Pivara MB se nalazi u sklopu Poslovnog centra Kompanije Rodić MB, pored najvećeg Megamarketa na Balkanu, na koti autoputa E75, na samim vratima „Srpske Atine“. Najmlađa pivara i poslednja „greenfield“ investicija (potpuno nova, podignuta od temelja do krova), jedna je od deset u svetu po veličini kapaciteta koncetrisanim najednom mestu.

Misija pivare – kultu ispijanja piva pružiti dostojanstvo, a vrhunskim kvalitetom uzvratiti poštovanje Ijubiteljima SVETSKOG, A NAŠEG!

Projektovana u Nemačkoj, sa opremoi svetskih proizvođača Krones i Steineker, o nerđajućeg čelika, potpuno automatizovana, sa najsavremenijim arhitektonskim rešenjem današnjice.
Tehnologija proizvodnje piva obuhvata najsavremenije metode svetskog pivarstva! Za proizvodnju MB piva koriste se visokokvalitetne pivarske sirovine iz Francuske i Nemačke, svetskih proizvođača slada i hmelja.

U Kompaniji sa ponosom ističu da Pivara MB poseduje i sopstvena postrojenja za pripremu vode. Veoma važan segment u ovom procesu čini reverzna osmoza – tehnika-poznata po korišćenju specijalnih membrana, preko kojih se uz pomoć visokog pritiska, iz vode izdvajaju svi prisutni joni, što rezultira vodom apsolutne čistoće.

Receptura MB piva nastala je u saradnji stručnjaka Pivare MB i Minhenske akademije za pivo „DOEMENS“.

Izgradnja pivare počela je u maju 2002. godine, a 16.8.2003. skuvan je prvi uvarak. Ubrzo nakon toga, punim kapacitetom počela je i sama proizvodnja. Prva boca, sada već čuvenog MB piva, SVETSKOG, A NAŠEG!, pojavila se na tržištu 7.11.2003. godine.

U početku je MB pivo plasirano kroz lanac marketa Rodić MB, da bi u decembru iste godine došlo do eksplozivnog interesovanja na tržištu, opravdavši očekivanje da će vrhunski kvalitet biti prepoznat. Kapacitet pivare danas iznosi oko 4 500 000 hl, čime je stekla epitet najveće u regionu i jedne od najvećih u Evropi.

Dr Ida Leskošek Čukalović

Sadržaj

PIVARA MB – HRAM PIVARSTVA I NAJSAVREMENIJA PIVARA U EVROPI
NAJSAVREMENIJA TEHNOLOGIJA U SLUŽBI PIVARSTVA
AMBALAŽA KAO USLOV KVALITETA
PALETA PROIZVODA ZA SVAČIJI UKUS
KVALITET KAO IMPERATIV
PRODAJA MB PIVA
STRATEGIJA
ODAKLE POTIČE PIVO?
PIVO, ZADOVOLJSTVO ILI NEŠTO VIŠE?

OD ČEGA SE DOBIJA PIVO?
Ječam i slad
Hmelj
Pivski kvasac
Voda
ŠTA SE KRIJE ISPOD BELE PENE?
PIVO KAO POTENCIJALNI IZVOR ŠTETNIH SASTOJAKA!
ŠTA JE HACCP?
KAKO DELUJE PIVO?
UTOLJAVANJE ŽEĐI
RELAKSIRAJUĆI I ISTOVREMENO SMIRUJUĆI EFEKAT
OSVEŽAVAJUĆI KARAKTER
ZBOG ČEGA SE MOŽE PREPORUČITI

ŠTA SU DO SADA ISTRAŽIVANJA POKAZALA?
Pivo i kardiovaskularni sistem!
Pivo i rad bubrega!
Pivo i rad želudca!
Pivo i psiha!
Imuni sistem!
Hormonski sistem!
Pivo i dijabetes!
ALKOHOL, OTROV, ILI „LEK“?
Šta se podrazumeva pod umerenim konzumiranjem alkohola?
Na koji način alkohol deluje?
ZAŠTO SE TOLIKO GOVORI O HOLESTEROLU?
GDE JE TU PIVO?
Pivo ili vino
JOŠ MALO O ALKOHOLU – ZA SVAKI SLUČAJ!
PIVO I GOJAZNOST!
KOME SE PIVO MOŽE PREPORUČITI?
UMESTO ZAKLJUČKA

Odakle potiče pivo?

Pivo je drevni napitak. Ne zna se tačno kada i gde je prvi put nastalo, ali se zna da je njegova istorija sigurno duža od 6000 godina. Prve tragove ostavile su civilizacije koje su naseljavale plodnu žitnicu u dolini reka Tigra, Eufrata i Nila, 4000 godina pre nove ere. Prve pisane tragove o pivu ostavili su Sumeri koji su naseljavali područje južne Mesopotamije. Ubrajali su ga u najvažnije životne namirnice, koristili kao lek, ali i kao novac. Kao sirovinu koristili su ječam, pšenicu, ali po nekad i zob i proso. Proizvodili su ga od navlaženih, nabubrelih zrna, spontanim vrenjem i pili na slamčicu, kako poneko zao stalo zrno bi uletelo u grlo. Bilo je jako kiselo i ukus su mu popravljali raznim travama i zaslađivali medom. Čak 40% dobijenog žita prerađivali su u pivo. Obični radnici dobijali su po jedan litar, niži činovnici po dva litra, a višim činovnicima i njihovim ženama pripadalo je po pet litara na dan. No, to nije sve. Pivu su pripisivali mitsku ulogu i smatrali ga sastavnim delom života.

U plodnoj dolini Tigra i Eufrata, prostirala se država Lagaš sa svojih osam malih gradova i 40 sela. Ona se u mnogo čemu razlikovala od Akadske države koja je bila u susedstvu.

Lagaš nije vodio osvajačke ratove i umesto oružane sile koristio je trgovinu i diplomatiju. Umesto ratova, bavio se graditeljstvom, umetnošću i naukom. Njegovi vladari trgovali su od Sredozemnog mora do Persijskog zaliva, a ostavili su za sobom hramove, kipove, sisteme za navodnjavanje i glinene tablice. Tako su ostali zapisi koji su sačuvali njihova znanja u matematici, astronomiji, algebri, muzici i prvi ep. Ep govori o Gilgamešu kralju Uruka, njegovom čudnom prijatelju Enkiduu i boginji Ninkasu. Po predanju Enkidu je odrastao u stepi među životinjama. Bio je divalj, ali odan Gilgamešu. Pratio ga je i štitio u njegovom pohodu protiv Huvave, gospodara kedrove šume. Ninkasu je bila boginja koja je čuvala tajnu spravljanja slada i piva. Kuvala je pivo, “čudesno piće” namenjeno bogovima i upravo je ono odigralo presudnu ulogu u preobraćanju Enkidua. Bilo je dovoljno da on popije 7 čaša tog napitka, pa da doživi preobražaj i da se iz polubića preobrati u čoveka. Enkidu je poginuo u boju, Gilgameš je takođe izgubio bitku, ali je priča o pivu nastavila da živi. Boginja Ninkasu je čuvala tajnu spravljanja piva, ali je zapis o njoj “Himna boginji Ninkasu” iz 1800. godine p.n.e. ostao i danas se smatra najstarijom recepturom spravljanja piva.

