Povrće je oduvek igralo značajnu ulogu u životu čoveka. „Hrana treba da bude lek, a lek – hrana“, rekao je pre 2 hiljade godina slavni grčki lekar Hipokrat.

Znači povrće mu je služilo ne samo kao hrana već i kao lek, kao zaštita od mnogih bolesti. Veći deo povrtarskih kultura bio je poznat i korišćen u ishrani preko 4000-5000 godina, pre naše ere, a neki od njih (crni i beli luk, ren i dr.) tretirali su se kao lekovi.

U srednjem veku upotrebljavalo se samo nekoliko vrsta povrća. Otkrićem Amerike dospelo je u Evropu mnogo povrća i voća, dotle potpuno nepoznato (krompir, paradajz, tikvice, boranija, kikiriki, orah, ananas i drugi).

Značaj povrća u ishrani dugo je potcenjivan, a u novije vreme kada je otkrivena uloga vitamina i mineralnih soli, značaj povrća u ishrani je porastao. Danas se može tvrditi da je osnovni značaj povrća u ishrani čoveka, što se u njemu nalazi životno i biološko važni i nezamenjivi kompleks materija, koje organizam ne može da obezbedi iz drugih drugih prehrambenih namirnica. U taj kompleks ulaze biološki vredni sastojci:

– vitamini (C, B, karotin i dr.),
– mineralne soli alkalne reakcije, koje održavaju u organizmu kiselinsko-alkalnu ravnotežu,
– niz organskih kiselina (jabučna, vinska, limunska),
– fermenti koji stvaraju optimalnu sredinu neophodnu za funkcionisane celokupnog organizma.

Relativno niska energetska vrednost povrća, ogleda se u izuzetno malim količinama masti i značajnim količinama ugIjenih hidrata i belančevina.

U povrću je prisutan kompleks šećera (glukoza, saharoza, fruktoza) skrob i dr. složenih ugljenih hidrata. Povrće je od značaja pre svega, stoga što ne izaziva bitnije podizanje šećera u krvi, ne doprinosi pretvaranju ugljenih hidrata u masti i povećanju telesne težine.

Važan deo povrća su celuloza, hemiceluloza, pektinske i druge složene ugljeno-hidratne komponente, koje zbog svoje voluminiznosti obezbeđuju sitost organizma. Prisustvom organskih kiselina i aromatičnih materija (eteričnih ulja u povrću) obezbeđuje se acido – bazna ravnoteža i specifična mirisna i ukusna svojstva povrća.

Najčešću biološku i hranjivu vrednost ima sveže povrće, prvenstveno kao izvor vitamina i mineralnih materija. Svakodnevno korišćenje povrća u ishrani, naročito u svežem stanju, životna je čovekova potreba. Savremena nauka o ishrani smatra neophodnim da dnevni obrok čoveka obuhvata 400 – 500 g raznog povrća. Upotreba povrća po glavi stanovnika kod nas je nedovoljna, u poređenju sa potrošnjom sa potrošnjom u nekim drugim zemljama. Iako smo poznati kao proizvođači povrća kod nas još uvek ima sezonski karakter.

Sadržaj

POVRĆE I NJEGOV ZNAČAJ
Opšti značaj povrća
Pravilna ishrana
Izaberimo hranu

STAKLENICI
Pojedinačni staklenici
Jednostrani staklenik
Dvostrani staklenici
Blok staklenici
Savremeni blok-staklenici
Pokretni staklenici
Toranj-staklenici
Staklenici od prozora za tople leje

MATERIJALI ZA POKRIVANJE ZAŠTIĆENIH PROSTORA

VRSTE ZAŠTIĆENOG PROSTORA
Proste zaštićene leje
Zaštićena kućica
Zaštitni kalpaci
Topla gnezda
Topla brazda
Tople humke
Tople leje

TUNELI

PLASTENICI
Izgradnja plastenika
Izbor lokacije za izgradnju plastenika
Tehničke karakteristike
Oprema i pribor
Osnovni elementi plastenika
Uslovi za uzgoj povrća
Karakteristike zemljišta
Fizikalna svojstva tla
Organske materije tla
Hemijska svojstva tla
Zagrevanje plastenika
Navodnjavanje i ishrana biljaka
Gajenje rasada
Vegetacija

