Pred vama je V monografija iz edicije MRAZ. Tema Je PIVSKI JEČAM I SLAD. Po prvi put, pored ratara, mehanizatora i zaštitara, na zajedničkom poslu naši su se i tehnolozi. Otuda ono MRAZ -više. A sigurno Je, kada neka od budućih tema bude nametnula i tehnološki aspekt, da će u projektima MRAZ-a ponovo naći mesto i tehnolozi.
Monografija ima četiri poglavlja, ako se ne uzme u obzir rad „Iz istorije pivskog Ječma“. Prvo poglavlje posvećeno Je agrotehnici i selekciji pivskog Ječma, drugo − zaštiti bilja od bolesti, štetočina i korova, treće − mehanizaciji i opremi za proizvodnju pivskog Ječma i četvrto − pivskom sladu. Monografija na ovaj način dobija celovitost, multidisciplinarnost u obradivanju proizvodnje pivskog Ječma i slada. Vezano s tim, ne treba da čudi obimnost monografije: 300 stranica.
Zaključci u radovima Jasno osvetijavaju sadašnje stanje a još više ističu mere i postupke koje će tehnologiju proizvodnje pivskog Ječma i slada unaprediti na viši, evropski nivo. Ovo tim pre, Jer proizvodni kapaciteti slada daleko prevaziiaze potrebe Savezne Republike Jugoslavije. Danas naše siadare mogu da rade najviše sa 30% ugradenih kapaciteta. Polazeći od toga, Jasno da Je Jedina perspektiva naše industrije slada: dugoročna orjentacija na izvoz.
Ječam mora zadovoljiti niz strogo definisanih zahteva da bi mogao da ponese ime pivski (pivarski) Ječam. Pre svega, mora imati odgovarajući kvalitet. Na prvom mestu, ističe se zahtev za održavanje maksimalne klijavosti i energije klijanja (najmanje 95%). Potom, sledi: sadržaj belančevina treba da se kreće u granicama 8 − 11.5(12) % . Kako to ostvariti u našim uslovima, kada se zna da to nije region koji u potpunost i odgovara proizvodnj i kvalitetnog pivarskog Ječma. Jedini i pravi način Je da se stvore nove autohtone sorte pivskog Ječma i da se agrotehnika, pre svega dubrenje azotnim đubrivima, prilagodi datoj parceli.
Ne manje truda, ako ne i više, treba ulagati i u postizanje ujednačenosti kvaliteta pivskog Ječma. Neujednačenost Je posledica uzgajanja velikog broja sorti, ozimih i Jarih, u različitim agroekološkim usiovima, sa različitim tehnologijama proizvodnje. Rešenje treba tražiti u neposrednom vezivanju siadara sa proizvodačima pivskog Ječma. Sladare bi na sebe preuzele distribuciju semena: odgovarajuće sorte za određeni agroekoioški region. Treba se osianjati na veiike proizvodače pivskog Ječma, na proizvodače sa „Jakim“ agronomskim kadrom.
Dalji napredak u rešavanju problema proizvodnje kvalitetnog pivskog Ječma i slada ne da se zamisliti bez sveobuhvatnog naučnog rada na duge staze. Da ne bude ova monografija Jedan beleg koji će vremenom biti sve manji i manji, Jer nauka ide napred, predlaže se okupijanje naučnih radnika: tehnologa, ratara, zaštitara i mehanizatora oko dugoročnog projekta: Pivski ječam i slad koji bi bio finansiran, pre svega, od privrede.
Stvaralačko druženje autora četiri struke pri izradi Monografije trebalo bi nastaviti preko godišnjih savetovanja: „Pivski Ječam i slad“ koja bi se održavala pred setvu Ječma, u septembru. Na savetovanjima bi se razmatrali rezultati iz protekle proizvodnje pivskog Ječma (prinosi, kvalitet,…) i davane prgporuke za narednu proizvodnju.
Da je privreda već shvatila da bez nauke nema bitnog napretka, najbolje govori ova monografija čije su štampanje finansirali: DP „20. oktobar“ sladara, Bačka Palanka; PIRO „Podunavlje“, čelarevo; i „Semenarstvo“, Novi Sad.
Dr. Slobodan GAĆEŠA
Dr. Ljubinko STARČEVIĆ
Dr. Veselin LAZIĆ
Sadržaj
Predgovor
1. dr. Veselin Lazid, Jaroslav Lekar, Jan Turan
Iz istorije pivskog ječma
2. dr. Miroslav Malešević, dr. Ljubinko Starčević
Prčizvodnja pivskog Ječma
3. dr. Srbislav Denčić, Katica Mikić, Vojislav Momčilović
Rezultati rada na genetici i oplemenjivanju Ječma
4. dr. Ljubinko Starčević, dr. Miroslav Malešević, dr. Jovan Crnobarac
Uticaj temperatura i padavlna na formiranje prinosa i kvaliteta pivskog Ječma
5. dr. Miroslav Malešević, Nikola Bubalo, dr. Ljubinko Starčević, dr. Jovan Crnobarac
Promena kvaliteta zrna Ječma u zavisnosti od količine azota, vremena i gustine setve
6. dr. Miroslav Malešević, dr. Darinka Bogdanovlć, dr. LJubinko Starčević
Primena N u proizvodnji Ječma na bazi anaiize mineralnog azota u zemlJištu
7. dr. Ferenc Balaž, dr. Sreten Stamenković, dr Mladen Marković
Bolesti, štetočlne i korovi pivskog ječma i mogućnosti njihovog suzbijanja
8. mr. Zlata Klokočar, mr Dušanka Indjić, Snežana Todorović, Marija Conek Mitar, mr. Otilja Serkezi
Zaštita semena Ječma 1 uticaj na kvalitet
9. dr. Ferenc Balaž
Hemijska zaštita pivskog ječma od prouzrokovača važnijih bolesti
10. dr. Stevan Jasnić, dr Ferenc Balaž, Dejan Stakić
Pojava virusa žute patuljavosti Ječma u Vojvodini
11. dr. Miladin Brkić, dr. Nedeljko Malinović, Deže Somer, Jan Turan
dr. LJilJana Babić, mr. Mihal Mešl, Velimir Manojlović, Mehanlzacija i oprema u proizvodnjl pivskog Ječma
12. dr. Nedeljko Malinović, mr. Mihal Meši, Radojica Mehandžić, Jan Turan, Veiimir Manojlović
Specifičnosti žetve pivskog Ječma
13. mr. Mirko Babić, dr. LJilJana Babić, dr. Miladin Brkić
Fizičke osobine pivskog Ječma
14. dr. LJilJana Babić, mr. Mirko Babić, Deže Somer, dr. Miladin Brkić
Specif ičnosti sušenja pivskog Ječma
15. Nikola Bubalo, Dušan Samardžić, dr Mile Klašnja, Jordan Kuzmanovski
Prljem 1 čuvanje pivskog Ječma
16. dr. Slobodan Gaćeša, dr. Olgica Grujlć, dr. Mile Klašnja
ZnačaJ i ocena kvaliteta Ječma u tehnologiji slada i piva
17. Nikola Bubao, mr. Dušan Samardžić, dr. Olgica Grujić
Novi postupci proizvodnje slada sa skraćenjem klijanja i poboljšanjem razgradnje endosperma zrna
18. Radivoje Glavardanov, dr. Slobodan Gaćeša
Direktna proizvodnja piva iz Ječma uz korišćenje enzimskih preparata
19. mr. Radmila Sekulić, mr. Đorđe Psodorov, mr. Jasna Dozet
Primena Ječma i slada kao hrane
Iz istorije pivskog ječma FROM HISTORY OF MALT BARLEY: Lazić. V., Lekar J., Turan J.
Uvod
Agrarna prošlost našeg, Vojvodanskog podneblja bogata Je i značajna, ali, nažalost, skoro neobrađena. Mnogi materijalni dokazi te prošlosti nestaju zbog zuba vremena i otuđivanja: otpad ili prelazak preko granice − obogačujući, pre svega, privatne polJoprivredne muzeje u Nemačkoj i Austriji.
