Izlazak iz štampe udžbenika Posebno ratarstvo ima višestruki značaj. Pre svega, to je prvi jugoslovenski univerzitetski udžbenik iz poljoprivrednih nauka za blizu 70 godina od stvaranja Jugoslavije. U poslednjih 25 godina osim udžbenika „Posebno ratarstvo“, profesora Vlaste Đorđevića (1961) nije izašao nijedan udžbenik posebnog ratarstva, izuzimajući skripta i „privremene udžbenike“ u većini naših univerzitetskih centara (Jevtić S., Stanaćev S. i sar., Gotlin J. i sar., Spasojević B. i sar., Klimov S., Đorđevski J. i sar., Uzunovski M., Vasilevski G. i dr.).
Nadalje, prvi put je nastavna materija iz Posebnog ratarstva podeljena u dva toma usled obimnosti i zbog toga što se na nekim poljoprivrednim fakultetima predaje kao dva posebna kursa. Prvi tom obuhvata: a) Prava žita (pšenica, raž, tritikale, ječam i ovas); b) Prosolika žita (kukuruz, sirak, proso, pirinač i heljda); c) Zrnene mahunjače pasulj, grašak, soja, lupine, kikiriki, naut, bob, sastrica, sočivo). Drugi tom obuhvata: a) Biljke za proizvodnju ulja (suncokret, uljana repica, ricinus, mak, sezam); b) Eterično-uljane, začinske i lekovite biljke (28 kultura koje se gaje ili se mogu gajiti kao ratarske kulture, na većim ili manjim površinama); c) Biljke za proizvodnju skroba, šećera i alkohola (krompir, slatki krompir, šećerna repa, cikorija); d) Biljke za proizvodnju vlakna — tekstilne biljke (pamuk, konoplja, lan, abutilon, kenafa); e) Duvan; f) Hmelj.
Zahvaljujući dobroj volji i entuzijazmu autora, koji su se prihvatili pisanja pojedinih poglavlja, odnosno obrade pojedinih kultura, od početne ideje krajem 1981. god. do završetka rukopisa prošlo je svega dve godine, tako da su poslednji rukopisi bili redigovani u toku prve polovine 1984. godine. Udžbenik je mogao izaći još krajem 1984. godine da nije bilo materijalnih i drugih teškoća, što je zahvaljujući dobroj volji Izdavačke radne organizacije „Naučna knjiga“ iz Beograda savladano.
Udžbenik Posebno ratarstvo I i II pisan je po jedinstvenoj shemi, a svaka kultura je obrađena monografski, a njen obim prema važnosti koju ima za našu zemlju. Tako su najopširnije obrađene najvažnije kulture u nas: pšenica, kukuruz, krompir, šećerna repa, suncokret, soja; nešto manjeg obima: duvan, ječam, uljana repica, konoplja, lan, pamuk, hmelj; a ostale manjeg ili znatno manjeg obima. Međutim, kod svake kulture je obrađeno: privredni značaj i način korišćenja, površine i prinosi u svetu i našoj zemlji (ukoliko postoje statistički podaci), geografska rasprostranjenost, morfološke osobine, biološke osobine, zahtevi i odnos prema uslovima uspevanja, tehnologija (agrotehnika) proizvodnje: izbor sorte, plodored, obrada zemljišta (osnovna i predsetvena), problemi đubrenja (vrste đubriva, količine i odnos NPK hraniva, raspored unošenja hraniva), problemi setve (vreme, način, gustina, dubina), nega useva od setve do žetve (zaštita od bolesti, štetočina i korova; međuredna kultivacija kod širokoredih useva, navodnjavanje i druge mere nege), problemi žetve i skladištenja proizvoda.
Kod svake kulture, pored književnog srpskohrvatskog naziva i naučnog naziva na latinskom jeziku, dati su i najčešći sinonimi kojima se kulture nazivaju u pojedinim krajevima Jugoslavije, kao i nazivi na četiri svetska jezika (ruskom, engleskom, francuskom i nemačkom).
Iako udžbenik ima više autora trudili smo se da (stil, stručna i naučna terminologija budu ujednačeni, radi ostvarenja jedinstvene jugoslovenske terminologije iz ratarstva, da fakultetski obrazovani stručnjaci na teritoriji naše zemlje u tom pogledu lakše komuniciraju. Ovome su pored redaktora doprineli i svi autori.
Udžbenik Posebno ratarstvo I i II namenjen je prvenstveno studentima ratarstva, a zatim ostalim biološkim i drugim odsecima poljoprivrednih fakulteta, na kojima se ovaj kurs predaje u određenom obimu, uglavnom kao osnovni predmet (odsek za zaštitu bilja, hortikultura, mehanizacija, melioracije, ekonomika poljoprivrede i dr.), a takođe i kao priručnik za svršene studente — diplomirane inženjere poljoprivrede, i sve one koji se bave i poljoprivrednom proizvodnjom.
Pre svega zahvaljujem se svim kolegama, autorima ovog udžbenika, koji su se odazvali pozivu da napišu pojedina poglavlja.
Zahvaljujem se svim organizacijama koje su materijalno pomogle štampanje ovog udžbenika znatnim finansijskim sredstvima, koje su navedene u prilogu.
Takođe se zahvaljujem Anki Todorović, Dobrini Simonović, Ružici Varga-Šomođi i Zorici Dragojević, koje su mi pomogle oko tehničke opreme knjiga.
Unapred se zahvaljujem svim čitaocima koji budu ukazali na dobre strane i eventualne nedostatke, kako bi sledeće izdanje ovog udžbenika bilo još uspešnije.