GAJENJE NAJTRAŽENIJIH VRSTA POVRĆA
Paradajz
Paprika
Plavi patlidžan
Krastavac
Kupus
Lubenice
Rotkvice
Crni i beli luk
Šargarepa
Boranija i grašak
Spanać
Dinja

KALENDAR RADOVA U POVRTNJAKU
PLASTENICI U CVEĆARSTVU I RASADNIČARSTVU
IZBOR MESTA ZA IZGRADNJU LOKACIJA I POLOŽAJ
ZEMLJIŠTE
KLIMA
TIPOVI I NAČIN IZGRADNJE PLASTENIKA
MNOŽARA
SUPSTRATI
SPRAVLJANJE I PRIPREMA ZEMLJIŠNIH SMEŠA
PLODORED I VIŠESTRUKO KORIŠĆENJE PROIZVODNIH POVRŠINA OBJEKATA U CVEĆARSTVU
MALI LEKSIKON STRUČNIH NAZIVA (TERMINA)

Literatura

Povrće i njegov značaj

Povrće je oduvek igralo značajnu ulogu u životu čoveka. „Hrana treba da bude lek, a lek hrana“, rekao je pre 2 hiljade godina slavni grčki lekar Hipokrat.

Znači povrće mu je služilo ne samo kao hrana već i kao lek, kao zaštita od mnogih bolesti. Veći deo povrtarskih kultura bio je poznat i korišćen u ishrani preko 4000-5000 godina, pre naše ere, a neki od njih (cmi i beli luk, ren i dr.) tretirali su se kao lekovi.

U srednjem veku upotrebljavalo se samo nekoliko vrsta povrća. Otkrićem Amerike dospelo je u Evropu mnogo povrća i voća, dotle potpuno nepoznato (krompir, paradajz, tikvice, boranija, kikiriki, orah, ananas i drugi).

Značaj povrća u ishrani dugo je potcenjivan, a u novije vreme kada je otkrivena uloga vitamina i mineralnih soli, značaj povrća u ishrani je porastao. Danas se može tvrditi da je osnovni značaj povrća u ishrani čoveka, što se u njemu nalazi životno i biološko važni i nezamenjivi kompleks materija, koje organizam ne može da obezbedi iz drugih drugih prehrambenih namirnica.

U taj kompleks ulaze biološki vredni sastojci:

• vitamini (C, B, karotin i dr.),
• mineralne soli alkalne reakcije, koje odrzavaju u organizmu kiselinsko-alkalnu ravnotežu,
• niz organskih kiselina (jabučna, vinska, limunska),
• fermenti koji stvaraju optimalnu sredinu neophodnu za funkcionisane celokupnog organizma.

Relativno niska energetska vrednost povrća, ogleda se u izuzetno malim količinama masti i značajnim količinama ugljenih hidrata i belančevina.

U povrću je prisutan kompleks šećera (glukoza, saharoza, fruktoza) skrob i dr. složenih ugljenih hidrata. Povrće je od značaja pre svega, stoga što ne izaziva bitnije podizanje šećera u krvi, ne doprinosi pretvaranju ugnjenih hidrata u masti i povećanju teiesne težine.

Važan deo povrća su celuloza, hemiceluloza, pektinske i druge složene ugljeno-hidratne komponente, koje zbog svoje voluminiznosti obezbeđuju sitost organizma. Prisustvom organskih kiselina i arimatičnih materija (eteričnih ulja u povrću) obezbeđuje se acido bazna ravnoteža i specifična mirisna i ukusna svojstva povrća.

Najčešću biološku i hranjivu vrednost ima sveže povrće, prvenstveno kao izvor vitamina i mineralnih materija. Svakodnevno korišćenje povrća u ishrani, naručito u svežem stanju, životna je čovekova potreba. Savremena nauka o ishrani smatra neophodnim da dnevni obrok čoveka obuhvata 400 500 g raznog povrća. Upotreba povrća po glavi stanovnika kod nas je nedovoljna, u poređenju sa potrošnjom sa potrošnjom u nekim drugim zemljama. Iako smo poznati kao proizvođači povrća kod nas još uvek ima sezonski karakter.

