Poštujući opredelenje Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ iz Beograda, da svake godine objavi monografiju o određenoj biljnoj vrsti, ova druga po redu monografija je posvećena pitomoj nani (Mentha xpiperita L.) i ostalim vrstama roda Mentha.

Izbor teme ove monografije izvršen je na osnovu saznanja da je pitoma nana sa stanovišta savremene fitoterapije veoma značajna biljna vrsta i danas, a da su ostale vrste roda Mentha prisutne u flori Srbije vrlo perspektivne kao izvori novih biljnih sirovina za farmaceutsku, kozmetičku, prehrambenu, hemijsku i druge srodne industrije. Takođe, strategijom razvoja poljoprivrede u našoj zemlji i usvojenim merama razvojne i ekonomske politike, obuhvaćena je pitoma nana kao visokoprofitabilna kultura i značajan izvozni artikal.

U monografiji su obrađena sva značajna pitanja vezana za pitomu nanu (Mentha x piperita L.) i druge vrste roda Mentha, kao rezultat naučnih i stručnih saopštenja na IV Manifestaciji „Dani lekovitog bilja ’97“.

Ovo monografsko delo predstavlja još jedan značajan doprinos našoj naučnoj i stručnoj javnosti, gde je na našem jeziku sveobuhvatno obrađena u njivskoj proizvodnji veoma zastupljena i za fitoterapiju veoma značajna biljna vrsta Mentha piperita L., uz bolje upoznavanje i sagledavanje realnih mogućnosti primene u privrednoj praksi i drugih vrsta roda Mentha.

DIREKTOR INSTITUTA

Dr ph. sci. Dragana Sekulović

Sadržaj

I DEO
ROD MENTHA L. U SRBIJI

BIOLOŠKE KARAKTERISTIKE
Diverzitet roda Mentha L. u Srbiji
Taksonomski značaj mikromorfoloških karaktera kod vrsta roda Mentha
Značaj fitohemijskih karaktera u sistematici roda Mentha
Rasprostranjenje i zastupljenost vrsta roda Mentha u biljnim zajednicama Srbije
Oplemenjivanje i održavanje genetičkog identiteta vrsta i sorti roda Mentha
Privredni značaj naših divljih vrsta roda Mentha

HEMIJSKE KARAKTERISTIKE
Hemijska svojstva vrsta roda Mentha L.
Biosinteza etarskih ulja u vrstama roda Mentha L.

II DEO
PITOMA NANA (MENTHA x PIPERITA L.)

UVOD
Mesto i uloga nane u sistemu gajenja lekovitih biljaka i njen privredni značaj

BIOLOGIJA PITOME NANE
Morfološke i anatomske karakteristike Mentha x piperita L

GAJENJE PITOME NANE
Agrometeorološki uslovi gajenja nane na teritoriji Srbije
Zemljište kao faktor proizvodnje pitome nane
Mehanizacija za proizvodnju i preradu nane
Tehnologija gajenja pitome nane
Zaštita pitome nane od štetnih bioagenasa

HEMIJSKA, FARMAKOLOŠKA I DRUGA SVOJSTVA PITOME NANE
Ekstrakcija pitome nane
Proizvodnja etarskog ulja i ekstrakti pitome nane
Farmakološka svojstva pitome nane
Pitoma nana – sirovina za proizvodnju farmaceutskih i kozmetičkih preparata

EKONOMSKI ASPEKTI GAJENJA PITOME NANE
Ekonomski aspekti gajenja pitome nane

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA
Zaključna razmatranja

SUMMARY

Biološke karakteristike

Uvod

Rod Mentha L. je član tribusa Mentheae, podfamilije Nepetoideae, familije Lamiaceae (usnatica). Rasprostranjen je od polarnog kruga do tropa i od nizija do subalpskog pojasa na svih pet kontinenata. Teško je naći vlažno mesto na kome nema neke vrste ovog roda.

Generičko ime Mentha (minti) jeste ime lepe nimfe u koju je zaljubljen bog podzemlja Pluton. Zbog ljubomore koja ga muči i straha od žene Persefone, ovaj sebični bog je Mentu začarao tako da je svi osim njega doživljavaju kao biljku, koja se nalazi pored obala reka, jezera, kraj izvora, uvek u blizini onih mesta koja vode u podzemni svet.

Vrste roda Mentha L. su zeljaste, najčešće višegodišnje biljke vlažnih staništa. Karakteriše ih moćno razvijen sistem rizoma, mali cvetovi, sakupljeni u različito grupisane dihazijalne cvasti, čašica gotovo pravilna i petozuba, krunica takođe pravilna i izgrađena od četiri skoro jednaka listića. Četiri manje-više jednaka prašnika izdižu se iznad krunične cevi. Plod je merikarpijum koji se raspada na četiri orašice.