Blagostanje Lagaša nije dugo trajalo. Jedan od namesnika susednog Ura se osamostalio, utemeljio dinastiju Ura i osnovao novu državu u kojoj su se stopile Sumer i Akad. No nastavio je da neguje tradicuju kulture, umetnosti, graditeljstva i utro je put stvaranju “pravne države”. Pravilo “uspostaviti pravičan red u zemlji” tada začet, smatra se za početak tradicije pravnih propisa i donošenja zakona. Sledila je borba za vlast, dinastije su nastajale i smenjivale se i tako je bilo sve do kralja Hamurabija koji je celu tu teritoriju podvrgao pod svoju vlast i proglasio se kraljem Vavilona. Vavilon se prostirao na 120 000 km2, a dobio je ime po gradu Vavilonu (Babilonu kako su ga Grci nazvali po imenu Babili, “božja vrata”) koji je u to vreme bio središte političkih, verskih i duhovnih zbivanja toga vremena, raskrsnica trgovačkih puteva i centar jedne od najplodnijih žitnica toga doba. Pivo je bilo i ostalo sastavni deo života. Pilo se da bi se ugasila žeđ, ali i kao hrana. Radnici u polju i na kanalima dobijali su po pet litara dnevno, a žene koje su obavljale teške fizičke poslove dve do tri litre.

Kralj Hamurabi (1792 1750) je jedna od najvažnijih ličnosti Drevnog istoka. Ostao je zapamćen po pravednosti, procvatu nauke (pre svega astronomije) i uređenju državne uprave. Za sobom je ostavio zakonik (Codex Hammurabi) koji je u oko 300 članova obuhvatao sve što je bilo od važnosti za javno i privatno pravo. Između ostalog i propise vezane za spravljanje i promet piva. To nije ni malo slučajno, budući da se u to vreme u Vavilonu znalo za više od 16 različitih tipova piva, ili bolje reći proizvoda tipa piva. Zakonik je regulisao i količinu ekstrakta piva i njegovu cenu, ali i kazne ako se onaj ko ga proizvodi i toči o njega ogluši. Tako stoji:

“Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni”.

Zakonik je predviđao:

“Ako onaj ko toči pivo ne traži za njega žito, nego novac, vara na meri, ili toči loše piče, treba biti kažnjen, bačen u vodu i udavljen”.

Upravo tako: “pivo se nijesmeloprodavati!”. Nije se smelo menjati za novac, već samo za nešto isti tako dragoceno: žito. Zakon i kazna smrću danas zvuči prilično radikalno, mada treba znati još nešto. Imao je i svoju lepšu stranu. Predviđao je da se pivo i besplatno deli: radnicima 2 lit, slugama 3 lit, a visokim službenicima državne administracije i sveštenicima 5 lit.

Vavilon je u to vreme bio raskrsnica trgovačkih puteva između Indije i Sredozemlja. Trgovalo se drvetom, srebrom, uljem, vunom, ali i pivom. Pivo je prelazilo put od 1000 km do susednog Egipta i okolnih država. Kako? Najverovatnije tako što su kretali sa samlevenim zrnima od kojih su pravili pogače, a na drugom mestu su ih mešali sa vodom i izlagali suncu kako bi pospešili vrenje i na odredište stigli sa gotovim penušavim, reskim napitkom.

Egipatske grobnice i mistični crteži i zapisi u njima godinama su čuvali tajne ove drevne civilacije. Zahvaljujući Šampolionu 1822. godine njihovo slikovno pismo je dešifrovano. Dolina kraljeva, Memfis, Sakara, Karnak otkrili su svoje blago, a pivo je dobilo još jedno važno poglavlje u svojoj istoriji.

Egipat i dolina Nila, druga velika žitnica Starog sveta, ne samo da su bili poznati po svom pivu, nego su imali i kult piva. Pivo je imalo svoj posebni hijeroglif (sveto slovo) i bilo je zajedno sa hlebom, osnovna životna namirnica. U to ne treba sumnjati jer su reč obrok pisali uz pomoć dva znaka: pivo + hleb. Pivo za egipćane nije bilo samo hrana. Bilo je nezamenjljiv proizvod u mnogim segmentima života. Prinosili su ga kao žrtvu bogovima, davali su ga na dar umrlima i često njime plaćali i svoju vojsku. I oni su verovali da je pivo ‘ cudesno piće” koje je imalo božansku ulogu. U čuvenom Mitu o istrebljenju (Kravina knjiga) zapisanom na zidovima grobnica farona 18., 19. i 20. dinastije, spominje se da je pivo bilo to čime je bog Ra sprečilo boginju Hator da u nastupu besa uništi ljudski rod. Poznavali su njegova blagotvorna svojstva i koristili ga kao melem i lek.

Stari Egipćani su znali šta je dobro pivo. Proizvodili su više od 16 različitih tipova, od blagih aromatičnih, oplemenjenih smrekom, medom, anisom i urmama, do izuzetno jakih sa oko 15% alkohola. Bili su poznati baš po svojim jakim pivima i upravo su ona bila ta koja su napravila problem. Naime, Herodot je zapisao: “Egipat je poznat po izvanrednim vinima, koja se proizvode od ječma.” Mala jezička nepreciznost, nepoznavanje materije, čista pakost, ili nešto druge? Sve u svemu, šteta je napravljena i vinari i pivari se i danas spore oko toga po čemu je Egipat bio poznatiji.

Etrurci, Grci i Rimljani, su takođe preuzeli tradiciju spravljanja piva. Etrurci su ga prinosili kao žrtvu, ali ga Grci i Rimljani nisu baš posebno cenili. Nazivali su ga “vinom sirotinje” i smatrali varvarskim pićem. Ali to nije važilo za sve poznate ličnosti toga vremena. Bilo je i onih koji su voleli i cenili pivo i umeli da iskoriste njegova plemenita svojstva. Jedan od njih je bio niko drugi do Julije Cezar. Ali to je već druga priča i kao i sve priče zahteva vreme.

Od čega se dobija pivo?

Toplu, zlatnu, ćilibarnu boju, punoću ukusa i gustu, stabilnu penu pivo dobija zahvaljujući ječmu i sladu. Iskričavost i reskost može da zahvali kvascu, a opojnu aromu i prijatnu gorčinu hmelju. Uz sve to potrebno je još i mnogo kristalno bistre, čiste vode koja sa svojim mineralima i solima daje osnovu svega toga.

Kaže se da je:

• slad duša piva,
• kvasac snaga,
• hmelj začin, a
• voda mu daje telo.

Svaka od ovih sirovina je dragocenost za sebe.

Ječam i slad

To je osnova piva i upravo njima pivo može da zahvali naziv “tečni hleb”. Pri tome ne treba zaboraviti da je ječam najstarija i po mnogo čemu izuzetna žitarica. Može opstati i gajiti se u podnebljima u kojima druge žitarice ne mogu, ima blag, slatkast ukus, sadrži enzime zbog kojih je lakše svarljiv od drugih žitarica, ali i još mnogo toga drugog po čemu je specifičan. Gajili su ga još Sumeri u IV veku p.n.e., sladovali ga i od njega pravili pivo i hleb. Ne mnogo kasnije preuzeli su ga i Kinezi, koji su ga smatrali jednom od pet “svetih biljaka”. Prisutan je u svim starim civilizicijama, a na Evropskom kontinentu je godinama bio glavna ratarska kultura. Danas je on na trećem mestu po potrošnji, odmah iza pšenice i pirinča, ali je s obzirom na ukus, hranljivu vrednost i cenu ubedljivo na prvom.

