Potrošnja raznovrsnog povrća, kod svih naroda pokazuje veliki porast. To je pojava, koja ide naporedo sa civilizacijom, jer rafiniran ukus kulturnog čoveka, može da se zadovolji samo proizvodima kulture, kao što je među ostalima i povrće.

Jak razvitak industrije u pojedinim zemljama, koje nemaju prirodnih uslova za poljoprivrednu proizvodnju, omogućio je ekonomski opstanak i znatno povećanom broju stanovnika. Usled toga, postala su gusta naselja potrošača dobre hrane i raznog povrća, za koje su upućeni da se obrate proizvođačima na strani.

Napretkom turizma, automobilizma i drugih sportova, stalnim usavršavanjem i umnožavanjem saobraćajnih sredstava, stavlja se u konstantan pokret veliki broj ljudi i to baš onih, koji imaju najšire zahteve u pogledu hrane. To je izazvalo razvitak dve industrije, hotelske i fabrikacije konzerve, koje su ogromni potrošači povrća.

Svi navedeni uticajni faktori na povećanje potrošnje gradinarskih proizvoda, množe se rapidno i kod nas, ali sa njima ne napreduje paralelno i proizvodnja. Naša je potreba u raznovrsnom povrću veća od proizvodnje, a to znači deficit.

Za to se danas nalazimo u žalosnom položaju, da naša zemlja, po prirodnim uslovima eminentno proizvođačka, uvozi povrće u velikoj količini sa strane. Mi uvozimo godišnje: luka, kupusa, krompira, graška, crvenog patlidžana i t. d. u vrednosti od preko 30 miliona Dinara, a konzervisanog povrća u vrednosti od 2% miliona Dinara.

Sve su to najobičnije vrste povrća, koje odlično uspevaju i kod nas tako, da bi trebalo da ih imamo i u suvišku za izvoz. Naša zemlja treba da prima novac za povrće, a ne da izdaje.

Današnja proizvodnja povrća kod nas, pokazuje tako veliki deficit prema potrošnji, isključivo u podmirenju redovne i obične građanske potrebe. A, kada ne bi vojska sama proizvodila nužne količine povrća za svoju ishranu i kada bi se uzele u obzir i one količine uveženog povrća, koje carinska statistika ne pokazuje, deficit naše povrtarske proizvodnje prema potrošnji, bio bi još znatno veći.

Naša sadanja otadžbina, ima sve prirodne pogodbe za razvijenu produkciju povrća. Svaka vrsta i sorta povrća može kod nas da nađe odgovarajući klimat, položaj i dr. uslove. Imamo toplo i umereno toplo primorje, sa vazduhom punim isparenja, a imamo krajeva i sa suvim kontinentalnim, kao i planinskim, hladnim klimatom. — Imamo nizije, visoravni, visokih i niskih porečja;. raznih položaja, sa raznovrsnim plodnim zemljištem i slatkom vodom u izobilju.

Vojvođanska nizija sa debelim aluvionim zemljištem, zaokvirena velikim rekama i ispresecana plovnim kanalima, mogla bi da bude, u pogledu proizvodnje povrća, druga Holandija. Naša Dalmacija, pod svojim toplim primorskim klimatom može da proizvodi sve ono, što izvozi Španija i Italija. Južna Srbija, koja rađa plodove izvanredno bogate u korisnim supstancama, mogla bi da izvozi povrće naročitog kvaliteta. A, župna Šumadija, Bosna, Hrvatska, Slavonija i Slovenija, na svom plodnom zemljištu imaju tako podesne položaje za proizvodnju specijalnih sorti povrća, da bi teško našle opasnog konkurenta.

Kao što se iz svega izloženog vidi, mi smo prema prirodnim uslovima pozvani, da razvijemo produkciju i postanemo izvoznička zemlja gradinarskih proizvoda. U toliko više, u koliko smo usvojili sistem malog poseda, jer proizvodnja povrća odgovara i pripada isključivo malom gazdinstvu. Glavni kapital, koji mora da se uloži u proizvodnju povrća, to je ručni rad, a sve ostale vrste kapitala dolaze tek na drugo i treće mesto. Međutim, baš u izobilju radne snage prema zemljištu i leži preimućstvo malog gazdinstva nad velikim.

Ako napravimo upoređenje između pšenice i nekoliko ekvivalentnih povrtarskih proizvoda, na pr. kupusa i crvenog patlidžana, dobićemo sledeću sliku.

• 2000 kg pšenice rađa kod nas na 1 ha zemljišta,
• 2000 kupusa 4 ara
• 2000 crvenog patlidžana 2

I ako pšenica može da se proizvede isključivo mašinskim radom, a povrće samo ručnim, neosporno je lakše i jeftinije malom proizvođaču, da rukom obradi 2 ili 4 ara povrća, nego velikom 1 ceo hektar pšenice, pomoću mašina.

Rad oko proizvodnje povrća, daleko je prijatniji od radova oko proizvodnje pšenice, jer je ravnomerno raspodeljen na celu godinu. Ne iziskuje u danim momentima, one prekomerne fizičke napore, kao proizvodnja žitarica, kod kojih potpuna besposlenost i najteži radovi zapljuskuju proizvođača, kao uzburkano more obalu.

I prihod, koji se dobija od racionalne proizvodnje povrća, isto je tako ravnomerno raspodeljen na celu godinu, kao i radovi. Gradinar seje i bere neprekidno u svako doba godine, bez obzira da li je leto, zima, kiša, suša, sneg, ili led. Prihod od proizvodnje povrća osim što je srazmerno veliki, još je i siguran, jer ako jedan usev i propadne, drugi može da prispe na njegovo mesto, već posle 30—40 dana.

Dokle je gradinar stalno zaposlen i svaki put novčan, donde isključivi ratar propada, ili od preteranog rada, ili nerada; novca nikad nema dovoljno, kako u slučaju nerodice, tako i zbog niske cene, kad žetva dobro ponese.

Isto tako i cela zemlja, čiji ekonomski opstanak zavisi u glavnom od jednostrane proizvodnje žitarica, mora da živi u stalnim potresima. Svaki pad konjukture, izaziva finansijsku krizu, a svaka meteorološka promena zastoj celokupnog ekonomskog živoga. Svi naši društveni slojevi poznaju krize i poslovno mrtvilo, koje je u stanju kod nas, da izazove jedna suša, kiša, led i t. d. Teške posledice vremenske nepogode, mora da osete svi naši poslovni krugovi, a najviše novčani zavodi, jer kod toliko netačnog sistema narodne privrede, ne može biti reči o tačnom odgovaranju novčanim obavezama, ni kod jednog poziva u zemlji.

Da bi mogla kod nas da se razvije proizvodnja povrća do onih razmera, koje su nam prirodne pogodbe opredelile, nedostaje našem proizvođaču nužno znanje i razumevanje posla. A, sa koliko se teškoća pod našim prilikama dolazi do stvarnog znanja iz oblasti gradinarstva, svima je poznato, a naročito meni, koji sam svoj život toj struci posvetio.

Silom okolnosti, morao sam da za ličnu upotrebu beležim i zapisujem sve ono, što sam u radu iskusio, zapazio, video i od drugih naučio. Kroz dugi niz godina, tako prikupljani podaci postali su velika zbirka dragocenog materijala, od koga sam sada samo jedan deo sredio i izneo u ovoj knjizi. Neka se time koriste oni čitaoci, koji vole rad i kojima su pouke i obaveštenja od praktične vrednosti, potrebna.

Nisam nikad imao pretenzije, da napišem jedno savršeno delo o povrću, ali i ovom prilikom, bio sam rukovođen onom mojom stalnom ambicijom, da sve što preduzmem, uradim što bolje i što lepše. Koliko sam u tome uspeo, ostavljam čitaocima na ocenu.

Sadržinu knjige rasporedio sam leksikonski, odnosno po azbučnom redu, koje je najpraktičniji sistem za ručne knjige.

Svakoj vrsti povrtarske biljke, dao sam osim slike još i mali morfološki prikaz. Za tim izneo sam za većinu i istorijat o njenom postanku, naveo njenu evoluciju, migraciju kod raznih naroda i t. d.

Objasnio sam, koje zahteve postavlja svaka vrsta povrća u pogledu klimata, položaja i sastava zemljišta.

Sve što se odnosi na kulturu pojedinih vrsta i sorti, opisano je opširno. Iznešeni su i svi podaci, koji se odnose na vreme sejanja, rastojanje, količinu semena i veličinu prinosa.

Od svake vrste povrća prikazano je kratkim opisom, po nekoliko najvažnijih i najkarakterističnijih sorti. Imena i nazive zadržao sam originalne, t. j. one,. pod kojima je dotična sorta poznata u međunarodnim stručnim krugovima.

Mera za površine uzeta je iz metarskog sistema za to, jer su sračunavanja najlakša. Prema tom 1 hektar ima 100 ara ili 10.000 m2, a 1 ar ima 100 m2. Osim toga 1 ha. jednak je sa 1 3/4 jutra (lanca), ili dobra 2 dana oranja zemlje.

U knjizi se govori o onim povrtarskim biljkama, koje su kod nas manje više već gajene, kao i o onima, čija proizvodnja treba da se uvede, odnosno zaslužuje pažnju. Pri tome imao sam u vidu domaće potrebe ne samo za sada, nego i za u buduće, a sem toga i zahteve izvoza.

Podešavao sam tako, da u knjizi nađe svaki čitaoc sadržinu, koja može da ga interesuje; kako profesionalnog gradinara, tako i sopstvenika male kućne bašte. Sve to treba da bude sa razumevanjem obrađeno, svaka stopa zemlje naše lepe otadžbine, neka priloži svoj deo napretku gradinarstva. Jer, nepobitna je istina, da u zemlji gde je gradinarstvo razvijeno, tu je i radinost, kultura, moral, zdravlje i bogatstvo, na odgovarajućoj visini!

Pri završetku predgovora još hoću, da se naročito zahvalim g. g. Jovanu S. Brašovanu i ing. agr. Sergiju Kislovskom, koji su mi svojom vrednom saradnjom omogućili, da pored redovnih poslova još napišem i izdam ovu korisnu knjigu.

U Beogradu, Januara 1928. god.
Tima Vladisavljević

Sadržaj

Sadržaj

Predgovor

Uvod

Aljma
Artičoka
Aršlama

Bamnje
Bob
Boranija vidi Pasulj
Bostan vidi Dinja i Lubenica
Broskva (Podzemna keleraba)
Bundeva Pečenka (Dulek, Dudaja)
Bundeva Šećerka
Bundeva Voskovka

Vlašac (Drobnjak, Šnitling)
Grašak
Dinja
Dolma (Tikvice, Riberke)

Endivija (Štrpka)
Eskariol Salata

Ženetrga (Radič salata)
Zelje pitomo
Zmijak Španski (Crni koren)
Zobljak beli
Jurgeta

Karfiol (Cvetača)
Keleraba (Koraba)
Kelj (Vrzina)
Kelj Pupčar (Prokolica)
Kiseljak
Kopriva
Krastavac
Kres-Salata Poljska
Kres-Salata Vodena
Krompir
Kukuruz Šećerac
Kupus (Zelje glavato)

Loboda
Loboda Pepeljuga
Lubenica
Luk beli (Česnik)
Luk Kozjak (Šalota)
Luk crni (Mrki luk)
Luk crni Rokambol
Luk crni Čenik

Maslačak
Mirođija (Kopar)
Morač Talijanski
Motovilac (Poljska loćika)
Mrkva (Šargarepa)

Pazija (Mangold)
Paprika
Pastrnak
Pasulj (Grah)
Patlidžan plavi
Patlidžan crveni (Paradajs)
Peršun (Petroželj)
Pečurka pitoma (Gljiva)
Praziluk (Poriluk)

Rabarbara
Repa Morska (Čičoka)
Replja (Majska repa)
Rotkva i Rotkvica
Salata
Sočivo (Leća)
Spanać
Spanać Novoselandski

Hren (Ren)
Cvekla
Celer
Červilj
Špargla

Uvod

Za normalan razvitak i pravilnu funkciju svoga organizma, čovek je prinuđen da se hrani, uzimajući potrebne materije iz carstva bilja i carstva životinja. Svaka od te dve kategorije sadrži posebne sastojke, ima svoj naročit uticaj i specijalnu ulogu, u ishrani čoveka, zbog čega je i najbolje, kombinacija, Iskustvo nas međutim uči, da u toj kombinaciji prevaga treba da bude, na strani biljne hrane.

Isključiva upotreba biljne hrane, manje škodi čovečijem organizmu, nego isključivo mesna. Mnoge bolesti pojavljuju se kod osoba, koje se pretežno mesom hrane, a koje su sasvim nepoznate kod onih ljudi, koji održavaju duge postove, ili se hrane ponajviše biljnom hranom.

Kao što čovek voli da menja meso, tj. da jede naizmence meso od raznih vrsti životinja, isto tako i još više oseća potrebu, da u svojoj ishrani menja i vrste biljaka. Ne sadrži svaka vrsta biljke, sve potrebne hraneće sastojke, u dovoljnoj količini i u-pravilnom odnosu. Jedna je vrsta biljke bogatija u jednim sastojcima, a druga opet u drugima i t. d. Tek čitava grupa, može da sadrži sve one supstance, koje su nužne čoveku za održavanje života.

Koliko neka vrsta ili sorta povrća sadrži Vitamina, Belančevine, Masti i Ugljenih hidrata; koliko rastvorljivog Gvožđa, Fosfora i Kreča, pa prema tom koliko kalorija toplote pruža čovečijem organizmu, ne spada u okvir ove knjige.

Da bi čovek lakše mogao doći do odgovarajuće biljne hrane, morao je da izdvoji iz biljnog carstva pojedine vrste, kod kojih je uočio izvesna zajednička svojstva. Podelio ih je na tri razne kategorije i preduzeo da gaji svaku zasebno, odgovarajući njenim naročitim zahtevima. Na taj su način postale sve tri*grupe biljaka, sa kojima se mi danas hranimo, a to je: Povrće, Žita i Voće.

Svaka od tih kategorija ima poseban značaj i specijalan zadatak u ishrani tako, da ni jedna nije u stanju da zamene, ili isključi drugu iz čovekovog jelovnika. Osim toga, svaka od pomenutih kategorija postavlja i posebne zahteve za kulturu, te je postala predmetom sasvim druge nauke. Ali, shodno naslovu, u ovoj knjizi može da bude govora samo o Povrću.

Prilikom sastavljanja zasebne kategorije, kojoj je dao naziv „Povrće“, čovek je dobro proučio osobine svake pojedine vrste biljke. Ispitao je svaki deo biljkinog organizma zasebno, da utvrdi u kom se organu nalaze po najviše one materije, koje bi mogao kao hranu za sebe da upotrebi.

Na osnovu istraživanja utvrđeno je, da kod izvesnih biljaka ponajviše hranećih sastojaka sadrži koren, koji je zbog toga naročito zadebljao. Kod drugih sočno stablo, kod trećih jedri izdanci, kod četvrtih mesnato lišće, a kod nekih cvet, plod ili seme, koji su naročito razvijeni i bogati korisnim sastojcima. Prema tom, cela kategorija povrća podeljena je na: Korenasto povrće, Krtole, Lukove, Zeljaste biljke, Plodove povrća, Variva i Gljive.

Ili prema načinu upotrebe, sve povrtarske biljke, može da se podele i na: Variva, Povrće, Salate, Bostan i Začine.

Iz navedenog izlazi, da se pod nazivom Povrće podrazumeva ona grupa biljaka, čiji razni delovi, kao: koren, stablo, izdanci, list, cvet ili plod, ponajviše naročito zgotovljeni, a ređe presni, služe kao čovečija hrana. Izuzetak iz te grupe čine Žita i Voće.

Svaka vrsta povrća, kada je čovek otkrio, kao samoraslu biljku, nalazila se u potpuno divljem stanju. Ni jedna povrtarska biljka, nije imala osobine niti oblik, koga danas naše povrće ima. Današnje vrste i sorte povrća i ako nisu savršenstvo, ipak prestavljaju remek dela istrajnog i sistematskog rada mnogih generacija, uz primenu najvišeg znanja iz oblasti prirodnih nauka. Svaka povrtarska biljka, počev od svoga prototipa, pa sve do današnjeg oblika, pokazuje isto onoliko faza evolucije, koliko i civilizacija čovečanstva.

Uzmimo za primer samo slučaj primitivnog kupusa. Iz jedne neznatne divlje biljke, sa običnim drvenastim stablom, koje izbija svake godine samoraslo, noseći na sebi nekoliko žilavih listića, cvet i seme, čovek je izveo sve mnogobrojne sorte, današnjeg Kupusa, Kelja, Karfiola, Kelerabe, Broskve, Pupčara i još nekoliko vrsta drugog povrća, koje se kod nas ne troše. Toliko transformacije i usavršavanja mogli su da izvedu samo vekovi, uz pripomoć jedne visoke kulture.

Nastavljenim delom usavršavanja izveo je čovek iz pojedinih vrsta povrća, još i veliki broj sorte i varijeteta sa izvesnim posebnim osobinama. Blagodareći tome, u mogućnosti je svaka vrsta povrća, da odgovori specijalnim potrebama i uslovima raznih pokrajina. Korisne osobine svake sorte povrća, prestavljaju veštački stvoreno blago, koje treba da iskoristi sposoban proizvođač povrća, upravljajući se prema klimatskim, zemljišnim, pijačnim i dr. prilikama, među kojima radi. Za to može se reći, da bez dobrog poznavanja osobina raznih sorti povrća, ne može se ni zamisliti uspešna proizvodnja. A, da bi svaka sorta i odlika mogla svaki put da se tačno odredi, dat je po jedan originalan naziv, koga se stručnjaci celog sveta pridržavaju. Jedino poneke trgovine iz špekulativnih pobuda izvrću imena sorte; to se u ostalom smatra kao akt nesavesnosti, jer svaka sorta ima svoga autora, tvorca, koji je jedini pozvat da je krsti.

Kao što se iz navedenog vidi, razne sorte povrća postale su kao rezultat naročite kulture. Nјihovo bogastvo u korisnim osobinama, nagomilao je jedan stručnjak, koji se zove odgajivač biljaka ili proizvođač semena, za to, da ih drugi stručnjak proizvođač plodova, odnosno povrća, iskorišćava i crpi.

Prema tom, proizvođač povrća nema drugi zadatak, nego jedino da izvlači u svoju korist dobre osobine iz raznih sorti povrtarskih biljaka, koje je spremio proizvođač semena. Čim neka sorta ispusti korisne osobine, tj. degeneriše, proizvođač povrća, obraća se proizvođaču semena za pomoć.

Proizvodnja semena nije isto što i proizvodnja povrća. To su dva posla u dva suprotna pravca. Dokle proizvođač semena bogati sortu dobrim osobinama, tako reći usavršava biljku, donde proizvođač povrća oduzima dobre osobine i pretvara ih u novac.

Uzmimo kao primer, rani grašak, čije prve plodove proizvođač povrća, žuri da obere kao novinu, a poslednje, kada mlad grašak izgubi cenu, ostavlja da sazru za seme. Proizvođač semena međutim, prve plodove ostavlja za seme, a poslednje uništava. Iz toga se vidi kako jedan donosi, a drugi odnosi; jedan povećava osobinu ranostasnosti biljke, a drugi iskorišćava i crpi iz biljke istu osobinu.

Semenarske radnje nisu drugo, nego posrednici između proizvođača semena i proizvođača povrća. Za to, utopija je svaka pomisao, da proizvođač povrća može sam da proizvodi seme za svoj usev. Razuman proizvođač povrća mora svaki put za seme, da se obrati semenarskoj radnji, ali mora da ume i da proceni, koja je radnja na visini svoga zadatka.

Sopstvenik dobre semenarske radnje mora biti sposoban, da stručnjački ceni i prati rad proizvođača semena u celom svetu. Da vodi evidenciju o svima sortama, kakve rezultate daju pod raznim okolnostima i da na to skreće pažnju proizvođača semena. Za tim da vodi računa o evoluciji, ili dekadenciji pojedinih sorti i prema tom pušta, ili postepeno povlači iz prometa Dotične sorte. Semenarske radnje, daju direktivu za rad proizvođačima semena i proizvođačima povrća.

Za tako visok zadatak semenarskog trgovca, potrebna je ;i. visoka i naročita stručna sprema. Primitivni proizvođači povrća, ne mogu da shvate ulogu dobre semenarske radnje i za to, kod manje kulturnih naroda semenarske radnje ima da se bore, sa velikim teškoćama. Kod kulturnih naroda na protiv, uloga semenarskih radnji jako se ceni i za to, u koliko je neki narod prosvećeniji, u toliko ima više preduzeća, koja se bave trgovinom i proizvodnjom semena.

Osim gore navedenih razloga ima još i drugih, koji upućuju gradinare za nabavku potrebnog semena, na solidne semenarske radnje, koje vrše promet semena i sa raznim drugim zemljama. Među ostalim to je potreba, da se donosi seme za usev iz što udaljenijih krajeva. Iz stranog semena dobijaju se mnogo snažnije i mnogo plodnije biljke, koje znatno više ispoljavaju korisne osobine sorte, nego one, koje se dobijaju iz domaćeg semena. To se možda kosi sa teorijom aklimatizacije, ali praksa je to pozitivno utvrdila.

Prema do sada iznesenom vidi se, da prvi uslov uspeha u proizvodnji povrća leži u izboru sorte, koja će moći da odgovori postavljenom cilju i prilikama među kojima se gaji. Drugi je uslov upotreba dobrog semena, koje je proizvedeno od biljaka, čija korisna svojstva nisu još ni delimično, a još manje potpuno iscrpljena.

Treći uslov leži u tačnoj primeni i potpunom izvršenju propisa, navedenih za svaku povrtarsku biljku zasebno, u ovoj knjizi.

ALjMA Allium fistulosum L.

Pleme: Lukovi (Liliaceae). — Postojbina: Sibir. Raste spontano oko Bajkalskog jezera, kao biljka trajnica. Za privredne svrhe gaji se kod nas kao jednogodišnja biljka.

U zemlji pravi bokor iz 3—10 jako izduženih glavica luka odnosno „čenova“. Nad zemljom tera mnogo cevastog lišća tzv. „pera.“

Proizvodi se za potrošnju mladih stabla zajedno sa perjem rano s proleća. Kad uzre, može da se troši i kao crni luk. Manje je potrebno za začinu jela, jer Aljma ima jači miris i više ljutine. Odlično se čuva, jer u suvom stanju neće da proklija i po čitavu godinu dana. S proleća se vade celi bokori, vezuju u snopove i iznose na pijacu.

Umnožava se zrelim čenovima; svaki čen istera po 5 — 10 strukova, a zasecanjem vrha do pola dužine čena, može da istera i po dvadeset.

Položaj vole topao, sunčan.

Zemlju zahteva , jaku, plodnu, ilovačastu i duboko urađenu. Osobito vole ovče i kozje đubre.

Sadi se Jula-Avgusta na 25-30 cm rastojanja, red od reda i 25 cm rastojanja struk od struka; dubina Crvena čvrsta Aljma.

Sađena 4 — 5 cm. — Sa čenova pre sađenja treba odseći žilice sve do same bradavice. Po izvršenom sađenju treba zemlju pokriti slamom, papratom itd.

Na 100 m2 treba oko 5 — 8 kg. čenova prema rastojanju sađenja.

Može da se razmnožava i iz semena, koje treba posejati Aprila-Maja, računajući na 1 m2 po 6 grama omaške, a 4 grama sejanjem u redove od 10 cm rastojanja. Rasađuje se zatim Jula Avgusta na stalno mesto.

Bokori stasavaju za vađenje u zrelom stanju Juna-Jula iduće godine. Izvađenu zrelu Aljmu treba dobro prosušiti, da bi se mogli čenovi ponovo saditi. Seme se dobija druge godine, ako se prve, bokori ne vade. Seme Aljme crno je i smežurano; 1 l. meri oko 500 grama. Klijavost semena traje 2 godine, a posejano pod povoljnim uslovima niče za 6 — 10 dana.

Sorte: Crvena čvrsta Aljma, čenovi su pokriveni do polovine struka crvenkastom ljuskom. — Bela Aljma, manje ljuta, ukusnija je od gornje, ali i osetljivija na zimi.

ARTIČOKA. Supaga scolymus L.

Pleme: Glavičaste biljke (Compositae).— Postojbina: Obale Sredozemnog mora, gde primitivna biljka raste spontano. Prvi su počeli Englezi da je gaje 1548 god. — Dugovečna biljka, — U kulturi se drži oko 5 godina. Osetljiva je na zimi. — Stablo: čvrsto, uspravno, razgranato, 1.50 m. visoko. — List: dugačak oko 1 m., sa gornje strane gladak, beličasto zelene boje, a sa donje maljav. — Cvetovi se nalaze na vrhovima grana, obrazujući prema sorti, duguljaste ili okrugle glavice, pokrivene ljuspama. — Seme je duguljasto, šiljato, sive boje prošarano mrkom. 1 l. meri 610 grama, u 1 gram ide 25 zrna. — Klijavost semena traje 6 godina; niče u toploj leji za 8—10 dana, a u slobodi treba mu više.

Proizvodi se za branje zelenih, cvetnih glavica, koje se troše kao finije povrće i za to se na pijaci dobro plaća. Naročito se preporučuje za gajenje u toplim krajevima, gde su zime umerene, usled čega je kultura Artičoke jeftinija, te bi odande mogli da se snabdevaju ostali hladniji krajevi.

Razmnožava se sejanjem semena Februara — Marta u koliko ranije, u toliko će sigurnije doneti plod iste godine. Usev mora da se brani od hladnoće prozorima, za to je najbolje posejati po 3 —4 zrna u male saksije i u istima odgajiti biljčice do toplijih dana. Rasađuje se Aprila —Maja na rastojanje za redove po 1 m., a za strukove po 80 cm. — Suviše bodljikav rasad treba odbaciti, jer je degenerisan.

Lakše se umnožava presađivinjem izdanaka. Svaki stariji struk Artičoke pušta s proleća po 6 — 12 mladih izdanaka iz korena, koji su pozvani da zamenu prošlogodišnja, izumrla stabla. Od njih se ostavlja po 2—3 snažnija na mestu, a ostali se uklanjaju početkom Aprila, kad isteraju list od 20—30 cm. dužine. Od tih biraju se najlepši strukovi za umnožavanje.

Za presađivanja treba izdanke oprezno odsecati sa malim komadićem drveta iz starog korena, stvarajući što manju ranu. koja bi mogla da izazove trulež na starom struku.

Odsečeni izdanak za rasad treba da se dotera, lišće skrati na polovinu, a donji kraj očisti od suvišnog drveta i poravni oštrim nožem. Najbolji je rasad srednje Debljine, kad ima 4—5 lista. Sitniji se može posaditi u saksijice za docnije rasađivanje.

Saditi treba odmah, čim se spremi rasad od izdanaka i to na rastojanje od 80 X 100 cm. ili 100 X 100 cm. prema veličini sorte. Rasada treba 120 komada za 1 ar, ili pri sađenju po 2 struka ujedno 240 komada. Ne valja duboko da se sadi, jer se teško prima i hoće da natrune. Posađen rasad dobro je braniti od jakog sunca, inače toplota bez pripeke, kao i vlaga pomažu dobro primanje rasada.

Može izdanci da se posade i prethodno gušće, u rastilu, da se najpre ožile, pa tek Juna — Jula presade na stalno mesto.

Zemljište treba da bude vrlo plodno i snažno, pomalo i vlažno, ali zdravo, sa mnogo humusa. — Đubrenje mora biti stajskim đubretom izobiljno; 30 do 40.000 kg. na 1 ha., a može se isto i pojačati dodatkom: Čilske šalitre 160 kg., Superfosfata 300 kg., Kalium klorata 100 kg.

Priprema zemljišta sastoji se iz riljanja na 50—60 cm duboko, bilo ašovom ili plugom i dobrog sitnjenja površine.

Sađenje se vrši ručnom sadiljkom na prave redove, u trougao prema susednima, plitko, da se ne uguši „srce“, koje se nalazi sasvim dole, pri tome treba dobro pritisnuti zemlju uz struk. — Saditi treba po 2 struka rasada, jedan u blizini drugog na 10—15 cm, te ako se oba prime, onda onaj slabiji može se iščupati, ili se mogu i obadva ostaviti da rastu.

Zalivanja treba dati što više kako u početku za primanje rasada, tako i docnije, da bi plodovi postali sočniji, jer od suše ostaju krpavi i sitni.

Primljen i ožiljen rasad, hoće preko leta prividno da se umrtvi, da izgleda potpuno suv. Bez obzira na to, treba zemljište da se brani od korova i okopava, jer će biljke po prestanku žege, a pod uticajem vlage ponovo da ožive.

Ako je rasad ožiljen u rastilu, pa se tu prividno osušio, treba ga takvog vaditi Juna — Jula, držati između pokvašene krpe u hladu za 5 dana, gde će nabubriti, zapupiti i pustiti žilice. Tada se može da rasadi, ali se mora i redovno da zaliva. Oko svakog struka treba pokriti zemlju slamom, da se ne suši.

Prve godine, prvi plod stasava Oktobra — Novembra, a iduće godine, stari strukovi daju prvu berbu Juna — Jula meseca.

Za dobijanje lepših i krupnijih glavica, treba plodonosne grane orezivanjem reducirati na dve do tri. Čim se staro stablo potpuno obere, treba da se odseče do korena, suvo lišće ukloni i zemlja oko korena dobro natopi vodom. Novi plodonosni izdanci poteraće odmah.

Berba Artičoke počinje, kad spoljašnje ljuspe na glavici počnu da se odvajaju od srednjih, a sredina jedva pomoli. Seći treba tako, da na svakoj glavici ostane za 10 — 15 cm dugačak patrljak.

Ubrane glavice venu i pocrne na toploti, za to ih treba uneti u hladovinu, gde se mogu klasirati na 3 razne krupnoće.

Među veštine, koje razni proizvođači primenjuju, spada na pr. i ova: da plod postane neobično krupan, proseče se ispod glavice stablo bilo pravo, ili unakrst i u taj procep zavuku drveni šiljci. A, da glavice postanu i naročito nežne, treba ih blediti zamotavanjem u papirne ili platnene kese za vreme razvitka.

Artičoka, kao jako osetljiva biljka na hladnoći, treba da se štiti od severnog vetra, a pred zimu da se naročito zazimi.

Pošto su sva stara stabla odsečena iz ranije, pred nastupanjem zime, treba mlade, naknadno izrasle strukove sa lišćem zajedno skratiti na 25—30 cm, za tim po suvom vremenu zagrnuti zemljom, ili slamastim đubretom, sve do visine skraćenih listova tj. za 25 — 30 cm. ali tako, da u sredinu struka među lišće ne zapadne zemlja ili đubre, jer će srce početi da truli. Površinu nagrnute zemlje treba utabati ašovom ili motikom.

Za vreme jakih mrazeva može još i da se prepokrije slamom, koju treba skidati, čim vreme malo popusti, da bi sredina dobila malo oduške, jer Artičoka najviše strada od truleži, kad je guši pokrivač.

S proleća treba -strukovi da se odgrnu i razrede izdanci, kao što je o tom ranije rečeno, i da se za tim duboko okopa i isitni zemlja.

Između redova Artičoke može da se gaji i razno sitno povrće, kao : luk, salata, keleraba, rotkve, kupus itd.

Prinos glavica Artičoke može da bude prosečno oko 100.000 komada na 1 ha. — Računa se obično prve godine po 3—4 glavice od struka, a posle po 8—10 komada.

Jedan sad Artičoke drži se i bere obično po 4 godine, a zatim obnavlja. Ko hoće stalno da ima Artičoke, on sadi svake godine po % prostora.

Za ekspediciju pakuje se u korpe i to: od I. krupnoće po 40—50, od II. krupnoće po 60—80, a III. po 100—120 glavica. Jedna korpa meri oko 30 kg.

Sorte: Pariska krupna, okrugla, vrlo krupna zelena glavica, sa vrhovima ljuspe izvrnutim napolje. Visina biljke oko 90 cm, a od svih ostalih sorti najotpornija na zimi. Provansalska zelena, glavica sitnija, sa uzanim i zelenim ljuspama. Biljka visoka oko 80 cm ; otporna na vrućini, a osetljivija na hladnoći. Plava rapka, glavica sitna, okrugla plavkaste boje. Biljka visoka oko 60 cm, otporna na toploti, a osetljiva na hladnoći.

ARŠLAMA. (Vidi opis pod naslovom Luk crni)

BAMNjE Hibiscus esculentus L.

Pleme: Slezovi (Malvaceae). — Postojbina: Južna Amerika. Biljka jednogodišnja. — Stablo: čvrsto, uspravno, sa malo sporednih grana, izraste 0.50 do 1 m. visine.. — Lišće: veliko, na dugim peteljkama, podeljeno na 5 liske sa zubčastom ivicom. — Cvet: žut, u pazuhu lista. — Plod: šiljast sa 5—8 uzdužnih brazdica; u stvari po 10—15 cm dugačka mahuna sa 5 uzdužnih pregrada. — Ima Bamnje i sa okruglim plodovima, ali se ne gaje u Evropi. — Seme: sivkasto zelene, ili zagasito mrke boje, okruglo; 15—18 zrna mere 1 gram, a 1 l. 620 ‘grama. Moć klijanja traje 5 godina, a niče za 8 dana.

Proizvodi se za branje nezrelih plodova, koji služe kao začina i dodatak raznim jelima i sosovima. Naročito se meće u đuveč, da ublaži ljutinu paprike i kiselinu patlidžana. Bamnja se može trošiti samo dok je sočna tj. mlada, a tome je znak, ako se vrh mahune lomi. Čim prestari, nije više za potrošnju. Plod nezrele Bamnje može i da se osuši nanizan na vencu, ili i nanizan, samo pred upotrebu mora se potopiti u hladnu vodu da nabubri.

Za uspevanje zahteva toplotu, za to rani rasad mora da se proizvodi u toploj leji, a napolje može tek krajem Marta da se poseje. Položaj vole toploj, zemljište plodno i dobro nađubreno ugorelim đubretom. Uraditi i pripremiti zemljište treba duboko, a površinu isitniti.

Rasađuje se na 30—35 cm struk od struka, prema sorti. Može se sejati i na stalno mesto. Za vreme razvitka treba izobiljno da se zaliva, da bi plod bio sočniji. Bamnja vole navodnjavanje.

Sorte: Carigradska Ba~ mnja, struk visok oko 1 m., plod dugačak oko 15 cm, tamno zelene boje. — Amerikanska Bamnja, isti oblik mahune, samo što je nešto malo manja biljka. Stablo oko 50 — 60 cm visoko; rađa manje nego gornja. — Rana niska Bamnja, niskog rasta, sitnog dugačkog ploda, mnogo rađa. — Amasilska Bamnja, sa okruglastom mahunom, niska i ranostasna sorta, koja se gaji mahom u Aziji i Egiptu. — Bamnja „Sultanija“, sa duguljastom mahunom, niska i jako rodna sorta.

BOB Vicia faba L.

Pleme: Mahunarke (Leguminosae). — Postojbina: Istok. Jednogodišnja biljka. — Privredna raspodela: Variva. — Stablo: uspravno, kruto, četvorouglasto, šuplje u sredini. — List: ovalan, blede ili sivo zelene boje. — Cvast: grozdasta, sa kratkim vretenom, na kome se nalazi po 2 — 8 cveta bele boje, sa crnim ili ljubičastim šarama. — Plod: mahuna sa 3 — 8 krupne semenke. Mahuna ili strči uspravno, ili je povijena na dole, prema sorti; u nezrelom je stanju debela i mesnata, zelene boje, a kada uzre pocrni i lako se drobi pod pritiskom prstiju. — Seme je sive, zelenkaste ili mrko crvenkaste boje, razne krupnoće, tako da u 100 grama ide od 40 do 115 zrna, prema sorti; a 1 l. meri po 620 — 750 grama. Moć klijanja traje oko 6 godina, a posejano seme niče za 8 — 12 dana.

Bob je možda najstarije u gradinama gajeno povrće. Zna se, da je gajen na južnim obalama Kaspijskog mora još pre 4000 rodina. Sa seobom starih naroda, možda baš Slavena, donešen je u Evropu. Zrno u Boba sadrži najviše „Legumina“, više nego ma koje drugo varivo; najhranljivije u je nezrelom stanju t.j. dok je mlado i mekano, a kada zamatori, teže se gotovi i gubi ukus. Obrano mlado zrno može da se suši za zimnicu. Zrelo zrno odličan je lek pri odlivu krvi.

Bob uspeva na svakom plodnom zemljištu, ipak mu više odgovara teža zemlja nego laka. Đubrenje vole izobiljno, ali samo potpuno ugorelim đubretom. — Vreme sejanja traje, u krajevima sa blagom zimom počev od Oktobra pa sve do Marta, a gde je ljuća zima, počinje tek od Decembra. Raniji usev obično bolje uspeva nego pozniji. Posejan Decembra— Januara, prispeva za berbu već Maja. — Seje se na redove, razmaknute 36 —40 cm, a zrno od zrna 15–20 cm; dubina sejanja 5—8 cm, prema krupnoći semena. — Semena treba 3 kg. na 1 ar.

Može se sejati i na odžake, razdaleko 40—60 cm po 4 6 zrna zajedno.

Iznikao usev treba braniti od korova okopavanjem. Ne sme se obrađivati, dok je list vlažan od rose ili kiše. Bob se zagrće u dva puta, prema porastu i visini useva.

Kad usev dostigne visinu od 35—40 cm, treba ga „škopiti“ tj. zakinuti vrh, to je obično iznad 10 12 lista. Time se ometa porast u vis, zadržavaju sokovi na donji deo stabla i sprečava napad crne vaši, od kog parazita bob mnogo strada.

Bob ne trpi prekomerno vlažno zemljište, ali u oskudici prirodne vlage, kad zameće i razvija plod, dobro je zalivati ga, da bude sočniji i ukusniji.

Neprijatelj useva Crna vaš, može da se uništava prskanjem rastvora „Tanatona“ od 1%. — Zrelo zrno nagriza i buši „Žižak“ ; ovaj se uništava ili toplim vazduhom ili sumporom.

Berba zelenog zrna pada na mesece: Maj, Juni i Juli. Prinos je oko 40 — 60 kg. na 1 ar.

Sorte: Rani, niski Bob, visok oko 35 cm; u 100 grama ide 80 zrna. — Čučavi Bekov Bob, visok 30 cm, sa tankim uspravnim mahunama. Zrna u 100 grama ide 110 komada. — Akvadulče, visok 70 cm, sa oborenim dugačkim mahunama; u 100 grama ide po 60 zrna. — Seviljski Bob, sličan prethodnom, manje izdržljiv na hlaDnoći. — Bob Vindzor, visok po 100 — 110 cm sa kratkom mahunom, povijenom na niže, koja je na vrhu zadebljana. Seme krupno, u 100 grama ide po 40 zrna, žute boje; ima podvrsta sa zelenim zrnom.

BORANIJA (Opisana je pod naslovom Pasulj)

BOSTAN. (Opisan je pod naslovom Dinje i pod naslovom Lubenice).

BROSKVA Brassica oleracea L. var. rapifera.

Sinonimi: Podzemna Keleraba, Repa Kupusara, Brukva.

Pleme: Krstašnce (Cruciferae). — Postojbina: kao i Kupus. — Seme: sitno, okruglo, crnkasto. — 1 l. meri 700 grama, a u 1 gr. ide 375 zrna. Moć klijanja traje 5—10 godina, a niče za 5 — 6 dana

Gaji se radi grudvastog korena pod zemljom, koji se upotrebljava za jelo, a koji nije ništa drugo, nego odebljalo stablo u obliku okrugle repe. Iz te podzemne grudve prve godine izbija list, a druge cvetonosno stablo.

Broskva služi kao ukusno povrće za ishranu čoveka, gotovi se na isti način kao i keleraba, od hoje je — prema nekima — i ukusnija i hranjivija, jer raste pod zemljom. Može da se riba na rezance i kiseli kao kupus.

Vole snažnu i vlažnu zemlju, kao i vlažniju i hladniju klimu. Velike vrućine i suše ne podnosi nikako, za to njena kultura kod nas, mora u glavnom da zauzme jesen i početak zime, a u toplim krajevima, samo zimsko .doba godine. Inače je Broskva biljka srazmerno sporog razvitka.

Zemlju treba duboko i dobro uraditi, bilo plugom ili ašovom. Vole đubre i to oko 40 do 50.000 kg. stajskog đubreta na 1 ha. — Seje se ili u rasadniku, ili pak na stalno mesto, prema klimatskim okolnostima; u hladiijim brdskim krajevima ranije, a u togtlijim docnije. Treba računati da stasava za 3>/2 DO 4 meseca dana.

Semena treba za proizvodnju rasada po 5 grama na 1 m2 a na 2 ara može da se proizvede rasad za 1 ha. Iznikao rasad treba razrediti na 5 cm rastojanja. Kad doraste do debljine guščijeg pera ili i više, može da se presadi na stalno mesto. Na izvađenom rasadu treba skresati vrhove lista i vrh od korena. Pri sađenju mora se paziti, da se koren ne iskrivi zavlačenjem u zemlju.
Sadi se na rastojanje 35 X 30 cm, što čini 9 struka na 1 m2.

Na stalno mesto kad se seje, potrebno je semena % do 1 gr. na 1 m2.

Seje se na redove od 35—40 cm rastojanja. Kad usev odraste, treba da se razredi na 30 — 35 cm odstojanja struk od struka.

Za vreme porasta mora se usev braniti od korova redovnim okopavanjem; po potrebi i da se zaliva. Osim toga mora se braniti od buvača i dr. insekata, koji ga jako napadaju pre zime.

Pošto Broskva dobro izdržava zimu, to je treba ostaviti u zemlji i vaditi po potrebi preko cele zime. Radi boljeg otpora prema zimi, dobro je da se zagrne zemljom, a da bi se mogla vaditi i za vreme mrazeva, dobro je prepokriti zemlju slamom, šušnjem itd. Čuvana napolje u zemlji, ukusnija je nego čuvana u trapu. Vaditi za jelo treba Broskvu dok je mlada, a kad se raskrupni, postaje krpava, onda može da služi samo za hranu stoke. Preko zime mora da se potroši, jer s proleća kreće u seme.

Prinos: može da se računa mlade Broskve za jelo na 20— 30.000 kg., a potpuno razvijene na 50—60.000 kg. na 1 ha. i još oko 10.000 kg. lista za stoku.

Sorte: Bela krupna Broskva koničnog oblika; boje bele, samo na temenu malo zelenkaste. — Bela crvenkasta Broskva, dole bela, na temenu crvena ili ljubičasta. — Bela, glatka sa sitnim lišćem, ranostasna, malo zaravnjena pod lišćem, bele boje. —Bela, rana sa ravnim listom Broskva, sitnija od ostalih, sa manjim prinosom, ali sočnija i ukusnija za jelo. Oblika spljoštenog, dole bela, gore zelena, ranostasna, sa malo lista. Ivica lista ravna. — Žuta, pljosnata Broskva, lepog pljosnatog oblika, dole žuta, gore zelena; ranostasna i vrlo otporna na zimi.

BUNDEVA PEČENKA Cucurbita maxima DUCH.

Sinonimi: Dulek, Ludaja, Buća.

Pleme: Bundeve. (Cucurbitaceae). — Postojbina: Južna Amerika, — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, puzavo, tzv. „vreža” izraste po 5—6 m. u dužini, snabdeveno je rakljastim vršikama, kojima se kvači za usputne predmete. Čučavih sorti bez dugačke vreže, među bundevama nema. — Lišće: celo, srcasto, široko, izraslo na uspravnim, dugačkim i debelim drškama, koje su šuplje u sredini. — Cvetovi: žuti, usamljeni, sa razdvojenim spolovi.ma. — Plod: u početku zelene boje, a kad se razvije, dobija spolja pravu boju sorte, belu, crvenu, žutu, mrku ili zagasito zelenu. Plod je velik, obali sa šupljinom u sredini, u kojoj se nalazi seme sa semenkonošom. Između šupljine u sredini i spoljne kore, nalazi se mesnat sloj tzv. ,meso“, žute boje. Drške su oble, deblje od vreže i ne odvaljuju se od ploda ni kad ovaj potpuno sazre. — Seme je krupno, duguljasto, spljosnasto, sa debelom rožanom ljuskom; bele, žućkaste ili rumenkaste boje. Jezgro semena sadrži mnogo ulja i ukusno je za jelo. U 1 gram ide po 3 zrna, a 1 l. meri oko 300 grama. Moć klijanja traje 6 godina, a niče za 8 dana.

Bundeva se gaji za dobijanje plodova, koji se upotrebljavaju isključivo u zrelom stanju, mahom za pečenje (otud naziv „Pečenka“) ili kao dodatak slatkom testu. Meso u Bundeve većinom je brašnjavo, retko kad vlaknasto, a slast dobija tek kad potpuno sazre, za to u nedozrelom stanju nema potrošnje.

Pre otkrića Amerike, Bundeva nije bila poznata u Evropi. Međutim amerikanski urođenici gajili su je odavno na velikom prostoru. U divljem stanju, biljka Bundeve nije nigde nađena.

Kao biljka toplog klimata, Bundeva uspeva kod nas samo u toplom delu godine; njen život počinje, kad vreme otopli, pri kraju proleća, a s jeseni, kad vreme zahladni, prestaje da živi.

Prvi mraz uništava biljku sa svima nesazrelim plodovima. Razvija se brzo, jer inače ne bi mogla biljka da postigne za kratko vreme tako velike razmere. Ali za brzi razvitak treba mnogo toplote, dosta vlage i vrlo mnogo biljske hrane u zemlji.

Bundeva vole topao i ocedan položaj sa prolaznom vlagom, a ne vole podzemnu i ležeću vodu. Isušeni ritovi veoma su podesni za gajenje Bundeve.

Zahteva izobiljno đubrenje, koje Bundeva podnosi u toj meri, da uspeva, ako se posadi i na samom đubrištu. Najbolje odgovara ugorelo, a za tim polupregorelo đubre, koje se rastura po zemljištu i plitko zaore u toku zime. Mimo toga, korisno je za Bundevu još i da se spreme odžaci sa pregorelim đubretom na isti način, kao što se spremaju za bostan i kao što je opisano kod Dinje. To će reći, da se na svakom obeleženom mestu za usev ašovom iskopa 60—80 cm široka i 50—60 cm duboka rupa i ispuni mešavinom plodne crnice i komposta ili pregorelog stajskog gnoja.

I ako Bundeva pušta žile u širinu sasvim plitko, tako reći pod samom površinom zemlje, ipak zahteva, da se zemljište što dublje uradi, najviše vole riljanje. Za to treba da se preore što je moguće dublje i ostavi preko zime nepodrljano, da dobro izmrzne, pa tek na proleće da se isitni.