Broj vrsta roda Mentha još uvek je sporan i ostaje da se primenom savremenih metoda i na osnovu modernog shvatanja evolucije i sistematike tačno utvrdi.

Line je opisao 19 vrsta ovog roda. Posle njega u XVIII veku, opisano je još 30 vrsta, čiji su autori u većini slučajeva bili Miller (1768) i Sole (1798). Neki od tih oblika danas su potpuno zaboravljeni, a neki su ostali nejasni. Kasnije, u XIX veku, javljaju se pokušaji da se istraživanjima obuhvati materijal iz celog sveta. Najznačajniji autor iz tog perioda je Bentham (1848). On je kritički razmatrao do tada opisane taksone i u skladu sa svojim poznavanjem i shvatanjem polimorfnosti utvrdio nelogičnost usitnjavanja Lineovih vrsta M. arvensis L., M. aquatica L., M. sylvestris L. i M. pulegium L. na veći broj manjih samostalnih vrsta. Sredinu XIX veka obeležio je, pored ostalih, Virtgen (Wirtgen, 1857) koji je opisao hibridizacione procese kod Mentha i shvatio razlike između hibrida i „čistih“ vrsta.

Krajem XIX veka napisano je mnoštvo radova u kojima se problem tretira na dva načina. Jedan broj autora prilazi materijalu sa Bentamovog stanovišta, a drugi, sa Opizom (Opiz) na čelu, opisuju mnoštvo vrsta koje karakterišu nedovoljno izražene i često nejasne morfološke osobine. Oni su opisali oko 700 vrsta roda Mentha, a autor najvećeg broja je sam Opiz. Ti radovi su stvorili pravi haos u sistematici i nomenklaturi genusa. U to vreme pojavili su se i fundamentalni radovi švajcarca Brikea (Briquet, 1889, 1891, 1894, 1897) o rodu Mentha. Najvažnija je njegova obrada familije Labiatae u Die Naturlichen Pflanzenfamilien Engler & Prantl, 1897. Brike je interpretirao mnoge Lineove vrste i objasnio hibridnu prirodu nekih od njih. Početkom XX veka većina autora u svom radu sledi Brikea. Manji broj njih, na primer Topiz (1913 – 1914, 15, 16) i Hams (u Hegi 1926/27) veoma komplikuju infraspecijsku taksonomiju, uvodeći čak i subforme. Takvoj situaciji doprineli su i radovi H. Braun (1890) i Trautman (1925), koji, istina, nisu opisali veliki broj vrsta kao Opiz, već su se opredelili za opisivanje manjeg broja zbirnih vrsta, ali koje u sebe uključuju veliki broj „mikrovrsta“.

Na kraju tog perioda Index Kewensis sadrži oko 980 epiteta vrsta, a ako se uključe i epiteti hibrida, broj prelazi 1000. Rezultat tog ogromnog broja naziva načinio je od mente više problem nomenklature nego taksonomije. Taj proces ima osobine circulus vitiosus. Nema sumnje da je mnogo lakše objaviti još jedno ime nego tragati po bibliotekama i herbarijumima cele Evrope da bi se pronašao prvi objavljeni epitet.

Zašto je Mentha postala crux et scandalum botanicorum

Istorijat istraživanja pokazuje da su taksonomiji roda Mentha autori prilazili sa različitih stanovišta u odnosu na pojam „vrste“ infraspecijsku situaciju, što je rezultiralo velikim brojem opisanih vrsta i zbrkom u nomenklaturi i taksonomiji. Velika neslaganja u pogledu broja vrsta nastala su najviše zbog veoma složene biologije ovog roda.

Harlev (Harley, 1965) u svom radu sažeto je prikazao teškoće na koje istraživač neizbežno nailazi pri obradi ovog roda:

• morfološka plastičnost,
• hibridizacija,
• vegetativno razmnožavanje,
• kultivisanje,
• taksonomska konfuzija.

U našoj flori ovaj rod nije monografski obrađivan. U svom prvom radu, objavljenom u Beču 1856, Pančić konstatuje šest vrsta roda Mentha u flori Srbije sa deset infraspecijskih taksona. Kasnije, u delu Flora Kneževine Srbije (1874) mente klasifikuje u četiri Lineove vrste, a u Dodatku Flori Kneževine Srbije (1884), prvenestveno pod uticajem Dezegliza (Deseglise), opis roda proširuje sa još devet taksona. Materijal sakupljen u Srbiji Pančić je slao Dezeglizu u Ženevu pošto se on bavio detaljnijim proučavanjima ovog roda. Ovaj botaničar je u skladu sa Opizovim shvatanjem, koje je usvojio, na osnovu dobijenog materijala opisao „podosta novih fela“. Veći deo Pančić nije hteo da uvrsti u svoje delo, već ih je stavio u herbar da budu bolje proučene. Interesantno je da je Pančić u svojim Florama (1874, 1884) prihvatio Milerovo mišljenje da Lineova vrsta M. pulegium L. pripada posebnom monotipskom rodu Pulegium Mill. Tako i danas misle neki istraživači. U svom delu Flora okoline Niša Petrović opisuje četiri Lineove vrste sa nekoliko infraspecijskih taksona. On sledi Lineovo mišljenje o pripadnosti taksona Pulegium rodu Mentha.