Plemenita svojstva ječma oduvek su cenjena. Homer ga je dovodio u vezu sa “čudesnom” snagom gladijatora, a Pitagora svakodnevno imao na jelovniku u svojoj čuvenoj filozofskoj školi. Sve ove činjenice mnogo ne iznenađuju, ako se zna šta sve zrno ječma sadrži i od čega se sastoji. Jedna šolja kuvanog ječma ima oko 190 cal, ali ima 3,5 g proteina, 0,7g masti, 44g ugljenih hidrata, 9g sirovih vlakana, 17mg kalcijuma, 2mg gvožđa, 35mg magnezijuma, 85mg fosfora, 145mg kalijuma, 5mg natrijuma, l,2mg cinka, 3,2mg niacina, 26pg folne kiseline, a tu je i hrom. Očigledno se radi ne samo o izvoru ugljenih hidrata, proteina i sirovih vlakana, već i vitamina i dragocenih makro i mikroelemenata. Među bioaktivnim supstancama koje imaju direktan uticaj na zdravlje, posebno mesto zauzimaju sirova vlakna, antioksidanti i pojedini vitamini i minerali.

Problem ishrane u razvijenom svetu danas dobrim delom se bazira na deficitu upravo sirovih vlakana. To je fenomen koji je registrovan u velikom broju zemalja, pogotovo SAD i dovodi do čitavog niza obolenja gastrointestinalnog trakta.

Ječam sadrži dva tipa sirovih vlakana: rastvorne i nerastvorne. Bogat je pogotovo u sadržaju rastvornih i to β-glukana, karakterističnom upravo za ječam i ovas. Beta-glukan je polisaharid koji pivarima u proizvodnji piva pravi probleme, ali u ishrani je više nego koristan. On povećava viskozitet u toku digestije unete hrane i produžava njenu adsorpciju, pogotovo holesterola i masti. Efekat toga se pogotovo odražava kod osoba koje pate od poremećaja u metabolizmu glukoze i lipida, visokog pritiska i gojaznosti (sindrom X). Pokazalo se da su svi ovi problemi vezani za rezistentnost na insulin. Radi se o poremećaju u organizmu koji dovodi do smanjenja osetljivosti tkiva na delovanje insulina. Insulin ima zadatak da tkiva snabdeva glukozom kao izvorom energije. Kao odgovor na to, pankreas luči povećanu količinu insulina i nakon dužeg vremena u takvim uslovima, ta sposobnost može biti dovedena u pitanje.

Beta-glukan sprečava nagli porast glukoze u krvi, potpomaže i regulaciju šećera i insulina u krvi i mnogim dijabetičarima može olakšati probleme nakon negativnih iskustava sa zabranjenim slatkišima. Potpomaže peristaltiku creva (varenje) i u mnogome smanjuje rizik od pojedinih vrsta malignih promena, kao što je rak kolona (debelog creva). Povoljno deluje i na nivo holesterola u krvi i od koristi je svima onima koji se sa tim problemom bore. Ova činjenica je već godinama poznata. Poslednjih 40 godina urađeno je preko 1400 studija o 8-glukanu. Manje više svi autoriteti se slažu da ishrana bogata ovim rastvorljivim sirovim vlaknima utiče povoljno na imuni sistem i to pogotovo u slučaju dijabetičara koji boluju od dijabetesa tipa II mellitus. Već kod količine od oko 35g na dan smanjuje porast šećera, snižava vrednost ukupnog i LDL holesterola u krvi i povoljno deluje na sniženje pritiska.

Nerastvorna vlakna ječma takođe imaju vrlo povoljan efekat na oprganizam. Deluju kao prebiotici: omogućavaju delovanje probiotika u debelom crevu. Probiotici su živi mikroorganizmi koji povoljno deluju na crevnu floru i na taj način zdravstveno stanje u celini. Imaju mikrobicidna svojstva i sprečavaju adheziju patogenih bakterija na epitelne ćelije intestinalnog trakta. Mogu biti prirodni sastojci hrane, ili se namenski dodaju. Najčešće se radi o specifičnim sojevima lactobacillus, ili bifidobacterium koji se dodaju fermentisanim mlečnim napitcima, ili mleku u prahu. Klinička ispitivanja su potvrdila njihovo pozitivno delovanje u lečenju diareje, sprečavanju razvoja patogenih mirkroorganizama i čitavog niza obolenja koje infekcija ove vrste uzrokuje (gastritis, ulcer, malignitet).

Ječam sadrži i antioksidante. Među njima najznačajniji su tokotrienoli i tokoferoli koji neutrališu slobodne radikale, nestabilne molekule kiseonika koji nastaju u toku metabolizma, ulaze u ćelije i oštećuju DNK. Samim tim oni direktno negativno utiču na imuni sistem, utiču na nastajanje kardiovaskularnih i malignih oboljenja.

Ječam je i značajan izvor B vitamina i pojedinih minerala. Hrom, na primer je element koji igra važnu ulogu u regulisanju sadržaja glukoze u krvi. Istraživanja su pokazala da je ječam izvanredan izvor ovog dragocenog elementa i da ga sadrži čak u većoj količini od pivskog kvasca, koji se do sada smatrao njegovim najboljim izvorom.

Hmelj

Hmelj je najmlađa sirovina u vekovnoj istoriji piva. Njime započinje era današnjeg piva, no njegova upotreba ne počinje sa pivom. Vrlo verovatno je “stariji” i koristio se i pre nego što je umeće spravljanja piva postalo rasprostranjeno.

Njegova svojstva su oduvek bila više nego cenjena, a primena višestruka. Koristio se od davnina u kulinarstvu, kao lekovito sredstvo, a za njega su vezana brojna narodna verovanja.

Plinije stariji (23. do 79. godine p.n.e.) spominje mladicehmeljakao izvanredan “delikates”, a njegov naslednik, Plinijus mlađi (61. do 113. godine p.n.e.) kao izuzetan začin za ribu u kombinaciji sa paškanatom. No, daleko cenjeniji je bio zbog svojih bogatih lekovitih svojstava. Arapski lekar Mesue, koji je živeo u 7. veku, primenjivao je sirup od hmeljakao lek za čišćenje krvi. Šišarke hmelja su korišćene i kao sredstvo za olakšavanje probavnih smetnji, crevnih bolesti, grčeva, nadimanja, a verovalo se da utiče i na zadržavanje vode u organizmu pa se preporučivao kao diuretik. Listovi hmelja korišćeni su za ublažavanje bolova u zglobovima, kod reume, gihta, artritisa. Navodi se i kao lek za jetru, slezinu, kamen u bubregu, zapalenje zglobova. Ipak u narodnoj medicini najpoznatiji je bio i ostao kao sredstvo za umirenje i povećanje apetita.