U monografiji „Pivarski Ječam i slad“ našao Je svoje mesto i stručni pregledan rad „Iz istorije pivarskog Ječma“, što, predpostavlja se, predstavlja, makar skroman bio, prilog obrade naše agrarne prošlosti, ovog puta na osnovu isčitavanjem literaturnih izvora starijih godišta, pre svega, pre II svetskog rata. U radu se nije išlo u komparaoiju podataka iz toga vremena sa podacima iz bliže prošlosti. Cilj je rada da iznedri stručnu i naučnu zbilju ondašnjih dostignuća na stručnom 1 naučnom planu, kada Je reč o pivskom Ječmu.
Literaturni izvori agrarne prošlosti, sa retkim izuzecima, nalaze se u Biblioteci Matice srpske. Nameće se kao obaveza, kao imperativ, odnosno zapoved, da se napravi i štampa bibliografija knjiga i radova u časopisima na temu poljoprivreda pre II svetskog rata. Za predpostaviti Je da bi to mnoge naučne i stručne radnike zaintegriralo da vide šta se nekad izučavalo, razmatralo, 1 do kojih su rezultata 1 saznanja došli. U mnogim slučajevima bi se videlo da istorija poljoprivredne struke i nauke ne počinje od 1945. godine ili, Još gore, da sve počinje od nas.
U izučavanju agrarne prošlosti ne smeju se zaboraviti knjige i periodika na Nemačkom, odnosno na Švapskom, kako mi Vojvodani kažemo, Mađarskom 1 Slovačkom Jeziku.
Izvodi iz literature
Upotreba ječma
Ječam je od davnina služio kao ljudska i stočna hrana, i kao sirovina za proizvodnju slada, piva i alkohola („Špiritusa“). Vezano s tim, prema Đorđeviću (1943), imamo Ječam za ljudsku 1 stočnu hranu, i pivski Ječam.
Ispitivanjem utrobe mumija, utvrđeno Je da su Još stari Egipćani koristili Ječam za ishranu. U pitanju Je bio Ječam golac. Bio Je Jako raširen u Egiptu.
• dr. Veselin LAZIČ i Jan TURAN, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8
•• Jaroslav LEKAR, Poljoprivredni muzej, 21472 Kulpin
Dvoredac nije nađen u ostacima iz epohe Egipatske kulture. Po Pliniju 1 Herodatu, stari Egipćani spravljali su od Ječma pride koje Je odgovaralo današnjep pivu. „Po njima kao 1 drugim piscima, upotreba piva bila Je izgleda, Jako razvijena. Po nekim se ona smatra čak kao zlo i mnoge pojave iz tog doba se njemu pripisuju „(Nikolič, 1928).
Iz zapisnika iz XIII Dinastije (Egipat) piše se več i o pšenici. Zanimljivo Je da je u to doba Ječam korišden za utvrđivanje trudnode žena. Lanena kesica napunjena Ječmom i pšenicom potopi se u mokradu dotične žene. „Ako isklijaju zrna, onda Je dokaz trudnoče. Ako prvo klija pšenica, onda de se roditi dečak, a ako prvo klija ječam, rodide se devojčica“ (Nikolid, 1928).
Prema Starom Zavetu Ječam Je bio Jako rasprostranjen kod starih jevreja. Ječam Je bio glavni hleb seljaka 1 nižeg staleža. Služio Je i kao stočna hrana Ovo potvrđuju reči iz Talmuda (JevreJska sveta knjiga − zbirka pravila i propisa na temelju tumačenja svetih JevreJskih knjiga). Kada Rabi Johanan kaže: „Ječam je dobro poneo“, dobija odgovor: „idi i nahrani konje i magarce“. U kini je Ječam Jedna od pet svetlh biljaka, koji Je i car pri izvesnim svečanostima jeo.
Plinija piše o raširenosti Ječma u Indiji: „Indi imaju kulturni i divlji ječam, iz koga spravljaju dobar i hranjiv hleb. najviše pak jedu pirinadž, iz koga spravljaju neko piče, koji ostali IJudi spravljaju iz Ječma“.
Prema Đordevidu (1943), „Herodot (400 godina pre Hrista) i PliniJe 73-23 godine pre Hrlsta) zabeležili su u svojim spisima da se od Ječmenog zrna spravljao Jedan alkoholni napitak, koji prema grčkom filozofu Diodoru, po Jačini i ukusu nije izostajao iza vina. Slični podaci o spravljanju alkohola od Ječma u Egiptu nalaze se i u spisima grčkog filozofa Strabona (54 godine pre Hrista). Stari Sloveni su od Ječmenog zrna spravljali pivo. Danas skoro Jedna trečina celokupne svetske proizvodnje služi za industriju piva u Nemačkoj, zatim Americi i EngleskoJ“
Prema Mandariču (1934), „Poznato Je da da su već Stari Grci i Rimljani, Kinezi i Japanci, Stari Egipćani i Abesinci, Iliri i Panonci, proizvodili od Ječma neko piće (Ilirci su to piće nazivali „Sabaja“) koje su, kako Ozaris veli, „Radije pili no vino od grožda cedeno“. Pivo u današnjem obliku počeli su proizvoditi germanski narodi u XI stoleću“.
Poreklo i raširenost ječma
Kultura Ječma Je Jedna od najstarijih. Dordević (1943) Navodl: „Prema najnovijim istraživanjima, za domovinu Ječma smatraju se Afrika i Azija. U Africi su ponikle plevičaste osaste odllke ječma, kako višerednih tako i dvorednih ječmova. Azija Je domovina bezosnih 1 poluosastih oblika, kao i troroga ječma. Kao uža domovina Ječmova u Africi je Abisinija, a u Aziji Kina i Japan. Pored bezosnih i poluosastih oblika Ječmova, u istočnoj Aziji pronašene su i odlike golog ječma ovog istog tipa“.
Prema Lokotu (1937), “ U Egiptu su u stara vremena najvažnije bile žitarice − pre svega Ječam i baš goli iz vrste četvororeda i šestoredaca. Svakako da Je Ječam prethodio i krupniku i tvrdoj pšenici. zato možemo čak i smatrati da su najvažnije vrste kulturnog Ječma poreklomiz Afrike, naime Abisinije, gde Je sada ova kulturna žitarica prilično rasprostranjena. Interesantno Je da Je baš goli Ječam bio najviše gajen u staro doba“.
„Kulturan Ječam ima divljih praroditelja Hordeum spontaneum i H. ischnatherum − oba dvoredca. (Hordeum distichum). Kulturni dvoredci se dele na dve grupe, odnosno varijetete: 1. Povijeni H.dist. nutans, čiji se praroditelj smatra H. spontaneum i 2. Uspravnu − H. dist. erectum. kao 1 3. Lepezasti − H. dist. zeocrithum“ (Lokot, 1937).
„Kolumela je razlikovao hordeum hexastichum 1 Hordeum distichum. nije poznavao četvororedac. Hvali dvoredac zbog krupnoće i težine, 1 belog brašna“. Kolumela dalje navodi: “ Ima Još jedna druga sorta Ječma koji neki nazivaju dvoredcom a neki galataiskim ječmom. Težak Je i sjajno beo, 1 to toliko da se sa pšenicom meša 1 daje odlično prosečno brašno za domadu upotrebu“ (Nikolid, 1928).
Slika 1. Hordeum distichum nutans
Izostavljeno iz prikaza
Slika 2. Hordeum distichum erectum
Izostavljeno iz prikaza
Slika 3. sspdeum distichum Zeocrithum
Izostavljeno iz prikaza
Dvoredac Je za Rlmljane bio Jarica, a šestoredac ozimica. Tacit navodi upotrebu Ječma za spravljanje piva kod Germanaca. Na starom Italijanskom novcu susreće se često lik Ječma.
Među Cerealijama Ječam dopire najdalje na sever. Razlog: kratka vegetacija i manji prohtev za toplotu.