Vreme sejanja Bundeve nastaje, čim se zemlja dovoljno zagreje i prestane opasnost od slane i proletnjih mrazeva, što biva početkom Maja meseca. U stvari i nema razloga za ranije sejanje jer nije u pitanju rana proizvodnja pošto se Bundeva u glavnom preko zime troši.

Seje se na rastojanje od 3 m. odžak od odžaka, spuštajući u svaki, pod motikom po 3 — 4 semenke, raspoređene na 5—6 cm rastojanja jedna od druge. Prema tom, da se zaseje 1100 odžaka na 1 ha. zemljišta, treba oko 4500 zrna ili po težini ND, kg. semena.

Površina odžaka neka pri sejanju ostane ravna, jer će se i sama ugibati postepenim sleganjem zemlje i stvoriće se udubljenje oko korena za skupljanje vode. Ali bolje je, ako se raspolaže vodom za navodnjavanje, da se oluci i vade sprovedu malo dalje od korena tako, da voda tek kroz zemlju kvasi žile.

Kad usev Bundeve iznikne, treba da se razredi tako, da u svakom odžaku ostane samo po dve biljke. Na prazna mesta, gde usev nije iznikao, može da se mlade biljčice presade, prenoseći ih pažljivo sa mnogo zemlje oko žila.

Mlade vreže Bundeve može da se orezuju zakidanjem vrhova, ostavljajući pri tom samo po tri donja lista, posle čega obično izostaje svako dalje kresanje.

Za vreme razvitka, mora usev Bundeve redovno da se okopava i brani od korova. Obično se zadovoljava sa tri kopnje. Između redova može da se obrađuje zaprežnom kopačicom, a neposredno oko biljke ručnom motikom. Zbog plitko puštenih žila, mora usev Bundeve samo plitko da se okopava.

U prvom dobu svog razvitka, Bundeva ne traži mnogo vlage sve donde, dok zametnuti plodovi ne počnu da krupne. Od tog vremena zalivanje postaje od velikog značaja, naročito po suvom korena, a bliže vrhu vreže. Ostale suvišne plodove, cvetove ili pupoljke treba ukloniti, pazeći i štedeći pri tome list. Zatim iznad krajnjeg ploda, treba ostaviti po dva tri lista, pa zakinuti vrh vreže, da bi se zaustavila u daljem pružanju.

Vreža Bundeve rado pušta iz zglobova adventivne žilice. Ta njena osobina mora do krajnosti da se iskoristi i upotrebi u svrhu što boljeg hranjenja plodova Za to treba na svakih 70 -80 cm dužine, da se vreža sa zglobom potopi u zemlju i tako izazove izbijanje mnogobrojnih, novih kilica između korena i njemu najbližeg ploda. Neosporno je. da biljka kroz veći broj žila može više hrane da povuče i dostavi plodovima, nego kroz manji broj, ali ako se istovremeno ne osigura i dovoljno vlage u zemlji, svako povećavanje broja žilica ostaće bez dejstva.

Pomoću navodnjavanja i uz primenu navedenih mera, može da se razviju Bundeve do vrlo velikih razmera. Ali, može i od ovih još krupniji primerci da se postignu, ako se kalemljenjem spoji po više vreža u jednu i tako privuku sokovi sa biljskom hranom iz više odžaka kroz više vreža, u jednu biljku i jedan jedini plod.

Za taj cilj treba da se odgaji nekoliko biljke Bundeve u zatvorenom prostoru i posadi početkom Maja u spremljene i dobro pođubrene odžake, koji se u ozom slučaju postavljaju samo u jedan red na rastojanje od 1 m. Od lepo primljenih strukova izabere se po jedan, na kome se ostavlja samo po jedan plod, najdalji od korena i iznad njega još i tri lista, pa se vrh vreže zakine.

Sa susednih strukova jednog ili dva, treba da se uklone svi plodovi kao i cvetovi i vreže skrate toliko, da se mogu prikalemiti u č plodonosnu vrežu, između njenog korena i ostavljenog ploda i to koliko je moguće bliže plodu. Kada kalem sraste, treba još i po neki zglob slobodne vreže da se potopi u zemlju radi povećanja broja žilica:

Ovom operacijom uz izobiljno zalivanje vodom i razmućenim đubretom, može da se odgaje, ili tačnije rečeno, ugoje plodovi Bundeve do najvećih razmera. Tako krupni primerci imaju značaja jedino za izložbe, a velike priktične vrednosti nemaju, jer rasečena Bundeva ne može da se održi, ako se jedanput načne, mora odmah cela da se potroši. Najzgodniji su od svake sorte samo srednje krupni plodovi Bundeve, kako za potrošača, tako i za proizvođača.

Stasale Bundeve treba da se ostave na struku koliko je moguće duže vremena, jer dok se vreža zeleni, donde se i plodovi razvijaju i povećavaju slast. Bundeve se beru, kad stignu prvi mrazevi, jer nužno je, da se dobro sazreli plodovi izlože jednom mrazu, od koga dobijaju mnogo u kakvoći, bilo da su ostali na vreži, ili pak izabrani i ostavljeni napolje.

Pred jaku i pravu zimu, mora Bundeva da se unese u suv i hladan zaklon, u kom ne mrzne, a za ostavu veće količine bundeva, treba da se spremi naročit trap. Na uzdignutijem mestu iskopa se 2 m. širok i 60 cm dubok rov i svud okolo, kao i na dno, obloži slamom, za tim se u isti poslažu samo odabrane, zdrave i sazrele Bundeve, tako da iznad gornje površine zemlje dobiju oblik piramide ili kućnog krova. Najposle mora gomila .da se pokrije debljim slojem trske, sirkove stabljike ili kukuruzne šaše, da ne zakišnjava i ne mrzne.

Kao prosečan prinos na 1 ha. računa se oko 5000 komada ili 80.000 kg. bundeve.

Sorte: Centača žuta, sa vrežom dugačkom po 5—6 m. Plod krupan, pljosnat, žućkaste boje sa isprskanom površinom kore, kad sazre. Meso žuto, debelo, brašnjavo i slatko. — Mamut, krupna’, okrugla, spolja tavno žućkaste boje. — Etamska Crvenokorka, vrlo krupna, jako pljosnata, sa žutim, debelim i slatkim mesom. — Nikezova Bundeva, ima kraće vreže, koje jedva dostižu 2—3 m. dužine. Plodovi su srednje krupnoće, pljosnati, sa crvenom korom i sa žutim, slatkim mesom. — Španska Zelenokorka, daje plodove ispod srednje krupnoće, pljosnatog oblika, sa vrlo debelim mesom, koje se dobro održava. — Bulonjska krupna, slična španskoj samo mnogo krupnija bundeva i sa sivkastom korom. — Montlera Bundeva, pušta vreže po 5—6 m. u dužini. Plod srednje krupnoće, pljosnat, sa zagasito sivom i na kriške izbrazdanom korom. Meso ima debelo i ukusno. Pozno stasna i vrlo postojana sorta. — Krfska Kestenjača, sa vrežom od 4—5. m. dužine, donosi plodove ispod srednje krupnoće, sa glatkom crvenkastom korom. Meso debelo, zagasito žute boje, vrlo slatko i brašnjavo. — Čvorugava Bundeva, pljosnatog oblika, srednje krupnoće sa korom punom čvoruga i izrasti; meso je debelo i veoma slatko. — Hubard, kruškastog oblika, srazmerno mala bundeva, sa zelenom i veoma čvrstom korom. Vrlo brašnjava, bez mnogo slasti, ali i veoma postojana sorta. — Maslinjača, nije teža od 5 kg. oblika i boje zelene maslinke. Meso žuto, debelo, čvrsto i osobite kakvoće. Inače vrlo sporostasna sorta. — Kalifornijska Pečenka, srednje krupnoće, ovalnog oblika, sa glatkom, malo rumenkastom korom. Meso slatko i veoma brašnjavo. —Portugalka, krupna, duguljasta, sa korom zagasito zelene boje, koja je po celoj površini puna bore i brazde. — KiŠovka, veoma krupna, izduženog oblika, kore sivkaste, sa neznatnim uzdužnim brazdama. Meso žute boje i odličnog ukusa, koje se dobro održava. — Turbanka, teška po 4—6 kg., naročitog oblika i šara, kao zavijen turban. Meso je debelo, žuto, brašnjavo i šećerno.

BUNDEVE ŠEĆERKE Cucurbita moschata DUCH.

Pleme: Bundeve (Cucurbitaceae). — Postojbina: Indija. — Jednogodišnja biljka.

Biljka Bundeve Šećerke potpuno je slična biljci Bundeve Pečenke, izuzev malo razlike, kao na pr. sve sorte Šećerke imaju prošarano lišće se belim mrljama, za tim njihova drška na onom kraju, sa kojim je srasla sa plodom, jako je proširena.

Jedino što se u plodovima nalazi nešto razlike, donekle i u obliku, a najviše u ostalim njihovim osobinama. U Bundeve Šećerke meso je sočnije, slatko i ima ‘naročiti miris. Više se upotrebljava za kuvanje nego za pečenje.

I ako je Bundeva Šećerka po izgledu slična Bundevi Pečenki, ipak to nisu biljke iste rase. Njihovi cvetovi ne mogu međusobno da se oplode i do danas nije nađen ni jedan proizvod meleženja Šećerke i Pečenke.

Bundeva Šećerka i ako je zatečena u Americi kao gajena biljka u istom vremenu, kad su prvi put Evropljani videli i Bundevu NapolitanskaTorbača. Pečenku, ipak njena postojbina nije Amerika nego Azija. Iz Azije mora biti da je prenešena neposredno, još pre nego što je Kolumbo otkrio Ameriku. Verovatno da je prešla istim putem, kojim je iz Azije u Ameriku prispelo više raznog rastinja, pa i životinja.

Bundeva Šećerka gaji se na istovetan način, kao i Bundeva Pečenka. Jedino što se može da seje na rastojanje od 27g m.

Sorte: Napolitanska Torbača, plod dugačak, nakrivljen, na kraju zadebljao. Samo u tom debljem delu nalazi se šupljina sa semenom, inače ova je bundeva ispunjena žutim, čvrstim i slatkim mesom, za to se naziva još i „Puna Tikva“. Poznostasna sorta sa najpre zelenom korom, koja požuti ili pocrveni kad uzre. — Mirpoa, sa plodovima ispod srednje krupnoće, duguljastog oblika, čija je kora zagasito zelena i prošarana jasnijom bojom. Meso zagasito crveno, čvrsto, slatko i sa jakim mirisom. — Bordovska Bundeva, ima mali okruglast plod; poznostasna sorta odlične kakvoće. — Jokohama Bundeva, srednje krupnoće, pljosnata, poznostasna sorta, sa korom zagasito zelene boje i izbrazdanim podelama na kriške.

BUNDEVA VOSKOVKA Benincasa cerifera SAVI.

Pleme: Bundeve (Cucurbitaceae). — Postojbina: Indo-Kina. — Jednogodišnja biljka. — Vreža: dugačka po 2 m. — List: širok. dole srcast, po neki put i petouglast. — Cvet: žut, jako otvoren. — Plod: izdužen, valjkast, maljav u nezrelom stanju, a kad sazre, pokrije se nekom vrstom belog voštanog pepela, zbog čega je i dat naziv „Voskovka“. Dostiže težinu od 4—5 kg, — Seme: sivo, duguljasto i pljosnato. U 1 gram ide po 21 zrno, a 1 l. meri 300 grama. Moć klijanja traje 10 go- dina, a niče za 8 dana.

Gaji se za dobijanje plodova, koji se upotrebljavaju za kuvanje jela i za slatko; dugo. se drži u ostavi.

Način gajenja istovetan je sa načinom proizvodnje Bundeve Pečenke, jedino što može da se seje na rastojanje od 2 m. zasebnu rasu, jer ne može

I Voskovka Bundeva predstavlja se melezi ni sa jednom od ostalih rasa bundeva.

VLAŠAC Allium Schoenoprasum L.

Sinonimi: Drobnjak, Šnitling.

Pleme: Lukovm (Liliaceae). — Postojbina: domaća, dugovečna biljka, slična luku ili aljmi. Sa isto takvim ukusom i sastavom, ali mnogo sitnija i naročitom osobinom, da se jako bokori i to u tolikoj meri, da celokupan usev obrazuje jednu zbivenu masu. — Lišće sitno, cevasto kao u luka, a stablo .jedva veće od lista, sa cvetom i semenom na vrhu.

Seme je slično semenu Aljme, samo malo sitnije. Za nicanje treba 10—15 dana.

Gaji se radi „perja“ (lišća), koje se šiša i secka za začinu jela.

Zemljište vole dobro urađeno i pripremljeno, ali nikako ne podnosi sveže đubrenje stajskim gnojem. — Seje se na redove od 15—20 cm rastojanja. Semena treba na grama na dužni metar u redu, ili 3 gr. na 1m2 — Vreme sejanja počinje od kraja Februara, pa traje do početka Avgusta. Rano posejan Vlašac, stiže za potrošnju u polovini leta. I ako Vlašac može godinama da živi i raste na istom mestu, ipak za preporuku je da se svake godine seje nov usev menjajući mesto, a stari potpuno počupa preko leta ili jeseni.

Šišati treba nožem za vreme leta češće, da se list obnavlja i bokori. Može da se razmnožava i podelom bokora, a dobiven rasad posadi na stalno mesto, na rastojanje od 10 cm, struk od struka. Svaki rasad obrazuje nov bokor. — Uspeva odlično na ivicama leja. — Ko neće svake godine da sadi Vlašac, mora svake 3—4 godine da vadi stare bokore, razdeli i ponovo sadi.

GRAŠAK Pisum sativum L.

Pleme: Mahunarke (Leguminosae).— Postojbina: Kavkaz i Persija. Jednogodišnja biljka. U Evropu je prenešen iz Indije. — Privredna raspodela: Variva. — Stablo: zeljasto šuplje, tanko, puzavo. Lišće: perasto složeno, završeno osetljivim vršikama za hvatanje pri puzanju, a pri dnu sa velikim zaliscima. — Iz svakog zgloba na stablu izbija po jedan list i uvek na suprotnoj strani. — Cvet leptirast, najčešće bele boje, pojavljuje se u pazuhu lista, po jedan usamljen, ili u dvoje, prema sorti graška.

Plod: mahuna mesnata, kad sazre puca i izbacuje semenke, koje su inače u sredini mahune utvrđene u jednom redu.

Na stablu do zemlje ima najpre jalovih zglobova sa listom, na kojima nema cveta, pa tek iznad njih nalaze se oni sa cvetom. Svaka sorta graška ima svoj određen broj donjih jalovih zglobova, a nad njima isto tako određen broj cvetao — i plodonosnih, te se prema tome rispoznaju sorte. Seme: jo krupno, okruglo, ogruglasto sa ugibima, ili pak smežurano, prema sorti. Isto tako razne sorte imaju i raznobojno zrno, belo, zeleno, mrko ili sivo. — 1. l. meri 700—800 gr., u 10 grama ide 20 do 65 zrna; moć klijanja traje 3—4 godine. Usev niče za 6—10 dana prema toploti vremena.

Gaji se za potrošnju zelenog zrna („krunac“), ili za branje mlade zelene boranije (,,šećerac“), a ima sorte, koje se gaje radi dobijanja zrelog zrna, to je tzv. „Grašak za zrelo“. Jedino razne sorte graška „Krunca“ i „Šećerca“, gaje se u gradini i ubrajaju u red baštenskih proizvoda, a „Grašak za zrelo“ gaji se na njivi, za to on spada u okvir ratarskih useva. U ovom delu govori se isključivo o gradinarskoj proizvodnji graška.

U grupu sorata graška „Krunca“ spadaju svi oni varijeteti, čija mahuna ne može da se upotrebi za jelo, jer je žilava, puna like i bez slasti, nego mora da se okruni i izdvoji nezrelo zrno, koje je opet jedro, slatko i ukusno za jelo; od reči kruniti postao je i naziv „Krunac“. Krunca ima vrlo mnogo sorte, od kojih je nekoliko tipičnih niže prikazano.

Među graškove „Šećerce“ ubrajaju se sve one sorte, kod kojih je nedozrelo zrno srazmerno manje razvijeno, ali kod kojih je za to boranija u nezrelom stanju široka, mesnata, sočna bez like, slatka i ukusna za jelo. I graška „Šećerca“ ima mnogo sorte, ali manje nego „Krunca“.

I prema obliku zrna, mogu se razne sorte graška podeliti na više grupa sa posebnim svojstvima. Na pr. sorte sa okruglim semenom imaju brašnjavo zrno, sa više legumina a manje slasti, ali za to ranostasnije su i otpornije na hladnoći. A, sorte sa smežuranim semenom, daju zrno u nezrelom stanju krupnije, potpuno okruglo, jedro i puno šećernog soka, dakle slađe su, ali i sporostasnije i. osetljivije na hladnoći. Za to u hladnijem dobu godine, moraju se gajiti sorte graška sa okruglim semenom, a u toplijem dobu sorte sa smežuranim semenom.

Prema uzrastu biljke, dele se sorte graška na: „Nizak“ ili „Čučavac“, „Poluvisok“ i na „Visok“ ili „Tačkaš“.

Niske sorte Graška ne prelaze visinu od 45 cm. — Zglobovi na stablu česti su tj. sa kraćim razmakom, a list im je sitniji. Ne iziskuju tačke, drže se uspravno bez oslonca, ranostasne su, ali ne naročito, jer najranije sorte graška nalaze se i u grupi poluvisokih, a među niskima ima i poznijih sorti. Rađaju malo i za kratko vreme, jer brzo sazrevaju. Prinos se kreće između 18 i 25 kg. zelenog zrna na 1 ar, prema sorti i godini. U ovoj grupi ima krunca sa okruglim i smežuranim zrnom, a ima mali broj sorte i šećerca, ali oni su bez velike ekonomske vrednosti, jer daju neznatan prinos.

Poluvisoke sorte Graška dostižu visinu od 50 do 100 cm. Stablo je kod ovih sorti deblje, zglobovi na većem razmaku, list širi, a plod mnogobrojniji; berba se prostire na duže vreme, jer ne sazrevaju brzo. Ova grupa ima sorata vrlo ranostasnih, poluranih i poznih; ima krunca sa okruglim i smežuranim zrnom, ima i šećerca.

Visoke sorte ili „Takkaši“, obuhvataju sve one graškove, čija visina prelazi 1 m., a dostiže kod izvesnih i 2 1/2 m. Stablo je kod ovih sorti najdeblje, zglobovi najrazmaknutiji. List širok, mnogobrojan; zrno krupno i mnogobrojno u mahuni. Sve su poznostasne sorte, sa najdalje produženom berbom. Rađaju mnogo, plod odličnog kvaliteta. Visoke sorte graška najpodesnije su za gajenje preko leta. U ovoj grupi ima graška „Krunca“ i „Šećerca“. Prinos visokih sorti graška Krunca dostiže i 5000 kg. zelenog zrna na 1 ha.

Prema stasavanju plodova, može se grašak grupisati još i na: Brzostasne, Polupozne i Sporostasne sorte. Doba stasavanja može se poznati prema naročitoj osobini, da ranostasne sorte graška zameću plod niže (iznad 5 — 8 jalovog zgloba), polupozni malo više (iznad 9 — 10) i pozne sorte visoko, iznad 12 — 16 jalovih zglobova.

Kultura: Za uspešno gajenje graška, mora strogo da se vodi račun o osobinama raznih sorti, pa prema tom čini izbor i rasporedi sejanje na razno doba godine.

Pošto grašak nije mnogo osetljiva biljka na zimi, to može da se gaji u hladnijem vremenu i bere što ranije, dok još nema drugog novog povrća. Obnavljanjem setve, može da se ima po malo mladog graška i preko celog leta, a najviše opet treba imati pod jesen, kada se traži radi ostave za zimu.

Za to imajući u vidu klimatske prilike svih pokrajina naše otadžbine, kao i razne položaje zemljišta — toplije ili hladnije — Grašak može kod nas da se seje preko cele godine.

Sorta semena i položaj zemljišta mora potpuno da odgovaraju dobu godine, kad se hoće da seje, kao i klimatskim prilikama pokrajine i istaknutom cilju, odnosno želji, da se postigne rani, ili pozni proizvod.

Za ranu proizvodnju biraju se topli, sunčani položaji, zaštićeni od severnih i drugih hladnih struja, na kojima sneg najpre okopne. Za letnju proizvodnju graška na protiv, biraju se hladniji položaji, zaštićeni od prekomerne toplote, koju grašak teško podnosi. Isto tako ke podnosi grašak nikako vetar; to treba naročito imati u vidu i ne sejati ga na prekomerno vetrovitom položaju.

Prema dobu godine, vrši se izbor sorte po sledećim grupama: za sejanje Januara, samo ranostasne sorte sa okruglim zrnom, kao i sve sorte šećerca. — Februara i Marta sve postojeće sorte graška; Aprila, Maja i Juna samo sorte sa smežuranim zrnom, bilo niske ili visoke; Jula—Avgusta samo niske sorte sa smežuranim zrnom. — Septembra—Oktobra (moguće samo u toplim krajevima) najranije sorte sa okruglim zrnom. Od kraja

Oktobra, pa do kraja Novembra, samo naročite zimske sorte krunca i svi šećerci.

Grašak vole ocedno, lako, trošno, ali i plodno zemljište, koje ne sme biti neposredno pođubreno stajskim đubretom, jer se od đubreta jalovi.

Može u oranje ili prekopavanje pre sejanja, da se ubaci gips, računajući 2—3 kg. na 1 ar. jer grašak vole nešto kreča u zemlji, ali ne i prekomernu sadržinu.

Na isto mesto ne treba svake godine sejati grašak, može da se ponovi tek svake četvrte ili pete.

Za klijanje graška i nicanje useva dovoljna je temperatura od -j6°S, a već iznikla biljka može da izdrži — 10°S, a ako je pokriven snegom i više hladnoće. Manja biljka graška bolje izdržava zimu nego velika. Seje se na redove ili na kućice. Rastojanje zavisi od visine sorte graška, a od toga i količina semena.

Rastojanje kod niskih sorti može biti red od reda 40—60 cm, a zrno od zrna 2 cm. Kod poluvisokih sorti red od reda 70—80 cm, a kod visokih red od reda 80—100 cm ; zrno od zrna kod ovih može da bude i na 3—4 cm.

Redovi mogu dobiti i drugi raspored tako, da po dva ili tri reda dođu malo bliže, a posle njih jedan mnogo šire. Takav specijalan raspored zavisi od nahođenja sejača. I ako je grašak biljka, koja vole da po više strukova zajedno raste, ipak praktičnija’ je kultura na redove od sejanja na odžake.

Na određeno rastojanje, treba po zapetom kanapu izvući brazdice 6—10 cm duboke, pa usejati seme. Za tim može usev da se pokrije navlačući zemlju samo sa jedne strane, tako, da se stvori zaštitni banak, zimi sa severa, a leti sa juga. Pred letnjom setvom za vreme suše, dobro je zemlju natopiti vodom, gde je to moguće.

Da ne bi ptice, miševi, a naročito golubovi vadili zrna, treba pred setvom seme da se potopi u katran ili minimum boju. Semena treba 1 1/2 do 2 1/2 kg. na jedan ar prema sorti, krupnoći zrna u uzrastu biljke.

Čim usev iznikne i vide se redovi, odmah treba da se opraši, a posle tri nedelje, kad biljke dostignu visinu od 15—20 cm, ponovo okopa i malo zagrne.

Važno je ogrtanje zimskog useva, da se zaštiti od hladnoće, a letnji usev opet štiti se ogrtanjem od preterane toplote. A, ako je moguće, dobro je letnji usev još i više da se zaštiti na pr. pokrivanjem površine iseckanom slamom, plevom, strugotinom, šušnjem itd.

Istovremeno sa ogrtanjem treba kod visokih i poluvisokih sorti pobosti tačke, ili što je još bolje, račvaste grane. I ako niske sorte mogu da se drže uspravno i bez oslonca, ipak su blagodarne, ako se i pored njih pobodu grančice. Sa tačkanjem ne sme da se zadocni, čekajući da usev polegne.

Grane namenjene tačkanju, treba da odgovaraju visini sorte. Donji kraj treba zaoštriti, pa zabadati sa spoljašne strane redova na svaki 20 cm rastojanja. Vrhove grana od svaka dva obližnja reda, treba spojiti i svezati, da ih vetar ne obori, kad otežaju pod plodovima. Ozimi grašak treba da se tačka s proleća, ako usev nije ušao suviše veliki u zimu, u protivnom, mora se tačkati pre zime. Da bi se grane lakše zabadale, dobro je prethodno bušiti rupe sadiljkom, ili kocem i to u koso, da bi se nagnule prema susednom redu, sa kojim će se spojiti.

Kad grašak cveta, veoma je osetljiv na suši, „jalovi“ se, zbaca cvet ili ga ne zameće. Zalivanje graška u tom vremenu jako je blagodaran posao, je se time postizava maksimum prihoda.

Da bi se razvitak plodova ubrzao i postigla ranija berba i popravio kvalitet, ma i na štetu količine prinosa, treba grašak „škopiti“, tj. zakidati vrhove stabla, kod niskih sorti iznad 4—5 plodonosnih zglobova; kod poluvisokih iznad 6—7; visoke sorte ne može da se škope, jer zameću rod pri vrhu.

Naročito je važno da se škope poluvisoke sorte i to osobito, kad se gaje bez tačkanja, jer tom operacijom postaju strukovi deblji, čvršći i kraći, te ne poležu lako.

Berba počinje kod graška krunca čim nabubre zrna, tj. dok su još mlada i sočna, a kod šećerca, čim se boranija dovoljno razvije. Ni jedan ni drugi ne sme se ostaviti da zamatori, jer time gubi ukus i prestaje dalje da rađa. Treba Grašak često brati, od prilike dva puta nedeljno, jer u koliko se češće bere, u toliko više zameće nov plod.

Pri branju jednom rukom treba držati lozu, a drugom otkidati mahune. Prilikom poslednje berbe čupaju se strukovi iz korena, snose na gomilu i tu beru mahune, da bi se zemljište što pre oslobodilo za drugi usev.

Nedozrela zrna graška, hoće od stajanja da „pocrne“, „izgube lice“, odnosno da potamnu i svenu, za to je dobro na pijacu iznositi neokrunjene mahune, pa tamo kruniti prema potrebi prodaje. Ono, što se ne proda, može da ostane opet u mahuni za idući dan, te da zrno ne izgubi svežinu. Što važi naročito,. ako je pijaca udaljena, pa se mora železnicom da prevozi.

Šećerac grašak ne može u opšte da se drži, mora se svež upotrebiti ili prodati, za to ne može ni da se ekspeduje naročito zimi, kada južni topli krajevi mogu mladim graškom da snabdevaju sve pijace na severu.

Sorte. Graškovi „Krunci“ sa okruglim zrnom:

„Šimšir“ grašak br. 1., nizak 20 cm, seme belo. — Anitin grašak, nizak 30 cm, seme belo. — Bandol zeleni, nizak 35 cm, zrno zeleno. — Šimšir grašak br. 2., nizak 35 cm, seme belo. — Mali Provansalac, nizak 40 cm, seme zeleno. — Ekspres, visok 80 cm, seme zeleno. — Majski rani, visok 90 cm, seme belo. — Pariski Zimnjak, visok 1 m., seme belo. — Telegraf,_ visok 140 cm, seme zeleno. — Grašak „Srpaš„ visok 150 cm, seme belo.
Graškovi Krunci sa smežuranim zrnom: „Čudo Amerike, nizak 25 c/m. — Mali Srpaš, nizak 30 cm. — Čudo Engleske, 30′ cm nizak. — „Pionir“, nizak 40 cm. „Slatkaši, visok 60 cm. — „Union Žak“, visok 80 cm. — Šećerac Delikates sa belim zrnom. „Telefon“ visok 150 cm. — „Knajti, visok 180 cm. — Boja smežuranog graška većinom je zelena; ima nekoliko sorte i sa belim zrnom, što je svaki put naglašeno uz naziv.

Graškovi Šećerci: „Čučavi Šećeraci, nizak 25 cm, seme belo. — „Delikates“, visok 150 cm, seme mrko sivo. — Poluvisoki „PlavocveŠii“, visok 180 cm., seme mrko sive boje.

U Evropi se gaji oko 160 raznih sorti graška, a ovde je pobrojano samo nekoliko tipičnih.

DINjA Cucumis melo L.

Pleme: Bundeve. (Cucurbitacae). — Postojbina: Mala Azija, u čijim se toplim krajevima gaji od pamtiveka. Privreda kod nas podvodi dinju zajedno sa lubenicom pod naziv „Bostan.“ U mnogome se podudara kultura obe biljke, za to mnoga obaveštenja i upustva, koja se ovde nalaze, ne odnose se isključivo na Dinju, nego isto toliko i na Lubenicu; kod svakog opisa, koji se tiče obe biljke, dakle i Dinje i Lubenice, pominje se opšti naziv „Bostan“. Međutim kod onoga što važi specijalno za Dinju, ili isključivo za Lubenicu, naglašeno je, na koju se biljku odnosi.

Bostan je jednogodišnja biljka zeljasta, sa puzavim stablom koje nosi naziv ,,vreža“, — Lišće u Dinje je posebno okruglasto, ili petouglo, sa čekinjastim dlakama, po neki put naborano, ili pak deljeno na tri ili pet liske. — Cvetovi u Dinje izbijaju iz pazuha lišća, pravilni su, sa razdvojenim spolovima, žute boje. — Plodovi u razne sorte Dinja, svi su obli, ali toliko raznoliki spolja, po obliku, boji, površini kore i izgledu, da je nemoguće obeležiti ih jednim opštim i karakterističnim opisom. — Seme u Dinje je žućkasto ili beličasto, duguljasto, pljosnato i glatko. Krupnoća semena razna je prema sorti dinje ; 1 l. semena meri prosečno 360 grama, a 1 gram sadrži 35 zrna. Moć klijanja semenke traje po 10 godina, klija za 4—6 dana. Bostansko seme ne treba da se upotrebi za sejanje, pre nego što se ustoji 3—4 godine, jer novo seme ne daje tako dobre rezultate u količini i kvalitetu plodova, kao staro i ustojalo.

Bostan je biljka toplih krajeva, za klijanje semena i razvitak useva zahteva toplotu iznad -(12° S, a vegetacija se zaustavlja čak kod-)400S. Karakteristično je za Bostan, da ceneći prema sklopu i životu biljke, spada u red povrća, a njegov plod, prema upotrebi pripada voću. Plodovi se troše, odnosno jedu presni kao i svako voće, vrlo su ukusni i slatki, a Dinja još i jako mirisna i aromatična.

U Dinje su plodovi razne krupnoće, prečnik varira između 10 i 50 cm, a težina od 300 grama do 15 kg., prema sorti.

Po izgledu plodova, njihovom obliku i površini kore, dinje se dele na 4 grupe, od kojih svaka ima naročita karakteristična svojstva, i prema tom razlikuju se: Kriškaste Cerovače sa raskokanom površinom, slično cerovoj kori. Cela je dinja podeljena uzduž na kriške, tankim udubljenim brazdama. Većinom su krupne i ovalnog oblika, a ima i srednje krupnih, kao-i okruglih. Meso im je srazmerno tanje,. boje žute, ređe zeleno, ukusno, najčešće brašnjavo, sa slabijim mirisom.

Okrugle cerovače: površina isto onako pokrivena sitnim vezenim šarama kao i gornja, ali bez brazde i podele na kriške. Većinom su okrugle, a ima ih i duguljastih, sitne do polukrupnih i sa malo semena. Meso im je srazmerno debelo, slatko, jako aromatično, vodljikavo, zelene i bele, a ređe i žute boje.

Glatkokorke Dinje. Ovde se ubrajaju sve one sorte, čija je kora potpuno glatka, bez mrežastih šara. Ima među njima sorti, koje su jedva primetno izbrazdane i podeljene na kriške, ali većina je bez tih brazda. Spolja su najviše bele boje, ima i žutih, a najređe ima zelenih. Iznutra meso je srednje debljine, većinom žute boje, slatko i prijatnog mirisa. Krupnoća je ponajviše srednja, ili veća od srednje. Isto tako u većini su duguljaste, sporostasne i postojane za čuvanje.

Kantalup Dinje. karakteriše površina kore, koja je bez cerovih šara, ali za to puna raznih izrasti, u formi čvoruga, bradavica i bubuljica. Gotovo sve sorte Kantalup dinje podeljene su ga kriške dubokim brazdama. Oblika su pljosnatog, ovalnog ili okruglog, krupne ili polukrupne, sa debelim mesom crvenkaste boje, koje je slatko i sa naročito finim mirisom. Ove sorte Dinja nežnije su i osetljivije od cerovača.

Iz pomenutih sorti izdvojili su pojedini delovi sveta izvesne, koje su najviše odgovorile tamošnjoj klimi i zemlji i iz njih izveli mnogobrojne varijetete. Na taj su način postale: Maloazijske ili Turkestanske, Evropske i Amerikanske sorte dinje.

Kultura: Dinja traži topao, prisojan položaj, zemlju težu crnicu sa što više humusa. Na lakoj peskuši, Dinja ne razvija svoje osobine. Zemljište treba duboko da se preore, ili sa ašovom da se prekopa još s jeseni i ostavi nepodrljano preko zime. Idućeg proleća, pre sejanja, treba ponovo preorati ali pliće, pa dobro podrljati, da se zemlja usitni.

Na tako pripremljenom zemljištu treba da se izbeleže u propisnom rastojanju od 2 m. mesta (,,odžaci“), gde će se posejati Bostan. Beleženje se vrši pomoću špartača (,,linijatora“), može i pomoću sejalice vrstače sa podignutim cevima. Tim oruđima treba preći zemljište uzduž i popreko, pa gde se izvučene linije ukrste, tu će da se pravi „odžak“.

Preko zime đubriti valja -zemljište što više, jer bostan zahteva izobiljno đubrenje stajskim gnojem. Ako je pak zemljište novina, razorana ledina ili krčevina, ne mora celo zemljište da se pođubri, ali za to neophodno je u svakom slučaju, da se dobro pođubre odžaci zasebno.

Na svakom obeleženom mestu, treba iskopati rupu ašovom 40—50 cm duboku, koja treba opet zatim, da se ispuni mešavinom od dobro pregorelog đubreta ili komposta, sa crnom zemljom, koja je iz iste rupe izbačena. Mešavina đubreta od svinja i živine, šumske, ili livadske crnice i plodnog mulja, daje najbolji kompost za bostan.

Ispunjene rupe treba da se zaravne, pa u sredinu useje pod motikom po 4 — 5 lepo raspoređene semenke i pokrije slojem zemlje od 2—3 cm debljine. Najbolje je u početku ostaviti površinu ravnu, a ne izdizati kućice, niti pak praviti udubljene „tanjure“.

Uzdignute kućice suviše su izložene suši, te usev ne može da iznikne, niti pak da napreduje, a „tanjuri“ i udubljenja zadržavaju vodu od bujnih kiša, u koje se mlada biljka davi. Davljenje mladog bostanskog useva od bujnih kiša, kod nas je česta pojava. Ako se površina odžaka samo zaravni, onda postepenim sleganjem zemlje, napravi se udubljenje, taman koliko je potrebno da zadrži vodu od kiše ili zalivanja. Sa istom postepenošću i usev napreduje, te će udubljenje svaki put da odgovara veličini biljke.

Semena dinje treba na 1 ha., ako se samo u jedan put poseje, 10 — 12.000 zrna, a ako se docnije još jedanput obnavlja sejanje, kao što propis nalaže, onda treba dupla količina. U prvom slučaju računato je po 5 zrna na jedan odžak, a u drugom po 10 zrna.

Ne valja bostan sejati napolje, pre nego što se zemlja dobro ne zagreje, jer u hladnoj zemlji, neće ili za dugo vremena da iznikne, pa od vlage istruli, ili pak iznikla biljka zakržljavi. Pravo vreme sejanja kod nas je druga polovina Aprila meseca, a silom raznih okolnosti, može biti i sve do polovine Maja. U toplijim krajevima srazmerno ranije.

Da se ne bi razne kriptogamske bolesti prenele pomoću semena i na usev, dobro je pre sejanja potopiti seme u rastvor od 2% Kreolina ili Plavog kamena.

Za slučaj opasnosti od proletnjih mrazeva i slane, dobro je posle obavljene prve setve na 10—12 dana posejati bostan još jedanput u iste odžake, ovom se prilikom to sejanje vrši pomoću ručne sadiljke, pobadajući zrno po zrno semena. Ako bi prvi usev postradao, drugi bi već bio u klijanju i nicanju, dakle . gotov da ga zamene. Kad opasnost pređe, nije teško taj drugi usav počupati,

Ugrožen usev bostana od mraza i slane, može da se zaštiti . pokrivanjem svakog odžaka, odnosno biljke, tabakom novina ili šakom slame, koliko tek da bude zaklonjen od jutarnjeg sunca. Taj se pokrivač posle ne mora uklanjati, jer će biljka sama sebi da prokrči put.

Sejati se može u odžake i gotovo, već isklijalo seme. Za taj cilj, najpre ga treba topiti u mlakoj vodi 12 sati, a za tim držati na toplom mestu u strugotini ili vlažnoj krpi, sve dok ne nabubri i pusti klicu.

Radi izazivanja klice, može se topiti seme bostana i u rastvor Kamfora od 5 gr. na 1 l. vode, pa posle držati u mokroj krpi, koju treba kvasiti 2—3 puta dnevno istim rastvorom, ali smlačenim.

Neka se seme ma na koji način izazove da klija, važno je kad se poseje, da se redovno zaliva, jer inače u suvoj zemlji, mora klica da se osuši.

Mlad usev bostana posle 10—15 dana treba da se opraši i očisti od trave. Između redova može se i zaprežnom kopačicom preći, može i u nakrst, ali neposredno kraj strukova, mora da se kopa motikom a korov čupa rukom.

Istovremeno sa prvom kopnjom treba da se razredi usev Dinje, ostavljajući u svakom odžaku po 2—3 najlepše biljke. Ostali suvišni strukovi, ili se iščupaju i bace, ili po potrebi mogu se pomoću ašova sa što više zemlje izvaditi i presaditi na ona mesta, gde je usev propao. Presađene biljke treba da se zalivaju redovno i toliko, da se zemlja za nekoliko dana održava stalno u vlazi.

U toku porasta, treba bostan još 3—4 puta okopati i opleviti; broj kopnje zavisi od pojave korova i stanja zemljišta. Poslednja se kopnja obično vrši, kad se prvi plod zametne.

Čim izbije peti list kod Dinje, treba da se pristupi orezivanju, postupku, koga narod naziva „škopljenje“. Pre svega treba odseći, ili noktima odkinuti kotiledone (to su oni prvi mesnati listići), za tim skresati vrh vrežice tako, da ostanu samo 4 donja lista. Kod ovih ostavljenih treba oba okca, nalazeća se u pazuhu dva gornja lista, da se unište i ostave samo prva donja dva okca, iz kojih će brzo izbiti dve vreže u suprotnom pravcu, a za tim i te dve vreže kad izrastu, treba opet skratiti, ostavljajući na svakoj po 7-8 listova. Najposle kada se male Dinjice zametnu, onda iznad krajnjeg ploda zakida se vrh svakog plodnog ogranka tako, da još ostane po 1, 2 ili 3 lista. Broj tih listova zavisi od toga, koliko je u opšte lisnata biljka; ako vreža inače ima dovoljno lišća, onda se na vrhu ostavlja mali broj, u protivnom ostavlja se više.

Na svakoj vreži treba ostaviti samo po 3—5 plodova najbliža korenu, a sve ostale pokidati, kao i sve jalove ogranke. Broj plodova zavisi od krupnoće sorte Dinje; ako je sitnija, ostavlja se više, a ako je krupnija, po manje. Može se opet ostavljati i samo po 1—2 ploda, kada se hoće da dobiju plodovi Dinje naročito rano i izuzetne krupnoće.

Orezivanjem ometa se Dinja u bujnom teranju vreže, ne dozvoljava joj se da „sili u zelen“, već se doteruje na donošenje plodova sa što manje vreže. Zatim ograničava se broj plodova na onoliko, koliko se može lepo da razvije, jer suvišni i docnije zametnuti plodovi zakržljave, ili ostaju nezreli, te bezkorisno troše hranu na štetu normalnih plodova.

Jednog opšteg pravila za škopljenje Dinja ne može biti, jer ima više načina, koji se primenjuju prema klimatu, osobini zemljišta, načinu kulture i prema sorti Dinje. Jer, dešava se, da ista sorta dinje, posejana na dva različita položaja, iziskuje sasvim poseban način orezivanja.

Kad se vreže bostana sasvim prostru po zemlji, pri okopavanju treba ih rukom premeštati, da ne smetaju radu, a za tim opet pravilno rasporediti. Pojedini delovi dugačke vreže može da se pokriju zemljom, ili utvrde kukastim drvenim kočićem, na kojim će mestima pustiti žilice, koje će još više doprineti boljem hranjenju plodova.

Dinje često stradaju od Peronospore, ona može da se suzbija prskanjem, pomoću rastvora plavog kamena od 1 — 2 % sa krečom („Bordovska čorba“), ili još bolje pomoću rastvora od 1/2 do 1 % Kreolina. Najvažnije prskanje pada u doba, kada sy plodovi u pola već razvijeni.

Zalivanje Bostana daje odlične rezultate, samo treba obratiti pažnju, da se ne kvase i same biljke. Najbolje je sredinom između redova iskopati 40—60 cm široke rovove, tzv. „vade“, pa njih puniti vodom, koja će se probijati pod zemljom do žila i održati nužnu vlažnost zemljišta. Voda za zalivanje ne sme da bude hladna, već ustojana i topla.

Bostan može da se zaliva samo dok se nalazi u razvitku i za vreme sušnih, toplih letnjih dana. Čim noći zahladne, ili nastupi kratak period hladnog vremena, treba prestati sa zalivanjem. Za tim, ne sme se nikako zalivati ni za poslednjih osam dana pred berbom, jer dinja gubi fini ukus i slast.

Dinja stasava kod nas za i00—150 dana, prema sorti, berba traje od polovine Jula, pa sve do polovine Septembra. Pozniji bostan nikad nema onu pijačnu vrednost, koliku ima raniji, za to ima smisla da se pribegava raznim -veštinama, pomoću kojih bi se mogao postići što raniji proizvod.

Najjednostavniji način sastoji se iz predhodne proizvodnje rasada u toplom i zaklonjenom prostoru, tako, da se može odmah gotove biljke posaditi u spremljen odžak, na mesto semena. Time se uštedi svo vreme klijanja semena, nicanje useva i prvog razvitka mladih biljaka.

Za 2—4 nedelje dana ranije, treba posejati po 3 semenke bostana u male debele čančiće od gline, ljuske od jaja, izdubljeno komade repe, isečenu naopačke okrenutu parčad ledine, ili što je i najbolje, male pečene saksijice sa prečnikom 5-6 cm.

Na taj način spremljen usev neguje se u toploj leji, ili drugom toplom i svetlom mestu, sve do vremena, kada se može napolje da posadi. Iz saksijica mogu biljčice zajedno sa celokupnom zemljom da se lako istresu, bez da se grudva zemlje oko žilica raspadne, i da se posade na stalno mesto, te da ne osete prenos. A, odnegovan rasad u komadu, buseni, ljusci jajeta i dr. predmetima, koji se lako raspadaju, ukopa se zajedno u određen odžak.

Pred iznošenje i tako odnegovanog bostanskog rasada napolje, nužno je za izvesno vreme, postepeno da se privikava na spoljni vazduh. Inače od nagle primene, hoće biljke da boluju i zakržljave.

Presađene biljke bostana treba često polivati prskanjem tako, da najmanje dva dana ostanu pod stalnom rosom kako strukovi, tako i zemlja okolo njih. To prskanje u ostalom jako godi mladoj biljci.

Dinje se mogu brati kada su potpuno zrele, ne valja ranije, jer se ometa stvaranje onog finog, karakterističnog ukusa i mirisa, a docnije opet prelaze i gube aromu.

Zrela Dinja uzeta u ruke izgleda teška, kriške su joj lepo obeležene, ima lepu boju i prijatan miris. Malo je odmeknula blizu drške, gde hoće i da isprska, a drška je naklonjena i da se odvali od ploda.

Jedan opšti i siguran znak zrelosti dinje ne postoji, nego moraju se svi razni, uzeti ukupno u obzir. Jer, na pr. pri kišnom vremenu, hoće drška da se odvali i sa nedozrele dinje, Isto tako ima slučajeva, kada boja kore, čvrstina i drugi znaci prave utisak zelene dinje, međutim ona je potpuno sazrela.

Ima opet slučajeva, naročito pri toplom i suvom „remenu, da bostan pokaže danas sve znake zrelosti. Međutim, preko noć ili idućih dana padne hladna kiša, pa ako onda ponovo ispitamo zrelost i rasečemo koji komad, uverićemo se, da se povratio u nezrelo stanje. Na tu okolnost treba naročito obratiti pažnju, pa ostaviti plodove bostana na vreži da ponovo dozru.

Uzabrane dinje treba držati 1—3 dana, prema sorti, na hladnom mestu da prestoje. Tada se u njima vrši proces naknadnog dozrevanja, za koje zreme dobijaju veoma fini miris i ukus. Kada se pak dinje šalju u udaljene krajeve, onda se ne moraju zadržavati kod kuće radi naknadnog dozrevanja, to se postiže na putu.

Bostan se kod nas mnogo troši, za to se i gaji svaki put na većem prostoru. Obično se kod nas bostanom iskorišćava „novina“ tj. zemljište, koje dotle nije obdelavano, kao na pr.: razorana ledina, detelište, krčevina i dr., na kojima daje odlične rezultate.

Dinja ne treba nikada da se seje u blizini drugog useva iz plemena „Bundeve“, kao što su: krastavci, tikve, bundeve itd., jer međusobnim ukrštavanjem dobija se lošiji kvalitet; tako se bar navodi sa raznih strana, ali pozitivno još nije utvrđeno. U društvu lubenice međutim, može se sejati, jer te dve biljke i ako srodne, nasigurno ne mogu se ukrštavati. Kod nas se seju većinom na istom zemljištu i dinje i lubenice i to prema diktatu pijace, 1/10 površine prostora zasejava se dinjom, a 9/10 površine lubenicom.

Prinos dinje na 1 ha. ili 2500 odžaka, može biti od 8000 do 12.000 komada.

Osim što se zrele dinje uživaju kao i ostalo sveže voće, može se od njih još kuvati i pekmez i peći rakija. Sitne, nezrele dinjice meću se u turšiju isto kao i zeleni krastavci.

