Interesovanje čitalaca za literaturu o pčelinjim proizvodima i njihovom korišćenju veoma je veliko. Nekoliko knjiga koje su iz ove oblasti štampane pre nekoliko godina brzo su rasprodate, a tražnja se ne smanjuje. Da bi se povećano interesovanje čitalaca za materiju o pčelinjim proizvodima u što većoj meri zadovoljilo, NOLIT izdaje i ovu knjigu PČELINJI PROIZVODI I NJIHOVO KORIŠĆENJE, koja je prevedena sa bugarskog na srpskohrvatski jezik.

Pre dve-tri godine Nolit je objavio dve knjige iz ove oblasti: PČELE I ZDRAVLJE od N. Abadžića i LEČENJE MEDOM I DRUGIM PČELINJIM PROIZVODIMA od dr A. Jankovića. lako je materija u ovim knjigama iz iste oblasti, sadržina i način izlaganja se znatno razlikuju tako da se one ne ponavljaju, već se dopunjuju. To se posebno odnosi na ovu knjigu prevedenu s bugarskog. U njoj se na osnovu najnovijih naučnih istraživanja i iskustva pored materije o poznavanju pčelinjih proizvoda i njihovom korišćenju nešto više govori i o dobivanju, a posebno o kontroli kvaliteta, što je za većinu čitalaca neobično važno.

Autori su celokupnu materiju izložili tako da je mogu koristiti svi zainteresovani, kako stručnjaci i pčelari tako i svi drugi koji se interesuju za pčelinje proizvode i njihovo korišćenje.

Prevodioci su uložili dosta truda da prevod u što većoj meri odgovori duhu srpskohrvatskog jezika i da time knjigu učine pristupačnom našim čitaocima, na čemu im zahvaljujemo.

Redakcija

PREDGOVOR

Sve je već interesovanje za pčelarstvo, a otuda i potreba za literaturom iz te oblasti. I to je sasvim prirodno. Dok je u dalekoj prošlosti čovek dobijao od pčela samo dva njihova proizvoda-med i vosak, sada se koriste još četiri pčelinji otrov, propolis, mleč i cvetni prah (polen).

Danas se interesovanje za pčele ne svodi samo na njihovo korišćenje kao proizvođača navedenih vrednih i potrebnih produkata. U uslovima sve veće intenzifikacije poljoprivrede značaj pčela za oprašivanje entomofilnih biljaka, a otuda i za dobijanje više i kvalitetnijih plodova i semena. mnogo je veći nego u uslovima ekstenzivne poljoprivrede. Bez medonosnih pčela svake godine bi smo gubili milione tona voća i semena usled nedovoljnog i nekvalitetnog oprašivanja cvetova, a ekološka ravnoteža u prirodi pretrpela bi nepopravljive poremećaje.

Jedan deo radnih ljudi posvećuje svoje slobodno vreme gajenju pčela, uskladjujući korisno sa prijatnim. ^Bez pčela bi svake godine propadalo na hiljade tona nektara jer ga ljudi ne mogu sakupljati. Veštački se ne mogu dobiti ni ostali pčelinji proizvodi.

Pčelinji proizvodi su nužni čoveku prevashodno kao sredstvo u ishrani, dijetetici, medicini i kozmetici. Usled zainteresovanosti medicinske prakse za te proizvode poslednje dve decenije stvorena je nova grana medicine-apiterapija.

Polazeći od tih istina, autori knjige Pčelinji proizvodi, stručnjaci u toj oblasti, potrudili su se da upoznaju čitaoca sa metodama dobijanja, sa složenim sastavom, svojstvima i primenom pčelinjih proizvoda pretežno u medicini, ishrani i dijetetici, kao i sa načinima kontrolisanja njihovih kvaliteta. Autori se pozivaju na utvrđene činjenice u specijalizovanoj, naročito stranoj literaturi, kao i na vlastite rezultate u svom naučnoistraživačkom radu. Obim, temeljitost i iscrpnost podataka o šest pčelinjih proizvoda prezentirani su pristupačnim jezikom. Ima podataka (o nektaru, vrstama šećera u medu i sl.) koji do danas nisu poznati ne samo širem čitalačkom krugu već čak ni stručnjacima, odbacuju se neka zastarela shvatanja (o dekstrinima u medljikovom medu), uvode se novi pojmovi, itd. Naročito se proširuju i produbljuju znanja čitalaca o sastavu, farmakološkim svojstvima i primeni pčelinjeg otrova i propolisa u medicini.

Treba istaći da je veliki deo novih podataka o sastavu i osobinama pčelinjeg otrova dobijen u toku naučnoistraživačkog rada kolektiva, kojim rukovodi jedan od autora knjige. Imajući u vidu i prioritet Bugarske u uvođenju novih metoda proizvodnje pčelinjeg otrova i njegove upotrebe u medicini, određeno se može govoriti o značajnom bugarskom doprinosu proučavanju i primeni tog otrova.

Važan je i kritički odnos autora. Oni ne precenjuju i ne apsolutizuju lekovita svojstva i mogućnosti pčelinjih proizvoda, posebno ne onih o kojima još nema dovoljno i pouzdanih podataka i uputstava. Uputstva i preporuke daju se samo za one pčelinje proizvode za koje je naučno i eksperimentalno dokazano da blagotvorno deluju na jednu ili drugu bolest i zadovoljavaju čovekove potrebe.

Očigledno je da je knjiga aktuelna i potrebna pre svega stručnjacima— lekarima, hemičarima, biolozima, tehnolozima i kontrolnim organima u veterinarsko-sanitarnoj kontroli namirnica. Knjiga može koristiti i širem čitalačkom krugu i prvenstveno pčelarima-amaterima i proizvođačima u društvenom sektoru.

Sadržaj

Predgovor izdanju na srpskohrvatskom jeziku
Predgovor
Kratki podaci o životu pčela (C. Ivanov)

PČELINJI MED

Vrste i biološko poreklo meda
Prerada nektara u med
Hemijski sastav pčelinjeg meda
Fizička svojstva pčelinjeg meda
Mikroflora i fermentacija pčelinjeg meda
Promene u sastavu i svojstvima meda tokom čuvanja i zagrevanja
Biološke osobine pčelinjeg meda
Farmakološka svojstva pčelinjeg meda (S. Škenderov)
Lečenje medom
Technologija dobijanja i prerade pčelinjeg meda (C. Ivanov)
Kontrola kvaliteta i porekla pčelinjeg meda

PČELINJI OTROV (S. Škenderov)

Dobijanje pčelinjeg otrova
Hemijski sastav pčelinjeg otrova
Farmakološka i toksikološka svojstva kompletnog pčelinjeg otrova
Imunološka svojstva pčelinjeg otrova
Uticaj pčelinjeg otrova na embrionalni razvoj
Terapeutska primera pčelinjeg otrova
Standardi/acija i kontrolisanjc kvaliteta pčelinjeg otrova

PROPOLIS (C. Ivanov)

Poreklo propolisa
Sakupljanje i značaj propolisa za pčele
Hemijski sastav i fizička svojstva propolisa
Biološka svojslva propolisa (S. Škenderov)
Lečenje propolisom
Standardizacija i kontrolisanje kvaliteta propolisa (C. Ivanov)
Poreklo i značaj mleča za pčele
Fizičke osobine i hemijski sastav mleča
Biološke osobine mleča (S. Škenderov)
Lečenje mlečom
Kontrola kvaliteia mleča (C. Ivanov)
Dobijanje i čuvanje mleča

PČELINJI VOSAK

Dobijanje pčelinjeg voska
Sastav i osobine voska
Kontrola kvaliteta i čistoće voska
Tehnologija dobijanja voska 160 Korišćenje voska

POLEN

Poreklo. skupljanje i značaj polena za pčelinje društvo
Vrste i građa polenovih zrnaca
Hemijski sastav polena
Biološka svojstva polena (S. Škenderov)
Lečenje polenom
Tehnologija dobijanja polena (C. Ivanov)
Standardizacija i kontrola kvaliteta polena
Literatura
Rezimei

Mleč

Poreklo i značaj mleča za pčele

Medonosna pčela je insekt sa jasno izraženim polimorfizmom. U pčelinjem društvu individue se dele na dva oblika ženskog pola maticu i pčele radilice i muške individue-trutove. Sva tri oblika (matica, radilice i trutovi) osetno se razlikuju u morfološkom, anatomskom i funkcionalnom pogledu. Trutovi nastaju iz neoplođenih jajašca a matica i pčele iz oplođenih. Iz oplođenih jajašca i mladih (do 3 dana) larvi mogu se razviti kako pčele radilice, tako i matice. Ima mnogo proučavanja i nekoliko teorija pomoću kojih istraživači pokušavaju da objasne uzrok diferenciranog razvoja larvi u pčele i matice. Značajniji rezultati koji pružaju mogućnost da se u izvesnoj meri objasni ta pojava postignuti su posle razrađivanja metoda gajenja larvi u laboratorijskim uslovima. Većina autora podržava mišljenje da je diferencijacija povezana sa načinom ishrane larvi i sa kvalitativnim i kvantitativnim razlikama u ishrani. Konstatovano je da se tokom prva 3 dana sve larve hrane mlečom. Zatim larve od kojih će se izleći j radilice pčele hrane smešom meda i cvetnog praha, a larve od kojih će se dobiti matice i dalje se hrane čistim mlečom. Međutim, ova diferencijacija se obavlja još u prva 1-3 dana života larvi.

Kada se mlade larve pčela radilica (I 2 dana) hrane mlečom iz matičnjaka, dobija se izvestan procent matica, pčela radilica i međutipova. Ako su larve starije od 3 dana dobijaju se samo pčele. Ukoliko se mlade larve hrane mlečom iz voštanih ćelija(a ne iz matičnjaka), uvek se razvijaju samo pčele. To pokazuje da postoji razlika u sastavu mleča kojim pčele dadilje hrane larve pčela radilica i larve u matičnjacima, od kojih se razvijaju matice. Hemijska istraživanja su pokazala da obe vrste mleča imaju, opšte uzev, sličan sastav u pogledu osnovnih komponenata. Jedine značajnije razlike su u količini pantotenske kiseline, biopterina i neopterina, kojih ima do 10 puta više u mleču iz matičnjaka. Dokazano je međutim, da diferencijacija ne zavisi od tih komponenata.

