U svojoj dugogodišnjoj praksi na proučavanju hranljive i zaštitne vrednosti prehrambenih proizvoda, posebno na laboratorijskim ispitivanjima, med je posebno privukao moju pažnju sa dva aspekta, odnosno njegovim značajem u ishrani, lečenju, a docnije i kozmetici. Uporedo sa medom nije izostao ni vosak. Ovaj drugi, isto tako koristan pčelinji proizvod, od najstarijih vremena je korišćen za proizvodnju mnogih lekovitih melema, pa i u savremenoj farmaciji. On je nezamenljiva osnovna sirovina za proizvodnju lekovitih masti, predviđenih u savremenim farmakopejama, kao i kozmetici za proizvodnju pomada za negu lica, pa i u tehnici, i pored velikog broja sintetičkih voskova — ostao je nezamenjiv.

Matični mleč, polen, cvetni prah (pelud), pčelinji otrov i propolis (smola), takođe su drevni pčelinji proizvodii, ali njihova primena u zdravlju i bolesti, pripada novijem vremenu. Prema tome, razumljivo je i neophodno, da, posle proučavanja, i o ovim proizvodima bude reči u ovoj publikaciji za koju nemam pretenzija da je od velike naučne vrednosti, već od praktičnog značaja. U ovom drugom izdanju, nekim novim poglavljima proširena je dokumentacija o najnovijim saznanjima o primeni pčelinjih proizvoda. Razumljivo je da ti ovako skromnom obimu, na ukupno oko 200 stranica, dosta značajnog materijala moralo je da bude izostavljeno. Dakle, dato je ono što se najčešće u životu i radu pojavljuje.

Med je bio i prastara materija za zaslađivanje. Tek docnije je korišćen šećer od šećerne trske, a od repe, kad se počela gajiti u Evropi pre nekih 250 godina. Cena meda, blagodareći svestranijem upoznavanju njegove vrednosti i prednosti prema šećeru oduvek je bila relativno visoka. U poslednje vreme razlika se iskazuje u odnosu 3,5 : 1.

Visoka cena meda i lake mogućnosti proizvodnje veštačkog meda, dodavanje raznih slatkih proizvoda kao npr. skrobnog sirupa i drugih, a posebno prihranjivanje pčela šećernim sirupom, dakle, razne vrste falsifikovanja meda, pružaju mogućnosti nesavesnim prodavcima da dođu do nedozvoljene, nezakonite koristi. Radi zaštite potrošača meda, Pravilnik o životnim namirnicama reguliše pitanje prometa i kvaliteta meda i druga dva pčelinja proizvoda — mleča i polena. Međutim, med je vrlo složena materija, zahteva dobro stručno znanje i dosta vremena da bi se otkrili falsifikati. Poznavajući naše laboratorijske mogućnosti, u ovom drugom izdanju dodata je i uprošćena metodika za identifikovanje vrste meda i otkrivanje falsifikata sa primesom šećera, bez obzira na koji je način unet, kao i drugih metoda za obezbeđivanje kontrole pomoću fizičkih i hemijskih analiza.

Autor

Sadržaj

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

STRUČNJACI, PRIVREDNICI I PČELARI PIŠU

Osvrt na prvo izdanje
„Pčelinji proizvodi kao hrana i lek“
Mišljenje pčelara i drugih čitalaca

UVOD

MED

Hemijski sastav nektara
Opadanje saharoze u toku čuvanja meda
Kako pčela otkriva nektar
Vrste meda
Uslovi kojima med u prometu mora da odgovara
Karakteristike raznih vrsta medova
Evropske tržne vrste meda
Med — medljikovac
Toksičan med
Konzervisanje meda
Lekovitost meda — u hirurgiji i trovanju
Med i predavanje
Bolesti jetre — hepatitis
Med protiv bubrežnih oboljenja i smetnji pri mokrenju
Uloga pčela u oplođenju bilja
Svetska proizvodnja meda
Med je hrana — Hranljiva vrednost
Voćni proizvodi s medom
Medna aroma

AMBALAŽIRANJE, SKLADIŠTENJE, MANIPULISANJE

FIZIČKO-HEMIJSKE OSOBINE I HEMIJSKI SASTAV RAZNIH VRSTA JUGOSLOVENSKIH MEDOVA

MATIČNI MLEČ

Upotreba mleča
Poreklo matičnog mleča
Uloga matičnog mleča u pčelinjem društvu
Ishrana mlečom matičnih larvi
Fizičke osobine
Hemijski sastav — novije analize
Hemijski sastav mleča
Sadržaj vitamina u mleču
Proizvodnja mleča i pantotenske kiseline
Značaj decenske kiseline
Vađenje mleča i negativni uticaj vremena
Uticajni faktori
Prečišćavanje mleča
Konzervisanje mleča
Kontrola ispravnosti
Baktericidne osobine matičnog mleča
Delovanje mleča — ispitivanja
Fiziološko dalovanje matičnog mleča
Lekovite osobine matičnog mleča u raznim oblicima
Klinička ispitivanja 1959—1960. godine
Lečenje hipotrofije kod dece (loše ishranjivanje)
Lečenje dijabetesa i srčanih krvnih sudova
Lečenje drugih bolesti
Doze, mešavine i oblici mleča u prometu
Kratak pregled primene
Iskustva i mišljenja naučnika
Uputstva o primeni preparata „Apilak“

MATIČNI MLEČ U KOZMETICI

CVETNI PRAH (Pelut)
Najpoznatija polenova zrnca našeg bilja
Analiza polenovog praha i „perge“
Hemijski sastav polenovog praha i „perge“
Hemijski sastav polenovog praha prema Todu i Braterniku
Proizvodnja — sakupljanje cvetnog praha
Vađenje „perge“
Naprava za vađenje

KAKO PČELA SAKUPLJA POLEN
Sakupljanje polenovog praha sa pčela
Neposredno sakupljanje polena
Čuvanje — konzervisanje polena
Problem očuvanja polena
Lekovitnost i lečenje polenom
Klinička ispitivanja

PČELINJI OTROV
Tehnika izvlačenja pčelinjeg otrova
Hemijski sastav pčelinjeg otrova i njegovo delovanje na životinjski i čovečiji organizam
Delovanje pčelinjeg otrova
Pčelinji otrov kao lek
Izvod iz Uputstva naučnog medicinskog saveta Ministarstva zdravlja SSSR-a
Dve stotine miliona pčela za lečenje dve stotine hiljada bolesnika
Pčelinji otrov unesen ubodom zamenio hirurški nož
Komplikacije i njihovo otklanjanje

PČELINJI VOSAK
Hemijski sastav
Osobine
Ispitivanje čistoće
Falsifikati i njihovo otkrivanje
Dokazivanje cerezina, parafina, ozokerita
Određivanje specifične težine
Mikroskopsko ispitivanje
Uzimanje uzoraka za analizu

PROPOLIS
Propolis protiv stafilokoka
Proizvodnja preparata propolisa
Spravljanje alkoholnog i običnog propolizata
Druga varijanta propolizata
Preparati propolisa u medicini
Izvod potvrde naučnog medicinskog saveta Ministarstva narodnog zdravlja SSSR-a
Dve decenije primene propolisa u stomatologiji i medicini
Propolis u službi veterine

NAUČNO TUMAČENJE KRISTALISANJA MEDA
Uticaj mešanja i mućkanja na stvaranje kristala
Faktori ubrzanja kristalisanja meda
Uticaj temperaturnih kolebanja na kristalisanje
Koloidne i druge materije i njihov uticaj na sprečavanje kristalizacije meda
Borba protiv kristalizacije meda
Osvrt na organoleptička ispitivanja meda
Opšti pregled na ispitivanje meda
Detaljnija organoleptička ispitivanja
Organoleptičke osobine najpoznatijih medova (prema Kellenu, Filecheu i. dr.)
Osobine
Uzimanje uzoraka za analizu
Dekstrin, skrobni šećer
Brašno
Melasa
Katranske (anilinske) boje
Primese medu (strane materije)
Polenova zrnca
Skrobna zrnca
Zelene ćelije alge
Bakterije
Gririje
Način proizvodnje meda

ISPITIVANJE NA SADRŽAJ VEŠTAČKIH PRIMESA
Specijalne metode analize meda
Određivanje glucida u medu
Postupak
Određivanje glukoze i fruktoze
Invertni šećer
Glukoza
Tablica za preračunavanje glukoze u skrob

METODA ZA BRZO DOKAZIVANJE FALSIFIKATA MEDA NA OSNOVU SAHAROZE
Materijal i metodika
„Šablonizirani“ metod određivanja saharoze
Kvantitativno određivanje saharoze
Rezultati rada
Difenilaminska metoda za brzo dokazivanje povećanog sadržaja saharoze u medu
Difenilaminska metoda

PRAVILNIK SA KOMENTAROM

VOSKOVI
Dodatna ispitivanja na falsifikate

RAZNE PRIMENE PČELINJEG VOSKA

KOZMETIKA — Pčelinji vosak u kozmetici

LATINSKI NAZIVI STRANIH IZRAZA

LITERATURA

Uvod

Život pčela veoma je interesantan. Taj mali insekt, koji je čak i u toku milenijuma zadržao svoj prvobitni oblik i način života, koji je i pećinskom pračoveku pružao izvrsnu hranu i poslasticu, od uvek je bio predmet interesovanja ljudi. Zaista čudno zvuči kada se kaže da bi to malo stvorenje u mnogom moglo da služi kao primer i najsavršenijem biću — čoveku. Posmatrajući organizovano pčelinje društvo u kome postoji savršena podela rada, besprekoran red i čistoća, disciplina, kojoj se besprekorno podvrgavaju, dužnost, kod kojih se zna funkcija svake jedinke. organizovano staranje o nezi i uzgoju podmlatka, precizna izrada ćelija i saća, čuvanje produkata od kvara, solidarnost itd., može se reći da su zaista dostojni divljenja. Sve to predstavlja jedinstven primer u životinjskom svetu.

Veliki broj naučnika studiozno je proučavao, a i danas proučava život pčela, kojima su posvećena mnoga i mnoga veoma ozbiljna i značajna dela. Ona formiraju posebnu naučnu granu u okviru biologije. Ta grana biologije nosi naziv apikultura.

Produkti pčela, kojima je posvećena ova knjižica, koje bez izuzetka koristimo, sadrže i hranljive i lekovite materije. A svi do jednog su lekoviti i koriste se još i u druge svrhe. O svemu tome naći će se obaveštenja u posebnim poglavljima.

Nesumnjivo je da je med jedan od prvih proizvoda koje je koristio čovek. O tome ima dovoljno podataka na drevnim obelisokna i papirusima i dr. Stari Vavilonoi, Egipćani, Jelini, Rimljaini i drugi med su smatrali kao »dar božji« i kao »hranu bogova« i pridavali mu velik i značaj u ishrani i lečenju. Veliki broj Jelinskih mudraca smatrao je da med hrani i krepi telo i mozak, pa čak i da produžava život. I sam Hipokrit, otac medicine, ukazivao je na med kao osobito značajnu hranu, ne bez razloga.

Pa i danas, posle tolikih prohujalih vekova, niko još nije osporio vrednost meda u ishrani i lekovitosti. Med je ostao na svojim pozicijama, pa mu je i savremena zvanična medicina priznala lekovita svojstva, odnosno kao lek, time što je unesen u materia medicca, a i vosak takođe.

Ostali pčelinji proizvodi: matični mleč, cvetni prah (polenov prahnpelud), pčelinji otrov i propolis intenzivno se ispituju i proučavaju u smislu lekovitosti tek poslednjih decenija. Posebna pažnaj posvećuje se matičnom mleču i polenovom prahu, u koje se polažu velike nade. Sa koliko je ozbiljnosti pristupljeno proučavanjima dokaz je taj što se u mnogim zemljama neki instituti najvećim delom bave raznim ispitivanjima mleča i polenovog praha, uporedo sa primenom u terapiji. Tako, na primer u SSSR-u, SAD, Francuskoj, Nemačkoj i dr. zemljama čitav niz raznih instituta, klinika, laboratorija, pa čak i veterinarskih zavoda vrše mnoga eksperimentisanja, pa i lečenja preparatima od mleča i polena. Objavljuju se postignuti rezultati koji, kao što ćemo videti, često predstavljaju značajne uspehe. Eksperimenti se izvode na životinjama, ljudima, pa čak i bilju. Brižljivo se registruju prikupljeni podaci o utiscima d reagovanju organa. Na osnovu anamneza porede se stanja pre početka lečenja, u toku lečenja i posle lečenja.

Preparati na bazi mleča pripremaju se u raznim farmaceutskim oblicima (tabletama, prahu, u vidu injekcija, u mešavini s medom, vodom, alkoholom i u drugim kombinacijama). Takođe se eksperimentiše i sa načinom primene, u cilju iznalaženja najefikasnijeg delovanja (kroz usta, držanjem preparata pod jezik, iniciranjem) itd.

Da se lekovitim svojstvima tih materija zaista odaje priznanje dokaz se vidi u činjenici što je i u mnogim zemljama i zvanično odobrena primena mleča u terapiji. Naši propisi u tome smislu još nisu doneseni, ali Pravilnik o prometu životnih namirnica odobrava da se u promet (radi oplemenjivanja) mogu stavljati i mešavine meda s matičnim mlečom i cvetnim prahom.

Polenov prah — pelud — takođe je predmet opsežnih proučavanja i paralelno s mlečom eksperimentalno se primenjuje u terapiji mnogih bolesti, kao što će se videti u daljem tekstu. I on se takođe daje u raznim kombinacijama (s medom, med-mleč-polen, tako isto u raznim oblicima, kao: tabletama, sirupu, ekstratu, injekcijama). Do sada objavljeni rezultati lečenja ukazuju na ostvarene uspehe u mnogim slučajevima.

Naročito je vredno istaći da u brojnim eksperimentalnim lečenjima s mlečom i polenovim prahom, koliko je poznato, nije bilo negativnih pojava.