Prema Lokotu (1937), „Ječam najlakše podnosi nlske prolećne temperature, u vezi sa svojom kratkom vegetacionom periodom. S druge strane, Ječam lakš podnosi i prosečne visoke temperature, pa prema tome 1 u suptropskim predelim se gaji − Arabiji, u oazama sahare i peru, . . . “ isti autor navodi da reon uspevanja pivarskih Ječmova dvoredaca nisu tako veliki. Uglavnom Je to srednj Evropa: Cehoslovačka − sa čuvenim Ječmom Hanna (Moravska); izvesni reon Nemačke − Saksonija; južna Engleska, Belgija, severozapadna Francuska,…. tu vrlo često, u vezi sa šećernom repom, dolazi tipični morfološki plodored šećerna repa, Ječam sa crvenom detelinom, detelina 1 ozima pšenica. Ozimi ječa traži malo blaže uslove nego Jari i ne ide tako daleko u visine. Takvi uslov postoje u Jugoslaviji u periodu 1924 − 1933, prema Lokotu (1937), ječam zauzima gotovo dva puta veću površinu nego raž u Jugoslavljl. Preovlađuje ozimi Ječam. Tako na primer, u 1928/1929. godini zasejano Je 221.018 ha ozimog a Jarog 173.261 ha. „Prosečan prinos Ječma za poslednjih 10 godina Je 9.6 mc, dok Je prinos pšenice 11.2 a raži 8.6 mc/ha.“
U knjižici „O gajenju pivarskog ječma“ od Koste Popovića (1932) navodi se kako pivarska industrija mora Jedan deo kvalitetnog Ječma uvoziti. Jugoslavija kao agrarna zemlja ne bi sebi smela dopustiti da troši pare za uvoz, kada kod nas postoje sve mogućnosti za uspešno gajenje pivarskog ječma. To bi doprinelo da Jugoslavija ima prvoklasan eksport, bilo u vidu piva ili slada.
Mandekić (1934) tvrdi: “ da se dobar pivarski ječam može odgajiti u Vojvodini, Sremu i Slavoniji, pa i u Srbiji, 1 sigurno na nekim zemljama u Hrvatskoj“.
Koudelka (1939) ima suprotno mišljenje od Mandekića (1934): U većini proizvodnih predjela našeg pivarskog Ječma naša klima nije prikladna za dobivanje finijih sorata proletnjeg dvorednog ječma. Rane suše koje nastaju nakon dosta suhog proleća ne dozvoljavaju da se zrno potpuno izgradi i pravilno razvija“. Cak se i najfinije uvozne sorte degenerišu: zrno postaje teže, bogatije proteinima, siromašnije skrobom, plevlca postaje grubija i povečava se njihov udeo u zrnu.
Nikolić (1928) navodi da visoke letnje temperature stvaraju deblji omotač. Krupnozrne sorte ječma imaju manji procenat omotača od sitnozrnih
Osobine zrna pivarskog ječma
Prema Kvakanu (1932), „Pivari Ječam zrno presuđuju na nekoliko načina“. Ovde će biti opisane osobine na osnovu kojih se obično vrši prosudivanje i ocenjivanjezrna pivarskog Ječma
Inače, poznato Je da su pivari i sladari oduvek iz ekonomskih razloga postavljali velike zahteve u pogledu proizvodnje (đubrenje,… ) i selekcije sorti pivarskog Ječma.
Čistoća
Prema Nikoliću (1928) “ Suviše uklanjanje osja pri vršaju Je vrlo škodljivo. Povređena zrna nisu dobra. Prepolovljena zrna nisu tako škodljiva, Jer se mašinom mogu izdvojiti, dok povređena ne mogu. Rđavo očišćena roba uvek gubi u ceni“.
Preuzima se Ječam koji je potpuno čist, bez ikakvih primesa drugih žita, semena korova ili drugih nečisoća. Zrno mora blti celo. “ Ječam za pivarstvo nesme biti glavničav“ (Kvakan, 1932).
Miris
Zdrav Ječam ima prirodan miris, na slamu − „bez ikakvog zadaha“.
Boja
Zdrav, dozreo i po suvom vremenu spremljen Ječam treba da ima boju od svetlo žute do zatvoreno žute. „crvenkasta i mrka boja ukazuje na vlagu za vreme žetve i poleganje. Jako otvorenu boju ima Ječam prvoklasnih Ječmenih krajeva Moravske 1 Austrije. Isti Je slučaj i kod nas“. Suviše otvorena boja pomešana sa zelenkastim zrnima ukazuje da Je žetva bila prerana.
Genetlčar Alojs Tavčar bavio se problemom nasledivanja smeđe-žute boje plevica kod Ječma (1936). Svoja ispitivanja sproveo polazeći od činjenice da se procenjivanja kvaliteta ječmenog zrna uopšte, a naročito kod pivarskog Ječma, polaže se redovno ne mala važnost i na boju plevica (paleae), ali se nije znalo kako se ona nasleđuje. “ do sada nije Još bilo poznato kako se nasleđuje smeđa − žuta boja plevica, zato sam ovo pitanje preuvellčavao“.
Sjaj
Lep sjaj znak Je da Je omotač tanak i da Je zrno sazrelo
Plevice
Veliki broj autora daje svoj stav kakav izgled i koji udeo u zrnu trebaju imati plevice.
Tako Nikolić (1928) navodi: „Dobar pivarski ječam treba da ima do 12 % omotača. Tanak omotač ima sitne poprečne nabore. Plvari se pri ocenjivanju ovog dobro drže i ne bez razloga. Sve okolnosti koje povećavaju grubost slame povećavaju i grubost omotača „, Autor podrobno izlaže dva laboratorijska postupka utvrđivanja procenta plevica (omotača). Metod Habprland − Vaincirni
Iz istorije pivskog ječma
From history of malt bariey
Lazić.V. ,Lekar,J. ,Turan,J.
Uvod
Agrarna prošlost našeg, Vojvodanskog podneblja bogata je i značajna, ali, nažalost, skoro neobrađena. Mnogi materijalnl dokazi te prošlosti nestaju zbog zuba vremena i otuđivanja: otpad ili prelazak preko granice − obogaćujući, pre svega, privatne poljoprivredne muzeje u NemačkoJ i Austriji.
U monografiji “Pivarski Ječam i slad“ našao je svoje mesto i stručni pregledan rad „Iz istorije pivarskog Ječma“, što, predpostavlJa se, predstavlja, makar skroman bio, prilog obrade naše agrarne prošlosti, ovog puta na osnovu isčitavanjem llteraturnih izvora starijih godišta, pre svega, pre II svetskog rata. U radu se nije išlo u komparaciju podataka iz toga vremena sa podacima iz bliže prošlosti. CilJ je rada da iznedri stručnu i naučnu zbilju ondašnjih dostignuća na stručnom i naučnom planu, kada je reč o pivskom Ječmu.
Literaturni izvori agrarne prošlosti, sa retkim izuzecima, nalaze se u Biblioteci Matice srpske. Nameće se kao obaveza, kao inperativ, odnosno zapoved, da se napravi i štampa bibliografija knjiga i radova u časopisima na temu poljoprivreda pre II svetskog rata. Za predpostaviti je da bi to mnoge naučne i stručne radnike zaintegriralo da vide šta se nekad izučavalo, razmatralo, i do kojih su rezultata i saznanja došli. U mnogim slučajevima bi se videlo da istorija poljoprivredne struke i nauke ne počinje od 1945. godine ili, Još gore, da sve počinje od nas.
U izučavanju agrarne prošlosti ne smeju se zaboraviti knjige i periodika na Nemačkom, odnosno na Švapskom, kako mi Vojvodani kažemo, Mađarskom i Slovačkom jeziku.
Izvodi iz literature
Upotreba ječma
Ječam je od davnina služio kao ljudska i stočna hrana, i kao sirovina za proizvodnju slada, piva i alkohola („špiritusa“). Vezano s tim, prema Đorđeviću (1943), imamo Ječam za ljudsku i stočnu hranu, i pivski Ječam.
Ispitivanjem utrobe mumija, utvrđeno je da su još stari Egipćani koristili Ječam za ishranu. U pitanju je bio Ječam golac. Bio je Jako raširen u Egiptu.
Dvoredac nije nađen u ostacima iz epohe Egipatske kulture. Po Pliniju i Herodatu, stari Egipdani spravljali su od ječma pride koje je odgovaralo današnjem pivu. „Po njima kao i drugim piscima, upotreba piva bila je izgleda, Jako razvijena. Po nekim se ona smatra čak kao zlo i mnoge pojave iz tog doba se njemu pripisuju „(Nikolić, 1928).