Novi Sad, decembra 1985. godine Redaktor prof. dr Stevan Jevtić
Prof. dr Stevan Jeftić, prof. dr Milan Šuput, prof. dr Josip Gotlin, prof. dr Aleksandar Pucarić, prof. dr Nadežda Miletić, prof. dr Stavre Klimov, prof. dr Jordan Đorđevski, prof. dr Jože Španring i doc. dr Goce Vasilevski
Sadržaj
PREDGOVOR (S. Jevtić)
I. UVOD (S. Jevtić)
II. ŽITA — UOPŠTE (S. Jevtić)
Pšenica (S. Jevtić)
Raž (S. Jevtić)
Tritikale (N. Miletić)
Ječam (S. Jevtić)
Ovas (S. Jevtić)
Kukuruz (J. Gotlin, A. Pucarić)
Proso (S. Jevtić)
Sirak (S. Jevtić)
Pirinač (G. Vasilevski)
Heljda (J. Španring)
III. ZRNENE MAHUNJAČE — ZRNENE BELANČEVINASTE BILJKE
Uopšte (M. Šuput)
Soja (M. Šuput)
Pasulj (M. Šuput)
Lupine (M. Šuput)
Grašak (M. Šuput)
Sočivo (M. Šuput)
Naut (G. Vasilevski)
Sastrica (M. Šuput)
Bob (M. Šuput)
Kikiriki (J. Đorđevski, S. Klimov)
Žita — cerealiae — zrnene skrobne biljke
Predstavnici
U žita spadaju sledeće ratarske biljke: pšenica — Triticum sp., raž — Secale cereale, ječam — Hordeum sativum, ovas — Avena sativa, kukuruz — Zea mays, proso — Panicum sp., sirak — Andropogon sorghum, pirinač — Oryza sativa.
Botanička pripadnost
Žita pripadaju porodici Poaceae. U žita se još ubraja i heljda — Polygonum fagopyrum, ali ona pripada porodici — Polygonaceae.
Podele na grupe
Na osnovu morfoloških i bioloških osobina, kao i načina gajenja sva žita su podeljena u dve grupe:
- prava ili strna žita — žita I grupe;
- prosolika žita — žita II grupe i heljda.
U grupu pravih žita (strnih žita) spadaju: pšenica, ječam, ovas i raž. To su biljke umerenog klimata, a gaje se kao ozimi i jari usevi, ali sa znatnim razlikama u pogledu ozimosti.
U grupi prosolikih žita — žita II grupe spadaju: kukuruz, sirak, proso i pirinač. To su biljke toplog klimata, a gaje se kao jari usevi. U ovu grupu biljaka spada i heljda, mada ona prema zahtevima spada u biljke umerenog klimata i ima samo jare forme.
Razlike među žitima I i II grupe
Razlike između pravih i prosolikih žita po morfološkim i biološkim osobinama i načinu gajenja su sledeće:
Prava žita klijaju sa većim brojem korenčića: pšenica i ovas sa tri, raž sa četiri, ječam sa 5—8;
Prosolika žita klijaju samo sa jednim korenčićem;
Cvast ldas ili metlica (ovas) u pravih, metlica ili klip (u ženske cvasti kukuruza) u prosolikih;
Gornji cvetovi klasaka neplodni ili reducirani u pravih, a kod prosolikih donji cvetovi neplodni;
Stablo (slama) obično šuplje (ili samo ispod cvasti ispunjeno) — u pravih, a u prosolikih ispunjeno sa srži;
Stablo kod pravih žita ima manji broj internodija (članaka) i sa jako izraženim nodusima (kolencima); kod prosolikih je veći broj intemodija i nodusi nisu jako izraženi;
List kod pravih žita je, po pravilu, manji od lista prosolikih žita;
Zrno kod pravih žita ima sa trbušne strane izraženu brazdicu, a kod nekih i bradicu na vrhu zrna; kod prosolikih nema ni brazdice ni bradice;
Kod prosolikih žita, a naročito kod sirka i kukuruza, u stablu ima više šećera;
Prava žita imaju ozime i jare forme, prosolika samo jare forme;
Prava žita su biljke dugog dana, sa manjim zahtevima prema toploti i svetlosti. Prosolika žita su biljke kratkog dana sa većim zahtevima prema toploti i svetlosti;
Prava žita zahtevaju više vlage (imaju veći transpiracioni koeficijent) dok su prosolika sa manjim zahtevima prema vlazi i više su otporna na sušu od pravih žita (izuzev pirinča);
Prava žita su otporna na niske (minusne) temperature, prosolika su neotporna na niske temperature — u klijanju i početnim fazama rasta i razvića;
Razlike postoje i u tempu razvića od klijanja do bokorenjii. Prava žita se u navedenim fazama razvića odlikuju bržim rastom u odnosu na prosolika.
Prosolika žita zahtevaju manju količinu vlage za klijanje od pravih žita;
Prosolika žita imaju veće zahteve prema toploti od klijanja i nicanja pa kroz celu vegetaciju od pravih žita.
Prava žita su usevi guste setve, dok su većina prosolikih žita okopavine.
Privredni značaj žita sastoji se u sledećem: u značaju za ishranu ljudi i stoke, u industrijskoj preradi, učešću u svetskoj razmeni dobara (transport, trgovina, skladišta), u površinama koje zauzimaju u svetu, u ukupnoj proizvodnji, u genetskom potencijalu za rodnost. Usled svega navedenog kao osnovna ljudska hrana, za većinu čovečanstva, imaju strateški karakter i značaj.
Žita spadaju u grupu biljaka za proizvodnju zrna sa najvećim genetskim potencijalom za rodnost (hibridi kukuruza, sorte pirinča i pšenice). Među svim njivskim biljkama žita zauzimaju najveće površine u svetu. Od ukupne površine pod oranicama u svetu 1.492.311.000 ha žita zauzimaju 762.000.000 ha ili oko 51%; a u Jugoslaviji od 7.153.000 ha pod oranicama žita zauzimaju 4.291.000 ha ili 60% površina.
Proizvodi od žita služe kao osnovna životna namirnica za najveći deo čovečanstva. Poseban je značaj žita za ishranu stoke, kako preko zrna tako i preko sporednih proizvoda pri preradi žita.
Žita imaju veliki značaj u prerađivačko-prehrambenoj industriji: mlinska, testenina, skroba, alkohola, piva, ulja (iz klica pojedinih žita).
Privredni značaj žita u našoj zemlji sastoji se u podmirenju potreba za ishranu stanovništva (pšenica, raž) i za stočnu ishranu (ostala žita), a dobrim delom i za industrijsku preradu. Perspektiva je da prerađevine od žita izvozimo (naročito od kukuruza).
