime mnogobrojnih čitalaca pozdravljam slavljenika želeći mu zdravlje i nova stvaralačka dostignuća.
Akademik AMN SSSR, redovan član Medunarodne akademije istorije medicine, počasni član Rimske akademije istorije medicine.
V. N. Temovskij
Sadržaj
Predgovor prvom jugoslovenskom izdanju
Predgovor prvom izdanju
Predgovor drugom izdanju
Od autora
Uvod
Šume, pčele i čovek
I GLAVA – PČELINJA PORODICA
Iz istorije pčelarstva
O biologiji pčela
„Dresiranje” pčela
Košnica kao stan pčela
Hibridizacija biljaka
II GLAVA – MED I ZDRAVLJE
Kako pčele spravljaju med
Izvanredna svojstva meda
Med kao sredstvo protivu stvaranja plesni, za konzervisanje i dezinfekciju
Različite vrste meda
Bagremov med
Žutikin med
Med od boražine
Vreskov med
Heljdin med
Meduničin med
Kravajčev med
Kupinov med
Matičnjakov med
Vrbov med
Miloduhov med
Kestenov med
Sljezikov med
Vrbičin med
Med od deteline
Klenov med
Smrdeljov med
Lavandin med
Svileničin med
Lipov med
Čičkov med
Livadski (mešoviti) med
Lucerkin med
Malinov med
Med od metvice
Maslačkov med
Suncokretov med
Pomorandžin med
Med od uljane repice
Rezeđin med
Oskorušin med
Med od lisičine
Med od čička
Duvanski med
Med od bundeva
Med od tulipana
Med od facelije
Med od pamuka
Med od borovnice
Med od pepeljuge
Med od žalfije
Totrljanov (mrtve koprive) med
Med od esparzete
Med od jabuka
Kameni med
Medljikavi med
Otrovni ili „pijani” med
Pčele spravljaju med po receptu čoveka
Ekspresni metod za dobijanje meda
Nove vrste meda proizvedene ekspresnim metodom
Mlečni med
Panaksov med
Šargarepin med
Med od cvekle-šipka
Med sa medicinskim bojama
Dobijanje meda preko zime
Perspektivnost ekspresnog dobijanja meda
Viševitaminizirani med
Med kao lekovito sredstvo u narodnoj medicini
Lečenje rana
Lečenje želudačno-crevnih oboljenja
Lečenje bolesti jetre
Srce i med
Lečenje plućnih oboljenja
Lečenje nekih oboljenja nervnog sistema
Lečenje nekih psihičkih oboljenja
Lečenje nekih kožnih bolesti
Šećerna bolest i viševitaminizirani med
Med kod oboljenja bubrega
Značaj meda za decu
Med ili šećer
Zubi i med
Primena meda u zdravstvenoj kozmetici
Med u kombinaciji sa drugim proizvodima
Pasta od meda i kvasca
Proizvod potreban svima
Prvi prolećni plod
Izvrstan napitak
Napitak opevan od Homera
Viševitaminizirano medno vino
Jela, kolači i napici sa medom
Medenjaci
Moskovski medenjaci
Medovik
Medeni kolač
Medena torta
Halva sa medom
Čak-Čak
Orasnice
Jelo od borovnice sa medom
Medno jelo sa mahovnicom (jarebikon), jabukama i orasima
Medno jelo – žele sa jabukama
Jelo od dunja sa medom
Supa od geršle sa mlekom i medom
Supa od pirinča sa mlekom I medom
Rezanci sa mlekom i medom
Slačica sa medom
Mus od meda
Ovčetina dinstana sa medom
Rezanci sa medom
Burek sa medom
Kiselj od meda
Engleski medenjak
Francuski filovani kolač
Udika u medu
Orahove puslice sa medom
Kaljapuš
Medni napici (kvas)
Bal
Koktel sa pavlakom i medom
Vitaminski napitak od šipaka i meda
Medni napitak sa jagodama
Medni napitak od pomorandže
Medni napitak od višanja
Moldavski medni napitak „Tinerece”
Napitak od meda, šargarepe i limuna
Medni napitak od mahovnice
Gogolj-mogolj
Kirgizijski medni napitak „bal”
III GLAVA – PČELINJI OTROV – LEKOVIT OTROV
Sastav i fizikohemijska svojstva pčelinjeg otrova
Lečenje nekih oboljenja pčelinjim otrovom
Lečenje reumatizma
Lečenje zapaljenja živaca
Lečenje kožnih oboljenja
Lečenje nekih očnih oboljenja
Uticaj pčelinjeg otrova na sadržaj holesterina u krvi
Dejstvo pčelinjeg otrova na krvni pritisak
Primena pčelinjeg otrova pri lečenju dece
Osetljivost prema pčelinjem otrovu
Pčele — davaoci pčelinjeg otrova
Načini dobijanja pčelinjeg otrova
Lečenje pčelinjim ubodima
Intradermalno ubrizgavanje pčelinjeg otrova
Elektroforeza apitoksina
Apitoksinova mast
Inhalacioni način lečenja apitoksinom
Apitoksin u tabletama
Dijeta pri apitoksinoterapiji
IV GLAVA – LEKOVITA SVOJSTVA OSTALIH PČELINJIH PROIZVODA
Pčelinji vosak
Pčele-izrađivači voska
Pčele-matematičari
Pčele i bionika
Primena voska
Propolis
Sastav propolisa i njegova primena
Polenov prah
Pčele prenosioci polenovog praha
Sastav polenovog praha
Sakupljanje polenovog praha
Lekovita svojstva polenovog praha
Perga ili „Pčelinji hleb”
Nekoliko reči o pčelinjem leglu
Pčelinji matični mleč
Sastav matičnog mleča
Lekovita svojstva matičnog mleča
Dobijanje matičnog mleča
Alergija prema pčelinjim proizvodima
Polenoze
V GLAVA – PČELINJAK – IZVOR ZDRAVLJA I BODROSTI
Neka higijenska gledišta u rešenju problema dugovečnosti
Značaj čistog vazduha i sunčeve svetlosti
Emocije u čovečjem životu
Higijena ishrane i rada
Pčelinjak — prirodna bolnica
Problemi raka
Pčelarima – amaterima potreban je savez
VI GLAVA – O MAKROBIOTOPIJI I PČELOGRADU
Umesto pogovora
Ukratko o medicinskom pčelarstvu u nekim zemljama
Medicinsko pčelarstvo u Bugarskoj
Medicinsko pčelarstvo u Čehoslovačkoj
Medicinsko pčelarstvo u Jugoslaviji
Medicinsko pčelarstvo u Rumuniji
Medicinsko pčelarstvo u Kanadi
Od autora
Odluke XXIV kongresa KPSS su izvanredne podloge, obeležene divnim obrisima, za srećniji i zdraviji život sovjetskih Ijudi. U svetlu ovih odluka, za pčele treba da budu zainteresovani pčelari, lekari, naučnici, praktičari i svi koji vole veličanstvenu otadžbinsku prirodu i teže da iskoriste i uvećaju sva njena bogatstva na dobrobit ljudi.
Pčele su nastale približno 56 miliona godina pre pojave prvobitnog čoveka. Na osnovu sačuvanih spomenika drevne materijalne kulture može se pretpostaviti da je prvobitni čovek smatrao med važnim i hranljivim proizvodom.
Usmena predanja, drevni mitovi, hijeroglifi usečeni na kamenim pločama, pismena na pergamentima i hartiji oživljuju u našoj svesti sećanje na drevna vremena kada su pčelu visoko cenili zbog njenih nezamenljivih darova — meda i voska.
Pčelu su opevali pesnici i pisci, slikari stvarali veličanstvena platna, vladari država kovali novac s likom krilatog prijateija ljudi, na grbovima mnogih zemalja utiskivan je lik pčele. Njoj su posvećivane speijalne poštanske marke i koverte, pa čak i nalepnice na kutijama za palidrvca imale su pčelinji lik.
Tokom mnogih vekova radoznali Ijudski um težio je da odgonetne čudesni rad pčela. Relativno skoro biolozi, naučnici-pčelari dokazali su da pčele i cveće ne mogu da postoje jedno bez drugog, da je njihov život uzajamno povezan.
Pčele nisu samo majstori za spravljanje meda, voska i drugih pčelarskih proizvoda, već su i nezamenljivi oprašivači vrtova, livada, povrtnjaka . .. Poznati istraživač M. M. Gluhov piše: „Nema sumnje da 80 do 90 procenata biljnog nektara u našoj zemlji propada i ne sakuplja se zbog nedostatka pčela. Mnoštvo voćaka oprašuje se ne dovoljno zato što u blizini nema dovoljno pčela koje bi služile kao prenosioci polenovog praha, pa sledstveno tome, ni proces oprašivanja nije potpun.”
U naše doba ne sumnja se da med nije samo obična poslastica, već složeni proizvod koji je stvorila priroda pomoću pčela i biljaka cvetnica.