Iz zapisnika iz XIII Dinastije (Egipat) piše se već i o pšenici. Zanimljivo je da je u to doba Ječam korišćen za utvrdivanje trudnoće žena. Lanena kesica napunjena Ječmom i pšenicom potopi se u mokraću dotične žene. „Ako isklijaju zrna, onda je dokaz trudnoće. Ako prvo klija pšenica, onda će se roditi dečak, a ako prvo klija Ječam, rodiće se devojčica“ (Nikolić, 1928).
Prema Starom Zavetu Ječam je bio Jako rasprostranjen kod starih Jevreja. Ječam je blo glavni hleb seljaka i nižeg staleža. Služlo je i kao stočna hrana Ovo potvrđuju reči iz Talmuda (Jevrejska sveta knjiga − zbirka pravila i propisa na temelju tumačenja svetih Jevrejskih knjiga). Kada Rabi Johanan kaže: „Ječam je dobro poneo“, dobija odgovor: „idi i nahrani konje i magarce“. U kini je Ječam Jedna od pet svetih biljaka, koji je i car pri izvesnim svečanostima Jeo.
Plinija piše o raširenosti Ječma u Indiji: „Indi imaju kulturni i divlji ječam, iz koga spravljaju dobar i hranjiv hleb. najviše pak Jedu pirinač, iz koga spravljaju neko piće, koji ostali ljudi spravljaju iz Ječma“.
Prema Dorđevlću (1943), „Herodot (400 godina pre Hrista) i Plinije 73-23 godine pre Hrista) zabeležili su u svojim spisima da se od Ječmenog zrna spravljao Jedan alkoholni napitak, koji prema grčkom filozofu Diodoru, po Jačini i ukusu nije izostajao iza vina. Slični podacl o spravljanju alkohola od Ječma u Egiptu nalaze se i u spisima grčkog filozofa Strabona (54 godine pre Hrista). Stari Sloveni su od Ječmenog zrna spravljali pivo. Danas skoro Jedna trećina celokupne svetske proizvodnje služi za industriju piva u NemačkoJ, zatim Americi i EngleskoJ“
Prema Mandariću (1934), „Poznato je da da su već Stari Grci i Rimljani, Kinezi i Japanci, Stari Egipćani i Abesinci, Iliri i Panonci, proizvodili od Ječma neko piće (Ilirci su to piće nazivali „Sabaja“) koje su, kako Ozaris veli, “Radije pili no vino od grožđa ceđeno“. Pivo u današnjem obliku počeli su proizvoditi germanski narodi u XI stoleću“.
Poreklo i raširenost ječma
Kultura Ječma je Jedna od najstarijih. Đorđević (1943) Navodi:“Prema najnovljlm istraživanjima, za domovinu Ječma smatraju se Afrika i Azija. U Africi su ponikle plevičaste osaste odllke Ječma, kako višerednih tako i dvorednih Ječmova. Azija je domovina bezosnih i poluosastih oblika, kao i troroga Ječma. Kao uža domovina Ječmova u Africi je Abisinija, a u Aziji Kina i Japan. Pored bezosnih i poludsastih oblika Ječmova, u istočnoj Azlji pronašene su i odlike golog Ječma ovog istog tipa“.
Prema Lokotu (1937), “ U Egiptu su u stara vremena najvažnije bile žitarice − pre svega Ječam i baš goli iz vrste četvororeda i šestoredaca. Svakako da je Ječam prethodio i krupniku i tvrdoj pšenici. zato možemo čak i smatrati da su najvažnije vrste kulturnog ječma poreklom iz Afrike, naime Abisinije, gde je sada ova kulturna žitarica prilično rasprostranjena. Interesantno je da je baš goli ječam bio najviše gajen u staro doba“.
„Kulturan Ječam ima divljih praroditelJa − Horđeum spontaneum i H. ischnatherum − oba dvoredca. (Horđeum distichum). Kulturni dvoredci se dele na dve grupe, odnosno varijetete: 1. Povijeni − H.dist. nutans, čiji se praroditelj smatra H. spontaneum i 2. Uspravnu − H. dist.erectum. kao i 3. Lepezasti − H. dist. zeocrithum“ (Lokot, 1937).
„Kolumela je razlikovao horđeum hexastichum i Horđeum distichum. nije poznavao četvororedac. Hvali dvoredac zbog krupnoće i težine, i belog brašna“. Kolumela dalje navodi: “ Ima Još Jedna druga sorta Ječma koji neki nazivaju dvoredcom a neki galataiskim ječmom. Težak je i sjajno beo, i to toliko da se sa pšenicom meša i daje odlično prosečno brašno za domaću upotrebu“ (Nikolld, 1928).
Slika l.Horđeum distichum nutans
Izostavljeno iz prikaza
Slika 2.Horđeum distichum erectum
Izostavljeno iz prikaza
Dvoredac je za Rimljane bio Jarica, a šestoredac ozimica. Tacit navodi upotrebu Ječma za spravljanje piva kod Germanaca. Na starom Italijanskom novcu susreće se često lik Ječma.
Među Cerealijama ječam dopire najdalje na sever. Razlog: kratka vegetacija i manji prohtev za toplotu.
Prema Lokotu (1937), „Ječam najlakše podnosi niske prolećne temperature, u vezi sa svojom kratkom vegetacionom periodom. S druge strane, Ječam lakš podnosi i prosečne visoke temperature, pa prema tome i u suptropsklm predelira se gaji − Arabiji, u oazama sahare i peru,…“ isti autor navodi da reon uspevanja pivarskih Ječmova dvoredaca nisu tako veliki. (Jglavnom je to srednj Evropa: Cehoslovačka − sa čuvenim Ječmom Hanna (Moravska); izvesni reon Nemačke − Saksonija; južna Engleska, Belgija, severozapadna Francuska tu vrio često, u vezi sa šećernom repom, dolazi tipični morfološki plodored šećerna repa, Ječam sa crvenom detelinom, detelina i ozlma pšenica. Ozimi ječa traži malo blaže uslove nego Jari i ne ide tako daleko u visine. Takvi uslov postoje u Jugoslaviji u periodu 1924 − 1933, prema Lokotu (1937), Ječam zauzlma gotovo dva puta veću površinu nego raž u Jugoslaviji. Preovladuje ozimi Ječam. Tako na primer, u 1928/1929. godini zasejano je 221.018 ha ozimog a Jarog 173.261 ha. „Prosečan prinos Ječma za poslednjih 10 godina je 9.6 mc, dok je prinos pšenice 11.2 a raži 8.6 mc/ha. “
U knjižici „O gajenju pivarskog ječma“ od Koste Popovića (1932) navodi se kako pivarska industrija mora Jedan deo kvalitetnog ječma uvoziti. Jugoslavija kao agrarna zemlja ne bl sebi smela dopustiti da troši pare za uvoz, kada kod nas postoje sve mogućnosti za uspešno gajenje pivarskog Ječma. To bi doprinelo da Jugoslavija ima prvoklasan eksport, bilo u vidu piva ili slada.
Slika 3.Sspdeum distichum Zeocrithum
Izostavljeno iz prikaza
Mandekić (1934) tvrdi: “ da se dobar pivarski Ječam može odgajiti u Vojvodini, Sremu i Slavoniji, pa i u Srbiji, i sigurno na nekim zemljama u Hrvatskoj“.
Koudelka (1939) ima suprotno mišljenje od Mandekića (1934): U vedini proizvodnih predjela našeg pivarskog Ječma naša klima nije prikladna za dobivanje finijih sorata proletnjeg dvorednog ječma. Rane suše koje nastaju nakon dosta suhog proleča ne dozvoljavaju da se zrno potpuno izgradi i pravilno razvija“. Cak se i najfinije uvozne sorte degenerišu: zrno postaje teže, bogatije proteinima, siromašnije skrobom, plevica postaje grubija i povećava se njihov udeo u zrnu.
Nikolić (1928) navodi da visoke letnje temperature stvaraju deblji omotač. Krupnozrne sorte ječma imaju manji procenat omotača od sitnozrnih
Osobine zrna pivarskog ječma
Prema Kvakanu (1932), „Pivari Ječam zrno presuđuju na nekoliko načina“. Ovde će biti opisane osobine na osnovu kojih se obično vrši prosuđivanje i ocenjivanjezrna pivarskog Ječma
Inače, poznato je da su pivari i sladari oduvek iz ekonomskih razloga postavljali velike zahteve u pogledu proizvodnje (đubrenje,…) i selekclje sorti pivarskog Ječma.