Za hmelj su vezana i brojna narodna verovanja. Venac od hmelja bio je čest ukras na glavama mladih devojaka, ali ne samo kao modni detalj. Verovalo se da će on u mnogome doprineti njihovoj dobroj naravi, ali i odagnati patnju. Mladi izdanci hmelja u proleće, upleteni u kosu, verovalo se da će pomoći da kosa raste gusta i bujna kao hmelj, a da bi se odagnale noćne more, sanjali lepi snovi, savetovalo se da se par šišarki hmelja stavi pod jastuk. Sve ove priče mogu danas nekom izmamiti osmeh, ali znajući ono što o hmelju danas znamo i šta se sve u njemu krije, sve to dobija drugo značenje. Tajnu čarobnog delovanja hmelja dugo je čuvao žuti, aromatični prah, lupulin i hmeljne smole, eterična ulja i polifenoli, flavonoidi prisutni u njemu.

Hmeljne smole (a-, izo-a i C-kiselina) imaju vrlo izraženo antibakterijsko delovanje i to pogotovo na gram-pozitivne mikroorganizme, kojima pripadaju mnoge štetne bakterije.

Hmeljna ulja su isparljiva frakcija. Detektovano je oko 300 eteričnih komponenata, od kojih svaka ima specifično svojstvo. Najvažniji su mircen koji je najzastupljeniji, humulen od koga upravo zavisi prijatan miris svežeg hmelja i lako isparljiv metilbutenol kome se u najvećoj meri pripisuje umirujuće dejstvo. No, polifenoli hmelja, flavonoidi su možda danas ipak najzanimljiviji. To su jedinjenja sa izraženim bioaktivnim delovanjem.

Flavonoidi hmelja obuhvataju veliku grupu od bar 100 različitih jedinjenja, od kojih veliki broj ima antioksidativno i estrogensko svojstvo. “Hvataju” slobodne radikale koji deluju kao mutageni agensi u pojavi malignih promena i na taj način smanjuju rizik od karcinoma. U tom pogledu pogotovo je aktivan ksantohumol (Citohrom P 450), za koji je utvrđeno da pokazuje aktivnije delovanje od poznatog antioksidanta tokoferola (E vitamina), genisteina (iz soje, sada nađenog i u hmelju) i proantocijanidola u crnom vinu. Ova jedinjenja se obično dovode u vezu sa crnim vinom i jedan su od glavnih razloga zbog koga se ono preporučuje. Mnogo manje se zna da pivo u odnosu na vino u ovom pogledu mnogo ne zaostaje. Dalje, hmelj je pored soje, jedan od najbogatijih izvora fitoestrogena. Naziv fitoestrogen potiče od činjenice da se radi o jedinjenju koje je biljnog porekla, a po strukturi i delovanju slično ženskom hormonu estrogenu. Da je hmelj bogat ovakvim jedinjenjima znalo se još ranije i smatralo se da je ksantohumol za to odgovoran. Utvrđeno je međutim da se radi o prenilnaringeninu, koji se danas smatra najsnažnijim fitoestrogenom nađenim u prirodi.

Poslednjih 200 godina hmelj je više nego dobro poznato sredstvo u fitoterapiji, a 1822. godine i zvanično ulazi i u službenu medicinu. Danas se zna da hmelj ima višestruko fiziološko delovanje. On deluje kao: sedativ, hipnogen (olakšava san), bakteriostatik, antibiotik, inhibitor uzročnika tuberkuloze. Flavonoidi hmelja blagotvorno utiču na srce i jetru, grčeve, groznicu, inhibiraju nastajanje karijesa kod zuba, ali pre svega su od značaja zbog antikancerogenog delovanja.

U farmakologiji hmelj se koristi najčešće u kombinaciji sa valerijanom i bogorodičinom travom kao sedativ, sredstvo za spavanje i antidepresiv. U kombinaciji sa različitim drugim biljkama, hmelj se preporučuje za ublažavanje i drugih tegoba: poremećaja u varenju, različitih želudačnih i stomačnih problema, nedostatka apetita itd. Zahvaljujući relativno visokom sadržaju biljnog estrogena, koristi se i za dobijanje preparata za koje se smatra da će pomoći, ako ne u sprečavanju, ono ublažavanju osteroporoze i tegoba vezanih za menopauzu. Njihova velika prednost u odnosu na sintetske preparate je u tome što ne uzrokuju štetne propratne efekte, ne izazivaju naviku i nisu kontraindikovani nekim drugim poremećajima u organizmu. Naravno u slučaju da se uzimaju na propisani način, u propisanim količinama i da su odgovarajućeg kvaliteta. Danas se na tržištu nalazi oko 50 preparata na bazi hmelja. To su uglavnom praškasti proizvodi (tabletirani, ili u obliku čajeva), ekstrakti, tinkture, kapi i sirupi za oralnu, ili spoljašnju upotrebu. Patentom je zaštićen i specijalni jastuk na bazi hmelja: “Halertauerski hmeljni jastuk”. Proizvodi se od čuvenog hmelja iz Halertaua i specijalno obrađenog pamuka. Dobija se zajedno sa odgovarajućim sertifikatom i rokom trajanja od 36 meseci.

Hmelj je danas prisutan i u kozmetičkoj industriji. Hmeljna ulja koristi se u proizvodnji parfema, a različiti ekstrakti, zbog prisustva biljnog estrogena u kremovima. Tu su brojni balzami za kosu, piling maske, ulja za mazanje, kupke i još mnogo toga drugog.

Pivski kvasac

PIVSKI KVASAC je nesumnjivo najpoznatiji i najčešće spominjani prateći proizvod industrije piva. Saznanje o njegovim lekovitim svojstvima staro je koliko i pivo. Jedan od najstarijih pisanih tragova koji o tome govori potiče iz starog Egipta i datira iz perioda oko 500 godina p.n.e. On spominje “mulj” koji zaostaje u posudi za fermentaciju i njegovo višestruko blagotvorno delovanje. Tadašnji iscelitelji koristili su ga zajedno sa lekovitim travama kao melem za rane i “eliksir” koji “produžava život”. Hipokrat (460-377 p.n.e.) navodi da skida groznicu, a Plinius (23-79 n.e.) da je u njemu tajna daleko čuvene lepote egipatskih žena, koje su “penu piva” utrljavale u kožu. U srednjem veku bio je spas za sve stomačne tegobe, a u godinama gladi pitanje opstanka. Od tada pa do danas, pivski kvasac je korišćen kao čudotvorno sredstvo koje leči, koje “daje snagu” i koje “diže iz mrtvih”.

Narodna i oficijelna medicina danas se slažu u jednom: pivski kvasac je dragoceni izvor biološki aktivnih sastojaka sa višestrukim fiziološkim efektom na organizam.

Danas kada je hemijski sastav kvasca u pitanju nema mnogo tajni. Zna se da je reč o proizvodu koji sadrži visok sadržaj vitamina: pre svega B₁ (tiamin), B₂ (riboflavin), B₅ (pantotensku kiselinu), B₆ (piridoksin), B₁₂ (cijanokobalamin), folnu kiselinu, niacin i biotin, provitamin D2 (ergosterin); mineralne elemente: K, Ca, Mg, P, S, Se, Zn, Cr, Co, Fe, Cu, Mo, Mn, ali i čitav niz aktivnih supstanci koje se direktno uključuju u metabolizam i učestvuju u brojnim reakcijama u organizmu. To su: holin, glutation, karnitin, lecitin, zimosan, različite aminokiseline itd. U pitanju ne samo pojedinačni sadržaj ovih biološki vrednih sastojaka već, što je veoma važno i njihov međusobni odnos. O svakom od navedenih sastojaka može se mnogo toga reći i teško je izdvojiti onaj koji je za organizam upravo od presudnog značaja. Svi oni imaju izuzetno važnu ulogu i direktno doprinose opštem zdravstvenom stanju organizma.