Sovjetski Savez raspolaže velikim mogućnostima razvoja proizvodnog pčelarstva. Naši istraživači izračunali su da medonosne kulture zauzimaju više od 20 miliona hektara, a osim toga postoji ogromna masa prirodnih medonosnih biljaka. Samo u šumskoj zoni RSFSR ima oko dva miliona hektara pod lipom i više od 70 miliona hektara proplanaka i krčevina na kojima rastu takve dragocene medonosne biljke kao što su maline i razne visoke trave.
Ako bi se potpuno iskoristile medonosne biljke ove zone, onda bi se proizvodnja meda mogla uvećati do 500.000 tona godišnje (svetska proizvodnja meda 1969. godine iznosila je oko 400.000 tona).
Da bi se iskoristile ogromne količine nektara radi njegove prerade u visokokvalitetni med, potrebne su pčelinje matice i rojevi. U tom pravcu dejstvuje stvaralačka misao naučnika. K. K. Rahmanov objavio je zanimljiv članak („Rane matice u Uzbekistanu”, Pčelarstvo, 1969, br. 5) u kome iznosi rezultate radova obavljenih u Uzbekistanskom naučnoistraživačkom institutu za stočarstvo. Autor smatra da Uzbekistan može postati jedan od glavnih snabdevača pčelarskih privreda SSSR-a i susednih zemalja Evrope ranim pčelinjim maticama i rojevima.
Eksperimenti su pokazali da se u uslovima Taškentske oblasti Uzbečke SSR mogu dobijati matice počev od aprila, tj. mesec i po dana ranije nego u odgajalištima drugih rejona SSSR-a. Takođe je utvrđeno da se najkrupniji matičnjaci i matice dobijaju aprila, maja i juna.
U decembru 1973. godine u Taškentskom naučnoistraživačkom sovhozu održano je savetovanje o problemu gajenja matica i budućeg razvoja pčelarstva sa selećim košnicama. U toj republici je za tri godine devete petoletke proizvodnja meda porasla 4,5 puta. Sada u Uzbekistanu ima 5 specijalizovanih pčelarskih sovhoza, a tokom vremena stvoriće se još deset.
Oprašivanje celokupne setve pamuka u Uzbekistanu omogućiće dobijanje dopunskih 300.000 do 500.000 tona pamuka i značajno će se uvećati proizvodnja meda.
Veliku pažnju zaslužuje organizacija proizvodnje i sakupljanja meda iz paketa bez saća sa kasnijim zadimljavanjem pčela. Na primer, od svakog paketa bez saća, uvezenog u maju iz Uzbečke SSR u Pčelosovhoz „Lisinski” u Kmerovskoj oblasti, dobija se po 30 kg meda, dok se istovremeno u tome sovhozu od društava koja su prezimila dobija ukupno po 20 do 30 kg meda, od čega je samo 5 do 10 kg meda za tržište.
Jedna metrička centa meda dobijenog od mesnih pčela staje 220 do 250 rubalja, a od paketnih se dobija 160 do 180 rubalja. Svaki paket bez saća korišćen pri sakupljanju meda u tom gazdinstvu daje oko 20 rubalja čistog prihoda.
Razumljivo je da rad Uzbečkog instituta ima veliki naučno-praktični značaj, no da bi se med sakupio sa šumskih površina potrebni su pčelari, ali ne obični, već entuzijasti, kojima rad sa pčelama predstavlja istinsko uživanje. U SSSR-u ima preko milion pčelara, među kojima su mnogi penzioneri. Pčelari-amateri donose velike koristi zemlji, ali oni nisu organizovani. Pčelarima-amaterima potreban je savez koji bi rukovodio i ukazivao pomoć u organizacionim i drugim pitanjima.
U drugom izdanju knjige trudili smo se da u najvećoj meri odgovorimo na pitanja čitalaca, i zato smo dodali nova poglavlja i proširili stara, pa se nadamo da smo delimično udovoljili mnogobrojnim željama. Međutim, treba imati u vidu da ova knjiga nije „domaći lekar” niti udžbenik, već samo poseban naučno-populami esej o pčelama koje su već postale pomoćnici lekara svih specijalnosti.
Trudili smo se da u knjizi pokažemo da su med i drugi proizvodi pčelarstva, kao i rad na pčelinjaku, beočuzi u lancu činilaca koji blagotvorno utiču na zdravlje i dugovečnost čoveka. Koji je beočug u tom lancu najvažniji, najodlučniji? Viševekovna istorija čovečanstva dokazuje da su najosnovniji beočuzi, u suštini, socijalni uslovi. Za dokaze nije uopšte potrebno kopati po drevnim rukopisima, jer to dokazuje sam život. U naše doba postoje čitavi kontinenti gladi. Nama se čini da, pored ostalih mera, i organizacija široke mreže pčelinjaka, a naročito selećih, može učiniti neobično mnogo u borbi protivu gladi u nekim zemljama. Poznati američki naučnik, veliki specijalista u oblasti pčelarstva, profesor Farar, smatra da pčele ne sakupljaju više od 10 procenata nektara. Kada bi na našoj planeti bilo dovoljno pčela, onda bi stanovništvo Zemlje dobijalo ogromne količine izvrsnog meda i kolosalne žetve semena i plodova. Zbog nedostatka pčela u prirodi svake godine propada približno 90 procenata nektara. Ljudi još nisu pronašli takav aparat koji bi mogao zameniti pčele. Nema sumnje da u borbi protivu gladi pčele mogu biti veoma korisne.
Problem zaštite čovekove sredine sada postaje prvostepen, aktuelan. U SSSR-u vlada i narod pokazuju veliko interesovanje za očuvanje prirode. Sa izuzetnom Ijubavlju sovjetsld ljudi čuvaju šume, vrtove, pčele, jer sve to nije samo izvor zdravlja. Sada je jasno da dobro uređeni pčelinjak ima blagotvoran uticaj na zdravlje, radnu sposobnost i da potpomaže produženju čovečjeg života. Pri tome je fizički rad veoma lak i prijatan, ne doprinosi gojaznosti, od čega tako često stradaju kancelarijski službenici. Ljudi koji rade na pčefinjaku oslobađaju se od mnogih nervnih i psihičkih oboljenja. Oslobađaju se oni i od gradske buke, jer je tišina veoma važna za nervni sistem. Radeći na pčelinjaku čovek postaje dobrodušniji, veseliji i pun životne radosti. Doduše, za neke Ijude pčelinjak i pčele su aiergonosni, ali takvih ijudi je srazmerno maio.
Svima je poznato koliko je za čoveka značajan rad u njegovoj profesiji i voljenoj specijalnosti. Ova privrženost i ljubav prema radu kod pčelara-profesionalaca je veoma izražena, a još i više kod pčelara-amatera. Sa pčeiama se obično upoznajemo u detinjstvu, s njima se počinjemo družiti u mladosti, radimo u zrelom uzrastu, dok se u starosti ne možemo rastati od njih. Godine 1971, za vreme rada XXIII međunarodnog kongresa pčelara u Moskvi, posetio me je poznati proizvođač matica dr Paul Hakur, iz Maroka (po nacionalnosti Belgijanac). Iako je odavno prešao penzijsku starosnu granicu, on se izvrsno osećao i u razgovora ispoljavao mladalački zanos u mnogim pitanjima.
Ljudima celog sveta potreban je čvrst i dugotrajan mir. Najmimije zanimanje na svetu jeste pčelarenje. Pčelari i ljubitelji pčela, kao i lekari, uvek su se zalagali za mir u svetu i bili protiv rata. Delegat na XIX međunarodnom kongresu pčelara u Pragu (1963. g.), osamdeset šestogodišnji Šveđanin T. Zelman, u društvu pristaiica mira propešačio je 600 kilometara u tzv. maršu protivu atomske bombe. T. Zelman ima maleni pčelamik na okućnici u Zapoiarju i srećan je što se celog života dražio sa krilatim čudesnim trudbenicama. Da li je potrebno navoditi primere da bi se dokazalo da rad na pčelinjaku podgreva u čoveku osećanje zajedništva, prijateljstva, mira, stvaralaštva, ljubavi prema prirodi i želju da se u najvećoj meri koriste prirodna bogatstva na korist ljudima.
Autor smatra svojom prijatnom dužnošću da zahvaii recenzentima (sovjetskim i inostranim) na pozitivnim ocenama u štampi, a mnogobrojnim čitaocima za pisma poslata na adresu izdavača i autora. Duboku zahvalnost izražavamo i naučnim redaktorima — dopisnom članu AMN SSSR i zasiužnom naučnom radniku RSFSR, F. F. Talizinu, a takođe i akademiku AMN SSSR i članu Međunarodne akademije istorije medicine, V. N. Temovskom, za dragocene savete oko pripremanja prvog i drugog izdanja knjige
Uvod
Latinski epigram Marcijala, velikog majstora poezije, o medicini i zdravlju glasi: „Život nije u tome da se živi, već da se bude zdrav.”