Upotreba žita za ishranu ljudi
Po važnosti za ljudsku ishranu žita imaju sledeći redosled: pšenica, raž, kukuruz i pirinač.
Pšenica je najznačajnija za ljudsku ishranu, kako u pogledu kvaliteta tako i po broju ljudi koji se hrane pšeničnim hlebom i proizvodima pšeničnog zrna. Hleb od pšenice sprema se sa kvascem, ređe bez kvasca. U svetu se spravlja mnogo vrsta hleba i peciva od pšenice, u zavisnosti od tradicija, navika i uslova života. Energetska vrednost hleba je 8.350—9.400 džula. Pšenica se za ishranu, pored hleba, koristi u vidu niza prerađevina: rezanci, makaroni, griz itd.
Raž se upotrebljava za hleb, ali znatno manje od pšenice, jer je to hlebno žito severne Evrope. Hleb je slabijeg kvaliteta od pšeničnog i slabije »narasta«, ali se duže čuva. Energetska vrednost ražanog hleba je oko 7.500 džula.
Kukuruz za spremanje hleba — proje koristi se u Južnoj Americi, Africi, Aziji i južnoj Evropi. Hleb je slabijeg kvaliteta pošto kukuruz nema lepka. Uglavnom se hleb spravlja bez kvasca, ređe sa kvascem, Dosta se troši u obliku gusto kuvane kaše — kačamak, kao i dodatak pšeničnom hlebu i raznim jelima.
Pirinač se uglavnom upotrebljava kao kuvano zrno, prethodno oljušteno i polirano. Pirinač je siromašan u belančevinama, a poliranjem se još više osiromašuje. Duga ishrana isključivo pirinčem izaziva bolest pod nazivom beri-beri. Bez obzira na nedostatke pirinča kao hlebnog žita, on služi kao osnovna hrana za znatan procenat čovečanstva, i predstavlja glavno žito Kine, Indije, Indonezije, Indokine i Japana. U manjim količinama se dodaje pšeničnom hlebu, a pored toga. služi kao dodatak raznim jelima.
Ječam se ređe upotrebljava za spravljanje hleba, mada ima Iepka. Hleb od ječma je slabog kvaliteta — rasplinjava se, ne narasta i brzo otvrdne. Ječam se više upotrebljava u vidu kuvane kaše, ili oljuštenog zrna (geršla), sam ili uz dodatak drugim jelima.
Ovas se veoma retko upotrebljava za spremanje hleba, i to samo u planinskim krajevima. Danas se na severu Evrope, Engleskoj i SSSR-u upotrebljava za ishranu ljudi u obliku ovsenih pahuljica.
Proso, sirak i heljda se takođe veoma malo koriste za spravljanje’ hleba; uglavnom se troše u obliku raznih kaša.
Napred smo već istakli opšti privredni značaj žita u ishrani stoke i industriji.
Zajedničke osobine žita (bez heljde)
a) Morfološke osobine
Građa glavnih biljnih organa kod većine žita je slična. Korenov sistem žita je žiličast. Pri klijanju se formira primarni korenov sistem, koji se sastoji od određenog broja klicinih korenčica, u zavisnosti od vrste žita (mada postoje i odstupanja u vezi sa uslovima pod kojima je proticalo formiranje, nalivanje i sazrevanje zrna na materinskoj biljci). Posle izvesnog vremena iza nicanja na ponicima počinju da rastu sekundarni korenovi, koji se pojavljuju iz pupoljka na kolencu stabla najbližeg do površine zemljišta. Porast sekundarnih korenova kod pravih žita vezan je za početak bokorenja. Sekundarni korenovi se brzo razvijaju i zajedno sa primarnim korenom čine jedinstveni korenov sistem, koji snabdeva biljku vodom i hranom. Samo dobro razvijeni primarni i sekundarni korenovi obezbeđuju visok i siguran prinos.
Razvoj korenovog sistema i dubina njegovog prodiranja je različita kod pojedinih vrsta žita u istim agroekološkim uslovima. Kao srednje vrednosti dubine prodiranja korena mogu se uzeti vrednosti od oko 130—150 cm, a za prečnik širenja korena oko 100—120 cm. Međutim, pojedini korenovi prodiru znatno dublje (160—180—250 i više cm) (Jevtić S. 1962, Granatikati 1963, Bondarenko 1967). Od svih žita najdublje prodire koren kukuruza i sirka, zatim raži, pšenice, ovsa i ječma, dok je korenov sistem pirinča najmanje razvijen i sa najmanjom dubinom prodiranja (do oko 80 cm). Najveća masa korenovog sistema nalazi se u oraničnom sloju. Ukoliko je oranični sloj dublji, utoliko se i korenov sistem spušta dublje. Težinski najveći deo korena se nalazi u sloju zemljišta od 25—30 cm. (Jevtić S. 1962).
Sl. 2: Shema razvijene bilj-ke žita
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 1: Ponik pšenice: K — koleoptil, z l — prvi zeleni list
Izostavljeno iz prikaza
Kod prosolikih žita (kukuruza i sirka) pored primarnog i sekundarnog korena javljaju se i tzv. vazdušni korenovi ili »pandže«. Ovi korenovi izbijaju iz kolenaca stabla iznad površine zemljišta i zelene su boje; služe biljkama kao potpora protiv poleganja, a ukoliko se prigrnu zemljom oni mogu primiti funkciju pravog korena.
U pogledu dinamike rasta korenovog sistema i nadzemnog dela, u početku vegetacije se znatno brže razvija korenov sistem, a kasnije se jače razvija nadzemni deo biljke.
Pored dubine prodiranja i ukupne mase korena veoma je važna fiziološka aktivnost korenovog sistema, koja je različita ne samo između pojedinih vrsta žita, već i pojedinih genotiva iste vrste, što čini, između ostalog osnovicu njihove genetske produktivnosti (Jevtić S. 1962, Danilčuk PV. 1976, i Ustimenko AS. 1979.).