Poslednjih godina sve se više govori i o jednom novom vitaminu na polju farmaceutike: koenzimu Q10, kome se pripisuju izuzetna svojstva i koji se u mnogim poremećajima u organizmu pokazao kao lek. Utvrđeno je da se resorpcija ove izuzetne bioaktivne supstance u prisustvu kvasca povećava gotovo 75 %. Ovaj fenomen se dovodi u vezu sa sinergističkim delovanjem pojedinih sastojaka kvasca i nije izolovana pojava. Sličan je slučaj i sa hromom. Poznato je da hrom igra odlučujuću ulogu kao “faktor tolerancije glukoze” i kao takav je od velikog značaja u slučaju “šećerne bolesti”, dijabetesa. Utvrđeno je da su jedinjenja hroma prisutna u kvascu daleko aktivnija i delotvornija nego bilo koji drugi oblik dostupan hranom. No, to je samo jedan od razloga zbog kojih se pivski kvasac dovodi u vezu sa dijabetesom.

Terapeutsko delovanje kvasca danas se koristi u lečenju brojnih obolenja. To su:

Bolesti jetre – za koje se vezuje jedna od najvažnijih primena kvasca u službenoj medicini. Jetra je izuzetno važan organ za razmenu materija u organizmu i najvažniji organ za razgradnju i uklanjanje otrova koji nastaju, ili su uneti hranom. U slučaju da je njena funkcija poremećena kao posledica nepravilne ishrane, pojavljuje se umor, bezvoljnost, mučnina, stomačni problemi ili lupanje srca. Još početkom ovog veka, utvrđeno je da na rad jetre odlučujuću ulogu igra nekoliko biogenih elemenata: holin, metionin, glutation, vitamini B kompleksa i selen. Kvasac ih sve sadrži i to u vrlo povoljnom odnosu. Kao takav se pokazao više nego korisan u terapiji lečenja hepatitisa, ali i drugih obolenja jetre.

Kardiovaskularne bolesti ateroskleroza, pojava ateroma (masnih naslaga) u krvnim sudovima dovodi do njihovog suženja i otežanog protoka krvi, odnosno u krajnjem slučaju začepljenja. Zakrečavanje arterija za posledicu ima srčani, ili moždani udar. Najčešći uzrok ove pojave je povećan nivo holesterola u krvi. Holesterol je masna tvorevina koju stvara sam organizam, ali se unosi i hranom životinjskog porekla. Holesterol koji nastaje u organizmu, sam po sebi nije opasan i međuproizvod je u sintezi mnogih važnih supstanci (“dobri” HDL holesterol). Opasan postaje ako se unosi hranom u količinama koje prevazilaze potrebe organizma i počne da se deponuje u krvnim sudovima (“loš” LDL).

Organ koji direktno reguliše razmenu lipoproteina u organizmu je ponovo jetra. Najnovija istraživanja pokazuju da se pravilnom ishranom, ove promene u organizmu mogu ne samo izbeći, zaustaviti, nego čak i otkloniti. Odlučujuću ulogu pri tome imaju B vitamini (pogotovo B1, B6, folna kiselona i B12), Mg i Se. Kvasac kao najbolji prirodni izvor B vitamina, koji pored toga sadrži i sve ostale potrebne aktivne supstance, pokazao se kao veoma koristan i delotvoran.

Poremećaj mentalnih funkcija, smanjenje koncentracije i zaboravnost tipična je bolest starijeg doba. Pojavljuje se već nakon 45. godine u početku u vrlo bezazlenim oblicima, ali u kasnijim fazama može dobiti mnogo ozbiljnije razmere. Radi se o poremećaju u transportu neurona u mozgu koji u podmakloj fazi dovodi do gubitaka orjentacije i senilnosti. Još jedno, ali mnogo ozbiljnije obolenje mozga je, za sada neizlečiva Alchajmerova bolest. U oba slučaja, utvrđeno je da na promene o kojima je reč, pored vitamina, oligoi mikroelemenata, odlučujuću ulogu imaju lecitin, odnosno acetil-holin. Upravo nedostatak acetilholina utiče na fenomen pamćenja i zaboravnost, ali u ozbiljnijim razmerama i na pojavu Alchajmerove bolesti. Danas se lecitin uglavnom dobija iz soje, međutim, kvasac ga takođe sadrži i to u komprimovanom obliku. To je razlog da se preparati na bazi kvasca (pogotovo obogaćeni lecitinom soje) sve više preporučuju i koriste u gerantologiji.

Kvasac se uspešno koristi i kod kožnih bolesti. Promene na koži, koje mogu biti različitog porekla: poremećaji u radu unutrašnjih organa (žuta boja kao poremećaj rada jetre, tamni podočnjaci kao poremećaj rada bubrega, nečista koža kao poremećaj rada organa za varenje i pubertetskih smetnji), raznih gljivičnih obolenja, rane koje teško zarastaju, čirevi, ekcemi, ultikarije, ali i ozbiljnije kožne bolesti, kao što je neurodermatitis, dermatoze (psoriaza, herpes i sl). Sve ove bolesti su u mnogome uzrokovane savremenim načinom života: nepravilnom i neredovnom ishranom, nedostatkom sna, stresom, alergijama itd. i uprkos sve boljim hemijskim i biohemijskim preparatima na žalost još uvek predstavljaju problem. Visok sadržaj vitamina B kompleksa, ali i kompleksnih sastojaka sa baktericidnim delovanjem na patogene mikroorganizme u kvascu, u mnogome olakšava sve ove anomalije i ubrzava izlečenje.

Primera radi, pelagra “crvena smrt” (posledica nedostatka niacina usled jednolične ishrane koja se bazira na kukuruzu) danas je gotovo iskorenjena, ali upravo kvasac je bio taj koji je u tome odigrao odlučujuću ulogu.

Dijabetes mellitus, ali i različiti blaži oblici šećerne bolesti, takođe se nalaze na listi onih na koje kvasac ima pozitivno dejstvo. Još početkom ovog veka se znalo da kvasac utiče na aktivaciju insulina u organizmu i snižava sadržaj šećera u krvi. Od 30-tih godina se i klinički primenjuje. Njegovo dejstvo je ograničeno i ne može zameniti terapiju insulina, međutim, u kombinaciji sa drugim medikamentima dovodi do smanjenja neželjenih nuzpojava, karakterističnih za navedenu terapiju (povećanja rizika od arterioskleroze, moždanog i srčanog udara). Dve aktivne supstance kvasca odgovorne su u ovom slučju za terapeutsko delovanje kvasca. To su rom koji igra ulogu kofaktora hormona insulina i glutation kao bitna komponenta “faktora-tolerancije-glukoze”.