Na osnovu brojnih izvršenih hemijskih analiza sastojci mleča, u najvećem broju, dovoljno su poznati i mleč za nauku ne predstavlja nikakvu tajnu, što se može videti iz date analize. Pa ipak, nasuprot tome, pretpostavlja se da ova zagonetna materija u sebi krije u malim količinama i neke neidentifikovane sastojke, za koje bi se moglo smatrati da imaju specifična svojstva.

Isto tako za sada se pouzdano ne bi moglo objasniti delovanje nekih poznatih sastojaka mleča na pojedine organe, bez obzira na uočena delovanja mleča kao kompleksne materije. Time se i mogu objasniti dalja ispitivanja, sa ciljem da uporedo sa terapeutskom praksom detaljnije osvetle njihova svojstva.

Svaki napredak u tom pravcu trebalo bi da predstavlja značajan doprinos i određeniju primenu u terapiji, o čemu bi budućnost dala svoju konačnu ocenu.

Ne manje vredni su pomena i ostali proizvodi pčela, kao na primer pčelinji otrov, kao oprobano sredstvo u terapiji reumatizma, koji se već poodavno primenjuje u specijalnim stacionarima u SSSR, i to neposrednim ubodom pčela. A poznato je da pčelari ne pate od reumatizma. Pčelinji vosak je poznat. U medicini se koristi u sastavu raznih masti i melema, kozmetici itd. Propolis je u pogledu primene najmlađi produkat pčela, koji se brižljivo ispituje. Malom broju ljudi poznat je. Služi za zatvaranje pukotina u košnici, a isto tako pčele njime oblepljuju veće uginule životinjice koje ne mogu da iznesu iz košnice. Ova smolasta materija pokazuje ‘karakteristične antibiotičke osobine. Očekuje se da će dalja ispitivanja dati veoma interesantna otkrića.

Od velikog broja dela, navedenih u literaturi, naročito mogu da istaknuto delo uvaženog dr med. nauka N. P. Jojriša, Moskva — »Lečenje svoistva meda i pčelinjeg jada« — koje mi je korisno poslužilo, naročito u partiji o medu, uz zahvalnost i za neke korisne savete i primedbe.

Isto tako obimnije su mi koristili i podaci iz dela »Pčela zdorovje čeloveka« — u redakciji profesora: T. V. Vinogradova i G. P. Zapceve, u kome sam, pored ostalih, nalazio takođe interesantne podatke, koje sam uneo delimično radi kompletiranja ili kao dokumentaciju za izvesne postavke.

Pisac

Med

Pod medom se podrazumeva gusta, slatka, sirupasta ili kristalasta materija, bledožute do tamnomrke boje, specifičnog mirisa i ukusa, proizvod pčeia medarica (Apis mellifica L. i Apis dorsata Fabricius).

Med potiče od nektara i eksudacionih proizvoda bilja, koje pčele sakupljaju, prerađuju i unose u saće.

Naziv »med« može da nosi samo čist proizvod pčela. Međutim, proizvod dobiven u periodu prihranjivanja šećerom ili slatkim supstancama, osim meda, prema propisima mora nositi. oznaku »šećerni med«. Isto tako pod nazivom MED ne mogu se stavljati u prornet ni karamelisani proizvodi slični medu, niti med koji sadrži više’ od 22% vode, kao i med koji sadrži više od 5% saharoze (irepin ili trščani šećer).

Pčela je jedan od najstarijih stanovnika zemlje. Sa tih razloga može se smatrati da je med korišćen još u prastarim vremenima. U pećinama i na egipatskim spomenicima još se mogu naći uklesani oblici pčela, a nađene su i u slojevima ćilibara. Egipćani su najmanje već pre 4.000 godina imali razvijenu pastirsku apikulturu i Nilom prenosili svoje košnice, idući za pašom. Stari Jelini gledali su na med kao na suvereni i univerzalni lek. Tako, npr., Hipokrat je savetovao korišćenje meda u cilju produžavanja života. Pitagora i Demokrit saopštavali su da žive na hlebu i medu, smatrajući da ta hrana može da produži život i održi duh u svojoj moći. Ugledajući se na Vavilonce, star.i Jelini su svoje pretke konzervisali u medu, smatrajući da će tako vaskrsnuti. Hebrejci su trošili velike količine meda, koji su mnogo cenili i spravljali i neke kolačiće s brašnom. Docnije, u doba sjaja Rimske imperije, na stolovima patricija nalazila su se mnoga jela i pića .spravljena od meda. Od poslastica s medom mogu se navesti: »globos«, sjajni uštipci, na koje su Rimljani bili veoma lakomi; »skribita« — mali ravan kolač s raznim zapisima, za svečane prilike »spira«; — u obliku spirale; »placenta« — »lubin« — hleb prinošen kao žrtva; »savillum« — najslađi od svih specijaliteta, za koji nam je Katon ostavio receptor.

Stari, pak, Sloveni spravljali su veoma ukusno piće »medovinu«. I kroz čitav srednji vek med je kao hrana i kao lek takođe očuvao svoje mesto. Međutim, u toku dva poslednja veka pojavom drugih slatkih supstanaca, prilično je zanemaren. Ovo je razumIjivo ako se uzme u obzir da je do pojave šećera, koji su Portugalci preneli u Evropu 1420. godine, med bio jedina slatka materija. Istina, med je i dalje upotrebljavan, jer je šećer predstavljao retki kuriozitet. Tek krajem XVII veka razvoj moderne hemije zamenio je med šećerom; šećer je osvajao pozicije meda u poslastičarstvu i domaćinstvu. Međutim, uprkos tome, med je posle kratkotrajne krize postajao sve traženiji, tako da mu je cena rasla. Tako, npr., u Francuskoj, kada je cena invertnom šećeru bila 20 fr. franouskah, glukoze u masi 30. fr. franouskih, a koncentrovanoj grožđanoj širi 90 fr. francuskih po 1 kg., med je prodavan (1946. godine) po 150 fr. francuskih.

P. Carton kaže: »Med je živa materija sa stalnim — neprekidnim evoluiranjem, dok su šećer i njegovi proizvodi mrtve, inertne supstance«.

Iako je pčelarima manje-više poznata apikolna tehnologija, smatramo za potrebno da, radi ostalih čitalaca, ukratko objasnimo proces dobijanja meda. Već je navedeno da se med dobija od cvetnog nektara, pa se smatramo obaveznim da damo i objašnjenje šta on pretstavlja. Nektar je, u stvari, šećerni sekret koji ističe iz pojedinih organa cveta nekih biljaka, a ne nalazi se u celoj biljci. Pa i u samom cvetu biljke može se naći samo u izvesnim stadijumima cvetanja i vremenskim periodima. Nektari su bogati u sadržaju saharoze. Evo njegove analize:

Tab. 1 Hemijski sastav nektara

Izostavljeno iz prikaza

• neposrdno reduktivni šećeri
• Nektar Voda % u original. supstanci %
  Dispikov 80 7.5 37,5
  Graoričin 75 9,0 36,0
  Bazgin 76 9,0 37,5
• neposrdno reduktivni šećeri
• Nektar Voda % ili u suvoj supstanci %
  Dispikov 80 8,0
  Graoričin 75 14,0
  Bazgin 76 12,0
• saharoza
• Nektar Voda % u original. u suvoj supstanci %
  Dispikov 80 40.0
  Graoričin 75 56,0
  Bazgin 76 50,0
• saharoza
• Nektar Voda % Razne supstanci %
  Dispikov 80 4.5
  Graoričin 75 3,0
  Bazgin 76 3,0

Poznato je da saharoza nije neposredno reduktivni šećer, niti neposredno asimiljiva u organizmu. Ona se razlaže pod uticajem fermenata ili delovanjem mineralnih kiselina, uz zagrevanje. Primanjem jednog molekula vode razlaže se na dva jednostavnija, neposredno reduktivna šećera: grožđani (dekstrozu) i voćni (levulozu) koje imaju istu hemijsku — empirijsku formulu, ali čije su strukturne formule i osobine veoma različite:

C12H21O11 + H2O = CH2OH (CHOH)4—CHO + CH2OH (CHOH)3 — CO — CH2OH saharoza glukoza levuloza

Saharoza i glukoza skreću ravan polarizovane svetlosti udesno, dok levuloza, suprotno tome, skreće svetlost ulevo i pokazuje u tome specifičnu moć skretanja.

Zahvaljujući jednoj dijastazi, koja ,se nalazi u organizmu pčele — invertinu — delovanjem invertina pretvara se saharoza nektara u invertni šećer, kao što se vidi iz kompletne analize u 100 g meda:

• Voda 22,54
  Neposredno reduktivni šećer 69,26
• Saharoza 6,1
  Neorganske materije i guma 2,03
• Dekstrini 0,07
  (u suvoj materiji)
  Neposredno reduktivni šećer 89,4
• Saharoza 7,9
  Neorganske materije i guma 2,03
• Dekstrini 0,07

Invertin, koji ostaje u medu, takve je prirode da do svoje finalne evolucije stalno deluje na razlaganje saharoze do totalnog pretvaranja u neposredno reduktivne šećere. Prema tome, jasno je da je invertin stvarno živa materija. Imajući u vidu ovu činjenicu Caillas je sa očuvanim uzorcima dokazao da uporedo sa starošću meda opada i sadržaj saharoze, što se vidi u ovoj tabeli:

Tab. 2 Opadanje saharoze u toku čuvanja meda

Izostavljeno iz prikaza

• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % u godini berbe
  Bretonski 6,25
  Gatineški 7,81
  Landeški 5,09
  Švajcarski 6,01
• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % posle 1 god.
  Bretonski 5,95
  Gatineški 7,09
  Landeški 4,80
  Švajcarski 5,50
• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % posle 2 god.
  Bretonski 5,01
  Gatineški 6,50
  Landeški 4,00
  Švajcarski 4,97
• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % posle 3 god.
  Bretonski 5,70
  Gatineški 4,10
  Landeški 3,80
  Švajcarski 4,31
• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % posle 4 god.
  Bretonski 3,80
  Gatineški 3,49
  Landeški 3,60
  Švajcarski 3,70
• Poreklo meda. Sadržaj saharoze u % posle 5 god.
  Bretonski 3,15
  Gatineški 2,28
  Landeški 3,13
  Švajcarski 3,12

Na osnovu izloženog treba prihvatiti mišljenje da med stariji od 10 godina sadrži samo neposredno reduktivne šećere, što znači da se vrednost meda povećava uporedo sa smanjivanjem procenta saharoze. Pitay je ispitivao nađeni ruski med star oko 100 godina i našao samo neposredno reduktivni šećer (76%), bez saharoze. Ovim se može objasniti razlika u rezultatima koju može dati analiza jedne iste vrste meda, ako je vršena u vremenskim razmacima.

Prisustvo aktivne dijastaze, kao što je invertin, ima u medu perpetuelno delovanje, kao stalna živa materija koja pomaže radu želuca u asimilaciji hrane. Ovo se može objasniti poređenjem sa delovanjem drugih bioloških proizvoda, kao aktivna materija, u izvesnom smislu, kao što je slučaj sa penicilinom.

Sastav meda zavisi od prirode nektara cvetova iz kojih ga pčele izvlače. Budući da pčele žive u raznim delovima sveta, sa veoma različitom florom, razumljivo je da se i med razlikuje u svom sastavu. Pod uticajem klime jedna ista vrsta bilja može pokazati razliku u nektaru, što će biti naknadno objašnjeno.

Kako pčela otkriva nektar

Evo nekoliko interesantnih detalja, koje navodi Frisch. Suprotno mišljenju mnogih da pčele imaju izuzetno razvijen osećaj mirisa, Frisch smatra da je on samo nešto razvijaniji no u čoveka. One osećaju miris samo na relativno maloj daljini. Međutim, evo kako ga otkrivaju na većoj udaljenosti od košnice. Obilazeći teren u potrazi za pašom, pčele postepeno kruže sve dalje i kada neka od njih naiđe na dobru pašu, ona o tome odmah obaveštava svoje društvo pomoću naročitih organa. Naime, u odorifernom organu, iznađu šetnog i sedanog segmenta trbuha, nalaze se tzv. Nasenove žlezde, koje kod istog društva odaju jedan specifičan miris. Otpuštanjem tog mirisa, koji se širi putem talasa, slično emitovanju radio stanice, ustaljenih na izvesnoj talasnoj dužini — ili emanacijom — taj specifičan miris, koji one dobro poznaju, dopire do njihovih baza. Odoriferni organ pčela prihvata ga kao antena zvuka, stupa u dejstvo i alarmira ostale pčele u košnici i okolini. One posle toga odlaze vođene tragom mirisa na mesto nađene paše. Ovo je jedan zaista čudan i interesantan fenomen.

Prema Koonos-u i Root-u, jedan kilogram nektara može odjednom da prenese najmanje 22.338 pčela. Ako se uzme u obzir da je veliki broj pčela zaposlen na unutrašnjim radovima, kao i preradom u košnici, smatra se da 1 kg. meda može da proizvede najmanje oko 44.000 pčela. Isto tako izračunato je da pčela treba da poseti 125 cvetića deteline, odnosno 2—3 kapitule ili 150 cvetova graorice, da bi sakupila oko 2—3 mg nektara. Sa jednog hektara graorice pčele mogu da proizvedu oko 250—300 kg meda. Međutim, treba znati da prinos u mnogom zavisi od vremena, podneblja, od lokacije bilja, kao što je već ranije navedeno. Tako, npr., lucerka u SAD-u daje daleko veći prinos nektara nego u Evropi. Kvalitet nektara zavisi od mnogih, često nepoznatih faktora.

Na osnovu radova V. Park-a pčeli je potrebno 27 minuta da obiđe 150 cvetova, a pod nepovoljnim uslovdma čak i 45 minuta. U povoljnim uslovima računa se da pčela u toku dana može obaviti 24 tura, na udaljenosti paše oko 500 metara, što je, inače, redak slučaj. Međutim, računa se da radilica pre.će preko 20 km. dnevno, da bi isakupila i prenela oko 40 centigrama nektara.