Sorte: Domaća Ceroaača, ovalna, izbrazdana na kriške, sa zelenkastim prugama; žute boje, pokrivena mrežom isprskane kore. Meso žuto, srednje debljine, brašnjavo i slatko. Šupljina velika, seme krupno. Vrlo krupna sporostasna sorta ; dostiže i po 15 kg. težine. — Sijamska Cerovača, okruglasta, srednje krupna, podeljena na kriške, spolja žuta, iznutra crvenkasta, sa dosta debelim mesom, koje je slatko i ukusno. Ranostasna sorta. — Emerald, sitnija dinja, okrugla ; kora zelena, cerova, kriškasta. Meso crvenkasto, debelo i slatko. Ranostasna sorta. — Kavaljonka, duguljasta, krupna posnija cerovača; kora debela, žuta, izbrazdana. Meso crvenkasto, debelo, sočno, slatko i mirisno; postoji ista sorta i sa zelenim mesom. — Ananas, mala okrugla dinjica, sa korom cerovom i podeljenom na kriške. Meso crveno. ili zeleno, sočno i jako mirisno. — Berlinska Cerovača, oddna, srednje krupnoće, sa crvenkastim slatkim mesom. Kora cerova bez podele na kriške. — Kompozit, okrugla, srednje krupnoće; kora cerova bez kriške, meso zelenkasto belo, sočno, slatko i mirisno. — Turkestanska okrugla, sitna okrugla dinja; Kora cerova bez podele na kriške, meso zeleno, vodljikavo i aromatično. — Muskat Amerikanski, oblika duguljastog, srednje krupnoće; kora zagasito zelena, cerova, bez kriške. Meso zeleno, sočno, slatko i mirisno. — Puzavica, može da se gaji privezana uz pritke. Plod sitan, duguljast, kora glatka sa podelama na kriške, meso zeleno, slatko i sočno. — Valerandova Meleskinja, duguljasta krupna, kora zelena, glatka, sa jedva primetnim uzdužnim prugama. Meso crvenkasto, debelo, čvrsto, slatko i mirisno. Postojana dinja. — Malteska Zimnjača, duguljasta krupna, kora zelenkasto bela, glatka bez kriške, meso zelenkasto. Poznostasna sorta, ostavljena na hladnom mestu, može da se održi do Božića. —Španjolska Zimnjača, duguljasta, srednje krupnoće, kora mrke boje, malo naborana. Meso crvenkasto, slatkb i mirisno. U ostavi može da se sačuva do polovine Januara. — Belgard Kantalup, okruglasta, polukrupna dinja, kora bledo zelena, prošarana zagasito zelenim i podeljena na kriške. Meso crvenkasto, debelo, slatko i aromatično; brzostasna sorta. —Delicija, malo sitnija od Belgard Kantalup, inače po obliku slična. Vrlo slatka i aromatična dinja. — Kantalup Preskot, ranostasna sitnija sorta, zgodna za gajenje ispod stakla. — Pariska Kantalup Preskot, krupna, pljosnata, rebrasta ; kora zelenkasto bela, puna bradavica zagasitije boje. Meso debelo, crvenkasto i aromatično. Ranostasna sorta dinje. — Vorjak Kantalup, krupna, pljosnata, sa korom -srebrnastom, punom dubokih bora i brazda; pozna sorta.

DOLMA Cucurbita Rero L.

Sinonimi: Tikvice, Riberke, Bundevice, Duleci, Buće za puljenje.

Pleme: Bundeve (Cucurtitaceae). — Postojbina: Amerika. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: vreža, duža ili kraća tako, da ima i čučavih sorti sa zakržljanom vrežom. — List: dole srcast, duboko izrezan i podeljen na pet liske. — Cvetovi: žuti sa razdvojenim spolozima. — Plod: sličan bundevi, ali sitniji i različnijeg oblika, vezan drškom sa pet oštrih ivica. Meso u Dolme je najviše zelenkasto belo. — Seme: belo, duguljasto, pljosnato; u 1 gram ide 6—8 zrna, a 1 l. ueri 425 grama.

Razne sorte Dolme upotrebljavaju se na više načina. Ima sorte, čiji se zadebljao-plodnik još pre nego što odpadne cvet, zbere sa cvetom zajedno i gotovi za jelo.

Druge sorte opet beru.se dok su još male i mlade za punjenje mesom, tzv. „Tikvice“, a većina sorti reže se na kriške, ili riba na rezance u nezrelom stanju i gotovi za jelo na razne načine. U glavnom, sve sorte Dolme troše se isključivo pre sazrevanja, jer u koliko su plodovi mlađi, u toliko su ukusniji.

Kad Dolma uzre, meso joj se toliko osuši, da postaje neupotrebljiva za čovečiju hranu.

Biljka Dolme ima iste potrebe i zahteve za svoj razvitak kao i biljka bundeve. Za to se i gaji na isti način, kao što se gaje i bundeve, jedino za čučave sorte Dolme treba da se postavljaju odžaci na 1.50 m. rastojanja.

Semena treba od čučavih sorti Dolme 2% kg., a sa vrežom 1 kg. na 1 ha.

Rana proizvodnja Dolme vrlo je korisna, jer se mladi plodovi tzv. „Tikvice“ u ranoj potrošnji jako cene. Za taj cilj odgovaraju najbolje one sorte Dolme, koje ne puštaju vrežu, dakle „čučave“. Da se „Tikvice“ rano proizvedu, može da se odgaje i beru pod prozorima u toploj leji u toku ranog proleća. A, može da se prethodno proizvedu mlade biljke u toplom prostoru na isti način, kao što se proizvodi rasad Dinja i Krastavaca, pa presadi napolje kad vreme otopli. Da bi se dobio blagovremeno lepo razvijen rasad Dolme, treba da se seje za 6 nedelja ranije od redovnog vremena sejanja napolje, a to je prva polovina Februara meseca. Ili, može i ranije, ako se spreme tzv. „grejani odžaci“.

Grejani odžaci za ranu proizvodnju Dolme treba da budu širi i dublji, da bi mogli veću količinu toplog đubreta da prime i da osiguraju nužnu toplotu usevu, dok je još zemlja hladna. U tom slučaju mora da se iskopaju najmanje 1 m. široke i 80 cm duboke rupe i krajem Marta napune svežim konjskim đubretom, koje treba ugaziti i nabiti tako, da u rupi ostane još mesta za 15 cm debeo sloj plodne crne zemlje.

U, na taj način spremljeni odžak, može da se posade biljke Dolme još u prvoj polovini Aprila, ali moraju se pokrivačima braniti od hladnog vremena i hladnih noći.

Pred nastupanjem jesenjih mrazeva, moraju se obrati svi plodovi Dolme, jer su osetljivi na hladnoći. Krupni, razvijeni plodovi, koji nisu još sazreli, može da se sačuvaju do duboko u zimu, ako im se kora zakreči i ostave na slami i u prostoru, na kom ne mrzne.

Dolme daju prinos oko 40.000 kg. na 1 ha. zemljišta.

Sorte: Salovka engleska, sa dugačkom vrežom. Plod beog valjkast, sa desetak uzdužnih ispupčenih rebra. Meso mekano,, upoređuje se sa salom, otud dolazi naziv „Salovka“. — Dugačka Dolma, sa vrežom, Plod beo, dugačak. bez ili sa jedva primetnim rebrima, na donjem kraju nešto zadebljan. Upotrebljavaju se mladi plodovi, dok su sitni za punjenje, a kad se razviju do popolovine krupnoće, gotove se rezani i sečeni. — Čučava bela, bez vreže. Plodovi beli, tanki i dugački, na donjem kraju malo zadebljali. Dok su mladi, upotrebljavaju se za punjenje „tikvica“, a kada se razviju do polovine redovne krupnoće, spravljaju se sečeni i rezani. — Brazilijanska crna, sa vrežom. Plod krupan, valjkast, sa uzdužnim rebrima, u nezrelom stanju kora zagasito zelena, a kad sazre požuti. Meso žuto, debelo i veoma slatko, za to se naziva još i „šećerna tikva“. Ima još i tu odliku, da se u ostavi dobro drži. — Talijanska Dolma, sa debelom i vrlo kratkom vrežom. Plod tanak i dugačak, zagasito zelene boje sa žućkastim šarama. Upotrebljava se i bere zadebljao plodnik sa jedva otvorenim cvetom, koji zgotovljen na razne načine, služi kao veoma nežno i ukusno povrće. — Tripolitanska čučava Dolma, bez vreže. Plod zagasito zelene boje, dugačak, valjkast, kod drške nešto malo tanji. Meso bledo žute boje, vrlo ukusno. — Ženevska Bundevica, bez vreže. Plodovi pljosnati, podeljeni na kriške, sitni, mrko zeleni, a kad uzru pocrvene. Meso žuto i vrlo ukusno u nezrelom stanju. — Bundevice Ničanke, slične ženevskim, samo bez podele na kriške i u dve sorte, jedna je okrugla, a druga ovalna. — Sijamska vlasulja, (Cucurbita ficifolia) sa vrežom, višegodišnja biljka. Plod nalik spolja na prošaranu lubenicu, sa belim mesom, sastavljenim iz samih dugačkih vlakna, Koja su nežna i ukusna. Troši se u zrelom stanju, a u ostavi može dugo da se drži.

ENDIVIJA Cichorium Endivia L.

Sinonim: Štrpka.

Pleme: Glavičaste biljke (Compositae). — Postojbina : Indija. — Jednogodišnja biljka. U kulturi dvogodišnja. — Lišće: sitno, reckavo, koje izraste povrh zemlje iz korena u vidu rozete. — Stablo : šuplje, 50—100 cm visoko, razgranato. — Cvet: plav. skupljen u glavičastu cvast. — Seme: sitno, duguljasto, sive boje ; 1 l. mern 340 grama, a 1 gr. sadrži 600 zrna. Moć klijanja traje oko 10 godina, a može da nikne i za 36 sati.

Endivija se upotrebljava na isti način kao i salata. Jako je cenjena u Zapadnoj Evropi, a uvodi se i kod nas. Ne podnosi našu zimu, ali za to prilično je otporna na letnjoj vrućini. Položaj bolji je za kulturu Endivije onaj koji je zaštićen od juga i preterane pripeke, jer se ne radi o ranoj proizvodnji. Zemljište vole dobro urađeno, baštensko, koje može da je i neposredno nađubreno stajskim gnojem.

Semena treba 20 grama, da se zaseje prostor od 4 m2. , na kome se može proizvesti rasad za 1 ar. zemljišta. Sejati se može u tri maha, računajući od proleća pa do jeseni.

Prvo sejanje obavlja se od Februara, pa do meseca Maja, u toploj leji. Rasađuje se na stalno mesto čim izraste 7 ili 8 lista na rastojanje od 30 X 35 cm. Ovaj usev stasava Maja, Juna ili Jula, prema mesecu sejanja i sorti.

Drugo sejanje meseca Juna i Jula u leji napolje. Rasađuje se posle mesec dana na rastojanje 35 X 40 cm. Stasava za berbu Avgusta, Septembra ili Oktobra prema sorti.

Treće sejanje obavlja se Avgusta, u leji napolje i to isključivo zimske sorte Endivije. Rasađuje se posle mesec dana na rastojanje od 35 X 40 cm. — Berba Novembra, Decembra i Januara.

Endivija zahteva mnogo toplote, naročito u prvo doba svog razvitka. Zato se mora sejati za proizvodnju rasada, čak i Maja meseca u toploj leji pod staklom. Jer, ako seme ne iznikne, najdalje za 48 sati, od docnijeg nicanja neće biti uspeha, jer he biljka poterati u seme. Zato traži dosta toplote, dosta vlage i zaštite od jakog sunca. U koliko seme iznikne ranije, u toliko će se biljka bolje odupreti izbijanju plodonosnog stabla. Kad usev iznikne, treba staklo po potrebi podizati radi puštanja vazduha.

Za svo vreme razvitka, treba Endiviju održavati u sočnom stanju vlagom i toplotom, jer jedino tako neće, pod uticajem letnjeg sunca, da potera u seme. Zato, najbolje je sejati Endiviju na vlažnom i jako nađubrenom zemljištu, inače treba veoma mnogo da se zaliva.

Kao što se klijanje semena mora ubrzati, tako i rasađivanjem ne sme da se zadocni. A, pri rasađivanju ne valja da se pušta u zemlju dublje, nego što je „vrat“ tj. da najniži listovi ostaju slobodni nad zemljom. Srce međutim ne sme nikako da dođe sa zemljom u dodir, jer se odmah kvari. Ne valja ostaviti rasad da se sporo razvija, niti da pre rasađivanja pređe 7—8 listova, jer inače rasađene biljke brzo će poterati u seme.

Da se Endivija potpuno razvije, računajući od setve, treba 90—150 dana, prema sorti.

Kad Endivija dostigne 3/4 svoje veličine, treba je „blediti„ tj. na oko 15 dana pre berbe treba skupiti svo lišće na struku i stegnuti u glavicu, pa vezati likom na 1 ili 2 mesta. To se obavlja samo po suvom vremenu, kad list ni malo nije mokar, jer inače vlažan list, hoće da izazove trulež u sredini. Istovremeno treba da se intenzivno zaliva, ali samo zemlja oko biljke. Na taj će način srce u sredini postati bledo, nežno i vrlo ukusno.

Vezivati se može samo na 15 dana pre berbe i to po onoliko, koliko će da se potroši odmah, jer bleđeno lišće ne može dugo da se drži i brzo počne da truli.

Zimske sorte Endivije tj. one, koje su posejane Avgusta, treba zadržati što je moguće duže napolje.

Ako se zaštite od prvih talasa hladnog vremena, sa mrazem, koji se obično pojavljuju kod nas na kraju jeseni, ili na početku zime, mogu biljke ostati napolje i do kraja Decembra. Ali, čim se primeti, da he trajna zima da nastupi, treba po suvom vremenu povezati lišće Endivije u glavice, pa iščupati sa korenom zajedno i presaditi bliže jednu drugoj u pesak u trapu; trap se može prepokriti još i đubretom. Na taj se način dobija fina i nežna salata preko cele zime odn. u toku dva meseca dana.

Trap treba s vremena na vreme provetravati, da se spreči trulež ostave.

Može se trapiti Endivija i naopačke okrenuta; u tom slučaju svezuju se sve po 2 korena zajedno i veša o gredicu na trapu tako, da glavice vise okrenute na dole. Za tim se trap pokrije zemljom u vidu krova, da bi se voda slivala i odbijala.

Prinos računa se po težini, oko 500 kg. na 1 ar, ili oko 800 do 1000 glavica.

Sorte: Mahovnjača, nalik na mahovinu. Prečnik 25—30 cm, ranostasna sorta. — Talijanska letnja, sitno reckana, 30—35 cm u prečniku, ranostasna, pogodna za letnju proizvodnju. — Lijonska Endivija, sa širokim, ali jako izrezanim i naboranim lišćem. Prečnik 40—45 cm, polupozna sorta, zgodna za sejanje Juna—Jula, jer je prilično otporna. — „Pankalijerka“, slična je gornjoj, ali ranostasnija; ima još i rumeno obojena rebra; prečnik 40 cm. — Ruanska Kreculja, lepa, jako krecava sorta ; prečnik 40 cm, polupozna sorta. — Zimska Kraljica, pozna sorta sa širokim malo izrezanim listom; prečnik 35 cm. — Rufekova Endivija, poznija sorta; prečnik 40—45 cm. Najizdržljivija od svih na hladnoći, ali za to je ne treba shvatiti kao potpuno otpornu.

Eskariol salata

Botanički ista biljka kao i Endivija, inače razlikuje se od Endivije samo po obliku lista, koji je širi, sa zupčastim ili reckavim obodom, ali nije duboko izreckan, ni kovrdžav. Poznata je pod nazivom „Skarola11.

Gaji se potpuno na isti način kao i Endivija. samo ne za letnju berbu, nego za jesen. — Seje se Juna—Jula meseca, na po 5 do 10 cm. veće rastojanje nego Endivija. —

Sorte: KruIna, baštovanska Skarola, žućkasta sa krupnim listom; prečnik rozete 55 cm. — Okrugla „ Skarola, zelena sa punom Žuta Skarola. sredinom, dostiže 40 cm. u prečniku, otporna, te je zgodna i za zimu. — KuŠa Skarola, sa punom sredinom, prečnika 40—45 cm; zgodna za jesenju potrošnju. — Fišek Skarola, sa manje lišća nego u gornje sorte, koje je duže i uvijeno u oblik fišeka. Prečnik rozete 45 cm; prilično otporna na zimi, za to je zgodna za zimsku kulturu.

ŽENETRGA SALATA Cichorium Intybus L.

Sinonimi: Vodopija, Cigura salata, Radič salata.

Kapucinska brada.

Pleme: Glavičaste biljke. (Compositae). — Postojbina: domaća, višegodišnja biljka. — List: izbija iz korena, zagasito zelen, duguljast, zupčast i izrezan. — Stablo do 2 m. visoko. — Cvet: plav, skupljen u glavičastu cvast. — Seme: sitnije, zagasite boje, ali sjajnije nego u Endivije; u 1 gr. ide oko 700 zrna, a 1 l. meri 400 grama. — Moć klijanja traje 7 godina, a niče u roku od 6 dana.

Ženetrga je poznata kao lek od pamtiveka a troši se odavno i kao ukusna i zdrava salata. Raste svuda, po našim poljima spontano, ali kultura je znatno popravila njen kvalitet, naterala je, da razvije više lišća i da mu oduzme gorak ukus. Lišće poljske

Ženetrge uže je i jače izrezano, dokle kulturna biljka ima širi list i sa ravnom ivicom.

Troši se i kao zelena letnja salata, u tom slučaju seje se gusto i odseca dok je mlada.

Ali najpraktičnija je potrošnja zimi, kada se trapi u podrumu i izaziva da istera mlad, bled i crvenkast list, koji se može iznositi na pijacu za vreme najveće hladnoće.

Ženetrga voli dobru i duboko urađenu baštensku zemlju, ne voli neposredno đubrenje slamastim gnojem. — Seje se Maja—Juna, u redove razmaknute na 20 — 25 cm, a kad iznikne i učvrsti se, treba je oprašiti i razrediti na 15 cm. struk od struka. — Semena treba 100 grama na 1 ar, koje se može zatrpati sa najviše 1 cm debelim slojem zemlje.

Za vreme porasta mora se prašiti, braniti od korova i iščupati svaki onaj struk Ženetrge, koji bi poterao u seme. Oktobra—Novembra treba da se izvadi korenje, iseku žilice sa strane, lišće skrati na 2—3 cm, a vrh vretenastog korena saseče, da ne bude duži od 15—20 cm. Time je korenje spremljeno za izazivanje listića, koje može da se izvrši u rovu u bašti, ili u podrumu.

Rov se iskopa na zdravom, suvom i sunčanom mestu bašte u širini 40—100 cm. Dno rova treba još prekopati ašovom, ostavljajući zemlju usitnjenu i zaravnjenu u mestu, gde će da se usadi korenje Ženetrge, na redove razmaknute jedan od drugog za 10 cm, a u redu koren od korena na 3—4 cm. Posle toga treba pokriti slojem zemlje crnice, pomešane sa sitnim peskom, u debljini od 20 cm. Povrh toga, treba još da se prebaci sloj od 40—60 cm toplota đubreta. Ako je rov dugačak, dakle ako sadrži mnogo korenja, ne mora se sve od jednom izazivati, nego postepeno prema potrebi pijace. Za to može da se pokrije đubretom i zagreje samo jedan deo rova, a posle 15—16 dana prenosi se ono na drugi, pa onda na treći deo i tako redom, ali svaki put sa dodatkom po malo toplijeg đubreta.

One partije rova, sa kojih je đubre premešteno, ne treba ostaviti otkrivene, nego ih treba pokriti slamom, da se ne rashlade naglo.

Posle dvadestak dana, mogu se glavice stvorene od isteranih listića seći za potrošnju. Seku se sa komadićem korena zajedno, pošto se ceo koren izvadi iz zemlje.

Na sličan način može da se izazove salata Ženetrga i u toplom podrumu. Naslaže se đubre u debljini od 30—40 cm, pa dobro ugazi i nabije, a za tim postavi korenje jedno do drugog. Posle 15-20 dana, može mlada salata Ženetrga da se seče za potrošnju.

Kao prinos, koji se dobija iz korenja Ženetrge proizvedenog na 1 ar zemljišta, računa se oko 150 kg. salate.

Sorte: Pariska širokolisnata. — Šarenolisnata. — Žuta široka.

ZELJE PITOMO Rumex patientia L.

Pleme: Troskotnice (Polygonaceae.) — Postojbina: Istočna Evropa — Azija. — Dugovečna biljka. — List: tanak, ravan, izduženo srcast. — Stablo 150—200 cm visoko, sa ograicima. — Cvast: na vrhu stabla i grana, u formi zbivenog okruglog klasa. — Seme: trouglasto, sjajno, mrkeboje; 1 gram sadrži 450 grama, a 1 l. meri 620 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 4—5 dana. — Gaji se radi lista, koji se bere rano s proleća i kuva kao povrće, n. pr. spanać, ili se njime zavija sarma. Nije veliki probirač u zemljištu, ali ipak za to voli dobru baštensku zemlju.

Seje se od Aprila do Zelje pitomo. Juna meseca, omaške ili na vrste, rastavljene jedna od druge za 5 cm. Na 1 m. leje računa se 10 grama semena, a da bi se dobilo dovoljno rasada za 1 ar zemljišta, treba zasejati 2 m. P sa 20 grama semena. Može da se seje i na stalno mesto, retko na redove rastavljene za 25 cm, onda treba 50 grama semena na 1 ar.

Odnegovan rasad zahteva da se posadi na rastojanje: red od reda 25 cm, a struk od struka 15 cm. U istoj razmeri treba razrediti i iznikle strukove useva, posejanog na stalno mesto. Za vreme leta mora da se okopava i brani od korova, kao i otkida blagovremeno svako cvetonosno stablo, koje bi počelo da raste.

Dobro je obnavljati usev svake četvrte godine.

ZMIJAK ŠPANSKI Scorsonera hispanica L.

Sinonimi: Jagur, Zečja soca, Crni koren, Mlečni koren,

Ruska špargla.

Pleme: Glavičaste biljke (Compositae). Postojbina: Španija. Višegodišnja biljka. Povrtarstvo je gaji kao jedno — ili višegodišnju biljku. — Koren prav, vretenast, jako sočan, debeo po 1—4 cm, prema starosti i kulturi; spolja crn, otud i naziv „Crni koren“. — List: duguljast, izbija odmah iz korena, zelen, marmoriran, sa jasnom bojom i bodljikav. Stablo: razgranato, visoko 60—80 cm. —

Cvet : žut, skupljen u glavičastu cvast.

Seme: belo, izduženo ; u 1 gram ide po 90 zrna, a 1 l. meri 260 grama. Moć klijanja traje 2—4 godine, a niče za 8 dana.

Gaji se radi korena, koji se iskopava iz zemlje i kuva kao povrće.

Zimu može da izdrži u zemlji, za to se vadi samo prema potrebi.

Španski Zmijak voli laku, rovitu peskušu sa dosta humusa, jer u teškoj zemlji, hoće koren da se račva, postaje drvenast i neukusan za jelo. A u snažnoj i lakoj zemlji, koja pored toga treba da je i duboko preorana, ili prekopana ašovom, koren se pravilno razvija, goji se, spolja postaje gladak, a iznutra sočan i ukusan za jelo.

Neposredno đubrenje stajskim gnojem ne podnosi. Seje se od Marta do Maja meseca, ili s jeseni Septembra—Oktobra, na redove od 25 — 30 cm rastojanja, računajući 100 grama semena na 1 ar. — Ne treba pokrivati seme debljim slojem zemlje od 2—3 cm.

Seme ne klija uredno, za to je dobro sejati ili pred kišom, ili pak zaliti odmah posle sejanja.

Kad iznikne, treba usev da se razredi na 10—15 cm struk od struka. Pleviti, prašiti i okopavati mora se uredno preko celog leta.

Zalivati se ne mora, ali veoma je zahvalan, ako se bar za vreme suše koji put zalije, jer povećava prinos i dobija mnogo u kvalitetu.

Čim se primeti, da neki struk potera u seme, treba odmah u začetku odseći stablo, jer raste na štetu korena.

Berba počinje Novembra, pa traje preko cele zime sve do Marta—Aprila meseca. Vadi se korenje u količini prema potrebi kuće ili pijace. Pri vađenju mora se paziti, da se ne prelomi koren, ili inače ne povredi, jer će iscuriti sok.

U koliko se koren ne bi izvadio u prvoj godini, ostavlja se za iduću. Može Španski Zmijak da ostane u zemlji po više godina; to je vrlo korisno, jer korenje znatno odeblja, te povećava prinos, a ne gubi u kvalitetu. Samo treba redovno sasecati cvetonosna stabla u začetku i braniti od korova.

Ako se predvidi ljuta zima i nemogućnost vađenja korenja iz smrznute zemlje, treba predhodno zastrti jedan prostor slamom ili plevom, ispod koga pokrivača neće moći zemlja da zamrzne. Tako može Zmijak da se vadi iz zemlje i za vreme najljuće zime.

Kao prinos sa 1 ara zemljišta, računa se na 200 — 250 kgkorenja Španskog Zmijaka.

ZOBLjAK BELI Tragopogon porrifolfus L.

Sinonimi: Salsifis, Beli koren, Zoblji koren, Španski kozlac.

Pleme: Glavičaste biljke (Comprositae) — Postojbina: Srednja Evropa. — Dvogodišnja biljka. — Koren: dugačak oko 20 cm; spolja žućkast i gladak. — belom izduženom prugom u sredini,, izbija iz samog korena. — Stablo: uspravno, razgranato, visoko, 1 m. i više. — Cvet: ljubičaste boje. — Seme: mrke boje, dugačko sa uzdužnom brazdom, rapavo na površini ; u 1 gram ide 100 zrna, a G l. meri 30 grama.

Moć klijanja traje preko 2 godine, a niče za 8 dana.

Gaji se radi korena, koji se upotrebljava isto onako, kao i Zmijak. Kultura je potpuno slična kulturi Španskog Zmijaka, samo što Zobljakovog semena treba do 150 grama na 1 ar, pri vađenju ostavlja se u redove gušće, na 10 cm struk od struka.

Berba je slična berbi Zmijaka, samo što se koren Zobljaka mora da iskopa i potroši još prve zime. Može se vaditi do početka cvetanja idućeg proleća. Ne sme da se vadi mnogo ranije pre potrošnje, jer hoće brzo da uvene. Kao prinos može dati oko 150—200 kg. na 1 ar zemljišta.

Sorte: Beli, popravljeni Zobljak, ko-koren kratak, debeo, siv, cvet krupan i crven.

JURGETA Cucurbita Lagenaria L.

Pleme: Bundeve, odlika: Tikve (Cucurbitaceae).— Postojbina: Indija. — Stablo: tanka, vrlo dugačka vreža, koja se rado puža u vis. — Lišće: celo, srcasto, na dugačkim, uspravnim i šupljim drškama. — Cvetovi: beli sa razdvojenim spolovima. — Plod: pri drški tanak izvijen, pri dnu zadebljao i zaokrugljen. U nezrelom stanju ima tanak sloj zelenkastog mesa, a kad uzre, sasuši se uz koru koja je vrlo tvrda i rožasta. — Seme: duguljasto, pljosnato, sive boje. U 1 gram ide po 10 zrna, a 1 l. meri 450 grama. — Moć klijanja traje 6 godina, a niče za 10 dana.

Gaji se za upotrebu mladih, nedozrelih plodova, dok su još mesnati  i sočni, koji se pune mesom i dr. primesama i na taj način zgotovljavaju za jelo.

Jurgeta se proizvodi na istovetan način kao i Dolme, sejanjem na 2 m. rastojanja odžak od odžaka.

KARFIOL Brassica oleracea L. var. Botrytis

Sinonimi: Cvetača, Cvetni kupus.

Pleme: Krstašice (Cruciferae.) — Postojbina: Zapadna Evropa, gde je kulturom stvoren kao naročita odlika jedne iste, prvobitne biljke, iz koje je i kupus postao. — Dvogodišnja biljka. U povrtarskoj kulturi gaji se radi prvogodišnjeg oblika, — List,: dugačak, mesnat, sa debelom drškom i nervurom. — Stablo: zeljasto, razgranato, izbija po pravilu tek u drugoj godini, i to obično no više iz jednog istog struka, — Cvet; žute boje, sa četiri krunicina listića. — Seme; sitno, okruglo, mrko crnkaste boje ; u 1 gram ide oko 450 zrna, a 1 l. meri 700 grama. Moć klijanja traje 5—6 godina, a niče za 4—6 dana.

Karfiol se proizvodi radi dobijanja glavica tzv. „ruža“ ili Karfiol. „Snežna Grudva“. „siraca“, koji se troše kuvani kao povrće. — Ruža u Karfiola nije ništa drugo, nego u naročitu grudvu zbiveni i među sobom spleteni začetci cvetonosnih stabala, koji se docnije sa produženom kulturom razdvajaju jedan od drugog i uzdižu do potpunog razvitka. A, dok stabla ne poteraju, njihovi mesnati začetci obrazuju manje više kompaktnu, belu masu, koja je opervažena lišćemiu kojoj beloj masi leži nagomilana svarezerva hrane za buduća stabla, cvet i seme, no pre nego što ovi izrastu, čovek iskorišćava ružu Karfiola sa svoju ishranu.

Karfiol spada u red najskupljih povrtarskih proizvoda, za to zaslužuje, da se njegovom gajenju što više pažnje posveti. Ali, biljka Karfiola za svoj uspeh postavlja naročite zahteve, koje treba što bolje upoznati, i to u toliko više, u koliko su uslovi naših krajeva manje podesni za proizvodnju lepog Karfiola. Da bi se postigao povoljan rezultat, kod nas mora se pribeći. raznim veštinama, koje opet Karfiol dobro nagrađuje svojom visokom cenom.

U pogledu klimata, Karfiol je jako osetljiv; voli hladovinu sa mnogo vlage u vazduhu. Najviše mu odgovara leti, primorje severne i severo-zapadne Evrope, a zimi opet primorje južnih zemalja, gde se nalazi mnogo isparenja u vazduhu, bez preterane toplote.

Ne voli suvu, toplu, kontinentalnu klimu sa vrlo malo vlažnosti u vazduhu i sa naglim i velikim promenama u temperaturi. Baš tako krajnje nepogodna _klima je kod nas; od sva 4 godišnja doba, najviše bi odgovorilo uslovima za proizvodnju Karfiola proleće i jesen, ali ovi su kratki za potpun razvitak biljke. Naša je zima neprijatelj Karfiola, a leto još veći, međutim proleća skoro da nemamo, te ostaje još samo jesen koja, kada je dugačka i vlažna, daje nam Karfiola izobiljno, a leti skoro da ga nikad nemamo.

Pitanje klimata u kulturi Karfiola od eminentnog je značaja, jer se prema njemu mora upravljati i pri izboru sorte. Uspeh zavisi prvenstveno od izbora one sorte, koja odgovara, kako doba godine, tako i opštim klimatskim prilikama toga kraja. I ako je i sorta tačno izabrati, ipak se mora i raznim veštinama pribeći, da se klimatski nedostatci bar ublaže.

U pogledu sastava zemljišta, Karfiol je veliki probirač; raznovrsna zemljišta u stanju su potpuno da izmenu osobine pojedinih sorti Karfiola. Ne podnosi ni suviše toplu, suvu i propustnu peskušu, kao što ne trpi ni suviše tešku glinušu Najviše voli ilovačast rečni nanos, sa dosta humusa.

Đubriti treba neposredno i to izobiljno. Od stajskih gnojiva, najviše godi Karfiolu ovčije đubre, ali u oskudici ovoga, dobro je i svako drugo.

Na isto mesto može Karfiol da dođe tek svake treće godine. Pripremiti zemljište za sađenje treba iz ranije, jer Karfiol ne voli zemlju, koja je neposredno pred rasađivanjem urađena. Mora se preorati ili prekopati duboko, za tim treba dobro da se usitni površina zemljišta, ako je to nemoguće zaprežnim spravama, moraju se grudve izdrobiti ručnim alatom. Za tim treba da se naprave brazde, ili udubljene leje, na dno kojih će rasad Karfiola da se posadi i posle navodnjava.

Da se zasadi i popuni 1 ha. površine, treba spremiti oko 20.000 strukova rasada, sitnije sorte Karfiola, a od krupne sorte 12.000.

Oko 3000 strukova rasada, može da se proizvede iz 20 grama semena, koje treba posejati najpre na 1 m. semeništa, a za tim pikirati na 70 m2. Prema tom, da bi se proizveo rasad za 1 ha. zemljišta potrebno je najmanje 80 odnosno 140 grama semena, koje zauzima najpre 4, odnosno 7 m2. semeništa, a za tim 280, odnosno 490 m2 rastila za pikiranje.

Kad se rasad ne pikira, što biva pri letnjem usevu, onda treba sejati mnogo ređe. — U tom slučaju seje se po 5—6 grama semena na 1 m2 semeništa, na vrste razmaknute za 10—15 cm jedna od druge.

Seje se prema dobu godine do Aprila meseca u toploj leji, a posle može do Oktobra napolje. Pod prozorima seje se omaške ili u gušćim redovima, jer je manje prostora, a u otvorenoj leji redovi mogu biti više razmaknuti.

Čim usev nikne, treba pleviti, a kad dobije 2-3 lista pikirati, tj. izvaditi i ređe posaditi na redove od 15 cm, a struk od struka na 10 cm. — Pikiran rasad daje mnogo lepši Kafiol. Ali pored toga fakta, u letnjim mesecima posejani usev ne treba da se pikira, jer se teško prima, za to se mora određeno da seje. Inače za svaki pre Jula posejan usev Karfiola pikiranje je neophodno, a osobito za rane sorte, koje gusto posejane, hoće još kao rasad da poteraju u seme. Pri pikiranju rasad treba da se sadi dublje nego što je bio, tj. da uđe u zemlju čak do blizu lišća.

Osim plevljenja, kopkanja i odbrane od korova, treba usev još i uredno da se zaliva i to svaki put polivajući odozgor; osim druge koristi, time se još i brani rasad Karfiola od insekata štetočina.

Rasad Karfiola treba da se razvija postepeno, a ne prenagljeno. Posle 6—8 nedelja, treba da bude gotov za presađivanje na stalno mesto. Ali za svo vreme svoga razvitka, počev od klijanja semenke, pa sve do berbe, biljka Karfiola ne sme da oseti zastoj uporastu; ne sme njeno tkivo da počne da „drveni“. Mora stalno da bude sočna i jedra biljka, inače u protivnom, poteraće u seme, ili će dati nepravilne ruže.

Letnji rasad treba da se brani i od jakog sunca raznim zastorima od razne slame, trske, granja ili asurama.

Gotov rasad sadi se na spremljeno zemljište, gde treba da ostane do berbe, na razno rastojanje, koje zavisi od krupnoće sorte Karfiola i za to se mora tačno pridržavati propisa. Ako se greši, bolje je pogrešiti, pa dati veće rastojanje nego manje suviše blizu posađen karfiol hoće da „izđika“, da izraste visoko, a ružu da razvije sitnu i dockan. Pošto rasađen Karfiol u prvom vremenu vrlo sporo napreduje, to se može prazan prostor između redova popuniti drugim ranostasnim povrćem, kao: salatom, ranom kelerabom, rotkvicama itd.. Kad se ovaj međuusev zbere, ostaje Karfiolu slobodan prostor za svoj razvitak.

Pri rasađivanju Karfiol se sadi do zadebljalog dela na struku, jer ne traži dublje sađenje. Od rasada treba probrati i upotrebiti samo jedre, zdrave, prave i kratke strukove, sa lepo razvijenim temenim pupoljkom r. j. zdravim okcem na vrhu. Svaki struk, koji nema tog okca, treba da se odbaci, jer je jalov. A, da bi se rasad bolje primio, dobro je zamočiti žilice u vodom razmućenu goveđu balegu. Može čak ona mesta, gde će se pobosti rasad, da se prethodno dobro natope razblaženim đubretom od živine, pištevinom itd., pošto se najpre iskopaju rupe, koje će to tečno đubre primiti i zadržati.

Jedan radenik sa dečkom, koji mu donosi i dodaje rasad, može da posadi uz razapetu vrpcu po 400—500 strukova na 1 sat.

Za vreme porasta rasađeni Karfiol treba braniti od korova, treba da se okopa i plevi uredno i prema potrebi. Leti za vreme žege, treba braniti od sunca i zalivati redovno samo onoliko, koliko da se spreči zastoj u porastu. Kad odraste, posle svake tople letnje kiše, treba hladnom vodom zaliti, da bi se zemlja rashladila, inače hoće usev da se sparuši i zakržljavi. Osim toga korisno je da se zemlja oko Karfiola drži pod pokrivačem slamastog đubreta, slame, pleve, strugotine i dr., te time spreči naglo sušenje.

Kad počne Karfiol da zameće ružu, treba mu dati naročitu negu, a osobito, ako to padne na toplo i sušno vreme. Onda se mora zalivati što češće, kao i posle svake tople -kiše po potrebi i po dva puta na dan, ali samo studenom vodom, da se zemlja rashladi, biljka očvrsne i ruže postanu što zbivenije i što krupnije. Za odbranu Karfiola od letnje žege, dobro je još udesiti i zastore tako, da se biljke pokrivaju i štite od sunca za vreme najtoplijeg dela dana. Samo jakim zasenjavanjem može leti da se osigura ruži belina i čvrstina, jer inače pod uticajem sunca, mora da pocrni i omlitavi svaka sorta Karfiola. Zato, čim se začetak ruže primeti, treba jedan spoljni list Karfiola zalomiti i njime poklopiti ružu, a drugim listom, unakrsnim sa prvim, još pokriti i odozgor. Kad koji od ovih listova — pokrivača uvene, treba da se zamene drugim.

Unutarnje listove, koji su u neposrednom dodiru sa ružom, ne smemo dirati. Pokrivena ruža treba s vremena na vreme da se otkrije radi odbrane od gusenica i drugih štetočina.

Poslednjih dana svog razvitka, ruža dobija mnogo u krupnoći, za to je korisno držati je do poslednjeg trenutka na struku, ali ne sme se dozvoliti, da taj trenutak pređe, jer će početi da se razređuje i pokazaće sve znake teranja u stablo. Da je Karfiol stasao za berbu, poznaje se po tome, što ivica ruže počinje da labavi i na njoj se pojavljuje najpre jedna, pa onda više crnih pegica; to su znaci krajnjeg roka za odsecanje.

Karfiol treba odsecati izjutra, sasvim do zemlje, za tim okolno lišće skresati i zaravniti sa površinom ruže, ali za pakovanje i ekspediciju, ostavlja se desetak čitavih listova najbližih ruži, a ostalo sasvim uklanja. U tom se slučaju ostavlja i komad korena od 10—12 cm. dužine.

Često se događa, da početak zime zatekne Karfiol tek u zametanju ruže, te zapreti, da je omete u razvijanju. U tom slučaju treba da se prikupi lišće oko ruže, pa čak na vrhu sveže likom ili slamom, a oko korena navuče zemlja ili po mogućstvu metne i toplo đubre. Kod ovake zaštite mogu ruže da se razvijaju i pri hladnoći od — 10° S.

Ili može da se iščupa ceo struk sa korenom zajedno, pa usadi u trap ili podrum. I u tom će slučaju Karfiol zametnuti ružu, ali neće biti krupna. To važi za jesenje sorte Karfiola, a zimske, koje i inače mora da prezime napolje, treba pred zimu zagrnuti, i to, sa severne strane treba navući više zemlje, pazeći pri tom, da se ne zatrpa i lišće. Navučenu zemlju treba opet odgrnuti meseca februara.

Pri zagrtanju dobro je cele strukove ozimog Karfiola navaliti na severnu stranu, pa ^nagrnuti zemlju na koren do prvih listova. Posle zime, zemlja se opet odgrne i strukovi usprave. To se može da uradi samo sa sortama, koje stasavaju docnije, tamo Aprila — Maja.

Kad se rano s proleća ozimi Karfiol odgrne, dobro je dati mu Azota (Nitrogena), bilo u vidu hemijskog đubriva, a bilo pak zalivajući razmućenom balegom ili izmetom pernate živine. Tim đubrenjem s proleća obnavlja se snaga biljke i povećava prinos.

Prinos Karfiola kod ranostasnih sorti može se računati oko 12 do 14 hiljada, a kod poznostasnih i ozimih 8 do 10 hiljada ruža na 1 ha. zemljišta. Osim toga dobija se mnogo lišća i korenja za hranu stoke.

Težina ruže varira između % i 5 kg.

Za daljne ekspedicije Karfiol se pakuje u kaveze od letava i to prema krupnoći, po 5 ili 10 glavica pokrivenih sa nešto lišća. Preko zime čuva se u trapu ili podrumu. Za taj cilj treba Karfiol iščupati sa korenom zajedno, saseći suvišne okolneJlistove, pa usaditi u pesak, koji treba da bude više suv nego vlažan. Ostavu treba nadgledati, pa uklanjati one primerke, koji počnu da se kvare.

Sve sorte Karfiola mogu se podeliti u 4 grupe i to:

a.) Nežni Karfioli, u koje spadaju sve najranije sorte, većim delom niskog rasta, jako osetljive na hladnoći, sa ružom nežnom, skoro mekanom; najizdržljivije su na toploti, ali mora im se dati jaka zaštita od sunca i žege. Glavna im je osobina brzostasnost i niski rast, zato. su pogodne za gajenje pod staklom«

Posejane Januara—Februara pod staklo, stasavaju Maja. Rasađene krajem Marta napolje, stasavaju Juna. Posejane krajem Aprila, stasavaju Jula—Avgusta. Posejane Juna stasavaju početkom Septembra. Rastojanje sađenja 70 cm.; na 1 ar staje po 196 biljke.— b.) Polučvrsti Karfioli, ujedno su polurani odnosno sporijeg stasavanja od prvih, ali i otporniji na hladnoći, krupniji i višeg rasta. Zameću ružu, čim prođu najtopliji dani u godini. Smatraju se kao rane jesenje sorte. Seju se od Marta, pa do polovine Jula za berbu od Juna na do Oktobra. Rasađuju se na 80 cm. rastojanja; na 1 ar može stati po 155 strukova.

b. ) Čvrsti Karfioli, ne uspevaju na toploti, ali kad vreme zahladni, u drugoj polovini jeseni, pa čak i u početku zime, obrazuju lepe, zbivane i vrlo krupne ruže. Velikog su rasta, sa velikim lišćem i vrlo izdržljivom ružom za transport i ostavu. Rasađuju se na 1 m. rastojanja; na 1 ar površine sadi se po 100 strukova. Vreme sejanja traje od Aprila do polovine Juna, a vreme berbe od Novembra do Januara.

c. ) Ozimi Karfioli, to su vrlo velike biljke sa srazmerno manjom ružom, koja je čvrsta i gruba. Otporni su na zimi i vrlo sporostasni, zahtevaju po 8—10 meseci od setve, pa do berbe. Vreme sejanja Juni—Juli, a stasavaju Marta, Aprila ili Maja iduće godine. Kao rastojanje sađenja uzima se red od reda l m., a struk od struka 60—80 cm.; na 1 ar zemljišta staje prosečno 150 strukova. Redovi se upravljaju od istoka na zapad.

Sorte: „Snežna grudva11, ubraja se u nežne Karfiole; najranostasnija sorta od svih, sa malo kratkog lišća. Najzgodnija za gajenje pod prozorima. Za razvitak treba oko 4 meseca dana. — Erfurstki najraniji, niski, malo poznija, ali i krupnija sorta od prve. Niskog rasta, sa kratkim lišćem i lepom belom ružom, ali koja se ne drži dugo. Od sunca hoće ruža da pocrveni i potamni. Dobra sorta za gajenje pod staklom, a može da se gaji i napolje, naročito s proleća. Pripada nežnim Karfiolima, a iz ove sorte proizvedena je ona prva sorta „Snežna grudva“. — „Triumf“, nežni Karfiol sa niskim korenom, krupnijom glavicom, dosta otporan na letnjoj vrućini. Za potpun razvitak treba mu 140—150 dana. Najzgodnija sorta za letnju kulturu napolje. — Pariski polučvrsti, raste na kratkom korenu sa mnogo lišća, ruža srednje krupnoće, bela i dobro se drži. Za razvitak treba oko 150 dana. — „J1ecerf“, polučvrsti Karfiol, raste pri zemlji sa mnogo lišća, koje donekle i samo pokriva ružu, Ruža je srazmerno krupna, naraste do 5 — 6 kg. težine. Stasava za 5 meseca dana. — Alžirski Karfiol, spada u polučvrste sorte. Koren srazmerno kratak, ruža dosta krupna i otporna na vrućini. Stasava za 6—7 meseci dana. Zgodan za gajenje na većem prostoru. — Malteski Karfiol, polučvrsta sorta sa srazmerno kratkim korenom. Ruža srednje krupnoće, lepa, bela i izdržljiva na vrućini; stasava za 7 meseca dana. — Napolitanski polupozni, čvrst sa ružom belom, krupnom i čvrstom; stasava za 6—7 meseci dana. Posejan Juna, bere se Decembra. — Napolitanski krupni, najpoznija i najkrupnija sorta čvrstih Karfiola, zameće ružu i na hladnoći. Posejan Maja Juna, stasava za berbu Januara. Ove dve poslednje sorte treba Novembra zagrnuti zemljom. — Ozimi Karfiol „MarŠovac“, za tim „Uskršnjak“ i „Mamut“, razlikuju se samo po vremenu stasavanja. Mamut stiže najdocnije, čak Maja meseca, i ako se sve tri sorte seju Juna—Jula.

Osim navedenih ima još mnogo varijeteta Karfiola. U Evropi gaji se oko 70 sorti; ovde je navedeno i opisano samo nekoliko tipičnih.

KELERABA Brassica oleracea L. var. gongylodes.

Sinonimi: Koraba, Gumasti kupus, Kolerabica na zemljo.

Pleme: Krstašice (Cmciferae). — Postojbina: Zapadna Evropa. Postala je kulturom iz iste prvobitne biljke, iz koje je postao i kupus. Inače poznato povrće od pamtiveka u Evropi i Maloj Aziji. Još stari Jevreji bili su poznati ljubitelji presne kelerabe isto kao i današnji. U stvari, keleraba je dvogodišnja biljka, a baštovanski iskorišćava se samo prvogodišnji oblik. —Lišće: celo na dugačkim drškama. — Stablo: prve godine pri zemlji odebljalo, grudvasto, u kome je rezervisana hrana za buduće cvetonosno stablo i seme : spolja može biti plave, crvene i jasno zelene boje. Plodonosno stablo izbija po pravilu iduće gocine. — Seme je sitno, okruglo, crnkasto : 1 l. meri oko 700 grama, a u 1 gram ide oko 400 zrna. Klijavost traje 6 godina, a niče za 5—6 dana.

Keleraba se gaji radi upotrebe prvogodišnjeg okruglog, grudvastog stabla, koje se sastoji iz sočne bele mase i služi kao ukusno povrće. Treba Kelerabu brati dok je mlađa, jer kad zamatori, hoće da „okrpavi“ t.j. da izgubi sočnost i ukus.