Haydak (1943) smatra da je diferencirani razvoj larvi povezan sa količinom hrane. Po njemu larve matica za sve vreme dobijaju mnogo veće količine hrane od pčelinjih larvi. I doista, količina mleča u jednom matičnjaku dostiže 200-400 mg, a u jednoj voštanoj ćeliji 2-3 mg. Osim toga, posle trećeg dana larve radilica dobijaju slabiju hranu-mešavinu meda i cvetnog praha. Nakon zatvaranja matičnjaka larva matice se hrani obilatim ostacima hrane u matičnjaku, dok u tom periodu larve pčela radilica nemaju hrane. Larve matice mnogo brže uvećavaju svoju masu od trenutka izleganja jajašca do zatvaranja matičnjaka (2700 puta) nego larve pčela (1400 puta).

Prema drugoj hipotezi veliki značaj za diferencirani razvoj larvi ima odnos među hranljivim materijama u mleču. Da bi se to proverilo neki istraživači su hranili mlado leglo svežim mlečom ili mlečom kome su dodali ugljene hidrate (glukozu, fruktozu, saharozu), vitamine, organske kiseline, nezamenljive aminokiseline, itd, promenivši na taj način odnos među komponentama. Pri kraju eksperimenata sumiran je procentualni odnos između dobijenih matica pčela radilica i međutipova. Ponekad je dobijan veći broj matica dodavanjem velike količine šećera mleču, ali rezultati tih eksperimenata ne dozvoljavaju da se izvode kategorički zaključci.

Po Remboldu (1969, 1974) diferencijaciju larvi prouzrokuje određeni sastojak u mleču za ishranu larvi matica, ali ga nema u mleču za ishranu pčela radilica. On saopštava da je uspeo da izoluje tu supstancu koja ima nisku relativnu molekularnu masu, jako je higroskopna i dijalitična. Iz dijalitičke frakcije mleča ova supstanca se izvlači pomoću ekstrakcije alkoholom. ,,Određujuća“ materija je prečišćena, ali nedovoljno za određivanje njene hemijske strukture. Pri ishrani mladih larvi mlečom iz kojeg je uklonjena određujuća materija dobijaju se samo pčele, a ako se dodaje ta supstanca, dobijaju se matice, pčele i međutipovi. Ova teorija se zasniva na pretpostavci da pčele dadilje stavljaju mleč sa određujućom materijom samo u matičnjake, a u ćelice radilica unose mleč koji ne sadrži tu materiju. Otuda dadilje imaju različite funkcije-jedan deo njih hrani samo larve matica, a drugi larve pčela radilica.

Količina hormona na početku razvitka larvi je mala. Prema hipotezi Rembolda uloga određujuće materije je da u tom periodu dopunjuje hormone. Kasnije se količina hormona povećava, što vodi normalizaciji procesa razmene materije, ali je diferencijacija larvi već završena i njihov dalji razvoj konačno određen.

Neka proučavanja bave se razjašnjavanjem uloge juvenilnog hormona u diferencijaciji dvaju ženskih oblika u pčelinjem društvu. Dobijeni su oprečni rezultati koji potvrđuju, odnosno poriču značaj hormona u tom pogledu.

Pantotenska kiselina i pteridinovi proizvodi ne utiču na razvoj larvi, ali je mogućno da učestvuju u biosintezi određujuće materije. Neki autori osporavaju shvatanja Rembolda i smatraju da ne postoji određujuća materija, a diferencijacija je kompleksni i složeni proces.

Biohemijska istraživanja su pokazala da postoje razlike u razmeni materija kod larvi pčela i matica. Larve iz kojih se razvijaju matice imaju intenzivniju razmenu, povezanu sa većim utroškom kiseonika. Osim toga konstatovane su kvalitativne razlike u razmeni ugljenih hidrata, lipida i belančevina kod obe vrste larvi.

Nezavisno od mnogobrojnih istraživanja još nisu u potpunosti otkriveni mehanizam i uzrok diferenciranog razvitka mladih larvi u pčele ili matice. Uprkos tome postoji jedinstvo u stavovima većine autora u jednoj strvari, naime-određujući faktor, ili određujući faktori koje sadrži mleč utiču

u krajnjoj liniji na razvoj i funkcionisanje endokrinih žlezda koje luče različitu količinu hormona a oni sa svoje strane utiču na razmenu materija i na morfogenezu.

Mleč luče pčele koje ne lete, stare od 5 do 15 dana. Sada se smatra da ima dve vrste mleča. Jednu vrstu izdvajaju hipofaringealne žlezde i ona se koristi za ishranu larvi od kojih će se razviti pčele radilice (takozvani mleč radiličkih larvi). Druga vrsta (mleč iz matičnjaka) mešavina je sekreta hipofaringealnih i mandibularnih žlezda i služi za ishranu larvi iz kojih će se razviti matice. Hipofaringealne žlezde luče belančevinaste komponente mleča, a mandibularne-lipide, pantotensku kiselinu, biopterin, neopterin i verovatno „određujuću“ materiju. Dosad nije dokazano učešće drugih žlezda u proizvodnji mleča.

Osim za ishranu larvi mleč kao hranu koristi i matica za vreme intenzivnog polaganja jajašca.

Fizičke osobine i hemijski sastav mleča

Mleč je gusta neprozirna masa bele do bledožućkaste boje. Ima karakterističnu aromu i oštar kiseo ukus sa slatkim akcentom. Njegovi vodeni rastvori opalesciraju (prelivaju boje kao opal) i sadrže neznatnu količinu nerastvorljivih supstanci. Alkalni rastvori mleča ne opalesciraju i bistri su. Prilikom zračenja ultraljubičastom svetlošću dužine talasa 366 nm rastvori fluoresciraju svetlosivkastom do plavom bojom u zavisnosti od uzrasta larvi u trenutku dobijanja mleča. Fluorescencija je rezultat pteridinovih proizvoda.

Niz autora saopštava podatke o fizičkim konstantama mleča. Specifična težina mleča iznosi oko 1,1. Električna provodljivost 0,5%-nih rastvora je od 244 do 250 . 10-6, a 1%-nih 400 . 10-6 ω-1-cm-1. Ona zavisi ne samo od koncentracije rastvora već i od temperature. Električna provodljivost povezana je sa mineralnim solima, organskim kiselinama, aminokiselinama, belančevinama i nekim drugim jedinjenjima u mleču. Po Vitteku (1968) prilikom čuvanja mlečnih rastvora električna provodljivost se povećava osetno. Površinski napon 1%-nih rastvora iznosi 51-52 . 10-3 N/m, dok je kod 0,1%-nih prosečno 66,5 . 10-3. Viskozitet 0,25%-nih vodenih rastvora u proseku iznosi 10,0 . 10-4 Pa. s. Koeficijent refrakcije direktno zavisi od procenta vode u mleču. Na temperaturi od 20° C koeficijent se menja od 1,3997 od 1,3811 (količina vode od 60 do 70%) (tab. 17).

Vodeni rastvori mleča su kiseli i aktivna kiselost (pH) 1%-nih rastvora iznosi od 3,6 do 4,8. Karakteristično za rastvore je da imaju snažno naglašena odbojna svojstva, uslovljena velikom količinom slabih kiselina i mineralnih soli. I nakon višestrukog razblaživanja kisela reakcija ostaje nepromenjena. Liofilizovani mleč je beli ili bledožućkasti prah, veoma higroskopan

TAB. 17. ZAVISNOST IZMEĐU PROCENTA VODE I KOEFICIJENTA REFRAKCIJE MLEČA (PO BRAJNESU I GAMOVU, 1962)

Procent vode	Koeficijent refrakcije	Procent vode	Koeficijent refrakcije	Procent vode	Koeficijent refrakcije
60,00	1,3997	64,00	1,3920	68,00	1,3847
60,25	1,3992	64,25	1,3915	68,25	1,3842
60,50	1.3987	64,50	1,3911	68,50	1,3838
60,75	1,3982	64,75	1,3906	68,75	1,3833
61,00	i ,3978	65,00	1,3902	69,00	1,3829
61,25	1,3973	65,25	1,3898	69,25	1,3825
61,50	1,3968	65,50	1,3893	69,50	1,3820
61,75	1,3963	65,75	1,3888	69,75	1,3815
62,00	1,3958	66,00	1,3883	70,00	1,3811
62,25	1,3954	66,25	1,3879	70,25	1,3807
62,50	1.3949	66,50	1,3874	70,50	1.3802
62,75	1,3944	66,75	1,3869	70,75	1,3798
63,00	1.3939	67,00	1,3865	71,00	1,3793
63,25	1,3934	67,25	1,3860
63,50	1,3929	67,50	1,3856
63,75	1.3924	67,75	1,3851

i postaje lepljiv ako se ovlaži. Njegovi vodeni rastvori imaju fizičke osobine slične rastvorima prirodnog mleča.

Mnogobrojna proučavanja mleča pokazala su da je to kompleksan i bogat sastav koji u izvesnoj meri zavisi od uzrasta larvi prilikom vađenja mleča iz veštačkih matičnjaka, od sezone vađenja, fiziološkog stanja pčela i snage pčelinjeg društva, od uslova čuvanja i drugih nerazjašnjenih faktora. Zbog toga se uočavaju znatne razlike u podacima pojednih autora. Količina sastojaka mleča varira u prilično širokom dijapazonu. Konstatovano je da je mleč bogat belenčevinama, ugljenim hidratima, mastima, vitaminima, organskim kiselinama, aminokiselinama, itd. U tab. 18 mogu se videti granične vrednosti količina osnovnih sastojaka prirodnog mleča prema podacima mnogobrojnih proučavanja.