Po povratku sa paše pčela radilica u košnici ne slaže svoj tovar sama; to je posao drugih pčela koje je sačekuju i svojim surlicama prihvataju donet materijal da bi ga složile u saće. Njihov je zadatak da preuzet nektar dva puta svare sa invertinom, pa ga tek posle toga deponuju u saća. Radi oslobađanja tereta pčela se u košnici zadržava oko 4—5 minuta.

Vrste meda

Neki strani propisi razlikuju:

• samotok, odnosno najfiniji beli med — dobiven prirodnim isticanjem iz saća izloženog suncu;
• žuti med, dobiven ceđenjem voštanih kolača, toplotom i presovanjem; (ova vrsta meda upotrebljava se u proizvodnji finog peciva);
• prečišćen med, dobiven bistrenjem.

Pored ovih vrsta diferenciran je i tzv. »opšti med« koji se dobija jakim presovanjem voštanog kolača. Ovaj proizvod je mrke boje, sadrži ostatke voska, penušav je d dekantovan. Upotrebljava se najviše u proizvodnji manje kvalitetnog peciva. Postoji veliki broj varijeteta, koji se razlikuju po izgledu, kvalitetu i sastavu, a u prometu se još cene i prema zemlji, odnosno predelu proizvodnje. Od ovih naročito se cene, npr., gatinški ili šamoniski (francuski), ne samo zbog vrste cveta od .koga potiču već i zbog samog predela. Prema vrsti cveta u prvoklasne vrste ubrajaju se bagremov i lipov, kao i biljka usnatica (labiateae). Smatra se da se navedene vrste u prometu mogu kvalifikovati zavisno od paše i načina proizvodnje.

Prema našim propisima za promet životnih namirnica izvršena je podela u tri osnovne grupe:

• cvetni med — dobiven od nektarskog soka raznih cvetonoša (bagrem, detelina, kadulja, ruzmarin, itd.);
• ornogorični med — dobiven od lučevina crnogorica (smreka, bor, i dr.);
• medljikovac — dobiven od medne rose (medljike), koja se povremeno javlja na lišćarima.

Prema načinu proizvodnje i obliku u kome se stavlja u promet razlikujemo:

• med u saću, koji se stavlja u promet u prirodnom zatvorenom i nezaleženom saću;
• med, tzv. samotok, dobiven isticanjem — oceđivanjem iz saća, bez ikakve mehaničke obrade;
• vrcani med, dobiven vrcanjem (u centrifugi) nezaleženog saća;
• presovani med, dobiven hladnim gnječenjem nezaleženog saća i
• topljeni med, dobiven zagrevanjem (ali najviše do 40) drobljenog saća.

Topljeni i presovani med mogu se stavljati u promet samo pod odgovarajućom deklaracijom, tj. pod oznakom iz koje se vidi način obrade.

Uslovi kojima med u prometu mora da odgovara

Sadržaj vode ne sme biti veći od 22%, mešavina glukoze i fruktoze mora iznositi najmanje 70%. saharoze najviše 5% i neorganskih materija najviše do 1%. Stepen kiselosti ne sme biti veći od 4. Med koji se u prometu deklariše prema poreklu sirovine, npr., bagremov, lipov, itd. mora sadržavati isključivo ili največi deo odgovarajuće vrste. Med zagrevan na temperaturi iznad 40° zbog uništenja sadržanih fermenata, koji mu daju naročitu vrednost, u prometu mora biti deklarisan kao »pregrejani med«. Isto tako i mešavine sa ovim takođe moraju nositi istu oznaku.

Med dobiven u periodu prihranjivanja pčela šećerom ne može nositi naziv »med«. On se tretira samo kao proizvod »sličan medu«, i tako se mora deklarisati.

Proveravanje prisustva dijastaze vrši se na sledeći način: 10 ml. 10% rasvora meda pomeša se sa 10 ml. rastvora skroba, 1%, pa se zatim drži u termostatu na 45°. Ako se posle toga mešavini doda 1—2 kapi jodnog rastvora, ne sme se pojaviti mrka boja. To je dokaz da je dijastaza inrvertovala određenu količinu skroba u invertni šećer, usled čega je izostala i reakcija s jodom.

Karakteristike raznih vrsta meda

Rečeno je da kvalitet i vrsta meda zavise od paše koju pčela koristi na terenu, za sakupljanje nektara. Ovde ćemo dati kratak prikaz nekih vrsta.

Despikov — lavandula — med boje slične ambri, ukusa i arome veoma prijatne. Naročito je bogat -u sadržaju gvožđa i invertina. Tma ga dosta u Dalmaciji i na našem Primorju. Ređe se nalazi čist u prometu, već, zavisno od raznovrsnosti cveta koji se javlja u vreme cvetanja lavandule. Ruzmarinov med smatra se ‘kao stolni, prvoklasan. Bele je boje, sa jačom aromom od prethodnog. Ima ga dosta -u Dalmacaji.

Repičin je slamnožućkaste boje, ponekad crvenkast, veoma guste konzistencije, zrnast; procenat saharoze dostiže ponekad i do 10.

Heljdin med je dosta cenjen kao stolni med i mnogima je omiljen. Međutim, ako je dobiven putem presovanja, tada se razvrstava u drugu klasu; kao takav nije pogodan za neposrednu upotrebu, ali se može koristiti u prehrambenoj industriji. Boje je mrkocrvene, karakterističnog je ukusa; sadrži dosta visok procenat saharoze i dekstrina. Njegova boja potiče od crvenog pigmenta karotina, identičnog karotinu šargarepe. Najviše ga ima u Sloveniji, u krajevima gde se dosta gaji heljda.

Borov med, često zvan »šumski med« je veoma gust. Boje je mrkotamne, specijalnog ukusa i balzamske arome. Sadrži znatnu količinu saharoze i dekstrina, jer često potiče u medljike, u najvećem procentu. Ova vrsta ima đosta potrošača, a upotrebljava se u medicini i bomboneriji.

Akacijin med (od bagrema — neprave akacije), ima boju ambre, sirupaste je konzistencije, prilične arome, nije zrnast.

Kestenov med takođe zaslužuje da bude pomenut, jer njegov cvet daje dobru pašu. Bele je boje, potseća na livadski med ili na med divlje graorice.

Pored svih do sada navedenih vrsta postoji još veliki broj medonosnog bilja, što bi bilo teško nabrojati. Proizvodnja isključivih vrsta mogla bi se ostvariti samo na velikim kompleksima jednorodnih kultura, plaintažama, kao npr., u SAD-u.

Evropske tržne vrste meda

Od najpoznatijih nailazimo na:

• grčki — vrlo je aromatičan, crvenkast, gust i bistar;
• maltski, ružičastocrvenkast, vrlo tečan;
• krimski — odličnog kvaliteta; nekada je prvenstveno bio rezervisan za sultana;
• turski — prodornog je mirisa na jasmin i terpentin;
• dalmatinski, italijanski i španski takođe su cenjeni;
• sardinski ili galirski med, limunastožut, nagorka ukusa, koji potiče od glikozida (za neke je toksičan), arbutozida.

Glavne zemlje snabdevaoi evropstoih tržišta su: Zapadna Indija, Čile, Kalifornija, Havana, Meksiko i Brazil. Pojedine od ovih zemalja izvoze kvalitetne vrste stolnog meda, od kojih se naročito ističu Kalifornija, Argentina, Australija. Med srednjeg kvaliteta za potrebe prehrambene industrije, najvećim se delom uvozi iz Meksika, Haiti-a i Kube. Isključivo samo za industrijske potrebe tražen je gvinejski i indijski med, radi boje i arome. Ove vrste naročito odgovaraju industriji biskvita i bombona. Neke karakteristike ovde navedenih vrsta:

• meksički med je zlatnožute boje, sitnozrnast, dosta prijatnog ukusa i arome, koja podseća na usnatice;
• valparajski (Čile) blizak je evropskom. Sadrži veliki procenat dekstrina (medljika); u Evropi najviše se upotrebljava u industriji peciva;
• kalifornijski je beo, prijatna ukusa ali slabe arome;
• haitski je dosta tečne konzistenoije, boje koja podseća na ambru, a inače ima dosta dobru aromu. Dosta se koristi u industriji peciva;
• havajski je dosta neoist, jako je izrazite arome, pogodan je za pecivo. (U manjim količinskim odnosima pomešan sa drugim vrstama);
• gvinejski (Konakry) je dosta različitog kvaliteta, u proseku osrednjeg. Izvesni uzorci pokazuju čak i do 1% fragmenata insekata i bilja. Pre desetak godina, posle zabrane proizvodnje alkoholnih pića od gvinejskog meda, uvožen je u Francusku, kao nuzprodukt fabrikacije voska od divIjih pčela (Melipona amalthea Oliv.). Da bi se fabrike destilata oslobodile svojih zaliha, nađeno je rešenje da se ovaj med koristi u proizvodnji kolača niskih cena. Ovde je našao dobru primenu i u narašćivanju testa. Današnji kvalitet gvinejskog meda zadovoljavajućeg je kvaliteta i sadrži veći procenat levuloze od glukoze, pa je slađeg ukusa;
• mađarski med, prečišćen, dobrog je kvaliteta i odgovara svojoj nameni u industriji peciva.

Med — medljikovac

Medljika ili »medna rosa« je šećerni sekret, analogan srži drveta, koji sakupljaju pčele. Medljika se pojavljuje na četinarima i lišćarima na spoljnoj ili unutrašnjoj strani lista u vidu rose, najčešće za vreme toplih dana, kada je higrometarsko stanje povoljno (npr., hladne noći, a toplo jutro). Pojava medljike kod lišćara može biti izazvana i uticajem lisnih buba, lisnih vaši i drugih insekata. Međutim, četinari mogu prirodno davati velike količine medljike i bez navedenih uticaja.

Po svom sastavu medljika se razlikuje od prirodnog nektara većim procentom dekstrina, koji kod četinara može da iznosi 4 —5%, a kod medljike lišćara čak i do 9—10%. Interesantno je da je med medljikovac na našem tržištu manje cenjen i smatra se niže kvalitetnim. Na stranim tržištima, međutim, ima veću cenu — zbog većeg sadržaja mineralnih soli (gvožđe, bakar, mangan i dr.). Napominje se da se može dogoditi i takav slučaj, da su pčele jednovremeno sakupljale i cvetni nektar i medljiku, bilo jednu ili drugu vrstu ove. Takva mešavina, ukoliko je u većem procentu zastupljena medljika, smatra se kao med medljikovac.

U prometu se može poneikađ naići na grizast međ, ali i tečan, kao i na iskristalisan i kompaktan — »ušećeren«. Kod neupućenih ovakav med izaziva nepoverenje, jer se smatra da sadrži strane primese, pa čak i da su u pitanju falsifikati. Prilikom ceđenja on je tečan, ali u toku vremena dolazi, ponekad, do postepenog iskristalisavanja, pa i do stvrdnjavanja. Međutim, u industriji se više ceni iskristalisan med, jer sadrži manji procenat vode. Kristalisanje meda može da nastane već posle mesec dana od dana ceđenja, ali se može izazvati dodatkom male količine iskristalisanog meda ili glukoze. Ako med sadrži veći procenat voćnog šećera ili dekstrina, u tom slučaju uopšte ne dolazi do kristalisanja. Prilikom dužeg čuvanja, u medu se ponekad mogu jasno razlikovati dva sloja: gornji — tečan, i donji — iskristalisan. Ova pojava se može objasniti time što je levuloza, koja uopšte ne kristališe, čak i u zasićenim rastvorima, isplivala na površinu; dok su glukoza i saharoza iskristalisale i kao teže ostale na dnu suda.

Toksičan med

Iako je u svetu veoma redak slučaj, smatramo za potrebno da i 0 tome treba upoznati čitaoca. Nesumnjivo je da toksičnost meda može da potiče isključivo od otrovnog bilja, odnosno nektara i polenovog praha od istog, ukoliko nije u pitanju kontaminacija toksičnim materijalima bilo na koji drugi način. Koliko nam je poznato, do sada je bila utvrđena toksičnost meda samo u nekoliko slučajeva švajcarskog, pensilvanskog d karolinskog meda. Ovakvi slučajevi mogu se dogoditi ako u paši ima dosta otrovnog bilja, kao npr., jedića, azale, rododendrona itd. Razume se da stepen toksičnosti meda zavisi od procenta i vrste otrovnog bilja čije su materije zastupljene u medu. Analizom meda, na osnovu polenovih zrnaca, može se utvrditi koje je bilje pčela posećivala. Oboljenja prouzrokovana otrovnim medom ispoljavaju se bolovima u želucu, nesvesticom, a u naročito teškim slučajevima i delirijumom. Pored navedenog bilja, toksičnost mogu medu dati još i neke druge biljke, kao npr., crveni lovor (pripada vrsti oleandra), jasmin karolinski, digitalis i sl., ukoliko bi ove bile predmet pčelinje paše. Nasuprot tome, neke vrste rastinja, odnosno cvet, mogu medu dati naročitu lekovitost, kao glog, eukaliptus, krkovina, bršljen i drugi.

Konzervisanje meda

Zašto se med ne kvari? Prof. Jovan živanović, pionir jugoslovenskog pčelarstva u jednom svom publikovanom članku 1900. g., tumači: »Pčela iz svog mednog želuca već ispušta med sa otrovom koji konzerviše«. Međutim, mnogo docnije prof. dr M. Prica, u medu je otkrio jednu materiju, koja sprečava razvoj mikroorganizama i njihove fermentativne osobine. On ju je nazvao »inhibini«. Naime, sve materije koje zaustavljaju hemijske i druge procese, nazivaju se inhibitorima, analogno bakteriostaticima. Prema tome, ne radi se o nekom otrovu, već prirodnom konzervansu. Dakle, »inhibini« ne ubijaju, ne deluju baktericidno na razne ranije pomenute bakterije, već su kao neka kočnica.