Istaknuti ruski revolucionar-demokrata N. G. Čemiševski, tvrdio je: „Divan je život, divno je i lepo u čoveku ono neshvatljivo što nema predstavu o harmoničnom razvoju organizma i zdravlja.” Veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne govorio je: „ … jedina lepota koju poznajem jeste zdravlje.” Mogao bi se prilično otegnuti spisak velikih mislilaca koji su smatrali da se osnovna čovekova sreća sastoji u njegovom zdravlju.
Spomenimo i latinsku mudrost: ,,U zdravom telu i duh je zdrav.” Stvarno, fizičko zdravlje neiscrpan je izvor bodrosti; zdrav čovek je uvek aktivan, odlučan. Samo apsolutno i idealno zdravi ljudi predodređeni su za takve poduhvate kao što je let u kosmos.
Zdravi ljudi… Eto, po svemu sudeći, šta je najvažnije u našem vremenu. I težiti ka zdravlju, snažiti ga, na sve moguće načine čuvati ga to je zadatak ne samo lekara, već i sviju nas. Treba se pažljivo odnositi prema svom zdravlju, jer ono je najpravilniji put ka dugovečnosti, životnoj radosti i aktivnoj starosti.
Dovoljno je samo letimično pogledati i ustanoviti zanimljivu činjenicu: gotovo svi istaknuti aktivisti u pčelarstvu, koji su čitav život posvetili ovim divnim insektima, doživljavali su duboku starost. Družeći se sa pčelama, doživljavali su ogromno zadovoljstvo i sačuvali bodrost i aktivnost. Do poslednjih časova propagirali su racionalne metode gajenja pčela, predlagali mnoštvo novina — bilo da se radilo o originalnim konstrukcijama košnica ili se ticalo ideja o organizaciji pčelarstva.
Mogu se nabrajati mnoga poznata imena domaćih i inostranih pčelara. Mnogima je pčelarstvo postalo druga profesija. Na primer, poznati švajcarski prirodnjak Fransoa Guber doživeo je 81 godinu, talentovani ukrajinski pčelar P. I. Prokopovič 75 godina, poznati ruski javni radnik N. N. Vitvickij 89 godina, poznati poljski pčelar Jan Đerzon 95 godina, američki pčelar Amos Ives Rut 85 godina, profesor Poljoprivredne akademije „Timirjazev” u Moskvi P. N. Kulešov 82 godine, poznati astronom akademik S. P. Glazenep 90 godina, profesor zoologije Moskovskog univerziteta N. V. Nanosov 84 godine, akademik N. M. Kulagin 81 godinu, poznati hemičar I. A. Kablukov 85 godina, znameniti ruski pčelar P. P. Korženevskij 88 godina, istaknuti američki pčelar Lorenc Nanstrot 85 godina, poznati naučnik pčelar A. S. Butkevič 83 godine, jugoslovenski pčelar-amater Tihomir Jevtić 86 godina itd.
Svi ovi i mnogi drugi izvanredni istraživači dali su veliki udeo u razvoju pčelarstva, propagirajući u najvećoj mogućoj meri ovaj zanimljivi rod aktivnosti.
Medonosne pčele pravi su prijatelji i divni pomoćnici čoveku u stvaranju materijalnih dobara i, iznad svega, u povećanju prinosa poIjoprivrednih kultura koje oprašuju insekti. U tom velikom i važnom poslu teško je proceniti neizmerni značaj pčela koje narod s pravom naziva „krilatim letinama”.
U SSSR-u se uzgaja oko 150 vrsta poljoprivrednih kultura koje treba oprašivati. Značajno je da prihod dobijen od prinosa kultura koje oprašuju insekti (zahvaljujući oprašivačkom radu pčela) nadmašuje 7 do 8 puta ukupan dohodak dobijen od meda, voska i drugih pčelarskih proizvoda.
Ustanovljeno je da bi oprašivanjem pamuka posredstvom pčela samo u srednjoj Aziji i Zakavkazju naša zemlja (SSSR) dobila dopunskih 6 miliona metarskih centi pamuka, a oprašivanjem suncokreta dopunskih 12 do 16 miliona metarskih centi semena. Na žalost, zbog nedostatka pčela ne sakupljamo ni ogromne količine meda, pa nam se i mnoštvo voćaka i jagodastih plodova nedovoljno oprašuje.
Pčelari su odavno zapazili da je potencijalna proizvodnost pčela znatno veća od praktične: nju ograničava nedostatak cvetnog nektara. S tim u vezi predložili smo ekspresni metod dobijanja meda, koji je otvorio nove i široke perspektive u pčelarstvu. Ovaj metod pruža mogućnost pčelaru da postane pravi rukovodilac pčelarnika i da primora pčele da izrađuju med po njegovom receptu u bilo koje doba godine, nezavisno od rase, konstrukcije košnica, klimatskih, meteoroloških i drugih uslova. Pravilno i racionalno korišćenje ogromne potencijalne energije miliona pčelinjih društava pruža mogućnost da se svakom trudbeniku obezbedi obrok pčelinjeg meda.
Svima je poznat značaj meda u ishrani. Ali mnogi nedovoljno znaju kakva izvrsna svojstva ima med, osim prijatnog ukusa, i koliko je velika njegova uloga u lečenju niza oboljenja, a osobito u preventivnoj zaštiti.
A pčelinji otrov? Mnogi su na svom organizmu ispitali jačinu lekovitog dejstva pčelinjeg otrova i preparata spravijenih od njega.
Veliku pažnju zaslužuje i primena voska koji predstavlja dragocenu sirovinu u 40 industrijskih grana. Vosak je nezamenljiva osnova za mnoge lekovite masti, flastere, kozmetičke kremove.
Pčele takođe daju čoveku mnogo propolisa (pčelinjeg lepka) koji se primenjuje u narodnoj i naučnoj medicini kao lekovito zaštitno sredstvo. U poslednje vreme pčele su postale i isporučioci polenovog praha — dobrog proizvoda za dijetalnu ishranu — koji je bogat belančevinama, vitaminima, mineralnim solima, mikroelementima, hormonima i drugim dragocenim supstancijama.
Važan lekovito-profilaktički značaj stekao je i matični mleč — dragoceni prirodni koncentrat aminokiselina, vitamina, hormona, te i mnogih drugih za organizam važnih supstancija. Prirodni matični mleč s pravom se može nazvati prirodnim biopreparatom koji poseduje ne samo lekovito-preventivna, već i terapeutska svojstva u gerijatriji1. Naša posmatranja pokazala su da ekstrakti trutovih larvi poseduju visoka svojstva prirodnih stimulatora.
Teško je oceniti značaj zanimljivog rada sa pčelama na pčelarniku ispunjenom mirisima cveća, meda, voska, propolisa. Rad na pčelarniku dostupan je ljudima kojima se teški fizički rad ne preporučuje. Taj rad koristan je i za ljude sa povećanom nervnom osetljivošću.
Razumljivo je da ne mogu svi ljudi postati pčelari, ali za mnoge je korisno da letnji nedeljni dan provedu na zajedničkom pčelarniku. Za hronične bolesnike, ratne invalide, invalide rada i penzionere rad sa pčelama je najbolji metod radne terapije.
Pčelarstvo na opštedruštvenim i zadružnim gazdinstvima, kao i amatersko (individualno) pčelarstvo, dobija u nas sve širi zamah. Neophodno je samo da pomoćne ekonomije bolnica, banja, odmarališta i drugih medicinskih ustanova imaju svoje pčelarnike da bi obezbedile bolesnicima visokokvalitetni med, a takođe apitoksina, propolis, polenov prah, matični mleč, ekstrakt iz trutovih larva i vosak.
Mi smo protiv univerzalizma i uprošćavanja u primeni pčelarskih proizvoda, jer smatramo da u prirodi ne postoji univerzalni lek za sve bolesti. Razume se da pčele i pčelinji proizvodi ne mogu biti takvo sredstvo, ali uvereni smo da u lečenju mnogih bolesti i u preventivi, a takođe i pri rešavanju pitanja dugovečnosti, oni mogu i treba da odigraju ogromnu ulogu.
- Gerijatrija je nauka o oboljenjima u starosti.
- Apitoksin — reč izvedena od latinske reči apis, što znači pčela, i grčke reči toxikon, što znači otrov.
ne u fiziološkom rastvoru) napred pomenuti mikrobi u termostatnim uslovima razvijali. Novi uzorci meda i običan lipov med (u kontroli), posedujući visoka antibiotska svojstva, gušili su rast bakterija. U sravnjenju sa novim uzorcima običan lipov med pokazao se manje baktericidan. Ova istraživanja, kao i kolekcija od 85 uzoraka novih vrsta meda koje smo izradili ekspresnim metodom ubeđuju nas da su antibiotske materije meda uslovljene unutrašnjom sekrecijom pčela radilica.