Za Kelerabu treba najpre da se proizvede rasad, bilo pod prozorima, ili u otvorenoj leji, koji se posle rasađuje na stalno mesto.

Voli dobro urađeno baštensko zemljište, koje može da se zaliva, jer Keleraba ne sme da zastane u svom porastu, inače he poterati u seme.

Vreme sejanja razno je prema ranostasnosti sorte. Brzostasne sorte seju se više puta preko godine. Može i svakih 15 dana, počev od Februara meseda pod staklom, a za tim napolje sve do Juna. Rastojanje sađenja je 30 cm, struk od struka. Ranostasne Kelerabe mogu zgodno da se sade i između redova karfiola, patlidžana itd.

Brzostasne Kelerabe vrlo su nežne i ukusne za jelo, ali u ostavi nisu postojane.

Sporostasne krupne Kelerabe seju se Juna — Jula meseca, gaje se za zimnicu, jer se bolje drže. Sade se na rastojanje od 50—60 cm. Polurane sorte stoje sa svojim zahtevima između ranih i poznih.

Pojedinosti o gajenju Kelerabe u mnogome se slažu sa gajenjem karfiola, jer su im osobine, kao srodnim biljkama, dosta slične. Samo što je Keleraba manje osetljiva na vrućini, ali mnogo osetljivija na hladnoći. Ako je stegne ma i najmanji mraz, odmah tera u seme i kao mlad rasad bez da zametne grudvu.

Da se zasadi i popuni 1 ar zemljišta, treba spremiti oko 1200 rasada rane Kelerabe, a pozne oko 500 strukova. Iz 10 grama semena može da se proizvede 1500 rasada sposobnog za presađivanje. — Na 1 m2 semeništa seje se po 5 grama semena, prema tom za 1 ar rane Kelerabe treba 10 grama semena, koje se može da poseje na 2 m2 — A, za 1 ar pozne Kelerabe, treba 5 grama semena i 1 m2 semeništa.

Mlade biljčice Kelerabe ostaju u semeništu, dok se ne razviju i osposobe za rasađivanje na stalno mesto, za to, jer Keleraba ne mora da se pikira. Rasad se razvija za kratko vreme, za 30 dana i odmah presađuje nJ stalno mesto, ali ako je usev suviše gusto nikao, mora se razrediti. Prilikom sađenja ne sme rasad Kelerabe da se spušta u zemlju dublje, nego što je bio ranije.

Berba. Keleraba počinje da se troši, čim dostigne polovinu svoje redovne krupnoće, a neki put i ranije. Odseca se odmah ispod grudve.

Rane, sitne sorte Kelerabe vezuju se likom, za lišće po 3 komada u jednu kitku i tako iznose na pijacu, a krupne, pozne, mere se po težini, samo bez lišća.

Sorte: Bečka bela, rana i Bečka plava, rača, male vrlo ranostasče sorte, sa malo i sitnog lišća. Zgodne za gajenje kako u toploj tako i otvorenoj leji. Stasavaju za 80—90 dana posle sejanja. — Bečka bela i plava Keleraba sa velikih lišćem, malo su poznije i krupnije od prvih, zbog većeg lišća nepodesne su za gajenje pod prozorima, ali vrlo lepe i zgodne za gajenje napolje; prispevaju srazmerno brzo. — Engleska polupozna, bela i plava Keleraba, srednje krupnoće i poznija, treba joj oko 120 dana, da se može ranije seći, a 180 do 200 dana do potpunog razvitka. Vrlo lepa sorta za pijacu. — „Golijat“, plava i bela, najkrupnija i najpoznija sorta. Gaji se za ostavu preko zime. Ne treba je ostaviti u zemlji do potpunog razvitka, jer hoće da okrpavi. Izvađena iz zemlje ranije sa korenom zajedno, pa usađena u trap ili u podrum, može da se sačuva preko cele zime. Pri tom treba saseći svo lišće, osim malo sitnog u sredini.

KELj Brassica oleracea L. var. Sabauda.

Sinonimi: Vrzina, Ohrovt.

Pleme i poreklo: isto kao i kupusu i karfiolu, jer je i Kelj postao iz iste prvobitne biljke. U kulturi je dvogodišnja biljka, a kao gradinarski proizvod, smatra se samo njen prvogodišnji oblik.

Kelj kao biljka potpuno je sličan kupusu; njegov život i kultura isto tako. Za to opis gajenja kupusa odnosi se i na kulturu Kelja. Ovde će biti samo razlika navedena, a zatim opis raznih sorti Kelja.

U Kelja je lišće jako naborano, kao da je zgužvano, dok su rebra sa glavnom nervurom lista prava.

Prema ukusu, Kelj je više blag, nema onu kiselinu i ljutinu, koju ima kupus. Kelj se lakše gaji nego kupus, jer je otporniji i na letnjoj toploti i na zimskoj hladnoći. Glavica u Kelja mekša je i labavija nego u kupusa. Kad se glavice raznih sorti Kelja odseku tako, da ostane po 2—3 donja lista, onda iz pazuha istih izbija po jedna mala glavičica, koja je nežna i ukusnija za jelo od glavnih.

Kelj iziskuje prethodnu proizvodnju rasada isto kao i kupus; rasad se proizvodi na isti način, seme Kelja je istovetno kao i seme kupusa.

Položaj iziskuje isti, zemljište isto, a njegovu pripremu potpuno sličnu. Vreme sejanja i rastojanje, upravlja se prema brzini stasavanja i krupnoći sorte.

Cilj baštovanov je, da preko celog leta ima svežeg kelja, za postepeno branje, jer se ubran Kelj, ne održava dugo. Sem toga, koliko je moguće, da i preko zime ima što više i za duže vremena zelenog kelja, jer kelj ne može da se kiseli, ili na drugi način konzervisan ostavlja za zimu po primeru kupusa i dr., nego mora da se troši u svom prirodnom obliku.

Prema tim ciljevima i rasporedu bašte, kao i prema radnoj snazi, čini se izbor sorte, jer od dobrog izbora sorte zavisi, da li he i koliko će se navedeni ciljevi postići.

Sve sorte Kelja mogu se podeliti na 4 grupe i to: a) brzostasne sorte; b) srednjestasne; v) pozne i g) zimske sorte.

U svakoj od ovih kategorija ima sorte sa pljosnatom glavicom, ima sa okruglom, a ima i sa duguljastom. A, od svakog navedenog oblika ima sorte zelene i žute boje. Oblik i boja sorte nemaju uticaja na vreme stasavanja, njih uzima baštovan u obzir samo onoliko, u koliko mora da zadovolji ukus pijace.

Brzostasne sorte niskog su rasta, sa labavom malom glavicom. Može da se seju Januara meseca i potpuno odgaje pod prozorima do same berbe, zatim može Februara da se proizvede samo rasad pod staklom, pa posle rasadi napolje. Posle toga, počev od Marta, može se sejati za proizvodnju rasada i u otvorenoj leji,

Iz toga se vidi, da se ranostasni Kelj može sejati preko cele godine. Za to treba iskoristiti tu okolnost i sejati rani Kelj svakih 15 dana. Izostaviti se može zimska proizvodnja pod prozorima jedino, ako nedostaju tople leje i ostali pribor nužan za zimski rad.

Brzostasni Keljevi sade se obično na 40 cm rastojanja, koje može za 5 cm da se poveća ili smanji prema tom, da li sorta raste više ili manje u širinu. Rasada treba oko 800 strukova za 1 ar, koji broj ima da se proizvede iz 5 grama semena na sličan način kao i rasad kupusa.

Kao prinos glavica brzostasnag kelja računa se na 1 ar oko 700 kg.

U sorte Brzostasnog Nelja spadaju: Benki rani, okrugli mali. — Ulmski krecavi, sišni sa duguljastom glavicom. — Kicinger, duguljast. — Kelj Srčar sa glavicom oblika kao srce, pogodan za letnju proizvodnju, a posejan prvih dana Septembra, pravi lepe glavice idućeg proleća. — Francuski Ležak, malo pljosnate čvrste glavice, sa okolnim lišćem kao da leže na zemlji. Otporna sorta, može da se seje preko celog leta. Zaglavičen može da uđe i u zimu, pa preko zime da se seče.

Srednjerani Neljevi daju krupnije glavice, za to im se mora i veće rastojanje dati. Sade se na 50—60 cm rastojanja prema tom, koliko koja sorta raste u širinu. Prinos računa se oko 8—10 kg. na 1 m2.

Sorte srednjestasnog Kelja: Kanski, gaji se na veliko; polukrupna glavica okruglasta, koren malo izdužen, zadovoljava se i sa slabijom zemljom i dosta je otporan na zimi. — Viktorija, ima glavicu malo pljosnatu, srednje krupnoće, jasno zelene boje, sa lišćem sasvim sitno naboranim. — Gvozdenglavac, glavica okrugla, srednje krupna, čvrsta, jasno zelene boje; spoljni listovi široki. — Žuti Dugoglavac, glavica dugačka, jasno zelene boje, koja prelazi u žutu pod uticajem zime, za to se tako podešava setva, da berba prispe u poznu jesen ili početak zime.

Sporostasni Keljevi: to su biljke većih razmera sa krupnim glavicama i velikim lišćem.

Stasavaju sporo; posejani s proleća, stasavaju u jesen. Sade se na rastojanje od 70—80 cm. Rasada treba spremiti za 1 ar površine oko 200 strukova, od kojih se dobija prinos oko 1000—1200 kg.

Sorte sporostasnog Kelja:

„Vertus“, najkrupnija i najsporostasnija sorta od svih. Glavica velika, okruglasta, gore malo zaravnjena; zelene boje, bez mnogo bora. Odupire se dobro prvoj hladnoći u početku zime. — Oberviljer, nešto raniji od gornjeg i osetljiviji na hladnoći. Glavica malo pljosnata i krupna; list zagasito zelen i naboran.

Zimski Keljevi: to su sve najotpornije sorte na zimi. Stasavaju sporo, glavice nemaju najkrupnije. Sejanjem od Aprila do Juna, daju berbu od početka zime, pa sve do proleća. Na pr. posejane od 5-15 Maja, rasađuju se od 15. Jula do 15. Avgusta, a stasavaju Novembra-Decembra. Beru se preko cele zime čak do Marta meseca. Sade se na 60—70 cm rastojanja. Rasada treba spremiti za 1 ar zemljišta oko 300 strukova. Pred nastupom ljute zime, dobro je sa severne strane kraj korena iskopati malo rupe, pa glavicu nakrenuti u istu. Na koren nagrnuti zemlju, a preko glavice baciti slamu.

Sorte Zimsnog Kelja: Ponšoaski Kelj, glavica mu je okrugla, dosta čvrsta, srednje krupnoće, sporo zavija; boje zelene, koja pod uticajem zime prelazi u rumenu. Izdržava zimu dobro. — norveški Zimnjak, ima koren dosta visok, lista mnogo, koji se drži uspravno, inače sasvim malo naboran, tako da je nalik na kupus. Narod i zove ovu sortu „Kelj kupus“. Glavica je okrugla, omanja’ čvrsta, zagasito zelena, a pod uticajem zime prelazi u crvenkasto plavkastu boju. Zavija najsporije i najizdržljivija je sorta na zimi. — Kresonac, sa niskim korenom,. list naboran, zelen i modar. Glavica srednje krupnoće, čvrsta i ako ne potpuno zavijena, zavija sporo i jako je otporna na hladnoći. —

Sv. Bris, sa krupnom duguljastom glavicom. Lišće sitno naborano, zelene boje, dokle je glavica bledo žućkasta. Naročito pogodna sorta za zimsku kulturu, jer izdržava i najveću hladnoću. — Frankfurtski Dugoglavac, ima glavicu tanku, pa izduženu, žuto zelene boje, koju dosta sporo zavija.

KELj „PUPČAR“ Brassica oleracea L. var. Gemmifera.

Sinonimi: Prokelj, Prokolac, Raštanj, Grozdasti kelj, Keljčić.

Pleme : Krstašiie (Cruciferae). —Poreklo: kao i kupus iz iste prvobitne biljke. — Dvogodišnja biljka, a u povrtarstvu iskorišćava se prvogodišnji oblik. — Stablo; visoko, prema sorti do 150 cm. sa strane obraslo sitnim glavičicama kelja u veličini oraha, a završeno lišćem u vidu velike rozete, ili mekane i retke glavice. — List: mesnat kao u kelja, malo ugnut u formi kašike i nasađen na dugačkoj dršci. — Cvet i seme isto kao u kupusa, kelja i dr. članova iste porodicu.

Kelj Pupčar veoma je sporostasan i najmanje osetljiv i na suši i hladnoći od svih ostalih vrsta povrća, proizašlih iz prvobitne kupusne biljke. Gaji se za berbu sitnih glavičica, koje su izrasle kao nanizane duž celog stabla i koje narod naziva „pupci“ (otud ,,Pupčar“), ili „Keljčić“. Pupci vrlo su ukusni za jelo, a što je važno, njihova berba pada za vreme zime i najranijeg proleća, kad drugog povrća nema.

Način gajenja sličan je gajenju sporostasnog ozimog karfiola, ozimog kelja ili kupusa; najpre se proizvodi rasad u leji, koji se posle presađuje na stalno mesto.

Vreme sejanja: April i Juni, u dva maha za to, da bi se berba protegla na zimu i proleće, kada se proizvod najviše ceni.

Ranostasne, sitne sorte Pupčara sade se na 50—60 cm rastojanja, a pozne visoke na 80 cm, računajući struk od struka.

Da se zasadi i popuni 1 ha. zemljišta treba spremiti oko 30 -40.000 rasada od niskih sorti Pupčara, a od visokih oko 17.000 strukova.

Iz 10 grama semena može da se proizvede oko 1500 strukova rasada, prema tom za 1 ha. zemljišta, potrebno je oko 200-300 gr. od manjih sorti, odnosno 120 grama semena od većih sorti,

Ako se gaji rasad sa pikiranjem, onda na 1 m2. semeništa, može da se poseje 20 grama semena, a mlade biljčice prekriju na 70 m2. P rastila. Iz tog izlazi, da je potrebno oko 10—15 m2 odnosno 6 m2 semeništa i 700 — 1050 m2 odnosno 420 m2. rastila, za proizvodnju nužnog broja rasada, da bi se mogao zasaditi 1 ha. zemljišta sa ranijim ili poznijim keljom Pupčarom.

Rasad Pupčara razvija se sporo, tek na 6 — 8 nedelja postaje sposoban da se presadi na stalno mesto.

Priprema zemljišta istovetna je sa pripremom za kupus, kelj i karfiol, jedino što Pupčar ne podnosi prekomerno đu1 brenje, jer glavičice hoće da prerastu u grančice, ili da se i ne zametnu.

Na duboko obrađenoj zemlji ne mora da se zaliva, osim u leji za proizvodnju rasada i prilikom presađivanja, dok se rasad ne primi.

Može i da se ubrza ‘zametanje i razvitak glavičica, zakidanjem vrha biljke, ali to je besciljno, jer se skoro nikad ne teži za ranom proizvodnjom Pupčara.

Za vreme porasta treba braniti od korova urednim okopavanjem. Između redova može se još proizvesti i zbrati po neko brzostasno povrće, kao na pr. rani krompir, salata, rotkvice, grašak, spanać, keleraba itd.

Glavičice Pupčara najbolje su za berbu posle prvog, jačeg mraza, jer gube sirov ukus. Berba se vrši počev od dole, bliže zemlji, pa sve na više, prema razvitku glavičica, kojima ni najljući mrazevi ne smetaju.

Sitnije glavičice mekše su i ukusnije za jelo od krupnijih, pa ipak ima pijaca, na kojima se više traži krupan Punčar.

Prinos: Na 1 ar računa se po 400—500 kg. glavičica u postepenoj berbi.

Sorte: Visoki Pupkar, struk do 1 m. visok, sa razređenim glavičicama, koje su duguljaste. Jako rodna sorta i izdržljiva na zimi. — Poluvisoki Pariski, stablo izraste do 75 cm visine. Glavičice okrugle, rastu na stablu zbiveno jedna uz drugu. —Niski Pupčar, nije veći od 50 cm ; glavičice krupnije od ostalih i jako zbivene jedna uz drugu. Brzo stasava, ali brzo i svršava berbu.

Kelja Pupčara ima oko desetak sorti i varijeteta.

KISELjAK Rumex acetosa L.

Sinonimi: Kislica, Kiselo bilje.

Pleme: Troskotnice (Polygonaceae.) — Postojbina: domaća, višegodišnja biljka. — List: dugačko strelast, ili srcast, stablo razgranato, više puta i crvene boje. — Cvetovi: dvodomi na vrhu grana skupljeni u cvast. — Seme: sitno, trouglasto, mrko, sjajno; u 1 gram ide oko 500 zrna, a 1 l. meri 650 grama. Moć klijanja traje 2 godine, a niče za 4—6 dana. se meša sa spanaćem. Cela biljka, a po najviše lišće sadrži naročitu kiselinu tzv. oksalnu kiselinu.

Velika toplota povećava kiselinu Kiseljaka, a za to dobro je, jednu partiju namenjenu letnjoj potrošnji posejati na severnom položaju zaštićenom od juga.

Za zimsku i ranu proletnju potrošnju, treba izabrati topao, Jugu okrenut položaj.

Kao zemljište, odgovara Kiseljaku svaka baštenska zemlja, ako je dobro urađena,

Kiseljak može da se umnožava i deljenjem bokora, ali najzgodnije sejanjem semena. Izdvojenim strukovima sadi se samo onda, kad se hoće da zadrži na nekom mestu više godina, na pr. ivici leje i to isključivo biljke sa muškim cvetovima. Vreme sejanja najbolje je s proleća, Marta, Aprila meseca i ako se može sejati i preko celog leta.

Semena treba oko 15 grama, da bi se zasejao 1 ar površine, na redove od 20—25 cm rastojanja. Pri sejanju, dobro je pomešati seme peskom, da se može jednačnije raspodeliti. Posejano seme treba po mogućstvu povaljati ili utabati, za tim pokriti pregorelim đubretom, pa zaliti vodom.

Kad usev iznikne i biljčice dobiju 4—5 lista, treba razrediti na 15 cm rastojanja, struk od struka. Počupane biljčice sa žilicama, može da se presade i popune redovi, ako negde nedostaje koji struk.

Iznikao usev treba braniti od korova redovnim okopavanjem i plevljenjem. Kad vreme zasuši, korisno je zalivati.

Za prvo branje prispeva lišće na 2-3 meseca dana posle sejanja. Prvi put ne sme lišće da se otkida, jer se mogu i celi strukovi iščupati, nego se mora odsecati nožem. Docnije, kad koren ojača, može listovi Kiseljaka da se beru i otkidanjem; brati treba samo najveće listove, a sitne ostaviti da porastu.

Nailaskom zime lišće propada, a biljka prelazi u stanje odmora do ranog proleća, kad ponovo kreće, čim se zemlja malo raskravi.

Ako bi Kiseljak preko leta bio preko mere napadnut od buvača, treba svo lišće da se pošiša do zemlje, pokupi i uništi.

Jedan usev Kiseljaka može da se drži i bere i po 3 — 4 godine, ali glavnu berbudaje samo prve godine, a posle umanjuje prinos postepeno, jer se biljka iznuri. Da se ne bi berba i suviše umanjila, druge i treće godine, treba usev zalivati razblaženom osokom (pištevinom), polivajući samo zemlju, pre nego što je list izrastao, od toga će biljka mnogo nabujati.

Prinos Kiseljaka teško je odrediti, ali približno može se računati 150—200 kg. lišća na 1 ar.

Preko zime može lako da se izazove Kiseljak, da krene list i razvije za berbu, jer se ne mora naročito sejati u toplu leju. Prosto može običan usev Kiseljaka posejan napolje, da se pokrije sanducima i prozorima od toplih leja i obloži toplim konjskim đubretom. Nije rđavo prilikom setve, da se leje za usev kiseljaka odmere prema veličini sanduka, pa naročito gušće poseju, na pr. 10 cm struk od struka. Na taj način može stati mnogo više strukova pod jedan zaklon. Zaklonjen i dobro grejan Kiseljak počinje davati berbu posle 10 dana.

Sorte: Belvil, sa širokim, bledo zelenim listom. — Lijonski široki, sa još širim, žućkasto zelenim listom. —Jalovac, (Rumex arifolius) sa ovalnim listom i jalovim cvetom. Ova sorta vrlo je zgodna za ivičenje leja i za zimsku proizvodnju. Pošto retko donosi seme, to se umnožava deljenjem bokora.

KOPRIVA Urtica dioica L.

Pleme: Koprive (Urticaceae). — Dugovečna biljka. — Stablo: podzemno, višegodišnje, iz koga rastu jednogodišnje stabljike. — Lišće: duguljasto, obodom zupčasto obraslo dlakama, koje se nazivaju „žarci“. — Cvetovi: nepotpuni sa razdvojenim spolovima. — Seme: sitno, sivo, žućkasto.

Može da se umnožava i deljenjem korena, odnosno podzemnog stabla.

Kopriva raste kao beskoristan korov kod nas, ali u prvo doba svoga razvitka, dok je sasvim mlada i dok žarci nisu postali aktivni, može da posluži kao veoma ukusno i zdravo povrće. Sprema se za jelo na isti način kao i spanać.

Zgotovljeno jelo od mlade Koprive nalazi mnogo ljubitelja i potrošača, jedno zbog prijatnog ukusa, a drugo zbog naročitog blagotvornog uticaja na čovečiji organizam Smatra se, da kuvana mlada kopriva čisti i osvežava krv i tumači se, da to dolazi usled sadržine gvožđa, fosfora i mravlje kiseline.

To se svojstvo pripisuje Koprivi gotovo kod svih naroda, koji žive na Jugu Evrope. I ne samo kod nas, nego i kod Francuza, Talijana, Španjolaca, Grka, Bugara, Turaka itd. ima starih porodica, kod kojih je prešla u tradiciju obaveza, da se svakog proleća po nekoliko puta jede radi zdravlja kuvana kopriva. U Švajcarskoj na pr. iznosi se mlada kopriva na pijacu u većoj količini nego spanać.

Samorasla kopriva može da se bere samo za kratko vreme s proleća, jer hoće brzo da pređe i da zamatori. Osim te nezgode, berba je i dosta dangubna, jer se mora tražiti daleko izvan ljudskih naselja, pošto je u blizini većinom zaprljana nečistoćom. Jer svima je poznato, da kopriva ponajviše raste spontano na zapuštenim mestima.

Da bi se mogla duže vremena mlada kopriva da bere i da se ne mora sumnjati u njenu čistoću, treba odrediti naročiti prostor na čistom zemljištu u gradini i namenuti za koprivnjak.

Na tom prostoru treba posejati koprivu kao i spanać semenom ili zasaditi je mladim živićima, gde će se brzo ukorenitn za dugi niz godina.

Mlada Kopriva može da se bere i iznosi na pijacu stalno, ako se naročito gaji kao potpuno čist, povrtarski proizvod. Od polovine leta treba prekinuti sa berbom, da bi biljka mogla za iduću godinu da se osnaži.

KRASTAVAC Cucumis sativus L.

Sinonimi: Ugarki, Kumare.

Pleme: Bundeve (Cucurbitaceae) — Postojbina: Indija, gde se gaji od, preko 3000 godina. — Jednogodišnja biljka, sa zeljastim puzavim stablom, obraslim čekinjastim dlakama, koje se inače naziva „vreža“. — Lišće: posebno petouglasto. Vreža se puža i kvači za razne predmete pomoću „Vršika“. — Cvetovi: su žute boje, pravilni, usamljeni, sa razdvojenim spolovima, izbijaju u pazuhu lišća.

Čašica je petozuba, a krunica levkasta; cvetanje je postepeno, a za oplođavanje nužno je posredovanje insekata. — Plod: izdužena, valjkasta, bradavičava bobica, iznutra mesnata i sočna, sa mnogo semena izraslog sredinom u redove duž ploda ; u nezrelom stanju zelene, bele ili žute boje, a kad uzre, većinom požuti. —

Seme pljosnato, duguljasto, uraslo u sočnoj masi „srži“, koja se nalazi u sredini Krastavca. Prosečno u 1 gram ide 35 zrna, a 1 l. meri 500 grama.

Klijavost traje po 10 godina. Niče u slobodnoj zemlji za 6—8 dana, dokle u grejanoj leji može da isklija i za dva dana. Ustojano seme od 3—4 godine bolje je od novog.

Krastavac se gaji za dobijanjene dozrelih plodova, koji se većinom troše presni kao salata, ili uskisli u vodi, kao i ostavljeni u sirćetu, a ređe kuvani i gotovljeni kao povrće.

Odgovarajući raznim načinima upotrebe, postoje naročite sorte, a prema kojima mora da se podesi i način gajenja kao i doba sejanja. Kao salata, počinje Krastavac da se troši rano s proleća, proizveden u staklenoj leji, a docnije, sve do polovine leta, gaji se i bere napolje; za obe svrhe postoje zasebne sorte. U vodi uskisli Krastavci troše se većinom za vreme najtoplijih letnjih dana, za koju upotrebu postoje opet odgovarajuće sorte; a ostavljeni u sirćetu kao „turšija“. troše se preko cele zime, za koje se upotrebljavaju samo naročito sitni krastavci.

Krastavac je biljka toplih krajeva, za to njegovom uspevanju najviše odgovara po prirodi topao položaj, inače mora raznim veštinama da mu se osigura nužna toplota. Biljka je u mnogom slična dinji, za to i osobine i način gajenja jako podudaraju.

Krastavac voli lako, rovito, ali i snažno zemljište sa mnogo humusa, podnosi neposredno i što izobiljnije đubrenje, koje nagrađuje dobro. Da se uradi i pripremi zemljište, treba isto onako, kao i za dinju; na isti način treba spremiti odžake, ali samo na manja rastojanja i manjeg obima. Vreme za redovno sejanje Krastavaca počinje, čim se zemlja dovoljno zagreje, što biva tek od druge polovine Aprila.

Odžaci se mogu praviti na rastojanje od 120—150 cm, a seje se zabadajući prstima, ili pod motikom u svaki odžak po 4—6 zrna, koje treba pravilno razmestiti i pokriti ugorelim đubretom, ili crnom zemljom za 2 cm debljine.

Može da se seje i na vrste i to u redove od 130 cm rastojanja, u kojima može da se prave manji odžaci, na 60 cm jedan od drugog i u iste poseje po 3—4 zrna. Ili mogu se povući i redovi na 150 cm razdaljine, ia u iste pobodu semenke na 10 cm rastojanja.

Semena treba oko 800—900 zrna ili 20—25 grama na 1 ar površine.

I na redove kad se seje, treba načiniti plodnu đubrevitu podlogu, iskopavajući rovove duž vrste i popunjavajući ih mešavinom pregorelog đubreta, ili komposta i crne plodne zemlje, a seme pokriti istom mešavinom.

Površina odžaka ili redova, u kojima su usejani krastavci, treba da se zaravni sa površinom zemlje, a nije dobro praviti ni visoke kućice, niti udubljenja, jer se u izdignutim kućicama usev suši od sunca i vetra, a u udubljenim davi se dok je mlad od bujnih kiša i vode.

Po sredini između redova može da se pravi vada, u koju se pušta voda radi zalivanja podzemnom infiltracijom.

I Krastavci više puta hoće da stradaju od proletnjih mrazeva i slane, za to i njih treba braniti pokrivanjem, bilo sa po jednom saksijom, ili pak novinama, slamom itd., a može se od Krastavaca praviti i rezervni usev isto onako, kao što je bilo preporučeno kod gajenja dinje.

Kad u redovima posejan usev iznikne, dok je još pri prvim listićima, treba razrediti na 15—20 cm struk od struka, popunjavajući prazna mesta presađivanjem. A u odžacima može da se ostavi 2—4 struka, prema tom, da li su odžaci pravljeni na većem, ili manjem rastojanju.

Zemlju valja održavati čistu, plevljenjem i okopavanjem, ‘a kada biljke u porastu odmaknu, dobro je i zagrnuti ih do vrata. Treba imati u vidu i tu okolnost, da Krastavac pušta žile u širinu blizu površine zemlje, za to se mora usev plitko kopkati.

Pošto u prvom vremenu krastavci sporo napreduju, to može, dok se oni razviju, između redova da se odgaji neki drugi, brzostasni povrtarski usev, kao: salata, rotkvice, boranija niska, a naročito podesan je kukuruz šećerac, jer on sprečava da vetar mrsi vreže.

Zalivati Krastavce treba samo za hladovinom, ili u veče i i to, natapajući zemlju podalje od korena, inače zalivani neposredno uz sam struk, ili odgajeni u suvosti, daju gorke plodove..

Gorčina se javlja u Krastavcima najpre kod same peteljke, pa onda napreduje postepeno, čak do drugog kraja ploda.

Veoma povoljno utiče na porast, ako se mlade biljke krastavca zalivaju razmućenim đubretom od živine, što se može vršiti i blizu strukova.

Kad biljka zametne treći-četvrti list, može da se skreše na dva donja lista, iz čijih će pazuha izbiti dve nove vreže, koje treba razmestiti u dva suprotna pravca, Ko hoće može i ove dve vrežice opet da skrati na po 2—3 lista, ali treba imati u vidu i to, da strogo orezivanje krastavčeve biljke iziskuje izobiljno zalivanje, inače hoće da zastane u porastu.

Gde je moguće, korisno je podizanje vreže Krastavaca na tačke, jer rađaju više, a plodovi postaju lepši i pravilniji, ne dobijaju onu bledu stranu, kojom su obično ležali na zemlji, sem toga nikada ne gorče i bolje se drže u turšiji. Ako se Krastavci gaje .u odžacima, treba pobosti tačke u svaki odžak po jednu tako, da stoji u koso, pa po tri zajedno spojiti tj. iz 3 odžaka 3 tačke svezati pri vrhu. Ako se pak gaje na vrste, onda se tačke iz dva reda spajaju u vidu krova i još svezuju i popreko položenim motkama.

Težnja kod letnje proizvodnje jeste ta, da se dobije što veća količina lepo razvijenih krastavaca za potrošnju preko celog leta. A, osim toga i da se berba produži i protegne na što više vremena, za koji cilj treba biljke podmlađivati i stalno održavati u bujnoj vegetaciji. Da se to postigne, mora redovno da se uklanja sve što pokaže znake sazrevanja, bilo to lišće, ili plodovi, pa čak i cele vreže. Naročito ima jedan period vremena, kad zametanje plodova zastane, to treba iskoristiti i biljke radikalno očistiti, ostavljajući samo mlade i jedre ogranke.

Prilikom poslovanja oko useva Krastavaca, treba naročitu pažnju obratiti, da se ne nagazi na vrežu, jer će to biljka u svom porastu jako da oseti.

Prvi krastavci stižu za berbu obično na tri meseca dana posle sejanja. Što se ranije i mlađi plodovi beru, to je bolje po biljku, za to ne treba plodove nikad ostaviti da pređu tri četvrtine svoje normalne veličine, a još manje ostavljati ih da sazru.

Brati treba za vreme hladovine izjutra, ili u veče, jer su krastavci onda postojaniji za pijacu. Ne treba ih kidati, nego odsecati oštrim nožem ili noktima.

Preko leta uspevaju sve sorte krastavaca, ali najviše odgovaraju za salatu dugački, a za kiseljenje u vodi poludugački, s toga su sorte sa takvim plodovima najviše i gajene za letnju berbu.

Da bi berba letnjih krastavaca mogla početi za oko 15 dana ranije, treba pribeći istim veštinama, koje se primenjuju pri proizvodnji ranijih dinja. Za taj cilj proizvodi se najpre rasad u zatvorenom, grejanom prostoru i to posejan u male čančiće od nepečene gline, u isečenom i prevrnutom komadu ledine, ili u malim saksijama.

Iznikle biljčice treba najpre negovati pri dovoljnoj toploti i svetlosti unutra, a posle privikavati ih na spoljni vazduh postepenim provetravanjem, otvaranjem prostora, otkrivanjem, iznošenjem napolje itd., da bi što više očvrsle.

Kad zemlja napolje dovoljno otopli, to je prvih dana Maja meseca, može rasad da se posadi na stalno mesto. Ako bi se još ranije izneo i rasadio, onda treba spremiti male providne, ili prozračne poklopce, pa čim zahladni dan, pokriti odžake. Za taj cilj mogu se upotrebiti naročita, baštovanska staklena zvona, ili dole otvorene četvorouglaste piramide „Klobuci“, sklopljene iz staklenih ploča, ili pak mali okviri od dasaka, poklopljeni staklom.

Osim toga, odžaci može i odozdo da se zagrevaju, ako se rupa pod njima ispuni polusvežim konjskim đubretom, koje treba dobro da se nabije i pokrije plodnom zemljom. U tako spremljen odžak može da se posadi rasad, gde će biti grejan odozdo slično toploj leji.

Kao prinos letnjih krastavaca može da se računa oko 25.000 kg. na 1 ha. ili 10—15 plodova sa jedne vreže.

Za jesenju berbu sitnih krastavčića, koji se ostavljaju u sirće kao „turšija“, može da se upotrebe i biljke proletnjeg useva, pošto im se preko leta naročito ometa donošenje plodova. Čim se primeti koji cvetni pupoljak, odmah ga treba otkinuti i neprestano orezivati razvijene vreže tako, da se stalno nagoni biljkama puštanje mlađih ogranaka. Na taj se način biljka podmlađuje i obnavlja, a donošenje plodova prenosi na jesen.

Osim toga načina, mogu se mladi zaperci letnjih krastavaca i prporiti (ožiliti), te se i na taj način dobijaju plodne bujne biljke u jesen.

Uobičajeni način proizvodnje jesenjih krastavaca, to je poznije sejanje.

Taj usev iziskuje naročitu pažnju jer mora da se razvija pod vrlo nepovoljnim uslovima zbog toplote.

Posejan leti, mlad i nežan usev, često je napadnut od raznih bolesti, koje mu ometaju porast, te zbog toga zadocnjava i ne stiže da donese plodove, pre nego što nastupi hladno vreme. Ako se pak poseje ranije i ne podmlađuje, doneće plodove suviše rano, dok još ima u izobilju letnjeg krupnog krastavca.

Prema tom, vrlo je važno da se pogodi najzgodnije vreme za sejanje jesenjih krastavaca. Jedino, ako se usevu osigura normalan razvitak tj. ako se brani od bolesti, ako je posejan na snažnom i pođubrenom zemljištu i ako može još i da se navodnjava, moguće je izračunati tačno vreme sejanja.

Pod našim prilikama, najzgodnije vreme sejanja jesenjih krastavaca pada na kraj Juna meseca (Vidov-dan).

Plodno zemljište treba dobro da se pripremi i usitni, a za tim da se naprave odžaci sa ugorelim đubretom ili kompostom, na rastojanje od 100 — 120 cm, a između redova mogu se napraviti i vade za puštanje vode.

U svaki odžak treba de se poseje po 5—6 zrna, a kad usev iznikne, treba ga razrediti, ostavljajući u svakom odžaku po 3 najlepša struka.

Za vreme porasta mora usev da se brani od korova okopavanjem i da se redovno zaliva, kao i da se brani od bolesti prskanjem ili zaprašivanjem.

Ako se pojavi tzv. „Bela plamenjača“ (Spharoteca castagnei), treba zaprašivati sumpornim praškom. Ako pak napadne „Zelena Plamenjača“ (Corcospora melonis), koja se pojavljuje na gornjoj straii lista, treba prskati rastvorom od 60 gr. Kalium sulfata i 60 gr. Crnog sapuna u 15 l. vode. Tim treba prskati ne samo biljke, nego i zemlju oko strukova.

Jesenji krastavci ne orezuju se, samo treba vreže pravilno da se rasporede po zemlji. Jedino, ako su suviše rano posejani, treba ometati privremeno donošenje plodova. Krastavčiće treba brati dok su sasvim sitni, obično svaki treći dan, kad su debeli kao prst, a ne treba ih ostaviti da se razviju potpuno, jsr će biljke da se iznure i brzo će prestati da rađaju. Odsecati treba plodove uvek sa malo peteljke.

Kao prinos računa se oko 5000 kg. jesenjih krastavčića na 1 ha.

Za jesenju berbu gaje se samo sitne sorte krastavaca, jer se sitni plodovi u turšiji najbolje napajaju sirćetom, koje ih konzerviše.

Zimska proizvodnja krastavaca vrši se isključivo pod staklom, bilo u staklari, a bilo pak u toploj leji, gde se biljke gaje od sejanja pa sve do berbe.

Za taj cilj postoje naročite sorte, koje su nešto otpornije od ostalih. Ali ni jedna od ovih sorti ne oplođuje cvet lako, zato u nedostatku insekata zimi, u zatvorenom prostoru, mora baštovan da pomaže veštački oplođavanje, jer inače mogu ostati biljke jalove.

Pojedinosti o gajenju krastavaca pod staklom, ne spadaju u okvir ove knjige. One će biti opisane u naročitoj knjizi „O proizvodnji ranog povrća.“

Sorte: Za letnju proizvodnju: Poludugački obični, zeleni, rodni, — Dugački rodni, zadržavaju zelenu boju do potpune zrelosti, spolja na površini puni su bobica. — Atinski valjkasti, dugačak, zelen, gladak, sa malo semena i vrlo kratkom vrežom. — Kineski dugačak, zelene boje, sa žućkastim prugama. Kad uzre, postaje bledo zelenkast. Sporostasna, rodna sorta. — Japanski Puzavac, sa vrlo dugačkom vrežom. Plod dugačak, krupan, zelen, gladak. — Poludugački Zelenjak, gladak plod, ostaje zelenkast i kad sazre. — Beli Trbušasti, krupan, naraste do 2 kg. težine, u sredini debeo. Kora bela, glatka, a kad uzre požuti. — Beli nemački, dugački, sa lepim cilindričnim, spolja belim i glatkim plodovima, odličnog ukusa i sa malo semena. — Poludugački beli, jako rodna sorta. — Ruski mrežasti, ovalne forme, kad uzru naliče na male dinjice. — Carska Zmija, (Cucumis flexuosus), botanički spada u familiju dinje, inače izgleda kao vrlo dugačak krastavac, potpuno nalik na veliku zmiju.

Sitni za turšiju: Pariski Kornišon, plod sitan, pun bobica, zelen. — Tanki francuski, duplo duži, tanak, zelen, fini.—Burbonski grozdasti, sa srazmerno jako dugačkim plodom, koji je vrlo fin i ukusan za jelo. — Ruski grozdasti, kratkog, ovalnog oblika.

Sorte za pod staklo: Sitni kitnjasti, plod mali, ovalan, spolja gladak, jasno zelen. Vrlo rano stasava, za tri meseca dana može potpuno da sazre. Vreža kratka 50—60 cm, nema potrebe da se orezuje. — Pariski beli, dugački, poznije stasava, ali su plodovi vrlo lepi, beli, glatki i ukusni za jelo. — Žuti holandiski, plod dugačak, tanak, gladak, najpre žućkasto zelen, a kad uzre, požuti sasvim. — Preskotovo čudo, odlična sorta za gajenje pod staklom.

Brzostasan, dugačak, sa malo bobica, zelen, tanak krastavac. — Furndžjeov dugački, plodovi lepi zeleni i vrlo ukusni. — Engleski glatki, vrlo lepa dugačka sorta. — Engleski dugački sa bobicama, sličan gornjem, samo malo duži i gladak spolja.

U Evropi gaji se oko 140 sorte krastavaca, a i Amerika ima mnogo svojih sorti. — Rolisonov Telegraf sličan gornjem, jedino što je malo duži i gladak spolja.

KRES-SALATA POLjSKA Lepidium sativum L.

Sinonimi: Kardamon, Baštovanski Kreson.

Pleme: Krstašice (Cruciferae). — Postojbina: Persija. — Jednogodišnja biljka. — Lišće: izbija iz korena, sitno izreckano u obliku rozete, iz čije se sredine izdiže stablo, glatko i razgranato. — Cvet: beo, sa 4 krunicina listića. — Seme: sitno, duguljasto, crvenkasto; u 1 gram ide 450 zrna, a 1 l. meri ’30 grama; moć klijanja traje 5 godina, a niče i za 24 sata.

Gaji se za branje ljutog, aromatičnog lišća, koje služi kao začina i kojim se na pr. garnira pečenje i salata.

Seje se u svako doba godine napolje, ili zimi u zaklonu i staklom ili u sobi. Kres-Salata uspeva na svakom baštenskom
zemljištu.

Na velikoj letnjoj vrućini tera brzo u seme, za to dobro je da se u razmacima od 14 dana obnavlja usev i to birajući hladnije položaje sa zaklonom od sunca. A, za hladne mesece, treba da se bira topliji položaj.

Seje se omaške, ili na vrste razmaknute za 15—20 cm jedna od druge. Za klijanje semena potrebna je toplota od 10—15° S. i onda niče za 24 sata.

Usev za vreme porasta treba držati čisto i uredno. Kres Salata poljska stiže za berbu za mesec dana posle sejanja, iz čega se vidi, da je to vrlo brzostasna biljka.

Poljsku Kres-Salatu seju i u sudovima za branje lišća preko zime. Zasejavaju semenom Kres-Salate i razne predmete obavijene kučinom, mahovinom itd. pa kada ozelene, služe kao vrlo lep ukras sobe.

Sorte: Obična poljski Kres-Salata, lišće zagasito zelene boje, pravo i jako aromatično. — Krecava Poljska, sa listom sitno reckavim, krecavim i nabranim, vrlo lepog izgleda. — Poljska Kres-Salata sa širokim lišćem, razlikuje se od ostalih, što list nije sitno izreckan, nego je ceo i srazmerno širok. Boja lista zelena. — Žuta Poljska Kres-Salata, list ceo, širok, žućkaste boje.

VODENA KRES-SALATA Sisymbrium Nasturtium aquaticum L.

Sinonimi: Bunarska salata, Izvornjača, Vodeni Kreson.

Pleme: Krstašice (Cruciferae). — Postojbina: domaća, dugovečna, vodena, biljka. Ima dugačko polegnuto stablo, koje se lako ukorenjuje i koje pušta u vodu bele žilice za usisavanje hrane. — List: podeljen na okruglaste liske, zagasito zelene boje. — Cvetovi: na vrhu stabla sitni, beli. — Seme: malobrojno, sitno, u malim mahunicama; u 1 gram ide oko 4000 zrna, a 1 l. meri 580 grama; moć klijanja traje 4 godine, a niče za 6 dana.

Vodena Kres-Salata raste spontano po brdskim, kvašenim livadama, u vodi bistrih potočića, izvora, bunara i na drugim mestima sa živom vodom. A, može da se gaji i veštački, naročito kraj velikih potrošačkih centra, gde proizvodnja Vodene Kres-Salate daje lep prihod.

Upotrebljava se lišće zbog svog karakterističnog, prijatnog ukusa i zbog svoje lekovitosti.

Vodena Kres-Salata umnožava se reznicama, ili semenom; može da se gaji na svakom mestu, gde ima dosta čiste, bistre izvorske vode, koja se mora puštati na udubljene leje sa usevom, da kroz njih protiče, jer ustojanu vodu biljka ne podnosi.

Za gajenje Vodene Kres-Salate treba na prostoru, koji može da se navodnjava, iskopati udubljenja, koja ima da služe kao leje, u širini od 2 m. i dubini 50 cm, a dužini prema prostoru zemljišta. Rastojanje između leja, koje treba da ih deli, može da bude 2 m. široko. Leje moraju biti tako udešene i vezane međusobom podzemnim propustima, da voda može da protiče kroz sve, ulazaći na prvu, a izlazeći na poslednjoj. Dno leje pravi se sa malim nagibom tako, da voda utiče na višoj strani, a otiče na nižoj; niža strana prve leje mora biti viša od najviše strane na idućoj itd.

Propusti, koji vezuju leje međusobno, mogu biti otkriveni oluci, ali bolji su pokriveni ; mogu biti od pečene zemlje, cementa, kamena, drveta itd., ali u svakom slučaju kod prve leje i odvodni i dovodni oluk mora da bude snabdeven zatvaračem, a kod ostalih leja samo odvod. Na taj se način može svaka leja prema potrebi puniti vodom ili prazniti i regulisati visina vodostoja.

Dno leje treba da se prekopa i pođubri; može ugorelim stajskim đubretom, ali bolje je veštačkim đubrivom, računajući na 100 m. 6—7 kg. superfosfata, 3 kg. čilske šalitre i 3 kg. kalijeve soli. Za tim treba poravniti i povaljati valjkom, ili utabati, pa pustiti onoliko vode, da se površina leje pretvori u blato.

Leje se zasejavaju Aprila—Maja meseca i to, pošto se površina zemlje malo prosušila, poseje se seme omaške, oređe ili pobodu reznice na 10 cm rastojanja pomoću ručne sadiljke. Za tim treba opet pustiti malo vode, taman onoliko, koliko je potrebno da se ponovo napravi blato.

Usev he iznići posle 3—4 dana, a od tog vremena mora voda stalno da se pripušta prema porastu biljke. Visina vode postepeno se podiže, bez da otiče, do visine od 10—12 cm, kada i usev dostigne visinu od 15—20 cm; onda se mora pustiti na donjoj strani leje, da voda otiče i time stvori stadnu cirkulaciju.

Prva berba počinje na 1 % mesec dana posle sejanja i obnavlja se preko cele godine, pa i preko zime. Posle svake berbe, treba izdignute biljke ponovo priljubiti uz zemlju pomoću jedne vrste drvenog grebla, ili brezove metle. To pritiskivanje strukova mora da se ponavlja svakih 2—3 dana, jer biljke teže u vis.

Pred zimu stara se stabla poseku do dole, a ostave samo sitna mlada, koja se mogu lako pokriti vodom, da ne bi stradala od mraza.

Za lakši rad treba prebaciti podeblju dasku preko leje, sa koje kao sa nekog mosta može čovek lako da obavlja sve poslove.

Sorta Divlja Vodena Kres-Salata, list sitan, zagasito zelen. Dobra je za upotrebu, za to se može brati samorasla. — Popravljena Vodena Kres-Salata, sa širokim listom, bledo zelene boje, nežna za jelo. Ova je sorta zgodnija za kulturu.

KROMPIR Solanum tuberosum L.

Sinonimi: Krtola, Brambur, Krumpir.

Pleme: Pomoćnice (Solanaceae.) — Postojbina: Planinski krajevi južne Amerike. — Višegodišnja biljka. — Stablo: nadzemno zeljasto, a podzemno razvija zadebljane ogranke grudvastog oblika, u kojima nagomilava rezervnu hranu, a. koji se zovu „Krompiri” ili „Krtole“. — List: prost, zelen. — Cvet: beo ili rumenkast, potpun, iz koga postaje zelena bobica sa semenom. Mnoge sorte ne cvetaju nikako, a od onih koje cvetaju, mnoge ne zameću seme. — Seme: smešteno u sredini bobice, u zelenoj kašastoj masi ; oblika je bubrežastog, malo spljošteno, sitno beličaste boje.