Još jedna bolest koja nastaje kao rezultat neadekvatne ishrane i prekomernog unošenja masti, alkohola i nikotina, ali i poremećaja u mehanizmu razmene materija i enzimskog sistema je i giht. U ovom slučaju dolazi do nagomilavanja mokraćne kiseline, stvaranja soli, njihovom deponovanju u zglobovima, ali i formiranja kamena u bubrezima i mokraćnim putevima. Posledica je pojava karakterističnih jakih bolova. Adekvatnom terapijom na bazi kvasca dolazi do ublažavanja bolova. Pri tome treba biti obazriv zbog prisustva purina u kvascu koji se takođe mogu transformisati u mokraćnu kiselinu. No, to je rešiv problem, budući da se unošenjem 2g C vitamina dnevno u toku terapije, negativni efekat purina kvasca neutrališe.

Potencijalno delovanje kvasca kao pomoćnog lekovitog sredstva ovim nije iscrpeno. Njegove mogućnosti su još mnogo šire, abroj obolenja na koje lekovito deluje, još mnogo veći. Radi se o jednoj neiscrpnoj temi, kojoj su posvećene brojne monografije i radovi. U kontekstu piva ona je više nego interesantna zbog toga što je logično predpostaviti da deo magije koja okružuje kvasac, po logici stvari pripada i pivu. Pogotovo kada se ima u vidu da pod dejstvom kvasca u toku vrenja sladovine nastaje alkohol i ugljendioksid, ali i oko 300 različitih isparljivih i neisparljivih jedinjenja: viših alkohola, estara, aldehida, ketona i organskih kiselina, koja utiču na ukus i miris piva, ali se uključuju i u metabolizam i imaju veći, ili manji fiziološi značaj. I na kraju:

Voda

Sirovina od čijeg kvaliteta u mnogome zavisi kvalitet i tip piva. Pivari su oduvek bili svesni da se samo od izuzetno čiste vode može dobiti kvalitetno pivo. To mora biti voda koja po svojoj ispravnosti odgovara kvalitetu vode za piće i ispunjava visoke standarde u pogledu mikrobiološke ispravnosti, trajnosti, kiselosti, sadržaja mikro i oligoelemenata i pogotovo prisustva bilo kog kontaminenta, ali mora ispunjavati i čitav niz drugih zahteva odgovornih za senzorne karakteristike i specifičan kvalitet i tip piva. Sve ove plemenite sirovine zajedno daju pivo. Svaka od njih daje mu po nešto i svaka od njih zaslužna je za po nešto! Pivo sadrži ono najbolje od svake od njih.

Pivo kao potencijalni izvor štetnih sastojaka!

Pivo je, kao i svi prehrambeni proizvodi, pod strogom kontrolom. Njegova zdravstvena ispravnost se stalno kontroliše jer uvek postoji potencijalna opasnost da neki od kontaminenata dospe u proizvod. Ipak mora se reći da je pivo u poređenju sa drugim namirnicama u mnogome specifičan proizvod.

Pivo po svojoj prirodi, broju i kvalitetu sirovina od kojih se proizvodi, kao i načinu proizvodnje, jedna je od najbezbednijih namirnica. Opsežna i vrlo ozbiljna istražvanja godinama vođena u brojnim kontrolnim laboratorijama navode na zaključak da je pivo izuzetno bezbedna namirnica u kojoj je prisustvo potencijalno štetnih sastojaka ispod, ili daleko ispod dozvoljenih granica. A upravo to je činjenica koja danas dobija sve veći značaj. Poznato je da zdravstvena ispravnost postaje jedan od najvažnijih i često opredeljujućih kriterijuma za koji se potrošači u svetu danas opredeljuju. Više nije dovoljno da proizvod “na oko” bude atraktivan i primamljiv, potrebna je i garancija da je on u zdravstvenom smislu, potpuno bezbedan. U savremenim uslovima velikog ekološkog zagađenja i opterećenja brojnim industrijskim kontaminentima nije u svim slučajevima uvek podjednako lako to obezbediti.

Sastojci hrane, koji sa zdravstvenog aspekta predstavljaju rizik, čine veoma brojnu grupu različitih kontaminenata, koji uzrokuju više ili manje izražene patološke promene u organizmu (mutagene, karcinogene, teratogene). To su: ostaci pesticida, metali, veštački i prirodni anabolitički agensi itd. Oni dospevaju u hranu putem sirovina od kojih se ona proizvodi, nastaju u toku procesa proizvodnje, ili su posledica kontaminacije.

U slučaju piva nijedan od ovih momenata ne predstavlja ozbiljan rizik. Pivo se proizvodi od vrlo ograničenog broja sirovina, a postupak proizvodnje je takav, da toksične supstance ako su i prisutne u sirovinama u najvećoj meri ili bivaju uklonjene, ili se inaktivišu u toku procesa. Mogućnost kontaminacije u toku proizvodnje je takođe relativno mala. Higijenski standardi u savremenim pivarama danas su izuzetno visoki, a zbog specifičnog hemijskog sastava piva, štetni mikroorganizmi čak i da dospeju u proizvod, u njemu ne mogu opstati. Patogene i toksične bakterije ne mogu se razvijati u pivu zbog prisustva alkohola, ugljendioksida, gorkih hmeljnih smola koje deluju baktericidno i konačno niske pH vrednosti. Najbolji primer za to je bakterija Heliobacter pylori koja nije potencijalni uzročnik infekcije u pivu, ali je veoma opasna jer uzrokuje stomačni ulcer (čir na želudcu) i povećava rizik od raka želudca. Ona ne samo da u pivu ne može opstati, nego se čak smatra da pivo u izvesnoj meri pruža zaštitu od nje.

Šta to praktično znači? Teški metali dospevaju u namirnice putem sirovina. U slučaju piva oni se gotovo u potpunosti uklanjaju u toku procesa sladovanja i kasnije proizvodnje piva. Pivo se kao takvo smatra jednom od namirnicom sa najnižim sadržajem teških metala (olovo 1-3 μg/kg; kadmijum 0,1 0,5 μg/kg; živa ispod 0,1 μg/kg). Mikotoksini i insekticidi u pivu nisu nađeni. Fungicidi, koji se prevashodno koriste u gajenju hmelja i to ditiokarbamati, u toku kuvanja sladovine se prevode u etilentioureu i propilentioureu i najvećim delom se uklanjaju u kasnijim fazama proizvodnje. U slučaju adekvatne primene ovih preparata količina njihovih ostataka ne prelazi vrednost od 5mg/kg, što imajući u vidu količinu u kojoj se hmelj dodaje, za pivo ne predstavlja opasnost. Sadržaj nitrozodimetilamina koji su izuzetni kancerogeni u pivu ne prelazi 0,5 μg/kg, tako da ni sa tog aspekta pivo ne predstavlja potencijalni rizik.

Histamini, metaboliti histidina u pivu su prisutni u količini ispod 0,5mg/kg i u toj količini nemaju nikakav toksičan efekat. Slična je situacija i sa dioksinom, nitratima, nukleinskim kiselinama, purinima i drugim štetnim komponentama, koje se u drugim namirnicama mogu naći i to u koncentracijama koje nisu uvek zanemarljive.