U vazduhu koji nas okružuje nalazi se mnoštvo spora gljiva. U uslovima pogodnim za njih, tj. u prisustvu odgovarajuće temperature, vlažnosti i hranljive sredine, spore brzo rastu, obrazujući micelije. Stoga i proizvodi kao što su brašno, šećer, makarone, razne vrste slatka, džem, meki keksovi, voćni sokovi itd. poprimaju pod uticajem plesni neobični spoijnji izgled, miris i ukus. Međutim, u Egiptu je nađena posuđa sa medom u jednoj od piramida u Gizi, i bez obzira što je med bio star više od 3.300 godina, imao je njemu svojstveni miris.
U mikološkoj laboratoriji Kijevskog naučnoistraživačkog instituta za ishranu, naučni saradnik F. O. Kaganova-Jojriš istraživala je antimikološka svojstva lipovog i heljdinog meda, kao i svojstva dvadeset uzoraka meda koje smo mi napravili ekspresnim metodom. Svi ovi uzorci inficirani su sa desetak različitih micelija gljiva izdvojenih iz hranljivih proizvoda. Bez obzira što u sastav meda ulaze beiančevine, ugljeni hidrati, vitamini, mineralne i druge materije koje su neophodne za život bilo koje žive ćelije, micelije gljiva su uginule. Očigledno da med sadrži materije koje imaju ne samo protivmikrobna već i svojstva protiv plesni.
I doista, med poseduje mnoštvo neobičnih svojstava. Međutim, u ovom dragocenom prirodnom daru postoji i druga osobenost — različitost vrsta.
II Glava – med i zdravlje
Različite vrste meda
Med se deli na cvetni i medljikavi . Cvetni med može biti jednocvetni, tj. prerađen iz nektara jednog tipa najglavnijih medonosnih biljaka (heljda, lipa, beli bagrem, vrbica, suncokret, esparzeta, facelija i dr.) i mnogocvetni,,’ prerađen od nektara različitih medonosnica. Razume se da se apsolutno jednocvetne vrste meda, tj. sakupljene sa cvetova određenog tipa biljaka retko sreću. Međutim, za ođređivanje ove ili one vrste meda dovoljno je da preovlađuje nektar određene biljke, na primer, u lipovom medu — nektar lipe. Neznatne primese nektara drugih medonosnih biljaka ne utiču mnogo na specifični miris, boju i ukus date vrste meda. U mnogocvetni med svrstava se livađski, stepski, šumski, voćni i planinsko-prašumski.
Prema načinu dobijanja i obrade raziikuje se med iz saća i centrifugovan. Ćelijice zalivene medom i zapečaćene voštanim poklopcima predstavljaju svojevrsan med iz saća. On ne odlazi potrošaču samo u prirodnoj ambaiaži, već i u idealno čistom obliku, u sasvim zrelom i sterilnom stanju. Centrifugovan med dobija se pri njegovom ceđenju iz saća sa medišta. On se isporučuje potrošaču upakovan u teglama ili u pčelarskim limenim kantama.
Medljika je slatka lepljiva tečnost koju biljne vaši ispuštaju na lišće biljaka na kojima žive kao paraziti, medna rosa. Pčele od ove tečnosti spravljaju specijalnu vrstu meda koji se naziva medljikin med. Prev.
Neke vrste meda mogu se odrediti po boji, mirisu i ukusu. Mnoge vrste razlikuju se međusobno ne samo po osnovnoj obojenosti, već i mnoštvom najraznovrsnijih nijansi. Med od belog bagrema je, na primer, sasvim bezbojan, tj. svetao, prozračan kao voda. Ako se pogleda na saće ispunjeno ovim medom, ono izgleda prazno, dok ie staklena tegla sa ovim medom prozračna. Obično se smatra da je svetli med najbolje, prvorazredne vrste. Međutim, postoji mišljenje da med tamne obojenosti sadrži više mineralnih soli, uglavnom gvožđa, bakra, mangana, pa se smatra dragocenijim za organizam nego svetli.
Vrsta meda određuje se i po njegovom mirisu. Neke vrste imaju izuzetno prijatan miris, dok med od duvanskog i kestenovog nektara miriše dosta neprijatno. Većina vrsta prirodnog meda izvanredno su ukusne.
Najrasprostranjenije vrste meda su sledeće:
Bagremov med (od belog bagrema) spada u najbolje vrste, ima prijatan i prodoran miris. Zbog velikog sadržaja levuloze, njegova kristalizacija je veoma spora, dugo ostaje u tečnom stanju, te je kao takav proziran i, ako se stavi u široku staklenu teglu, izgleda malo mutan. Pri kristalizaciji (ušećeravanju) postaje beo, sitnozrnast podseća na sneg. Bagremov med sadrži 40,35% levuloze i 35,98% glukoze. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara mirisnih cvetova belog bagrema pčele izrađuju 1.700 kg meda pa i više. Postoje podaci da sa jednog drveta belog bagrema snažno pčelinje društvo može da sakupi do 8 kg meda dnevno.
Med od cvetova žutog bagrema dosta je svetao sa prijatnim ukusom, ali slabijim mirisom. Pri kristalizaciji postaje srednje zrnast, sličan salu, bele boje. Sa jednog hektara procvetalog bagrema pčele radilice sakupljaju u specijalno pogodnim usiovima 350 kg visokokvalitetnog meda.
Žutikin med je zlatnožute boje, prijatnog mirisa i finog slatkog ukusa. Pčele ga prave od nektara sakupljenog sa cvetova plodnog šibljaka obične žutike (šimširike) koja raste u zapadnim, srednjim i južnim delovima Sovjetskog Saveza.
Med od boražine pčele spravljaju od nektara krupnih lepih plavih cvetova boražine, ili trave od krastavaca, koja se gaji u nas kao dragocena medonosnica ili lekovita biljka. Med od boražine je prozračan, svetao i ima prijatan ukus. Sa jednog hektara boražine u cvetu pčele sakupe 200 kg dobrog meda. One rado i odlučno rade na cvetovima boražine i ližu sa njih med kao sa tanjira.
Vreskov med pčele spravljaju od nektara malih crvenih cvetova zimzelenog granatog žbunja — običnog vreska. Med je tamne, tamnožute i crvenomrke boje, slabog mirisa, sa trpkim ili pomalo gorkim ukusom. Veoma je rastegljiv, lagano kristališe. Sa jednog hektara vreska u cvetu pčele sakupe 200 kg meda. Vresak je osnovna medonosna biljka severa i severozapada.
Heljdin med. Heljda spada u najdragocenije medonosne biljke i njena proizvodnja je tesno povezana sa pčelarstvom. Med od heljde je taman — od tamnožute sa crvenkastom nijansom do tamnomrke boje — i ima svojevrstan miris i specifičan ukus. Pri kristalizaciji pretvara se u kašastu masu. Neki degustatori ističu da heljdin med „pali” u grlu. Sadrži 40,29% levuloze i 36,75% glukoze, a takođe ima znatno više belančevina, mineralnih soli i mikroelemenata (naročito gvožđa) nego svetle vrste meda. Baš zbog toga se heljdin med preporučuje pri lečenju malokrvnosti. U narodu se kaže: „Tamni med je za bledolike veoma koristan.” Heljdin med je po spoljašnjosti (po boji) sličan medu od medljike. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara heljde u cvetu pčele izrađuju 60 kg meda.
Meduničin med. Na teritoriji Sovjetskog Saveza raste više od sedam vrsta medunica, ali najveći značaj ima lekovita medunica. Meduničin med spada u red prvorazrednih, izvanrednih proizvoda i odlikuje se odličnim ukusom. Ovaj med je svetloćilibarske boje ili bele boje prijatnog mirisa koji podseća na miris vanile. Sadrži 39,59% fruktoze i 36,78% glukoze. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara divlje lekovite ili žute medunice pčele izrađuju 200 kg meda, dok sa jednog hektara oplemenjene medunice i do 600 kg.
Kravajčev med. Pčele sakupljaju nektar sa malih, svetložutih ili zelenožutih cvetova dvogodišnje biljke — lekovitog kravajca (angelike) široko rasprostranjenog u Sovjetskom Savezu. Med ima jak miris, prijatan ukus i lepu crvenkastu boju. Kravajac je dobar medonosac koji snabdeva pčele nektarom i polenovim prahom.
Kupinov med pčele spravljaju od nektara lepih cvetova, široko rasprostranjenih žbunova kupine u Sovjetskom Savezu. On je proziran kao voda, ima slab miris i prijatan ukus. Sa jednog hektara kupine u cvetu pčele sakupljaju 20 kg meda.
Matičnjakov med je svetao, prozračan, ima prijatan miris koji podseća na limun i dobar ukus. Matičnjak je veoma dragocena biljka, jer sadrži mnogo nektara prezasićenog šećerom sa mirisom limuna. Pčele odlučno rade na plavoljubičastim cvetovima jednogodišnje eterične uljarice matičnjaka koji raste na Kavkazu, Altaju, Ukrajini, na Krimu i drugim rejonima SSSR-a. Sa jednog hektara matičnjaka pčele dobijaju 200 kg ukusnog meda.