Krompir je gajen u državi Peru (Južna Amerika) od nezapamćenog vremena, a u Evropu je prenešen odmah po otkriću Amerike, no ni danas njegovo gajenje nije dovoljno odomaćeno u svima krajevima našega kontinenta.

Krompir se prizvodi za upotrebu „Krtola“, koje služe kao odlična hrana za čoveka ili stoku, a njegova proizvodnja toliko je značajna, da zauzima jednu od prvih mesta među povrtarskim biljkama.

Biljka Krompirova umnožava se sađenjem krtola, na kojima se nalazi više pupoljaka, zvanih „okca“, iz kojih se razvija novo stablo i koren.

Krompir se može proizvoditi i iz semena, ali teško i sporo jer ako seme i isklija uredno, prve he se godine dobiti s?

Najviše odgovara Krompiru blag i umereno vlažan klimat, a najmanje preko mere topao i suv. U tropskim krajevima ne uspeva nikako, a u toplijim krajevima Evrope, ili u krajevima sa toplim i sušnim letom, kao što je kod nas, Krompir brzo degeneriše.

Kod nas, kao i u drugim zemljama sa sličnim klimatom, Krompir brzo izgubi karakterne osobine sorte, za to mora seme da se obnavlja svake treće-četvrte godine, donoseći ga iz severnijih predela. Najbolje je doneti Krompir za seme iz zemalja, koje leže iznad pojasa vinove loze, na primer iz Češke, Nemačke, Severne Francuske, Holandije ili Engleske, gde on uspeva najbolje. Na taj način obnovljeno seme, daje znatno veći prinos boljeg kvaliteta, u toku prve tri godine dana; posle se izmeće, gubi svoje dobre osobine, te treba ponovo da se obnovi. Obično se računa po tri puta veći prinos od obnovljenog semena, nego od domaćeg, za to ima proizvođača u toplijim krajevima, koji nalaze za korisno, da svake godine donose Krompir za seme iz hladnijih krajeva.

Svaki položaj odgovara uslovima gajenja Krompira, izuzev suviše vlažan ili preko mere vetrovit. Krompir uspeva skoro na svakom dobro i duboko urađenom zemljištu, koje je uz to još i bogato u biljnoj hrani, ali najviše voli i najbolje rezultate daje na lakoj, rastresitoj, propustnoj i plodnoj peskuši. Najmanje odgovara Krompiru teško i vlažno zemljište, gde manje rađa i krtole ostaju sitne, deformisane i bez dobrog ukusa za jelo.

U koliko neko zemljište nema dovoljno prirodnih osobina, koje iziskuje Krompir, u toliko više treba iste nadoknaditi dubokom obradom i odgovarajućim đubrenjem.

Zemljište za Krompir valja preorati ili prekopati koliko je god moguće dublje i ranije, a najbolje je još s jeseni. Iza duboko spuštenog pluga, treba pustiti i podrivač da podubi brazdu. Zemlja za krompir treba da je urađena najmanje na 40 s m., a ako je moguće još i dublje.

Đubriti zemljište treba izobiljno i to sazrelim đubretom, a za popravku teške i zbivene zemlje, dobro je đubriti slamastim đubretom i pepelom, od čega će postati rastresitija.

Đubrenje nagrađuje dobro i ako se ovo primeni u većoj meri, može Krompir da se gaji na istom zemljištu, po više godina uzastopce. Naročito prija Krompiru pepeo od izgorelog drveta i čađ, jer mu treba mnogo kalija.

Rastureno đubre zaorava se ili zakopava preko zime sasvim plitko, izuzev slamasto đubre na teškom zemljištu. Ovo treba uneti malo dublje u zemlju, jer se u tom slučaju ne traži samo što brže raspadanje đubreta, nego još i popravka nepodesnog sklopa zemlja.

Vreme sejanja nastaje, kad prestane opasnost od poznih mrazeva. U koliko se Krompir ranije poseje, u toliko daje veći prinos; najbolje bi bilo odmah posle zime, ali onda obično još ima mrazeva i slane, koji su u stanju da upropaste usev, jer krompireva je klica jako osetljiva na zimi. Ako prva klica propadne od proletnjeg mraza, može Krompir da istera i drugu, ali sa velikim zadocnjenjem, zbog čega se znatno umanjuje prinos. Obično vreme sejanja Krompira kod nas pada na drugu polovinu Aprila i početak meseca Maja.

Za seme valja birati Krompire srednje krupnoće; najbolji su oni, koji mere kod sitnih sorti po 40—50 grama, a kod krupnih sorti po 70—80 grama, jer suviše sitno seme manje rađa, a krupnog treba mnogo, te skuplje staje. Za to krupni Krompiri za seme može da se prepolove presekom i to samo uzduž; tako sečene Krompire pre sejanja treba držati bar 7—8 dana na vazduhu i suncu, da se površina reza dobro osuši i uhvati kožicu.

Vrlo je korisno još pre sušenja površinu reza zamočiti u prašinu od gipsa. Po mogućnosti treba svaki Krompir namenjen sejanju, pre nego što se meće u zemlju, da izloži suncu i vazduhu, i to poviše dana, pa čak neka istera napolje i dužu klicu. samo u tom slučaju mora rukom pažljivo da se sadi, da se mlada klica ne odlomi. Istom se prilikom mogu odabrati i ostaviti samo jače klice, a slabe ukloniti.

Na ovaj način pripremljen Krompir za usev, daje, naprednije biljke, koje ranije stasavaju i više rađaju.

Za vreme oskudice i skupoće Krompira za seme, može za sejanje da se upotrebe i samo okca sa krtole, pošto se svako zasebno iseče sa nešto malo okolnog mesa, u veličini jednoga dinara. Sečenu stranu takvih komadića Krompira, treba zamočiti u prašinu gipsa, pa ostaviti na suncu i vazduhu za 5—6 i više dana, da se dobro osuše. Može se to učiniti i izranije, za čitavih 1—2 meseca dana pre vremena sejanja, tada isečeni komadići sa okcima može da se poređaju na suv pesak na toplom mestu, gde će isklijati i razviti se u mlade biljčice sa korenom i stablom. Ovako dobiven mlad rasad Krompira može da se posadi napolje na stalno mesto, čim vreme to dozvoli.

Bilo da su izvađena okca Krompira prethodno isklijala ili ne, u oba slučaja moraju se saditi gušće nego čitavi Krompiri, na pr. na 60 cm. red od reda, a 25 cm. struk od struka, što čini po 6 biljke na 1 m2.

Okcima posejan Krompir rađa manji broj, ali daje krupnije krtole. Najplodnija okca nalaze se na vrhu krompira.

Kao potrebna količina semena celih krompira od 50 grama težine, za 1 ar zemljište računa se oko 15 kg., a od onih od 80 grama prosečne težine, potrebno je oko 24 kg.

Seje se pod motikom na odžake, razdaleko na 60 cm. jedan od drugog, spuštajući samo po 1 krompir, koga treba pokriti sa 10-15 cm. debelim slojem zemlje.

Pre sejanja pod motikom treba izbeležiti redove unakrst ručnim ili zaprežnim špartačem tako, da se na svako mesto ukrštavanja zakopa krompir.

Može da se seje i za plugom u svakoj trećoj brazdi, spuštajući po jedan krompir na 30—50 cm. jedan od drugog, tako će se dobiti rastojanje redova od 70 — 80 cm. U koliko su redovi više razmaknuti, u toliko treba bliže da se sade krompiri U redu.

Dublje sađen krompir više rađa i bolje je sačuvan od hladnog vremena, ali teže se vadi.

Preko zasejanog krompirišta dobro je rasturiti 300—350 kg. krečne prašine, pa zagrabuljati ; osobito blagotvorno utiče krečenje na teže — kompaktnije — zemlje, koje od toga postaju rastresitije i lakše za obradu.

Čim usev iznikne i redovi postanu primetni, treba prašiti, bilo to ručnom motikom, zaprežnom krpačicom ili pak drljačom; drljati treba bez bojazni, da he od toga mlade biljke stradati.

Kad biljke izrastu do 25 cm. visine, treba ponovo okopati i to dublje i navući ,po malo zemlje na strukove, to da bude kao neko prethodno malo podgrtanje, za tim dolazi glavno zagrtanje, kad biljke dostignu 40—50 cm. visine, kojom prilikom treba navući još više zemlje oko strukova, posle čega krompir ne zahteva nikakvo obdelavanje sve do vađenja.

Zagrtanje treba obaviti pre nego što se zametnu mladi krompiri, jer docnije može biti od štete, a suviše rano ogrtanje ne dozvoljava okopavanje.

Na zaprežnu kopačicu može da se utvrde naročite „daske“ za ogrtanje useva; jedan ogrtač sa konjem može po 1 1/2 ha. krompira dnevno da zagrne. Obično se prolazi ogrtačem po jedanput u svakoj brazdi, ali bolje je preći dva puta u suprotnom pravcu.

Korisno je otkidati cvet još u začetku, čim se pojavi na krompirevom usevu, jer se time povećava prinos bar sa 10%, ali ne treba otkidati i lišće.

Pošto biljka. Krompira strada od Peronospore, treba prskati rastvorom plavog kamena i kreča i to pred prvo zagrtanje sa 2%, a posle 16—20 dana sa 3%. Na 1 ha. treba potrošiti godišnje 1000 — 1200 l. rastvora plavog kamena.

Za vreme sušnog leta, da ne bi biljka krompira zastala u porastu, treba zalivati, ako je samo moguće da se to izvede.

Zalivanje se može vršiti navodnjavanjem ili polivanjem odozgor. Jedina nezgoda prekomernog navodnjavanja ta je, što biljka zameće naknadno mlade krompiriće, koji ne mogu dozreti, a razvijaju se na štetu glavnog roda.

Naročito je od značaja navodnjavanje brzostasnih sorti krompira, koje redovnim zalivanjem svakih, 15 dana po jedan put, za vreme velike suše, daju izvanredan rezultat.

Ako se pomoću zalivanja preko celog leta na usev krompira nanese vode za jedan sloj ukupno od 125 m/m. visine, može prinos da se poveća sa preko 100%. Naporednom probom izvršenom godine 1920, povećali smo prinos sa 104%, ili 1 m3 vode plaćen je sa 220 kg. krompira, za koliko je veći prinos dao navodnjavani usev prema nezalivanom.

Kad se sav usev krompira nalazi u cvetu, vreme je za odabiranje kućica, od kojih će se ostaviti seme za iduću godinu. Da se to pravilno izvede, treba zaći po krompirištu i pritkama obeležiti biljke, koje su najjedrije, najmanje napadnute od bolesti i najviše odgovaraju čistoti sorte, što se po cvetu može poznati. Iz tih odžaka treba ranije povaditi krompire za seme, dok još nisu potpuno sazreli; najbolje je kad postignu tri četvrtine svoje redovne krupnoće.

Prilikom vađenja treba ponovo da se proberu i zadrže za seme krompiri jedino od onih kućica, koje su rodnije i čiji je rod lepši i krupniji; pored toga treba da je i zdrav i da po boji, obliku i dr. nosi obeležje čiste sorte.

Odabrane krompire treba razastrti u tankom sloju negde pod krovom, u zaklonu od kiše i sunca, ali da budu na svetlosti i vazduhu, te da pozelene. Tako može da ostanu sve do jeseni, kad nastupa vreme da se zazime u trapu ili podrumu.

Ostali krompir, koji je namenjen potrošnji, treba povaditi kad je potpuno sazreo, a go nastaje, kad strukovi svenu i lišće se osuši. Rane sorte treba odmah da se vade, jer mogu proklijati, međutim pozne sorte može da ostanu i za nešto vremena duže u zemlji, jer dockan u jesen prestaje naklonost krompira za klijanje.

Krompir može da se vadi ručnim alatom, motikom ili ašovom, ili pak zaprežnim naročitim plugom, a može i običnim plugom za oranje. Motikom može jedan radenik da izvadi oko 10—12 kg. krompira na 1 sat. Specijalni plug dvoprežan može dnevno da povadi krompir sa 1 do 1 1/2 ha.

Prilikom rada plugom, treba najpre da se izore svaki treći red na celom krompirištu, za tim se vraća, pa od početka prelazi svaki drugi red, a najposle opet od početka izorava svaki prvi red. Takvim rasporedom ne ometaju se radenici, koji skupljaju izorane krtole, te je rad mnogo čistiji i uredniji.

Izvađeni krompiri treba da se ostave u tanjem sloju na mestu, koje je promajno i zaklonjeno od kiše, da dobro provenu, ne pokriveni, jer u njima vegetacija nije još sasvim prestala. U prvom vremenu, povađeni krompir još diše i živi, za to je opasno pokriti ga ili ostavljati odmah u trap.

Izvesnu količinu krompira na pr. onu, koja je namenjena kućevnoj potrošnji, i ako je moguće i veću, treba metnuti u toplu peć, iz koje je tek izvađen pečen hleb, da prestoji u njoj samo za 5—6 minuta. Tom se procedurom uništava klica i krompir može dugo da se održi, ali time se i onesposobljava za usev.

Kao prosečan prinos na 1 ha. može da se računa od brzostasnih sitnijih sorti oko 15.000 kg., od srednjestasnih sorti 25.000 kg., a od sporostasnih krupnih sorti 35.000 kg. krompira. Po sebi se razume, da se naročitom kulturom može prinos krompira znatno da poveća; moguće je dobiti i po 100 000 kg. pa i više na 1 ha., ali za tako velike prinose treba u zemlju da se unese i velika količina biljske hrane. Za taj cilj mora zemljište da se prerilja na 60 cm dubine i izobiljno nađubri i stajskim gnojem i veštačkim đubrivom

Da se zazimi veća količina krompira, pravi se „trap“ za koji cilj ima najpre da se složi u vidu kućnog krova, široko u osnovi oko 100 cm, a visoko isto toliko. Tako složen krompir za trapljenje treba najpre pokriti pšeničnom ili ražnom slamom (nikako ne ovsenom), a zatim zemljom, debelom 20—30 cm, koja se dobija kopanjem rova okolo trapa. Vrh, odnosno gornju ivicu trapa na celoj dužini ne treba odmah pokriti zemljom, nego snopovima šaše; time se omogućava izlazak isparenja iz sirovog krompira i provetravanje ostave. Tek kad nastupi opasnost od jakih mrazeva, treba šašu skinuti i završiti pokrivanje trapa zemljom.

Manje količine krompira čuvaju se preko zime u podrumu ili drugom zaklonjenom mestu, gde ne mrzne.

Pre ostavljanja u trap ili u podrum, treba krompir dobro da se pregleda i izdvoje povređeni ili bolesni primerci.

Gradinar u proizvodnji krompira obično ima dva cilja pred sobom. Jedan je proizvodnja mladog, nezrelog krompira, koji mora odmah da se upotrebi, a drugi cilj je, proizvodnja zrelog krompira za jesenju potrošnju i za ostavu preko zime. Kako se ovaj drugi zadatak izvodi, opisano je već opširno. Sad ostaje da se prikažu još i razni načini proizvodnje mladog krompira, koji se troši dok je nezreo i čija proizvodnja u mnogo slučajeva odlično nagrađuje trud.

Kod proizvodnje mladog krompira cilj je, da se dobije rod rano s proleća, kad mu nije redovno vreme; u koliko ranije, u toliko bolje, a da se to postigne, mora se pribeći raznim veštinama.

Može na pr. da se krompiri namenjeni za usev izazovu u toplom prostoru na prethodno klijanje, pa sa klicom zajedno posade napolje u vremenu, kada se krompir redovno seje. U tu svrhu treba Januara—Februara meseca poređati krompire na lese, plitke sandučiće, korpe ili i na asuru na patos, jedan do drugog sa okrenutim vrhom na više, to će reći da onaj kraj krtole, gde je bila veza sa korenom, treba da se okrene na niže. Tako sređen krompir drži se u zatvorenom, zdravom, svetlom i grejanom odelenju, gde he lepo razviti klicu.

Na 20—30 dana pre sejanja, nužno je da se klica privikava na spoljni vazduh i sunce, za to svakog sunčanog i toplog dana, mora da se otvaraju prozori na odelenju. Ako je pak količina krompira mala, može se iznositi preko dana i napolje, a s večera opet, pošto se dobro poškropi vodom vraća se natrag u zaklon. Poslednje nedelje dana, može da se ostavlja i preko noći napolje, kad god nema opasnosti od mraza, u protivnom mora da se zakloni.

Krajem Aprila ili početkom Maja, može isklijali krompir da se posadi napolje na stalno mesto, ali sa velikom pažnjom, da se klica ne odvali. Za to treba pažljivo rukom posaditi u zemlju svaki krompir zasebno, sa klicom okrenutom na više i zatrpati.

Najpodesnija dužina klice je 5 — 15 cm, ako je duža, lako se lomi, a kraća poznije stasava.

Može i ranije na pr. krajem Marta da se posadi isklijali krompir napolje, ali onda treba držati kod svake kućice po malo slame u pripravnosti, pa kad se s večera pokažu znaci hladne noći ili mraza, treba pokriti slamom svaki struk. Na taj se način dobija mlad krompir za 3—4 nedelje dana ranije od običnog sejanja, ali samo ako se za taj cilj upotrebe isključivo brzostasne sorte.

Ima i drugi način proizvodnje ranog krompira, za koji treba čuvati zreo krompir za seme preko redovnog vremena sejanja, sve do polovine Jula meseca, pa u tom vremenu posaditi, spuštajući u zemlju dublje nego kad se obično seje. Najbolje je, da se prethodno iskopaju rupe ašovom na svakom mestu, gde će biti odžak, pa u svaku sipa onoliko vode, koliko je potrebno da se na dnu napravi žitko blato. U to blato treba da se pobodu krompiri. zatrpaju zemljom i nagaze. Posle toga sleduje redovna obrada i nega, a za vreme suše i zalivanje. Usev će posle 8—10 dana iznići, a pre zime i cvetati i obrazovati mlade krompire, koji treba do zime da dostignu bar polovinu svoje redovne krupnoće.

Kad prvi mraz sparuši nadzemne delove biljke, treba strukove skresati, pa nagrnuti još više zemlje na odžake i pokriti slamastim đubretom, slamom, plevom ili strugotinom. Tako zazimljeni mladi krompiri razvijaju se i dalje pod pokrivačem bez smetnje od mrazeva.

Na ovaj način može u toku cele zime i proleća da se vadi mlad krompir, koji je u tom vremenu jako denjen. Najpodesnije su polupozne sorte, na pr. „Industri“.

Za ranu proizvodnju može krompir da se seje i s jeseni pre mrazeva, na pr. u drugoj polovini Novembra. U tom slučaju mora da se sadi dublje nego redovno i svaki odžak pokrije sa po jednom naviljkom slamastog đubreta, koji se pokrivač skida krajem Marta meseca. I ovim poznim jesenjim sejanjem dobija se mlad krompir dosta rano, za koje odgovaraju samo brzostasne sorte.

Kao naročita veština, koje u praksi nije dala ekonomske rezultate, ali ipak je vrlo zanimljiva, to je kalemljenje crvenog patlidžana na krompir, spajanjem u zelen, kao što se kalemi loza. Time se dobija iznad kalema plod patlidžana, a u zemlji rod krompira.

Krompira ima mnogo, preko hiljadu sorti. Prema sastojcima i nameni, može sorte da se podele na tri glavne grupe i to: 1) Krompir za ljudsku hranu; 2) Krompir za ishranu stoke i 3) industrijski krompir.

Svaka od navedenih grupa deli se još na tri klase i to: 1) sorte sa okruglim krompirom; 2) sorte sa ovalnim krompirom; 3) sorte sa izduženim (cilindričnim) krompirom. Najposle svaka od ovih klasa može se podeliti još i na: a) brzostasne; b) srednjestasne i v) sporostasne sorte krompira.

U red povrća spadaju samo one sorte krompira, koje služe za čovečiju hranu, a to su sledeće:

Brzostasne sorte: „LePa Fontenejka duguljast, srednje krupnoće; ljuska žuta, glatka, okca retka, sredina jako žuta i prijatnog ukusa. Cvet ljubičast, retko se pojavljuje. — Holandski Prvenac, krupan, žut, ovalan, gladak, sa žutom sredinom, vrlo fina ranostasna i krupna sorta sa belim cvetom. Mlad krompir prispeva krajem Jula. — Ekspres, žut krompir, srednje krupnoće, izdužen, gladak, sredina bledo žuta, čvrsta; rađa mnogo, za to je podesan za njivsku kulturu. — Ideal, malo poznija sorta od gore navedenih, ali za to krupnija i sa većim prinosom. Krompir izdužen, žut, lep gladak i vrlo krupan. — Bubreg-Krompir, duguljast, malo nakriv, na formu bubrega, na vrhu puniji i zaokrugljen; izvanredno dobra sorta žutog brzostasnog krompira, ali i jako podleže bolestima. — Viktor, ovalan, malo spljošten, žut i spolja i iznutra. Stablo nisko, jedva 50—60 cm. Krajnje brzostasna sorta, naročito podesna za proizvodnju ranog, mladog krompira u južnim toplim krajevima.

Srednjestasne sorte: Pariski Karanten, srednje krupnoće, duguljast, žut spolja i iznutra, vrlo fini krompir. Rađa mnogo i dobro se čuva u ostavi. Posejan Aprila sazreva Avgusta. — Princeza, tanak, izdužen; ljuska žuta i glatka, sa ispupčenim okcima. Sredina žuta, čvrsta i vrlo ukusna. Zgodna sorta da se troši pečena ili u salati. — Junski Julski Krompir, krupan, ovalan, žut, rodan i ukusan krompir. — Erli roza, izdužen, nešto spljošten, pri vrhu tanji, okca udubljena, ljuska glatka rumenkasta, sredina bela. Stablo jedro, lišće izobiljno, boja cveta bela i ne zameće seme. Rađa mnogo, stasava Avgusta, a kvalitet krompira zavisi od zemljišta. Jako cenjena sorta krompira kod nas, jer se dobro prilagođava našem toplom letu. —Žuti Fluk, krupan, ovalan, žut, gladak, iznutra beo. Veoma rodna sorta, po ukusu srednje kakvoće. — Industrija, okrugao, srednje krupnoće, žut; okca udubljena, sredina žuta, dobra sorta za ostavu. Institut Bove, vrlo krupan, ovalan, iznutra beličast. Polupozna sorta, srednje kakvoće, ali velikog prinosa.

Sporostasne sorte: Profesor Voltman, duguljast, crven, iznutra žut. Pozna rodna sorta i dobra za ostavu. — Crveni pozni „Kobasičari, duguljast, malo spljosnat, jako crven, sredina žuta, brašnava. Najbolja sorta za ostavu. — Uptodata, ovalan, krupan, malo spljošten, jako gladak, žut sa malo okca, sredina bela, srednje kakvoće. — Imperator, okrugao, vrlo krupan, bledo žut, iznutra beo, srednje kakvoće.

KUKURUZ ŠEĆERAC Zea mais L.

Pleme: Trave (Graminae). — Postojbina: Amerika. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, visoko od 1—2 m. prema sorti. — List: dugačak, linearan bez drške. — Cvet: sa razdvojenim spolovima. Na vrhu stabla nalaze se muški cvetovi („perčin“), a sa strane na plodovima ženski cvet sa polnim organima „svila“. — Plod debeo klas tzv. „klip“ na kome se uzduž nalazi seme u redovima. — Seme: čvrsto, staklasto, smežurano ili jedro, najviše srcastog oblika, a ima i okruglastog i šiljatog. — 1 l. meri 640 grama, a u 100 grama ide oko 450 zrna. Moć klijanja traje 3 godine, a niče za 6 dana.

Gaji se za berbu nezrelih, mladih klipova, koji se u tom stanju kuvaju ili peku za potrošnju. Pre cvetanja beru se sitni začetci klipovaza ostavu u turšiji ili za kuvanje „slatkog“ sa šećerom. Ima sorte koje se troše samo u zrelom stanju; pošto se okrune, zrna se kokaju na plamenu i prave tzv. „kokice.“

Kukuruz šećerac razlikuje se od ratarskih sorti kukuruza u toliko, što mu je zrno u nezrelom stanju mnogo slađe i sočnije i mnogo duže vremena ostaje mekano („drži mleko“), osim toga i što ranije stasava.

Ima sorte, čije zrno kad uzre, postaje smežurano, a dok je nezrelo, lepo je oblo i jedro. To je zbog velike količine šećernog soka, koji se sasuši pri sazrevanju. Ima opet sorte sa oblim zrelim zrnom, čija je sadržina više brašnjava u nezrelom stanju.

Kukuruz je biljka toplijih krajeva, za to je toplota glavni uslov njegovog razvitka i kod nas. Prema tom Kukuruz u našim krajevima uspeva samo u toplom delu godine, na toplom položaju; visoka, hladna, brdska mesta nisu za Kukuruz.

Svako snažno, duboko i dobro urađeno, a naročito baštensko zemljište odgovara potpuno proizvodnji kukuruza šećerca.

Može da se seje kao samostalan usev, ali često se gaji u kombinaciji sa drugim, na pr. bostanom, krastavcima, pasuljom, itd.

Vreme sejanja počinje, čim prestane opasnost od poznih mrazeva, to je krajem Aprila i početkom Maja. Posle može po potrebi da se obnavlja sejanje svakih 14 dana, sve do svršetka Avgusta, pa i početka Septembra, kada se još može sa uspehom da seju jedino najranije sorte.

Seje se po 2—3 zrna pod motikom u odžake, na 60 cm rastojanja. Čim iznikne, treba da se opraši, za tim kad izraste na 30—35 cm zagrne. To je minimum obrade, ali, ako je moguće datumu koju kopanju više, nagradiće je povećanim prinosom.

Za vreme suše vrlo je korisno zalivanje Kukuruza šećerca, jer od tog biljka raste bujnije, rađa više, a plod postaje sočniji i ukusniji za jelo.

Prilikom zagrtanja treba počupati, odnosno poseći zaperke i u svakom odžaku ostaviti samo po jedan najjači struk, a ostale ukloniti.

Za „zelen kukuruz“ beru se klipovi, kad su zrna razvijena i jako sočna, što se utvrđuje ubadanjem nokta. Bere se i iznosi na pijacu zajedno sa ljuštikom kojom je klip zavijen.

Pošto se najviše ceni najranije proizveden mlad Kukuruz, to se može sa uspehom pribeći veštinama. Treba posejati Kukuruz u male saksijice ili prevrnuto komade ledine, prvih dana meseca Marta, za tim negovati mlade biljčice u zatvorenom prostoru, sve do kraja Aprila ili Maja, prema toploti vremena, pa onda posaditi zajedno sa zemljom uhvaćenom oko korena na stalno mesto.

Na taj način dobija se mlad, zelen kukuruz za 15 dana ranije nego običnim sejanjem semena napolje.

Sorte: Šestonedeljni, vrlo ranostasni sa tankim klipom i belim jedrim zrnom. — Triumf, krupan klip, belog jedrog zrna, stasava docnije. — Rani Korejski, mali beo klip sa širokim jedrim zrnom, vrlo ranostasan. — Ever gren, krupap klip sa staklastim, smežuranim žućkastim zrnom. — Meksikanski plavi, vrlo sladak sa smežuranim plavim zrnom, koje u kuvanju pobledi. — Hiljadu za jedan, vrlo rani, sa srednje krupnim klipom i belim smežuranim zrnima; rađa mnogo. — Kokičar, sa belim kao pirinač šiljatim zrnom, specijalna sorta za kokanje.

KUPUS Brassica oleracea f. capitata L.

Sinonimi: Zelje, Glavato Zelje.

Pleme : Krstašice (Cruciferae). — Postojbina : Zapadna Evropa. — Dvogodišnja biljka. Gradinara zanima samo njen prvogodišnji oblik.

Kupus je najstarija zeljasta povrtarska biljka, koju istorija poznaje. Prvobitna biljka, divlji Kupus, iz koga su stvoreni mnogobrojni oblici kultivisanog i danas raste spontano na obadvema obalama La Manša. To je višegodišnja biljka sa debelim mesnatim lišćem, kojim je stablo obraslo do vrha. U divljeg Kupusa stablo je visoko do 100 cm i na vrhu nosi cvast sastavljenu iz žutih ili belih cvetića.

Iz te prvobitne biljke stvoreno je mnogo odlika, kao što su na primer Kupus, glavičar, Kelj, Karfiol, Prokelj, Keleraba, Broskva i dr., koje imaju istovetne zahteve za život, imaju sličnosti u prvo doba svog života, kao mlade biljčice, za tim pri cvetanju i donošenju semena. Sve se međutim znatno razlikuju u obliku i osobinama pred cvetanjem, prema okolnostima, u kom delu svoga organizma prikupljaju i nagomilavaju rezervnu hranu za razvitak stabla, cveta i semena u idućoj godini.

Usled toga, svaka je odlika dobila drugi oblik i pokazala druge osobine, a prema tom svakoj odlici dat je naročit naziv i uvedena je u praktično povrtarstvo kao zasebna vrsta povrća. Pa i kujna gotovi i sprema za jelo svaku odliku na drugi način.

Najtipičniji predstavnik raznih odlika proizvedenih iz divljeg kupusa, to je Kupus glavičar, koji je u praksi poznat pod jednostavnim imenom „kupus“.

List: gladak, širok, mesnat, zavijen prve godine u glavicu, koja je manje ili više zbivena, veća ili manja, okrugla, pljosnata ili duguljasta, prema sorti. Po boji može glavica biti zelena, bleda, rumena ili crvena ; za tim može da raste pri zemlji, ili na uzdignutom korenu do 40—50 cm visine, sve to zavisi od sorte. — Stablo : po pravilu izraste tek u drugoj godini, noseći na sebi iz glavice razmotano lišće; visoko je 80—150 cm, razgranato, sa žutim cvetovima na vrhu svake grane. — Seme je crnkasto, sitno, okruglo, puno ulja. — 1 l. meri 700 grama, a 1 gr. broji 350 zrna. Moć klijanja traje 8—10 godina, a niče za 4—5 dana. Za sejanje mnogo je korisnije staro seme, ustojano po 2—3 godine nego novo.

Gaji se radi dobijanja kupusnih glavica, koje se troše preko cele godine. Pošto se glavice prethodno iseckaju ili odviju listovi, gotovi se kupus za jelo na razne načine, a osim toga u velikoj količini ostavlja se za zimu u kace, kao kiseo kupus. Izuzetak čine crvene sorte kupusa (potpuno crvene boje), koje se upotrebljavaju ponajviše kao salata s jeseni i preko zime-

Potrošnja kupusa kod nas je velika, zato se i proizvodi na velikoj površini, ali još ne u dovoljnoj količini, jer se uvozi u svežim glavicama osim iz susednih zemalja, čak i iz Holandije.

Kupus je biljka hladnijeg, vlažnijeg primorskog klimata, gde ima dovoljno isparenja i vlage u vazduhu. Kod nas teško uspeva, zato mu se mora naročito da ugađa, birajući položaj i kvalitet zemljišta i dodajući mu izobiljno vlage navodnjavanjem. Proizvodnja kupusa kod nas mora da se podešava tako, da najosetljiviji period razvitka, zavijanje glavice, padne baš u ono doba godine, kad je pored umerene toplote još i vazduh dovoljno vlažan. Vreme je kod nas, kad kupus najbolje glaviči, jesen i proleće.

Sve one zahteve i uslove, koje nam postavljaju karfiol i kelj za svoj razvitak, postavlja i kupus. Sve one pogodbe, koje se moraju raznim veštinama da stvore kod gajenja karfiola i kelja, moraju se stvoriti i kod kupusa. Način gajenja većinom se poklapa, jer su to biljke u najbližem srodstvu i zato je nužno pročitati i sve ono, što je napisano i što se odnosi na kulturu karfiola i kelja. Jedina razlika postoji u tome, što je kupus nešto manje osetljiv od karfiola, na raznim neugodnostima.

Sve sorte kupusa može da se podele prema dobu stasavanja na 3 grupe i to:

a.) Brzostasne sorte, to su one, koje za najkraće vreme obrazuju glavice, za 80—120 dana. Ima ih sa okruglom glavicom, ima sa pljosnatom, kao i sa duguljastom. Po boji ima zelenih i crvenih glavica, koje su male i koje mogu biti mekše ili čvršće, prema sorti, ali svaki put nežnije i ukusnije za jelo od ostalih poznijih kupusa.

Zadatak brzostasnih sorti kupusa jeste podmirenje proletnje i rane, letnje potrebe novim svežim glavicama. A, osim toga i u brdskim krajevima, gde je leto kratko, jedino može da se gaje brzostasne sorte i za zimnicu.

Brzostasne sorte sade se na rastojanje od 30—45 cm, struk od struka, prema krupnoći. Prinos daju po 440 do 1000 glavica u težini od 200—500 kg. na 1 ar. Rasada treba spremiti da se zasadi 1 ar zemljišta 500 — 1100 strukova.

b). Srednjestasni kupusi, to su sve one sorte, koje zavijaju glavice nešto sporije, treba im prosečno oko 150 dana. Sve srednjestasne sorte kupusa obrazuju čvrste glavice, najčešće okruglog, a ređe pljosnatog, najmanje pak duguljastog oblika. Boje mogu biti zelene, blede, rumenkaste i crvene. Kod nas se u najširem obimu raje srednjestasne sorte kupusa za poznu jesenju berbu; od kojih se spravlja kiseo kupus za zimnicu.

Sade se na rastojanje od 60—70 cm struk od struka, što zavisi od širine sorte. Da se zasadi 1 ar zemljišta srednjestasnim sortama kupusa, treba spremiti 220 odnosno 300 strukova rasada. Od toga se može dobiti prinos oko 180, odnosno 275 glavica, u težini od 500 do 800 kg.

c.) Sporostasne sorte obrazuju vrlo krupnu, a ima ih i sa srednje krupnom glavicom. Najčešće su pljosnatog oblika, za tim okruglog, a ređe duguljastog. Boje zelene, rumene, a crvene vrlo retko. Stasavaju za 200—300 dana. Sve su trajne i otporne sorte, koje se u ostavi kao kiseo kupus najbolje drže.

Da se zasadi 1 ar zemljišta, treba spremiti 180 odnosno 220 strukova rasada, koji mogu dati prinos oko 150 odnosno 180 glavica u težini od 500 do 600 kg. — Sade se na 70—80 cm rastojanja.

Broj dana, za koji stasavaju razne sorte kupusa, sračunat je samo za slučaj, ako biljke za vreme razvitka ne bi bile ničim ometane, kao što je na pr. zimska hladnoća, ili letnja suša. Tačno može da odgovara samo sejanje s proleća, kad su uslovi za napredak biljke normalni i ako je usev u dovoljnoj meri zalivan. Ako pak posejemo u jesen za berbu idućeg proleća, biljka mora za vreme hladnih dana da miruje, te stoga je i njeno stasavanje mnogo poznije.

Vreme sejanja određuje se prema osobinama raznih sorti i prema njihovoj nameni. Namenjen usev kupusa za proletnju potrošnju u Aprilu-Maju, seje se s jeseni Avgusta-Septembra, rasađuje krajem Oktobra ili početkom Novembra. toj svrsi najviše odgovaraju brzostasne sorte sa duguljastom glavicom; u njih je list otvoreniji nego kod okruglih sorti.

Brzostasne sorte sa okruglom glavicom opet pogodnije su za gajenje pod prozorima do same berbe, jer su nižeg uzrasta. Osim toga, može da se poseju pod staklo Februara i rasade krajem Marta napolje, za berbu Juna. U ovom malo poznijem vremenu već se radije troše okrugle glavice nego duguljaste.

Srednjostasne sorte kupusa sa svima oblicima glavice, mogu se posejati Septembra, rasaditi u drugoj polovini Oktobra, a brati iduće godine Juna meseca, Ali u najvećoj meri proizvode se za jesenje potrebe. Za tu svrhu treba ih sejati Maja meseca, a rasaditi krajem Juna; stasavaju u početku jeseni. Proizvodnja srednjestasnih sorti kupusa, mora da se obavlja uz izobiljno zalivanje, inače bez mnogo vode daju slab rezultat. U proizvodnji za jesenju berbu duguljaste glavice retko se uzimaju u obzir.

Sporostasne sorte kupusa seju se krajem Marta, rasađuju početkom Maja, a stasavaju na kraju jeseni ili početkom zime.

Zalivanje može biti umereno, a na duboko urađenoj zemlji daju dobar rezultat i bez navodnjavanja. Ako se zadocni sa sejanjem sporostasnih kupusa, pa poseju Maja—Juna, neće moći da stignu za berbu pre zime, glavice će ostati mekane, naročito ako se još i zalivaju.

I sporostasne sorte može da se gaje kao kupus ozimac, u kom slučaju zahtevaju 12 meseci za razvijanje od setve do berbe. Pri izboru doba sejanja sporostasnih sorti kupusa za zimovanje napolje treba biti obazriv. Ako se zadocni i poseje na pr, Avgusta, ulaze u zimu kao suviše mlade biljke, te većina od njih na proleće kreće u seme, još pre nego što zavije glavicu. Posejane opet suviše rano pre Juna meseca, ulaze u zimu suviše razvijene, ne može da se odupru hladnoći, te obično stradaju od mrazeva.

Najbolje vreme sejanja sporostasnih sorti kupusa za zimsko gajenje napolje, to je Juni, pa i Juli mesec, u kom se slučaju rasađuju na stalno mesto Avgusta, te ulaze u zimu sa započetom glavicom, kad su i najotpornije. U tom vremenu posejane, stasavaju za berbu Juna meseca iduće godine.

Ima nekoliko izuzetnih sorti, koje podnose sejanje i Avgusta pa čak i početkom Septembra, npr. Braunšvajgski, Amager, Srpski Melez, Bonski zimski, ali onda i stasavaju docnije.

Februara meseca, pod prozorima za proizvodnju ranijeg rasada, ili Marta kad zemlja otopli, napolje može sa uspehom da se seju sve sorte kupusa bez razlike. U tom slučaju stižu za berbu jedna za drugom, prema svojoj brzini razvijanja.

Sejanje Kupusa. Iz semena proizvodi se najpre rasad i to dokle je vreme hladno pod prozorima, a kad otopli u otvorenoj leji. Leju treba nasuti snažnom crnom zemljom i pregorelim đubretom, da se osigura jedrina mladim biljkama, a uz to redovno treba i da se zaliva, jer ako se rasad „zdrveni“, rado tera pre vremena u seme.

Otvorene leje za proizvodnju rasada treba po mogućstvu da se prave kraj kolskih puteva, jer prašina brani usev od buvača i dr. insekata štetočina. Rasad u semeništu i rastilu treba polivati prskanjem odozgor i to češće.

Semena treba 20 grama, da se proizvede 3000 strukova rasada, koja količina može da se poseje najpre na 1 m2 semeništa, a zatim pikira na 70 m2. rastila. Ako se pak proizvodi rasad bez pikiranja, onda istih 20 grama semena treba da se poseju na 4—5 m2 semeništa, ili po 5—6 gr. na 1 m2 u redove razmaknute za 10—15 cm jedan od drugog.

Kad se rasad pikira leti u doba jake žege, treba razapeti asure iznad rastila za 2—3 dana, odmah po završenom rasađivanju, pa posle postepeno može da se otkriva i privikava na svetlost. Pošto se letnje pikiranje teško izvodi, to može i da se izostavi; u tom slučaju mora seme mnogo ređe da se poseje i još iznikle biljčice i razrede.

Kupusni rasad treba saditi svaki put dublje nego što je bio u zemlji, a presađivanje vršiti samo za hladovinom; najbolje je kad je vreme oblačno pred kišom. Kako u semeništu, tako i u rastilu treba da se plevi korov, sitni zemlja i zaliva redovno. Za presađivanje na stalno mesto stiže rasad za 6—8 nedelja dana, ili kad dobije 5—6 lista.

Kupus najviše voli niske, memljive položaje i težu. „masniju“, hladniju i vlažniju ilovaču sa mnogo humusa i nešto kreča; voli i rečni nanos i ritske zemlje; najposle podnosi lakša, toplija zemljišta, za ranu proizvodnju, ali svaki put samo ako sadrže humusa u izobilju.

Đubriti stajskim gnojem treba što izobiljnije, može se primeniti po 50000 kg. i više na 1 ha. Primena gipsa po 2—3 kg na 1 ar., na humusnom zemljištu, ima osobito dobar uticaj na kupus. Azotna đubriva smanjuju otpornost kupusa na zimi, a osim toga izazivaju i prskanje glavice. Jaka organska đubriva na pr. fekalije, kupus plaća dobro.

Kupus iziskuje što dublje urađenu zemlju, jer osim što se time povećava plodnost i omogućava razvijanje mnogobrojnih žilica, stvara se i veliki rezervoar zimske vlage, te se manje mora da zaliva. Na riljanom zemljištu po 50—60 cm duboko, kupus uspeva bez navodnjavanja i na brdskim položajima. Za to ako se zemljište plugom ore, treba plug da se spusti najdublje, a osim toga treba proći po dnu brazde još i specijalnim plugom podrivačem, koji će povećati dubinu još za 10—15 cm, bez da izbaci zdravicu na površinu.

Za rasađivanje kupusnog rasada na stalno mesto, treba isplanirati površinu priiremljenog i usitnjenog zemljišta i spremiti leje prema načinu zalivanja, koji je usvojen. Pri građenju leja treba da se uzme u obzir rastojanje, koje dotična sorta kupusa zahteva. Za jesenje rasađivanje kupusa, koji ima da zimuje napolje, treba izvući „rovčiće“ duboke od 12 cm, a široke 15 cm, u pravcu istoka i zapada, pa na dno istih posaditi rasad duboko, sve do srca. Prilikom pravljenja rovčića, treba zemlju izbaciti na severnu stranu, da bi se ta obala više uzdigla i poslužila kao zaštita od hladnoće. Dobro je pred sađenjem da se svako mesto dobro natopi vodom, gde će rasad da se pobode.

Rasađivanje treba preduzeti kad je oblačno vreme pred kišom ili za vreme večernje hladovine, jer se onda rasad najlakše prima.

Pre nego što se rasad namenjen presađivanju izvadi iz leje, treba da se dobro polije i zemlja nakvasi i prilepi uz žile.

Treba odbaciti strukove rasada koji su jalovi („slepi“), tj. koji nemaju pravilne pupoljčiće na vrhu, kao i koji pokažu druge znake degenerisanja. Vešto oko može lako da primeti u leji pojedine strukove, koji su izđikali i izrasli iznad ostalih. Te strukove i ako izgledaju najlepši, treba odbaciti, jer neće da zaviju glavicu, nego će terati samo u list.

Na određena i prethodno nakvašena mesta treba bosti rupe sadiljkom, pa u iste spuštati rasad dublje nego što je bio u zemlji, pazeći pri tom, da se žilice ne izvrnu na više, nego da ostanu upravljene na niže. Za tim istom sadiljkom mora da se pritisne zemlja uz strukove i to leti sa severne strane, a u jesen sa južne. Posađen rasad prvi put treba zaliti kantom na cev, sipajući vodu uz sam struk.

Kupus mora redovno da se okopava i brani od korova; prva kopanja obavlja se na 15 dana posle rasađivanja, a za tim prema potrebi još se 1—2 puta okopa i zagrne koren do lista, jer kupus voli ogrtanje. Poslednjom obradom ne treba zadocniti i sačekati, da lišće toliko naraste, da smeta radeniku i da se lomi.

Da se zaliva kupus treba redovno, navodnjavajući bar jedanput nedeljno, a po potrebi i mogućnosti i češće. Ako zemljište nije dovoljno snažno, treba da se uzme i razblaži 1 deo osoke (pištevine) sa 4—5 dela vode i time dobro zalije zemlja oko korena. Na taj se način dobijaju lepe glavice i na slabijem zemljištu.

Kad se kupus gaji na ravnim lejama bez navodnjavanja, dobro je leti, da se površina zemlje oko strukova pokrije slamastim đubretom, time se čuva vlaga i hladovina kao najvažniji uslov za uspevanje letnjeg kupusa.

Sporostasne sorte kupusa, koje treba da zimuju napolje, dobro je ako se polože na severnu stranu i koren zagrne zemljom. Praktično to se izvodi na sledeći način. U levu ruku uzme se rakljast štap, a u desnu laka motika. Rakljama se pritisne koren kupusa tako, da se cela biljka navali na severnu stranu, a motikom nagrne zemlja na koren i na početak donjih listova. Na proleće treba iste strukove uspraviti, okopati i zagrnuti sa svih strana, a kod brzostasnog kupusa, koji je prezimio posađen u rovovima, treba zemlju zaravniti i koren zagrnuti pravilno.

Ako kupus hoće da propusti da zavije glavicu blagovremeno, može veštački da se izazove. Prema jednom načinu, treba zabodenim ašovom u koso duboko u zemlji da se preseče koren, a prema drugom opet, da se nožem zaseče koren pod samom glavicom za trećinu dubljine.

Na snažnom i bujnom zemljištu, prepunom azota, hoće razvijene glavice kupusa da prskaju, Na takva zemljišta treba rasturiti oko 300 kg. superfosfata, time se postavlja ravnoteža u sastojcima i sprečava prskanje glavica.

Osim toga može da se pribegne i jednoj veštini, a to je da se kupus „protegli“; to će reći, da se uhvati rukama glavica i povuče na više, dok ne počnu žile u zemlji da se kidaju, od toga će prskanje glavica nestati.

Odsecati treba glavice po suvom vremenu, jer po vlazi sečen kupus ne može da se drži i brzo se kvari. Jesenji kupus treba odseći do same glavice, očistiti od okolnih listova, pa smestiti na gomile na suvom mestu; ako je vreme suvo, može i na samom kupusištu. Pošto tako odleži i provene za 2—3 dana, može da se upotrebi.

Brzostasne sorte sa mekanim glavicama za proletnju potrošnju, seku se i odmah na pijacu iznose sa nešto malo okolnog lišća.

Za potrošnju slatkog kupusa preko zime, kako belog, tako i crvenog, treba da se vade glavice zajedno sa korenom i usade ili u podrum u pesak, ili pak u trap po primeru karfiola. Utrapljen kupus može se ‘po potrebi još i prepokriti slamom.

Crveni kupus ne meće se u kace da se kiseli, niti se upotrebljava za kuvanje. Kuvanjem izgubi crvenu boju, ali ne dobija ni lepu i prijatnu žutu ili zelenkastu, nego potamni i pomodri. Crveni kupus služi isključivo za spravljanje salate sa sirćetom, za tu svrhu rado se kupuje i dobro plaća.