Lekovitost meda — u hirurgiji i trovanju

Još u dalekoj prošlosti stari narodi otkrili su lekovitost meda o čemu postoje nepobitni dokazi. Tako, npr., u Ebersovim medicinskim papirusima, pisanim pre 3.500 godina, između ostalog, o lekovitosti meda stoji: »Med treba koristiti kao lek za isceljivanje rana…«, pa i dalje: »izaziva na mokrenje i kao sredstvo za olakšanje rada želuci«. U drugom takvom papirusu Jedvina Smita takođe se o medu mnogo govori, kao jednom od važnih sredstava u hirurgiji i lečenju rana. U slučajevima otrovanja mineralnim, biljnim d životinjskim otrovima, protivotrovi su sadržali, kao glavni sastojak, med. Kao veoma interesantan iz novijeg vremena, navešćemo veoma poznat slučaj u kome je med odigrao ulogu protivotrova.

Neposredno pred revoluoiju u Rusiji knez Jusupov, kao jedan od glavnih zaverenika, imao je da otruje Raspućina, koji je inače bio njegov čest gost. Znajući da Raspućin voli kolače s medom, Jusupov je iste zatrovao cijanvodoničnom kiselinom u takvoj dozi da je mogla izazvati smrt kod više desetina ljudi. Međutim, iako je pojeo više tih kolača, Raspućin nije osetio delovanje otrova. Ovaj slučaj protumačen je tek docnije. Naime, grožđani šećer — glukoza — kao jedan od glavnih sastojaka meda, delovao je kao protivotrov i tako je spasao život Raspućinu.

Veliki broj starih grčkih filozofa i mudraca verovao je da med i potkrepljuje zdravlje, da produžava život, podržava snagu duha i tela. Dioskurid, čuveni lekar, koji je živeo pre oko 2.000 godina pisao je da »med može uspešno da se primenjuje kod bolesti utrobe, inficiranih rana i fistula«.

Čak i danas, kada već postoji obilje nauonih istraživanja o medu, zastupa se ponekad naivna zabluda da med nije mnogo drukčiji od zaslađene vodice ii namirisanog invertnog šećera. Kada bi to bilo tako, ne bi ni pčele, inače divljenja dostojna bića, bile u stanju da proizvedu ništa drugo do jednu tečnu šećerlemu.

Ali, ne mogu se prastara iskustva čovečanstva jednom rečju obesnažiti i kao sujeverje proglasiti. Osobito ne tada kada se med sve više pokazuje kao čudotvorna prirodna materija, i kada se nauka njime sve više i temeljnije bavi. Pa ipak, hemijska analiza materija, koje se nalaze u medu, još sasvim ne zadovoljava. Da bi se shvatila vrednost meda, njegovo delovanije se mora posmatrati kako na zdrave tako i na bolesne ljude.

Na ovom području Švajcarska je bila vodeća zemlja. Tamo su prvi put, u sanatorijumu, izvedeni besprekorni ogledi na deci koja su očekivala oporavljanje. Švajcarci su dokazali da je med imao neobično oporavljujući uticaj na dečji organizam. Time je biološki dokazno ono što je već i mnogim drugim ispitivanjima bilo ustanovljeno: da je med nešto drugo i mnogo više nego invertni šećer.

To »više« nisu hranljive materije, tj. ni belančevine, ni masti; u medu njih ima u tako malim količinama da nijhove kalorije i ne dolaze u obzir pri ukupnim zbiranjima. Kao dodaci, oni najvažniji sastojci meda, dolaze u pitanje samo delujuće materije tj. fermenti i hormoni. A zna se: dovoljno je da ih ima makar samo u tragovima pa da izazovu odlična biološka dejstva.

Svakom pčelaru je dobro poznato da med sadrži fermente čija je važnost vrlo značajna. Ali, to nije dovoljno da bi se posmatrana dejstva i objasnila. Bilo je od dalekosežnog značaja to što je 1948. godine u medu otkrivena jedna materija hormonskog karaktera. Treba se podsetiti: hormoni su materije koje stvaraju samo biljke i životinje, i koje životu daju i temperamentnost. Bez hormona tako bi bilo kao muzički instrument bez zvuka. Poznati organi koji proizvode hormone jesu, na primer, štitna žlezda d spolne žlezde.

Ukoliko, pak, konzumiramo med, u dejstvo stiupaju njegove delotvorne materije, koje podstiču organe da prime šećer u većoj meri i da ga pretvore u povišeni rad.

To se vrlo ubedljivo može dokazati na radu srca. Žabi se najpre provrti mozak i kičmena moždina. Pošto se učine neosetljivim, oslobodi se srce koje još radi. Pričeka se da udari srca postanu sasvim slabi. Tada se ubrizga izvesna količina meda. Pokazače se upravo čudotvoran uspeh: srce će najpre prestati da radi nekoliko sekundi. Za to vreme srčani mišić uzima med iz krvi. Posle toga otkucaji srca postaju sve jači. Za kratko vreme srce će kucati snažno, kao u normalnom stanju. Nije nikakva retkost da se pomoću meda jačina otkucaja srca desetostruko povisi.

Ovaj opis zvuči možda preterano i nepoverljivo. Pa ipak, to je samo slaba predstava onoga što bi se očigledno moglo pokazati. Ko je ovaj gotovo neverovatni uspeh samo jednom video, ostaje zauvek oduševljen i nepokolebljiv ljubitelj meda. Dobri ogledi na životinjama potvrđeni su, uostalom, poslednjih godina i kod bolesnika. Med povišava snagu zdravoga srca i jača slabo srce.

Još jednostavniji je dokaz uspešnog dejstva meda na probavne organe. Narodnoj medicini bilo je oduvek poznato da med blago deluje kao sredstvo za regulisanje stolice. Redovna upotreba meda dovodi, kod lenjih creva, do urednog ispražnjavanja. Sada to nije više čudnovato, jer je holinergiski činilac meda upoznat kao naročiti pokretač creva. Osim toga med brže i lakše prelazi u krv nego običan šećer.

Teže je utvrditi povoljna dejstva meda na jetru. Jetra je veliki hemijski centralni laboratorijum tela, gde se vrše vrlo mnoge bezuslovne potrebne radnje, a da ta delatnost nije vidljiva. Ako se izvadi jetra, onda smrt nastupa već posle nekoliko sati.

U jetri se sa hranom uzeti šećer, ukoliko odmah ne bi bio potreban, nagomilava kao glikogen (životinjski skrob). Jetra je rezervoar tela. Bilo bi vrlo nepraktično, kada bi se morao jesti šećer, svaki put pre većeg rada mišića, kako bi se osigurala potrebna energija. U ogledima sa životinjama pokazalo se, da se, posle uzimanja meda u jetri nalazi znatno više glikogena, nego posle upotrebe iste količine invertnog šećera. I kod bolesnika, u akutnim slučajevima zapaljenja jetre, otok, pa i sama žutica, iščezavaju i nastaje opšte poboljšanje. Poneka opažanja potvrđuju da se od oštećenja jetre može, posle upotrebe meda, ponovo živeti, a to znači veliki uticaj na razmenu materija u organizmu.

Jetra ima odlučnu ulogu kod svih trovanja, jer se otrovne materije u jetri vežu za proizvode šećera i time postaju neškodljive. Još od starina Za šećer se verovalo da potire otrove, što se i naučno potvrdilo. Trovanje vrši i prekomerna upotreba alkohola. Med se preporučuje kao odlično sredstvo i protiv opijenosti i mamurluka.

Ali najjača proba, nove teorije o medu ispoljava se kod šećerne bolesti (dijabetes). U ovome slučaju organi nisu više u stanju da pravilno iskoriste šećer, jer za to nedostaje potreban insulin, koji potiče od naročitih ćelija gušterače. Telo se upravo kupa u šećem, koji se može toliko u krvi nakupiti da on prelazi u bubrege i javlja se u mokraći. šećerna bolest je najodlučniji dokaz za to, da nije količina šećera merodavna nego materija za njegovu preradu. Ako diabetičaru damo insulin, šećer u krvi opada jer onda ga organi primaju; ako se pak šećer jede, on se u krvi povećava još više nego kod zdravoga.

Međutim, rezultati mnogobrojnih ispitivanja potvrđuju: ako se jede med, šećer u krvi opadne kako kod zdravog tako i kod većine diabetičara. Za to teško da ima drugo objašnjenje nego da umeju mora imati materija koje omogućavaju da se šećer lakše probavi. Bilo bi svakako još preuranjeno, kada bi se svakom diabetičaru bez razlike preporučivalo da jede med. Da je nesumnjivo da šećer u krvi, pre i posle upotrebe meda, treba kontrolisati i u sporazumu sa svojim lekarom doneti odluku.

Prema svemu tome med treba definisati kao veoma zasićen, ali lako svarljiv rastvor invertnog šećera, koji uz to sadrži materije koje su telu protrebne da bi se šećer preradio i u životnu delatnost preobratio. Ako bi se te materije razorile, onda stvarno med ne bi bio ništa drugo nego invertni šećer. Sa svojim osobenim materijama med je dzabrani proizvod prirode, jedinstven u svojoj vrsti.

Sada je razumljivo da se medom može podići radna sposobnots i izdržljivost pri radu, kao što je marljivim ogledima na ljudima i životinjama utvrđeno, bilo da je reč o fizičkom ili intelektualnom poslu. Za brzo okrepljenje od umora i iznurenosti med je izvrsno sredstvo, kao i kod rekonvalescenoije posle težih bolovanja dodaje mu se očišćeni cvet. Ukoliko se ovo uveče sprema, do ujutru ga treba držati u dobro zatvorenoj tegli, da bi mu se miris što bolje očuvao. Spravlja se samo za po jedan obrok. Tako pčele naviknute na određeni miris najviše posećuju odnosni cvet. Ovakav način davanja ne treba prekidati za sve vreme dok želimo odabrani med. Na taj način izvršiće se brža i mnogobrojnija oplodnja odabranog cveta s jedne strane, a s druge, pak dobiće se odnosni prinos u medu i polenovom prahu. Valovčiće je najbolje postavljati odozgo, na ramovima saća. Pčelanu neće biti teško da, ukoliko želi, izdvojiti odnosne proizvode pčela.

Refleksi na miris kod pčela su razvijeni, što je lako dokazati. Zahvaljujući tom svojstvu pčela se može navići (na gore izložen način) na skupljanje polenovog praha i nektara i sa onog cveta, tj., bilja koje nalazi dalje, bez obzira na drugu pašu koja okružuje košnicu. Ona se može uputiti čak i na onaj cvet u kome neće biti nektara, kao npr., đurđevak i dr. Prema tome, u nekim slučajevima »dresura« bi mogla biti i od izvanredne koristi.

Med je hrana — Hranljiva vrednost

Kao što je poznato hrana predstavlja izvor celokupnog života. Ona je, dakle, materija koju naš organizam koristi za svoju izgradnju, obnavljanje i kao energetiku. Pod hranljivim pak vrednostima podrazumevaju se oni sastojci hrane koji su sumljivi. odnosno koje organizam može da koristi. U procesu oksidacije hranljivih sastojaka (sagorevanja) stvara se u organizmu toplota, koja se pretvara u energiju. Zbog toga se vrednost hrane, odnosno njenih hranljivih sastojaka, određuje kalorijskim jedinicama.

Hrana za odraslog čoveka, prema proverenim nalazima fiziologa, biologa, nutricionista i drugih stručnjaka, treba da sadrži hranljivih vrednosti oko 2.400 kalorija, što bi bilo dovoljno za održavanje života u toku 24 časa. Međutim, za Ijude koji rade teške poslove i za sportiste, naročito težih disciplina, to bi bilo nedovoljno. Njima je potrebno, uporedo s naporima koje čine, više hrane sa dovoljno hranljivih sastojaka koji mogu da naknade utrošak za iskorišćenu energiju, a jednim delom i za održavanje organizma, tj. podmirenje one energije koja je potrebna za normalne funkcije organa i za obnavljanje izumrlih ćelija. Prema intenzitetu napora, smatra se da dnevni obrok čoveka treba da sadrži čak i preko 5.000 kalorija.

Da bismo ocenili hranljivu vrednost meda u odnosu na ostale namirnice, koje najčešće koristimo, radi primera navodimo:

• 1 litar kravljeg mleka daje 665 kalorija
• 1 kg govedine srednjeg kvaliteta 1.330 kalorija
• 20 kom. jaja oko 1.590 kalorija
• 1 kg pšeničnog hleba 2.170 kalorija
• 1 kg pčelinjeg meda 3.150 kalorija
• 1 kg šećera 3.900 kalorija

Imajući u vidu ovako visoku kaloričnu vrednost meda nesumnjivo je da se med može smatrati kao veoma hranljiva materija. Ako pak tome dodamo da glukoza meda brze prelazi u limfni sistem i putem krvi brzo dospeva u tkivo, čime pojačava rad mišića, kao i da sadrži ranije pomenute vitamine i mineralne soli, neophodne za izgradnju i funkcije organizma, dolazimo do zakIjučka da je med zaista idealna hrana. S toga je razumljivo što, ne bez razloga, mnogi poznati svetski treneri, naročito u SAD, već odavno daju svojim pulenima na oko 15 minuta pred start po 60 — 80 g meda, radi postizanja bolje izdržljivosti. Naročito ga daju sportistima teških kategorija, kao na primer: maratoncima, bokserima, biciklistima i drugim. Hilari, osvajač Mont Everesta, nedvosmisleno je izjavio da je blagodareći medu, koji je uzimao za vreme svoga napornog poduhvata, postigao taj uspeh.

Kao što je već ranije rečeno med ne predstavlja samo hranu već i lek, pa je kao takav unesen u mnoge svetske farmakopeje, pa i u našu. Sa tih razloga med je preporučljiv kako za zdrave tako i za bolesne, a naročito za decu. Dnevne doze mogu biti ukupno 60 — 100 grama za odrasle, a za decu polovina. Smatra se da je najbolje uzimati ga 3 — 4 puta dnevno, s vodom, od jutra i to pre jela na Oko pola sata.

Med se može koristiti i u kombinacijama s voćem i povrćem, a i kao dodatak raznim kremovima i kolačima, umesto šećera. Ovde ćemo navesti i nekoliko recepata.