Liofilizacija mleča ne izaziva promene u različitim grupama jedinjenja koja sadrži prirodni mleč. Pošto količina vode opada ispod 5%, količina belančevina, šećera, masti i drugih komponenata u liofilizovanom mleču približno je 3 puta veća u poređenju sa prirodnim. Ako se količina pojedinih materija prikaže procentima u odnosu na suvu materiju, dobijaju se slični podaci za obe vrste mleča.

Komponente	Granice, %
Voda	60-70
Suva materija	30-40
Belančevine	10-18
Šećeri	9-15
Masti	1.5-7
Mineralne materije	0.7 – 1,5

Ustanovijeno je da su proteini mleča heterogeni i sastavljeni od 5 do 8 frakcija sa različitom elektroforetičnom pokretljivošću.

Glukoza i fruktoza sačinjavaju veći deo ugljenih hidrata i njihova količina u odnosu na sve komponente je od 5-6 do 10-12%. Saharoza je u neznatnim količinama od 0,10 do 4%. Pored tih šećera u mleču su utvrđene i neznatne količine riboze i viših šećera maltoze (0,21 %), izomaltoze (0,06%), gentiobioze (0,10%), turanoze (0.09%), i jedva primetno trehaloze i neotrehaloze.

Rastvorljiva u eteru frakcija mleča (lipidi) sastavljena je od nekoliko grupa jedinjenja-fenola (4-10%), sterola i glicerida (3-4%), voska (5-6%), neutralnih masti (6-7%), fosfoiipida (0,8-3%) i organskih kiselina. Slobodne organske kiseiine čine 80-90% eterskog ekstrakta. Po mišljenju većine autora osnovna kiselina u mleču je 10-hidroksi-2-decenska kiselina (transizomer). Vršeći hromatografsku analizu 13 uzoraka mleča Yoneyama i saradnici (1976) konstatovali su prosečnu količinu kiseline 4,83%. Osim nje u različitim količinama se sadrže p-hidroksibenzoenska, laurinska, ćilibarna, adipinska, pimelinska, palmitinska, suberinska, azelainska, stearinska, oleinska, linolenska, sebacinska, miristinska, 3-, 8- i 10-hidroksidekanska kiselina, 2-decendikarbonska, 9-keto-2-decendikarbonska, 3, 10-dihidroksidekanska, α-lipoeva kiselina i dr. Karakteristično za slobodne kiseline u mleču je da u pogledu količine preovlađuju kiseline sa pravim ugljeničnim lancem sastavljenim od 10 atoma ugljenika. Osim toga većina kiselina su dikarbonske 10-hidroksidecensku i mnoge druge kiseline luče mandibularne žlezde pčela. Neki naučnici smatraju da mleč sadrži znatnu količinu glukonske kiseline koja je rastvorljiva u vodi i koja se formira od glukoze pod uticajem glukozooksidaze.

Ukupna količina slobodnih kiselina obično se određuje pomoću titriranja bazom. Opšta kiselost prirodnog mleča varira od 3,3 do 6 cm3 0,1 n natrijumske baze, neophodne za neutralisanje kiselina u 1 g mleča.

Steroli u mleču su u kompleksnom sastavu, pri čemu je sasvim sigurno dokazano prisustvo holesterola, 24-metilenholesterola i stigmastanola.

Fosfolipidi su sastavljeni od sfingomielina, lecitina i kefalina, a glikolipidi-od pet komponenata, od kojih su tri identifikovane kao gangliozidi.

Belančevine mleča sadrže sve aminokiseline (u tom broju i nezamenljive) koje grade molekule belančevina u mnogim namirnicama. Različiti autori otkrili su ukupno 23 aminokiseline-glikokol, alanin, arginin, asparaginsku i glutaminsku kiselinu, valin, histidin, leucin, izoleucin, norieucin, lizin, metionin, fenilalanin, prolin, serin, treonin, tirozin, cistin, triptofan, asparagin, glutamin, aminouljanu kiselinu i hidroksiprolin. Procentualno učešće svake od nezamenljivih kiselina u belančevinama je od 1,6 do 7%.

Prirodni mleč sadrži i slobodne aminokiseline, ali je njihova količina mnogo manja. U slobodnom stanju se nalaze skoro sve aminokiseline koje grade belančevine mleča. Treba istaći, međutim, da ima nekih razlika u podacima mnogih autora oko postojanja ili nepostojanja pojedinih amino-kiselina bilo u slobodnom, bilo u vezanom stanju. To je po svemu sudeći rezultat nesavršenstva i male razdvojne mogućnosti nekih od korišćenih kvalitativnih metoda analize (naprimer, hromatografija na hartiji), kao i različitog stanja pčela koje luče mleč.

Mleč sadrži razne vitamine koji su apsolutno neophodni za razvoj larvi (tab. 19). Veliko variranje vitaminskog sadržaja zavisi od različitih faktora (uzrasta larvi i fiziološkog stanja pčela), ali neosporan značaj imaju i raznovrsne metode analize (mikrohemijske, mikrobiološke). Ukupna količina vitamina je od 336 do 351 jig u 1 g mleča. Ako se uporedi količina vitamina u mleču i cvetnom prahu, vidi se da mleč ima mnogo veću količinu pantotenske kiseline i biotina, manje vitamina C i jedva primetno ili uopšte nema vitamine E, A, K i rutin, kojih ima u znatnim količinama u cvetnom prahu. Ostale količine su izjednačene u oba produkta.

Mineralne materije (do 1,5%) sastoje se od elemenata: kalijum, natrijum, kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, cink, sumpor, silicijum, hrom, nikl, srebro, kobalt, mangan, aluminijum, arsen, živa, bizmut, bakar i zlato. Odnos između kalijuma i natrijuma je 5 prema 8, a između magnezijuma i kalcijuma-2 prema 4. Ukupna količina fosfora je 2,78 mg/g, pri čemu organski fosfati sačinjavaju 67,4% ukupne količine fosfata. Neki elementi (kobalt, gvožđe) vezani su za organska jedinjenja. Kobalt je sastavni deo vitamina B12, koji po nekim autorima sadrži mleč. Količina cinka kako u mleču tako i u matičnim larvama prilično je velika, dok je u radiličkim larvama-manja. Mogućno je da cink podstiče razvoj jajnika. Neki od elemenata nalaze se u vrlo malim količinama u mleču.

Iako se u literaruri mogu sresti izvesni podaci o postojanju encima u mleču (amilaza, invertaza, askorbinoksidaza, katalaza, kisela fosfataza, proteolitični encimi, nespecifična holinestaza), hjihova količina je po svoj verovatnoći vrlo mala i nisu svi dokazani sa apsolutnom tačnošću. Mogućno je da neki encimi (invertaza, dijastaza) dospevaju u mleč iz pčelinjeg meda, gde ih ima u velikim količinama.

Butenandt i Rembold (1958), Rembold i Buschman (1963) otkrili su u mleču pteridinove proizvode-biopterin i neopterin. Količina biopterina dostiže 300 µg/g, a neopterina ima oko 10 puta manje. Primećuju se i sezonske promene u količini pteridinovih proizvoda, koje luče mandibularne žlezde pčela.

U mleču ima prilično acetilholina-0,3 do 1,2 mg/g (preko 100 puta više od onog u medu), ali nije razjašnjena njegova uloga u razvitku larvi. Dokazano je da pored acetilholina mleč sadrži i holin – produkt koji se dobija hidrolizom acetilholina. Acetilholin se prilikom čuvanja mleča brzo smanjuje u zavisnosti od temperature i aktivne kiselosti (pH).

Dve druge supstance koje deluju nalik na hormone izdvojene su njihovim precipitiranjem (taloženjem) pri određenom pH. Jedna od njih je glikoproteid, a druga-belančevina u čijem se molekulu nalazi cink.

Pčelinji mleč sadrži nukleinske kiseline i slobodne nukleotide. Prema Vavilovu (1972) ribonukleinske kiseline su u većim količinama (3,9 do 4,8 mg/g suve materije) od dezoksiribonukleinskih (201 do 233 µg). Prema drugim izvorima ribonukleinski fosfor predstavlja u proseku 79 µg/g suve materije, a dezoksiribonukleinski 47.0d nukleotida rastvorljivih u kiselinama preovlađuju adenozinski (30-50%), uridinski (30-50%), a u manjim količinama su guanozinski (5-7%) i citidinski (1%), monofosfati i difosfati.

Matične i radiličke larve takođe sadrže nukleinske kiseline koje imaju veliku ulogu u biosintezi karakterističnih belančevina. Dok je količina dezoksiribonukleinskih kiselina jednaka, ribonukleinskih kiselina ima više u radiličkim larvama i možda one utiču na diferencijaciju.

Mali broj istraživanja pokazuje da mleč ima radioaktivne osobine koje su rezultat postojanja radioaktivnih elemenata i verovatno su povezane sa nekim terapeutskim svojstvima.

U vezi s proučavanjem uzroka diferenciranog razvoja mladog legla analizirane su razlike u sastavu mleča i hrane iarvi od kojih se razvijaju pčele radilice i trutovi. Hrana koju radiiičke i trutovske larve dobijaju tokom prva tri dana osetno se razlikuje po svom sastavu od hrane u narednim danima njihovog života. lako su kvantitativne razlike u osnovnim komponentama (belančevine, masti, šećeri, itd.) male, u početnom. periodu razvitka larvi (1-3 dana) mleč i hrana radiličkih i trutovskih larvi slični su po sastavu. Značajnije su razlike u količini pteridinovih proizvoda, pantotenske kiseline i vode.

Mleč sadrži nekoliko puta više pantotenske kiseline, biopterina i neopterina, ali manje vođe (ispod 70%). Količina vode u hrani radiličkih i trutovskih larvi tokom prva 3 dana je iznad 70% (70-79%). Ta činjenica dala je razloga nekim autorima da tvrde kako prostim regulisanjem količine vode pčele kontrolišu razvoj mladih larvi kao matica ili radilica. Pretpostavlja se da lučevine mandibularnih žlezda utiču na promenu konzistencije hrane.