Vrbov med. Sa krupnih resa vrbe pčele sakupljaju nektar, polenov prah i propolis. Med od vrbe je zlatnožute boje, pri kristalizaciji postaje sitnozmast i stiče krem nijansu, ima dobar ukus. Pčele ga odlučno sakupljaju sa cvetova različitih vrsta vrba kojih ima oko 170 (u vidu drveća i žbunastih). Divlja vrba sreće se svuda u Sovjetskom Savezu. Od nektara procvetalih vrba pčele izrađuju 3 do 4 kg meda dnevno (150 sa jednog hektara).
Miloduhov med pčele dobijaju od nektara tamnoplavih cvetova lekovite i medonosne polužbunaste biljke miloduha koji se sreće u divljem stanju u Ukrajini, Srednjoj Aziji, Krimu, na Kavkazu, Altaju itd. Miloduh se gaji radi dobijanja eteričnog ulja i kao dragoceni medonosac na pčelinjacima. Po svom ukusu ubraja se u visokokvalitetne vrste.
Kestenov med pčele dobijaju iz cvetova lepog kestenovog drveća koje raste u Sovjetskom Savezu uglavnom na Krimu i Zakavkazju. Kestenov med je tamne boje, ima slab miris i neprijatan ukus. Pčele koriste takođe i nektar iz zvonaca belocrvenih cvetova dekorativnog drveća — konjskog kestena. Ovaj med je providan (bezbojan), tečan, ali brzo i lako kristališe, ponekad ima gorak ukus. Kestenov med spada u lošije vrste i uglavnom se koristi u prehrambenoj industriji (poslastičarstvu) i u duvanskoj pri izradi kvalitetnijih cigareta.
Sljezikov med pčele izrađuju od sljezikinog nektara koji se luči sa spoljašne strane cvetova. Sveže isceđen sljezikov med je žućkaste, mutne boje sa veoma neprijatnim mirisom. Pčelarima se ne preporučuje da ovaj med ostavljaju pčelama za prehranu preko zime. Koristi se uglavnom u industriji (poslastičarskoj i duvanskoj). Sa jednog hektara pčele izrađuju 40 kg meda.
Vrbičin med je providan i zelenkaste nijanse, pri kristalizaciji postaje beo, ima izgled snežnih zrnaca, a ponekad liči na pavlaku i salo. Ovaj med ima lep miris i prijatan ukus. Pčele ga dobijaju od nektara lepih ljubičastocrvenih cvetova vrbice, ili ivan-čaja, koji se sreće u Sovjetskom Savezu često u divljem stanju. Od nektara sabranog sa jednog hektara pčele izrađuju 600 kg meda. Vrbica daje pčelama ne samo mnogo slatkog nektara, već i dosta polenovog praha blistavo zelene boje.
Med od deteline smatra se boljim, ima crvenkasto žutu boju i teško se ušećerava. Pčele ga izrađuju od nektara ljubičastocrvenih ili tamno purpurnih glavičica deteline. Pri kristalizaciji pretvara se u čvrstu belu masu. U medu od deteline ima 40,24% levuloze i 34,96% glukoze. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara cvetova crvene deteline pčele daju 6 kg meda, a sa jednog hektara bele ili deteline puzavice oko 100 kilograma.
Klenov med pčele odlučno sakupljaju sa lepih zeleno žućkastih cvetova dekorativnog žbunastog klena ili klenovog drveta sa oštrim listovima koji se sreću skoro u svim šumama Sovjetskog Saveza. Klenov med spada u svetle vrste sa odličnim ukusom. Sa jednog hektara klena sa oštrim listovima pčele dobijaju 200 kg meda, sa cvetova poljskog klena do 1.100 kg, a sa tatarskog klena samo 100 kg.
Smrdeljov med ima specifičan, neobičan ukus i oštar miris. Pčele nerado sakupljaju nektar sa belih i crvenkastih cvetova dragocene eterične uljarice smrdelja zbog njegovog mirisa na stenice, pa se zbog toga mora pribegavati dresiranju pčela. Smrdelj raste u divljem stanju u srednjoj Aziji, Zakavkazju, jugozapadnoj Ukrajini. Sa jednog hektara smrdelja u cvetu pčele sakupljaju 500 kg meda.
Lavandin med je zlataste boje, ima prijatan miris. Pčele ga izrađuju od nektara svetloplavih ili plavo ljubičastih cvetova dugogodišnje eterične uljarice lavande. Med spada u prvorazredne vrste. Lavanda se gaji na južnim obalama Krima, na Kubanu i Kavkazu.
Svileničin med pčele sakupljaju sa mirišljavih cvetova veoma dragocenog medonosnog dekorativnog drveća svilenice (cigansko perje). Utvrđeno je da od nektara sakupljenog sa jednog hektara svilenice u cvetu pčele izrađuju prosečno 300 kg meda. Svileničin med je svetao sa žutom nijansom, ima prijatan miris i odličan ukus. Med u saću je toliko gust da se teško cedi čak i kada se zagreje.
Lipov med smatra se jednim od najboljih. Sveže isceđen je veoma mirišljav, proziran, žućkaste ili zelenkaste boje. Sadrži 39,27% levuloze i 36,05% glukoze. Pčele posećuju cvetove lipe izjutra i predveče, tj. onda kada se nektar obilno izlučuje.
Ufimski (baškirski) med je bezbojan, pri kristalizaciji postaje beo sa zlatastom nijansom i krupno zrnaste mase. Amurski med je mutno žućkaste boje. Svi uzorci lipovog meda imaju izvanredan, nešto oštriji specifičan miris i prijatan ukus, bez obzira na to što u prvom trenutku pružaju osećaj veoma slabe gorčine.
U narodnoj medicini lipov med se preporučuje obolelima od nazeba, uglavnom kao sredstvo za iskašljavanje. Lipov med pčele izrađuju od nektara zelenkasto žutih cvetova lipe, koju zbog njenih visoko medonosnih kvaliteta narod opravdano naziva „caricom” medonosnih biljaka. Ova definicija odgovara stvarnosti, jer od nektara sakupljenog sa jedne lipe u cvetu pčele izrađuju 16 kg prvoklasnog meda, a sa jednog hektara lipe 1.000 kg meda pa i više.
Neophodno je napomenuti da sakupljanje meda sa lipe zavisi od meteoroloških uslova: prolećni mraz štetno utiče na pupoljke i lipa ne daje nektar pčelama.
Čičkov med je tamnomaslinaste boje, jako rastegljiv, oštrog i pomalo ljutog mirisa. Pčele rado sakupljaju nektar i polenov prah sa malih tamnocrvenih cvetova dlakavog čička.
Livadski ili mešoviti med je zlatnožute boje, ponekad žutomrke u zavisnosti od preovladavanja ovih ili onih cvetova. Obično je dobrog ukusa i prijatnog mirisa. Naziva se mešovit zato što ga pčele spravljaju od nektara različitih livadskih cvetova.
Lucerkin med je rastegljiv, bele ili ćilibarske boje, prijatnog ukusa. Pčele se rado upućuju na ljubičaste cvetove važne krmne kulture lucerke od 8 do 11 časova kada se oni otvaraju. Tečni med ima različite nijanse — od providne do ćilibarsko zlataste — brzo kristališe i kao takav stiče belu boju. Svojom konzistencijom podseća na gustu pavlaku. Ovaj med ima prijatan miris i specifičan neobičan ukus, sadrži 40,24% levuloze i 36,85% glukoze. Sa jednog hektara lucerke u cvetu, koja se zaliva, pčele sakupljaju 380 kg meda, a sa iste površine ako se ne zaliva samo 24 kilograma.
Malinov med pčele sakupljaju sa cvetova šumske i baštenske maline koja raste svuda u šumama i povrtnjacima. Malina ima naročito mnogo u šumama Sibira, oko Urala, u Kirovskoj, Gorkovskoj i u mnogim drugim oblastima. Malina se u SSSR mnogo gaji i zauzima počasno mesto među zasadima jagodastih plodova. Kada malina procveta, pčele rade od izlaska do zalaska sunca, proletajući kraj drugih cvetova medonosnih biljaka, a da na njih ne obraćaju pažnju. Zahvaljujući tome što su cvetovi maline okrenuti nadole, pčela koja izvlači nektar nalazi se kao pod prirodnom nastrešnicom ili amreličićem i može raditi čak i za vreme kiše. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara šumske maline u cvetu pčele izrađuju 70 kg meda, a sa jednog hektara baštenske maline 50 kg. Malinov med sadrži 41,34% levuloze i 33,57% glukoze, ima prijatan miris sa izvanrednim ukusom, i čini se, kao da se sam rastapa u ustima.
Med od metvice (nane) pčele izrađuju od nektara jako mirišljavih beličastih cvetova metvice široko rasprostranjene u divljem stanju na Krimu i Kavkazu. U Ukrajini se odgaja kao parfimerijska i lekovita biljka. Pčele veoma vole miris metvice koji podseća na miris pčelinjeg matičnjaka. Sa jednog hektara metvice u cvetu pčele sakupljaju 150 kg meda koji ima izvanredan ukus.