Voćni proizvodi s medom. — Veoma je korisna upotreba međa u prirodnom obliku, a mnogo više u kombinaciji sa drugim prehrambenim proizvodima, osobito sa voćem. Med sa hlebom, mlekom, hranljivim kašama i voćem doprinosi povećanju kalorijske vrednosti, poboljšanju ukusa i privlačnosti proizvoda. Med se mnogo koristi i kao zamena šećeru u raznim voćnim širama, a takođe i drugim proizvodima: kiselicama, kompotu, slatku, vitaminskim i drugim osvežavajućim napicima. Interesantne su razne vrste slatka, kao naprimer od oskoruša, maginja (poznato voće uspeva naročito u Gorskom Kotaru i drugim krajevima, crveni plodovi, bogati sadržajem vitamina C), dunje i mnogih drugih plodova, za čije spravljanje biće niže navedeno više recepata.

Dunja, kao što nam je poznato, slabo se kao voće koristi. Veliki sadržaj tanina daje ovoj vrsti voća opor ukus.

Medni krem. — Spravlja se na sledeći način: 3 čaše pavlake dobro se razmuti (izlupa kao belance), doda 1 čaša meda i 1 supena kašika želatina, prethodno razmućenog u hladnoj vodi, a zatim u toploj vodi. Sve to dobro se izmeša i izlije u pogodne sudove — forme, pa ohladi.

Kompot od baštenskih jagoda. — Jagode se dobro operu, ocede i prosuše na suncu, razređene na platnu. Posle toga pažIjivo se izmešaju sa istom težinom meda, ostave 2—3 sata pre upotrebe. Mogu se staviti i u dobro zatvorene tegle za zimsku upotrebu. Na sličan način mogu se spremiti i maline.

Krastavci sa medom. — Očistiti krastavce mlade, srednje veličine, iseći na kolutove i na svaki kilogram dodati 200—300 g meda, izmešati i ostaviti nekoliko časova pre upotrebe.

Evo i nekoliko Ruskih recepata za razne proizvode:

Kvas od ražanog hleba. — Rumeno ispečene kriške preliju se vrelom vodom i ostave jedan dan na toplom mestu. Sledećeg dana tečnost i natopljene kriške stiskanjem kroz čisto belo platno procede se u drugi sud i ostave opet na toplo mesto. Posle izvesnog vremena dolazi do fermentacije (vrenja). Tada se dodaje izvesna količina meda — prema ukusu — i ostavi da se hladi u frižider. Ukoliko se želi ubrzati proces fermentacije, u oceđenu vodu ili u namočeni hleb, može se razmutiti malo kvasca. Ovo piće, slično našoj bozi, veoma je prijatno — »rezni«.

Moskovski hlebčići. — Spravijaju se na sledeći način: 2 čaše meda, ista količina ražanog i pšeničnog brašna, 4 jajeta, čajna kašika sode bikarbone zamesi se u list debljine prsta ili veći i ostavi oko 2 sata. Posle toga od testa se formiraju, pomoću čaše i sl. mali kolačići, koji se ispeku na umerenoj, nikako prejakoj temperaturi.

Stepski aromat. — To su suvi kolači s medom. Zagreje se 1.600 g meda ali ne do ključanja. Pojavljena pena na površini skida se i odbaci ili se stavi u testo. Posle toga med se prohladi i doda mu se jedna supena kašika votke ili jake rakije, 200 g iseckanog badema, malo cimeta u prahu, morskog oraščića (struganog), karanfilića, takođe strugane kore od limuna i pomorandže i oko 10 g suvog kvasca, razdrobljenog. Sve to dobro se pomeša i ostavi neko vreme. U međuvremenu tvrdo se zamesi testo od pšeničnog i ražanog brašna (pola-pola). Ovo testo zamesisesa onako pripremljenim medom. Posle toga testo se reže na komade ili željene forme i peče. Površina se može premazati belancetom. Razumljivo je da se testo može spravljati i u manjim količinama.

Medna slačica (»senf«). Slačica proizvedena s medom odlikuje se od obične slačice sa prijatnim osobinama, a uglavnom može da u toku više meseci očuva boju i konzistenoiju. Proizvodi se prema sledećem: Običnoj stolnoj slačici dodaje se zavisno od ukusa vrste meda (bolje od deteline) nešto malo biljnog ulja, sirćeta i paprike.

Medni narančin napitak sa šljivom. Proizvodi se tako što se izmuti jedno žumance sa 6 kašika meda, doda čaša narančinog soka i sok od šljiva do ukupno oko 1 litar.

Medni narančin napitak. Uzeti 1 i po čašu mleka, pola čaše narandžinog soka, dodati 3 kašike meda, pa dobro mutiti dok se ne dobije jednorodna masa.

Medni malinov napitak spravlja se prema: U čašu mleka se doda 2 kašike malinovog soka (ne sirupa) i kašika meda. Smesa se dobro izmeša i dolije voda do pune čaše.

Medni višnjev sok. — Uzeti pola čaše višnjevog soka i kašiku limunovog soka, dodati 2 kašike meda, malo na vrh noža soli, pa pažljivo razmutiti u sudu sa 1 i po čašom mleka.

Turšija od jabuka s mednom vodom. Oprati jabuke (najboIje sorte antonovka ili delišes), umeti u kašicu pa preliti mednom vodom. Međnu vodu napraviti prema sledećem: u 10 lit. vode, dodati 600 g. meda i 3 kašike soli. Smesu staviti na vatru (u pogodnom sudu), i kada se ohladi jabuke preliti tim rastvorom. Posle 1—1 i po meseca turšija od jabuka može se koristiti

Publikovanjem ovih originalnih recepata za proizvodnju voćnih proizvoda s medom, smatramo, da će korisno poslužiti proširenju asortimana upotrebe voća i meda — namirnicama, koje se nažalost u nas relativno mnogo manje troše, nego li što je to u drugim zapadnim zemljama, kojima sopstvena proizvodnja voća ne dostiže za podmirenje potreba u zemlji, već su upućene na uvoz.

Dunja, kao što nam je poznato, slabo se kao voće koristi. Veliki sadržaj tanina daje ovoj vrsti voća opor, steziv, gušeći ukus. Međutim, zbog svoje prijatne arome i drugih osobina, mnogo se koristi u domaćinstvu i u industriji za proizvodnju slatka, kompota, želea (»sulca« — voćne pihtije), i dr. U mešavini s medom, dunja učestvuje svojim povoljnim osobinama, jer ovakvom kombinovanom proizvodu u pogledu arome daje mnogo veću vrednost, nego li pojedini sastojci ove mešavine. Da bismo omogućili interesentima, da i sami proizvode slatko od dunje s medom navodimo postupak. Plod prethodno treba da se oljušti i odbaci tvrdo središte (semena loža). Ljuske i središte mogu da se iskoriste za proizvodnju želea. Očišćeni plod se iseče u vidu kriški, ili sitnije komade u sudu prelije se dovoljnom količinom vode, da ova pokrije materijal. Sud se stavi na vatru i kuva da komadi dunje omekšaju. Kada se to postigne propusti se kroz cedilo, da bi se odvojio odvaja od ploda. Da bi se slatko kuvalo, potrebno je za 1 kg dunje spremiti 2 kg meda. Zato se zasebno u sud izmeri 2 kg meda i oko 400 g odvara (tečnosti), pa na vatri kuva kraće vreme. U ključali sirup se unose komadi dunje, pa kuvanje nastavi, na slaboj vatri, sve dok ne postanu proznačni. Pošto se završi sa kuvanjem, ostavi se izvesno vreme da se slatko prohladi, pa dalje postupa, kao što je to uobičajeno prilikom kuvanja slatka.

Slatko od brusnica (ili borovndca). Ovi jagodasti plodovi smatraju se dobrim izvorom vitamina C, pa su stoga i plodovi a takođe i proizvodi veoma cenjeni na stranom tržištu. Slatko od brusnica, odnosno borovnica proizvodi se prema sledećem: Uzme se 1 kg prebranih sitnih plodova, prelije ključalom vodom, prenese na cediljku (đevđir), da bi se sasvim iskapljivanjem odvojila voda. Posle toga, materijal se prenese u sud za kuvanje, doda I kg meda, 3 karanfilića, malo cimeta u korici, pa kuva dok se plodovi ne skuvaju. Pošto se ohladi gotov proizvod se prelije u staklenku, pokrije parafinisanom ili pergamentnom hartijom, zaveže i smesti na suvom prohladnom mestu.

Slatko od mešanog voća (maginje — jabuka — oraha) . Način proizvodnje: uzeti 1 kg opranih plodova maginja (grožđa bez semenke), i uneti u sud za kuvanje, dodati 1/2 čaše vode i kuvati sa zaklopcem dok plodovi ne postanu meki. Posle toga, plodove gnječenjem pretvoriti u kašu, propustiti kroz svileno sito. Načinjenu proceđenu kašu uliti u emajlirani sud, u kome je ranije izmereno 3 kg meda zagrejanog na vatri do ključanja, pa dodati 1 kg očišćenih od kore i središta jabuka (izrezanih u komadiće), čašu očišćenih oraha. pa kuvati oko 1 čas. Nadalje postupiti slično kao i kod drugih vrsta slatka.

Slatko-žele s medom od jabuka. Ovaj mešani proizvod od jabuka spravlja se prema sledećem: Uzeti 1 kg jabuka (sorte antonovka, delišes i slične aromatske sorte) dobro se operu i oljušte, pa iseku na tanke kriške. Spremljeni materijal se unese u sud za kuvanje, prelije s 2 1/2 čaše vode, sud poklopi, pa drži na slabom ključanju 30 minuta. Zatim se sadržaj iz suda prenese na cedilo, i pusti da odvar oteče. Odvojenom odvaru dođa se 600 g meda, kuva na slaboj vatri sa povremenim skidanjem pene. Sa kuvanjem se prestaje, kada se kap vrućeg sirupa zadržava na kašici — znak da je slatko gotovo.

Gotovo slatko-žele još vruće izlije se u zagrejane staklenke, pokrije parafinisanom, pergamentnom ili celofanskom hartijom, odnosno listom od plastične mase. Čuva se na suvom prohladnom mestu.

Vitaminski napitak od šipkova s medom. Poznato je da šipak, šipurak, plod divlje ruže obiluje relativno visokim sadržajem, do oko 1% vitamina, te prestavlja veoma značajan izvor ove vrste vitamina, pa se u ishrani koristi u raznim oblicima. Poznati su razni proizvodi od ove vrste plodova: čajevi, likeri, vino, pekmez i dr. Međutim, malo je poznat napitak od šipka. Značaj prirodnog izvora vitamina C i korišćenje šipka zahteva, da se doda posle ranije navednih proizvoda. Boja divlje ruže-šipovnika — po lepoti i mirisu, doduše ustupa svojim sestrama-ružama, ali ipak pripada plemenu ruža i kao što nam je poznato ima svoje odlike, koje će biti navedene. Džbun je lepe zelene boje s lepim ružičastim cvetovima, koji uvek izazivaju ushićenje, pa sa punim zadovoljstvom punimo grudi prilikom disanja fine arome ove dionenuže. Šipak je već od najstarijih vremena upotrebljavan zbog svoje lekovitosti veoma široko. Dakle, iako u drevno vreme nije bilo poznato da ovaj plod predstavlja ne samo izvor vitamina C već takođe da sadrži i druge, ipak su mu pridavane razne lekovite osobine. Šipak, ne samo da je bogat vitaminom C, već takođe ,i provitaminom A (karotin), vitaminom B, (riboflavin), vitaminom P (citrin), vitaminom K, a u semenu se nalazi i vitamin E (tokoferol). Ovim je razumljivo, da se šipak smatra vitaminskim koncentratom, ali on sadrži još znatne količine šećera, limunske kiseline, mineralne soli, taninske materije i dr. Ukoliko se ne može dobaviti plod maginje, može se uzeti neko drugo voće.

Vitaminski napitak s medom spravlja se prema sledećem: U emajlirani sud unese se kašika dobro osušenog sitnjenog ploda prethodno opranog hladnom vodom, dolije 1 i po čaša vode, stavi sud na vatru, ku.va na ključanju 10 minuta. Sud se zatim skine sa vatre, pokrije čistom maramom, ostavi na toplom mestu 10—12 časova, zatim se procedi kroz dvostruku gazu, pa plodovi šipka odbace. Prijatnom aromatskom, kiselom napitku doda se kašika meda, pažljivo razmeša pa spremi za upotrebu. Vitaminski napitak valja iskoristiti najdalje 12—24 časova od kuvanja, stoga što se docnije znatan procenat vitamina gubi (razara). Preporučuje se dnevna upotreba: odraslima 2 čaše, a deci 1 čaša.

Medna aroma

Medovi se po aromi razlikuju zavisno od pčelinje paše. Prema tome, cvetni medovi pokazuju nebrojene razlike, što je razumljivo kada postoje stotine hiljada biljnih vrsta. Značajno je da pojedini regioni, blagodareći specifičnoj flori, omogućavaju proizvodnju ogromnih količina pojedinih tipova meda. Neki medovi, u pogledu arome, pokazuju i sličnosti. Međutim, identifikovanje vrste meda, na osnovu porekla, pouzdano se postiže mikroskopijom. Svaka cvetonoša sadrži polenova zrnca razne boje, veličine, oblika i na osnovu ovih elemenata, donosi se mišljenje o vrsti meda. Uglavnom, usvojeno i u nas, med može nositi oznaku određene vrste cvetnog meda ako se na vidnom mikrosikopskoan polju, u proseku, nalazi više od 80 odsto polenovih zrnaca jedne cvetonoše.

Aromatske materije se nalaze u medu u minimalnim količinama. One se pod uticajem vazduha (vazdušnog kiseonika), svetlosti i više temperature isparavaju ili se brzo razlažu, pa ih je teško identifikovati.