Opšti značaj povrća

Delovi povrtarskih biljaka (koren, stablo, lišće, cvet, plod, seme) koji se upotrebljavaju u neposrednoj ljudskoj ishrani, nazivaju se jednim imenom POVRĆEM.

Ti delovi povrtarskih kultura koriste se kao hrana u svežem stanju ili služe za primenu raznih jela i konzervi od povrća. Povrće je raznovrsno po svom hemijskom sastavu, (ugljenik, kiseonik, vodonik kao osnovni element biljnog organizma). Posebnu vrednost povrću, kao hrani, daju vitamini i mineralne materije, pored toga, povrće sadrži čitav niz drugih sastojaka koji su spečifični (organske kiseline, eterska ulja, glikozidi i dr.) i koji daju bolji ukus ostaloj hrani, nadražujući i aktivirajući organe za varenje.

U savremenoj medicini se smatra da se neke vrste povrća mogu upotrebljavati kao lekovita sredstva, i to direktno, ali se iz njih izdvajaju aktivni sastojci od kojih se spravljaju izvesni lekovi.

Povrće je siromašno belančevinama i skoro ne sadrži masti, te sve to pomaže organizmu da se oslobodi od nesagorelih materija i sprečava nagomilavanje masnoće. Mnoge vrste povrća ne zaostaju za hlebom i mlekom po sadržaju belančevina, a to treba imati na umu pri ocenjivanju njihove proteinske vrednosti. Celuloza je strukturna materija i nesvarljiv sastojak biljnih ćelija. Smatra se da povrće, naročito u svežem stanju, prestavlja važan izvor vitamina.

U povrću najviše ima vitamina C (u paprici, kupusu, spanaću, kelju, kelerabi, krompiri, lisnatom povrću), zatim vitamina A (kelju, spanaću, mrkvi, paradajz, zelenoj salati, kupusu, celeru) i vitamina B (u kelju, kupusu, spanaću, grašku, krompiri, paradajzu).

Pored ovih, u povrću se nalaze i vitamin E i K i izvesna mala količina D. Značaj vitamina je u tome što su oni neophodni za održavanje normalnog zdravlja u doba razvoja i rasta naročito mladog organizma. Vitamini su potrebni u malim količinama ali njihov nedostatak izaziva različite poremećaje u organizmu kao što je avitaminoza.

Povrće sadrži i dovoljne količine mineralnih materija, a njihova se količina i pojedinim vrstama kreće od 1-3 g. U povrću najviše ima kalcijuma i gvožđa. U mnogim vrstama povrća nalaze se znatne količine organskih kiselina (jabučna, limunska, vinska i dr.) i alkalne soli.

Povrće svojim organskim kiselinama i alkalnim solima reguliše kiselo alkalnu ravnotežu organizma, koja je potrebna za normalan rad ćelija. U povrću se nalaze i eterska ulja i glikozidi. Te materije deluju višestruko: popravljaju ukus hrane, nadražuju organe za varenje, tako da postaju aktivniji, osvežavaju i deluju dijetetski.

Beli luk, ren, paprika, plavi patlidžan, peršun i dr. smatraju se lekovitim biljkama, bilo da deluju kao lekovita hrana bilo da se od njih prave specifični lekovi. Treba dodati da povrće sadrži najviše procenta vode od 90 do 95%, pa je lako kvarljiva namirnica.

Svakodnevnim konzumiranjem dovoljne količine povrća obezbećujemo normalan rast, razvoj i funkcionisanje ljudskog organizma. Važno je napomenuti i to da u ishrani ne treba uzimati duže vreme istu vrstu povrća već treba težiti raznovrsnoj biljnoj hrani, kojom se obezbeđuje sve potrebne mineralne soli, vitamina i razni biokatalizatori, što je životna potreba zdravog ljudskog organizma.

Sa tehnološkog i gastronomskog aspekta prikladnija podela se može izvršiti na sledeći način:

• Lisnato povrće (zeleniši, salatno povrće)
• Cvetno povrće -Mahunasto povrće
• Povrće sa plodom(plodasto/voćasto povrće)
• Stabljičasto i izdanci -Lukovičasto
• Gomoljasto povrće
• Korenasto
• Gljive / pečurke