Nezavisno od toga što su konstatovane izvesne promene u mleču zavisno od uzrasta matičnih larvi (od 1 do 6 dana), uopšte uzev njihov sastav je prilično konstantan. Stvari ne stoje tako kada je u pitanju hrana radiličkih i trutovskih larvi. Posle trećeg dana njihovoj hrani pčele dodaju med i cvetni prah. Pčelinji med je vrlo bogat šećerima (do 80%), ali sadrži mnogo manje belančevina, masti, vitamina i vode od mleča (do 20%). Eto zbog čega se posle trećeg dana u hrani trutovskih i radiličkih larvi količina šećera povećava, ali se smanjuju belančevine, vitamini, masti, voda, itd. Posle trećeg dana broj polenovih zrnaca takođe se jako povećava usled dodavanja cvetnog praha.

TAB. 19. KOLIČINA VITAMINA U MLEČU (µg/g)

Vitamin C	3-5
Tiamin (B1)	1,2-7,4
Riboflavin (B2)	5,3-10
Pirodoksin (B6)	2-10,2
Nikotinska kiselina (B5)	48-149
Pantotenska kiselina (B8)	65-250
Biotin	1,6-4
Folijeva kiselina (Bc)	0,16-0,5
Inozit	44-400

Biološke osobine mleča

Najvažnija biološka osobina mleča je njegova sposobnost da pretvara larvu pčele u pčelinju majku. lako su mnogi naučni napori posvećeni otkrivanju biohemijskih osnova tog procesa, njegova suština je još nepoznata. Nije poznata ni njegova veza sa vrlo raznovrsnim uticajem mleča na više organizme i čoveka. Umesto privlačne jedinstvene zakonomernosti njegovog biološkog uticaja (koja možda i ne postoji) još uvek poznajemo samo njegova pojedina svojstva, pri čemu su većina od njih kolebljiva i slabo ispoljena.

Kada su 1939 godine, uoči ere antibiotika, Mc Cleskey i Melampy saopštili da mleč ispoljava baktericidna svoistva prema zlaćastoj stafilokoki, paratifusnoj i crevnoj bakteriji i nekim drugim mikroorganizmima, njihova publikacija je opravdano izazvala interesovanje i nade. Kasnije su mnogi autori za vreme proučavanja koristatovali da se antimikrobno dejstvo mleča ispoljava jedino u visokim koncentracijama. Za vreme eksperimenata Aieksandrove (1963) u mleču razređenom 1:10 uginuo je veći deo ispitivane 21 vrste mikroorganizama tek pošto su 25-30 minuta držani u rastvoru. Neutralisanje mleča bazom lišava ga skoro u potpunosti antimikrobnog dejstva. To pokazuje da se mleč može koristiti samo lokalno kao dopunsko sredstvo za lečenje nekih bolesti koje prouzrokuju mikrobi.

Pejčev i Toreva (1964) nisu otkrili mikroorganizme u mleču. Po njima on ima sposobnost da se samosteriliše i zbog toga se može koristiti za pripremanje injekcionih rastvora bez dodavanja konzervanata i bez sterilizacije.

Pri velikom razblažavanju (oko 1:10 000) mleč pojačava rast nekih mikroorganizama. Liofilizovanje mleča (sušenje u smrznutom stanju pod visokim vakuumom) smanjuje njegovu antimikrobnu aktivnost. Duboko zamrzavanje na temperaturi nižoj od -20°C ne smanjuje njegovu sposobnost da reprodukuje matice. To je ustanovljeno pri opitima sa mlečom koji se nalazio u smrznutom stanju 7 godina (Dietz, Haydak, 1970).

Na početnoj etapi proučavanja mleča neki autori su saopštili da on ispoljava gonadotropno hormonalno (stimulirajuće na razvoj polnog sistema) dejstvo. Kasnija proučavanja različitih životinjskih vrsta, međutim, nisu uspela da potvrde ove zaključke. Nedavno su Csuka i njegovi saradnici (1978) primenili vrlo visoku dozu mleča radi ražjašnjavanja njegovog gona- đotropnog efekta. Oni su davali kroz usta japanskim prepelicama po 0,2 g mleča jednom neđeljno punih 8 nedelja i otkrili da tretirani mužjaci sazrevaju u polnom pogledu i luče semensku tečnost ranije od kontrolnih ptica. Zenke prepelice koje su dobijale mleč takođe su se ranije razvile i ranije su počele da nose jaja. Ovi podaci potvrđuju teoriju o stimulisanju razvitka polnog sistema životinja pomoću mleča.

Neki autori su mišljenja da se biostimuSativno dejstvo mleča zasniva na eksperimentalno dokazanoj sposobnosti da pojačava disanje tkiva i oksidirajuće fosforiliranje (Gounard, 1957; Uzbekova, 1968). Stimulisanje tih procesa označava poboljšanje korišćenja energije iz razmene materije i njenog čuvanja u specijalnim jedinjenjima, koja su spremna da je vrate u slučaju potrebe.

Pejčev i Toreva (1964) utvrdili su da mleč u koncentraciji 5:1000 povećava razmenu materija kvasnih gljivica sa 25%, a u dozi 40 100 mg/cm3 vode-otpornost ribice ,,gambuzija“ i punoglavaca. Jedna trećina njih ostala je živa cio 37. dana, dok su sve kontrolne uginule.

Mleč u dozama od 10 do 100 mg/kg povećava masu novorođenih pacova i pilića za 25 -40%. Stariji pacovi i pilići, tj. u periodu polnog sazrevanja, reagovali su na mleč na suprotan način. Pacovi su usporili svoj rast i izjednačili se sa kontrolnom grupom tek nekoliko dana pošto se prestalo sa davanjem mleča, a pilići su premašili kontrolnu masu 4 nedelje kasnije.

Pejčev i Toreva (1964) nisu dobili podatke o stimulisanju razvoja polnog sistema mlečom kod životinja. U eksperimentima Vasiljeve (1962) mladi beli miševi teški 12-13 g tokom 20 dana dobijali su svakodnevno u hrani po 1 mg/kg pčelinjeg mleča. Njihova masa je narasla za 102% prema prvobitnoj. Druga grupa starijih miševa (16-18 g), koja je dobijala hranu na isti način, povećala je svoju masu za 53%. Miševi iz istih starosnih grupa koji nisu dobijali mleč, povećali su svoju masu za 71, odnosno 41%. Autorka je mišljenja da je stimulativno dejstvo mleča na mlađe životinje jače naglašeno. Proučavanje fizičke izdržljivosti miševa (vreme tokom kojeg su uspevali da se plivajući održe nad vodom pre no što potonu) pokazalo je, da je grupa koja je dobijala po 1 mg/kg mleča, izdržala nad vodom prosečno 63 minuta, a kontrolna grupa miševa svega 19 minuta.

Opširnije eksperimentalno proučavanje Lupačeva (1962) utvrdiloje da male doze mleča imaju na miševe dejstvo suprotno od onog koje imaju velike doze. Posle višekratnog potkožnog ubrizgavanja malih doza (1 do 10 mg/kg) mleč je stimulisao pokretljivost životinja i povećanje njihove mase. Velike doze preparata (preko 100 mg/kg) imale su negativni efekat na opšte stanje životinja-smanjivale su pokretljivost, aktivnost i masu. Povoljan uticaj malih doza na organizam trajao je i posle obustave ubrizgavanja mleča. Negativni efekat kod velikih doza, međutim, prestajao je posle obustave injektiranja. Doza od 100 mg/kg prouzrokovala je promenu histološke slike ćelija moždane kore. Ove promene (bubrenje neurona u kori velikog mozga sa raspršivanjem bazofilne supstance u okolno tkivo) produbljivale su se i proširivale pri dozi od 1000 mg/kg.

Male doze mleča (0,5-2,5 mg/kg) nadražuju višu nervnu delatnost pasa (Bosev, 1964). Velike doze (50 mg/kg) takođe izazivaju nadražaj, ali se on brzo zamenjuje inhibiranjem.

Vensko ubrizgavanje mleča pojačava disanje. Prema Pejčevu i Torevoj taj efekat je rezultat kako reflektornog reagovanja (putem nadražaja vegetativnog nervnog sistema), tako i direktnog nadražaja disajnog centra u mozgu.

Mleč nadražuje parasimpatični centar vegetativnog nervnog sistema. On pojačava i lučenje adrenalina iz srži nadbubrežne žlezde. Adrenalin je sa svoje strane stimulator simpatičnog centra nervnog sistema. Na taj način se nadražuju dva suprotno delujuća centra vegetativnog nervnog sistema. Po Pejčevu i Torevoj (1964) to uravnotežuje vegetativni nervni sistem. Zbog toga mleč utiče pozitivno kako na bolesnike sa povećanim krvnim pritiskom, tako i na one sa hipotonijom. Vensko ubrizgavanje mleča u malim dozama povećava snagu srca kod kunića.

Dobri rezultati postignuti korišćenjem mleča kod nekih oboljenja kardio-vaskularnog sistema naveli su Lupačeva da prouči njegov direktni uticaj na izolovane krvne sudove udova i jetre žabe. Ispiranje arterija udova razblaženim mlečom 1:10 000 prouzrokovalo je njihovo širenje, koje je u drugom minutu iznosilo 15%, a u dvadesetom 60% prečnika arterije na početku eksperimenta. Manje koncentracije dale su slabiji rezultat. Vene su se manje proširile. Krvni sudovi jetre su se takođe proširili ali u mnogo manjoj meri. Da bi modelirao stanje povećanog tonusa u sudovima, autor je propustio kroz njih razblaženi rastvor adrenalina, usled čega su se oni suzili, a zatim ih je tretirao rastvorom mleča. Dobio se izuzetan efekat-arterije ruku i nogu su se suzile još više, a vene jetre su se proširile. Prilikom istovremene primene adrenalina i mleča u svim korišćenim kombinacijama došlo je do adrenalitičkog efekta (koji smanjuje dejstvo adrenalina) na sudove jetre, dok se adrenalitički efekat na krvne sudove ispoljio samo u kombinaciji 1:50 000 mleča sa 1:6 000 000 adrenalina. Veća ili manja razblažavanja pojačala su sužavajući efekat adrenalina na krvne sudove.