– Čistoća
Prema Nikoliću (1928) “ Suviše uklanjanje osja pri vršaju je vrio škodljivo. Povređena zrna nisu dobra. PrepolovlJena zrna nisu tako škodljiva, Jer se mašinom mogu izdvojiti, dok povređena ne mogu. Rdavo očišćena roba uvek gubi u ceni“.
Preuzima se ječam koji je potpuno čist, bez ikakvih primesa drugih žita, semena korova ili drugih nečisoća. Zrno mora biti celo. “ Ječam za pivarstvo nesme biti glavničav“ (Kvakan, 1932).
– Miris
Zdrav Ječam ima prirodan miris, na slamu − “bez ikakvog zadaha“.
– Boja
Zdrav, dozreo i po suvom vremenu spremljen Ječam treba da ima boju od svetlo žute do zatvoreno žute. „crvenkasta i mrka boja ukazuje na vlagu za vreme žetve i poleganje. Jako otvorenu boju ima Ječam prvoklasnih Ječmenih krajeva Moravske i Austrije. Isti je slučaj i kod nas“. Suviše otvorena boja pomešana sa zelenkastim zrnima ukazuje da je žetva bila prerana.
Genetičar Alojs Tavčar bavio se problemom nasleđivanja smeđe-žute boje plevlca kod Ječma (1936). Svoja ispitivanja sproveo polazeći od činjenice da se procenjivanja kvaliteta Ječmenog zrna uopšte, a naročito kod pivarskog Ječma, polaže se redovno ne mala važnost i na boju plevica (paleae), ali se nije znalo kako se ona nasleđuje. “ do sada nije Još bilo poznato kako se nasleđuje smeda − žuta boja plevica, zato sam ovo pitanje preuveličavao“.
– Sjaj
Lep sjaj znak je da je omotač tanak i da je zrno sazrelo
– Plevice
Veliki broj autora daje svoj stav kakav izgled i koji udeo u zrnu trebaju imati plevice.
Tako Nikolić (1928) navodi: „Dobar pivarski Ječam treba da ima do 12 7. omotača. Tanak omotač ima sitne poprečne nabore. Pivari se pri ocenjivanju ovog dobro drže i ne bez razloga. Sve okolnosti koje povećavaju grubost slame povećavaju i grubost omotača „, Autor podrobno izlaže dva laboratoriJska postupka utvrdivanja procenta plevica (omotača). Metod Habpriand − Vaincirn i metod po Lufu.
Po Kvakanu (1932),“ Plevlce Ječmenog zrna moraju biti fino namreškane“.
Po Popoviću (1932), ljuska treba da je što tanja, skoro providna i sitno smežurana. Ne valja debela i hrapava ljuska“.
Po Hermanu Kukckucku (1935),“ Oplemenjivanje sorata sa finom plevicom naročito je težak i nezahvalan zadatak, pošto finoća plevica stoji u korelaciji sa čvrstoćom vlata, te s toga nepovoljno deluje na visinu i sigurnost prinosa. Što je neki Ječam čvršći, tim mu Je, uopšte uzev, grublje zrno.
Isti autor navodi da se poslednjih godina veća pažnja posvetila oplemenjivanju golog ječma. “Pošto je kod golog Ječma iskorišćenje ekstrakta veće, sem toga otpada nepovoljan uticaj plevica na boju i ukus piva, svakako je moguće da će goli Ječam biti za pivare od veća značaja“. Isti autor navodi Još i to da se ozimi Ječam koristi kao hrana, ali da se poslednjih godina u NemačkoJ pojavile i ozime sorte „koje su došle u obzir i kao pivarska roba“.
Prema Taraseviću (1935), „nije svejedno dali Ječam ima recimo 7 ili 12 ’Z pleve u odnosu na celokupnu težinu zrna. U pivarstvu se traži da pleva ima što manji udeo i da su pleve i plevice što tanje, Jer nepovoljno utiču na kvalitet piva“. Od metoda za utvrđivanje udela pleve navode se: Heberiandta, Vainciria, Lifa, Kemnica, Nosatovskog,…
Veoma su indikativna ispitivanja Viktora Koudelka, profesora poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Zagrebu. U svom radu (1939) ističe sledeće zaključke:
(1) Provedena istraživanja pivarskih proljetnjih i ozimih dvoredaca pokazuju da naše selekcije ozimog Tschermakovog Ječma imadu i niži percentualni udio pljevica i niži sadržaj proteina od proljetnih dvoredaca.
(2) Kod Tschermakovog ozimog dvoredca postoje neke linije koje imadu osobito niski sadržaj na pljevici. TaJ je sadržaj tako nizak kao kod najboljeg češkog pivarskog Ječma.
(3) I ova naša istraživanja potvrđuju činjenicu koju smo več u svoje vrijeme konstatoval1. Tschermakov ozimi dvoredac je za naše, proljetnom dvoredcu nepovoljne prilike, jedina sorta Ječma koja ga može s uspjehom zamijeniti. On ima i manje proteina i manje pljevice u svojem sastavu od proljetnih dvoredaca koje naše pivare uzimaju za proizvodnju pive.“
Vezano za goli Ječam autor Almendinger (1936) konstatuje: “ U ČehoslovačkoJ bi, ipak, teško goli Ječam mogao konkurisati plemenitim sortama Hanačkog Ječma, i ne može se računati da će porasti upotreba golog Ječma u proizvodnji piva, osobito stoga što naklonost golog ječma k većoj sadržini belančevina nije podesna za pivarske svrhe“.
– Veličina i oblik zrna
Zrno pivarskog Ječma treba da je puno i Jako bokasto. Samo se ujednačena zrna po obliku i krupnoći podjednako ponašaju u pogledu upijanja vlage i klijanja. Sortiranje se vrši pomoću sita. Najbolji je sortirač po Fogelu. Sita su sa otvorima: 2,8; 2,5; 2,2 mm. Ječam se sortira u tri grupe: pun, srednji i mršav. Ono što prođe kroz sito sa perforacijama od 2,2 mm tretira se kao otpadak. Puno je zrno na situ od 2,8 mm i 2,5 mm ostane 85 % zrna (Nikolić, 1928).
Prema Kvakanu (1932), Klijanje je jednoličniJe, što je zrno ujednačenije po obliku, veličini i težini. Izjednačenost Je, po pravilu, veća kod dvoredaca Što su uslovi za rast i razvoj biljaka bolji, to je ujednačenost zrna veča. Veličina zavisi mnogo od sorte. Težina 1000 zrna treba da je veća od 40 grama. Hektolitarska težina treba da se kreće od 67 − 70 kg. Prečišćavanjem i sortiranjem strojevima može se popraviti težina 1000 zrna, hektolitarska težina i ujednačenost veličine zrna koje se sprema za sladovanje.
Po Nikoliću (1928), hektolitarska težina je u toliko veća, ukoliko je zrno bokastije, odnosno punije i omotač tanji. postoje gradacija po kojoj se zrno deli na:
- laka roba 64 − 66 kg
- osrednja roba 66 − 68 kg
- teška roba 68 − 75 kg
Hektolitarska težina ne treba da je ispod 64 kg jer je isuviše slabo Iskorišćenje: Inače, hektolitarska težina nije najsigurnije merilo. I vrio bokasta i teška zrna mogu biti bogata protelnom, a to je loše za pivarstvo. “Hektolitarska težina samo u vezi sa ostalim dobrim osobinama može pri oceni pivarskog ječma biti od koristi. Slično je i kod težine 1000 zrna. Ona se želi kod pivarskog Ječma između 36 i 48 grama.Suviše visoka ne treba da Je“. Hanski Ječam koji je Još uvek najbolji plvarski Ječam, ima nešto manju težlnu 1000 zrna ( 40 − 43 ) od “Imperijala“ ( 40 − 50 ). I godina ima utlcaj na težinu 1000 zrna.