Vrlo fina i prijatna aroma meda predstavlja kompleks biljnog izvora. U osnovi je neverovatno složena materija, etarska ulja značajna za poreklo: monoterpinoidi, njihovi alkoholi, ketoni, etri, aldehidi, estri itd. Primenom metode gasne hromatografije uspelo je, na primer, u medovima Gruzije, da se od 27 isparljivih identifikuje 17 sastojaka:

• aciklički monoterpinoidi,
• alkoholi sa jednom dvostrukom vezom citronelola,
• geraniol (podseća na mitris ruže i glavni je sastojak ružinog ulja) nerol i dr. (Ovde bismo želeli istaći da se u nas, u Dalmaciji, proizvodi ulje od smilja — Oleum Helichrysi, koje se u zapadnim zemljama koristi za izdvajanje supstance nerola, čija je cena za kilogram veoma visoka — 5—6 miliona starih dinara. U parfimeriji nalazi primenu kao dodatak kompozicijama najkvaitetnijih parfema).

Detaljnije identifikovani sastojci su: terpinen, cimol, heksilacetat, linalol, linalolacetat, citronelol, geraniol, feniletanol, mentol, dihidroilinalol, nerol, d-terpdneol oitranelilformijait, oktanol, karvon (nalazi se i u kimu), oktilacetat, terpineol-4, i neidentifikovani sastojci.

Ambalažiranje, skladištenje, manipulisanje

Poznato je da se med pod povoljnim uslovima može očuvati veoma dugo. A nalažen je u potpuno dobrom i očuvanom stanju star čak i desetinu stoleća. Jedan od veoma važnih uslova za očuvanje je obezbeđenje od vlage. Jer, med je veoma higroskopna materija, upija vlagu, koja obezbeđuje povoljne uslove za razvoj raznih bakterija i kvasnih gljivica, uzrokovače kvara svih materija organskog porekla. Prema tome ukoliko namirnica sadrži više vode utoli’ko je više podložna bržem kvaru. Mikroskopskim pregledom u vodi se mogu zapaziti razni mikroorganizmi i kvasne gljivice koje pod određenim uslovima izazivaju fermentaciju — vrenje — šećera. Na osnovu naučnih ispitivanja i proveravanja utvrđeno je da je uzročnik vrenja meda kvasna gljivica roda zigosacharomyces. U vezi s tim moglo bi se postavita i pitanje zbog čega onda ne dolazi do vrenja meda u ćelijama saća, imajući u vidu da ovaj sadrži veći procenat vode. Ovo se može objasniti time što je temperatura u košnici oko 30°, pa i nešto viša, koja je nepovoljna za razvoj gljivica, dok je povoljna temperatura za njihov razvoj između 11 i 19°. Prema tome: ni niža ni viša temperatura ne pružaju povoljne uslove za razvoj ovih. Zbog toga je za čuvanje meda preporučljiva temperatura između 5 i 10°C, Prostorija u kojoj se čuva med treba da je suva, sa dobrim provetravanjem, osenčena.

Samim tim što je higroskopan, med upija, prima lako i strane mirise. Sa tih razloga u istoj prostoriji ne treba držati materije koje odaju jake mirise, kao na primer: luk, kiseo kupus, naftu i njene derivate (petrolej, benzin i dr.), sapun itd.

Sudovi u kojima se drži, moraju biti čisti i suvi. Najpodesniji su sudovi od obojenog stakla ili emajlirani. Ukoliko bi se upotrebili sudovi od pečene gline — ćupovi i sl. — treba da budu solidno gleđosani. Drvena burad dolaze takođe u obzir, ali samo od suvog drveta koje ne sadrži višeod20% vlage pod uslovom da ne odaje miris i boju. Prema tome drvo četinara ne dolazi u obzir zbog specifičnih mirisa, a ni hrastovina — zbog sadržaja tanina, koji daje crnu boju. Metalni sudovi, odnosno metalna burad uopšte ne dolaze u obzir, ukoliko nisu temeljno prevučeni neutralnom prevlakom na unutrašnjoj strani, koja sprečava neposredan dodir sa metalom. U poslednje vreme upotrebljavaju se i sudovi od plastičnih masa. Za lagerovanje velikih količina mogu se koristiti i betonski bazeni, obloženi iznutra staklenim pločama ili keramikom.

Pribor, kao i sva posuda za manipulaciju, koji dolaze u neposredan dodir, s medom, takođe ne smeju biti od metala, ukoliko isti nije obložen neutralnim materijalom (emajliran ili obložen plastičnom masom).

Kristalisani med — ušećereni — može se pakovati u sanducima iznutra obloženim pergamentnom hartijom ili folijama od plastične mase, koji odgovaraju uslovima za ambalažu namirnica. Ova vrsta pakovanja zbog ekonomičnosti, manipulacije i transporta, u poslednje vreme sve češće se sreće na svetskim tržištima, počev od pola funte na više.

Ponavljamo i ovde da se kristalisanje može izazvati unošenjem male količine kristalnog meda u tečan med. Dovoljno je uneti čak i hiljaditi deo rastrljanog kristalnog meda i dobro ga umešati u tečan (1:1.000), da bi u toku 1 do 2 dana dobili potpuno iskristalisan med.

Naročito se napominje da u neposrednom dodiru s metalom dolazi do reakcije organskih kiselina i metala (grožđa, cinka i đr.), što dovodi do stvaranja jedinjenja škodljivih po ljudsko zdravlje, a u isto vreme ta jedinjenja razaraju vitamine sadržane u medu.

Fizičko-hemijske osobine i hemijski sastav raznih vrsta jugoslovenskih medova

U niže prikaznoj tabeli — rad autora i saradnika — koji je podnesen u referatu na XIX Međunarodnom kongresu »Apimondija« u Pragu, izloženi su rezultati nalaza fizičko-hemijskih osobina, kao i sadržaj materijala, izuzev vitamina, u 43 uzorka raznih vrsta našega meda.

Propolis

Velikom broju ljudi nije poznata ova materija uopšte, pa ni kao pčelinji proizvod. Iako je propolis jedan od sporednih pčelinjih proizvoda, on ipak nalazi dosta značajnu primenu u pčelinjem društvu, kao što će se videti. Reč propolis je grčkog porekla, složenica dve reči: ,,pro” što znači „pred” i ,,polis” koja u grčkom ima značenje „grad”. Analogno njegovoj primeni u košnici, odnosna složenica imala bi značenje: odbrana grada. U košnici propolis služi pčelama za zatvaranje pukotina koje se pojavljuju na zidovima košnice, prema čemu predstavlja materijal koji zaštićuje, brani prodor vlage i vetra 1 obezbeđuje nesmetan rad pčelinjem društvu. Međutim, pored ove zaštite propolis ima još i zadatak higijensko-sanitarni, koji nije za potcenjivanje. Jer, život pčela uslovljava strogu higijenu,primemu čistoću, red. Propolis ima antibaktericidne i bakteriostatične osobine. Tako, npr., događa se da u košnicu prodru nepoželjni gosti — insekti, puževi, (golaći) il da zaluta čak poneki mali miš. Pčela u svojoj sredini ne podnosi strance i ona ih odmah ubija, a njihove leševe izbacuje iz košnice. Ako bi se dogodio slučaj da ponekog od ovih ne mogu da izbace, sasvim je prirodno da bi došlo do raspadanja leša i zagađivanja vazduha. U tom slučaju veći broj pčela pristupa oblaganju leša propolisom i to tako temeljno da ga potpuno izoluju od doira s vazduhom, mumificiraju ga. No, pored toga, pčele lepe i ramove saća i glačaju ćelije njime.

Propolis je boje zelenkastomrke, žuokastomrtke, mrke crvenkasto mrke i sl. U toplim danima je prilično mek i lepljiv, a u hladnijim ima tvrdoću voska. Prilikom lomljenja se mrvi. Na vreloj ploči se topi i sagoreva uz obilam gust i veoma prijatnog mirisa dima, koji donekle podseća na izmirnu, vosak, vamilin ili na topoline puipoljke. U svome sastavu ima biljne smole, etarska ulja, a takođe i aromatske materije. Rastvorljiv je u alkoholu, nerastvorljiv je u vodi. Pored navedemih sadrži i druge primese, koje ukazuju na poreklo biljnih sirovina koje je pčela upotrebila za njegovu proizvodnju.

Ulogu propolisa i njegove antimikrobne osobine naučnici su eksperimentalno proveravali. Eksperimenti su vršeni sa komadićima mesa od 2—20 g, koje su oblagali propolisom i držali ih na temperaturi od 16—18°, a isto tako i u termostatu na 36 — 37°C. Posle izvesnog vremena mikroskopskim pregledima ustanovljeno je da u komadićima obloženog mesa propolisom nije došlo do raspadanja, odnosno razvoja mikrofilne truleži. Antimikrobno delovanje propolisa može se potvrditi time što isti ostaje sterilan i u tslučajevima zagađenja mikrobima. Propolis uništava čak i one mikrobe koji se nalaze u okolnom vazduhu. Na osnovu toga nameće se zaključak da u propolisu postoji proces samosterilizacije. Ako bismo za razvoj mikroba upotrebili, npr., bujon-meso-pepton, agar kao podlogu, pa je ostavili otvoreno, već drugog dana mogao bi se zapaziti razvoj nhlkroba dospelih iz vazduha. Ovo bi se moglo zapaziti čak i golim okom. Tečna hranljiva podloga se zamuti, a na površini meso-peton-agar mogu se videti izrasle kolonije mikroba. Ako bismo u epruvetu sa istom takvom podlogom stavili sasvim male komadiće propolisa, čak i od 0,05 0,10 ili 0,3 g, držanjem pod istim uslovima neće doći do razvoja mikroba. čak i u slučaju kada bi bili izvađeni koanadići propolisa, pa i kada bi se u istu epruvetu uneli mikrobi, ni u tom slučaju neće doći do razvoja mikroba. Prema tome, propolis ubitačno deluje ne samo na slučajno dospele mikrobe u hranljivu podlogu, već i na one mikrobe koji su radi eksperimenata dodati.

Ako bismo u hranljivu podlogu zasejanu mikrobima uneli makar i sasvim male komadiće propolisa i izložili je ključanju, antimikrobna moć bila bi još više pojačana.

Treba napomenuti da u odnosu na propolis ipak postoje neke vrste bakterija na koje propolis nejednako deluje. Tako, npr., deluje uništavajuće na izvesine, dok na neke deluje samo bakteriostatioki, tj. sprečava razvoj istih. Ove poslednje u novoj sredini pod povoljnim uslovima pokazuju nastavljanje razvoja. U takvim okolnostima može se zapaziti delovanje propolisa, odnosno otpornost pojedinih vrsta. Na osnovu ispitivanja dokazano je da propolis bakteriostatički deluje na: hemolitičke straptokoke, stafilokoke (bele, zlatne i limunastožute), kao i na izazivače crvenog vetra kod svinja, prostrela nekih domaćih životinja i nekih paratifusnih bacila, izazivača crevnih oboljenja, bacila dizenterije, raznih oblika spororastućih mikroba, pigmentnih bakterija, plavih gnojnih bakterija, bacilus proteusa, američkog uzročnika tmljenja pčela i dr.

O antimikrobnom delovanju propolisa postoji mnogo eksperimcntalnih radova, koji su razvrstani u dve grupe: od kojih jedni obuhvataju delovanje na gram-pozitivne, a drugi obuhvataju gram-negativne. Delovanje propolisa u veoma malim količinama je mnogo jače na prvu gnupu, a na drugu, izuzev kod prostrela, potrebno je daleko veća koncentracija propolisa — čak i do 5%. Takođe je proučavano i delovanje propolisa na bacile tuberkuloze. Bacili tuberkuloze gajeni su na specijalnim hranljivam podlogama. Kao podloga uzeti su mleko, a posebno glicerinski bujon, kojima je bio dodat ekstrahovani propolis u mleku. Ove podloge zasejavane su tubećrkuloznim bacilima. Pored toga, uporedo sa ovim, tuberkulozni bacili su uneti i u vodeni rastvor propolisa, a zatim i u sve hranljive podloge.

Utvrđeno je da na hranljivim podlogama bakteriostatičko delovanije bilo je samo u slučajevima velikih koncentracija propolisa, ili, pak, da su na odnosnim podlogama izrasle izmenjene, netipične forme tuberkuloznih bacila. Glicerinski bujon, kome je bio dodat ekstrahovani propolis, pokazao se kao nepogodan za razvoj odnosnih bacila. U nerazblaženom vodenom rastvora propolisa (100g:100 ml destilovane vode), koji je zagrevan na vodenom kupatilu u toku od jednog sata, tuberkulozni bacili bili su uništeni u toku od dva časa, a u razvodnjenom za vreme od 18—20 časova.

Propolis protiv stafilokoka

Kunići zaraženi stafilokokama podeljeni su u tri grupe, od kojih je jedna bila lečena antibioticima, druga preparatima propolisa, a — kao kontrola — treća grupa nije ‘bila lečena.

U oba slučaja lečenja rezultati su bili pozitivni ali je vrementska razlika u ozdravljenju bila velika. Tako, npr., dok je grupa lečenih antibioticima ozdravila u toku 47—55 dana, druga grupa, lečena preparatkna propolisa ozdravila je za svega 10—15 dana. Inficirana žarišta delovanjem propolisa ubrzo su se u toku lečenja smanjivala, čistila se od nekrotiziranih tkiva, a zatim je došlo do pojave sveže granulacije.

Proizvodnja preparata propolisa

Prvi lekoviti praparat propolisa proizveden je u Kazanskom veterinarskom fakultetu, u vidu masti. Preparat je spravljen na taj način što je prečišćen propolis s dodatkom mineralnih ii biljnih ulja — kao podloge — rastrljavan u porcelanskom tarioniku, do homogenisanja. Radi ubrzavanja procesa tarionik i ulje zagrevani su na oko 40°C.

Mast je spravljena za razne opite, u koncentracijama od 30,44 i 50% propolisa, koji joj je dao mrku boju i prijatan miris. Rađen je i preparat od alkoholnog rastvora propolisa sa vazelinom i drugim mastima, nazvan „propolizat”.