Anatomska građa korena je sledeća: epidermis sa korenovim dlačicama, primarna kora i centralni cilindar. Ovakva građa je u predelu korenovin dlačica-
Voda i mineralne materije ulaze u biljku uglavnom putem korenovog sistema, kroz njegove specijalne organe — korenske dlačice. Stoga je raspored korenove mase u zemljištu i prisustvo korenovih dlačica na korenima važan momenat snabdevanja biljaka vodom i hranom. Treba pri tome istaći kakvim moćnim aparatom raspolažu biljke da bi obezbedile vodu kroz korenov sistem. Prema računanjima Ditmera (1952) jedna biljka (bokor) raži u fazi cvetanja imala je sumu od 14 miliona korenova 1, 2, 3. i 4. reda. Njihova ukupna dužina iznosila je oko 600 km, sa površinom od 225 m2. Na ovim korenčićima ima oko 15 milijardi korenskih dlačica, ukupne dužine 10.000 km i ukupne površine oko 400 m2. U isto vreme nadzemni deo biljke imao je 90 vlati (izdanaka) sa 480 listova i površinom od 4,5 m2. Tako je površina korenovog sistema oko 130 puta prevazišla površinu lista. Prema ispitivanjima Jevtića (1982) jedna biljka kukuruza hibrida NSSK 606 imala je u fazi metličenja ukupnu površinu korenovog sistema 231,75 m2, aktivno upijajući površinu korenovog sistema 118,24 m2, a istovremeno površinu lista 0,5845 m2. To znači da je ukupna površina korena bila 396 puta, a aktivno upijajuća površina korena 202 puta veća od površine lista. Isti autor (Jevtić S. 1962) dobio je slične podatke sa pšenicom, sorta San Pastore, kod koje je u fazi cvetanja aktivno upijajuća površina korena bila za 196 puta veća od površine lista.
Sl. 3: Korenov sistem pšenice u bokorenju (u profilu tranšeje — orig)
Izostavljeno iz prikaza
Stablo kod žita, kao i kod drugih trava, je cilindrično, sastavljeno od kolenaca — nodusa, između kojih su članci-internodiae. Broj članaka (internodia) je različit kod pojedinih žita: kod strnih žita, prosa, i pirinča 5—7 internodija, a kod sirka i kukuruza od 8—12—17—25 i više (kod kukuruza u tropskom pojasu). Kod većine žita stablo je šuplje, ili delimično ispunjeno parenhimom, a kod kukuruza i sirka je sasvim ispunjeno parenhimom. Stablo u žita raste interkalarno, odnosno svim svojim internodijama; prvo rastu donje internodije, a zatim naredne — iznad. Svaka naredna internodija je veća od prethodne. Po Novackom, dužina svalce internodije predstavlja aritmetičku sredinu dve susedne internodije. Najduža je vršna internodija, koja nosi cvast. Debljina stabla je najveća u sredini, a najmanja pri vrhu stabla. Čvrstina stabla je različita i zavisi od mehaničkog sastava tkiva, odnosno od sklerenhimskih ćelija. Građa stabla žita u pogledu čvrstine je primer celishodnosti arhitekture u prirodi, gde je sa malo materijala izgrađeno dosta čvrsto stablo. Anatomska građa stabla je sledeća: epidermis, asimilaciono tkivo, sudovni snopići, mehaničko tkivo (sklerenim) i „osnovno tkivo (parenhim) Od razvijenosti mehaničkog tkiva odnosno od skIerenhimskih ćelija u donjim inpernodijama zavisi otpornost žita na poleganje. Debelo stablo ne znači i čvrsto stablo. Često sorte sa čvrstim stablom nisu otporne na poleganje, usled slabo razvijenog hipoderma i mehaničkog tkiva.
Listovi na stablu su (raspoređeni spiralno, kako bi što bolje iskorišćavali svetlost. Svaki list sastoji se iz dva dela: lisnog rukavca (usmina) i liske (lamina). Usmina obuhvata stablo pa svih strana i štiti ga od nepovoljnog uticaja spoljnih uslova. Obavijena je oko stabla u (vidu cevi ili trube i obuhvata stablo između dva kolenca, ali nije srasla za stablo celom dužinom, već samo krajem donjeg dela. Na mestu gde je srasla za (stablo usmina gradi lisno kolence — lisni čvor. Ovo kolence leži iznad stablovog kolenca. Pored uloge čuvanja mladih delova stabla (internodije) od raznih mehaničkih )i drugih povreda, usmina ima i zadatak da potpomaže podizanje stabla u slučaju poleganja i da stablu obezbeđuje izvesnu čvrstinu. U slučaju poleganja glavnu ulogu u podizanju polegle jstabljike ima lisno kolence.
Liska je najvažniji deo lista i, uopšte, najvažniji deo biljke; ona je kod žita dugačka, uska i lancetasta, što je tipično za sve (trave, (sa srednjim nervom različite -razvijenosti kod pojedinih žita. Liska je glavni organ za fotosintezu. Naročito veliki značaj za procese fotosinteze i nakupljanje hranljivih materija u zrnu imaju vršna dva lista. Povreda ili prevremeno sušenje ova dva lista veoma negativno utiču na prinos zrna. Donji listovi nemaju tako veliku ulogu u procesima fotosinteze, pa njihova povreda ili ranije sušenje mnogo ne utiču na smanjenje prinosa.
Sl. 4: Deo liske i lisnog rukavca kod: 1. ovsa, 2. raži, 3. pšenice, 4. ječma. a. lisni rukavac, b. liska, c. aurikula, d. ligula
Izostavljeno iz prikaza
Na mestu gde lisni rukavac prelazi u lisku nalazi se jedna bezbojna i nežna opna koja se zove jezičak dli vezica (ligula). Ona nastaje iz usmininog unutrašnjeg pokožnog tkiva i leži popreko u odnosu na iisku. Vezica (ligula) ima zaštitnu ulogu, tj. sprečava ulazak vode i litopatogenih organizama između stabla i lisnog rukavca, koji mogu povrediti tkiva koja omogućavaju rast članaka. Žita se mogu razlikovati po obliku i razvijenosti vezica. Vezice nekih žita imaju roščiće (auriculae), a neke ih nemaju. Na osnovu postojanja roščića, njihovog oblika, boje, obraslosti ili neobraslosti maljama i veličine vezica mogu se odrediti pojedine vrste žita pre klasanja. Tako, na primer, pšenica ima vezice sa tankim i najćešće maljavim roščićima; raž sa glatkim vezicama i roščićima bez malja; ječam ima vezicu sa veoma razvijenim roščićima srpastog (polumesečastog) oblika, tako da se oni na vrhovima ukrštaju; kod ovsa su vezice veoma razvijene, imaju oblik kragnice, a nemaju roščiće; vezice pirinča su trouglastog oblika, podeljene uzdužnom pukotinom na dva dela. Roščići i vezice imaju svoju ulogu koja se ,sastoji u tome da bolje učvrste list za stablo. Liska je lancetasta, na vrhu zašiljena, različite dužine i širine što zavisi od vrste žita i položaja na stablu. Kukuruz i sirak imaju šire i iduže liske nego pšenica, ječam, ovas i raž. Liske gornjih listova su duže i šire od donjih, sa izuzetkom samo dva vršna lista čije su liske kraće.