Maslačkov med pčele sakupljaju sa cvetova dobro poznatog i rasprostranjenog korovskog maslačka koji cveta od početka proleća do kasne jeseni. Sadrži 41,50% fruktoze i 35,64% glukoze, ima zlatnožutu boju, gust je, brzo kristališe, jakog je mirisa i oštrog ukusa.
Suncokretov med pčele izrađuju od nektara zlatnožutih cvetova osnovne uljne biljke Sovjetskog Saveza — suncokreta. On je zlataste boje, pri kristalizaciji ima svetloćilibarsku, a ponekad čak i zelenkastu nijansu, ima slab miris i prijatan, unekoliko trpki ukus. Od nektara sakupljenog sa jednog hektara suncokreta u cvetu pčele izrađuju 50 kg meda.
Pomorandžin med pčele izrađuju od nektara cvetova agrumskih biljaka — mandarina, limuna, pomorandži, koje rastu u Abhaziji Adžariji, Gruziji. Pomorandžin med je jedan od najboljih medova, ima izvanredan miris, koji podseća na miris agrumskih cvetova, i prijatan ukus.
Med od uljane repice izrađuje se od nektara žutih cvetova značajne eterične uljarice — uljane repice. Ovaj med je beličaste, ponekad žućkaste boje, ima prijatan miris i bljutavosladunjav ukus. Veoma je gust, brzo kristaiiše, teško se rastvara u vodi, kada se čuva brzo se ukiseli. Ponekad pčelinje društvo donosi dnevno po 8 kg meda i mnogo polenovog praha.
Rezedin med spada u visokokvalitetne vrste meda. Po izuzetno prijatnom mirisu i dobrom ukusu može se takmičiti sa lipovim medom. Sa cvetova mirišljave rezede pčele sakupljaju izvanređan nektar, prozračan poput dijamanta i lepi crvenkastooranž polenov prah. Rezeda je najdragocenija jesenja medonosnica. Sa jednog hektara rezede u cvetu pčele sakupijaju više od 200 kg meda.
Oskorušin med pčele spravljaju ođ nektara procvetale oskoruše koja se često sreće u Sovjetskom Savezu. Ovaj med je crvenkaste boje, jakog mirisa i prijatnog ukusa. Sa jednog hektara oskoruše u cvetu pčele sakupljaju 40 kg meda. Oskoruša cveta u maju i pčelama daje nektar i polenov prah.
Med od lisičine ima gustu konzistenciju i sporo kristališe, spada u prvorazredne vrste meda, ima svetloćilibarsku boju, prijatan miris i veoma dobar ukus. Pčele ga sakupljaju sa ružičastih i blistavo plavih cvetova lisičine koja je veoma rasprostranjena na jugu Sovjetskog Saveza. Lisičina u cvetu je veoma dragoceni medonosac i sa jednog hektara pčele dobijaju 300 do 400 kg meda.
Med od dička (ćureće trave) pčele izrađuju od nektara mirišljavih zlatastožutih cvetova korovske biljke dička koji se često sreće u blizini jezera, močvara, na vlažnim livadama itd. Med je zelenkasto žute boje, ima slab miris i prijatan ukus. Nepodesan je za duže čuvanje. Sa jednog hektara dička u cvetu pčele dobijaju 40 kg meda.
Duvanski med ima neprijatan miris i gorak ukus, boja mu se menja od svetle do tamne. Za ishranu je nepodoban, a upotrebljava se u duvanskoj industriji pri izradi mirišljavih visoko kvalitetnih vrsta cigareta. Duvanski med je pogodan za zimsko prihranjivanje pčela. Pčele izrađuju ovaj med od nektara duvana u cvetu koji se gaji pretežno na Krimu.
Med od bundeva ima prijatan ukus, zlatnožutu boju, veoma brzo kristališe. Pčele ga sakupljaju sa cvetova bundeva. Sa jednog hektara bundeva u cvetu pčele sakupljaju 30 kg meda.
Med od tulipana pčele spravljaju od nektara zelenkastocrvenih cvetova lepe dekorativne tulipanove biljke koja je dobar međonosac, jer luči mnogo nektara u poređenju sa drugim suptropskim medonosnim biljkama. Sa jedne tulipanove biljke pčele dobijaju 1 kilogram meda crvenkaste boje, prijatnog mirisa i dobrog ukusa.
Med od facelije spada u red visokokvalitetnih vrsta meda. Pčele ga spravljaju od nektara plavkastih cvetova facelije, jedne od važnijih medonosnih biljaka. Ovaj med je svetlozelene ili bele boje, ima prijatan miris i dobar ukus. Posle kristalizacije liči na masu testa. Pčele veoma rado posećuju faceliju, nektar izvlače ne samo za vreme sunčanih dana, već i kada je oblačno, pa čak i posle zalaska sunca. Sa jednog hektara facelije u cvetu pčele sakupljaju u sređnjim regionima Sovjetskog Saveza 150 kg meda, a na jugu i do 1.000 kilograma.
Med od pamuka ima svojevrstan miris i prijatan ukus, proziran je, i posle kristalizacije postaje beo i stinozrnast. Sadrži 39,42% levuloze i 36,19% glukoze. Med sakupljen sa lišća (izvan cvetova) pamučne biljke po ukusu ničim se ne razlikuje od meda izrađenog od nektara sakupljenog sa krupnih cvetova pamučne biljke. Sa jednog hektara pamučnih biljaka u cvetu pčele dobijaju na Kubanu 100 kg meda, a na zaUvnim parcelama srednje Azije do 300 kilograma.
Med od borovnice pčele izrađuju od nektara cvetova borovnice. On je crvenkaste boje, ima prijatan miris i dobar ukus. Borovnica u cvetu je dobar međonosac sa kojeg pčelinja društva sakupljaju 2,5 kg meda dnevno.
Med od pepeljuge (lobode) spravljaju pčele od nektara krupnih ružičastih cvetova bodljikavog žbunja pepeljuge koja raste u Kazahskoj SSR. On je svetao sa žućkastom nijansom, prijatnog mirisa i ukusa. Sa jednog hektara lobode u cvetu pčele dobijaju više od 190 kg meda.
Med od žalfije pčele odlučno sakupljaju sa plavkastoljubičastih cvetova dugogodišnjih polužbunova apotekarske žalfije koja se mnogo gaji u Ukrajini, na Krimu i Kubanu. Med je svetloćilibarske boje ili tamnozlataste, ima prijatan miris i ukus. Sa jednog hektara žalfije u cvetu pčele dobijaju 650 kg meda.
Totrljanov med (od mrtve koprive) pčele izrađuju od nektara sivobelih cveiova granate dugogodišnje biljke belog totrljana ili konjske metvice koja raste na jugozapadnom evropskom delu Sovjetskog Saveza na Kavkazu, u srednjoj Aziji. Pčele rado posećuju mrtvu koprivu čiji ih cvetovi privlače svojim intenzivnim slatkim i veoma mirišljavim nektarom. Sa jednog hektara totrljana u cvetu pčele sakupljaju 50 kg visoko kvalitetnog svetlog meda, prijatnog mirisa i odličnog ukusa.
Med od esparzete pčele dobijaju od nektara ružičastih i crvenih cvetova dugogodišnje krmne biljke setvene esparzete ili esparzete čije lišće liči na grahoricu koja raste u divljem stanju u Sibiru i Ukrajini. Med je zlatastožute boje, prijatnog mirisa i ukusa. Sa jednog hektara esparzete u cvetu pčele dobiju 100 do 500 kg meda i mnogo mrkožutog polenovog praha.
Med od jabuka ima izuzetno prijatan miris, sladak ukus i svetložutu boju. Sadrži 42% levuloze i 31, 67% glukoze. Pčele ga izrađuju od nektara cvetova jabuke koje u Sovjetskom Savezu zauzimaju gotovo 70% opštih površina pod voćem. Sa jednog hektara jabuke u cvetu pčele dobijaju prosečno 20 kg visokokvalitetnog meda.
Posebno izdvajamo sledeće vrste meda koje su dobile nazive ne po tipu biljke, već po svojim osobenostima. To su kameni, medljikavi i otrovni med.
Kameni med sakupljaju divlje pčele koje žive u pukotinama kamenitih litica. Kameni med ima nagorelu boju, prijatan ukus i miris. Saće sa medom sadrži veoma malo voska i liči na neku iskristalisanu materiju koju pri upotrebi treba odvaljivati u komade. To se objašnjava veoma visokim sadržajem glukoze i neznatnom količinom levuloze. Za razliku od običnog pčelinjeg meda, kameni med nije lepljiv i zato za njega nije polrebna nikakva ambalaža. Ovaj med ne menja svoju kakvoću pri čuvanju tokom nekoliko godina. Čak ni na temperaturi od 25 stepeni C kameni med ne omekšava. Po mestu nalaženja njega nazivaju i abhaskim medom.