Značajno monografsko delo o rodu Mentha, u kojem je obuhvaćen i materijal sa teritorije Srbije, jeste Ueber einge Arten und Formen der Gattung Mentha, mit besonderer Berucsichtigung der Osterreich-Ungarn vvachsenden Formen od H. Brauna (Heinrich Braun), objavljeno 1890. u VZBG, Wien. Materijal iz Srbije Braun je pretežno dobijao od Bornmilera, baštovana beogradske Botaničke bašte u vreme Pančića. Taj autor je dao opise jedanaest zbirnih vrsta, koje uključuju više mikrovrsta. Slično njemu je postupio i Trautman (Robert Traut- mann) u Flori Mađarske (Magyar Flora, 1925), delu u kome je takođe obuhvaćen materijal iz Srbije.

Veliki uticaj na floristička istraživanja naših krajeva svakako je imalo Hajekovo (Hayek, 1930) delo Prodromus Florae Peninsule Balcanicae. Autor uglavnom sledi Brikea kad je reč o broju vrsta, a broj infraspecijskih taksona znatno umnožava. Prema tom delu, u flori Srbije nalazi se jedanaest vrsta, s velikim brojem infraspecijskih taksona čiji su autori uglavnom Topiz i Borbas.

Opis roda u Flori Srbije uradio je M. Janković 1974. godine. Konstatovano je jedanaest vrsta, sa ukupno dvadeset dva infraspecijska taksona. Prilikom opisivanja taksona autor se, očigledno, prevashodno oslanjao na Hajekovo delo.

Položaj roda u familiji

Line i Bentam rod Mentha stavljaju na sam početak opisa familije Labiatae, dok drugi, kao Brike (Briqet), na kraj. Takvo neslaganje potiče usled različitog tumačenja osobina cveta i cvasti. Kod prvih autora prevagnula je primitivnost građe krunice (kao kod Verbenaceae), a kod drugih – progresivne osobine, kao što je složena građa cvasti, velika polimorfnost, itd. Flora Srbije smešta rod Mentha na sam kraj opisa familije Lamiaceae, što je u saglasnosti sa savremenim znanjem o evoluciji i filogenetskim odnosima u ovoj familiji.

Bilo je različitih pokušaja da se rod podeli na podrodove i sekcije. Najšire je bila prihvaćena podela roda prema Brikeu (Briquet, 1896 – 1897); oslanjajući se na radove Bentama, rod deli na dva podroda: Pulegia i Menthastrum. Poslednji sadrži tri sekcije: Verticillatae, Capitatae i Spicatae. Ova podela se suštinski mnogo ne razlikuje od starije Bentamove podele, Jedna od novijih podela (Harlev and Brighton, 1977) izgleda ovako:

Mentha je član podfamilije Nepetoideae, tribusa Mentheae, koji se deli na pet sekcija i sadrži oko 25 vrsta.

Sekcija

1. Audibertia – M. requenii Benth. (Korzika i Sardinija)
2. Preslia – M. cervina L. (jugozapadna Evropa)
3. Eriodontes (australijske vrste i vrste sa N. Zelanda) sadrži vrste čija je veza sa ostalim članovima roda uglavnom nejasna.
4. Pulegium
– M. pulegium L. (široko rasprostranjena)
– M. micranta (Benth.) Schot (stepe Rusije)
– M. gattefossei Maire (planina Atlas u Maroku)
5. Mentha
– M. arvensis L.
– M. aquatica L.
– M. longifolia (L.) Huds.
– M. spicata L.
– M. suaveolens Ehrh.
Vrste sekcije Mentha najšire su rasprostranjene. Sekcija Mentha se đeli na tri grupe (kao kod Briqet 1896/7, gde su one obeležene kao posebne sekcije podroda Menthastrum). Imena grupa izražavaju osobine cvasti biljaka koje im pripadaju: Verticillatae su biljke sa cvastima u pršljenovima sakupljenim, Capitatae imaju cvasti sakupljene u terminalne glavice, a i Spicatae karakterišu cvasti sakupljene u vršne klasove.

Radiša Jančić