Drugim rečima, verovatnoća da pivo bude uzročnik unošenja bilo kakvog štetnog sastojka u organizam je u normalnim uslovima praktično zanemarljiva. Naravno, to ne znači da kao i kod svih drugih namirnica, ne postoji rizik. Treba znati na primer, da pivo u limenkama, kao uostalom i svi drugi proizvodi u istoj ambalaži, može sadržati tragove aluminijuma. No, to su veoma male količine koje ne predstavljaju opasnost po zdravlje. Sa druge strane, uvek je prisutan rizik i od eventualne greške u toku proizvodnje koja može uzrokovati kontaminaciju. Tu industrija piva nije izuzetak. I upravo zato se primenjuju odgovarajuće mere. Uvode se novi ambalažni materijali koji omogućavaju bolju stabilnost i trajnost proizvoda. Odgovarajući standardi obezbeđuju garanciju da se rizik od kontaminacije izbegne. Najbolji primer za to je HACCP.

Šta je HACCP?

HACCP je skraćenica od Hazard Analysis and Critical Control Point (Analiza Rizika i Kritične Kontrolne Tačke). To je standard koji je razvijen sa ciljem da se obezbedi maksimalna higijenska i zdravstvena ispravnost prehrambenih proizvoda i izbegne rizik od bilo kakvog vida kontaminacije. Danas je on opšte prihvaćen u razvijenom svetu i podrazumeva protokol koji treba primeniti da bi se evidentirali svi mogući potencijalni uzročnici kontaminacije.

Šta se podrazumeva pod umerenim konzumiranjem alkohola?

Odgovor na pitanje šta je to “umereno” konzumiranja alkohola nije lako dati. Autoriteti se oko toga još uvek spore. Za jedne je to količina koja “nije toksična”, za druge “statistički normalna”, za treće “neškodljiva”, za četvrte ona koja “ne izaziva probleme”, za pete “optimalna”, šeste… Ali to nije jedina dilema. Problem predstavlja i sam način kvantifikovanja pojma umerenog konzumiranja. Koja količina alkohola se pod tim podrazumeva, odnosno na koji način se ona izražava?

Količina alkohola koja ima definisano delovanje, najčešće se izražava u “jedinicama” alkohola ili broju “pića”, a pri tome ne postoji opšta definicija šta je to standardno “piće”, odnosno šta je to “jedinica alkohola”. Naprimer, u Velikoj Britaniji “jedinica alkohola” je količina alkoholnog pića koja sadrži 8g alkohola, u SAD 12g alkohola, a u Japanu čak 19,75g. Samim tim su i vrednosti koje se navode različite. Jedan broj autora pod “umerenim kozumiranjem” alkohola podrazumeva “unošenje nekoliko jedinica alkohola u datom periodu vremena”. Prema drugima to su 2 jedinice alkohola na dan za muškarce i 1 jedinica na dan za žene. Po trećima to je čak tri puta više.

Jasno je da je teško dati precizan odgovor, jer su elementi od kojih on zavisi uslovljeni velikim brojem individualnih karakteristika.

Ser Frensis Enst je smatrao da je to količina alkohola koja se može preporučiti količina od oko 40g na dan (što približno odgovara količini od 1 litra standardnog piva). Studije koje su nakon toga vođene, pokazale su da nađeni podaci ne odstupaju mnogo od ove vrednosti. Prvobitan stav da se radi o količini od oko lg alkohola (96 %) po kg telesne mase dnevno, danas je nešto redukovan, mada ni tu ne postoji jedinstven stav.

Vrednosti koje se danas navode kao uslovno “optimalne” nalaze se u dosta širokim granicama od 4,5 do čak 50 g alkohola na dan. Isti slučaj je i sa količinama koje se tretiraju kao gornja granica koju ne bi trebalo preći od 24 do 80 g/dan.

Rezultati epidemioloških studija koje se smatraju najpouzdanijim nešto su precizniji. Oni navode da je 10 — 19 g/dan optimaina količina alkohola za prosečnog zdravog muškarca srednjih godina sa telesnom masom od oko 80 kg, a količina koja još uvek neće imati štetan efekat 30 — 40g/dan. Za prosečnu zenu to su upola niže vrednosti od ispod 10 g/dan, odnosno ne više od 10 20 g/dan.

Ženski deo populacije hendikepiran je u pogledu tolerancije prema alkoholu iz više razloga. Telesna masa žena je u proseku manja, sadržaj vode je manji, a ženski organizam produkuje i manje enzima alkohol dehidrogenaze, odgovornog za razgradnju alkohola. Usled toga se alkohol kod žena duže zadržava u organizmu, u većoj meri prelazi u krv, pa je i štetan efekat izraženiji.

Očigledno je da mnoga pitanja u pogledu pozitivnog delovanja alkohola još uvek ostaju otvorena i da nije ni malo preporučljivo davati generalnu procenu koliko se sme, ili još gore, koliko treba alkohola popiti. Uvek treba imati na umu da je svaki organizam slučaj za sebe i da ono što će povoljno delovati na nekog, može imati sasvim suprotan efekat na nekog drugog. Drugim rečima:

pozitivni efekat koji alkohol potencijalno ima, ne sme biti iskorišćen kao bilo čiji alibi za piće!

Pivo ili vino?

Očigledno je da je pivo kao nisko alkoholni rastvor optimalno piće sa aspekta potencijalnog iskorišćenja pozitivnog delovanja alkohola. U manjoj meri opterećuje jetru i lakše i brže se razgrađuje. U pogledu povoljnog delovanja ostalih sastojaka takođe ne zaostaje za vinom. Ispitavanja koja su vršena u Belgiji i čiji su rezultati publikovani 1994. godine pokazuju da vino i pivo pokazuju sličan efekat u vezi sa bolestima srca i krvnih sudova. Do sličnih zaključaka su došli i nemački stručnjaci u studiji koju su objavili 1997. godine, trvrdeći čak da umereno konzumiranje piva u poređenju sa istom količinom vina ima povoljniji uticaj na srce i krvne sudove. Rezultati dobijeni u SAD i objavljeni 2002. godine navode na isti zaključak. Nakon višegodišnjeg istraživanja u kojima je učestvovalo više od 125000 učesnika, pokazalo se da ljubitelji piva imaju manje srčanih i koronarnih smetnji od ljubitelja vina i viskija. No, treba biti pošten pa reći da brojni podaci navode i na suprotan zaključak. Istraživanja koja je sprovela Danska zdravstvena organizacija 1991. godine u okviru programa Svetske zdravstvene organizacije na 12000 odraslih osoba pokazala su da su oni koji su pili vino sebe smatrali zdravijim od onih koji su pili pivo. Pa gde je onda pravi odgovor na pitanje za koje se piće opredeliti? Jedini racionalni zaključak koji se može dati je taj da nema pravog “pobednika”. Očigledno je da se radi o tradiciji, stečenim navikama u konzumiranju pojedinih pića.

Naravno da se svi ovi rezultati moraju prihvatiti sa određenom dozom rezerve jer u svakom konkretnom slučaju postoji razlika u mnogim faktorima koji utiču na dobijene rezultate, od životnih navika, navika u piću, ishrani itd. No, bez obzira na to da li će se statistički podaci prihvatiti kao verodostojni ili ne, ostaje činjenica da pivo u odnosu na druga alkoholna pića ima svoje prednosti.