Broj listova obično odgovara broju članaka na stablu.
Anatomska građa lista je sledeća: epidermis (pokorično tkivo), asimilaciono tkivo (osnovno tkivo-mebfil), sprovodno tkivo (sprovodni snopići)7 mehaničko tkivo.
Površina lista je veoma |različita i zavisi od vrste žita, sorte i uslova gajenja.
Prosečna ukupna površina lista svih biljaka Ar 1 ha useva ravna je: u kukuruza pri 55.000 biljaka — oko 40.000 m2 (4 ha); u pšenice, raži i ječma oko 150.000 m2 (15 ha).
Ako se pak računa da odgovarajuća radna isparavajuća površina predstavlja ne samo površinu listova (srednjih, gornjih i donjih), već d površinu međućelijskih prostora, raspoređenih u tkivima listova, koja prevazilazi površinu listova za 20 i iviše puta, to če navedena isparavajuća površina iznositi sa 1 ha useva — jpri odgovarajućem povećanju: u kukuruza oko 80 ha; u pšenice, !raži i ječma oko 475 ha. Ovim fee objašnjava veoma brzi iutrošak vlage iz zemljišta pokrivenog biljkama u žarko vreme.
Sl. 5: Članci vretena klasa (1) sa klascima (2)
Izostavljeno iz prikaza
Cvast i cvet. — Za žita su karakteristična dva tipa složene cvasti: klas i metlica. Pšenica, raž i ječam imaju cvast klas; ovas, pirinač, sirak i proso — metlicu, dok kukuruz ima dve vrste cvasti: na vrhu stabla nalazi se cvast metlica (muška cvast), a na stablu, u pazuhu lista — klas, koji se u običnom životu naziva klip (ženska cvast). Razlika između klasa i klipa je u tome što je ;vreteno klipa jako razvijeno i debelo. Smatra se da je klip postao od metlice srašćivanjem bočnih grančica (kratkih), a ne od klasa — debljanjem vretena. Postoji i treći tip cvasti koji liči na klas, ali gledano pažljivo — to je metlica na kojoj su drške jako skraćene. Taj tip cvasti naziva se lažni klas ili klasovidna metlica i zastupljen je kod italijanskog prosa i muhara.
Klas se sastoji od jednog centralnog vretena podeljenog po dužini kolencima na članke. To znači da je vreteno klasa člankovito i kolenčasto i predstavlja produžetak poslednjeg ili vršnog članka stabla. Na usecima ili ugnućima vretena izbijaju klasci ili klasići (proste cvasti), i to naizmenično sa obe strane. Ukoliko su useci na vretenu klasa bliži jedan drugom, tj. ukoliko su članci vretena klasa kraći utoliko je klas zbijeniji, i obrnuto — ukoliko je duži utoliko je klas rastresitiji. Zato razlikujemo zbijene i rastresite klasove. U pogledu dužine klasovi mogu biti duži ili kraći, a to zavisi od vrste ili sorte žita i uslova gajenja.
Sl. 6: Sleva udesno: osjati klasić, osjata plevica, bezosi klasić u pšenice
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 7: Cvet pšenice: a) spoljna plevica, b) unutrašnja plevica, c) tu-čak, d) prašnička nit, e) prašnik, f) žig
Izostavljeno iz prikaza
Na metlici se razlikuju: glavna drška-osa metlice (koja predstavlja produžetak vršnog članka stabla), bočne grančice i klasci (klasići). Po svom obliku, građi, zbijenosti, odnosno rastresitosti i položaju metlica može biti različita.
Klasak i cvet. — Složena cvast-klas, odnosno metlica, sastavljeni su od cvetova, koji su obično sakupljeni u grupe po nekoliko zajedno i obrazuju klasak (prostu cvast), koji je obavijen sa dve jače ili slabije razvijene pleve (glumae). Jedna od njih je donja (gluma inferior), a druga gornja (gluma superior). Kod nekih vrsta žita (pšenica, ovas) pleve potpuno obuhvataju klasak, dok su kod drugih (raž) kratke. Ako pleve potpuno obuhvataju klasak, onda one imaju ulogu zaštitnih organa. Klasak ima kratko i tanko vretence klaska, pomoću kojeg je klasak pričvršćen za vreteno klasa. Broj cvetova u klasku nije jednak kod svih žita. Obično klasak raži ima 2—3 cveta, pšenice 3—7 (kod jednozrnca i dvozrnca 1, odnosno 2), ječma 1—3, ovsa 1—4, kukuruza, prosa i sirka 2. U klipu kukuruza su 2 cveta fertilna a 2 cveta sterilna.
Cvet se sastoji iz sledećih delova: dve plevice (paleae), dve plevičice (lodiculae), prašnika i tučka. Plevice imaju zaštitnu ulogu. One štite prašnike i tučak od uticaja spoljnih nepogoda. Slično plevama, jedna od njih je donja ili spoljašnja plevica (palea superior ili p. interior). Plevice mogu biti bezbojne ili različito obojene: bele, žute, crvenkaste, sive, plavičaste, mrke, crne itd.). Plevice nekih žita nisu srasle za zrno niti ga omotavaju — slobodne su (većina vrsta pšenice, raž, kukuruz), i ovakav plod naziva se »goli«. Kod drugih žita one su srasle za zrno (ječam, pirinač), ili ga omotavaju (ovas i neke vrste pšenice). Ovakav plod naziva se »plevičast« ili i»lažan«.