Ti rezultati pokazuju dobro izražen direktni uticaj mleča na krvne sudove, ali karakter i stepen uticanja na krvne sudove žabe kolebljivi su i zavise od funkcionalnog stanja sudova i koncentracije mleča.

Vensko ubrizgavanje mleča kod intaktne životinje prouzrokuje jako snižavanje krvnog pritiska, koji se postepeno penje do normalnog.

Potkožno i vensko ubrizgavanje mleča kod kunića i pasa izaziva kratkotrajno povećanje koncentracije šećera u krvi. Zaharova i njeni saradnici (1962) proučavali su koncentraciju glukoze u krvi arterija koja se uliva u mozak i u venskoj krvi koja se vraća otuda. Oni su utvrdili da se posle ubrizgavanja 25-100 mg/kg mleča psima osetno povećava razlika između koncentracije glukoze u arterijskoj i venskoj krvi, što pokazuje da mozak pojačava njeno korišćenje pod uticajem mleča. U pojedinim opitima arteriovenska razlika u koncentraciji glukoze povećava se od 2,5 do 4 puta posle venskog ubrizgavanja 50 mg/kg mleča.

U eksperimentima Sarkisjana (1973) mleč koji je upotrebljavan u dozi 1 mg/kg tokom 2-3 nedelje, izazvao je povećanje krvnog šećera i glukoze u mozgu i mlečne i pirogrožđane kiseline (metaboliti iz razmene glukoze beskiseoničnim putem) u mozgu i jetri, smanjenje limunske kiseline (jedan od važnih metabolita pri oksidaciji glukoze) u glavnom mozgu, jetri u krvi i glukoze u jetri. Te biohemijske promene pod uticajem malih doza mleča svedoče o njegovoj značajnoj biološkoj aktivnosti u usvajanju i korišćenju energije u organizmu, ali se teško mogu objasniti jednosmernim uticajem.

Unošenje mleča direktno u želudac pasa (kroz specijalne fistule) ne menja želudačnu peristaltiku. Pejčev i Toreva (1964) konstatovali su, međutim. jačanje konvulzija mišića praznog želuca posle venoznog ubrizgavanja mleča. On je izazvao konvulzije i na izolovanim crevima kunića i mačaka.

Saopštenje Kramera i njegovih saradnika (1977) da su primetili hipoglikemičan efekat (smanjenje krvnog šećera) vodenog ekstrakta mleča na larvi Manduca sexta, dovelo je do novog momenta u razjašnjavanju dejstva mleča na razmenu glukoze. Mogućno je da je protivrečnost između hiperglikemičnog efekta matičnog mleča u opitima sa životinjama i neretko konstatovanog hipoglikemičnog dejstva na Ijudski organizam rezultat neravnoteže između dva njegova svojstva da podstiče lučenje adrenalina koji povećava šećer u krvi i da poboljšava apsorbovanje glukoze pomoću insulinoidnih peptida u njemu. Ti peptidi su otkriveni specificnim radioimunološkim metodama. Njihova relativna molekularna masa slična je masi goveđeg insulina.

Korišćenje mleča pri kompleksnom lečenju arterioskleroze dalo je osnova za proučavanje njegovog delovanja na eksperimentalnim modelima arteriomatoznih procesa.

Carnelo i njegovi saradnici (1970) prouzrokovali su eksperimentalnim putem arteriosklerozu kod kunića pomoću intenzivnog hranjenja masnoćama. Zatim su jednu grupu tretirali ekstraktom koštane srži, a drugu matičnim mlečom. Nivo holesterola i masti u krvi kunića koji su lečeni mlečom statistički je bio niži nego u grupi koja je lečena ekstraktom koštane srži. Autori zaključuju da matični mleč povećava rezistentnost organizma protiv oštećenja koja izaziva hrana bogata mastima.

Za vreme eksperimenata H. de Garla i njegovih saradnika (1971) mleč nije uticao na masnu degeneraciju koštane srži kunića koji su dobijali bogatu masnu hranu. Prilikom patologoanatomskog ispitivanja jetre kunića koji su hranjeni takvom hranom i kojima je tokom 68 dana mišićno ubrizgavan matični mleč (15 mg na 1.000 g hrane) konstatovano je da jetra koju ovakva dijeta oštećuje nije bila pogođena infiltracijom masti i ciroznim procesima.

Istraživanja Ardryja (1956) pokazuju da mleč u malim dozama prouzrokuje u životinja i nekih Ijudi prolazno smanjenje belih krvnih zrnaca i povećanje retikulacitita (crvenih krvnih zrnaca koja se povećavaju prilikom intenzivnog obnavljanja krvi). Pri istovremenom uvođenju adrenokortikotropnog hormona (AKTH – hormona hipofize, koji podstiče delatnost kore nadbubrežnih žlezda) taj efekat mleča se uklanja. Autor je utvrdio da se antagonizam između mleča i AKTH potčinjava određenim kvantitativnim proporcijama-dejstvo 25-120 mg matičnog mleča neutrališe se sa 2,5 do 12 jedinica AKTH. Ovakvi antagonistički uzajamni odnosi između mleča i adrenokortikotropnog hormona takođe pokazuju dobro naglašenu biološku aktivnost mleča, ali ne doprinose razjašnjavanju (pa čak i protivreče) nekih terapeutskih svojstava koja mu se pripisuju na primer, antialergična i antiupalna aktivnost.

Kao manifestaciju jačanja nespecifične zaštite organizma pod uticajem mleča, Pejčev i Dimitrov (1975) ustanovili su skoro dvostruko povećanje fagocitarnog broja (broja fagocitiranih ,,progutanib“ čestica na sto belih krvnih zrnca) kod operisanih pacijenata. Od 19 pacijenata koji su dobili 15 svakodnevnih intrarnuskularnih injekcija sa uzlaznim dozama mleča (0,05-0,200 g), 17 njih je pokazalo osetno povećanje fagocitarnog broja. Povećanje tog pokazatelja konstatovano je i kod bolesnika koji su podvrgnuti rendgenskom zračenju iako se kod njih on obično smanjuje. Fagocitarna aktivnost (procent fagocitirajućih leukocita) nije se povećala. Nisu proučavane kontrolne grupe bolesnika kojima su ubrizgavane druge belancevine.

Neki autori karakterišu matični mleč kao biološki aktivnu materiju nespecifičnog dejstva. Po Pejčevu (1964) treba ga ocenjivati prema sumarnom efektu njegovog dejstva koje obično vodi opštem jačanju vitalnosti organizma. Ne treba, međutim, prenebregavati i njegova farmakološka svojstva koja su selektivno usmerena prema određenim organima i sistemima. Ta svojstva se u zavisnosti od doze i stanja organizma ne ispoljavaju uvek u očekivanom i željenom pravcu.

Matični mleč nije toksičan. Hashimoto i njegovi saradnici (1977) ubrizgavali su intraperitonealno pacovima po 300, 1000 i 3000 mg/kg dnevne doze (200 do 2000 puta veće od terapeutske) tokom 5 nedelja i nisu zapazili skretanja u rastu, ishrani i mokrenju životinja. Ustanovljeno je smanjenje transaminazne aktivnosti u serumu, a mikroskopski je utvrđeno bubrenje ćelija jetre i neke promene u pankreasu.

Ardry (1956) posmatrao je razne oblasti u glavnom mozgu napunjene krvlju i krvarenja u nadbubrežnim žlezdama posle ubrizgavanja 150 mg/kg mleča zamorčadima.

Lečenje mlečom

U skladu sa farmakološkim svojstvima mleča on se najšire i najuspešnije koristi za lečenje bolesti i stanja koja se karakterišu kompleksnijim oštećenjima regenerativnih mogućnosti i normalnog tonusa organizma.

Iz iskustva mnogih klinika i dečjih ustanova poznat je njegov povoljan efekat kod hipotrofija i poremećaja u ishrani dece. Fatejeva i Rosal (1962) Iečili su mlečom 40-oro dece uzrasta od 4 meseca do 3 godine s pojavama hipotrofije i osetnim opadanjem apetita. U većini slučajeva preparat je primenjivan tek pošto kompleksna terapija drugim sredstvima nije uspela da poboljša stanje dece. Matični mleč je davan deci do 2 godine u vidu svećica sa 5 mg suve materije (15 mg prirodnog mleča) 2-3 puta dnevno, a starijoj deci po 2 tablete od 10 mg 2 puta dnevno stavljanjem pod jezik. Pozitivni rezultati leče^ja postignuti su kod 35-oro dece. Obično su drugog ili trećeg dana deca počinjala da jedu sa apetitom, obustavljeno je podrigivanje i povraćanje, poboljšano je opšte stanje, normalizovan je san. Tokom 15-todnevnog iečenja deca su povećala svoju težinu sa po 200 g u proseku, a njih 9-oro sa po 300-500 g. Najbolje rezultate lečenje mlečom je dalo kod dece sa hipotrofijama neufogenog porekla. Preparat je doprineo i poboljšanju elektroforetične slike plazmatičnih belančevina. Jedan deo dece nastavio je da se hrani i razvija normalno i posle obustave lečenja, ali se kod drugih apetit pogoršao kada je obustavljeno tretiranje mlečom.