Veštački kameni med ranije su spravljali u Baškiriji od ušećerenog lipovog meda. U specijalnim pećima iz ovog meda su udaljavali vlagu i on je postajao toliko tvrd da je sasvim odgovarao svome nazivu. Razume se da takav med gubi svoje dragocene supstancije (fermente, vitamine, antibakierijske supstancije itd).
Medljikavi med pčele ne izrađuju od nektara cvetova, već uglavnom iz ekskremenata insekata: travnih vaši ili biljnih vaši, crvića, lisnih buva itd. Ovi insekti hrane se sokovima biljaka, a njihovi ekskrementi u vidu tečnih slatkih kapljica padaju niz lišće drveća, pa su zbog toga ove slatke kapljice što padaju dobile naziv na ruskom jeziku „padi”. Laboratorijske analize pokazale su da se medljika po hemijskom sastavu razlikuje od nektara sa cvetova. Nektar iz cvetova sastoji se gotovo isključivo od šećera, dok u medljiki ima oko 70% azotnih materija i dekstrina. Ovaj med je obično tamne boje, rastegljiv, često je neprijatnog ukusa, slabog mirisa. Ima malo izražena baktericidna svojstva. Opiti pčelara su pokazali da ovaj med, ako se ostavi u košnici preko zime, pričinjava štetu, jer izaziva proliv kod pčela i njihovo uginuće.
Istraživanjima provedenim poslednjih godina utvrđeno je da med od medljike zaslužuje svestrano kliničko proučavanje. Češki istraživač inž. O. Garaksin, putem hromatografsldh analiza, ustanovio je da medljika sadrži rafinozu, maltozu, melecitozu, saharozu, glukozu, fruktozu i još sedam neodređenih šećera. Medljika je bogata aminokiselinama. Od slobodnih aminokiselina registrovane su: analin, arginin, asparaginska kiselina, dstin, glutaminska kiselina, glicin, histidin, leucin, lizin, metionin, prolin, serin, treonin, triptofan, tirozin, valin.
U opitima sa insolacijom biljaka Garaksinu nije pošlo za rukom da dokaže obrazovanje medljike iz biljnih tkiva, kao što je to saopštio 1932. godine A. N. Brjuhanenko. Pošto je pojava biljne medljike nepoznata čak i savremenoj fiziologiji biljaka i fitopatologiji, autor je u daljim opitima i istraživanjima pošao od definicije da je medljika šećerna supstandja životinjskog porekla koja se obrazuje iz ekskremenata ravnokrilih insekata.
Predloženo je nekoliko metoda određivanja prisustva medljike u prirodnom medu od kojih je najpogodniji metod alkoholne reakcije. Naime, med se rastvori u destilisanoj vodi u odnosu 1 : 1 i tome se doda šest ddova devedeset šestopostotnog alkohola-rektifikata. Ako se rastvor zamuti, to je znak da je medljika prisutna u medu.
Otrovni ili ,,pijani“ med bio je poznat još u najdrevnija vremena. Na to ukazuju Ksenofont, Strabon, Plinije, Ibn Sina.
Poznati starogrčki vojskovođa i pisac Ksenofont Atinski u istorijskoj priči „Anabazis” (povlačenje deset hiljada Grka) podrobno opisuje epizodu kada su ratnici oboleli u Kolhidi, pošto su se prethodno najeli meda: „Ovde nije bilo uopšte ničega što bi moglo izazvati iznenađenje, ali je bilo mnogo košnica, i svi vojnici koji su jeli med iz saća, izgubili su svest. Povraćalo im se i dobili su takav proliv usled čega niko nije mogao uspravno da stoji. Ko je pojeo malo meda, ličio je na pijanicu, a onaj koji je pojeo više, postupao je kao ludak. Neki su čak i umrli. Bilo je veoma mnogo bolesnih, kao posle doživljenih povreda u boju, pa je sve to dovelo do velike potištenosti. Međutim, sledećeg dana niko nije umro, a otprilike u ono isto vreme kao prethodnog dana (kada su bolesnici jeli med) počeli su dolaziti svesti. Trećeg ili četvrtog dana ustali su kao posle lečenja.”
Pčelari posebnih rejona Batuma, nedaleko od mesta gde se dogodilo trovanje o kome piše Ksenofont, često su prinuđeni da koriste samo vosak, jer upotreba meda u ishrani izaziva nesvesticu, pijanstvo, povraćanje.
U planinskim predelima srednjih i severnih delova Japana upotreba meda kod ljudi izaziva oboljenja povezana sa dejstvom otrovnog nektara koji pčele sakupljaju sa biljke hotsutsai iz porodice vreska. Dokazano je da med spravljen od nektara azaleje, akonite, andromede sadrži otrovne materije.
M. Gorki u priči „Rođenje čoveka” piše: „.. . a u dupljama starih bukava i lipa može se naći „pijani” med koji svojom pijanom slašću u stara vremena zamalo nije uništio vojnike Pompeja Velikog, oborivši sa nogu ceo legion gvozdenih Rimljana. Ovaj med pčele spravljaju od nektara iz cvetova lovora i azaleje.”
Na Dalekom istoku pčele izrađuju otrovan med sakupljajući nektar sa cvetova močvarnog šibljaka vreska koji ima listove u obliku čaše. Ovaj se šibljak prostire na hiljade hektara, obrazujući ogromne šikare, on cveta 20 do 30 dana i pčele ga sakupljaju po 3 kg dnevno na jednu pčelinju porodicu. Med od močvarnog vreska je žućkaste boje, pomalo je gorak i brzo kristališe. Kod čoveka se trovanje ovim medom ispoljava pojavom hladnog znoja, jezom, gađenjem, povraćanjem, glavoboljom. Upotreba 100 do 200 grama ovog meda izaziva kod čoveka gubitak svesti, buncanje. Zanimljivo je da je ovaj med otrovan samo za čoveka, a sasvim neškodljiv za pčele.
U Habarovskom kraju „pijani” med pčele sakupljaju sa cvetova jariča (bobovnjaka), niskog šibljaka koji raste u močvarama i tresetištima. Beli cvetovi jariča sakupljeni u štit imaju omamljujući miris koji privlači pčele.
Mogli bismo navesti mnogo primera koji pokazuju da zajedno sa nektarom iz otrovnih biljaka pčele prenose u med i otrovne supstancije. Pri tome, pčele se hrane ovim otrovnim medom bez ikakvih štetnih posledica po sebe. Mnogovekovna posmatranja pčelara potvrđuju se u poslednje vreme eksperimentalno na životinjama. Utvrđeno je da otrovni med koji se po spoljašnjosti ne razlikuje od običnog, sadrži supstancije koje izazivaju trovanje. Simptomi koji se ispoljavaju pri trovanju otrovnim medom podudaraju se sa onima koje je Ksenofont opisao. Otrovan med opravdano se naziva, „pijanim”, jer se kod čoveka koji ga je pojeo javlja nesvestica, gađenje, grčevi i nastradeli podseća na pijanicu.
U Naučnoistraživačkom zdravstvenom institutu Ministarstva narodnog zdravlja Gruzijske SSR provedena je serija bioloških opita koji su pokazali da otrovna svojstva „pijanog” meda zavise od otrovnog nektara i polenovog praha azaleje i plavunca. Morskoj prasadi davali su „pijani” med u različitim dozama. Utvrđeno je da se pri krmljenju sa 10 grama „pijanog” meda kod morske prasadi javilo drhtanje donjih čeljusti, gađenje, grčevi, a nakon primljene doze od 15 grama nastalo je uginuće. Kontrolne životinje, tj morska prasad koja su dobila cvetni med ostajala su zdrava. U drugoj seriji opita prasadi su davali ekstrakt (rastvor posle udaljenja alkohola) iz cvetova azeleje i plavunca, kao i nektar ovih cvetova. Kod životinja je nastalo trovanje sa onim istim simptomima kao i kod prasadi koja su dobila „pijani” med.
Isparavanjem otrovnih materija iz „pijanog” meda njegova se toksičnost znatno smanjuje čak i u običnim uslovima, dok metodom neutralisanja „pijanog” meda putem zagrevanja na temperaturi od 45 stepeni C i pritiska od 65 mm konačno se uništavaju otrovne supstancije, pri čemu se ukusna svojstva očuvaju (K. Š. Šarašidze). Utvrđeno je da je med od nektara takvih otrovnih biljaka, kao što su bunika, digitalis, oleander i druge, sasvim neškodljiv za ljude.
Kao što se vidi, prirodnog meda koji pčele izrađuju od nektara iz cvetova najrazličitijeg bilja ima prilično vrsta. Međutim, čovek koji je pripitomio pčele još više može da uveća vrste meda i da na taj način dopuni arsenal ove snažne lekovite materije.
Pčele spravljaju med po receptu čoveka
Veliki reformator prirode I. V. Mičurin je rekao: „Živimo u vreme kada se viša čovekova misija ne sastoji samo u tome da objašnjava, nego i da menja prirodu — da je učini boljom”, pri čemu naročito ističemo … da već sada možemo menjati prirodu.