Sl. 8: Tok formiranja tučka (gore), tok formiranja prašnika (dole)
Izostavljeno iz prikaza
Postoje vrste i sorte žita sa osjem i bez osja. Kod formi koje imaju osje ono uvek izbija na donjoj ili spoljašnjoj plevici.
Plevičice (lodiculae) su smeštene pri dnu tučka sa jedne i sa druge strane, i to ispod plevica. To su mali, nežni, jedva primetni delovi cveta. Uloga plevičica je da omogućavaju lakše oprašivanje cvetova, na taj način što u vreme cvetanja upijaju vlagu usled čega bubre te se pod njihovim pritiskom cvet otvara.
Prašnici su muški polni organi (microsporofil). Sve vrste žita imaju u cvetovima tri prašnika, sa izuzetkom pirinča koji ima šest prašnika. Tučak je ženski polni organ (macrosporofil). Na njemu se razlikuju plodnik, stubić i žig. Plodnik je donji prošireni deo tučka, koji se produžuje u stubić, a ovaj se završava sa dvoperim žigom.
Cvetovi su sedeći, tj. bez drške, ili su nasađeni na veoma kratke cvetne drške.
Plod kod žita je zrno ili krupa — cariopsis. Kod svih žita zrno je jednosemeni plod sa tankim omotačem ploda koji je čvrsto srastao sa semenom. Botanički naziv takvog ploda je krupa. Krupa je kod nekih žita pokrivena plevicama ili opnicama (na primer: ječam, ovas,
U donjem (delu golih zrna jasno se ocrtava klica koja je slična noktu. Ona je postavljena ne na samom kraju zrna već nešto koso, na ispupčenoj ili leđnoj strani zrna. Na suprotnoj — trbušnoj strani zrna pravih žita, postoji manje ili više duboka brazdica, koja se prostire celom dužinom zrna. Zrna prosolikih žita nemaju ovu brazdicu. Deo zrna na kome se nalazi klica odgovara donjem delu zrna u cvetu. Na suprotnom kraju zrna od klice, na vršnom kraju, kod zrna pšenice, raži i ovsa zapaža se mala bradica sa kratkim dlačicama. Bradica može biti široka, gusta, kratka ili obratno. Kod nekih žita ona služi kao dobra sistematska oznaka za razlikovanje vrsta i sorti.
Sl. 9: Omotači ploda: 1—2, omotači semena: 3—4, aleuronski sloj: 5. štitić: 6, pupoljčić: 7, klica: 8, začeci korenčića: 9, endosperm: 10, bradica: 11
Izostavljeno iz prikaza
Prema unutrašnjoj građi zrna žita se sastoje od tri glavna dela: omotača, endosperma i klice. Na omotaču zrna razlikuje se spoljašnji deo koji predstavlja omotač ploda — pericarp. On se sastoji iz dva sloja i obrazuje se iz zidova plodnika. Ispod njega nalaze se dva sloja omotača semena — perisperm (semenjača), koji se razvijaju iz omotača semenog zametka. Pored navedenih slojeva omotača, svojstvenih samom zrnu, kod plevičastih zrna se zapaža tzv. plevičasti omotač, koji predstavlja pokrivač zrna.
Sl. 10: Shema građe zrna (levo), konture poprečnog preseka zrna pšenice (desno): gornja kontura — auboka brazdica, donja levo— srednje duboka brazdica, donja desno — plitka brazdica
Izostavljeno iz prikaza
Klica (embrio) je izdiferencirana na različite delove — začetke buduće biljke. Ovde se, pre svega, zapaža štit (scutelum) koji predstavIja deo jedinog kotledona zrna žita. Štit neposredno naleže na enđosperm i okrenut mu je svojom usisavajućom površinom. U donjem delu klice nalaze se primarni (klicini) korenčići (rađicula) u vidu malih kvržica. Iznad njih je primarno stabaoce (plumula), koje se završava pupoljkom pokrivenim kupicom — koleoptilom.
U endospermu postoji periferni sloj koji neposredno naleže na omotač semena i sastoji se od oštro oivičenih ćelija sa jako zadebljanim zidovima, koje su manje ili više pravilne, ne sadrži skrob, ali su gusto ispunjene sadržajem tamnožute boje. Periferni sloj sastoji se kod nekih žita iz jednog reda ćelija (pšenica, raž, ovas), a kod drugih iz nekoliko redova ćelija (ječam) i naziva se aleuronski sloj, jer se u njegovim ćelijama nalaze aleuronska zrna.
Ispod aleuronskog sloja su krupne ćelije tankih zidova, različitog oblika, koje zapremaju sav unutrašnji prostor endosperma. Ove ćelije su potpuno ispunjene skrobnim zrncima različite veličine; u međućelijskim prostorima su raspoređene belančevinaste materije bledožuto-mrke boje. Sve vrste žita imaju skrobna zrna karakterističnog izgleda i oblika, što omogućava da pod mikroskopom utvrdimo razlike u brašnu raznih žita, odredimo sastav smeše brašna i utvrdimo prisustvo primesa u brašnu.
Boja zrna je različita i zavisi od obojenosti omotača ploda, omotača semena ili količine pigmenata u aleuronskom sloju i ostalim delovima endosperma. Kod plevičastih žita (ječam, ovas) katkada su obojene i plevice.
b) Hemijski sastav zrna žita
Iako su zrna žita po hemijskom sastavu dosta bliska, ipak postoje znatnija odstupanja u pogledu procentualnog sadržaja glavnih sastojaka, ne samo između pojedinih vrsta, već i između sorti kod iste vrste u zavisnosti od agroekoloških uslova i načina gajenja. Osnovni hemijski sastojci zrna žita su: voda, organske i mineralne materije. Od organskih materija glavni sastojak su bezazotne ekstraktivne materije, tj. skrob i u manjoj meri šećeri, sa sadržajem koji varira od 62—82%, zatim sirovi proteini čiji je sadržaj u granicama od 7—25%, celuloza od 2% (kod golozrnih) do 11% (kod plevičastih), ulje od 2,3—6,5% i mineralne materije od 1,5—6,0%. Sadržaj vode u vazdušno suvom zrnu (sposobnom za duže čuvanje) je oko 14% (12,5—14,4%). Literaturni podaci o hemijskom sastavu zrna različitih žita dosta se razlikuju, a to je razumljivo jer su dobijeni u različitim agroekološkim uslovima, različitoj agrotehnici (posebno đubrenju) kao i različitom sortnom sastavu. Navešćemo podatke različitih autora iz raznih agroekoloških zona (Wolf, Jakuškin, Crescini, Jevtić, Kozlina, Wemmer).