Prema Popovidu (1932), zrna treba da su što ujednačenija „Zrno treba da je teško. Teška zrna imaju i veliku hektolitarsku težinu. Hektolitar dobrog pivarskog Ječma treba da važe najmanje 65 kilograma. Osije ne smeju se kod vršidbe Jako zalamati da bi zrno izgledalo na oko što okruglije, Jer se time povređuje i Jezgro, pa takvo zrno neće da klija“.
U radu „O pivarskom ječmu“ Mandekić (1934) navodi: „Zrno pivarskog Ječma mora da je krupno, trbušasto , sa punim Jezgrom; ne sme biti duguljasto i tanko. kad se pak zrno pregrize, mora biti na prelomu brašnasto a nipošto staklasto“.
Prjanšnikov (1937) smatra dvoreda “ Najpogodnijim za pivarstvo, Jer njegovo veliko zrno sa tankom ljuskom brzo klija, sadrži malo belančevina i mnogo skroba“. Osim toga Ječam dvoredac daje Jednoličnije zrno, dok je kod višerednih Ječmova „Zrna postranih redova slabije razvijeno, nego zrna srednjeg reda“.
– Sadržaj belančevina
Za pivarstvo bolji je Ječam sa mekanim i brašnastim nego sa staklastim zrnom. Ukoliko Ječam prinudno sazreva zbog suše, dobija staklasti poprečni presek zrna − sa većim procentom belančevina. Dobar pivarski Ječam treba da sadrži od 8 do 12 Z belančevina. Kod nas Ječmovi obično imaju veliki procenat belančevine. U izvesnoj meri proizvođač je u stanju da merama obrade, gnojenja i nege na procenat belančevina utiče − Kvakan, 1932. Prema istom autoru, naše pivare uvoze godišnje oko 1000 vagona Ječma. Cena je 200 dinara po metarskoj centi (100kg).
Slika 4. Nož za presecanje zrna radi ispitivanja strukture (konstrukciJa Grobekera). (Nikolić, M., 1928)
Izostavljeno iz prikaza
Fig 4. Knife for cating at examination of grain structure (construction by Grobeker)
Belančevina služi za ishranu pivskih gljlvica, stvara penušavost ,i punoću piva i potrebna je obrazovanja ugljene kiseline u pivu (Nikolić, 1928). Isti autor navodi stav Livdnera koji kaže da pivski Ječam treba da ima 10,5 %. belančevina. „Ako sad ima suviše belančevine, razvijaju se pivske gljivice suviše naglo, i takvo pivo ima više alkohola a manje ekstrakta, gubi u svojoj Jačini, postojanosti i ukusu. Sa pivske tačke gledišta je Ječam:
- Slab sa 6 − 8 % Belančevina
- Dobar sa 8 − 12 7. Belančevina
- Visok sa 14 7. Belančevina
Prema Lokotu (1937), pivari traže da sadržaj belančevine bude oko 10 7. − svakako između 8 i 12 %. „Na zapadu ima više uslova za dobar pivarski Ječam nego na istoku i Jugu, gde Ječam sadrži manje skroba, zrno je sitnije i relativno bogatije azotom“. Nasilno dozrevanje, obilato azotno đubrenje prouzrokuje veči sadržaj belančevine.
– Klijavost
Energija klijanja utvrđuje se na temperaturi 17 − 20 °C. Za energiju klijanja uzima se procenat zrna koji isklijaju za 72 sata. Ova vrednost je samo za pivare važna. Treba da se kreće od 94 do 96 %. Minimum je 90 7, (Nikolič, 1928). Takve podatke daje i Lokot (1937). Prema Kvakanu (1932), u pivarstvu se iskorišćuje samo Ječam koji dobro i brzo klija. „Ne isklijala zrna mogu da se ubuđaju i na taj način čine leglo za ostala dobro isklijala zrna sa zdravim Jakim klicama“. Suviše zeleno požet i ovršen Ječam obično nije odmah klijav u punoj meri. Ako je leto kišno („Mokro vreme“), zrno Ječma može početi klijati na njivi ili guvnu, što nije dobro. „Od dobrog pivarskog Ječma traži se da od 100 zrna dobro isklija barem 94 − 96 zrna u vremenu od 72 sata.
Kada je u pitanju energija klijanja, Prjanišnikov (1937) navodi: pred pivarski Ječam se postavljaju veći zahtevi: 90 % isklijali drugog dana i 95 7. trećeg dana.
Za zrno pivarskog Ječma Đorđevič (1943) kaže da mora imati veliku klijavost i energiju klijanja. „Energija i klijavost treba da budu takvi da za 3-4 dana po kvašenju isklija 95 7. zrna“.
O sortama pivarskog ječma
U grupi rastresitog dvoredca pripada Hanski Ječam. Slama dugačka i bledo žuta ali nešto i zatvorenije boje, boja žumanceta nlje posve otporan na poleganje. Jedno zrno daje tri vlata. Klas je Jako povije na niže. Ima 22 − 36 zrna. osje nežno. Dugačko prosečno oko 145 mm. zrno je dugačko prosečno 9 a široko 3,5 − 4,0 mm. Težina 1000 zrna je oko 44 grama plevice su u donjem delu jako popreko naborane. Prema suši nije tako osetljiv. Jarica je stiže od sviju evropskih pivarskih najranije. U Moravskoj stiže za 108 dana. Svoje ime Hana nosi po kraju u kome se stvorio. Za proizvodnju slada i piva prvoklasna roba, mada nije krupan ali mu je endosperm brašnjav i mekan.
Gajen je u Vojvodini. Na osnovu četiri godine gajenja Hanskog Ječma u Bukovu, Nikolić (1928) zaključuje da su dobijenl izvanredno lepi kvalitativni rezultati nisu išli za kvantitativnim. Zapazila se više staklasta struktura, što je posledica našeg podneblja. Žetva u Hani pada krajem Juna i početkom Jula, a kod nas 10 − 15 dana ranije, već prema godini (meteorološke prilike).
Hanskom Ječmu sllčni su: Nolčeva BoljemiJa, Švancembergov Ječam, Dolapska Hana, Slovački obični dvoredac, Frainšpicer rani.
„Iz hanskog Ječma je odpojem haineova hana, dipeova hana, meteova hana, efingerski hado, voinstefanski hilte, krivenski 403, mandorofska hana, braunova hana, zehlovski obični, rimpauova hana, mitlauerska hana, opinska hana. Ovim su slični rumerov pivarski Ječam, počev najrodniji i gersdorfska hana, koja vodi poreklo od svalefove hanice“ (Nikolić, 1928).
Gajile su Još sledeće sorte Ječma: svalefof hanski Ječam, losdorfski rani, nolčeva moravija, seljački češki, nolčev najraniji češki, slovački Ječam, betgerov Ječam, frankenski Ječam, probčtajnski Ječam, cosdorfska taja, kalina, svalefova princeza, ševalje (tip „C“) − osobito cenjen kaopivarski Ječam, haineova ševalje, rihardzonov ševalje, akermanova bavarija, akermanova danubija, akermanova izarija (Nlkollć, 1928., Đorđević, 1943)
„Za naše krajeve svakako su najpodesnljl Ječmovl dvoredci sa povijenim klasom (moravski, češki, slovački,1ički). Jedan Ječam koji je proizveden na imanju „Ornice“ u srezu Rumskom (Srem) na državnoj izložbi pivarskih Ječmova u Beču pobedio sveječmove iz Ceške, Moravske i Slovačke, i odneo najvedu nagradu Moj (Kosta Popović, 1932) koji sam proizveo na Sirigu kraj Srbobrana u Bačkoj kupila Jedna velika moravska firma i pod svojim imenom ga izvezla u Englesku.
Prema Kvakanu (1932), uvozimo seme stranih sorti semena ječma, posebno iz onih krajeva gde u toku cele vegetaclje ječma ima dosta vlage. “ U našim krajevima obično nastupaju rane suše od kojih strano seme redovno nastrada, pre nego usev stigne da dozri“.
Kvakan (1932) u vezi uvoza semena inostranih sorti navodi: „Iz inostranstva možemo poručiti prvoklasan šećer, pšenično brašno i najbolje pivo, no najbolje sorte šećerne repe, pšenice ili pivskog Ječma ne možemo nabaviti iz inostranstva nego njih se mora prigojiti u zemlji“.