Brzostaske sorte: Kupusa: Jorkov mali, duguljast gore pri vrhu širok, sužava se dole pri korenu. Narod ga zove još i „Klobučar“, jer je nalik na klobuk. — Srčar mali, duguljast, pri vrhu šiljat, zovu ga još i „Volovsko srce“ — Ekspres Kupus, vrlo ranostasan, duguljast. — Etamps, ranostasna sorta sa duguljastom glavicom, malo krupnija i čvršća od sorte Ekspresa, stasava za 15 dana docnije. —Srčar polukrupni, nešto pozniji od Malog srčara, ali i krupniji i čvršći. — Danski Brzak, mala okrugla glavica, potpuno čvrsta, vrlo ranostasna sorta. — IanŠski mali Kupus, sa okruglom čvrstom glavicom, koja raste nisko pri zemlji. — Pariski Kolačar, sa čvrstom pljosnatom glavicom, koja leži na zemlji. — ErfurŠski rani, sa kratkim korenom, glavicom čvrstom i malo pljosnatom. — ErfurŠski crveni, sa okruglom, zagasito crvenom glavicom. — Crveni duguljasti Kupus, zagasito crvene boje izduženog oblika. — Utrehšski crveni, nešto pozniji, sa okruglom glavicom, plavkaste crvene boje.

Srednjestasne sorte Kupusa: Veliki Jork, istog oblika kao i Mali Jork. Duguljasta glavica, gore široka, dole uzana, prilično je čvrsta. Okolni listovi rastu dosta u širinu. — Glava Šećera, kupus sa najdužom glavicom od svih sorti. — Veliki Srčar, istog oblika kao i Mali Srčar, samo sa krupnijom i čvrstom glavicom. — Slava od Enkhuicena, beo, okrugao, čvrst, težak na kantaru. — Načiski krupni, sa okruglom čvrstom glavicom, koja raste nisko pri zemlji. — Srpski Melez, glavica čvrsta, okrugla, zelena, osenčena ljubičastom bojom. — Holandski niski, sa lepom krupnom okruglom i čvrstom glavicom, zelene boje, osenčene modrim. — Futoški beli, sa lepom okruglom i čvrstom glavicom. Veleški beli, čvrst, okrugao, krupan i težak na kantaru. — Erfurtski krupni, glavice malo pljosnate, čvrste, bele, stasavaju dosta rano. — Kopenhagenska pijaca, sa glavicom dosta visoko nasađenom, ali lepom, čvrstom, okruglom i krupnom. — Crveni krupni, sa okruglom i čvrstom glavicom.

Sporostasne sorte Kupusa: Braunšvajgski Kolačar, sa pljosnatom krupnom glavicom. — Štrasburški Centaš, vrlo krupan pljosnat kupus, od koga se pravi čuveni ribanac. — Halandski pozni, glavica okruglasta, malo pljosnata, odlično se drži na zimi. — Božićnjak, sporostasna čvrsta i izdržljiva sorta sa okruglom glavicom. — Amager, pozna sorta sa čvrstom okruglom glavicom;  jako otporan kupus na zimi. — Filderski Kupus sa dugačkom glavicom, za to ga nazivaju još i „koničan“ kupus. Sporostasna i otporna sorta, zavija glavice dockan, koje mogu da izdrže priličnu zimu napolje. U Severnoj Nemačkoj mnogo se gaji za ribanac. — Švajnfurtski krupni, jedna od najkrupnijih pljosnatih sorti. Glavice nisu čvrste, ali za to ipak odlično se drže u kaci.

LOBODA Atriplex hortensis L.

Pleme: Pepeljuge (Chenopodiaceae). — Postojbina : Severna Evropa. — Jednogodišnja biljka. — List: širok, srcast, mekan i tanak. — Stablo: visoko 80—100 cm, ćoškasto i šuplje u sredini. — Cvet : sitan zelene ili crvene boje, prema sorti. — Seme: pljosnato, da malim obodom žućkaste boje. Često zameće Loboda naročito sitno, mrko seme, bez oboda, no ono je kržljavo, jalovo, jer ne klija. 1 l. dobrog semena Lobode meri 140 grama, a 1 gram sadrži 250 zrna. Klijavost traje 5 godina, a niče za 10—15 dana.

Gaji se radi lista, koji se gotovi za jelo čist ili pomešan sa kiseljakom, da bi međusobno doterali ukus. Loboda zamenjuje spanać preko leta, kad ovaj ne može zbog toplote da se održi.

Položaj voli hladniji, jer ne podnosi veliku toplotu i sušu, odmah tera u seme, isto tako i na mrazu nema ni najmanje otpora.

Za gajenje Lobode odgovara svako baštensko zemljište, ali ne valja sejati na isto mesto, na kom je u prošloj godini cvekla ili repa rasla.

Vreme sejanja počinja Marta meseca, a završava se Avgusta; može da se seje svakih 3—4 nedelje dana, da bi se stalno brao mlad list.

Semena treba oko 50 grama na 1 ar za dobijanje oko 500 strukova Lobode.

Seje se na redove, razmaknute na 50 cm. Kad boljčice dobiju 3—4 lista, treba razrediti najpre na 20 cm struk od struka, a docnije na 40 cm. Iščupani strukovi prilikom svakog razređivanja služe za kuvanje.

Može da se gaji kao samostalan usev, a može i u kombinaciji sa drugim povrćem. Inače Loboda hoće i sama da se preseva, te se redovno pojavljuje kao samonikla biljka, između drugog povrća na mestu, na kome je u prošloj godini gajena.

Za vreme porasta treba usev braniti od korova, a po potrebi i zalivati hladnom vodom, da se održi list sočan i da biljka ne potera brzo u seme. Vrh stabla mora da se zakida svakog osmog dana, da bi se list što više raskrupnio.

List stasava za berbu na 2 meseca posle sejanja. Lobodu neobično vole puževi.

Sorte: Žuta Loboda, list oledo zelen. Ova se sorta po najviše gaji. — Zelena Loboda, sa zelenim lišćem. Bolje se odupire hladnoći, ali ređe se gaji, jer u vremenu hladnoće ima spanaća izobiljno. — Crvena Loboda, list je kod ove sasvim crven, ali pri kuvanju pobledi.

LOBODA „PEPELjUGA“ Chenopodium Bonus-Henricus L.

Pleme: Pepeljuge (Chenopodiaceae). — Postojbina: domaća, višegodišnja biljka. — Stablo: visoko 80—100 cm. — List: debeo zatvoreno zelene boje. — Cvetovi: sitni zeleni. — Seme: crnkasto, sitno; u 1 gram ide 430 zrna, a 1 l. meri 625 grama. Moć klijanja traje 5 godina, a niče za 15 dana.

Seje se s proleća za proizvodnju rasada. Za tim se sadi na stalno mesto na 40 cm razdaleko struk od struka. Jednom posađena biljka, traje i bere se više godina bez ikakve druge nege, sem odbrane od korova.

Bere se i troši list kao od obične Lobode, a osim toga, ako se s jeseni visoko zagrne sa zemljom, razvija rano s proleća snažne i sočne izdanke, koji se upotrebljavaju isto kao i špargle.

LUBENICA Cucurbita citrullus L.

Pleme: Bundeve. (Cucurbitaceae). — Postojbina: Afrika. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: puzavo tzv. „vreža“, snabdeveno vršikama za kvačenje — List: deljen, izrezan, sivkaste boje. — Cvet: pravilan sa razdvojenim spolovima, žute boje. Cela biljka obrasla je čekinjastim dlakama— Plodovi: krupni, obli, okruglog, ovalnog ili izduženog oblika, zagasite, jasne ili prošarano zelene boje.1 Iznutra imaju mesnatu oplodnicu, koja je sočna, crvena, žuta ili bela. — Seme: ‘spljošteno, ovalno, krupno ili sitno ; crne, mrke, sive, žute, crvene, bele ili prošarane boje. U 1 gram ide prosečno po 10 zrna, a 1 l. meri 460 grama. Moć klijanja traje 10 godina, niče za 5—-6 dana. Seme ustojano od 3—4 godine bolje je za sejanje . od. novog.

Lubennca se ubraja sa dinjom zajedno u Bostan. Gaji se za istu upotrebu i skoro na isti način kao i dinja. Sve što je u opisu dinje pomenuto za bostan u opšte, osim malo izuzetaka, odnosi se i na lubenicu. Ovde će biti navedeno samo ono, što se tiče isključivo gajenja lubenice.

Lubenica zahteva više toplote nego dinja, hladna i kišovita leta ne podnosi nikako. Uspeva samo pod toplim klimatom; i na lakom i toplom zemljištu. Humusna peskuša odgovara ponajviše lubenici. Isto tako voli i novinu, razoranu krčevinu, utrinu, detelište itd. I na presušenim, niskim, ritskim zemljama rastu vanredno lepe lubenice.

Zemljište treba duboko da se uradi kao i za dinju i ostavi nepodrljano preko zime da bolje izmrzne. Odžaci može da se iskopaju još pre zime i ostave otvoreni do proleća, da i njih mraz razradi.

Rastojanje za odžake kod lubenice veće je nego kod dinje; lubenica se sadi na 2J4 m. razdaljine, prema tom na 1 ha. treba da se gradi 1600 odžaka.

Semena treba za svaki odžak po 3—4 zrna, odnosno 10.000 zrna na 1 ha. što čini 1 kg., a ako se odžaci još po jedanput zasejavaju, posle 8—10 dana, kao rezervni usev, onda treba računati duplu količinu, ili 2 kg. semena na 1 ha.

I od lubenice može prethodno da se proizvede rasad u zaklonjenom prostoru, pa sa zemljom oko žila posadi napolje kada je vreme setve.

Prilikom razređivanja u svakom odžaku ostavlja se po 1—2 struka.

Vreža lubenice ne sme da se orezuje (,,škopi“), jer zameće plod najviše pri vrhu. Jedino treba prilikom treće ili četvrte kopnje, da se rasporedi i pričvrsti drvenim kukama za zemlju, a korisno je, po jedan mali deo vreže u sredini i da se pokrije zemljom, da bi se i na tom mestu ožilio radi bolje ishrane plodova.

Svi ostali radovi, koje iziskuje gajenje lubenica, opisani su kod dinje.

Kad lubenice dostignu četvrtine svoje krupnoće, dobro je svaki komad da se žigoše tj. da se na njemu zabeleži naročit znak struganjem same površine kore.

Tako se istruže na pr. neko slovo ili druga neka belega, koja ne može docnije nikako da se podražava. Na taj se način omogućava kontrola za slučaj krađe.

Da je lubenica sazrela za branje, prvi i najvažniji znak je, kad vršika (brk), koji je najbliži peteljci sa plodom, počne da se suši. Pri tom treba uzeti u obzir i to, da li je poslednjih dana bilo toplo i suvo vreme ili pak obratno. Jer, dešava se često da vršika počne da se suši, međutim pred samim branjem iznenada nastupi kišovito i hladno vreme, usled čega se bostan povrati. Vršika međutim kao znak zrelosti ostaće i dalje suva, jer ona ne može više da ozeleni.

Sem toga, zrelost lubenice određuje se i prema zvuku, izazvanom zvrckanjem prstima po kori. Na raseku peteljke kod zrele lubenice, treba da se u sredini pokaže bela tačka srži. Stegnuta između kolena zrela lubenica krcka, a nezrela daje zvuke gnječenja. Kad se zrela lubenica raseca, kora prska i krcka pod nožem.

Najbolje je odsecati zreo bostan izjutra, pre jakog sunca i to sa dužim delom peteljke. Radi izazivanja ranijeg sazrevanja, lubenice mogu da se uvrću oko peteljke. Uvrnuta lubenica sazre ranije, ali ne dobija slast.

Kad lubenica prezre, sredina joj „ukopne“, postane šuplja, to se poznaje i po težini, ukopnela lubenica lakša je. U prvo doba sazrevanja, bolje su lakše lubenice, jer i to je znak zrelosti, a pri kraju opet bolje su teže, jer su pune, nisu ukopnele.

Lubenicu nije nužno držati dva tri dana uzabranu radi dozrevanja, ali ako se mora ostaviti za koji dan, treba izabrati što hladnije mesto, da bi sačuvala svežinu.

Ona strana kore, kojom lubenica leži na zemlji, obično ostaje bleda, a pod njom ni sredina ne sazreva potpuno. Za to treba svaku lubenicu malo okrenuti kad dostigne tri četvrtine svoje krupnoće, da bi plodovi postali sa svih strana pravilno obli i jedri. Kome nije zametno, može da podmetne i po malo slame pod svaku lubenicu, kada je iskreće iz prvobitnog položaja, time se postizava još pravilniji oblik.

Za izložbe gaje se pojedini primerci lubenice sasvim uzdignuti nad zemljom, vezani u mreži, koja se naročito veša o pritke.

Kao prinos računa se oko 8000 komada lepo razvijenih lubenica na 1 ha.

Lubenice ima mnogo sorte, koje se grupišu prema boji kore na: zagasito zelene, jasno zelene, bele i na prugaste, sa šarama jasno i zagasito zelenim. Za tim prema obliku plodova na: okrugle, ovalne i dugačke, a prema krupnoći semena na: lubenice sa sitnim semenom i sa krupnim semenom. A najposle i prema upotrebi na: lubenice za jelo i lubenice za kuvanje slatkog.

U svakoj pomenutoj grupi ima lubenica sa žutom, belom i crvenom sredinom; sa belim, crvenim, sivim i crnim semenom i najzad ranostasnih i sporostasnih.

Sorte: Rana ruska, okrugla sa slabim prugama, srednje krupnoće. Sredina crvena i sočna, seme crno i krupno; ranostasna sorta. — Carigradska lubenica, okrugla, srednje krupnoće; kora beličasta, izbrazdana na kriške. Sredina jako crvena, sočna i slatka. Seme krupno, crno ili crvenkasto ; polu rana sorta — Sejkon, japanska ranostasna lubenica, okrugla, zagasito zelena sa crnim jedva primetnim prugama. Sredina crvena, a seme prno. — Dobrinka, srednje krupnoće, ovalna, kora zelena, sredina crvena, a seme krupno crveno. Ranostasna korta. — Vukovarska lubenica, duguljasta i krupna; kora zagasito zelena, sredina crvena.. seme crno ili žuto. — Žuta domaća, srednje krupnoće, kora zagasito zelena, sredina žuta, seme crno ili crvenkasto. — Bačvanka, krupna sorta, kora zagasito zelena, sredina crvena, seme sitno, crno ili crveno. — Iegotinka, vrlo krupna sa zelenom korom, sredina crvena, seme crno krupno. — Veleška Šarenka, ovalna, srednje krupnoće ; kora jasno zelena, sa zagasitim prugama, sredina crvena, slatka, seme crno ili crveno krupno. — Georgija, amerikanska sorta; tanka, dugačka i krupna. Kora jasno zelena sa zagasitim uzdužnim prugama. Sredina crvena, seme belo sa po jednom crnom tačkicom sa obe strane klice. Sporostasna, vanredno slatka sorta. — Tom Vatson, dugačka tanka, vrlo krupna amerikanska sorta. Kora zagasito zelena, jedva primetno izbrazdana , uzduž. Sredina crvena, seme belo, krupno; vrlo ukusna pozna sorta. — Debelokorka, šarena, srednje krupnoće, okruglasta. Kora prugasta, vrlo debela, iz koje se isecaju kriške za kuvanje slatkog. Sredina nije ukusna za jelo, seme žuto; može da se drži do proleća.

Lubenica ima bezbroj sorti, jer se mahom sade mešane bez ikakvog obzira na održavanje čiste linije, te je ukrštavanje stalno. U kulturnim evropskim krajevima, lubenica ne uspeva zbog hladnoće, a tamo gde je dovoljno toplo i gde uspeva, nema sposobnih odgajivača za čiste sorte.

Jedino što su Amerikanci prihvatili oblagorođavanje, usavršavanje i proizvodnju lubenice u čistim sortama. Za to vidimo kod amerikanskih sorti raconalniji oblik, tanak, dugačak i lepu i određenu boju sredine, prijatan ukus i povećan procenat šećera.

LUK BELI Allium sativum L.

Sinonimi: Česnjak, Češnik, Česen.

Pleme Lukovi (Liliaceae). — Postojbina: Mala Azija. — Višegodišnja biljka. — List: pljosnat, linearan. — Stablo: nadzemno, kratko, zeljasto; ima i podzemno stablo, sklopljeno od desetak „čenova“ ili „česnjeva“ (otud naziv „česnjak“) vezanih u oblik glavice i zavijenih zajedničkom, tankom spoljnom košuljicom ili ljuskom bele boje (otud naziv „beli luk“). Svaki je čen opet zasebno zavijen naročitu kožastu ljusku, bele, rumene ili crvene boje. — Cvet, nerazvija pod našim klimatom, stoga i nema semena. — Seme je po tvrđenju nekih naučnika crnkasto i okruglo.

Umnožava se delenjem podzemnbg stabla i odvajanjem „čenova“, koji posađen, svaki zasebno, razvijaju nove glavice Belog luka. 1 l. glavica meri oko 500 grama, a u 1 kg. ide oko 20 glavica, svaka sa 10 — 15 čenova.

Beli luk se gaji u glavnom za dobijanje zrelih glavica, čiji čenovi kuvani ili presni služe kao začina jela. Osim toga troše se i mladi zeleni strukovi sa lišćem („perjem“) zajedno, ali većinom presni. Sadrži jednu vrstu sumporovitog, volatilnog ulja, zvanog „Alil“ (Allyle) sa jakim, karakterističnim mirisom; to ulje draži stomačne žljezde i pomaže varenje. Za to se Beli luk i troši najviše uz teško svarljiva, masna jela sa mesom ili u kobasicama.

Osim toga mnogi pripisuju Belom luku i lekovitost, pa i sama farmacija spravlja iz njega razne revulzivne lekarije i unosi ga i u sastav antiseptičkih sirćeta.

Prema nađenim podatcima zna se, da je Beli luk gajen još pre 2000 godina. Prvi put je viđen kod Kirgiza. Prema Herodotu i stari Egipćani trošili su u velikoj meri Beli luk kao i stari Grci, Danas vidimo,da susvijužni narodi veliki potrošači Belog luka za to, jer im stomak zbog toplote zahteva nadraženja.

Belog luka u glavnom ima dve sorte: Ozimac i Proletnjak, a svaki od ovih ima po nekoliko varijeteta. Ozimac Beli luk sadi se s jeseni, naraste krupniji; izvađen idućeg leta, ne drži se duže nego do jeseni, kada mu nastaje vreme sađenja. Proletnjak opet sadi se s proleća, ima sitnije glavice i daje manji prinos, ali izvađen krajem leta, može da se drži skoro do berbe novog Ozimca iduće godine.

Klimat topao primorski sa dosta vlage u vazduhu odgovara najviše Belom luku. Pod hladnim klimatom postaje ljući nego pod toplim.

Zemljište isto tako voli što toplije, sa dosta vlage, ali ocedno, jer u prekomernoj podzemnoj vlazi, pa i od prekomernog zalivanja, glavica boluje i počne da truli. Ako se vlaga zadržava na površini zemljišta, treba ga saditi na banak. Naročito voli humusno zemljište, a osobito šumsku krčevinu, inače dobro uspeva na svakoj aluvionoj ocednoj i plodnoj zemlji, koja treba da je duboko urađena.

Beli luk ne uspeva na istom mestu, na kom je prošle godine gajen, za to se mora zemljište menjati, a na isto može doći tek posle 3 godine. Ne podnosi neposredno đubrenje, ako je pak neophodno zbog mršavog zemljišta, onda neka stajsko đubre bude sasvim ugorelo. Beli luk najviše voli ovče, ili konjsko đubre zaorano još za prethodni usev. Korisno je da se razbaca na oranje, ili prekopano zemljište pre sađenja, na 1 ar površine po 5—6 kg. pepela od izgorelog drveta i zagrabulja.

Za Beli luk na manjem prostoru grade se leje, na kojima se uz razapeti kanap povuku brazdice duboke po 5—6 cm, a razdaleko jedna od druge za 20—25 cm, pa na dno istih posade čenovi, na rastojanje od 10—15 cm. Zatim se zemlja opet nagrne na zasađene redove, prevrnutom grabuljom.

Na većem prostoru, kad se sadi Beli luk na ravnoj površini bez leja, izvuku se slične brazdice špartačem(linijatorom) na 25 cm rastojanja, u koje se posade na razmaku od 15 cm čenovi i zatrpaju pomoću naopačke okrenute grabulje.

Za sađenje treba da se odaberu samo krupne i pravilno razvijene glavice, a sa istih poskidaju i upotrebe samo spoljni čenovi, koji su najjedriji i najzdraviji. Beli luk za sađenje treba svaki put doneti iz daleka iz drugih krajeva, a nikada ne treba upotrebiti glavice koje su rasle u toj okolini, jer hoće lako da zakržljavi i podbaci prinos.

Izdvojeni čenovi sade se ubadanjem, pazeći da ona strana, gde se nalazi bradavica sa žilicama, bude okrenuta na niže. Beli luk ne sme da se sadi duboko, a kad se sađenje završi, treba zemljište utabati ili preći valjkom.

Za 1 ar površine treba oko 3—3500 čenova, koji se mogu dobiti iz 5—600 komada ili 40 kg. glavica, izdvajajući čenove samo iz spoljašnjeg kruga. Inače ako se upotrebe svi čenovi, onda treba mnogo manje glavica.

Kad se namerava da dobije proizvod Belog luka ranije, za prodaju mladih strukova, treba saditi na gušće redove, npr. 15 cm red od reda, a 8 cm struk od struka. Važno je u tom slučaju, da se dublje zakopava i time prinudi na razvijanje dugačkog, belog i čistog stabla. Nije beskorisno, ako se za ovu proizvodnju čak i zagrnu strukovi zemljom.

Za ranu potrošnju mladog Belog luka može da se sadi samo Jesenjak i to mora da se posadi ranije, još meseca Septembra. Inače redovno vreme sađenje Belog luka Jesenjaka počinje prvih dana Oktobra i traje do polovine Novembra. Može da se sadi i docnije, ali onda daje mnogo manji prinos.

Za Beli luk Proletnjak najbolje je vreme sađenja odmah po svršetku zime, Marta meseca. Kad usev nikne, kao i za svo vreme porasta, treba da se brani od korova i zemlja redovno, da se sitni i okopava. Obično se zadovoljava sa dve kopanje, ali prilikom prve, dobro je strukove odgrnuti po mogućstvu do blizu žila, tako, da se veći deo glavice razvija otkriven, a samo donji deo glavice sa žilama da bude u zemlji; to daje odličan rezultat.

Ako se Beli luk navodnjava, što ne sme biti često, može se natapati samo zemlja podalje od strukova.

Kad strukovi Belog luka nad zemljom zastanu u porastu, odnosno počnu gubiti jedrinu, to znači da je nastupio početak sazrevanja glavice. Sazrevanje može se još ubrzati uvrtanjem stabla, obaranjem pomoću obrnute grabulje, ili kao što neki čine, zavezivanjem lišća i stabla u čvor.

Za vađenje Belog luka iz zemlje, treba da se izabere lep i topao dan. Nije dobro čupati rukom, jer se stabla lako otkidaju od glavica, za to se mora poslužiti nekim alatom za iskopavanje na pr. rakljastom motičicom, ili naročito gustim vilama.

Povađen luk treba skupiti u gomilice na samom zemljištu i ostaviti na suncu da prestoje 2—3 dana; za to vreme dobro je da se jedan put gomile i prevrnu. Za tim treba da se skloni pod krov, pa samo izjutra, kada je list vlažniji, može da se veže u kitke, ili oplete u vence onako, kako gde pijaca zahteva.

Za ostavu mora Beli luk da se prosuši na dimu na sledeći način.

Venci ili kitke Belog luka izvešaju se najpre negde pod krovom u nekom prostoru otvorenom sa strane, da se za nekoliko dana još bolje prosuše. Zatim se unose u zatvorenu komoru, čija se vrata i prozori mogu hermetički da zatvore i ulepe, pa povešaju za tavanicu i okolne duvarove.

Na sredini komore treba po patosu rasporediti nekoliko malih gomila lanene pleve, ili drugog materijala, koji ne gori plamenom, nego koji pravi samo što više dima, to treba da se zapali, pa izlaz spolja hermetički zatvori. Gorivo treba svakog jutra i večeri da se obnavlja za punih 8 dana. Pri tom radu mora se naročito obratiti pažnja, da se u pušnici ne razbukti plamen, a korisno je, da se poslednjeg dana metne i malo sumpora u vatru.

Tek posle ove procedure, postaje Beli luk sposoban za pijacu, jer neće da ss kvari, ne proklijava brzo i dobija lepo lice

Kao prinos Belog luka računa se oko 150—200 kg. na 1 ar zemljišta.

Sorte. Belog luka kao što je rečeno, ima dve glavne sorte: Jesenjak i Proletnjak, a ove opet imaju mnogo varijacija, koje su postale pod uticajem mesnih prilika, zemljišta i klime. Te male karakterne razlike gube se, čim se Beli luk odgaji pod drugim okolnostima.

Po neki put viđa se glavica Belog luka sva samo iz jednog komada, bez podele na čenove i veruje se, da je to neka naročita sorta, međutim, to se daje postići specijalnom kulturom. Ako se zadrže glavice običnog, proletnjeg Belogluka, da pređu redovno vreme sađenja, pa se tek docnije, tamo Maja meseca posade odabrani najkrupniji čenovi, neće imati dovoljno vremena za obrazovanje novih čenova, nego će se samo raskrupneti u malu glavicu iz jednog jedinog dela. Kad se posle, idućeg proleća ta ista glavičica metne ponovo u zemlju, neće više ni onda da se podeli na čenove, nego će se razviti u krupnu lepu i jedinstvenu glavicu Belog luka.

LUK BELI „ROKAMBOL“ Allium scorođoprasum L.

Pleme: Lukovi (Liliaceae). — Postojbina: Južna Evropa. — Višegodišnja biljka.

Potpuno slična biljka običnom Belom luku, jedino se razlikuje prijatnijim ukusom kao i time, što iz sredine struka razvija jedno usukano stablo, na čijem vrhu donosi izvestan broj sićušnih glavičica, pomoću kojih. može da se umnožava.

Međutim u praksi i Beli Rokambol najviše se umnožava čenovima, jer se na taj način brže dolazi do rezultata. Inače, sađenjem onih sitnih glavičica, dobija se tek treće godine normalan prinos.

Beli „Rokambol“ sadi se s jeseni; njegova kultura istovetna je sa kulturom običnog jesenjeg Belog luka.

LUK KOZJAK Allium ascalonicum L.

Sinonimi: Šalota, Ešalota, Ešluk.

Pleme : Lukovi (Liliaceae). — Postojbina : Sirija. — Višegodišnja biljka.

Kozjak potpuno je sličan i botanički i prema upotrebi Crnom luku. Jedina je razlika u tome, što glavica nije iz jednog, nego se sastoji iz više čenova.

Seme teško zameće, a potpuno je slično semenu Crnog Luka. Razmnožava se sađenjem čenova, od kojih 1 l. meri 500 grama, a u 1 kg. ide oko 145 komada.

Gaji se za vrlo ranu potrošnju mladog zelenog luka, jer dok sve sorte Crnog luka zaustavljaju porast preko zime, donde se Kozjak zeleni i za vreme najljućih mrazeva. Sem toga, zreli čenovi Kozjaka troše se u kujni isto kao i zreo luk; još su više cenjeni zbog jačeg karakterističnog ukusa. Kozjak je mnogo postojaniji od Crnog luka, u ostavi čak i Juna meseca uzdržava se od klijanja.

Krupniji čenovi upotrebljavaju se za jelo, a sitniji za sađenje.

Luk Kozjak voli snažno, plodno zemljište, koje sadrži nešto kreča. Podnosi i neposredno đubrenje, ali samo sa dobro ugorelim đubretom, naročito voli ovče i konjsko đubre.

Zemljište treba da je duboko urađeno iz ranije i slegnuto pre zasađivanja. Sadi se rano s proleća odmah no svršetku zime na redove razdaleko na 20 cm, a struk od struka na 15 cm.

Samo najduguljastiji čenovi treba da se odaberu za sađenje, a na svakom pojedinom čenu nužno je, da se ljuska pri vrhu malo zacepi i time olakša izbijanje klice.

Sađenje se vrši uspravnim ubadanjem čenova u zemlju na određeno rastojanje. Na suvom zemljištu može se saditi malo dublje, a na vlažnom što pliće, jer hoće da truli.

Za seme potrebno je oko 20—25 kg čenova na 1 ar površine. Usev za vreme porasta mora da se okopava i brani od korova, a ne treba da se zaliva.

Luk Kozjak može da se sadi i s jeseni; u tom slučaju dobijaju se vrlo rano s proleća mladi strukovi luka. Za tu svrhu najbolja je sorta „Obični Kozjak“.

Kad lišće Kozjaka počne da žuti i vene, a to je obično meseca Jula, treba povaditi bokore pa ostaviti na zemljištu za 2 — 3 dana, da se na suncu prosuše. Za tim treba da se razdvoje čenovi iz zajednice, pa prostru na tavan u tankom sloju, gde mogu ostati po potrebi do idućeg leta.

Sitno seme Kozjaka, seje se Marta meseca na stalno mesto. Usev treba da bude redak, kao i kad se čenovima sadi, isto tako neguje i bravi od korova za vreme porasta. Ostavlja se preko zime u zemlji tako, da se može rano s proleća vaditi i trošiti kao mlad zelen luk.

Prinos zrelog luka Kozjaka računa se oko 80 — 100 kg. na 1 ar površine.

Sorte: Obični Kozjak, ima glavicu srednje krupnoće, čenove duguljaste, sa ljuskom bakarne crvene boje. Lišće je srazmerno malo, 25 — 30 cm dugačko. Vrlo postojana i ranostasna sorta. — Ruski Kozjak, ima kratke okruglaste čenove, potpuno nalik na glavice Crnog luka; ljuska je crvena, tanka. Seme zameće uredno. Poznostasna ali i vrlo postojana sorta. — Alansonski Kozjak, sorta sa najkrupnijim glavicama.

LUK CRNI Allium sera L.

Sinonimi: Mrki luk, Crveni lukac, Čebula.

Pleme: Lukovi (Liliaceae). — Postojbina: Persija. — Crni luk je poznat kao kulturna biljka sd pre 40S0 god. — Dvogodišnja biljka. Po neka sorta u kulturi prinuđena je veštački, da se razvija kao trogodišnja. — List: cevast. — Stablo: nadzemno zeljasto, cevasto, na donjem delu zadebljalo, jednogodišnje. Podzemno dvogodišnje stablo, svedeno je na jednu široku bradavicu, iz koje na niže rastu žilice, a na više debelo i mesnato podzemno lišće, koje se međusobno poklapa i obrazuje glavicu. U tom mesnatom lišću, u glavici, smeštena je rezervna hrana za razviće podzemnog lišća stabla, cveta i semena u idućoj godini. — Glavica luka pokrivena je naročitom prozračnom ljuskom, žute, crvene ili bele boje. Oblika je raznog prema sorti, pljosnatog, okruglog, ovalnog i izduženog. Za tim opet zavisno od sorte, ima krupnih glavica, koje mogu da dostignu po 1 kg, težine, a ima i sitnih od 10 grama. — Cvet: beličast ili plavkast, sitan, skljupljen u štitastu cvast, okruglu kao lopta. — Seme: crno, jako smežurano, u 1 gram ide po 250 zrna, a 1 l. meri 500 grama. Moć klijanja. traje 2 godine, a niče za 10 dana.

Crni luk se gaji u glavnom za dobijanje zrelih glavica, koje kuvane ili presne služe, kao začina za jela. Osim toga troši se i mlad zelen luk, ali samo nekuvan i u manjoj meri. Potrošnja Crnog luka svakodnevna je i velika, za to mu je proizvodnja jako raširena.

Luk voli toplotu i dosta atmosferske vlage, dakle topla primorja ; u toplim krajevima manje ima ljutine, dobija i izvesnu slast, aromatičniji je i prijatniji za jelo nego u hladnijim predelima.

Suv, kontinentalan klimat, kao što je kod nas, jako usporava razvitak Crnog luka. Zbog toga se kod nas gaji Crni luk kao trogodišnja biljka, odnosno iz posejanog semena prve godine dobijaju se sitne glavičice („Arpadžik“), koje se iduće godine ponovo sade, da se razviju u normalne krupne glavice, iz kojih treće godine izbija plodonosno stablo sa cvetom i semenom. Međutim pod vlažnijim klimatom, već prve godine dobijaju se iz semena glavice redovne krupnoće, a odmah iduće seme.

Crni luk najbolje uspeva na plodnoj, humusnoj lakšoj ilovači; lak pesak, teška hladna glinuša ili vlažno močarno zemljište ne odgovaraju.

Neposredno đubrenje zemljišta. Crni luk ne podnosi, ali posle podubrenog prethodnog useva dobro uspeva, naročito ako je upotrebljeno pregorelo ovče đubre. U svakom slučaju dobro je, da se po zemljištu rasturi pepeo od izgorelog drveta, pa za tim zagrabulja. Neobično voli novinu, razoranu ledinu, a iza okopavine bolje uspeva nego posle strnine. Na isto mesto može doći tek četvrte ili pete godine, inače usev neće da napreduje i većinom strada od bolesti.

Za Crni luk treba zemljište duboko da se uradi, preore ili prekopa, ali što je moguće ranije, da bi-se zemlja slegla do vremena sađenja. U neposredno urađenoj, rastrešenoj zemlji Crni luk ne uspeva dobro. Ako je. zemljište po prirodi rovito, treba ga sabiti teškim valjkom.

Vreme sejanja zavisi od načina i cilja proizvodnje, prema čemu se moraju i sorte luka uzimati u obzir.

Sve sorte Crnog luka može da se podele na četiri glavne grupe:

Prvoj grupa pripadaju sve čvrste, otporne i postojane sorte luka, mahom sa pljosnatom, srednje krupnom glavicom, pokrivenom žutom ili crvenkastom ljuskom. Proizvode se za zimnicu i dugu ostavu do proleća, odnosno do novog zrelog luka. To su sorte, koje se troše u masi i koje se kod nas proizvode iz arpadžika, dobijanjem glavice tek u drugoj godini, pošto je prethodno, u prvoj, iz semena proizveden arpadžik.

Zemljište za proizvodnju ariadžika ne treba naročito đubriti; obična baštenska zemlja odgovara potpuno, jer usev arpadžika ne sme da raste bujno. Arpadžik mora da raste sporo, da bude čvrst, izdržljiv i dobro obučen u košuljice, za to se ne sme ni navodnjavati. Ali zemlja mora biti duboko urađena i što sitnije izdrobljena, bez grudvica i sasvim poravnjena. Za usev arpadžika prave se leje oko 1 m. širine, a u dužini oko 15 m.

Seje se početkom Marta meseca gusto, omaške, računajući po 30 —4U grama semena na 1 m2 . Na slabijoj zemlji baca se manje semena, a na jačoj više. Pre sejanja važno je da se ispita i utvrdi koliko % klija, pa prema tom da se tačno odredi količina semena. Jer ne valja, ako seme retko nikne, dobivene glavičice biće za arpadžik suviše krupne i neupotrebljive, tzv. „Glavičurak“, a za upotrebu kao luk suviše sitne, dakle bez vrednosti. Računa se da 1 kg. semena može da donese 1i0 kg. arpadžika, koji zauzima i raste na 25—30 m. leje.

Seme treba podjednako da se raseje, pazeći da ne padne na neko mesto suviše gusto, a na drugo opet retko, jer će i arpadžik biti negde suviše sitan, a negde glavičurak. Za to je praktično smešati seme sa sitnim peskom, pepelom ili sitnom zemljom, pa tako sejati u smesi.

Posejano seme treba da se pokrije tankim slojem komposta, ili druge crnice, ili pak peska, pa potaba ili sabije valjkom.

U okolini Beograda seje se arpadžično seme u široke i plitke. redove, koji se izvlače širokom motikom tako, da se sa zemljom iz drugog reda pokriva prvi red.

Dok usev ne nikne i malo ne ojača, dobro je zalivati i go, kantom i rešetkom odozgor. Iznikao usev za arpadžik ne može da se okopava, on se samo plevi. Ako je seme retko izniklo, ili ako je inače ostao usev redak, ne sme se ostaviti za arpadžik, najbolje je razrediti ga još više na 15 cm razdaljine, tako će se bar sitnije glavice za potrošnju dobiti.

Za svo vreme porasta mora usev arpadžika redovno da se plevi i čisti od korova, jer trava jako škodi i hoće potpuno da uguši usev; ako je moguće svaka leja treba da se oplevi po jedan put nedeljno. Obično zadovoljava se sa tri plevljenja. Računa se, da jedan radenik može dnevno po 4—5 leja da ogtlevi.

Kad arpadžik potpuno uzre, treba po lepom suvom vremenu da se izvadi iz zemlje; vađenje počinje pri kraju leta Avgusta meseca, ili kako narod računa o Sv. Iliji. Izvađen ostavlja se nekoliko dana napolje na zemlji, da na suncu provene, pa onda diže na tavan, gde se prostire u tankom sloju.

U toku jeseni treba arpadžik pročistiti od zemlje, prašine i druge nečistoće i klasirati pomoću odgovarajućeg rešeta na tri razne krupnoće. Prvo se izdvaja „glavičurak“, to su glavičice krupnije od 18 m/m u prečniku, za tim dolazi „arpadžik“ od 10 — 18 m/m., a najposle „sejanac“ ispod 10 m/m u prečniku.

Glavičurak može da se posadi s jeseni za dobijanje mladog zelenog luka na iduće proleće, ili se troši preko zime u kujni kao jeftiniji luk. Ostale dve klase prostiru se na tavan za čuvanje do proleća, kad nastaje vreme sađenja. Tavan ne sme da je odozdo grejan, jer to potparuje ostavu.

U nekim krajevima više se ceni sitan „sejanac“, a u drugim opet onaj srednji „arpadžik“.

Kao prinos arpadžika na 1 m. računa se po 3-5 kg.

Jedan radenik može dnevno da povadi arpadžik približno sa oko 100 m. zemljišta.

Onu količinu arpadžika, koja nam je potrebna i koju će mi sami da posadimo idućeg proleća, korisno je dimiti i sušiti, vezujući je u male džakove po 20—30 kg., koji se vešaju i drže u pušnici za 15—20 dana.

Proizvodnja arpadžika vrlo je rentabilna, ne samo za svoju upotrebu, nego i na veliko za trgovinu, jer spada u red robe za međunarodni promet. Naročito se isplaćuje proizvodnja tamo, gde se može jeftino da plevi.

Marta meseca sadi se arpadžik na stalno mesto za Proizvodnju kruinih glavica luka. Može da se sadi u leje, ili pak na ravno zemljište, u svakom slučaju sadi se na redove razmaknute na 20—25 cm, a struk od struka 15 cm. Rastojanje zavisi od plodnosti zemljišta, na jačoj zemlji sadi se bliže, a na slabijoj dalje, struk od struka.

Pošto je proteklo bar 15 dana od poslednjeg oranja ili prekopavanja, za koje se vreme zemlja potpuno slegla, treba ponovo prodrljati ili prograbuljati površinu, pa izbeležiti redove špartačem (linijatorom), ili uz razapet kanap.

Arpadžik se sadi u obeležene redove, ubadajući prstima glavičicu po glavičicu, na okom odmereno rastojanje. Saditi ne valja duboko, jer se teže obrazuje glavica.

Da se zasadi 1 ar, treba oko 5 — 6 kg. arpadžika, prema krupnoći i rastojanju; najsitnijeg „sejanca“ treba oko 3 kg.

Iznikao usev treba što pre i što bolje opleviti i okopati između redova. I docnije, za svo vreme porasta treba usev redovno braniti od korova i zemlju održavati u trošnom stanju okopavanjem; luk se obično zadovoljava sa 3 kopnje.

Za vreme suše, ako je moguće, korisno je bar jedanput zaliti usev. Prekomerno zalivanje nije dobro, jer jako jedar luk ne čuva se dobro u ostavi.

Počev od kraja Aprila korisno je svakih 15 dana pred kišom ili pred zalivanjem da se po usevu luka rasturi čađ iz odžaka, to mu neobično prija.

Dešava se, da izvestan broj strukova potera stablo sa cvetnim pupoljkom, za te slučajeve narod kaže da luk „isteruje bikove“. Sva ta stabla tzv. „bikove“ treba pokidati, jer se oni razvijaju na štetu glavice.

Kad lišće požuti, osuši se i klone na zemlju, a ljuska na glavici dobije svoju karakterističnu boju, luk je sazreo. Najbolje je da se vadi luk po rosi i pre jakog sunca, pri čemu treba paziti, da se glavice ne povrede oruđem, kojim se radi. Ljuske valja ukloniti samo onoliko, koliko se same odvajaju od glavice.

Povađeni luk ostavlja se napolje na samom zemljištu da preleži 8—10 dana i potpuno dozre na suncu. Za tim se može uneti pod krov, najbolje na tavan, gde se razastre u tankom sloju, ili pak plete u vence i veša u nekom pokrivenom prostoru. Kad se venci luka pletu, mnogi mešaju u pletenice dugačke strukove slame, da bi deblje bile.

Kao prinos dobija se oko 200 kg. glavica Crnog luka na 1 ar zemljišta.

Da se zasadi 1 ha površine arpadžikom, radne snage treba oko 50 nadnica. Za stalne radove oko nege useva, za plevljenje, tri okopavanja i dr. treba 120 nadnica. Samo vađenje luka zahteva oko 80 nadnica na 1 ha.

U ostavi za 6 meseca dana gubi luk, peti ili šesti deo svoje težine sušenjem. Uhvati li ostavu mraz, ne treba luk dirati, on će sam da odmrzne, jer inače pokrenut, hoće da se kvari.

Da s proleća Crni luk ne proklija brzo, dobro je nadimiti ga u pušnici ili nekoj zatvorenoj komori. Ako luk nije opleten u vence, može da se veže u male džakčiće od retke tkanine po 20 do 30 kg., koji se izvešaju ta^o, da budu što više izloženi dimu. Dimiti se može luk 8-10 dana, na isti način kao što je preporučeno za Beli luk.

U koliko se luk više vremena uzdrži od klijanja, u toliko veću vrednost dobija na proleće.

Čvrste sorte Crnog luka prestavljaju robu za međunarodni promet, za to je proizvodnja istih kao i trgovina od velikog značaja. Najviše se ceni Crni luk na pijaci od kraja Aprila, pa do kraja Juna meseca. Da bi se u tom vremenu moglo imati lepog luka, ima velikih preduzeća, koja čuvaju luk u hladnjačama. Kod nas se u tom vremenu najviše uvozi luk iz Egipta.

U drugu grupu spadaju polučvrste i polupostojane sorte luka sa okruglom, poluokruglastom ili duguljastom glavicom, pokrivenom žutom, rumenom ili crvenom ljuskom.

Gaje se za potrošnju s jeseni i u prvoj polovini zime, jer do proleća teško se mogu održati, a da glavice ne omeknu i ne proklijaju. Polučvrste sorte Crnog luka proizvode se iz semena iste godine, ali i traže duže vremena; za oko 4—6 nedelja treba im više, dok se potpuno razvije glavica iz semena, nego što se razvija iz arpadžika. Za to ove sorte docnije stasavaju, a za vreme sušnih leta bez zalivanja, ostaju i sitnije.

Uspeh proizvodnje polučvrstih sorti Crnog luka iz semena, kod nas je nejednak, jer zavisi od vlažnosti leta ili mogućnosti zalivanja, dok u krajevima sa vlažnijim podnebljem uspeh je siguran i za to se tamo ove sorte Crnog luka najviše i raste.

Kod nas i polučvrste sorte luka može da se proizvedu iz arpadžika i onda postaju i njihove glavice čvršće i trajnije. Ali mora seme da se poseje mnogo gušće, da bi se dobio arpadžik znatno sitniji, jer arpadžik srednje krupnoće polučvrstih sorti luka hoće da se „bika“, tj. da tera u seme.

Za proizvodnju glavica može seme da se poseje na stalno mesto, na leje, od 100 cm. širine, omaške ili na redove od 25 cm. rastojanja, računajući po 100 — 150 grama semena na 1 ar površine.

Zemljište se sprema isto onako kao i za sađenje arpadžika.

Vreme sejanju je početak Marta meseca, jer seme ne strada od hladnoće. Posejano seme treba utabati daskom ili valjkom; ako je posejano na redove, može.se i ugaziti. Za tim treba usev pokriti kompostom, crnicom ili sitnim peskom.

Kad usev iznikne, mora se razrediti na 12—15 cm. struk od struka, da bi svaka glavica dobila dovoljno prostora za svoj razvitak.

Ista nega mora se za tim dati, kao i kad se luk proizvodi iz arpadžika, samo za ovaj usev mnogo je Značajnije zalivanje. Ako je pak moguće, da se zalije nekoliko puta razblaženom sokom, dobiće se vanredan rezultat.

Berba i sve ostalo potpuno je slično, sa proizvodnjom glavica luka iz arpadžika.

Osim sejanja na stalno mesto, može iz semena najpre da se proizvede rasad u naročitoj leji, a za tim rasadi na stalno mesto.

Vreme sejanja je s proleća početkom Marta meseca, a u toplijim krajevima, gde zima nije ljuta, može da se seje i s jeseni Avgusta do Septembra. U koliko se ranije proizvede rasad utoliko bolje.

Za proizvodnju rasada potrebno je semena oko 10 grama na 1 m. . — Iznikao usev treba pleviti i redovno zalivati, da ne zastane u porastu. Rani jesenji usev dobro je čak po malo i da se zakloni od jakog sunca, koje bi ga inače pržilo. Kad rasad dostigne debljinu slamke, može da se sadi i na stalno mesto.

Na 1 m. površine semeništa dobija se oko 3000 strukova rasada.

Da se zasadi 1 ha. zemljišta potrebno je 300—350.000 strukova rasada, koja količina može da se proizvede na oko 100 m2 semeništa, iz 1 kg. semena. Za 1 ar treba uzeti od svakog po 100 puta manje.

Prilikom vađenja rasada treba zemlju olabaviti ašovom ili vilom za kopanje, zatim rasad rukom izvući, uzeti u levu ruku po jedan mali snopčić strukova, poravnati glavice, pa skratiti žile na 1 cm., a lišće na onoliko, da celokupna dužina biljke ne bude veća od 10 cm. Tako spremljen rasad treba ređati dupke u korpu, pa potopiti u vodu onoliko, koliko je potrebno da se žilice napiju.

Ako pretekne nešto od izvađenog rasada luka za idući dan, treba ga poslagati položeno, pa pritisnuti daskom i tegom, jer inače hoće da se vitoperi i krivi.

Da se sadi rasad luka treba na isto rastojanje kao i arpadžik, tj. na 20—25 cm red od reda i 15 cm struk od struka, a ne dublje od 2 cm. Rasađen luk mora odmah da se zalije, ako nije sađenje izvršeno pred samom kišom, što je u ostalom najbolje.