Iz navedenih podataka vidi se znatno variranje u pogledu sadržaja osnovnih hemijskih sastojaka (kod pšenice, kukuruza i ječma) u zavisnosti od agroekoloških uslova, načina gajenja (agrotehnike) i sortnog sastava. To se naročito odnosi na bezazotne ekstraktivne materije, proteine, mast i celulozu.
Tabela 5.
- Vrsta žita Sirovi proteini
Meka pšenica 9,6—16,0
Tvrda pšenica 16,0—25,2
Kukuruz zuban 8,8—13,5
Kukuruz tvrdunac 7,7—14,8
Kukuruz mekunac 9,6—12,2
Kukuruz kokičar 10,4—14,6
Ječam 9,6—12,2
Raž 10,5—13,1
Ovas 9,6—12,6
Pirinač (neolj.) 7,2— 7,6
Sirak 8,8—13,4
Proso 11,0—13,6
Heljda 10,8—13,1 - Vrsta žita Bezazotne ekstraktivne materije
Meka pšenica 63,8—79,9
Tvrda pšenica 60,0—77,4
Kukuruz zuban 67,9—75,7
Kukuruz tvrdunac 63,0—83,0
Kukuruz mekunac 71,5—82,7
Kukuruz kokičar 62,2—71,8
Ječam 69,3—77,2
Raž 76,9—81,2
Ovas 56,0—68,5
Pirinač (neolj.) 72,0—75,0
Sirak 79,2—83,0
Proso 65,0—69,8
Heljda 67,0—71,0 - Vrsta žita Celuloza
Meka pšenica 1,9— 3,0
Tvrda pšenica 2,0— 3,0
Kukuruz zuban 2,0— 2,6
Kukuruz tvrdunac 2,0— 2,6
Kukuruz mekunac 2,0— 2,8
Kukuruz kokičar 2,0— 3,0
Ječam 4,2— 5,2
Raž 2,0— 2,2
Ovas 10,0—11,5
Pirinač (neolj.) 10,0—11,8
Sirak 1,5— 1,6
Proso 1,0— 3,0
Heljda 12,5—13,1 - Vrsta žita Mast (ulje)
Meka pšenica 1,5—1,9
Tvrda pšenica 1,6—1,9
Kukuruz zuban 3,5—5,6
Kukuruz tvrdunac 3,3—6,9
Kukuruz mekunac 4,5—6,3
Kukuruz kokičar 3,8—5,3
Ječam 2,3—2,5
Raž 1,8—2,0
Ovas 5,0—6,0
Pirinač (neolj.) 1,6—2,2
Sirak 3,2—3,5
Proso 3,0-4,0
Heljda 1,5—1,6 - Vrsta žita Pepeo
Meka pšenica 1,7—1,8
Tvrda pšenica 1,7—1,8
Kukuruz zuban 1,0—2,0
Kukuruz tvrdunac 1,0—2,0
Kukuruz mekunac 1,0—2,0
Kukuruz kokičar 1,0—2,0
Ječam 2,4—3,1
Raž 1,9—2,4
Ovas 3,0—3,4
Pirinač (neolj.) 5,4—5,9
Sirak 1,6—1,8
Proso 2,0—3,0
Heljda 2,6—2,9
Belančevine. — Iz navedenih podataka se vidi da je među žitima u sadržaju belančevina najbogatija pšenica, naročito tvrda — Triticum durum. Treba istaći da se sadržaj belančevina kod svih žita povećava od zapada prema istoku i jugu, a to je uslovljeno prirodnim agroekološkim uslovima (suvlja klima i bogatija zemljišta u azotu). Odgovarajućom agrotehnikom može se povećati sadržaj belančevina u zrnu, a pre svega povećanim đubrenjem azotom, naročito u vidu prihranjivanja preko lista u kasnijim fazama razvića (od klasanja do nalivanja zina); kao i blagovremenom žetvom (u fazi voštane zrelosti). Kod nekih žita (naročito u nekih vrsta pšenice i nekih podvrsta kukuruza) struktura zrna ukazuje na relativno veći ili manji sadržaj belančevina. Kod zrna sa većim sadržajem belančevina presek je staklav, a sa manjim sadržajem — brašnav; mada je ovaj pokazatelj nestalan, jer se može pod uticajem vremenskih prilika menjati bez bitnije promene sadržaja belančevina.
U ukupan sadržaj belančevina zrna žita ulaze sledeće belančevine: albumin, globulin, glutenin i glijadin. U različitih žita ove belančevine su zastupljene u različitom odnosu. Albumin je rastvorljiv u vodi, globulin u rastvoru kuhinjske soli, glijadin u alkoholu, glutenin u alkaiijama. U sastav lepka ulaze globulin, glijadin i glutenin (ukoliko je meljava prosta), dok pri složenoj meljavi lepak sačinjavaju glijadin : glutenin, jer se globulin najviše nalazi u aleuronskom sloju, a poslednje dve u endospermu. Prema tome, glavne belančevine kod žita, po količini i kvalitetu, su glijadin i glutenin. U pogledu sadržaja i kvaliteta glijadina i glutenina kod pojedinih vrsta žita postoje znatne razlike.
Glutenin se odlikuje elastičnošću i rastegljivošću, a glijadin se slabo rasteže i pri sušenju postaje tvrd i krt. Ove dve belančevine čine tzv. lepak i od njihovog odnosa zavisi kvalitet lepka, a od ovog hlebo-pekarske osobine. Smatra se da je za dobijanje dobrog hleba najbolji odnos ove dve belančevine 1:1 (50 : 50%). Prema tome, lepak je najvažniji sastojak žita, jer od njega zavisi pecivost i kvalitet hleba. Osnovna osobina lepka je da bubri, da je elastičan i postojan i da ne puca. Ukoliko su ovi uslovi zadovoljeni dobija se hleb visokog kvaliteta (porozan, šupljikav, sa većom zapreminom).