Isti autor konstatuje, odnosno predlaže da pivare na sebe preuzmu odgovornost oko „Rasturanja“ semena. „Što iz veće daljine seme potiče, redovno je veći rizik za njegovo uspevanje u drugom kraju. Mora se uzeti u obzir kako će se dotična sorta ponašati kroz duži niz godina.
U jednoj crtici pod naslovom „Oplemenjivanje bilja u CehoslovačkoJ“ koja je objavljena u „Poljoprivrednom glasnlku“ (1925) Navodi se : „Najlepši uspesi postignuti su oplemenjivanjem Ječma. Čehoslovački najstariji oplemenjeni Ječam je pedigre − Ječam Proskovec u Hani − odakle se raširio po celo svetu i stekao svetski glas. Polazni materijal za ovaj oplemenjeni Ječam bio je obični moravski Ječam a dobivena sorta je takvih odličnih sposobnosti da su je mnogi inostrani oplemenjivači upotrebili za osnovu njihovog daljeg rada. Tako su postale sorte: svalef − hanhen, najne − ova hana, selkovski, mandofski Ječam. Dragocene sorte ječma stvorilo je i deoničarsko društvo oplemenjivača „Nolč − Dreper“ u Hlumecu − to su sorte: bohemija, najranija i moravija.
U kratkoj informaciji u časopisu „Poljoprivredni glasnik“ (1937) stoji: „Na svetskoj izložbi pivske industrije održanoj u Londonu u Novembru 1936. godini, moravski Ječam „Hanna kargyn“ osvojio je na stručnoj smotri najveću nagradu − zlatnu medalju u vrednosti 10 gveneja. To je prvi put u istoriji Cehoslovačkog izvoza Ječma da je postigao najvišu nagradu za svetski kvalitet“ LeganJ (1937), hatvanski Ječam ozimac kojeg je autor „oplemenio“ − dobio ga ukrštanjem Nemačkog ozimca „Viktoria“ sa hatvanskim jarim pivskim Ječmom, može se koristiti za proizvodnju žeste (špiritusa) i drugorazrednog piva. Glavni cilj ukrštanja je popravka kakvoće semena.
Manđekić (1934)navodi: “Prigojene su i neke ozime vrste dvoredca na fakultetskom dobru Maksimir u Zagrebu, koji daje lep prihod i dobar kvalitet“.
O gajenju pivarskog ječma
– predusev pivarskom ječmu
Prema Nikoliću (1928), „Ječam a posebno pivarski voli staru snagu zemlje a naročito pivarski“ Pođubrene okopavine su najbolji predusev. „U tom pogledu šećerna repa stoji na prvom mestu, Posle šećerne repe dolazi stočna repa, krompir, kukuruz i duvan“. Isto takav redosled najboljih preduseva za pivarski Ječam daje i Đorđević (1934). i Kvakan (1932). Za šećernu repu mora se dobro gnojiti, Jer ona traži mnogo hraniva. Ipak, dobro zagnojeno zemljište imaće posle repe Još dovoljnu količinu blljnih hraniva, i Ječmu ovakva gnojidba stajsklm gnojem pod repu najbolje odgovara“ (Kvakan).
Đorđević (1943) navodi dve varijante plodoreda za pivski Ječam:
- Petogodišnji
1. Kukuruz (Đubri se stajnjakom)
2. Ozima pšenica
3. Šećerna ili stočna repa (krompir)
4. Pivski Ječam
5. Grašak i grahorica - Šestogodišnji
1. Kukuruz (Đubri se stajnjakom)
2. Pšenica – crvena detelina
3. Crvena detelina
4. Kukuruz
5. Pivski ječam
6. Grašak i grahorica
– Đubrenje pivarskog ječma
Dokazano je da se sa upotrebom „Kalijevih gnojiva, uz fosforno i azotna, u velikoj meri povećava sadržina skroba u zrnu“. Istraživanjima „Glasovitog naučnika profesora Scheidewinda“ utvrđeno je da sadržina ekstrakta u pivskom Ječmu, đubrenom kalijem, za nekoliko procenata veća nego u neđubrenom (Poljoprivredni glasnik, 1932):
Potrebno je upotrebiti za pivarski Ječam 150 − 200 kg 40 % kalijeve soli i 200 − 300 kg/ha superfosfata ili, Još bolje, tomasove zgure. „Ove dve vrste veštačkog gnojiva mogu se dobro izmešati i preko zime rasturiti po oranju“ (Popović, 1932).
Ako je ipak potrebno pognojiti zemljište i azotom, daje se 100 kg/ha krečnog azota. Naročito se velika pažnja poklanja dubrenju pivarskog ječma veštačkim kalijevim i fosfornim gnojivima koji povoljno utiču na kvalitet i na razvijanje zrna. Naročito kalijum daje usevu otpornost poleganju, do izvesne mere njim sprečavamo rđu i smanjuje se potreba u vlazi. Norme đubrenja su: 40% kalijeva so 120 kg/ha ili, Još bolje, 100 kg/ha kalijev sulfata, a od fosfornih 200 kg/ha 16 % superfosfata. (Poljoprivredni glasnik, 1940)
Upravnik stanice za oplemenjivanje biljaka na državnom dobru „Belje“, ing Bogdan FERIINC, referiše u nemačkom časopisu „Ishrana biljke“ (1933., sveska 24, strana 321 − 322) o ogledu gajenja plvskog Ječma sa povećanim dodavanjem superfosfata od 20, 40 i 60 kg fosforne kiseline po hektaru. Zemljište humusna ilovača, na kojem je izveden ogled 1932. godine, siromašno je hranjivim sastojcima (Poljoprivredni glasnik, 1934).
Osnovno gnojenje bilo je 20 kg azota i 40 kg/ha 40 7. kalijeve soli. Setva je izvršena 11. aprila a „Kali − azotno“ gnojenje je 8 − 9 aprila. Superfosfat je dodavan 22. aprila 1932, tek kada je iznikao Ječam. Rezultati ogleda:
- Fosforne kiseline kg/ha
0
20
40
60 - Prinos mc/ha
14,55
16,75
16,95
17,80 - Udeo Prvoklasnog zrna (7.)
89,7
88,3
88,2
87,4 - Težina 1000 zrna gr
41,1
43,0
42,6
43,2 - Sadržaj Belančevina (7.)
9,59
9,64
9,58
9,44
– Obrada zemljišta
Orati pre zime. Oranje da bude srednje duboko − na 20 cm. „Rano u proleće, čim se malo vlaga ocedila, treba zemlju dobro izdrijati − i time je njiva pripremljena za setvu pivarskog Ječma“ (Popović, 1932). Kvakon (1932) navodi da treba u Jesen orati na dubinu 15 − 18 cm.
Prema Đorđeviću (1943), Ječam zhteva obavezno duboko oranje zemljišta: 18 − 22 cm. „S proleća, pošto se zemljište po površini dovoljno prosuši, treba ga podrijati, a potom pristupiti kultiviranju“. Posle toga zemljište ponovo podrijati a potom pristupiti setvi.
– Setva
Najbolje je da se seme za setvu prethodno propusti kroz „trijere sortirače koji imaju vetar“. Pomoću vetra se seme klasira po težini, a na sitima po veličini. Oni se prodaju pod imenom „Selektori“. Seme se može spremitl i na običnim vetrenjačama i trijerima (Kvakan, 1932). Setva pivarskog ječma mora da sledi što ranije. „Ako je moguče sejati već u Januaru, onda je najbolje, ali ni početak marta nije najgori“. Nevalja sejatl u blato. „Zemlja mora da je rastresita i provenjena“. Setvu obaviti sejalicom, setvena norma: 75 − 80 kg po jutru (Mandekić, 1934). Setvom sejalicom se uštedi oko 35 % semena u odnosu na omašnu setvu.
Razmak između redova treba da je uži nego za ozimi Ječam: 10 − 15 cm. Dubina setve: 3-5 cm. Važno je da dubina setve bude ujednačena, jer samo tada nicanje i porast useva biti Jednoličan. Setvena norma: 140 − 160 kg/ha. Posejati ječam koncem februara do polovine marta (Kvakan, 1932).