Slične rezultate (preko 90% pozitivnog efekta) dobio je i Iljas (1962) u kliničkom lečenju 60-oro dece sa raznim stepenom hipotrofije. Bolest većine njih bila je rezultat nedavno preležanih infekcija, uglavnom sa oštećenjima organa disanja. Osim poboljšanja opšteg stanja, turgora tkiva i povećanja težine, autor ističe i porast emocionalne aktivnosti dece. Nije konstatovano povećanje hemoglobina i broja retikulocita u krvi. Vasiljeva (1962), međutim, u vezi s lečenjem matičnim mlečom saopštava o povećanju koncentracije hemoglobina i eritrocita (u nekim slučajevima za 30-40%) u krvi hipotrofične dece u ranom uzrastu (od 1 meseca do 1 godine i 3 meseca). Većina lečenih preležala je teške crevne infekcije sa intoksikacijama. Autorka naglašava brzo poboljšanje turgora tkiva i osetno povećanje težine dece sa po 600 g do 1 kg za 25 dana.

Klinički rezultati Cveera (1962) o biostimulirajućem anabolnom efektu matičnog mleča na nedonoščad i hipotrofičnu decu (indirektno poboljšanjem majčinog mleka) ne razlikuju se mnogo od navedenih , ali imaju veću dokaznu vrednost zbog istovremenog posmatranja kontrolne grupe dece sa istim stanjem. Njihove majke dojilje dobijale su obična biostimulirajuća sredstva bez mleča. Na razvoj 25 nedonoščadi (sa po 1200-2000 g) povoljno je uticano davanjem 30-60 mg mleča dnevno majkama dojiljama. Pozitivan efekat (obnavljanje i povećanje mase) zabeležen je kod 76% njih. U kontrolnoj grupi 15 nedonoščadi čije majke nisu dobijale mleč, do pozitivnog rezultata došlo je u 46% slučajeva. Grupa od 33 porodilja sa nedovoljno mleka (hipogalatija) lečena je matičnim mlečom i 90% njih osetno su povećale količinu mleka koju su sisala odojčad. Laktacija je poboljšana kod 93 dojilje koje su profilaktično dobijale mleč, usled čega je 61 procent dece tih majki 8. do 9. dana vratio normalnu težinu kojom se rodio, dok je od preko 100 dece majki koje nisu dobijale mleč ta brojka iznosila svega 16%.

Proučavanje profila belančevina u krvnoj plazmi porodilja koje su dobijale matični mleč pokazalo je brzo obnavljanje opšte belančevine i povećanje albumina i alfa-globulina belančevinastih frakcija sa manjim brojem molekula.

Cveer (1962) koristio je matični mleč (30 mg dnevno stavljanjem pod jezik) za lečenje anemija usled gubitka velikih količina krvi prilikom porođaja . Tokom 8-9 dana koliko su boravile na akušerskoj klinici, porodilje koje su dobijale mleč obnovile su svoj hemoglobin prosečno od 59,6 na 65,4 jedinica. U kontrolnoj grupi porodilja koje su dobijale druga antianemička sredstva bez mleča, hemoglobin je ostao na nivou na kome je bio odmah posle porođaja. Statistički podaci za obe grupe ubedljivo dokazuju antianemičko dejstvo matičnog mleča.

Poznate su mnogobrojne publikacije o pozitivnom uticaju mleča na obolele od bronhijalne astme. Farmakološki mehanizam tog dejstva nije poznat, ali se može pretpostavljati da se zasniva na njegovoj ulozi regulatora u vegetativnom nervnom sistemu, na povećanom lučenju adrenalina iz nadbubrežnih žlezda, na njegovom acetilholinu koji proširuje bronhije i na opštem jačanju organizma. U knjizi o mleču Vittek i Janči (1968) uopštili su podatke sedam autora iz 10 publikacija o lekovitom efektu mleča na obolele od bronhijalne astme. Mleč se primenjivao obično stavljanjem pod jezik u dozama od 50 do 200 mg dnevno. Od ukupno 311 bolesnika kod 225 njih, tj. 75%, dobijen je pozitivan rezultat,izražen zaustavljanjem astmatičnih kriza na različit vremenski period. Poboljšanje vitalnog kapaciteta pluća takođe je konstatovano kod velikog broja tih bolesnika.

Matuszewski i njegovi saradnici (1971) mišljenja su da mleč ispoljava imunodepresivno dejstvo. Oni su davali liofilizovani mleč po 100 mg dnevno i kod 18 od 30 obolelih od bronhijalne astme i drugih hroničnih oboljenja sa autoimunom komponentom zabeležili su kako poboljšanje kliničke slike, tako i statistički dokazano smanjenje limfocita u krvi. Broj eozinofilnih ćelija u krvi obolelih od bronhijalne astme (koji je kriterijum alergijske reaktivnosti organizma) takođe se smanjivao skoro do normalnog, zahvaljujući kurama lečenja mlečom.

Kao što smo naglasili u poglavlju o pčelinjem medu, vrlo dobri rezultati u lečenju spastičnih bronhitisa kod 170-oro dece ostvario je Petrov (1971) pomoću aerosolnih inhalacija mlečom i medom. Biostimulisanje i toniziranje mlečom koristi se za poboljšanje stanja ljudi srednjeg i starijeg uzrasta sa simptomima prevremenog starenja i staračke malaksalosti . Destrem (1956) lečio je mlečom (60 mg intramuskularno ili 180 mg stavljanjem pod jezik dnevno) grupu od 134 pacijenta sa takvom simptomatologijom. Autor ocenjuje rezultate jednomesečnog lečenja na sledeći način: 15% pacijenata osećao se vrlo dobro, 54% dobro, 6% zadovoljavajuće, a kod 25% nije zabeleženo poboljšanje.

Vittek i Janči (1968) uopštili su podatke nekoliko autora koje su ovi dobili primenom mleča u kompleksnom lečenju oboljenja nervnog sistema karakterističnih za starački uzrast : poremećaja u krvnom snabdevanju mozga bez žarišta oštećenja, difuzne arterioskleroze mozga sa malim žarištima oštećenja, lokalizovanih oštećenja mozga, sindroma Parkinsona, astenične neuroze, neuroze sa povećanom emocionalnošću, hroničnih gerijatrijskih sindroma bez žarišnih nalazišta. Od ukupno 113 pacijenata, do poboljšanja pod uticajem mleča došlo je kođ 71%, a kod 13% do potpunog nestanka simptoma. Najbolji uticaj zabeležen je kod astenične neuroze, a najslabiji kod parkinsonovog sindroma.

Saopštava se da se pod uticajem mleča ublažavaju poremećaji u snabdevanju srca krvlju propraćeni bolnim napadima stenokardije, tegobama u srčanoj oblasti i ograničenom srčanom aktivnošću. Behtejeva (1962) lečila je 24 muškarca koji su patili od stenokardije. Većina njih počela je da uzima mleč (manje od 10 mg suvog mleča 3-4 puta dnevno stavljanjem pod jezik), pošto druga terapija (validol, nitroglicerin, eufolin, bromidi i dr.) nije dala rezultat. Rok trajanja bolesti bio je od 1 do 9 godina. Posle terapije mlečom 5-6 dana ispoljio se vidljiv klinički efekat, izražen sve ređim i sve slabijim napadima stenokardije, koji su kod 20 pacijenata potpuno iščezli nakon dvonedeljnog lečenja. Poboljšalo se i opšte stanje bolesnika smanjena je malaksalost i razdražljivost i povećana radna sposobnost. Posmatranje pacijenata tokom nekoliko meseci posle izlaska iz bolnice pokazalo je trajan terapeutski efekat kod većine njih.

Sumarni podaci Vitteka i, Jančija (1968) u vezi s primenom mleča kod arterioskleroze srca (sa stenokardijom kao osnovnim simptomom) pokazuje da je kod 58,7% od 114 lečenih pacijenata zabeleženo poboljšanje. Prilikom analiziranja tih rezultata pored stenokardije uzeti su u obzir i objektivni podaci istraživanja lipida, holesterola u krvi i belančevinastih frakcija. Ali podaci nekih od tih istraživanja uključeni u uopšteni rezultat moraju se primati sa rezervom, pošto su dobijeni bez upoređivanja sa kontrolnim grupama sa placebom.

Miščenko (1962) i Kadisejeva (1962) saopštavaju o dobrom rezultatu nakon lečenja mlečom bolesnika sa početnom ili naglašenom arteriosklerozom sa spastičnim manifestacijama koronarnih (venčastih arterija scra) i moždanih krvnih sudova. Posle 10-15-to dnevne terapije sa po 20-30 mg liofilizovanog mleča kod većine pacijenata iščezle su spazme krvnih sudova, poboljšalo se pamćenje, san je postao spokojniji i duži, povećala se radna aktivnost. Izraženije je bilo poboljšanje kod bolesnika sa početnom arteriosklerozom, u njenom neurogenom stadijumu. Primećeno je smanjenje šećera u krvi (za 20-60 mg%) kod nekih bolesnika sa pratećim (ili prouzrokujućim) sklerotično oboljenje, dijabetesom. Kadisejeva naglašava da kod nekih pacijenata sa slabim tipom više nervne aktivnosti čak i doza od 20 mg mleča dnevno može prouzrokovati reakciju uzbuđenosti i narušiti san.

Zajcev i Porjadin (1962) lečili su mlečom obolele od endarterioze i arterioskleroze udova . Dobijen je dobar rezultat kod većine bolesnika. Najbolji su bili u početnom (prvom i drugom) stadijumu bolesti. Pored smanjenja ili iščezavanja bolova pri hodanju i povećanja temperature kože u nekih bolesnika se poboljšao i oscilogram koji karakteriše protok krvi kroz oštećene udove.

Georgijeva i Vasilev u referatu na Međunarodonom simpozijumu apiterapije u Moskvi (1971) saopštili su o lečenju mešavinom mleča i meda 50 bolesnika sa čirom na želucu i dvanaestopalačnom crevu . Ukupna doza mleča za jednomesečnu kuru lečenja bila je 12-15 g. Kod 12 pacijenata normalizovao se procent kiseline u želucu, a rendgenska niša nestala je kod 10 obolelih. Kontrolna grupa nije posmatrana. Na istom simpozijumu Pejčev i saradnici saopštili su o efektu mleča koji aktivira nervni sistem i poboljšava ishranu i opšte stanje organizma. On je davan intramus kularno ili kroz usta. Primalo ga je 88 pacijenata u postoperativnom periodu i sa zapaljenjima u organima za varenje i mokraćno-polnom sistemu.