U krajevima sa blagom zimom, može da se seju polučvrste sorte Crnog luka i s jeseni, i rasade na stalno mesto meseca Oktobra. Ako bi se sa jesenjim rasađivanjem zadocnilo, treba ostaviti rasad u leji do proleća, na onda presaditi. Jesenje rasađivanje bez sumnje da je bolje od proletnjeg, ali ako se u jesen zadocni, poznim presađivanjem ne može biljka zbog hladnoće da se ožili, te mora da propadne.

U treću grupu spadaju nežne sorte Crnogluna tzv. „Aršlame“ sa krupnom ili veoma krupnom, sočnom glavicom, obučenom u ljusku žute, rumene, crvene ili mrke^ boje. Ima glavicu okruglog, ovalnog i pljosnatog oblika, sa sredinom belom ili rumenom, koja je svaki put jako sočna, ukusna, bez ljutine, a kod nekih sorti čak i slatka.

Sve sorte Aršlame osetljive su na hladnoći, glavica ne može dugo da se drži; gajene su samo za letnju i jesenju potrošnju kao presan luk, ili u salati, jer su sočne i slatke. Proizvode se iz semena i rasada u istoj godini. Glavni uslov za uspeh, to je toplota i navodnjavanje. Bez mnogo vode i toplote, ne može biti lepe Aršlame.

Mnogi proizvode rasad Aršlame pod prozorima, što nije rđavo ni za polučvrste sorte luka. Iz ranije dobivenog rasada ranije se dobijaju i glavice.

Aršlamu treba saditi ređe na 30 h 20 cm u leje udešene za navodnjavanje. Navodnjava se sve donde, dok ne dostigne 3/4 svoje krupnoće, posle se ostavi da sazre.

Za 1 ha. zemljišta potrebno je oko 180.000 strukova rasada koja može da se proizvede na 60 m2.

Aršlama mora da se plete u vence, jer je nežna, te hoće lako da se ugruva i kvari, a da se održi što duže, treba vence slagati na gomile napolje, pa dobro pokriti slamom i ševarom. Ispod gomile meće se stelja od granja i slame.

Četvrtoj grupi pripadaju sve ozime sorte Crnog luna sa sitnom ili polukrupnom,-pljosnatom ili okruglastom glavicom, pokrivenom samo sa belom ljuskom.

Luk Ozimac gaji se za dobijanje zrelih glavica Maja i Juna meseca u vremenu, do kojega stari luk ne može da se održi, a nov, posađen arpadžikom nije još stasao. U tom međuvremenu zrele glavice luka najviše su cenjene, a baš onda sazrevaju ozime sorte sa belom ljuskom.

Ozime sorte luka mora da se potroše odmah, jer glavice ne mogu da se drže. Osim ranih glavica, sve sorte daju i mlad zelen luk ranije, koji je prijatniji za jelo i lepši na izgled zbog svoje beline. Za ovu svrhu najbolje su sorte sa okruglom glavicom, posejane u toku Jula meseca.

Luk Ozimac sa belom ljuskom seje se redovno Avgusta meseca u leju za proizvodnju rasada. Rasađuje se na stalno mesto Septembra i prve polovine Oktobra, gde ostaje da prezimi bez ikakve naročite nege, osim jednog zagrtanja pre zime i odgrtanja na proleće.

Ostali uslovi za gajenje, način sejanja, rasađivanja i nega useva potpuno su slični sa ostalim sortama crnog luka. Jedino što se ozime sorte crnog luka sade gušće, na 6 — 10 cm struk od struka, a redovi se beleže na 20 cm rastojanja.

Da se zasadi 1 ar zemljišta ozimim sortama crnog luka, potrebno je oko 5500 strukova rasada, koja količina može da se proizvede na 2 m2 semeništa iz 20 gr. semena.

Za slučaj, ako bi zima upropastila rasađeni luk ozimac, što se vrlo retko dešava, dobro je sačuvati jednu leju rezervnog rasada, koji preko zime na malom prostoru može lako da se pokrije slamom radi zaštite. Na iduće proleće taj sačuvani rasad može da se posadi, pa time i ako docnije, bar donekle nadoknadi gubitak.

Čvrste sorte Crnog luka: Domaći Kolačar ili Melnikki luk, bakarno žut, pljosnat, čvrst, srednje krupnoće sa belom ili rumenkastom sredinom; proizvodi se iz arpadžika. — Trebinjski žuti, čvrsta sorta pljosnatog luka sa žutom ljuskom i belom sredinom; proizvodi se iz arpadžika. — Žuti Miluz, čvrsta glavica, srednje krupnoće, bakarne crvenkaste boje, poluokruglastog oblika sa belom sredinom; proizvodi se iz arpadžika. — Komo, nešto manji od srednje krupnoće, čvrst, pljosnat, žut sa prelazom u crvenkastu boju, koja ima sjaj kao svila. Talijanska sorta, proizvodi se iz arpadžika. — Španski Sumporaš, sa čvrstom jako pljosnatom glavicom, boje žute kao sumpor. Proizvodi se iz arpadžika. — Ruski žuti, čvrst, pljosnat luk, najpostojaniji od svih sorti, može da se održi do novog luka. U početku ima bakarno žutu boju, koja dužim držanjem prelazi u mrku. Proizvodi se iz arpadžika.

Polučvrste sorte: Erfuršski, polupljosnat, rumenkast, nešto krupniji od našeg domaćeg luka, ali lepog, pravilnog oblika i sa belom sredinom. Proizvodi se glavica odmah prve godine iz semena, ali gušćim sejanjem može se proizvesti i arpadžik, koji je duguljast. — Žuti Vertus, boja ljuske kao slama, pljosnat, srednje krupnoće i pravilnog oblika. Može se proizvoditi pomoću arpadžika, koji je jasno žut i okruglast. — Niort rumeni, pljosnat, srednje krupan; može se proizvoditi pomoću arpadžika. — Turnonski, pljosnat, crvenkast spolja, iznutra beo, srednje krupnoće, dosta čvrstog luk. — Holandski crveni, pljosnat, srednje krupnoće, ljuska tamno crvena, a sredina lepe zagasito crvene boje. — Žitavski okruglasti, crvenkasto žut, krupniji od srednjeg, sredina bela. Može od iste sorte da se proizvede i arpadžik, ali seme mora vrlo gusto da se poseje. Arpadžik je tanak i dugačak. Inače redovno, glavice se proizvode iz semena. — Danver žuti, okrugao, srednje krupan, vrlo ranostasan. — Aršlame: Brzica, okrugla. krupna, žuta polurana sorta. — Vardarka, krupna pozna, okrugla, crvenkasta. — Kruškasta aršlama, duguljasta i žuta. — Podrinska, krupna, pljosnata i crvenkansta. —

Sorte ozimog luka sa belom ljuskom: Vožirardski rani sa pljosnatom sitnijom glavicom. —Pogačar Pariski, sa krupnijom glavicom, malo pozniji.

U Evropi gaji se oko stotinu sorte Crnog luka. Ovde su navedene samo one, koje predstavljaju naročite tipove.

Luk crni „ROKAMBOL“

Sinonimi: Misirski luk, Egipatski lučić.

Botanički ista biljka kao i crni luk,1edino što se razlikuje naročitom osobinom, da ne razvija cvet i ne zameće seme.

Glavica okruglasta, bakarne boje. Na vrh stabla na mesto cveta donosi sićušne glavice luka, pomoću kojih se umnožava.

Posađene glavičice s proleća prve godine narastu u lepe glavice. A dobivene glavice u idućoj godini, ako se ponova posade; isteraju stablo i donose na vrhu sitne glavičice.

U ostavi dosta dobro se drži, ali zbog specijalnog ukusa ne upotrebljava se rado.

Luk crni „ČENIK“

Sinonimi: Luk krompiraš, Mnogoglavac.

Glavice srednje krupnoće, po 7—8 komada sjedinjuje se pri dnu u jednu zajedničku bradavicu sa žilicama tako, da svaka izgleda kao jedan „čedž“. Ljuska je debela, mrke boje. Crni luk Čenik ne tera stablo za cvet, prema tom ne donosi seme.

Umnožava se sađenjem pojedinih čenova rano s proleća. Stasava krajem Juna. Svaki struk donosi po 7—8 novih čenova. Luk Čenik gaji se malo, jer se teško čuva; ukusa je slatkog i prijatnog.

MASLAČAK Leontondon Tagahasit L.

Pleme: Glavičaste biljke sa jezičastom glavicom. (Compositae.) — Postojbina: domaća dugovečna biljka. — Stablo: podzemno, dugovečno, a nadzemno jednogodišnje cevasto. — Lišće raste iz vrha podzemnog stabla i obrazuje povrh zemlje kitku; list je prost, testerast sa duboko urezanim zupcima. — Cvetovi: žuti, skupljeni u glavičastu cvast. Seme: duguljasto, snabdeveno pernicom, u 1 gram ide oko 1200 zrna, a 1 l. meri 300 grama. Moć klijanja traje 2 godine, a niče za 8 dana.

Upotrebljava se mlad list, odnosno celi strukovi mlade biljke kao salata, koja po malo gorči, ali i vrlo prijatno utiče na zdravlje, smatra se da čisti i obnavlja krv. Maslačak raste divlji na svima našim poljima, a kulturom stvorene su i pitome sorte, koje su uvedene u red povrća i koje se gaje u gradini.

Uspeva na svakom položaju i voli snažnu baštensku zemlju. Vreme sejanja je proleće, od početka Aprila pa sve do kraja Juna.

Semena treba po 2 grama na 1 m2.

Seje se najpre u leju za proizvodnju rasada, omaške. Usev treba da se pokrije tankim slojem ugorelog đubreta, pa utaba i zalije, ako je vreme sušno.

Kad biljčice dobiju 5—6 lista, treba izvaditi, skresati im vrhove lišća, kao i vrhove žilica, pa rasaditi na stalno mesto,

Maslačak treba da se sadi u redove, razmaknute na 30 cm, a struk od struka na 10 cm.

Za vreme porasta mora usev da se redovno brani od korova, plevi i okopava kao i da se zaliva. Osim toga treba da se otkidaju cvetni pupoljci, kao i suviše izrasli okolni listovi.

Berba počinje Novembra time, što se strukovi pri zemlji odsecaju ne suviše duboko, da bi mogli ponovo da isteraju. Sezona postepene berbe produžuje se sve do početka Aprila, iduće godine.

Pre sečenja, Maslačak može da se bledi, pokrivanjem svakog struka za desetak dana saksijom. Pre toga treba pokidati okolno lišće, koje je poleglo i zamatorilo. Bledi se samo po onoliko strukova, koliko se namerava od jednom seći.

Sorte: Popravljeni Maslačak, sa zamotanom sredinom; krupna nežna sorta, koja se lako bledi. — Veliki Maslačak, sa krupnim zelenim i uspravnim lišćem.

Postoji još nekoliko sorti pitomog Maslačka, ali one se samo u malom razlikuju od navedenih.

MIROĐIJA Anetiuim graveolens L.

Sinonimi: Kopar, Dilj, Kopernika.

Pleme: Štitonoše (Umbelliferae). — Postojbina: Južna Evropa. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, glatko, razgranato, izraste na 1 m. visine. — Cvet: žućkast, grupisan na vrhu svake grane u štitastu cvast. — List: mirišljav, perasto deljen u končaste listiće. — Seme: pljosnato, ovalno i aromatično, u 1 gram ide 9S0 zrna, a 1 l. meri 300 grama. Moć klijanja traje 3 go-. dine, a niče za 10 dana.

U povrtnjaku gaji se za branje mladih zelenih strukova, ili samo mladog lišća, koje služi kao začina raznih jela, salate i turšije, naročito kiselih krastavaca. Cela mlada biljka sve do oplođenja cveta, sadrži volatilno ulje tzv. Anethol, koje kad biljka sazre i stablo se osuši, prelazi u seme.

Mirođija uspeva na svakom baštenskom zemljištu. Seje se omaške u leji, više puta preko leta, za stalno branje mladih strukova. Početak setve je Mart mesec, a završetak prva polovina Septembra. Posejano seme pred zimu, niče tek idućeg proleća.

Seje se retko i zatrpava plitko običnim grabuljanjem. Ako se ostavi da zametne seme, Mirođija hoće i sama da se preseva. Zalivanje ne traži, osim posle setve da se ubrza nicanje.

Da se zaseje 1 m2. omaške potrebno je 5—6 gr. semena.

Iznikao usev po mogućstvu treba pleviti od korova.

MORAČ TALIJANSKI Foeniculum dulce, Mill.

Pleme: Štitonoše (Umbelliferae.). — Postojbina: Italija — Jednogodišnja biljka. — Stablo: 60—80 cm visoko. — Lišće; perasto, sitno sa debelom drškom, čija je usmina toliko zadebljala i proširena, da poklapajući se međusobno obrazuje glavicu. — Cvetovi: žućkasti, sabrani u štitastu cvast. — Seme: duguljasto, ispupčeno s jedne strane, u 1 gram ide 200 zrna, a 1 l, meri 300 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niči za 10 dana.

Gaji se za kuvanje stabla, koje ima naročito aromatičan i sladak ukus.

Uspeva na svakom plodnom baštenskom zemljištu,

Vreme sejanja može biti April mesec za berbu preko leta, ili Avgust u toplijim krajevima, za berbu pred zimu.

Najpre treba proizvesti rasad u leji, koji se posle sadi na stalno mesto u redove, razmaknute na 40—50 cm jedan od drugog, a struk od struka na 12 — 15 cm.

Usev treba redovno pleviti i okopavati, da ga ne bi obuzeo korov.

Zalivanje traži redovno i ozbiljno, da bi se biljci osigurala bujnost i jedrina, jer čim nastupi zastoj u porastu usled suše, poteraće u seme.

Kad struk pri zemlji počne da deblja, treba ga malo nagrnuti zemljom onoliko, koliko da se zatrpa polovina zadebljale glavice.

Posle desetak dana otpočinje berba sečenjem naprednijih strukova, a posle i onih, koji za njima pristižu.

Svaki struk treba odseći pri korenu ispod zadebljale glavice, pri tome treba skresati i vrhove lišća.

MOTOVILAC Valeriana Locusta L.

Sinonimi: Poljska salata, Poljska loćika, Talijanska salata.

Pleme: Valeriane (Valerianaceae). — Postojbina: domaća, jednogodišnja biljka, — List: duguljast, raste iz korena obrazujući kitku povrh zemlje.

Gaji se za upotrebu kao salata, za koji cilj služe sitni strukovi, ubrani od početka zime, pa do proleća.

Motovilac ne voli rovito zemljište, za to ga treba pri, premiti iz ranije i dobro sabiti valjkom a traje svakih 10 dana sve do polovine Oktobra.

Seje se u leje omaške, računajući 100-125 grama semena na 1 ar. Usev treba stalno zalivati, jer inače neće blagovremeno da nikne. — Ako iznikne dockan pred zimu, ne može zbog hladnoće da se razvija, nego s proleća tera odmah u seme bez mogućnosti da se bere. Može da se poseje i prethodno isklijalo seme, ali onda mora zemlja sa usevom da se drži stalno vlažna, inače hoće klica da se osuši.

Gusto iznikao usev treba malo da se razredi, da bi biljke postale lepše i kitnjastije. Za vreme razvitka treba osim redovnog zalivanja još i pleviti.

Motovilac stiže za berbu za 70—90 dana posle sejanja.

Dobru salatu daje samo mlado, ne potpuno razvijeno lišće, za to treba donje listiće redovno brati, (usled čega će pristizati stalno novi listovi,

Da bi se mogao Motovilac i po zimi brati, dobro je usev pokriti slamom.

Kao prinos dobija se oko 50 kg, listića sa 1 ara površine.

Sorte: Okrugli Motovilac, ima na kraju zaokrugljen list, uspravnog držanja. — Holandijski krušozrnasti, sa širim listom i znatno krupnijim semenom od ostalih sorti. List je inače nežan i mekan i teško podnosi dalek put.

MRKVA Daucus carota L.

Sinonimi: Šargarepa, Karota.

Pleme: Štitonoše (Umbelliferae). — Postojbina: Evropa. — Dvogodišnja biljka. U povrtarstvu je od značaja samo prvogodišnji koren, koji je vretenasto zadebljan, crvenkaste, žute ili bele boje. — Lišće: perasto, podeljeno. — Stablo : razgranato, visoko oko 150 cm, izraste tek u drugoj godini. — Cvetovi: sitni, beli, obrazuju složen štit. — Seme: dvojna ahenija sa sitnim dlačicama tzv. „kosa„ , koje se veštački skidaju trljanjem, radi lakšeg rukovanja. 1 l. semena kosmatog meri 240 grama, a u 1 gram ide oko 700 zrna. Trljanog semena ide u 1 gram oko 900 zrna, a 1 l. meri 360 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 15—20 dana, pri najnižoj temperaturi od oko +5°C.

Najbolje je dvogodišnje seme.

Mrkva se gaji za dobijanje korena, koji se na razne načine gotovi za ljudsku hranu. Za tu svrhu upotrebljavaju se gotovo sve sorte crvenkaste mrkve, kao i samo neke od žutih sorti. Bele mrkve služe isključivo kao stočia hrana, a isto tako i veći broj žutih sorti.

Mrkva naročito voli laku peskušu sa mnogo humusa i u opšte rastresito i plodno zemljište. Teže zemljište treba prilagoditi zahtevima mrkve odgovarajućom dubokom obradom.

Neposredno đubrenje Mrkva ne podnosi, ali uspeva dobro na zemljištu, koje je pod prethodnim usevom dobro pođubreno.

Duboko urađeno i pripremljeno zemljište za usev mrkve, treba da se isplanira na leje; može da se seje i na ravnoj površini bez leja, ali samo kad se zasejava veliki prostor. No i u tom slučaju neosporno bolje je, da se naprave propisne leje od 135 cm širine.

Glavno vreme sejanja mrkve počinje odmah po svršetku zime i traje sve do druge polovine meseca Maja, a kao biljka ne mnogo osetljiva na zimi, podnosi i jesenju setvu krajem Avgusta—Septembra, pa sve do polovine Oktobra. I u međuvremenu može mrkva da se seje ali samo onde, gde je navodnjavanje zemljišta moguće, jer seme u letnjim toplim mesecima neće da iznikne, pa čak i isklijalo hoće da se osuši.

Seje se plitko omaške, po 60—70 grama semena na 1 ar, ili na redove u leji, razmaknute na 20 cm, računajući po 40-—50 grama semena na 1 ar. Na većem prostoru bez leja, seje se na šire redove, razmaknute po 30 cm jedan od drugog, za koje treba 30—40 grama semena po aru.

Za sejanje na redove treba povući uz razapet kanap plitke brazdnce na određeno rastojanje, pa u iste usejati seme. Da bi sejanje što jednačije ispalo, dobro je da se u seme umeša po dva puta toliko sitnog peska.

Ako se sejanje vrši mašinom, manjom ili većom, nije potrebno prethodno pravljenje brazdica, jer mašina sama beleži iduće redove i ravnomerno usejava seme u zemlju, te je rad znatno brži.

Rukom posejano seme treba zatrpati pomoću grabulje, a zatim utabati ili povaljati valjkom. Najbolje je, ako se zemlja sabije samo nad zasejanim redovima, a ne i između istih.

Površinu usejane leje korisno je pokriti tankim slojem sitnog, pregorelog đubreta, komposta, strugotine ili peska, jer bez pokrivača hoće zemlja da se sasuši i okore, te se time omete nicanje.

Kad usev iznikne i razvije 3—4 lista, treba ga razrediti tako, da biljke dobiju međusobno rastojanje od 8—10 cm prema krupnoći sorte. Da bi se ovo razređivanje bez štete obavilo, treba najpre zemlju nakvasiti ili pak preduzeti iščupavanje strukova tek posle kiše.

Ako je na nekom mestu ostao usev suviše redak, može se popuniti. presađivanjem sa gusto niklih mesta. Treba samo paziti, da se pri čupanju rasada ne zalomi vrh žilice, ili da se prilikom sađenja ne povije na više.

Može razređivanje da se vrši i postepeno u dva maha tako, da se prvi put razredi samo na 5 cm rastojanja, a docnije oko Juna meseca, vadi ponovo svaki drugi struk. Ovo docnije vađeno korenje, dovoljno je razvijeno da se može trošiti kao mlada mrkva, te se time dobija po jedan mali prinos više sa zemljišta. Razređivanje mrkve dosta je zametan posao ; najbolje bi bilo, kada bi seme tako retko niklo, da se u opšte ne mora usev prvi put ni razrediti.

Na Mrkvu utiče čađ od dima veoma povoljno, za to bi trebalo po mogućnosti rasturiti preko useva svakih 15 dana izvesnu količinu. To se radi ili pred kišom ili pak pred zalivanjem.

Zalivanje Mrkva ne iziskuje, ali za vreme velike suše dobro joj čini. U baštama, koje su udešene za navodnjavanje, Mrkva se gaji samo po bankovima tako, da sa vodom ne dolazi u neposredan dodir.

Za vreme porasta treba usev Mrkve braniti od korova i to, ako je omaške posejan, plevljenjem, a ako je u redovnma, još i okopavanjem. Mogućnost okopavanja štedi mnogo radne snage, a sem toga, okopana i istrošena zemlja između redova utiče blagotvorno na usev, te postaje koren znatno krupniji.

Kao stasala Mrkva, vadi se iz zemlje, kad koren kod ranih sorti dostigne 3/4 svoje redovne krupnoće, a kod poznih, kada se potpuno razvije.

Brzostasne sorte, ako se ostave u zemlji, da se koren potpuno razvije, gube slast i sočnost, a ako se još i dalje ne izvade, one „pređu“, te postaju krpave i bezukusne. Za to sa vađenjem ranostasnih sorti treba žuriti, da ne bi izgubile u kakvoći.

Sporostasne sorte međutim stižu čak u jesen, kad biljke počnu da miruju, za to se sa vađenjem ne mora hitati. One mogu no potrebi da ostanu i preko zime u zemlji sve do proleća, dok ponovo sokovi u biljkama ne prorade.

Korenje Mrkve vadi se iz zemlje ašovom, a još je bolje pomoću naročite vile za prekopavanje zemlje. Lišće treba odseći ili pokidati do korena. Isto tako treba očupati i mlad list, koji bude krenuo docnije, jer se time duže održava ukusan i sočan koren. Mnogi odsecaju sa korena Mrkve gornji vrh, tzv. „teme“ i tvrde, da tako ostaje duže vremena sočna i slatka.

Dugačke i šiljate sorte Mrkve većinom se iznose na pijacu vezane u kitke, promešane sa korenjem peršuna, pastrnaka i dr.; prave se tzv. „veze za supu“. Kratke i zatubaste sorte Mrkve prodaju se nevezane, merene po težini, jer služe za kuvanje naročitog jela.

Prinos. Sitnije brzostasne sorte daju oko 150 kg., polukrupne oko 250 kg., a krupne oko 300 kg. korena na 1 ar dobrog zemljišta.

Za potrošnju zrele Mrkve preko zime i proleća, čuva se jesenje korenje poznostasnih sorti u ostavi. Može korenje da se povadi i usadi jedno do drugog u pesku u podrumu, ili nekoj komori. Može se iskopati i širok rov, pa na dno istog utrapi i pokrije. Dubina rova treba da bude odmerena tako, da iznad uspravljeno ukopanog korena Mrkve, još ostane 10 cm do površine zemlje. Ta praznina treba da se ispuni zemljom i još da se izdigne kao neka gomila, radi odbijanje vode od trapa.

Pre nego što se Mrkva trapi, treba ukloniti svo lišće kao i svaki onaj koren, koji nije potpuno zdrav i čitav.

Može Mrkva za potrošnju da prezimi i ostavljena u samo) leji. Za taj cilj prvo treba svo lišće skresati do dole i ukloniti, pa za tim pokriti celu površinu zemljom za 10—12 cm debljine. Potrebna zemlja dobija se sa stazica između leja, koje tim postaju udubljene, za bolje odvođenje zimske vlage od ostave.

Može Mrkva da se gaji i kao ozimi usev sa jesenjom setvom. za dobijanje mladog korenja preko zime i s proleća. U tom slučaju uspeva najbolje na lakom, rastresitom, toplom i plodnom zemljištu. Suviše teško i vlažno zemljište ne daje dobar rezultat.

Pred zimu treba svo lišće sa jesenjeg useva Mrkve da se pošiša, pokupi i ukloni, za tim treba da se pokrije sa 10—15 cm debelim slojem slame, pleve ili suvog šumskog lišća. Prilikom vađenja mlade Mrkve preko zime, treba pokrivač da se odgrne, pa posle ponovo vrati na isto mesto. A, kad hladnoća popusti, treba usev sasvim otkriti da bi dobio vazduha.

Sve sorte Mrkve za jelo podeljene su na dve glavne grupe, na one, čiji je koren gore širok, pa postepeno idući na niže sve uži, dok se ne završi u šiljak. Zatim na one, čiji je koren kao oblica i dole kao i gore isto tako, ili samo malo manje debeo, skraćen, zatubast, puštajući iz sredine donjeg kraja samo jednu žilicu, kao perčin. Prema tome razlikujemo Mrkve sa šiljatim i Mrkve sa obličastim korenom, a svaki od ova dva oblika ima mnogo sorti kraćih i dužih, tanjih i punijih, ranostasnijih i sporijih u porastu.

Zatubaste mrkve sadrže više šećera, one su sočnije, ukusnije i ranostasnije; imaju sitniji list, dok za šiljate mrkve sa većim lišćem važi uverenje, da su u ostavi postojanije i otpornije na suši.

Sorte: Pariska mesečarka, sasvim kratka, skoro loptasta, crvena kao narandža. Vrlo fina i ukusna ‘za jelo, stasava za 2C meseca dana posle setve. Mnogi ljubitelji fine mrkve seju ovu sortu više puta preko leta u razmaku od 20 dana. — Kratka Holandska, puna, zatubasta, dužina joj je koliko za dve širine. Ukusna, sočna, crvena i slatka. Stiže za potrošnju na 3 meseca posle sejanja. — Polukratka Gerandska, naročitog zdepastog oblika. Gore jako široka, pa onda konična, naglo skraćena i zatubasta. Slatka i ukusna sorta mrkve sa crvenkastom i sočnom sredinom, ali i velikim prohtevima u pogledu zemljišta i vlage. Stasava za potrošnju na 3% meseca dana posle setve. — Šantenejska, po svom obliku jako slična Gerandskoj, samo što je nešto duža i sporostasnija; stiže za 4— 5 meseca dana. —Karantanska, poludugačka, crvena, kao oblica, iste debljine i gore i dole. Najfinija od svih sorti mrkve, ali u toliko veće prohteve postavlja proizvođaču. Najbolje uspeva na čistom humusu, za to se retko gaji; stasava za meseca. — Nantska, poludugačka, zatubasta, obličasta, crvenkasta, fina i sočna mrkva. Stasava za 4 meseca dana, dajući prinos do 400 kg. na 1 ar, ali samo na plodnom i lakom zemljištu uz dovoljno vlage, odnosno uz zalivanje. Ova se sorta najviše gaji od svih zatubastih mrkvi, jer se dobro drži u ostavi. Podnosi i jesenju setvu. — Mouska velika, zatubasta, debela i dugačka, potpuno valjkasta, najkrupnija i najsporostasnija od svih zatubastih. Inače odlična i ukusna sorta, lepe crvenkaste boje.

Razvija se potpuno za 5–6 meseci posle setve. — Deluk mrkva, sa svojim svedenim a pri vrhu ipak zatubastim oblikom, zauzima mesto između šiljatih i zatubastih sorti. Crvena, odlične kakvoće, srednjestasna i izdašna sorta. Razvija se potpuno za 4-5 meseca dana. — Žamova poludugačka, šiljata mrkva. Dobra engleska sorta, mesnata, slatka i sočna, lepe crvenkaste boje. Stasava za 4H meseca dana. — Viktorija, šiljata, ugasito crvena, izdržljiva na zimi, stasava za 5 meseci. — Braunšvajgska, dugačka, šiljata, crvenkasta, sporostasna sorta; stiže za 5 meseca dana. — Altringhamska mrkva, crvena, tanka, dugačka i šiljata, dostiže po 50 cm dužine. Izvanredno fina engleska sorta. Seme prave sorte retko se nalazi u prometu. ŽuŠa šiljata, dobra je sorta dok ne zamatori, za to je treba sejati malo docnije, da bi mogla pred zimu mlađa da se vadi. — Dubs, žuta valjkasta, zatubasta, vrlo slatka i ukusna. Odlična sorta, ali može se gajiti samo u onim krajevima, gde je pijaca usvojila žutu mrkvu.

PAZIJA Beta vulgaris cicla L.

Sinonimi: Blitva, Meko zelje, Mangold.

Pleme: Pepeljuge (Chenopodiaceae). — Postojbina: domaća, dvogodišnja biljka. Povrtarstvo iskorišćuje njen prvogodišnji oblik. Istovetna biljka sa repom, samo što je kod ove kultura razvila mesnat koren, dok je kod Pazija razvila lišće i njegove drške na štetu korena, koji je račvast i tvrd. — Seme je isto kao i u repe„ samo nešto malo sitnije, u 1 gram ide oko 60 zrna, a 1 l. meri 250 grama Moć klijanja traje 6—8 godina,. a niče za 10 dana.

Gaji se za branje lišća preko celog leta, koje se gotovi kao i spanać. Osim toga ima sorte sa širokom, mesnatom, i sočnom drškom, koja se iseče na kriške i sprema kao naročito povrće u mrkom sosu.

Pazija traži naročito snažnu, đubrevitu i duboko urađenu zemlju.

Seje se Aprila—Maja meseca na redove razmaknute za 40— 50 cm.

Semena treba po 100 grama na 1 ar zemljišta.

Kad usev iznikne, treba da se razredi na 40 cm struk od struka i zatim odmah okopa.

Može da se poseje i u guste leje za proizvodnju rasada, računajući po 5 grama semena na 1 m2 , iz čega se dobija oko 100 strukova rasada, što je dovoljno da se zasadi 1 ar.

Za vreme porasta treba usev Pazije redovno da se okopava i brani od korova kao i zaliva za vreme suše.

Berba lista počinje na 2 meseca posle setve i produžuje se sve do slane i zime. Pred prvim mrazevima, može izvestan broj. strukova da se izvadi iz zemlje sa korenom zajedno, pa presadi u podrum ili komoru gde ne mrzne. U toj ostavi list će poblediti i postati nežniji za upotrebu.

List ne valja iščupati iz samog srca odnosno sredine temena, jer će se posle teže obnavljati.

Sorte: Obična Pazija, tera mnogo lista, koji ima tanku dršku. Koliko se lista obere, trliko se obnavlja. Otporna sorta na suši, a prilično i na hladnom vremenu. — Pazjak Rebraš, zelena i manje otporna sorta od gornje. List zelen, drška bela i široka po 6—7 cm. — Bledi Pazjak, sa belim rebrima, list bledo zelene boje, rebra bela, jako razvijena, široka po 10 cm. Fina sorta, koja traži navodnjavanje, da bi se potpuno razvila. — Bledi naborani Pazjak, sa širokim belim rebrima. Slična sorta predhodnoj, samo što je liska naborana i šupljikava.

PAPRIKA Capsicum Tannuum L.

Pleme: Pomoćnice (Solanaceae). — Postojbina: Južna Amerika. — Jednogodišnja biljka. Takva je kod nas, inače prema mnogim znacima u poreklu je bila višegodišnja. — Stablo: nisko, razgranato. — List: poseban, duguljast na dugačkoj dršci. — Cvet: beo, usamljen pod pazuhom lista. — Plod: bobica šuplja, raznog oblika, tanka, dugačka, šiljata ili kratka, široka ili okrugla. Razne krupnoće od veličine trešnje, pa do razmere čovečije šake.

Boje crvene ili žute u zrelom stanju, ili žute, zelene i blede u nezrelom. — Seme; žućkasto, pljosnato, nagomilano u širem kraju ploda na dršci; u I gram gde oko 150 zrna, a 1 l. meri 450 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 10 dana.

Paprika se gaji za berbu plodova u nedozrelom stanju, izuzev nekoliko sorte, čiji se plodovi najviše upotrebljavaju kad potpuno uzru. Sadrži jednu ljutu materiju tzv. Sarsicin, koji nadražuje stomačne žljezde i izaziva lučenje sokova. Krupne sorte imaju manje ljutine, sitne pak više. Krupne, kratke široke sorte paprike tzv. „Babure“, troše se u nedozrelom stanju kuvane kao povrće, ili presne i pečene kao salata, a meću se i u sirće za zimnicu (turšiju). Dugačke široke ili tanke tzv. „Turšijare“ meću se u ostavu za zimu nalivene sirćetom, ili se upotrebljavaju kao salata. Sitne tanke sorte ljute paprike, sa najviše Kapsicina, služe u nedozrelom stanju presne ili kuvane, kao začina salate i raznih jela, a kad sazru, tucaju se i melju za dobijanje sitne tzv. „aleve“ paprike. Sitna aleva paprika postala je obavezna začina u našoj kujni, koja daje jelu osim prijatnog ukusa još i lepu crvenu boju, jer „pri jelu treba zadovoljiti ne samo stomak, nego i oko“ kaže naš narod.

Nigde nije nađena divlja, samorasla paprika, što znači, da je to prastara kulturna biljka; kao takvu zatekli su je i prvi Evropljani kod Indijanaca u Americi. Prema izvesnim podacima, Papriku je preneo prvi u Evropu botaničar Oviedo 1514 godine

Kod nas je donešena paprika preko Grčke, a od nas su je primili Mađari. Prema opisu Đorđa Talera, lekara u početku 18.. veka, Srbi su još u tom vremenu trošili mnogo ljute paprike „blagodareći njenoj ljutini, nisu stradali od bolesti — Vamperismus i ako su izdržavali duge postove.“

Kao biljka tropskog klimata, paprika uspeva i kod nas samo u najtoplije doba godine. Njen razvitak obuhvata celo leto i tople dane jeseni. Za to joj i najviše odgovara topao položaj zaklonjen od hladnih struja sve do duboke jeseni.

Kao zemljište Paprika najviše voli i najbolje uspeva na starim naslagama humusa. Samo na jakoj humusnoj peskuši ili humusnoj ilovači može proizvodnja paprike dati željene rezultate, a to su rečni nanosi ili isušeni ritovi.

Neposredno đubrenje, praprika nagrađuje odlično; ma kako bilz zemlja po prirodi plodna i snažna, ipak podnosi još da se rasturi na 1 ha. po 50.000 kg. ugorelog stajskog đubreta. A gde je mnogo humusa, tu je dobro rasturiti i raspadnutog kreča ili gipsa, računajući po 3—4 kg. na 1 ar.

Zemljište treba za Papriku duboko da se uradi, preore ili prekopa preko zime i ostavi neusitnjeno. Tek s proleća može da se pregrabulja i usitni.

Pored odgovarajućeg zemljišta, za svoj razvitak Paprika iziskuje i mnogo vode odnosno izobiljno navodnjavanje. Jer to je biljka, čije stablo hoće brzo da se zdrveni, te da prestane sa zametanjem novih plodova i za to je korisno pomoću navodnjavanja održati živ tok sokova i bujan porast biljke. Tim se izaziva stalno obnavljanje cveta i ploda i produžuje branje.

Naše podneblje zahteva godišnje iz vazduha oko 500—600 m/m vodenog taloga, da bi se biljna vegetacija održala u stalnom razvitku. Međutim Paprika iziskuje oko 1200 m/m, koja količina vode mora navodnjavanjem da se doda.

Jedino one sorte, koje se ostavljaju da sazru za proizvodnju tucane paprike, može da se gaje bez navodnjavanja, ali i za njih je od velike koristi zalivanje u prvoj polovini razvitka biljke tj. do zametanja prvih plodova.

Pripremljeno zemljište mora se isplanirati prema načinu zalivanja, koji se ima primeniti. Treba napraviti vade, bankove, rovčiće i rasporediti leje prema propisnom rastojanja, na koje će biljke da se posade.

Za papriku mora najpre da se proizvede rasad u lejama i to za proizvodnju zelene paprike, koja će se trošiti preko leta, treba da se seje Februara meseca pod staklo. Za jesenju berbu i zelenih i zrelih plodova, seje se Aprila-—Maja u mlakoj ili običnoj, otvorenoj leji.

Pred setvom treba seme, da se potopi i drži u mlakoj vodi 24 sata, jer teško niče, a još će brže i sigurnije da klija, ako se potapa u rastvor od 5% kamfora. Semena treba da bi se omaške zasejao 1 m2 leje 20 grama, od čega može da se dobije oko 3000 zdravih biljčica, koje treba pikirati na 15 m2 rastila, postavljajući red od reda na 10 cm, a struk od struka na 5 cm.

Od toga ostaje oko 2500 prvoklasnog rasada za sađenje na stalno mesto.

Za 1 ha. treba spremiti 100.000 strukova rasada, koji se mogu dobiti od 800 grama semena, posejanog na 40 m2 semeništa, a pikiranog na 600 m2 rastila. Za 1 ar uzima se od svačeg za po sto puta manje.

Posejano seme treba utabati daščicom ili prevaljati, za tim pokriti pregorelim đubretom ili kompostom i politi kroz sitnu rešetku.

Kad usev iznikne i dobije 2—3 listića, treba biljčice da se „pikiraju“ odnosno presade opet u leje na 5X10 cm, ili na odgovarajuće rastojanje, prema prostoru sa kojim raspolažemo. Tako razređen usev treba negovati, pleviti, zalivati, a docnije kad otopli i privikavati na spoljni vazduh, sve do vremena rasađivanja na stalno mesto.

Rasad Paprike može da se sadi napolje tek kad vreme otopli i dovoljno zagreje zemlju i kada pređe opasnost od naknadnih mrazeva, a to je prva polovina Maja meseca. Može se rasađivati i ranije, da bi se dobila rana zelena paprika, ali u tom slučaju treba se spremiti i biti u pripravnosti, za odbranu od slane i poznih mrazeva.

Sorte za proizvodnju zelene paprike sade se na rastojanje od 35X35 cm, a sorte koje se beru u zelenom stanju 50×60 cm.

Sadi se po dva struka zajedno i to po mogućstvu kad je oblačno i kišovito vreme; jedan radenik može po 4000 strukova dnevno da posadi. Presađen rasad treba dobro zaliti da zemlja prione uz žile.

Na nedovoljno humusnom i težem zemljištu, ako se radi na malom prostoru, može da se izvadi po jedan ašov zemlje na svakom mestu, gde struk dolazi, rupa popuni sitnim pregorelim đubretom i u sredinu posadi rasad.

Veoma je korisno zastiranje zemljišta oko rasađene paprike, sa slojem slamastog đubreta u debljini or 3 — 4 cm. To vanredno dobro čuva vlagu u zemlji i štedi zalivanje. Neprimljene strukove posle 5—6 dana treba popuniti.

Za vreme porasta treba paprika redovno da se zaliva i okopava; obično se zadovoljava sa 3 kopnje, a kod proizvodnje zrele paprike i samo sa dve, ali ako se može dati po jedna kopnja više, od velike je koristi.

Paprika može da se „škopi“, odrezujući vrhove ogranaka iznad određenog broja cvetnih pupoljaka, prema nahođenju tj. prema broju plodova, koji hoće da se postigne. Smanjivanjem broja plodova dobija se ranije i lepše razvijena paprika. Postupak je praktičan naročito, pri proizvodnji rane paprike pod staklom ili leti, kod najkrupnijih sorti, za dobijanje neobično krupnih primeraka i najposle, u običnoj bašti, ako se ne raspolaže sa dovoljnom količinom vode za zalivanje.

Berba paprike za potrošnju u zelenom stanju počinje kad se dovoljno razvije i očvrsne, jer mekani plodovi suviše su mladi, nisu još za berbu stasali. Papriku treba brati svaki put pred zalivanjem, ostavljajući pri tom što dužu dršku na ubranom plodu.

Zelena paprika treba redovno da se obere, ne ostavljajući na struku da pređe u sazrevanje ni jedan komad, jer to krati vek biljke i smanjuje prinos.

Zrela paprika bere se, kad plodovi sazru na struku i odmah niže u vence, ređajući na kanap po četiri komada u nakrst. Ako je zrela paprika namenjena, da se troše čitavi plodovi, prave se manji venci, a ako se sprema za tucanje i mlevenje, spremaju se venci od 5-6 kg. težine. Vence sa nanizanom parikom treba izvešati na promajnom mestu pod krovom-obično pod strehom — da još bolje dozre i sasuši se.

Kao prinos zelene, krupne sorte paprike, računa se na 8 branja po 5 komada, dakle oko 40 plodova sa 1 struka, što iznosi na 1 ha. oko 3 miliona paprika. Od te količine otpada oko 109/o nesposobnih plodova za trg. Na toliki prinos može se računati samo na izvanredno plodnoj zemlji, pri savršenoj obradi i uz izobiljno navodnjavanje. Inače na slabijem zemljištu,. sa manje zalivanja, ne može da se bere osam puta i ne može da donese toliki broj plodova.

Kao prinos zrele paprike za tucanje i mlevenje, računa se oko 15 plodova sa 1 struka, a sitnije crvene sorte paprike, koje se ,čitave troše, po 25 komada. Po težini pak računa se oko 2—3000 kg. zrelih, celih paprika, ili 1000—1500 kg. sitne aleve paprike na 1 ha.

U proizvodnji zrele paprike, nije cilj da se beru plodovi što ranije, već da se dobije količina i kvalitet sa što manje troškova. Za to tu otpadaju izdatci oko uređenja staklenih leja i dr. potreba za ranu proizvodnju rasada. U tom cilju seje se Aprila-Maja napolje, u sasvim otvorenoj leji bez zaštite od hladnoće, bacajući seme sasvim retko, te otpada i potreba pikiranja.

Kod proizvodnje mlade, zelene Babure i Turšijare, važno je, da se dobiju što ranije jedri plodovi, međutim neprestanom berbom rane paprike, biljka se još preko leta iznuri i oslabi. Da bi se pak i u jesen dobile mlade, bujne i plodne biljke, kada se paprika ponovo mnogo ceni, jer se onda meće u turšiju, treba docnije da se poseje još jedanput i proizvede nov rasad. Za tu pozniju setvu najbolje je vreme ceo April i prva polovina Maja meseca, koja će stasati taman pod jesen, kad prvi usev popusti u prinosu.

Paprika može da se umnožava i prporenjem reznica („ključića“, „pelcera“, „štupfera“). Reznice paprike treba odseći sa jednim razvijenim okcem, zatim na donjem kraju napravi se mali procep, a listići skrate, da bi se smanjilo isparenje vlage.

Leja koja ima da služi za prporište, mora biti topla i dovoljno vlažna, jer toplota i vlaga, kako u zemlji tako i u vazduhu, najvažnije su pogodbe za obrazovanje mladih žilica i nove biljke.

Dobro je stoga prporiti u zatvorenoj leji, koja je u stanju da zadržava toplotu i vlagu u vazduhu, oko biljke, kao i u zemlji. Osim toga nužno je i da se leja pokrije zastorom, koji će za prvo vreme da brani od sunčevih zrakova sve dok se na prporku ne zametnu mlade žilice.

Sorte: Crvena trešnjasta i žuta trešnjasta paprika, imaju okrugao plod, crven ili žut i sitan kao trešnja. U nedozrelom stanju boje zagasito zelene, inače veoma ljute sorte. Gaje se u sudovima, jer su vrlo dekorativne. — Đerdanka sa mnogobrojnim crvenim, okruglim plodovima, sićušnim kao krupnije zrno graška. Veoma ljuta sorta pairike, koja se još i kao ukrasna biljka gaji. — Čilska kljunara, sa niskim jako razgranatim stablom, obasutim sitnim šiljatim i veoma ljutim plodovima, nalik na veći ptičiji kljun, a koji rastu uspravno. Najranija sorta paprike, gaji se pod staklom za ranu papriku i u sudovima, kao dekorativna biljka. Kad je nezrela, ima zagasito zelenu boju, a kad uzre, ona pocrveni. — Kitnjasta Šanka, donosi vrlo tanke šiljate plodove, koji se pojavljuju u kitkama. Vrlo ljuta sorta paprike, koja u zrelom stanju sasvim pocrveni. . — Crna meksikanka, biljka srednje veličine, donosi tanke, prave po 20 cm dugačke šiljate plodove, koji su vrlo ljuti; u nedozrelom stanju zagasito zeleni, a kada uzru pocrvene. — Besna paprika, najsitnija i najljuća od svih sorti paprika; tanka, crvena, šiljata, raste samo u tropskim krajevima. — Kineska Kameleon paprika, sa sitnim koničnim plodovima i to vrlo ljutim, koji od začetka pa do sazrevanja promenu više boja; u početku su beli, pa prošarani ljubičastim, zatim prelaze postepeno u bledo žutu boju, a posle u zlatno žutu dok ne sazru, kada opet postepeno prelaze u crvenu. Sve te promene boja nalaze se istovremeno na jednom struku. Inače po ukusu ljuta je sorta. — Obična ljut paprika, plodovi dugački oko 10 —12 cm, šiljati, najpre zagasito zeleni, a docnje crveni. Sorta podesna za nizanje i mlevenje u zrelom stanju. — Žuta ljuta paprika, potpuno slična običnoj crvenoj sorti, samo kad sazre, ona potpuno požuti. — Kajanka, tanja i duža sorta ljute paprike, sa prečnikom od 1 cm na debljem kraju i u dužini od 8—10 cm. I ova je sorta podesna za nizanje i mlevenje. — Patlidžanasta slatkača, plodovi zagasito zeleni, vrlo mesnati, sočni i slatki, u obliku rebrastog crvenog patlidžana, a kad uzru pocrvene. — Kratka Amerikanska babura, plodovi rebrasti, sa oba kraja iste širine, mesnata i slatka sorta; u početku zagasito zelena, a kad uzre pocrveni ili požuti. — Španjolska babura, pri vrhu podeljena na četiri kriške, dugačka slatka babura. U početku zelena, a docnije crvena. — Kraljevska babura, slična kratkoj Amerikanki, samo što je pri vrhu uža. — Herkules, krupna, mesnata kraća babura, sa užim vrhom podeljenim na 4 kriške. Plodovi rastu na struku uspravno, najpre zeleni, a kad uzru požute. — Žuta babura, od dužih sorti sa 4 kriške, u nezrelom stanju ima žutu boju, a kad uzre pocrveni, — Bela babura, srednje krupna, mesnata, malo ljutne, bela sa 4 kriške. — Kozji rog, srpska sorta turšijare ; žuta, malo ljuta, rađa mnogo. — Leskovačka turšijara, bledo zelena, slatka, široka i dugačka. — Bela turšijara, široka, dugačka, malo ljuta.
— Kalinkovača, bledo zelenkasta slatka babura, sa tri kriške na vrhu. — Đenovačka slatka, sa plodovima koničnog oblika, kao obična čigra, koji su srazmerno krupni, mesnati, slatki i kad uzri crveni. — Kineska široka, dugačka i široka oko 10 cm, zatubasta, ćoškasta, mesnata i vrlo slatka sa malo semena. U nezrelom stanju zagasito zelena, a kad uzre pocrveni.