Pivo je dobar izvor izuzetno važnih vitamina i to pogotovo B kompleksa: niacina (B3), riboflavina (B2), piridoksina (B6) i folne kiseline (B9). Najnovija istraživanja pokazuju da upravo vitamin B6 ljubiteljima piva pruža dodatnu zaštitu od kardiovaskularnih obolenja u odnosu na ljubitelje vina i viskija. On se zajedno sa vitaminima B9 i B12 dovodi u vezu sa metabolizmom amino kiseline homocistein. Naime, utvrđeno je da povećan sadržaj ove amino kiseline u krvi povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti, a pojavljuje se kod osoba kod kojih je sadržaj pomenutih vitamina u deficitu. Ove činjenice nedvosmisleno idu u prilog pivu. To su čak i Francuzi morali da priznaju. U istraživanjima koja su nedavno sproveli na 1196 ispitanika oba pola koji su pili pivo, odnosno vino, utvrdili su da oni koji su pili pivo, ne samo da imaju niži sadržaj homocisteina u krvi, već izgleda da pivo na neki način utiče i na njegovu razgradnju. U slučaju vina, utvrdili su da ono čak stimuliše sintezu ove amino kiseline.

Ako su to Francuzu utvrdili i objavili, ostaje da im verujemo. No, ni to nije sve. Pozitivan efekat ima i vitamin B9. On ima slično protektivno delovanje kao i prethodni, ali sa tom razlikom što se za njega smatra da ima zaštitino delovanje ne samo u pogledu kardiovaskularnih, već i jednog broja malignih bolesti.

I još jedna važna činjenica! Pivo je takođe, kao i vino, bogato antioksidantima, polifenolnim jedinjenjima koji potiču iz slada i hmelja. Činjenica je da njihovo delovanje nije ništa manje efikasno od antioksidanata prisutnih u crvenom vinu. Poredeći sadržaj antioksidanata u istoj količini piva i vina preračunato na sadržaj alkohola, proizilazi da pivo sadrži dva puta više ovih biološki važnih jedinjenja od belog vina i dva puta manje od crvenog vina. Međutim, antioksidanti u pivu su manje molekulske mase i organizam ih lakše resorbuje od antioksidanata velikih molekulskih masa prisutnih u crvenom vinu.

Pivo i gojaznost

Pivski trbuh! Mit koji prati pivo i često se vezuje za njegove ljubitelje. Zašto?! Činjenica je da su mnogi ljubitelji piva punački. Zlobnici bi rekli da su “debeli”, a oni koji to nisu da su “gospoda i po”. No bez obzira da li se radi o jednima, ili drugima, pitanje je da li su oni koji vole i piju pivo debeli, ili su oni koji su takvi skloni pivu. Statistika bi tu verovatno došla do interesantnih zaključaka. No, činjenice od kojih ipak treba poći su sledeće:

Pivo ima manju energetsku vrednost od većine sličnih napitaka!!!

Zašto? Alkohol ima 7kcal/g. Četrdeset grama alkohola (koliko se približno nalazi u 1 litru, odnosno 4 čaše od 2,5dl piva) ima istu energetsku vrednost kao 70g šećera. Da bi imali predstavu koliko je to, uporedimo to sa osvežavajućim napicima tipa Cole. Četiri čaše cole imaju 132g šećera, što je gotovo 2 puta više od iste količine piva. No pivo pored alkohola sadrži i neprevreli ekstrakt koji mu daje punoću ukusa i koji takođe ima određenu energetsku vrednost. Kada se sve to sabere proizilazi da, zavisno od sadržaja alkohola i ekstrakta, pivo najčešće sadrži 300 do 450 kcal/1. Proizilazi da kada se uporede pivo i vino, ali i čitav niz drugih napitaka koje unosimo svaki dan i o njihovoj energetskoj vrednosti ne razmišljamo, pivo nije među onima koji bi trebalo da nas zabrinu:

Jedno od pitanja koje se najčešće spominje i jedna zabluda koja godinama vlada!!!

Drugim rečima, umereno konzumiranje piva ni u jednom slučaju samo po sebi neće uzrokovati gojaznost. Ali da bi to bilo jasnije, definišimo prvo gojaznost.

Koliko ima kalorija u čaši od 2,5dl raznih napitaka

• Voda … 0
• Crna kafa bez šećera … 0
• Standardno pivo … 59
• Nezaslađen voćni sok … 100
• Osvežavajuća gazirana pića bez veštačkih zaslađivača … 110
• Vino … 150
• Mleko … 170

Optimalna telesna masa jedne osobe procenjuje se najčešće na bazi “Indeksa telesne mase” (Body Mass Index BMI). Dobija se na bazi telesne mase i visine, tako što se telesna masa u kg, podeli sa kvadratom visine u metrima. Na primer, osoba koja je teška 81 kg i visoka 1,83 m: BDI = 81 / 1,832 = 81 / 3,34 = 24,25. Dobijena vrednost se tumači zavisno od toga o kom se polu radi:

Interpretacija vrednosti BM I (kg/m²)

Muškarci		Žene
<20,7	BMI prenizak	> 19,1	BMI prenizak
20,7 26,4	BMI idealan	19,1 -25,8	BMI idealan
26,5 27,8	BMI malo iznad normale	25,9 27,3	BMI malo iznad normale
27,9-31,1	BMI visok	27,4-32,2	BMI visok
31,2-45,5	BMI previsok	32,3-44,8	BMI previsok
>45,5	BMI izrazito visok	> 44,8	BMI izrazito visok

Na bazi BMI procenjuje se stepen gojaznosti. Naravno da je ovo samo približna procena i ne uzima u obzir mnoge individualne faktore, ali ipak može poslužiti svrsi:

• Klasifikacija gojaznosti BMI (kg/ m²)
• Neuhranjen <18,5
• Normalna težina 18,5-24,9
• Povećana težina 25,0 29,9
• Umerena gojaznost 30,0 34,9
• Ozbiljna gojaznost 35,0-39,9
• Veoma ozbiljna gojaznost > 40

Gojaznost je danas jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema sa kojim se suočava razvijen svet, a pitanje vitke linije nije estetski već medicinski problem. Sa aspekta zdravlja, idealna telesna masa je ona koja statistički podrazumeva najduži životni vek, kao rezultat optimalnog zdravstvenog stanja organizma i najmanjeg uticaja različitih bolesti. Nedvosmisleno je utvrđeno da što je BDI indeks veći, to je veći rizik od raznih srčanih bolesti, dijabetesa i problema sa visokim krvnim pritiskom.

I gde je tu sad pivo?

Samo statistika, ili nešto više, ostaje da se prosudi. U međuvremenu ostaje činjenica da svi oni koji vode računa o svojoj težini, izgledu, zdravlju, ili već koji god motiv imali, mogu sebi mirne duše priuštiti po koju čašu piva i pri tome biti sigurni da su uradili pravu stvar.

Istraživanja koja su na temu gojaznosti prethodnih godina vođena pokazala su daje među onima koji piju pivo manje gojaznih nego među onima koji ga ne piju.

Istina je da pivo može da goji i da u pojedinim regionima poznatim po pivnicama i svetkovinama piva ima onih sa prepoznatljivim trbuhom. Ali istina je i to da

nije dat potpuno precizan odgovor na pitanje šta nekog čini debelim krigla, ili tanjir!

Istina je da pivo otvara apetit i povećava zadovoljstvo u jelu, potpomaže varenje i poboljšava iskorišćenje hrane, ali to je njegova prednost. Sve ostalo je pitanje “savesti” i umerenosti i za to ne treba kriviti pivo.