Neki autori preporučuju mleč u kombinaciji sa drugim pčelinjim produktima medom, propolisom i cvetnim prahom za kompleksno lečenje hroničnih oboljenja kod kojih bi poboljšana ishrana i obnavljanje tkiva i povećana nervno-emocionalna aktivnost imali povoljan uticaj. Pokrajačić i Osmanagić (1978) registrovali su prestanak ili jako smanjenje menstrualnih bolova kod 50 od 60 devojaka sa dismenorejom posle primanja jugoslovenskog preparata rnelbrosin koji sadrži mleč i polen. Efekat placeba na kontrolnu grupu od 60 devojaka sa istim tegobama bio je mnogo slabiji.

U proučavanjima Bukvića i njegovih saradnika (1978) preparat melbrosin super koji sadrži med, mleč i cvetni prah, dao je dobre rezultate u lečenju klimakteričnih poremećaja kod 32 žene. Druga grupa od 32 žene sa istim poremećajima dobijala je placebo. Mnogi vegetativni i psihički poremećaji većine pacijentkinja koje su dobijale melbrosin super iščezli su posle 15-todnevnog lečenja, dok u kontrolnoj grupi nisu zabeležena osetna poboljšanja. Isti preparat primenjen je i kod bolesnika sa poremećajima izazvanim rendgenskom terapijom, od kojih je osnovni bio jako naglašena malaksalost. U lečenju 42 pacijenta pozitivan rezultat dobijen je kod 88,8%. U grupi koja je tretirana placebom, poboljšanje je zabeleženo kod neznatnog procenta bolesnika. Sličan rezultat ostvarili su Kern i njegovi saradnici (1978) tretiranjem kombinovanim preparatom pčelinjih produkata kod oštećenja sluzokože usta usled zračenja pri rendgenskoj terapiji.

Mleč se koristi u dermatologiji i kozmetici u vidu aerosolnih preparata, kremova i kozmetičkih maski. Somov i Abramova (1962) lečili su oboljenja kože 0,5%-tnim aerosolnim rastvorom mleča. Najbolji rezultat ostvarili su kod seboreje. Autori naglašavaju da se mleč može koristiti u kombinaciji sa drugim lekovima kod egzema i zapaljenja kože koja protiču inaktivno do smanjenja upale i osvežavanja oštećene kože, posle čega lečenje treba nastaviti drugim sredstvima. Neki autori su postigli dobar rezultat u lečenju mlečom rozaceje i keratoze na koži, ali nisu ostvarili pozitivan efekat kod mladaiačkih bubuljica (Acne vulgaris). Dobro deluju maske sa mlečom kod scboreje na masnoj koži. Kremovi sa mlečom (3-5%), a neki i sa pčelinjim larvama (3%) primenjivani su sa kolebljivim rezultatom u lečenju mestimičnog opadanja kose. Po Fišeru (1958) proučavanja obavljena na 30 mladih žena dokazala su da njihovo tretiranje kozmetičkim kremovima sa matičnim mlečom, tokom tri meseca, uklanja plitke bore oko očiju, a duboke bore pretvara u plitke.

Farmakološka svojstva i rezultati korišćenja mleča u medicini pokazuju da on nije čudotvoran lek, kako su ga predstavljali neki zainteresovani predstavnici kapitalističkog biznisa. Njegove mogućnosti biostimulatora ne treba, međutim, odbacivati lake ruke kao što to čine krajnji skeptičari. Nije malo podataka koji svedoče da on ima svoje mesto u kompleksnoj terapiji kod nekih hroničnih obljenja. Kompetentniju ocenu i pažnju zaslužuje i njegova primena kod staračke malaksalosti, prevremenog starenja i oporavka posle bolesti. Iz dosadašnjeg iskustva je jasno da podatljivost konkretnog oblika bolesti i reagovanje organizma na njegovo dejstvo imaju veliki značaj pri izboru i terapeutskom planu njegove primene.

Kontrola kvaliteta mleča

Tehnologija dobijanja mleča je teška i zbog toga je njegova cena prilično visoka. To stvara pretpostavke i težnju za falsifikovanjem, što iziskuje precizno kontrolisanje kvaliteta i čistoće mleča. Kao falsifikati mogu se koristiti različite materije slične mleču po spoljnom izgledu, a takođe i mlevene trutovske i radiličke larve. Kontrola kvaliteta ima za cilj ne samo da otkrije eventualne falsifikacije već da ustanovi vredna biološka svojstva koja se mogu izgubiti pri nepravilnoj tehnologiji dobijanja i čuvanja mleča.

Metode analiziranja mleča su mikroskopske, biološke, organoleptičke i fizičko-hemijske.

Mikroskopsko ispitivanje obavlja se na alkalizovanim vodenim rastvorima mleča koji su prozračni. Prirodni mleč obično sadrži strane nerastvorljive primese: polenova zrnca, čestice voska, ostatke omotača larvi itd. Osim toga polenovom analizom može se odrediti geografsko poreklo, period i rejon gde je proizveden mleč. Ako su mleču dodate mlevene trutovske larve ili je on uzet iz trutovskih i radiličkih ćelija, sadrži neuobičajeno mnogo polenovih zrnaca i čestica traheja i omotača larvi.

Organoleptičko ispitivanje uključuje ocenu spoljnog izgleda, ukusa konzistencije, boje i arome.

Biološke metode imaju za cilj da dokažu da li je mleč sačuvao ili izgubio svoje biološki aktivne osobine prilikom čuvanja. Deo tih metoda zasniva se na svojstvima mleča da podstiče rast nekih insekata. da suzbija razvoj mikroorganizama itd. Prema drugom biološkom testu mlade larve gaje se u laboratorijskim uslovima koristeći kao hranu isprobavani mleč. Ako je mleč punovredan razvija se izvestan procent matica i međutipova. Drugi autori su mišljenja da je mleč sačuvao svoje biološke osobine ako posle sedmog dana izleganja u životu ostane oko 30% larvi. Međutim. te metode su komplikovane. teške i dugotrajne.

Najrasprostranjenije su fizičke i hemijske metode pomoću kojih se određuju konstante i količina osnovnih komponenata mleča. Fizičke konstante određuju površinski napon, viskozitet, optička svojstva (opalescencija i fluorescentija), električnu provodljivost itd. Osim toga proučava se procent vode količina reducirajućih šećera, saharoze, belančevina i masti, ukupna i aktivna kiselost, pokazatelj oksidacije itd. Prirodno je da za pravilno interpretiranje dobijenih rezultata treba znati tačne granice u kojima se kreću ti pokazetelji. Prema mnogim podacima količina vode u čistom prirodnom mleču iznosi najčešće od 62 do 68%, saharoze manje od 4%, ukupne kiselosti od 3,6 do 5 cm3, 0,1 n natrijumske baze na 1 g, aktivne kiselosti 1%-tnih rastvora od 3,7 do 4,6, reducirajućih šećera ispod 10%, a belančevina iznad 12%.

Procent vode određuje se najčešće refraktometrijski. Koeficijent refrakcije je u pravolinijskoj zavisnosti od količine vode (tab. 17). Određivanje procenta vode sušenjem do stalne mase na temperaturi od 60°do 105°, bez ili sa korišćenjem vakuuma, zahteva više vremena. Obe metode daju bliske tačne rezultate.

Radi određivanja reducirajućih šećera preporučuje se prethodno uklanjanje nešećernih redukcionih materija (belančevina, hidroksikiselina) koje ometaju analizu. One se talože sa olovnim acetatom, taninom, natrijum volframatom, ferihloridom ili drugim reaktivima. Ako se ne uklone te materije. dobijaju se veći rezultati (za 0,30 do 0,60%).

Brza i tačna metoda za određivanje količine belančevina je metoda Lourija. Ona se zasniva na reakciji fenilnih grupa koje se sadrže u belančevinama, sa fenolnim reagensom Folina. Belančevine (posle taloženja pomoću trihlorsirćetne kiseline) mogu se odrediti i klasičnom metodom Keldala kojom se izračunava procent azota. Ostali fizičko-hemijski pokazatelji određuju se opšteprihvaćenim metodama analize prehrambenih artikala.

Brajnes i Gamov (1962) razradili su metodu kod koje se kvalitet i ispravnost mleča određuju na osnovu brzinc kojom rastvori mleča oduzimaju boju kalijum-hipermanganu. U tu svrhu se 32 mg mleča rastvaraju u 10 cm3 destilovane vode; od tog rastvora uzimaju se 2 cm3 kojima se dodaje 1 cm 20%-tne sumporne kiseline. Zatim se dodaje 1 kap (0,035-0,040cm3) 0.1 n rastvora kalijum hipermangana i očitava vreme neophodno da rastvor postane bezbojan. Ispitivanje se obavlja na temperaturi od 18 do 22°C. Rastvori prirodnog mleča gube boju za ne više od 8 do 10 sekundi. Ako je mleč falsifikovan ili čuvan u nepodesnim uslovima, vreme neophodno za oduzimanje boje se povećava. Ova metoda nije strogo specifična. Druge materije na primer belančevine, biološke sekrecije i nezasićena jedinjenja takođe oduzimaju boju kalijum-hipermanganu velikom brzinom.

Fluorescencija rastvora mleča ispituje se metodom koju su razradili isti autori. Od rastvora koji je pripremljen za određivanje brzine oksidacije mleča kalijum hipermanganom uzimaju se 2 cm3 i razblažuju sa 20 cm destilovane vode. Ovaj rastvor se centrifugira 5-10 minuta kod obrtaja 2000-3000 min-1 . U stakleni sud od nefluorescentnog stakla stavlja se 2 cm3 ovako dobijenog rastvora j zrači kvarcnom lampom čija svetlosl prolazi kroz filtar koji propušta uglavnom zralce dužine talasa 366 nm. Ispitivanje se obavlja u mračnoj prostoriji. Vizuelno se osmatra boja i intenzitet fiuorescencije. Prirodni matični mleč pokazuje jasnu svetlosivu fluorescenciju.