Proizvodnja masti — ekstrakta propolisa — vršena je prema sledećem postupku: u čist emajlirani sud zagrejan je vazelin do slabog ključanja, dodato mu je potom 10, 15 ili 20 g sitnjenog propolisa na 100 g vazelina. Posle toga smeša je zagrevana još 10—15 minuta d povremeno mešana. Da bi se sačuvale isparljive materije sud je bio poklopljen. Na 5—10 minuta posle zagrevanja otopina je izlivana kroz filtar od gaze u teglice, koje su odmah zatvorene i ostavljene da se ohlade.

Spravljanje alkoholnog i običnog propolizata

Propolizat je takođe proizvod Kazanskog veterinairskog fakulteta, koji je rađen u dve varijante:

• alkoholni rastvor propolisa;
• alikoholni rastvor propolisa sa podlogom vazelina, vazelinskog ulja, sa dodatkom lanolina.

Izrada ovog proizvoda vrlo je jednostavna. Određena količina propolisa isitni se nožem ili sastavlja u tarioniku, unese se zatim u staklenu bočicu, doliva alkohol, a boca se zatvori i mućka dok se propolis potpimo ne rastvori.

Rađeno je u koncentraciji 10 i 20% propolisa, odnosno 100 ili 200 g propolisa na jedan litar alkohola. Rastvor se prelije u bolje za čuvanje, kroz sloj gaze. Tečnost je mrke boje i bistra, a na dnu se formira talog mehaničkih nečistoća.

Druga varijanta propolizata

Na 100 g masne vazelinsko-lanolinske podloge dodaje se 5—10 ili 20 ml 10-procentnog alkoholnog rastvora propolisa ili čak i do 50 postotnog. Podloga se rastvori na vodenom kupatilu, dodaje se određena količina alkoholnog rastvora propolisa i drži do ključanja u pokrivenom sudu. Za vreme ključanja na površini se pojavljuje pena, koja ubrzo nestaje. Posle toga ovaj propolizat se razliva u boce, propuštanjem kroz sloj gaze. Posle hlađenja spreman je za upotrebu. Od 200 g propolisa i jednog litra alkohola može se na ovaj način dobiti 6 do 24 litra preparata, zavisno od koncentracije. Alkoholni rastvor propolisa može se očuvati duže vreme. Mast — ekstrakt i alkoholni rastvor propolisa preporučuju za lečenje unutrašnjih i spoljnih bolesti i to vođeno-alkoholna emulzija za internu upotrebu, a u mastima za spoljnu.

Pored navedenih postoji još i kombinacija sa mlekom. Sveže punomasno ili obrano mleko zagreva se u emajliranom sudu do ključanja i u isto se unosi 5—10% isitnjenog propolisa. Posle toga se drži još 10 minuta na slaboj vatri i za to se vreme meša drvenom kašikom-varjačom. Posle toga ostavi se da se ohladi. Na površinu izlaze čestice voska; ove se čestice odbace, a emulzija se izliva u boce, kroz sloj gaze. Boje je mrke, a ukusa gorkog. Ovo propolisovo mleko nije podložno brzom kvaru, s obzirom da u njemu propolis sprečava razvoj mikroba.

Preparati propolisa u medicini

U poslednje vreme propolis nalazi sve veće priznanje u medicini. U početku je primenjivan samo pri lečenju kožnih bolesiti — raznih vrsta ekcema, neurodermitisa, istafilo i sterptodermija, gljivenih i drugih sličnih oboljenja. Mnoga od ovih praćenja su obično jakim svrabom a uzroci su često nepoznati. Prvi pacijenti su najčešće bili Ijudi boji su duže vreme bili bezuspešno lečeni dotle poznatim preparatima. Kao jedan od pionira primene propolisa u dermatologiji javlja se docent Kožno-veneričnog dispanzera Kazanskog instituta za specijalizaciju lekara — G. Z. Muhamedjarov. Po njegovom receptu: 12 g propolisa, 20 g lanolina i 68 g vazelina spravljena mast, metodom elkstrahovanja. Tu je mast stavljao na obolela mesta dva puta dnevno i pokrivao 4—5-toslojnom gazom, uz podvezivanje. Pored toga stavljao je obloge propolisovog alkoholnog rastvora, razblaženog od konoentracije propolisa od 0,1 do 0,0lo/o. U tu svrhu natapao je 5—7 puta previjenu gazu u odnosni irastvor i posle slaboig eeđenja tom je gazom previjao obolela mesta. Preparati propolisa G. Z. Muhamedjarova primenjivani su kod nervodermatitisa, raznih lokalizacija (ograničenih i difuznih), raznih vrsta ekcema, (akutnih, hroničnih, mikrobnih i dečjih), kao i svraba kože. Prema njegovim nalazima kod ograničenih neurodermatitisa najbolji rezultati postignuti su kod lokalizovanih oštećenja na krajevima ruku i nogu. Međutim, kod kožnih oboljenja između polnih organa i nižih delova tela zapaženo je samo poboljšanje. Veoma povoljni rezultati postignuti su kod hronionog neurodermatitisa izraženog čestim recidivima — povraćanjem — ikoji je bio vanredno otporan prema svim drugim metodama lečenja. Naročito povoljni rezultati postignuti su kod dečjeg mibroznog, ekcema d ograničenog svraba kože, koji je ranije teško lečen poznatim metodama. Tako, npr., na 5 — 10 minuta posle stavljanja natopljenog zavoja, osećaj svraba počinje da se smanjuje, da bi posle relativno kraćeg vremena potpuno nestao.

O pozitivnim rezultatima lečenja ekcema propolisovom mašću postoje saopštenja većeg broja profesora medicinskih fakulteta i lekara SSSR-a. Naročito se ističu radovi dr. N. P. Jojriša. Rezultati lečenja mogu se videti u sledećoj tabeli:

Tab. 9 izvod potvrde naučnog medicinskog saveta ministarstva narodnog zdravlja SSSR-a od 10. marta 1959. godine

Izostavljeno iz Prikaza

• Dijagnoza
• Kliničko ozdravljenje
• Znatno pobljšanje
• poboljšanje
• bez promena
• Neurodermitis hronični
  Neurodermitis hronični-difuzni
  Pravi ekcemi-akutni
  Pravi ekcemi-hronični
  Ekcemi mikrobni
  Ekcemi dečji
  Svrab kože

U lečenju nekih gljivičinih oboljenja neophodno je primeniti jaču koncentraciju propolisove masti. Sovjetski lekar Tihonov Burgov u Vesndku za dermatologiju i venerologiju — No 1 od 1960. godine — prikazuje opite lečenja propolisom od gljivičnih oboljenja raznog porekla i dekubitusa-rana od ležanja. Lečenje je vršeno preparatima propolisa frakcije I i I. Frakcija I je dobivena zagrevanjem propolisa, očišćenog od primesa, sa isto tolikom količinom vazelinskog ulja. Teoni deo u :kome se nalazio istopljen i rastvoren zaostatak voska— ohlađen preparat— bio je bledožute boje, mirisav, konzistencije maslaca. Zaostala mrka i tvrda masa u vidu taloga u frakciji I rastvorena je u maloj količini aikohola i pomešana je sa isto tolikom količinom vazelinskog ulja i sa nešto lanolina, radi bolje konzistencije. Tako je dobivena frakcija I, koja je zbog sadržaja balsama i smole bila aromatična, mrke boje. Konzistencije je bila tečnije. Ova se frakcija pokazala alktivnijom od frakcije I u lečenju hroničnih grizlica. Lečenje rana nastalih od dugog ležanja, sa flegmoznim procesima nije pokazalo uspeh.

Postignutim rezultatima pri lečenju opekotina preparatima propolisa mnogi specijalisti bili su zadovoljm. Jednu od prvih propolisavih masti za lečenje opekotina koristili su A. P. Kalinin i Z. H. Karimova (Kazanska željeznička bolnica) i našli su da su najbolji rezultati postignuti sa 10—15-postotnim ekstraktom propolisa u vazelinskom ulju.

U akušerskoj i ginekološkoj klinici Krimskog medicinskog instituta docent I. A. Brusilovsiki sa svojim saradeicima primenjivao je u praksi propolisovu mast, pored ostalog, i za lečenje grlića materice. Za primenu ovog lečenja bilo je 120 bolesnica, od kojih 56 sa oštećenjem grlića materice. Ostale su bolovale od raznih vaginalnih poremećaja. Sve su ove bolesnice ranije bile lečene raznim metodama, ali bez uspeha. Metodika lečenja propblisovim preparatima primenjivana je na ovaj način: suvim tamponom uklanjana je sluz iz oervitaluog kanala, a zatim je grlić materice brisan tamponom nakvašenim rastvorom 2% natrium bikarbonata (bikarbona soda) i najzad na ozleđena mesta stavljan je tampon premazan propolisovom mašću. Ovako je rađeno posle svakih 12 časova u toku 10—20 dana. Efekat lečenja ogledao se u poboljšanju opštag stanja, u promeni flore izlučevina; kod najvećeg broja bolesnica prestali su bolovi i ostale tegobe. Broj izlečenih bolesnica iznosio je 79, kod 28 bolesnica postignuto je značajno poboljšanje, a samo kod 13 bolesnica izostao je terapeutsjci efekat (10,9%). Posle 6—8 meseci, prilikom kontrolnog pregleda, od 10% bolesnioa ostale su neizlečene svega 3. Napominje se da je praparat propolisove masti vrlo brzo dovodio do epitelizacije rana, blago deluje — nenadražljivo — i nema toksične osobine.

Na osnovu postignutih rezultata imenovani autori zaključuju da je propolisova mast preporučljiva za upotrebu u stacionarima, ambulantama i sličnim ustanovama pri lečenju erozije grlića materice, cervitalnog kanala i sl.

Propolisovi preparati u obliku uljanih rastvora primenjivani su sa dosta uspeha protiv tuberkuloze pluća i kostiju, virusnog grlpa i još nekih bolesti. Propolisova mast upotrebljavana je takođe pri lečenju perifemog nervnog sistema, u kombinacijama sa zračenjem ultravdoletnim zracima i soluks lampe, kao, npr-, išijasa.

Z. H. Karimova (SSSR) primenila je proppolis i u lečenju tuberkuloze. Objavila je dva načina lečenja. U slučajevima oboIjenja plućnih vrhova davala je 3—4 puta dnevno po 2—4 kapi u obe nozdrve ipropolisov preparat sa vazelinskim uljem ili u nozdrve stavljala tampone namazane propolisovam mašću, koji su posle đesetak minuta vađeni. Na sličan način lečeni su i bolesnici sa disimilovanim azrazitijim oblikom fibrozno-kaverzne tuberkuloee pluća sa disimiloravnim — rasejanim-žarištima. Ovo su bili slučajevi aktivnog tuberkuloznog procesa. Bolesnicima je davan praparat propolisa sa biljnim uljem 2—3 puta dnevno po 10 g na 1—1 po čas pre jela. Koncentracija propolisa u davanom preparatu povećavana je za 10—15%. Uspeh lečenja pokazan je u poboljšanju opšteg stanja, povećanju apetita, telesne težine i okrepljenju. Mišljenja je da propolis, kao delujuće sredstvo protiv tuberkuloze organa za disanje, zaslužuje pažnju.

F. T. Romanov preporučuje alkoholni rastvor propolisa u stomatološkoj praksi, kao sredstvo sa anestezirajućim osobinama.

Dve decenije primene propolisa u stomatologiji i medicini

Na kijevskoin Medicinskom fakultetutu na katedri stomatologije, već više od dve decenije primenjuju propolis u stomatološkoj praksi, naročito kod bolova otvrdlih zubnih tkiva, a docnije, proširena je upotreba u ove isvrhe u celom SSSR-u. U slučajevima karijesnog procesa (trulenja) zuba propolis je pokazao osobine da smanjuje bolove mekih i tvrdih tkiva u usnoj duplji. Osim toga, i protivu gljivičnih oboljenja, ranica, povreda i drugi zaraznih bolesti.

U vreme XX Međunarodnog pčelarskog kongresa 1965. godine u Bukureštu više naučnika istaklo značajne osobine propolisa, na osnovu svojih eksperimenata sa upotrebom propolizata. Na laboratorijskim životinjama primenjivali su pored propolizata i mast protivu opeklina raznih stepena. Njihov nalaz je: propolis ubrzava lečenje rana .Naglašeno je tom prilikom, da blagodareći netoksičnosti, propolis se može koristiti u terapiji i pokazuje odlične rezultate.

O mikrobiološkim osobinama propolisa dokazali su, na Kazanskom medicinskom institutu (SSSR) dr Z. H. Karimova, dr K. I. Svestjanova i saradnici i istakli baktericidno delovanje propolizata na preko 100 raznih vrsta mikroorganizama među kojima 9 patogenih ( spiroheta i gljivica). Potvrdili su ranija mišljenja o delovanju propolisa protiv tuberkuloznog, difteičnog bacila, lečenja bronhijalne astme i smetnji u probavnim organima, što je već ranije pomenuto.

U isto vreme na Međunarodnom kongresu bili su izneti i najnoviji rezultati primene propolisa protivu nekih kožnih bolesti. U vezi s tim, navodi se mišljenje o propolisu dr V. F. Orkina, šefa katedre za kožne bolesti Saratovskog medicinskog fakulteta (SSSR): „Propolis je dragoceno sredstvo koje se primenjuje pri lečenju velikog broja oboljenja, kao čireva, opekotina, tuberkuloze kože, raznih ekscema, bradavica, hemoroida itd. Fropolis ne pripada antibioticima, naročito zato što se njegovom primenom ne dolazi do rezistentnosti (otpornosti) mikroorganizma. Uporne, irezistentne forme mikroorganizama koje se javljaju kao posledica upotrebe antibiotika, rezultuju imunitetom, te se ponovnom njihovom primenom ne postiže uspeh u lečenju. Ove osobine propolisa podstakle su naučnike da se i dalje bave proučavanjem i primenom čak i protivu stafilokoka.