Slika 7. Vetrenjača
Izostavljeno iz prikaza
Fig 7. Hindmill (Kvakan, P., 1932)
– Nega pivskog ječma
U negu ječma dolazi plevljenje korova i drijanje. Drijanje se obavlja u dva maha: pre nicanja i posle nicanja − sa laganim drijačama. „Ponikli ječam ne smemo drijati pre nego mlade biljke ne razviju barem 4-5 listića. Drijanje se izvodi koso na redove ili u smeru redova (Kvakan, 1932., Đorđević, 1943).
– Bolesti i štetočine
Prema Đorđeviću (1943), Ječam napadaju:
Slika. 8.: Sejalica za strna žita
Izostavljeno iz prikaza
Fig 8. Sovin maschine (Kvakan, P. 1932)
a) Gar − ustilago horđei,
Opasna bolest koja Ječmu nanosi velike štete. Klas ima crnu boju. Suzbijanje: posipanjem semena u i 7. rastvor plavog kamena ili zaprašivanjem pomoću abavita, ceretana, germizana, orastana, porzola,…
b) Gola gar ječma − ustilago nuda
Od klasa ostaje samo vreteno. „Protiv ove bolesti nema leka.
c) Rđa − puccinia simplex
„Bolest se širi zimskim sporama, koje prezimlJavaju na korenu koji se naziva „Ptičje mleko“. Sa ove biljke spore u toku proleća prelaze na Ječam“. Za suzbijanje se preporučuje: gajenje na ocedenim mestlma, sejanje u redove, gajenje u plodoredu i duboko oranje zemljišta.
Kvakan(1932), Navodi sledeče bolesti Ječma
a) Plamenjača (rđa)
Napada sve zelene delove biljke, a naročito lišće i stabljiku. „Kod Jake zaraze, sve lišće bude sprženo“. Zrno učmalo i ne može se upotrebiti u pivarstvu. Bujan Ječam je neotporan na plamenjaču.
b) Prugavost (plamen ječma)
Na lišću mladih biljaka pojave se duguljaste, žučmaste pruge koje posle posmeđe i na rubovima požute. Oboleli list se raspadne u 3 − 4 tanke trake. Ozimi više stradaju od Jarih Ječmova. Palenje strništa dobro deluje protiv mnogih bolesti, a isto je dobro i za uništavanje korova i štetnika.
Za suzbijanje bolesti ne postoje neposredna sredstva. Najbolje sredstvo u suzbijanju ove bolesti je u uništavanju posrednika kao Žimširike. 2bunove šimširike treba uništiti bar na 100 m u okolini njive (Poljoprivredni glasnik, 1924)
Protić (1931) obišao je delove Bačke i Srema u periodu 19 − 28. Juni 1931. da bi ustanovio pojavu glavnice i rđe, i stepen štete koje su nanosile žltaricama. Autor je obišao okolinu Sombora, Bukovačke salaše, okolinu Starog Futoga, a u Sremu, u mestima izmedu Beočina i Kamenice. Utvrđene su bolesti na Ječmu:
a) Prašljiva Ječmena snet (Ustilago nudo): „Rasprostranjena u svim posmatranim krajevlma, ali nigde nije bila česta“. Jedino je na Jednom ječmištu pored Beočina gubitak bio u visini 5 − 6 %
b) Tvrda, pokrivena Ječmena snet (Ustilago horđei) bila je često rasprostranjena. Prosečan gubitak je 8 − 12 7. . na Jednom Ječmištu kod Starog Futoga čak 40 − 50 % .
Na ječmu (1931) se često nalazila patuljasta rđa (Puccinia simplex) u okolini Sombora i Starog Futoga. „Steta od nje bila je mestimice dosta znatna“. Osim ove rđe, bile su na Ječmu i česte i crna i žuta rđa, ali njihov napad nije bio Jak.
Isti autor, Protić (1935), obišao je pojedine delove Bačke: okolinu Sombora, Starog Bečeja, Žablja i Đurđeva. Rezultati osmatranja su:
Na ječmu nalažene su dve sneti: tvrda (Ustilago horđei) i leteča (Ustilago nuda). Prva je bila mnogo štetnija, posebno u okolini Sombora i Đurđeva, gde je šteta iznosila 20 − 40 % a u drugim mestima 4 − 5 % .
„Jedan od najvažnijih uzroka Ječam nastupu sneti bio Je, bez sumnje, nedovoljna upotreba modernih hemijskih sredstava, kojima se sigurno suzbiti mogu“ (Protid,1935).
Janjid (1932) u svom radu navodi „Rđe kao biljne bolesti su poznate i za opasne smatrane Još u starom veku, naročito rđa na žitaricama. Aristotel pominje „Rđobitne“ padine, Teofrast čak zna i za nejednaku otpornost odlika žitarica prema njima“. Autor navodi kada je u pitanju ječam, sledeće rđe: crna rda, žuta rđa i Ječmena rđa. Kao sredstvo predohrane pominje se, između ostalog: „Odstranjivati iz bliže i dalje okoline: Simširiku (Berberis vulgaris L.), Pačje gnezdo (Anthus officinalis L. ), Pasjekovina (Rhamnnus frangula L.), Pirevlnu (Agropirum repens L.) i druge korove kao prelazne hranitelJke“.
Od štetočlna Ječam češće napadaju: (Đorđevid, 1943):
- Pivac − Anisopili austriaca: ispija zrna Ječma dok su još u mlečnom stanju.
- Žičani crv − Agriotis linetus: Jede žile i žilice Ječma.
- Trips − Linothorips cercalis: sićušne crvene 111 bele bubice koje sisaju zrna Ječma u mlečnoj zrelosti.
– Žetva pivskog Ječma
„Pivarski Ječam treba žeti u punoj zrelosti“ (Nikolid,1928). Ako se ženje vezačicom, treba je regulisati da pravi što manje snopove. U krstinama treba da ostane što duže, kako bi se što bolje osušio. „Svezan i zdenut Ječam ima da ostane dok se potpuno ne preznoji. Tek posle toga vrdi. Vrdi se može tek 4-6 nedelja po žetvi“. Korpu treba što više udaljlti od bubnja kao se zrno ne bi povredilo. Ako se vršaj vrši mlatilima i stokom, ili ručnim vršalicama, mora se obaviti vejanje i pročišćavanje zrna na trijeru. Zrno se skladišti u ambare tu se provetrava i lopata.
Više autora navodi da snopovi pivarskog ječma sadenuti u kamari treba da tu ostanu što duže da bi se „Preznojio“ -naknadno dozreo.
Zaključci
Pošto je sve napisano sem zaključka, rad se ponovo isčitava ne bi 11 se glavne poruke, zaključci formulisali. Ne iduči u detalje evo ih:
– Pivarski Ječam je kultura koja je za one prilike od 1928 − 1943. godine, relativno bila česta predmet izučavanja, bilo da se radi o knjigama ili naučnim i stručnim časopisima.
– Po pravilu autori navode da pivarski Ječam treba da ima 8 − 12 % belančevina, a to se može ostvariti izborom sorte a Još više načinom gajenja.
– Svako podneblje ima svoje specifičnostl, i svaka uvezena sorta Ječma ne mora dati dobre rezultate po pitanju kvantiteta a pogotovo kvaliteta. Zato je zalaganje Kvakana (1932) Sledeče: „Iz instranstva možemo poručiti prvoklasni šeder, pšenično brašno ili najbolje pivo, no najbolje sorte šečerne repe, pšenice i pivarskog Ječma ne možemo nabavlti iz inostranstva nego njih moramo prigajiti u zemlji“.
– Interesantno Je, da osim Jednog slučaja (Đorđevič, 1943) svi navedeni autori iz literature nazivaju pivski Ječam pivarskim.
– Ne zaboraviti naučne i stručne korene agrarne prošlosti našeg podneblja. Izučavati i svakoj knjizi, koja pokriva neku od naučnih disciplina, dati i istoriju discipline. Bltno je da se to studentima prenese − Još više če razumeti svrsishodnost svog poziva, agronoma. Još više će se vezatl za ovo tlo, za ovu beskrajnu pitomu ravnicu koja je iznedrila paora, zeralJoradnlka.