Što se tiče dokazivanja i kvantitativnog određivanja mleča u farmaceutskim. prehrambenim i kozmetičkim preparatima, dovoljno je odrediti neku specifičnu komponentu koje nema u drugim produktima. Skenderov i njegovi saradmci (1977) predlažu da se odredi količina 10-hidroksi-2-decenovske kiseline biotina i imuno specifičnih belančevina. Neosporno je da i druge komponente mleča mogu poslužiti u tu svrhu. Autori predlažu imunološku metodu za dobijanje imunog seruma od kunića protiv mleča. 1 aj serum se taloži sa belančevinama mleča. Reakcija je visoko specifična i može se koristiti i kao kvantitativna. Ako se ubrizgavanjem homogenata iz trutovskog legla kunićima dobije imuni serum protiv trutovskog legla, ta metoda bi se mogla iskoristiti za dokazivanje falsifikacije mleča leglom. U tom slučaju se dobijaju taložne ivice samo sa belančevinama trutovskih larvi ali ne i sa belančevinama mleča.

Dobijanje i čuvanje mleča

Od mnogobrojnih tehnologija za dobijanje velikih količina mleča najbolji rezultati ostvaruju se metodom očuvanja matice u pčelinjem društvu. Na taj način se održava celina i normalan život društva, izbegavaju se biološki poremećaji povezani sa oduzimanjem matice. Proizvodnja mleča počinje u podesnom vremenu (krajem proleća i početkom leta), kada ima mnogo pčela, legla su zatvorena, obilato se luči nektar i stvara cvetni prah. Biraju se jaka društva sa mnogo mladih pčela (40%). Poznato je da upravo mlade pčele (od 5 do 15 dana) luče mleč i hrane larve. Razvoj i funkcionisanje žlezda koje proizvode mleč nemoguć je bez obilate hrane pune belančevina. Zbog toga su neophodne velike količine cvetnog praha u pčelinjem društvu i prihranjivanje šećernim sirupom kome su dodati produkti (kvasci, polen, mleko u prahu, sojino brašno itd) koji sadrže belančevine i vitamine. Pored podesne prostorije za rad, za proizvodnju mleča nužan je i sledeći inventar: letvice za montiranje voštanih čašica, ramovi za montiranje letvica, šablon za izradu i šablon za montiranje čašica na letvice, igla za prenošenje larvi, postolje za pričvršćivanje saća sa larvama, table za prenošenje letvica, sandučić, pokrivači od flanela, nož za sečenje matičnjaka, drvena igla za vađenje larvi, aparat za isisavanje mleča iz matičnjaka ili kašičice ođ drveta, plastične materije ili kosti, sudovi za čuvanje mleča u frižideru.

Za dobijanje mleča bez uništavanja matice, košnice se adaptiraju na razne načine u zavisnosti od njihove konstrukcije. Pološka košnica se razdvaja na dva dela vertikalnom Hanemanovom rešetkom. U odseku sa 10 satova ostavlja se matica i veći deo saća sa medom, leglom i pčelama. U manjem odseku (sa 8 satova) nalazi se saće sa medom, polenom, nezatvorenim leglom i jajašcima. Oba odseka mogu se razdvojiti i na drugi način sa 14, odnosno 4 sata u odsecima.

Dadan-blatova košnica razdvaja se vertikalnom Hanemanovom rešetkom, na dva odseka sa po 8 i 4 sata, pri čemu u većem odseku ostaje matica. Pri gajenju društava u košnicama sa dva i više korpusa, razdvajanje se vrši horizontalnom Hanemanovom rešetkom, pri čemu se na taj način matica izoluje u donjem korpusu.

Letvica se premaže rastopljenim voskom i na nju se montira 25 voštanih čašica. Čašice se izrađuju pošto se šabloni nekoliko puta potope u rastopljeni visokokvalitetni vosak. Da bi se čašice izvadile, šabloni se nekoliko puta potope u mlaku vodu. Na dno svake čašice stavlja se kap razblaženog mleča. Na njega se stavlja larva stara od 4 do 12 časova, ali ne starija od 24 časa. Društva iz kojih se uzimaju larve, određuju se prethodno, a larve vade specijalnom iglom. Prenose se u svetlu sobu sa minimalnom temperaturom od 20°i povećanom vlažnošću vazduha. Letvice sa ovako obrađenim čašicama stavljaju se u tablu i pokrivaju flanelskim pokrivačem. Na svaki ram se stavljaju po dve Ietvice sa larvama. Ram se stavlja na slobodno mesto među ramovima sa otvorenim leglom u odseku bez matice. Larve se nalaze tamo od 60 do 72 časa. U tom periodu dadilje dovršavaju voštane čašice i dodaju mleč u njih. Količina mleča zavisi od spoljne temperature, pritoka nektara i cvetnog praha i snage pčelinjeg društva. Ustanovljeno je da najviše mleča ima u čašicama larve stare od 2.5 do 3 dana. Mlađe larve su još male i pčele ih ne snabdevaju sa mnogo hrane, a starije su već toliko velike, da pojedu više mleča nego što pčele unesu. Posle izvesnog vremena letvice se vade iz košnice, a na njihovo mesto stavljaju nove sa obrađenim voštanim čašicama. Pošto je posle tri punjenja leglo u odseku za dobijanje mleča zatvoreno, ono se prenosi u odsek sa maticom a otuda se uzimaju satovi ( ramovi) sa nezatvorenim leglom i jajašcima i stavljaju u odsek bez matice. Za vreme proizvodnje mleča društva se prihranjuju ujutru i uveče.

Izvađene letvice sa mlečom prenose se u prostoriju. Deo izgrađenog matičnjaka nad mlečom se odseče, larva se vadi drvenom iglom, a mleč isisava specijalnim spravama sa vakuumom ili se izgrebe lopaticom od drveta ili plastične mase. Zatim se mleč procedi kroz sito, da bi se uklonile čestice voska ili larve koje su tamo slučajno dospele i prikupi u sudove od tamnog stakla.

Sve operacije oko proizvodnje matičnog mleča treba obavijati u besprekornim sanitarno-higijenskim uslovima. Instrumente i sprave treba sterilizovati. U optimalnim uslovima i s dobrom kvalifikacijom osoblja, od jednog snažnog društva u aktivnoj sezoni može se dobiti 500 g matičnog mleča.

Pitanje o uslovima u kojima treba čuvati mleč još uvek nije konačno rešeno. Nema tačne metode po kojoj bi se određivala svojstva mleča. Iako mleč ima antimikrobna svojstva, smatra se da je on nestabiian produkt i brzo menja svoj spoljni izgled i osobine ako se nepravilno čuva. Proučavanja su pokazala da su prilikom ishrane mladih larvi svežim mlečom u laboratorijskim uslovima dobijane i matice, a po korišćenju mleča koji je nekoliko dana čuvan na sobnoj temperaturi, dobijane su pčele. Dakle, mleč je u tim uslovima izgubio svoje vredne biološke osobine, tj. raspale su se komponente koje imaju ulogu u diferenciranom razvitku larvi. Slični rezultati dobijaju se ako je mleč čuvan na temperaturi od 2°do 5°. Pri čuvanju tokom 1-4 nedelje dobijaju se međutipovi, a pri ishrani larvi jednogodišnjim mlečom razvijaju se samo pčele. Matični mleč gubi svoja vredna biološka svojstva i ako se čuva na suncu ili na osvetljenom mestu, uz dostup vazduha, u nehermetički zatvorenim ili u metalnim sudovima i u vlažnim prostorijama.

Izvesno vreme (do 6 meseci) mleč se može dobro sačuvati u frižideru na temperaturi od -2°do -5°. Na temperaturi od -15°do – 18°može se čuvati godinu dana. Neki autori navode druge temperature i rokove čuvanja. Rezultati naših proučavanja promena u sastavu i osobinama mleča pri čuvanju pokazuju da dok se pri čuvanju na temperaturi od 0° tokom 4-5 meseci i čestom otvaranju i mešanju uzoraka opšta kiselost povećava, a vrednosti aktivne kiselosti (pH) smanjuju pri čuvanju u tamnim hermetičkim su-dovima na temperaturi od -20°ti pokazatelji se ne menjaju. Povećanje kiselosti mleča povezano je sa nepoželjnim procesima i sa pogoršanjem njegovog kvaliteta. Mleč treba čuvati na niskim temperaturama (-20°) u hermetički zatvorenim bocama od tamnog stakla.

Drugi način čuvanja mleča je njegovo mešanje sa pčelinjim medom u proporciji 1:10 do 1:100. Neki istraživači tvrde da se takve mešavine mogu čuvati i na sobnoj temperaturi, a drugi preporučuju čuvanje u frižideru. Prema Vinogradovoj (1964) mešanje mleča sa medom pogoršava njegov kvalitet, jer u medu ima encima koji razaraju neke sastojke mleča. Da bi se to izbeglo, encime meda treba prethodno inaktivirati zagrevanjem. Ova tvrdnja nije dokazana eksperimentalno.

Prema Pejčevu i Torevoj (1964) nepravilno je koristiti 40-45%-tni alko-hol kao konzervans, pošto on delimično ili u potpunosti taloži belančevine i smanjuje antimikrobna svojstva mleča.

Najbolje se čuva liofilizovani mleč. On se dobija pošto se prirodni mleč razblaži vodom, posle čega se na niskoj temperaturi (od -30 do -50C°) i u visokom vakuumu voda isparava. Dobija se beo ili bledožućkasti prah sa ispod 5% vode koji se može čuvati vrlo dugo bez nekih specijalnih uslova. Liofilizovani mleč je veoma higroskopan i treba ga čuvati u staklenim sudo-vima.

Preporučuje se i mešanje mleča sa laktozom u odnosu 1:4, posle sledi sušenje u vakuumu ili pak mešanje sa glukozom (1:20). Te smeše se čuvaju u frižederu.