Dr Orkin iznosi i svoj način proizvodnje masti sa propolisom, koji navodimo, iako je već pomenuta proizvodnja masti: ®Na katedri za kožne bolesti mast su proizvodili prema sledećem: »U emajlirani sud izmerili smo belog vazelina 80 g, zagrejali da se rastopi na oko 50°C, dodali isitnjenog propolisa 20 g; smešu dobro mešali dok nije postala homogena. Mešavina je čuvana u dobro zatvorenom staklenom sudu na hladnom i tamnom mestu. Upotrebljavana je mast, premazom u tankom sloju, jednom dnevno”.

U slučajevima primene masti kod hroničnih ekscema i neurodermita, poboljšanje je bilo već posle 6 dana. I kod gnojnog ekscema propolis je uništavao mikroorganizme.

Dr L. Danilov svoje nalaze: ,,Na poliklinici u Svetogorsku (Lenjingradska oblast) lečeno je od raznih kožnih oboljenja 680 osoba. Ova lečenja su obavljana primenom 20% propolisa i vazelina 80% tj. na 20 g usitnjenog propolisa dodato je 80 g belog vazelina. Uspeh je pokazan u preko 90% tretiranih slučajeva. Oboljenja na koži bila su zaražena šakama, na pregibu kolena i laktova. Posle 5—6 dana lečenja, osetilo se smanjenje svraba, koža je postala mekša i elastičnija. Međutim, propolis uziman peroralno (preko usta), pokazao je i druge osobine. Propolizatna emulzija uticala je na raspoloženje, poboljšanje sna i apetita. Mnogi od ovde lečenih, bili su već ranije podvrgavani lečenju, ali bez uspeha. I daljim lečenjem, primenom masti i kapi, stanje je pokazivalo, stvaranjem novog tkiva, čišćenjem kože i sve se završavalo velikim zadovoljstvom bolesnika. Nisu izostali rezultati ni kod gnojnih ekscema. Ovo pruža mogućnost za zaključak, da propolis u sebi sadrži lekovite materije i da se uopšte može primeniti kod svake kožne bolesti”.

Orkin, pored saopštenja, navodi i rezultate lečenja na Saratovskom medicinskom institutu 90 osoba raznog pola i starosti, od kojih 54 muških i 36 ženskih. Kod svakog slučaja dokazane su rezistentne stafilokoke prema penecilinu, streptomicinu i nekim drugim antibioticima.

Veoma je interesantno da su se prvi znaci poboljšanja pokazivali već posle oko 30 minuta od premaza sa propolisnom mašću. Potkožni čvorići bili su zapaženi na 2—3 dana od početka lečenja, obamrla tkiva (nakrozirana), posle 3—4 dana i na kraju zarašćivanje oštećenog. tkiva od čireva posle 5—6 dana. Vreme lečenja bilo je znatno kraće od ovog primenom drugih klasičnih sredstava, kao što su to na primer ditioilna mast (mast sa ,,gyrodalom” amonijum-sulphoychtyolicum i drugim.

Ovo jasno ukazuje na lekovite osobine propolisa i na veliku pažnju koja rnu se pridaje, kako u primeni tako i u nastavljanju eksperimenata u raznim pravcima koji će nam, uvereni smo, otkriti mnoge druge sada nepoznate vrednosti.

Postoji još veliki broj obaveštenja o lekovitosti propolisa, objavljenih u svetskoj literaturi, od kojih je upotrebljen samo jedan manji deo, da bi se ukazalo na Iekovito9t (materia medica) i mogućnost šire primene u humanoj i veterinarsikoj medicini.

Propolis u službi veterine

Na osnovu do sada izvršenih eksperimentalnih ispitivanja i praktične primene u lečenju, propolis, kao lek i tonikum, dao je u veterini mnoge pozitivne rezultate.

Na Kazanskom veterinarskom institutu prapolisovim preparatima vršeno je eksperimentalno lečenje mikrobaciloze ovaca i mastitisa kod krava, krasta kod ovaca, strižnog lišaja i dugo neizlečenih rana.

U cilju eksperimentisanja izvestan broj lovaica bio je zaražen nekrobaoilozom, a potom je lečen praparatom s propolisovom mašću. Lečenje je vršeno na taj način, što su zavoji premazivani preparatom propolisa s mašću i stavljani na rane, a zatim menjani na 6 dana. Kao po pravilu, već posle prvih zavoja, moglo se je zapaziti čišćenje rana, a ubrzo zatim pojava mladog ružičastog tkiva na mestima rana. Posle izvesnog vremena sva površina rana bila je pokrivena dobrom granulacijom, tj., rane su potpuno zarasle.

Sl. 10 — a) Kap propolisa na zadnjoj nozi pčele; b) Propolis sa topole

Izostavljneo iz prikaza

F. T. Kuleev upoređenjem lekovitosti koncentrata protpolisa u preparatima (mast—ekstrakt), na osnovu izvršenili eksperimenata sa 10, 15 i 20%-nim koncentratima najbolje rezultate postigao je sa mastima koje su sadržavale 15% propolisa.

Na istoj klinici preparat je primenjen za lečenje vaginitisa i drugih stočnih bolesti, nastalih zagađenjem u štali i na paši. Polni organi ispirani su najpre rastvorom kalijumpermanganata ili 5%Htnim rastvorom natrijumhlorida (kuhinjsika so). Posle toga istavljani su tamponi premazani propolisovom mašću (10%), svaki drugi dan. Ozdravijenje je nastupalo obično posle 6—8 dana, dok je sa drugim lekovima bilo potrebno najmanje 10—15 dana. Posle ozdravljenja nije došlo do ponovnih oboljenja.

U napred navedenom institutu ispitivanjima na belim miševirna nije utvrđena toksičnost propolisa. Takođe su vršeni i ogledi sa mladim prascima, podeljenim u tri grupe. Prvoj i drugoj grupi s hranom je davan mali procenat mlevenog propolisa, a trećoj — kontrolnoj grupi — nije davan. Merenjem posle 122 dana prosečna težina prasadi iz prve grupe bila je 40,3 kg. druge grupe 43 kg, dok su prasci iz kontrolne grupe imali u proseku svega 23,3 kg. Pokušano je davanje propoilisa u mleku, ali se od toga odustalo, jer su prasci tada slabo jeli.

A. V. Paskalijeva navodi da je vodeno-alkoholnom emulzijom izlečila 86 teladi od toksične dispepsije. Naročito dobri rezultati postignuti su kod virusnih oboljenja, kod tzv. fultrobilnih virusa u slučajevima bronhopneumonije i gripa, veoma raširenih bolesti kod mlade teladi. Usled ovih bolesti telad zaostaju u težini, porastu, dolazi čak i do uginuća. I u lečenju prasadi od kašlja propolis je davan u raznim oblicima — i doprineo je ozdravljenju. U poređenju sa kontrolnom grupom, kojoj nije davan, propolisom lečena prasad imala su znatno veću težinu već odmah po ozdravljenju.

U zaključku ovoga poglavlja, autor smatra da bi izloženi materijal o primeni propolisa kako u humanoj tako i veterinarskoj medicini, mogao poslužiti, između ostalog, i kao sugestija lekarima d ispitivačima za dalja proučavanja ove lekovite materije (sirovine). Posebno bi se moglo ukazati i na mogućnosti kombinacija propolisa sa ostalim pčelinjim proizvodima: medom, polenovim prahom, mlečom i voskom. Ovo naročito s toga, što svi ovi proizvodi imaju proverena specifična lekovita svojstva. Razumljivo je da da bi ovakva proučavanja zahtevala obiman rad, ali bi eventualna otkrića zato mogla biti od većeg značaja.

Naučno tumačenje kristalisanja meda

Nauka i praktično pčelarstvo, a posebno potrošače odavno je interesovala pojava kristalisanje medova. Poznato je da samo dve—tri vrste meda veoma teško ili uopšte ovu pojavu ne pokazuju. Hemijski ova slatka materija, med, predstavlja koncentraciju raznih vrsta šećera, preko 80%, odnosno vode oko 20%.

Problem kristalisanja meda i pored velikih napora uloženih za njegovo sprečavanje, do naših dana praktično je ostao nerešiv. Istina, došlo je do nekih otkrića fenomena ponašanja medova u pogledu kristalizacije, ali, praktično rešenje nije nađeno. U trgovini, potrošači s nepoverenjem gledaju iskristalisani med; smatraju da nije prirodan čist proizvod, već da je veštački proizvod raznih vrsta šećera i primesa. Dakle, smatraju da se radi o falsifikovanom medu. Razumljivo, zbog toga dolazi do diskusije, što je i razumljivo, pošto med predstavlja i hranu i lak; potrošač u poslednje vreme, uopšteno, želi što čistiju, prirodnu, nezagađenu hranu, pa u svakom slučaju to se odnosi i na med.

Kako nastaje kristalisanje i može li se sprečiti ili vremenski odložiti?

Kristali u medu nastaju kao rezultat prelaza glukoze (grožđanog šećera) u čvrst oblik. Poznato je da 10 delova čiste glukoze u vodenom rastvoru, vezivanjem jednog dela vode pretvara se u hidrantnu glukozu. Kristalisanje mogu da izazivaju i neke okolnosti, kao na primer, potresanje, ambalažiranje, razlivanje, transport meda itd. Kristalni med je podložniji vrenju od tečnog. Kvasnice, svojim razvojem snižavaju koncentraciju šećera u medu; neki autori smatraju da je kritička tačka razvoja kvasnica sadržaj vode od 21%. Pored kvasnica, odnosno prihvatanja kritičke tačke njihovog razvijanja, značajnu ulogu igraju i kristali glukoze. Krupnoća ovih kristala u medovima može da bude različita, i tako sitna, da se ni pod običnim mikroskopom ne mogu dobro videti. U tom pogledu osnovno bi moglo da bude, da pčelar obezbedi minijatumu sitnu kristalizaciju cvetnog meda. Takav med mogao bi se dobiti „zasejavanjem” sitnih kristala u medu, na odgovarajućoj temperaturi (Dayvis).

Kako nastaje kristalisanje?

Ukoliko med sadrži više fruktoze (voonog šećeira), prvo dolazi do njenog kristalisanja. Međutim, pošto je ova vrsta šećera, rastvorljivija od glukoze (grožđanog šećera), prema tome, ona ostaje u rastvoru. Ako se na primer u 100 ml čiste vode nalazi 103,2 grama glukoze, to bi ovakav rastvor na temperaturi 25°C bio zasićen. Međutim, ako bi se zagrejao na 50°C, takav rastvor mogao bi da primi glukoze do iznosa 240,3 grama; i on bi bio dakle zasićen, što znači da količina glukoze u rastvoru zavisi od temperature. Ovo se odnosi na napravljene vodene rastvore.

Ako bismo pažljivo uspeli da iz zasićenog rastvora meda na 50°C, odvojimo sve kristale glukoze, zatim, ohladili na 25°C, znači da bismo mu koncentraciju glukoze sveli na 2,3 puta manju,; prama tome, dobili bismo, takođe zasićeni rastvor, ali na sniženoj temperaturi od 25°C.

Med prema svojoj koncentraciji glukoze predstavlja prezasićeni rastvor. Povećani sadržaj glukoze ima sklonost da utiče na veličinu i oblike kristala. Sklonost meda, tendencija da kristališe, njegova je karakteristična osobina, a stepen zavisi od sastava meda, posebno glukoze, fruktoze i vode. Utvrđeno je da kristali neke materije, kao i glukoze, mogu poslužiti kao centar početka ove pojave zasićenog rastvora glukoze. Dakle, ovaj rad, kao što je ranije napomenuto, nije definitivno završen. Jer, neizvestan je uticaj koloidnih čestica meda. Nije poznato ni kako se odražava odvajanje koloida iz meda. Izdvojeni koloidi uneti u rastvor glukoze nisu sprečili kristalisanje ovog šećera. Prvi kristali u veoma tankom sloju, pojavljuju se u sredini površine, znatno više nego li u ostaloj masi. Do povećanja koncentracije šećera objašnjava se isparavanjem vode sa površine, kao i nekim drugim faktorima (površinskim naponom). Sa površine kristalisanje se širi ka dubini medne mase. Sitni vazdušni mehurići, povećavaju površinu, a time i kristalisanje.

U nizu velikog broja svojih radova, ruski hemičar Kuharenko načinio je više presićenih rastvora raznih vrsta medova; oni nisu kristalisali. Njegovi rezultati nam pokazuju, da se i med može dobiti, osloboditi kristala, odnosno sprečiti kristalisanje. Ovde valja napomenuti, da je to složen posao, kao i odvajanje kristala glukoze iz meda.

U okviru radova na sprečavanju kristalizacije, poznatija je Ostvaldova teorija, koju je potvrdio Majer i njegovi saradnici. On razlikuje dva stepena presićenih rastvora-relativno slabiji, nazvao je metastabilnim stanjem — jači labilnim stanjem. U metastabilnom stanju dolazi do stvaranja kristala samo u slučaju ako se nalaze u rastvoru; sami po sebi oni se ne stvaraju. U labilnom stanju koncentracija rastvorene materije u višku, spontano krisitališe, nezavisno od toga da li su se ranije u njemu nalazili kristali.

Uticaj mešanja i mućkanja na stvaranje kristala

Majer smatra da odveć presićeni rastvori dugo se mogu održati da ne kristališu, sve dok ne dođe do nekog potresa. Sasvim je razumljivo da kristalisanje rastvora šećera, šećernog sirupa se ubrzava mešanjem ili mućkanjem. Jedan uzorak meda, prema pomenutom autoru pokazao je kristalisanje, kada je bio iznet iz skladišta, iako je prethodno bio sasvim tečan. Pčelar, kada sprema sirup (,ykandi“) u vreme pripravljanja, treba da zna ovo, da bi izbegao kristalisanje simpa, namenjenog prihranjivanju pčela. Takođe treba da zna i to, da nepredviđeno mešanje, drmusanje, kao i promena temperature1) može da izazove kristalisanje zbog promene rastvorljivosti glukoze i viskoznosti meda.