Zanimalo nas je pitanje: da li se pčele mogu primorati da spravljaju razne vrste meda po želji čoveka? Ako pčele izvlače iz biljaka otrovne sokove i prerađuju ih u svojim mednim voljkama. bez štete po sebe, mogu li se primorati da izvlače sokove iz lekovitih medonosnih biljaka ili prerađivati veštački pripremljene lekovite rastvore, biljne sokove, povrće i dr. u med?
U početku vršeni su opiti sa malim brojem pčelinjih porodica. Zamenili smo ramove saća u košnicama i montirali drvene hranilice ispunjene slatkim lekovito-vitaminskim rastvorima. Sledećeg dana izjutra otvorili smo košnice i konstatovali da su hranilice ispražnjene, dok su u kockastim ćelijama blistale kapljice meda. Neumorne radilice preko noći su preradile ceo rastvor i ispunile saće ćilibarskim medom.
Pripremljeni su i u hranilice razliveni novi obrasci rastvora. Široka tavanička hranilica pokazuje se kao najpogodnija — na njoj se može istovremeno sakupiti veći broj pčela, a osim toga, ona zauzima zgodan položaj, jer se pčele sa teretom mogu lako spuštati i na taj način ekonomisati energijom. Uverivši se da pčele rado spremaju med iz ponuđenih rastvora, odlučili smo da povećamo broj eksperimentalnih pčelinjih društava. U hranilice košnica nalivali smo veštačke slatke rastvore u čiji su sastav ulazili različiti proizvodi ishrane (mleko, jaja, voćni sokovi, povrće itd.) a takođe i lekovite materije (fitin, hlorni kakijum, streptocid, vitamini i dr.). Četiri pčelinje porodice dobile su rastvore u koje su ušle različite medicinske boje: briljantno zelenilo, metilenovo plavilo, eozin; tri pčelinja društva dobila su sa šećemim rastvorom endokrine preparate: tireoidin, hepatokrin, ovarin i dr.
Veštački rastvori pripremani su u emajliranim posudama. Veštački rastvor razlivan je u hranilice iz emajliranog čajnika pedantno i brzo da se ne bi privukle pčele iz susednih košnica koje sakupljaju nektar sa medonosnih biljaka u cvetu. Treba istaći da se drvena hranilica svakodnevno ispunjavala takvom količinom veštačkog nektara za čije bi sakupljanje u običnim uslovima pčele morale posetiti, na primer, 15 miliona cvetova crvene deteline.
Pčele su zgušnjavale rastvor, udaljavajući iz njega nepotrebne primese — uglavnom vodu i obogaćivale ga organskim kiselinama, fermentima, antibiotskim materijama. Opiti su vršeni nekoliko meseci. Već posle nekoliko dana zapazili smo da su se pčele, svaki put kada smo otvarali krov košnice, brzo podizale iz prostora između ramova prema hranilici. U prvo vreme kada smo u ramove nalivali rastvor, prema njoj se podizalo samo nekoliko pčela izviđačica i kada su probale rastvor, o pronalasku bogatog plena izvestile su ostale pčele i odvodile ih prema hranilici.
Analizirajući naša iskustva, uverili smo se da se učenje I. P. Pavlova o uslovnim refleksima može primeniti i na pčele. I stvarno, običan normalni život pčelinje porodice bio je poremećen već time što se umesto prirodnog nektara pčelama prinosila široka tavanična hranilica sa veštačkim nektarom. U početku na hranilici, kao što je rečeno, pojavile su se samo izviđačice, a zatim su išle desetine, a potom stotine i hiljade. Na taj način, višestmko otvaranje košnice i ispunjavanje hranilice rastvorom — nektarom — dovelo je do toga da se kod pčela stvori određeni uslovni refleks. On se ispoljavao u sledećem. Mi smo otvarali košnice, a pčele se pri tome ustremljavale ka hranilici u očekivanju nektara. Već su se mnoge pčele okupile i potiskivale međusobno da bi se što udobnije smestile na tankim drvenim štapićima prekrivenim voskom za koje su se pridržavale da ne bi potonule u veštački nektar. Tada, namerno nismo nalili hranilicu veštačkim nektarom. Pčele su kružile, zujale, a one najnestrpljivije napuštale hranilicu i silazile u prostoriju između ramova prema saću da bi još jednom preradile nedozreli med. Prolazili su minuti i broj pčela na hranilici se smanjivao: odlazile su i osvrtale se u nadi da će se pojaviti dugo očekivani veštački nektar. Najzad, na hranilici nije ostala nijedna pčela. Nakon toga zatvorili smo košnicu. Kroz nekoliko časova ponovili smo opit i ponovo posmatrali istu sliku. Polazeći od toga predložili smo da se kod pčela koristi uslovni refleks formiran za dobijanje različitih vrsta meda, pa smo taj metod nazvali ekspresnim .
Ekspresni metod za dobijanje meda
Ako pčeli radilici bude dat komadić šećera, ona će na njega kroz rike ispustiti fermentacionu tečnost (invertazu) i rastvorivši ga posisati. Iz rika kroz jednjak rastvor-nektar dospeva u mednu voljku-rezervoar za prikupljanje nektara (cvetnog i veštačkog). Medna voljka pčele radilice, bez obzira na gotovo mikroskopsku veličinu, pokazuje se kao snažna „živa laboratorija”. Ako je pčelama dat, na primer, pedesetprocentni rastvor običnog šećera, već posle 30 minuta biće prerađen za 42 do 44% u glukozu i fruktozu. Ovo je mogućno pošto se u mednoj voljki ostvaruju veoma važni fermentacioni procesi, u prvom redu inverzija šećera.
Na ovoj značajnoj funkciji pčela zasnovan je ekspresni metod koji smo predložili radi dobijanja različitih vrsta meda.
Kada smo u hranilicu nalivali veštački nektar, pčele su se sakupljale i počele da je prazne, prerađujući odlučno i brižljivo veštački nektar u odgovarajući uzorak meda. Ramove saća sa ovim medom izvlačili smo iz košnica, a na njihova mesta stavljali prazne. Hranilicu smo oprali toplom vodom, osušili je, te ispunili novim slatkim rastvorom i stavili u košnicu. Tako su košnice postale „žive fabrike” u kojima su danonoćno trčkarale pčele izrađujući med različitog hemijskog sastava i biološkog dejstva.
Pomoću ovakvog metoda dobili smo 85 uzoraka lekovitih viševitaminskih i drugih vrsta meda. Opiti su pokazali veliku ekonomičnost ovog metoda, naročito u prolećnim i jesenjim mesecima kada u prirodi nema medonosnih blijaka u cvetu ili su već procvetale, i kada se pčele hrane na račun osnovnih zaliha meda.
Ekspresni metod je ekonomičan zbog toga što iz jednog kilograma šećera pčele izrađuju jedan kilogram meda. Mnogi istraživači potvrđuju, ako se pčele nahrane sa 1,5 kg sirupa koji se sastoji iz 1 kg šećera i 0,5 kg vode, da će se u košnici naći 1 kg zapečaćenog meda koji su pčele pripremile. Taj se med sastoji od 0,75 kg šećera i 0,25 kg vode. Stoga se i preporučuje prihranjivanje pčela samo sa onoliko kilograma šećera koliko treba popuniti medne zalihe, ne računajući to što će med biti razblažen vodom (S. A. Rozov, A. F. Gubin i dr. 1948).
Utvrdili smo da veštački nektar u čiji sastav ulaze belančevine, vitamini i mineralne soli ispoljava blagotvoran uticaj na organizam pčela radilica, povećavajući njihovu vitalnost i otpornost prema spoljašnjim štetnim uticajima i infekcijama. Iz 16 proizvedenih serija opita sa pčelama ustanovili smo da su pčele radilice, koje su s jeseni dobile veštački nektar radi izrade meda ekspresnim metodom, po pravilu, dobro podnosile zimovanje (jesenji i zimski odmor) i nisu bolovale.
Ekspresni metod može se primeniti u različitim klimatskim uslovima. Ovaj metod može se koristiti nezavisno od rase pčela i konstrukcije košnica.
Nove vrste meda proizvedene ekspresnom metodom
Vitaminski med, tj. onaj koji sadrži kompleks vitamina C, Bi, A spravlja se iz veštačkog nektara obogaćenog ovim vitaminima, a takođe i od sokova različitog povrća, voća a u nekim slučajevima i od sintetičkih vitaminskih preparata. Od veštačkog viševitaminskog rastvora pčele izrađuju med koji sadrži ne samo kompleks vitamina, već i glukozu, fermente, organske kiseline i druge supstancije.
Dobijanje meda sa nekoliko vitamina ima izuzetno veliki značaj, zato što je takav proizvod sa visokim sadržajem punovrednih šećera (glukoza, levuloza) dobar konzervans za održavanje aktivnosti vitamina, a u prvom redu vitamina C. Od dobijenih vitaminskih i viševitaminskih vrsta meda u laboratorijama ispitana su 23 uzorka pri čemu je ustanovljena njihova visoka vitaminska aktivnost.