Pšenica ima najbolji kvalitet lepka, dok je kod raži slabiji (jer je manje elastičan i rastegljiv, pa se dobija hleb manje zapremine i manje poroznosti). Neke sorte ječma imaju lepak, ali slabog kvaliteta. Kukuruz nema lepka, pa se stoga ne može dobiti dobar, porozan hleb. Tvrda pšenica — Tr. durum, ima ne samo najviše belančevina već i najviše lepka. Lepak tvrde pšenice ima najveću rastegljivost i pri kuvanju se ne rastvara, pa je testo od tvrde pšenice pogodno za spravljanje makarona, a manje pogodno za spravljanje hleba, pošto daje zbijeniji hleb koji se teže suši. Količina vlažnog lepka je u granicama: kod pšenice 16—50%, kod raži do 26%, kod ječma 2—19%.
Bezazotne ekstraktivne materije u zrnu žita najviše su zastupljene u vidu skroba, koji se nalazi u endospermu i čini oko 80% od svih ugljenih hidrata, a ostatak čine šećeri.
Ulja (masti) se nalaze u zrnu žita u dosta širokim granicama 1,5— —2,0% kod većine žita, od 5—7% kod ovsa i kukuruza. Ulje se nalazi prvenstveno u klici i čini od težine klice (%): kod pšenice oko 14,0, kod raži i ječma oko 12,5, kod ovsa do 26,0, kod prosa 20, kod kukuruza do 40. Prisustvo ulja u brašnu je nepoželjno, jer izaziva užegnuiost brašna. Zbog toga se pri preradi zrna bogatog u ulja (kukuruz) klice prethodno odstranjuju i koriste za proizvodnju ulja. Ulje dobijeno od žita spada u najkvalitetnija biljna ulja za ishranu ljudi.
Mineralne materije (pepeo), nalazi se uglavnom u omotaču zrna. Pri složenoj meljavi najveći deo mineralnih materija odlazi u mekinje, i što je meljava savršenija utoliko je brašno siromašnije u mineralnim materijama. Glavni sastojak pepela kod žita je fosfor — oko 50%, kalijum — oko 30%, magnezijum — oko 12%, kalcijum — oko 2,8%, a ostatak (oko 5%) čine sumpor, natrijum, hlor, gvožđe, fluor, jod, cink, mangan, bakar, kobalt.
Celuloza se nalazi najviše u omotaču zrna, a naročito kod plevičastih formi; a takođe i u zidovima ćelija. Sitno zrno sadrži procentualno više celuloze od krupnog.
Voda. — Da bi zrno žita moglo normalno da se čuva potrebno je da sadržaj vode u zrnu ne bude veći od 14%. Pri takvom sadržaju vlage zrno može da sačuva dugo svoju biološku vrednost (klijavost, energiju klijanja i životnost) u zavisnosti od vrste žita; i još duže svoju tehnološku (hranidbenu) vrednost.
Fermenti i vitamini. — Pored navedenih osnovnih sastojaka u zrnu žita se nalaze još fermenti i vitamini. Fermenti igraju važnu ulogu u klijanju zrna i razlaganju složenih hranljivih materija u prostije, pristupačne oblike za ishranu klica. Glavni fermenti u zrnu su: dijastaza (rastvara skrob i šećer), lipaza (masti), grupa proteolitičkih fermenata koji razlažu belančevine, i dr.
Vitamini. — U zrnu žita su zastupljeni: karotin (provitamin A), Bi, B2, E, K, PP. Vitamini su najviše zastupljeni u klici, a znatno manje u drugim delovima zrna. Stoga je i hleb dobijen od brašna prostom meljavom biološki vredniji. Na sadržaj vitamina u zrnu utiču vrsta i sorta žita, agroekološki i agrotehnički uslovi gajenja.
c) Biološke osobine žita
Iako sva žita imaju dosta zajedničkih bioloških osobina, ona se ipak razlikuju. Razlike su u prvom redu između pravih i prosolikih žita, a zatim u okviru svake grupe postoje određene razlike između pojedinih vrsta žita, a unutar vrste i specifične osobine sorata. Na primer, kod pravih žita postoje ozime, jare i prelazne forme. Kod prosolikih žita samo jare forme. Ove osobine su vezane za uslove kroz koje su pojedina žita prošla u svojoj filogenezi. U pogledu rasta i razvića postoje velike sličnosti, ali i razlike koje su uslovljene filogenetskim razvojem i uticajem spoljnih činilaca.
SL 11: Faze klijanja semena i pojave ponika, od. prvog do sedmog dana posle setve
Izostavljeno iz prikaza
Rast i razviće žita. — Životni ciklus kod žita (od semena do semena) sastoji se od niza faza koje protiču jedna za drugom po određenom redosledu i čvrsto su povezane. Podela na faze rasta vezana je za određene morfološke odlike biljaka u pojedinim fazama. Početak životnog ciklusa vezan je za prelaz semena iz stadijuma mirovanja u aktivno stanje (bubrenje i klijanje). Posle klijanja nastupaju faze: nicanje, ukorenjavanje, bokorenje, vlatanje, klasanje, cvetanje, formiranje zrna, nalivanje zrna i sazrevanje. Postoji i jedna za praksu značajna međufaza kod pravih žita — vretenenje; to je međufaza između vlatanja i klasanja, kada se zapaža znatan porast klasa (odnosno metlice) u rukavcu vršnog lista, a taj deo biljke ima vretenast izgled.
Klijanje se ispoljava pojavom korenčića klicinog stabaočeta iz klice, tj. obrazuje se klijanac iz kojeg se razvija mlada biljka; početna etapa ontogeneze biljke. Klijanje je složen biološki proces biohemijskih i fizioloških preobražaja, koji se završava pojavom ponika nad površinom zemljišta. Klijanje semena protiče samo pri njihovoj dovoljnoj obezbeđenosti vlagom, kiseonikom, pri određenoj temperaturi.