PASTRNAK Pastinaca sativa L.

Sinonimi: Paškanat, Paštrnjak, Debela zelen.

Pleme: Štitonoše (Umbelliferae). — Postojbina: Evropa. — Dvogodišnja biljka. — Koren: vretenasto zadebljan. — Stablo: zeljasto, uspravno,. razgranato, 180 cm visoko. — Lišće: posebno, perasto deljeno, izbija iz korena pri zemlji. — Cvetovi : žuti, obrazuju štitastu cvast. — Plod: dvojna ahenija.

Semenke: pljosnate, snabdevene tankim obodom, mrke boje; u 1 gram ide 220 zrna, a 1 l. meri 200 grama. Moć klijanja traje 2 godine, a niče za 12 dana.

Gaji se za upotrebu prvogodišnjeg korena, koji je mesnat i naročito aromatičan, te je stoga neizostavan u društvu mrkve, peršuna i celera pri kuvanju razne čorbe od mesa.

Pastrnak voli laku, rovitu humusnu zemlju, koja je đubrena pod prethodnim usevom. U koliko je zemlja teža, u toliko je više treba obradom dovesti u rastresito stanje.

Preko zime treba zemlju duboko uraditi a s proleća usitniti. Seje se s proleća odmah po svršetku zime ili Septembra—Oktobra za iduću godinu.

Može da se seje i omaške, ali najbolje je na redove povučene na 30 cm rastojanja. Semena je potrebno oko 60 grama na 1 ar pri sejanju na redove, a omaške po 100 grama.

Seme se zatrpava plitko i za tim samo redovi utabaju ili valjkom prevaljaju, a naposletku treba pokriti usev pregorelim đubretom i politi vodom.

Kad usev iznikne, razređuje se na 15—20 cm struk od struka. Razređivanje može da se vrši postepeno u toku leta, a izvađeno mlado korenje da se upotrebi. — U jesen izvađeno korenje, obično meće se u trap, a pošto pastrnak nije osetljiv na hladnoći, to može da ostane preko zime u zemlji neizvađen. Inače kultura Pastrnaka potpuno je slična kulturi mrkve.

Prinos može biti 400 kg. korena na 1 ar zemljišta.

Sorte: Dugački pozni, pastrnak, najstarija sorta i najbliža divljoj biljci. Koren dugačak, tanak i žućkast. — Pastrnak sa ugnutim temenom, koren dugačak, debeo, mesnat, sporostasan; na vrhu korena gde izbija list, ima karakteristično udubljenje. — Poluduganki, pastrnak, lepa sorta sa debelim korenom srednje dužine, koji je beo i gladak. — Okrugli rani, kratak ovalan koren, mesnat, beo i ranostasan.
Pastrnaka gaji se oko 15—16 sorte i to ponajviše u Engleskoj.

PASULj Phaseolus vulgaris L.

Sinonimi: Grah, Fažol.

Pleme: Mahunarke (Leguminosae). — Postojbnna: Južna Amerika. — Jednogodišnja biljka. — Privredna raspodela: Variva. — Stablo: zeljasto povijušavo. — Lišće: tropero sa dugačkom drškom, kojom se povija oko uspravnih predmeta, svaki put sa desne u pravcu leve strane. — Cvet: leptirast. beo, rumen ili ljubičast; raste u obliku grozdaste cvasti iz pazuha lista. — Plod: mahuna, u nezrelom stanju mesnata, žuta ili prošarana crvenim ili plavim, a kad uzre, sasuši se i prsne. Iz zrele mahune ispadaju semenke „zrna pasulja1′. — Seme ie razne krupnoće i razne boje, duguljastog ili okruglog oblika. U 100 grama ide od 80—700 zrna, a 1 l. meri od 625 do 850 grama, zaviseći od sorte Moć klijanja traje 3 godine, a niče za 5 8 dana.

Pasulj se gaji za upotrebu : 1) nezrele mahune („boranije“), 2) nezrelog mladog zrna („rujav pasulj“) i 3) zrelog zrna. Za svaki pomenuti oblik, koga potrošnja iziskuje, kulturom su stvorene naročite sorte, čiji ‘plodovi imaju tražene osobine u većoj meri,

Tako su postale ukusne, sočne i mesnate mahune bez „konca“ (like) sa popularnim nazivom „Boranija“. — Zatim stvorene su sorte, koje daju jedar „rujav pasulj“, koje pak upotrebljene kao boranija ili kao zreo pasulj nisu najboljeg ukusa. Najposle odgajene su i naročite sorte za ukusan „zreo pasulj“, koje ne odgovaraju kao boranija i ne daju najbolji „Rujavac“.

Kao što se vidi, pasulj se gotovi za jelo na raznovrsan način, prema stepenu i stanju svoga razvitka i time omogućava i veliku promenu u hrani. Bogatom sadržinom hranećih sastojaka, pasulj se ravna sa mesom i stoga zauzima mesto najvažnijeg povrća u čovečijoj ishrani i za to se gaji u vrlo velikim razmerama.

Prvobitan oblik biljke pasulja, to je onaj sa visokim povijušavim stablom, ali da 6i se odgovorilo izvesnim zahtevima kultivisanja, stvorena je grupa sorata sa niskim, čučavim stablom tzv.

„Pešak“ ili „Čučavac“. Za to čučave sorte pasulja rado se izmeću, puštajući lozu one teže, da se povrate u svoj prirodan oblik, u povijušavo stablo, u tzv. „tačkaše“. Osim toganiske sorte pasulja ne zadržavaju ni odlične osobine ploda, koje su im kulturom date, kao što to čine tačkaši, nego se brže izmeću.

Prema nameni raznih sorti pasulja, kao i prema njihovim posebnim osobinama, mora da se upravlja i način gajenja, ali sve sorte imaju i izvesne zajedničke zahteve, koji se moraju na prvo mesto da zadovolje i to na jedan opšti i podjednak način.

Pasulj je biljka toplih krajeva i ni jedna druga biljka u našoj privredi ne zahteva toliko kalorija toplote, za tako kratko vreme vegetacije kao pasulj. Najmanja toplota koju traži pasulj, to je -(-10° S, a mrzne i propada već od najmanjeg mraza —2° C. Ako nema dovoljno toplote u zemlji, neće seme da nikne, a još manje hoće biljka da se razvije. Često se događa, da seme istruli u vlažnoj zemlji od dugog ležanja, čekajući potreban stepen toplote za klijanje i nicanje.

Pa ipak svoje dobre osobine Pasulj bolje ispoljava pod umereno toplim i vlažnim klimatom, nego pod sušnim i suviše toplim, kao što je naš. Zbog toga i kod nas se dobija znatno nežnija i ukusnija boranija i zreo pasulj, za vreme vlažnog i kišovitog leta nego za vreme sušnog. Mnogo je bolji pasulj sa zalivanog zemljišta nego sa nezalivanog. Naš narod na osnovu vekovima stečenog iskustva, voli da seje pasulj u kukuruzu, jer ga stabla kukuruza zaklanjaju od sunca i pripeke, te postaje ukusniji za jelo.

Ako se upotrebljava domaće seme, kod nas mora svaka sorta pasulja brzo da degeneriše i da izgubi dobre osobine, za to treba bar svake treće godine seme da se obnavlja. Mnoge sorte opet, koje daju u vlažnijim krajevima boraniju bez konca, kod nas se odmah, prve godine okončave.

Pasulj voli zemlju plodnu, laku, rovitu i toplu sa dovoljno vlage, ali i ocednu. Tešku, zbivenu, hladnu, suviše krečnu i vlažnu ne podnosi.

Neposredno đubrenje stajskim đubrivom pasulj ne voli, ali podnosi jako đubrenje izvršeno za prethodni usev. Dobro je rasturiti gipsa i pepela po zemljištu u količini od 250—300 kg. na 1 ha. U bašti, može pasulj da se seje na istom mestu tek svake četvrte godine.

Vreme sejanja počinje s proleća čim se zemlja dovoljno zagreje i prestane opasnost od poznih mrazeva, to je kod nas obično pri svršetku meseca Aprila. U tom se vremenu mogu sejati sve sorte pasulja, a docnije sve do polovine Jula, seju se samo specijalne sorte za boraniju.

Seje se na odžake razdaljine po 40—60 cm, spuštajući u svaki po 4—6 zrna, što čini 1/2 do 2 kg. semena na 1 ar. Može da se seje i na redove razmaknute na 40 cm, sa 1/2 kg. semena na 1 ar. — Tačkaši pasulji bujnoga porasta, zahtevaju za 20 cm veće rastojanje između redova i odžaka, od čučavih sorti.

Na težoj i vlažnijoj zemlji, bolje je sejati pasulj na redove, zrno po zrno na svakih 8—10 cm, a na lakom, suvom i toplom zemljištu bolje je na odžake, jer koren ostaje u hladovini.

Seme se obično pokriva slojem zemlje od 4—5 cm, ili specijalno na peskuši može 6 cm, na ilovači i krečnoj zemlji 4 cm, a na teškoj i hladnoj glinuši od 3 cm debljine.

Na nedelju dana posle nicanja treba usev oprašiti tj. plitko okopati. Posle 15 dana dobro je ponovo da se okopa, ali nešto dublje, a kada se pojave pupoljci za prvo cvetanje, može da se zagrne. Tom prilikom kome je god moguće, neka zastre zemljište oko pasulja slamom, slamastim đubretom, plevom ili strugotinom i time zaštiti koren od žege.

Kad tačkaš pasulj istera 4—5 lista, treba mu dati pritke, uz koje će da se puža. Ako je na odžake sejan, onda u sredini svakog odžaka između strukova, a ako je na redove sejan, onda na svakih 50—60 cm rastojanja, treba pobosti pritku oko 2 m. visoku.

Spajaju se i vezuju pri vrhu po 3 pritke, ako su pobodene u odžake, a po 4 u vidu piramide kod useva u redovima, ili može da se spoje i samo po 2 u vidu krova.

Dok je list mokar od rose, zalivanja ili kiše, ne sme da se obavljaju radovi oko pasulja, jer podleže plamenjači (Colletotrichinum lindemuthianum).

Da se zaliva i navodnjava za vreme suše vrlo je potrebno, naročito dok je u cvetu, ali ne treba preterivati sa zalivanjem, kad u kiši nema oskudice, jer pasulj hoće da se izjalovi. Ne podnosi vodu, koja sadrži mnogo magnezije, morske soli ili kreča.

Pasulj ima tu korisnu osobinu, da istovremeno cveta, zameće i razvija plod, ali ta osobina prestaje, čim se ostavi da plod sazri. Za to treba neprestano brati mladu boraniju svakih 2—3 dana, jer time se biljka izaziva i draži, da zameće nov cvet i plod. Po sebi se razume, da istovremeno treba brinuti i o dovoljnoj količini vlage u zemlji.

Berba boranije vrši se neprestano, dokle biljka zameće mlade plodove. Za dobijanje „rujavog pasulja“ treba sačekati da se zrna dovoljno razviju i mahuna smežura, a za zreo pasulj, da zrna potpuno sazru.

Boranija stasava za branje na 2—2Ua meseca posle setve, rujav pasulj na 3—3J/2 meseca, a zreo pasulj posle 4 meseca dana.

Kad pasulj sazre i lišće opadne, treba čupati iz korena cele strukove i to najbolje je pri rosi, da se ne bi mahuna sama od sebe otvorila. Za tim se može omlatiti, pošto su se mahune prethodno dobro osušile i izdvojiti čisto zrno iz pleve, pomoću vetra i rešeta.

Zreo pasulj bolje se drži i postaje ukusniji za jelo ako se sačuva u mahuni do zime i proleća. Za taj cilj treba zrele strukove okrenuti naopačke, vezati u kitke i izvešati o< krov na tavanu, pa po potrebi kuvanja kruniti u toku zime i proleća,. Prinos boranije kod čučavih sorti, ako se često bere>. može biti oko 100 kg. na 1 har, a zrelog zrna oko 20 kg.

Sveža boranija za ekspediciju na udaljenije pijace, pakuje se u okrugle korpe od neljuštenog pruća, ili u džakove od proređene tkanine. Korpa se oblaže tankom hartijom, a pokriva ili pletenim kapkom od pruća, ili proređenom) tkaninom. Ni korpa ni džak, ne sme da sadrži više boranije od Š—12 kg., jer u većoj količini hoće da se zagreje ili ukvari.

Pasulj se međusobom vrlo lako i sam ukrštava i izmeće, te je tako postalo bezbroj sorti, koje se mogu grupisati va sledeći način:

1. na Pešake i Pritkaše.
2. Svaka od ovih grupa može imati boraniju ea koncem ili bez konca;
3. boranija može biti žuta., zelena ili prošarana i
4. zrno belo ili u boji.

Osim ove glavne podele još se mogu grupisati sorte pasulja i prema ranostasnosti, obliku boranije, obliku zrna i podobnosti za upotrebu.

Kad se čini izbor sorte pasulja, treba uzeti u obzir najpre cilj proizvodnje, a za tim klimatske, zemljišne i druge uticajne okolnosti, kao i situaciju prostora, raspored bašte i radova, pa prema istima uzeti u kulturu one sorte, koje najviše odgovaraju. A da bi se to moglo učiniti, treba poznavati bar glavne osobine pojedinih sorata.

Tačkaši daju veći prinos na manjem prostoru, mogu se duže vremena brati, ne prelaze brzo i većinom imaju lepšu i ukusniju boraniju. Čučave sorte imaju opet to preimućstvo, da nešto ranije stižu za prvu berbu i nisu potrebne tačke, ali za to daju manji prinos i za kraće vreme mogu se brati.

Ako se pasulj gaji za boraniju, onda se moraju odabrati one sorte, čija nezrela mahuna u dotičnoj okolini ne dobija ni malo konca, bar ne za prvu i drugu godinu. Za tim se mora uzeti u obzir i boja i oblik boranije, koji najviše odgovaraju ukusu pijace i prema tom odabrati sorte. Na Beogradskoj pijaci na pr. kao najranija boranija najviše se troši zelena boja, kao letnja najviše žuta, a kao jesenja opet zelena i prošarana (višnjeva).

Za rujav pasulj najviše odgovaraju sorte, čije zrno zadržava zelenu boju i u zrelom stanju, za tim bele, a tek na treće mesto dolaze ostale boje.

Za potrošnju zrelog zrna najviše se gaji beli pasulj, za njim žuti, a najposle ostali. No za to ima krajeva, gde zbog klimatskih, zemljišnih i drugih okolnosti izvesne sorte pasulja sa šarenim zrnom daju bolje rezultate, bilo po kvalitetu zrna, ili prema količini prinosa i stoga se tamo daje prvenstvo dotičnoj sorti.

Time se objašnjava uporan opstanak mnogih sorti pasulja, čije zrno ima za nenaviknuto oko neprijatnu boju. Za tim ima sorte, čija je boranija malo končava, ali stasava vrlo rano, te je stoga cenjena.

Ima nekoliko sorte sa zrnom zelene boje i kad sazru, koje služe kao odličan „Rujavac“, a osim toga i kao izvanredno ukusan i nežan „pasulj za zrelo“.

Ali ako se te sorte, pod našim suncem gaje na običan način, mora da izblede, pobele i sasvim izgube onaj originalni kvalitet.

Za to treba da se gaje po mogućnosti u zaštiti od jake svetlosti, a naročito mora da se zaklone od sunca u vremenu dozrevanja zrna.

Berba mora da se vrši pre potpunog sazrevanja. Iščupani strukovi prikupljaju se u male rukoveti i postavljaju na zemlju okrenuti naopačke, tako da koren strči u vis.

Posle nekoliko dana, pošto malo provenu, denu se u male gomile na slamnoj prostirci, a od gore opet pokrivaju krovom od ražne slame. Tako u zaštiti od sunca i svetlosti ostaje pasulj do potpunog sazrevanja, zadržavajući lepu zelenu boju i nežnost zrna.

U Evropi gaji se preko 250 sorte pasulja, a sem toga i Amerika ima veliki broj svojih sorti.

Od evropskih pasulja najtipičnije sorte nalaze se prikazane na sledećim tablicama:

PATLIDžAN PLAVI Solanum Melongena L.

Sinonimi: Modri patlidžan, Jajčevac, Malancena.

Pleme: Pomoćnice (Solanaceae). — Postojbina: Indija. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, čvrsto, uspravno, razgranato, visoko od 60—150 cm
prema sorti. — List: sivkasto zelen, ceo, poseban, duguljast, po neki put i sa bodljama na nervuri. — Cvet: ljubičaste boje, krupan, usamljen, izraste iz pazuha grane. — Plod: krupna bo. bica, duguljastog, okruglog ili izduženog oblika, sa glatkom površinom, zagasito plave, jasno ljubičaste, crvene, zelene, bele ili žute boje. — Seme: sitno, pljosnato, žućkasto; u 1 gram ide po 250 zrna, a 1 l. meri 500 grama. Klijavost traje 5 godina, a niče za 8 dana.

Naziv „Patlidžan“ potiče iz persijske reči „Badindžan“.

Gaji se za dobijanje zrelih plodova, koji se gotove na razne načine, kao vrlo ukusna jela. Kujna svih južnih naroda usvojila je Plavi patlidžan kao omiljeno povrće, samo severni narodi slabo ga troše. Kod nas su najpoznatije plave sorte, otud je i dat naziv, plavi ili modri patlidžan i ako ga ima i u drugoj boji.

Plavi patlidžan kao biljka toplog klimata i srazmerno sporog razvitka, mora da raste najmanje 4 meseca na toploti, dok prvi plodovi ne stasaju za berbu. Za to se najpre rasad pod prozorima proizvodi, pa tek kad se zemlja dobro zagreje, presađuje napolje.

Položaj treba izabrati topao i zaklonjen od hladnih proletnjih i jesenjih vetrova, da bi se mogao ranije posaditi napolje, a u jesen da ne bi prekinuo suviše rano, donošenje i sazrevanje plodova.

Zemljište voli toplo, snažno i sa mnogo humusa, koje treba duboko uraditi preko zime i nađubriti sa dobro ugorelim stajskim gnojem, jer plavi patlidžan uspeva tamo, gde je izobilje biljske hrane.

Površina zemljišta treba da se isplanira prema načinu zalivanja, koji će se primeniti, jer plavi patlidžan traži za svoje uspevanje, još i mnogo vode.

Seje se za letnju potrošnju Februara meseca pod staklo, a da bi se i u jesen dobile bujne biljke sa mnogo plodova, dobro je da se poseje docnije još jedanput, krajem Aprila, u otvorenoj leji. Ovaj drugi usev može se ređe posejati, da se ne bi morao pikirati.

Za 1 ha. zemljišta da bi se potpuno zasadio Plavim patlidžanom, potrebno je 46.000 strukova rasada sa uračunatih 10% rezerve. Taj broj rasada može da se proizvede iz 400 grama semena.

Na 1 m2 leje za proizvodnju rasada seje se po 20 grama semena, od toga se dobija oko 3000 zdravih biljčica, koje treba pikirati na 15 m2 rastila, postavljajući red od reda na 10 cm i sadeći struk od struka na 5 cm. Naposletku ostaje oko 2500 strukova prvoklasnog rasada, za sađenje na stalno mesto.

Prema gornjim podacima, da bi se moglo posejati 400 grama semena plavog patlidžana u cilju proizvodnje nužne količine rasada za 1 ha. zemljišta, potrebno je 20 m2 leje za semenište i 300 m2 leje za rastilo. — Za 1 ar potrebno je od svega po sto puta manje.

Posejano seme treba utabati daščicom, pokriti sitnim pregorelim đubretom i zaliti kroz rešetku. Kad biljčice rasada dobiju treći list, što biva na tri nedelje dana posle sejanja, treba da se pikiraju odnosno presade na ređe.

Za svo vreme porasta mora rasad u leji da se neguje, plevi ,n zaliva, a po lepom vremenu vetri i privikava na spoljni vazduh,

Da bi se rasad Plavog patlidžana potpuno razvio i osposobio za presađivanje na stalno mesto, treba dva meseca dana.

Može da se proizvede rasad još ranije, rasadi u saksije i odneguje pod zaštitom stakla sve do samog cvetanja. Za tim može da se presadi napolje zajedno sa zemljom oko žila, pošto se pažljivo istrese iz saksije, da se zemlja ne raspadne. U tom slučaju treba rupe iskopavati ašovom. Na taj se način dobija tavi patlidžani znatno ranije.

Vreme presađivanja rasada plavog patlidžana na stalno mesto počinje kad je već otoplilo i zemlja dovoljno zagrejala. Inače u nedovoljno zagrejanoj zemlji hoće biljka da zakržljavi i umanji prinos.

Sadi se na rastojanje od 40 pa do 60 cm prema visini sorte i spušta u zemlju dublje nego što je rasad bio u rastilu.

U prvom dobu porasta plavi patlidžan ne voli prekomerno zalivanje. Treba mu dati samo nužnu količinu vode, za primanje rasada i da ne zastane u porastu zbog suše. Kad se plodovi pojave i počnu da razvijaju, treba navodnjavanje do mogućnosti da se stalno povećava, jer se samo tako mogu razviti lepi i krupni modri patlidžani.

Tačke treba pobosti kod onih strukova, koji pokažu potrebu za to, tj. koji poležu zbog slabog stabla. Zemlju oko strukova plavog patlidžana treba zastrti slamastim đubretom, da drži vlagu.

Plavom patlidžanu neobično prija zalivanje razblaženim čovečijim izmetom (fekalijama). Za taj cilj iskopaju se ašovom između strukova male rupe i u iste sipa rastvor.

Da bi se ranije i lepši plodovi dobili, plavi patlidžan treba da se orezuje (škopi). Pri tome najpre se se poskidaju prizemni izdanci i ogranci tako, da ostane samo jedno stablo. Glavno stablo opet odseče se iznad drugog ili trećeg cvetnog sprata, ostavljajući u svakom samo po jedan cvet. Za tim se poseku grane sa izuzetkom 5—6, koje treba opet skresati iznad drugog ploda. Škopiti treba svaki put koliko je moguće ranije, dok su još plodovi odnosno cvet, najmanje hrane upotrebili. Pod toplijim klimatom i gde je moguće izobiljno navodnjavanje, orezuje se na duže i više plodova, a pod hladnijim klimatom i kod slabijeg zalivanja, orezuje se na kraće tako, da se dobije manji broj plodova, ali lepših.

Berba počinje obično na 3 meseca dana posle rasađivanja prema ranostasnosti sorte. Može se brati svakih 3—4 dana koliko je potrebno> da zeleni razvijeni plodovi sazru i dobiju boju.

Aprilski usev plavog patlidžana rasađuje se na stalno mesto, u drugoj polovini Juna meseca. Dobro je rasporediti rastojanje prema razmerama sanduka toplih leja, te u jesen, kad vreme zahladni, pokriti sa po dva sanduka jedno na drugo, da bi se dobila visina, a od gore metnuti prozore. Tako zaštićen Plavi patlidžan može da se bere čak duboko u jesen, kad je dobro plaćen. Po sebi se razume, da pri lepom vremenu treba prozore skidati, a po mogućstvu i gornji ili i oba sanduka.

Plavi patlidžan može da se umnožava i prporcima, a može i da se kalemi na krompir spajanjem na zelen kao i loza. To su sve interesantne veštine, ali bez praktične vrednosti.

Orezani strukovi Plavog patlidžana donose po 8—10 lepih plodova, a neorezani i više, samo što ovi ne mogu biti tako lepo razvijeni i krupni. Kao prinos na 1 ar prostora računa se, po 4—6000 plodova plavog patlidžana.

Sorte: Rani Mališan, biljka nije viša od 30 cm. Plodovi sitni, mnogobrojni; rađa na struku po 15—20 komada, koji su zagasito plavi, oblika kruške, stasavaju za mesec dana ranije od ostalih sorti.

Barbantenski rani, stablo do 80 cm visoko, plodovi zagasito plavi, skoro crni, oblika izdužene kriške, dugački oko 20 cm, stasavaju rano i rađaju mnogo. — Dugački ljubičasti. stablo visoko oko 80 cm, plodovi dugački po 30 cm i više, oblika krive maljice, boje zelene i jasno plave, vrlo ukusni pre zrelog svog potpunog razvića.

Odlična sorta i naročito podesna za toplije krajeve, jer je sporostasna. — Okrugli plavi, sporostasna sorta sa visokim stablom 50-60 cm; plodovi jasno plavi, vrlo krupni i okruglasti. — Njujorški, sporostasna sorta sa stablom oko 60 cm visokim. Plodovi kratki, skoro okrugli, zagasito plavi, neobično krupni, nije retkost komad od 2 kg. težine. Sredina čvrsta i ukusna sa malo semena. — Pekingški, visok 50—60 cm, stablo zagasito plave boje; plod kratak, okruglast, crno plav i krupan. Sporostasna sorta. — Domaći krupni baštovanski, poluvisok sa krupnim,, skoro crnim plodovima, oblika kruške.

PATLIDžAN CRVENI Solanum Lycopersicum L.

Sinonimi: Rajčica, Paradižnik, Paradajs.

Pleme : Pomoćnice (Solanaceae). — Postojbina: Južna Amerika. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, dugačko i ako nije puzavo, ipak poleže po zemlji, jer nema dovoljno čvrstine, da se samo drži uspravno. — List : poseban, prost, duguljast, pri vrhu sužen sa zupčastom ivicom. — Cvet: pravilan, žut, u grupi obrazuje grozdastu cvast. — Plod: krupna sa mnogo semena bobica sa sočnom i mesnatom sredinom; oblika okruglog, pljosnatog ili duguljastog, crvene ili žute boje. — Seme: pljosnato, sivo, po površini naborano. U 1 gr. ide 300—400 zrna, a 1 l. meri 300 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 5 dana.

Gaji se za dobijanje zrelih plodova, koji su postali povrće opšte potrošnje. Danas je retko naći čoveka, koji ne voli jelo zgotovljeno od crvenih patlidžana, ma u kom bilo obliku.

Crveni Patlidžan doneli su u Evropu Španci i Portugalci iz države Peru (Južna Amerika) pre kukuruza, paprike i duvana, pa ipak njegova proizvodnja kod nas je poslednja odomaćena. Može se reći, da proizvodnja Crvenog Patlidžana u našoj zemlji nije ni izdaleka onolika, kolike bi razmere trebala da ima, blagodareći našem toplom letu i plodnoj zemlji. Dok na primer Italija izvozi samo konzerve patlidžana u ogromnoj vrednosti, i ako njen sirov proizvod nije toliko sladak i ukusan kao naš, donde mnoga naša seoska kuća, još ne sadi ni jedan struk te izvanredno korisne biljke. Potrošnja crvenog patlidžana u zemljama severne Evrope raste iz dana u dan, a pošto. tamo ta biljka ne uspeva, to je potreba za konzerve postala ogromna. Kvalitet našeg proizvoda zauzeo bi prvo mesto i naša bi zemlja mogla, da u izvozu crvenog patlidžana nađe izvor za milijarde dinara.

Što se pak tiče ranog svežeg patlidžana, koga mi uvozimo s proleća iz Italije, Alžira, pa čak i sa Kanarskih ostrva, moglo bi sa malo veštine i nešto umešnosti da proizvodi naše primorje, kao i drugi topli krajevi naše države.

Kao biljka toplog klimata, crveni patlidžan za svoj razvitak traži mnogo toplote. Uspeva odlično u svima zemljama duž Sredozemnog mora, gde pored dosta toplote ima i izobiljno vlage u vazduhu od isparenja iz -mora, koja vrlo povoljno utiče na buja porast biljke i na veliki prinos. Ali baš zbog te velike količine vlage u vazduhu i zbog siromašnog tla, ne može u plodovima da se razvije kvalitet i stoga, pod našom suvom kontinentalnom klimom proizveden crveni patlidžan, ima mnogo veći procenat šećera, finiji ukus i lepšu boju, nego onaj pod litoralnom klimom. A, ako mu se doda još i dovoljno vlage u zemlju zalivanjem, onda naše plodno tlo u stanju je da nadmaši i količinom svaku tuđu proizvodnju.

Potrošnja crvenog patlidžana ima svoje tri sezone. Prva traje sve do kraja Juna meseca. U toj ranoj sezoni, najskuplje se plaća crveni patlidžan.

Druga sezona to je leto, Juli—Avgust, kada nema ni cene, ni velike potrošnje, jer nemamo razvijenu industriju konzerva. Treća sezona počinje Septembra, kada se sprema zimnica. U tom vremenu crveni patlidžan ima veliku potrošnju i dobru cenu.

Ako je cilj ranija proizvodnja, onda treba izabrati topao, Jugu okrenut sunčani položaj, a za pozniju i jesenju berbu bolji je kod nas hladniji i manje sunčan položaj. Ovo ne važi opet za planinske i hladnije krajeve.

Crvenom patlidžanu najviše odgovara plodno, rovito, humusno i toplo zemljište, koje treba preko zime duboko da se uradi i dobro nađubri stajskim gnojem. Naročito voli smesu konjskog i goveđeg đubreta, za tim voli i kalijum u vidu pepela, koji se može samo s jeseni odnosno preko zime rasturiti, a nikako ne s proleća. Primena azotnih đubriva, na pr. čilske šalitre i dr. nije dobra za crveni patlidžan, jer od njih suviše buja stablo i list, a ne zameće plod. Sem toga od azotnih đubriva plodovi docnije sazrevaju, što je velika nezgoda kod crvenog patlidžana.

Pri jakom đubrenju stajskim đubretom, dobro je rasturiti i po 400 kg. gipsa ili raspadnutog kreča na 1 ha.

Preorati ili prekopati zemljište preko zime treba duboko, po 30—40 cm. prema debljini gornjeg plodnog sloja i prema mogućnosti zalivanja. Zemljište koje ne može da se zaliva, mora vrlo duboko da se uradi, po mogućnosti i na 50—60 cm dubine.

Urađeno zemljište ne treba da se usitni preko zime, neka ostane, da grudve izmrznu. Prograbuljati treba tek s proleća, a pred sađenjem treba površina da se planira i spremi za prijem rasada, prema načinu zalivanja, koji će se primeniti.

Za berbu ranijeg i letnjeg patlidžana mora da se proizvede rasad pod prozorima, a za pozno letnji i jesenji patlidžan proizvodi se rasad napolje u otkrivenoj leji.

U toplu leju seje se Januara-Februara meseca, a u otvorenu leju Aprila.

Semena treba da se zaseje 1 m2 leje 20 grama, od toga se može dobiti oko 3000 zdravih biljčica, koje treba pikirati na 15 m2 leje, dajući rastojanje redu od reda 10 cm, a struku od struka 5 cm. Od toga ostaje oko 2700 strukova prvoklasnog rasada za presađivanje na stalno mesto.

Za 1 ha. potrebno je oko 20 hiljada strukova rasada, koji se broj može dobiti od 200 grama semena posejanog na 10 m. semeništa i pikiranog na 150 m2 rastila.

Za 1 ar uzima se od svačeg za sto puta manje.

Da bi seme patlidžana brže i sigurnije niklo, treba ga zavezati u krpu ili platnenu kesu, pa za 2—3 dana po tri puta dnevno kvasiti mlakom vodom, u kojoj je rastvoreno na svaki litar po 5 grama kamfora. Tako se postupa samo pri sejanju napolje u otvorenoj leji, jer u toploj leji niče lako i bez pripreme.

Sejati treba plitko, dovoljno je samo da se zagrabulja seme i zatim utaba zasejana površina. Može se još i pokriti tankim slojem sitnog pregorelog đubreta ili sitnog peska, propuštajući kroz sito da pada na usev. Za tim treba redovno zalivati tako, da zemlja nikada ne zasuši.

Kad iznikne usev i dobije 2—3 listića, treba biljčica da se pikira bar na 5 cm rastojanja struk od struka. Ako ima više prostora na raspoloženje, još je korisnije da se presadi na veće rastojanje. Presađivati treba biljke patlidžana svaki put dublje nego što su bile u rastilu.

Pikiran rasad treba odmah pokriti i utopliti prozorima i asurama za 3—4 dana, a za tim postepeno privikavati na svetlost, pripuštajući uz to i svež vazduh u toplu leju. Ako se pikiranje vrši napolje u otvorenoj leji kod poznijeg useva, dovoljno je, da se pokrije rasad samo asurama razapetim na kolje.

Korisno je docnije još jedanput da se pikira na rastojanje od 12—15 cm struk od struka. Ako se može da odgaji rasad pod prozorima do samog cvetanja, onda je dobro da se odmah presadi u male saksijice, koje treba ukopati u leju na određeno rastojanje.

Prilikom presađivanja rasada, dobro je da se oko svakog struka ostavi malo udubljenje za prvo zalivanje. Posle toga može zemlja da se zaravni i strukovi malo zagrnu.

Kod pikiranja treba voditi računa o tom, da se sa svakim presađivanjem rasad u porastu zadržava za 15 dana, ali za to dobijaju se čvršće, snažnije i mnogo plodnije biljke. Prema tom, da bi se mogao rasad po dva puta da pikira, treba za mesec dana da se seje ranije nego obično. Dva puta pikiran rasad zahteva najmanje 8 nedelja, a neki put i više, da se gaji u leji od dana sejanja, pa do sađenja na stalno mesto.

Pri zalivanju rasada u toploj leji, ne sme da se kvasi list na usevu. Najbolje je, da se izvuče brazdica između redova, kojom će se prilikom malo zagrnuti biljke, pa u tu brazdicu može da se sipa voda kroz tanku cev iz kantice.

Osim zalivanja, mora rasad u leji redovno da se plevi i kopka, da se ne bi zemlja okorela. Ujedno treba postepenim otkrivanjem da se privikava na spoljni vazduh i sunce. Rasađuje se na stalno mesto, kad se zemlja dovoljno zagreje i prestane opasnost od slane i poznih mrazeva, to obično počinje poslednjih dana meseca Aprila.

Visoke i bujne sorte patlidžana sade se na 1 m. red od reda, a 60 cm struk od struka i to u trougaonik. Sorte sa nižim strukovima, može da se sade i na 60 cm, naročito ako se navodnjavaju. Običan rasad sadi se sadiljkom, a stariji, ucvetan, ašovom. Svaki put treba saditi rasad dublje, nego što je bio u zemlji; pri sađenju odraslijeg rasada sa cvetom, treba stablo u ašovom iskopanoj rupi saviti i položiti tako, da samo vrh ostane napolje.

Rasad koji je pikiran na retko, može da se vadi zajedno sa očuvanom zemljom oko žila, koju treba još i pritegnuti rukom u grudvu, da se ne raspadne, jer tako presađen, mnogo manje oseća nrenos. Da bi se to lakše izvelo, treba pre vađenja rasada leju politi i zemlju natopiti vodom.

Koliko se god više stabala unese u zemlju, u toliko će više žila pustiti, za to je korisno povijanje i potapanje dugačkog stabla patlidžana u zemlju; jedino treba paziti pri tom, da se ne spušta duboko i u vlažno i nezdravo zemljište, jer hoće da natruli. Može rovovi da se izvlače i plugom, pa na dno istih da se sade i zakopavaju položeni strukovi patlidžana.

Rasađen patlidžan treba odmah dobro da se zalije i okopa, ako docnije zalivanje ne bi bilo moguće, treba prilikom svake kopnje po malo zemlje da se nagrne na struk. Osim toga korisno je i zastrti zemljište slamastim đubretom da se ne suši.

Redovno posle 12—15 dana presađeni i primljeni strukovi pokazaće bujan porast; u tom vremenu treba pobosti tačke kraj svake biljke i onda se počinje i sa orezivanjem.

I bez tačkanja može patlidžan da se gaji. U tom se slučaju cela biljka pruža po zemlji, zbog čega postaje nega, obrada i zalivanje zemljišta veoma otežano, a u dodiru sa zemljom i plodovi hoće da se kvare. Ako mora patlidžan da se gaji bez pritke, onda treba strukove što je moguće više zagrnuti.

Pritke treba da su visoke po 150 cm, ako su dovoljno debele, mogu se pobijati uspravno kao kolje, u protivnom pak može da se spajaju po dve iz susednih redova, u vidu krova. Pritke se prave ili od drveta, ili pak od primorske trske. Uz pritku privezuju se stabla patlidžana rafijom ili likom.

Orezivanje patlidžana u krajevima sa dugim i toplim letom, nije neophodno potrebno. Istina je, da orezani strukovi razvijaju lepše plodove, jer se njihov broj može proizvoljno da odredi i time se sprečava beskorisna potrošnja sokova na nepotrebne ogranke, izdanke, suvišne cvetove i plodove, ali i to stoji, da orezane biljke brzo omatore i ranije prestanu sa rađanjem. Dokle je orezivanje patlidžana veoma nužno u hladnijim, planinskim i dr. krajevima sa kratkim letom, donde se na pr. kod nas neorezane biljke stalno preko celog leta podmlađuju, te u jesen, dakle ‘u trećoj sezoni, donose mnogo veći prinos od orezanih, koje su u tom vremenu već prešle.

Patlidžan se orezuje na jedno, na dva ili tri stabla. U prvom slučaju ostavlja se glavno stablo da raste nesmetano, zakidajući samo okca i ogranke sa strane. Kad se zametne određen broj, obično 5—6 grozdova i kad su se plodovi patlidžana već lepo razvili, zakida se i vrh od stabla.

Pri orezivanju na 2 i 3 stabla, treba prosto skresati vrh glavnoga stabla na donjaZ—4 okca, pa od ogranaka koji poteraju, obrazovati zasebna stabla, skidajući sa njih sve što potera sa strane i zakidajući naposletku i same vrhove novih stabala. To ee obično čini iznad 3—4 grozdova ploda.

Korisno bi bilo za naše prilike, posle berbe u prvoj sezoni, da se spreči donošenje plodova u drugoj i prinese na jesenju sezonu, kada patlidžan ima opet cenu. To se može postići na dva načina, ili potapanjem strukova u zemlju, što je dosta skupocen rad, ili podmlađivanjem biljke pomoću naročito jakog orezivanja, koje će prisiliti na puštanje novih izdanaka i cvetnih grana.

Za vreme porasta treba zemljište da se čisti od korova redovnim okopavanjem. Dovoljno je obično po 3 kopnje sa zagrtanjem.

Navodnjavati patlidžan, sve dok ne otpočnu prvi plodovi da krupne, treba samo po malo, onoliko, koliko da biljka ne zastaje u porastu zbog suše. Posle je potrebno dosta vode, da se plodovi „goje“. Ako nije moguće više, dosta je 4—5 dobra navodnjavanja za vreme suše. Nikako ne treba zalivati patlidžan od gore, jer nije dobro da se kvasi lišće po suvom vremenu.

Crveni patlidžan strada od Peronospore, stoga treba da se prska Bordovskom čorbom od i—1 %% isto kao i vinograd. Korisno je prskati pre nego što se bolest pojavi, jer je bolje sprečiti, nego posle lečiti.

Plodovi patlidžana beru se postepeno prema sazrevanju. Za sopstvenu upotrebu, za obližu pijacu ili za konzervisanje soka od patlidžana, treba birati što zrelije plodove, a za pakovanje i ekspediciju na udaljene pijace, treba ih brati dok su još čvrsti i tek zarudeli.

Kad u jesen počne sunčeva toplota da slabi, te razvijeni plodovi ne može pravilno da sazru, treba sa strukova pokidati sav list sve do vrha; jedino pri vrhu može se ostaviti nekoliko listića. Ujedno treba ukloniti i sve sitne plodove i cvet, koji nemaju više mogućnosti da se razviju. Na taj način ostavljeni plodovi bolje se izlažu sunčevim zracima i ubrzo će potpuno sazreti.

U interesu je, da se omogući sazrevanje plodova patlidžana i kad vreme zahladni, jer su onda jako na ceni. Ako raspolažemo sa materijalom za tople leje, onda treba zastrti zemlju oko strukova slamom, biljke osloboditi veze i položiti na slami upravljajući ih tako, da zauzmu prostor., koji se taman može pokriti sandukom od tople leje. Pritke pri tom treba ukloniti.

Sanduk sa zaklonjenim strukovima patlidžana, treba poklopiti ^prozorima i pokriti još i asurama. Asure može da se skidaju samo danju, a noću mora opet da se vraćaju na prozore. Na taj način može dockan pred zimu da se još bere zreo patlidžan.

U oskudici pribora za tople leje, treba pred mrazem iščupati strukove, pa povešati u vidu evenke, ili položiti na slami u jednom toplom i svetlom prostoru. I na taj će način plodovi da sazru, ali neće dobiti slast i ukus kao kad su zaštićeni staklenim pokrivačem na samom zemljištu.

Sitne sorte patlidžana, sa plodovima u obliku šljive ili kruškice, naročito su postojane i dugo se drže ubrane. Zrele ili rujne plodove treba odsecati zajedno sa peteljkom, pa probadajući peteljke, nizati na rafiju u dužini od 60 cm. Napravljene niske izvešaju se negde pod strejom na vazduhu. Kad naiđe opasnost od mrazeva, treba ih poskidati i preneti u zatvoren topao, ali negrejan prostor. Na taj način može da se troši veoma ukusan zreo crveni patlidžan skoro preko cele zime.

Dosta dobro može da se drži crveni patlidžan i ostavljen u sasvim suvom pesku.

Kao dobar prinos može da se računa oko 5 kg. zrelih patlidžana po struku, ili 100.000 kg. na 1 ha.

Crveni patlidžan može da se umnožava i prporenjem zaperaka, „ključića“. Od prvih ranih zaperaka može da se odgaje snažne biljke za jesenju berbu, a od poznijih može da se proizvedu lepi strukovi patlidžana za iduće proleće.

Septembra meseca naseku se zaperci u dužini od 20 cm, pa na donjem kraju malo zacepe i pobodu u saksije od 8 cm, napunjene peskom, koje treba smestiti u leju pod prozorima i u zaklon od sunca. Tu će pod uticajem toplote i vlage ubrzo pustiti žilice, posle čega treba postepeno pripuštati vazduh i privikavati mlade biljke na svetlost.

Preko zime ostaju primljene biljke u saksijama pod prozorima pri temperaturi od 6—8°C sa vrlo malo zalivanja. Na svaki način treba da se spreči bujniji porast tako, da u vremenu presađivanja napolje ne budu strukovi veći od 30—40 cm. Tim postupkom dobijaju se vrlo ranostasne i veoma plodne biljke sasvim niskog uzrasta.

Drugi način koji daje sličan rezultat sledeći je. Septembra meseca može da se poseje seme crvenog patlidžana u zaostaloj, rashlađenoj toploj leji. Sejati treba ili vrlo retko, ili pak iznikle biljčice razrediti pikiranjem na 10 cm rastojanja. Kad se strukovi razviju i osnaže, treba sa svakog odseći vrh i posaditi ga kao prporak u leju pod prozorima da se ožili. Kad strukovi puste žilice, presade se u saksije i ostave da prezime pod prozorima pri maloj toploti, a na proleće može da se posade na stalno mesto kao svaki ostali rasad.

Zelena grančica crvenog patlidžana može da se nakalemi i na zeleno stablo krompira. Na taj način dobija se biljka, koja u zemlji rađa krompire, a na stablu patlidžane. Vrlo interesantan eksperimenat, ali bez ekonomskog značaja.

Prilikom izbora sorte patlidžana, treba istovremeno uzeti u obzir i osobine biljke i osobine plodova. Ima sorte ranostasne, ali ne i sa najlepšim plodovima, ima opet koje donose lepe plodove ali malo; ima sorte niskog uzrasta, kao što ima i visokih, za tim svaki položaj zemljišta ima i svoje specijalne sorte.

Kriškaste sorte crvenog patlidžana starije su od jabučastih; danas se okrugli patlidžani najviše raje, jer su sočniji i primamljiviji za oko i ako su kriškasti plodovi čvršći za dalji transport.

Sitne sorte crvenog patlidžana šljivastog oblika sadrže najviše šećera i imaju najlepšu crvenu boju, u tom pogledu nije im ravna ni jedna krupna sorta, za to je njihov sok izvanredno finog kvaliteta.

Žuti patlidžani slabo se troše kod nas, jer nemaju uobičajenu boju, ali njihova biljka najbolje se odupire raznim bolestima. Plodovi žutog patlidžana vrlo su ukusni za salatu i đuveč u smesi sa crvenim.

Sorte crvenog patlidžana. Kriškasti krupni, biljka bujna, plod kriškast, zagasito crven i krupan. Sporostasna ali veoma plodna sorta; mnogo se gaji za spravljanje konzerva od soka. — Fikaraci, biljka sasvim niskog uzrasta, grana se jako, rađa nisko pri zemlji, ranostasna sorta. Plodovi kriškasti srednje krupnoće bez mnogo slasti. — Pelem, ima struk srednje veličine, bujnog porasta, ranostasna i plodna sorta. Plodovi srednje krupni jabučastog oblika, lepe boje, čvrsti i izdržljivi za dalji put. Odlična francuska sorta za gajenje na veliko. — Saveznik, bujna, otporna, plodna i ranostasna ruska sorta. Plodovi krupni, okrugli, jabučasti, čvrsti i ukusni sa malo semena. — Prvenac okrugli, biljka srednje visine, zameće plodove nisko i vrlo rano. Plod crven, jabučast, do 5 cm u prečniku i sazreva prvi. — Kralj rani, biljka srednje visoka, bujna i otporna i stoga podesna za gajenje na veliko. Plodovi jabučasti, dosta krupni, zagasito crveni i vrlo ukusni. — Kraljičina lopta, bujna i plodna sorta; plodovi srednje krupnoće, crveni, vrlo lepi i pravilni kao lopta. — Čudo pijace, srednje visoka polurana sorta. Plodovi srednje krupnoće, crveni, jabučasti i veoma krupni, izdržljivi i za dalek prenos sposobni. Ova se sorta gaji najviše za izvoz na udaljene pijace. — Trofi, biljka visoka, sporostasna sorta, plod vrlo krupan, jabučast i crven, lako se izmeće i dobija rebra. — Mikado, stablo visoko i debelo, bujnog porasta sa širokim lišćem, sporostasna sorta. Plod veoma krupan, jabučast, neki put neznatno rebrast, crven ili ljubičast. — Ponderoza, najkrupniji jabučasti patlidžan. plodovi dostignu i do 700 do 800 grama težine, pozna ssrta. — Predsednik Grafield, najkrupniji kriškasti patlidžan. — Kralj Humbert, bujna biljka srednjeg uzrasta; plod sitan, duguljast, oblika šljive, zagasito crven, mesnat i sladak. Raste u grozdovima, rađa izobiljno tako, da je sva biljka okićena plodovima. Najukusnija sorta crvenog patlidžana. — Žuti Jabučar, biljka bujna, srednjestasna sorta, plodovi okrugli, glatki, mesnati, ukusni i žute boje.

Gaji se u Evropi i Americi preko 200 sorti crvenog i žutog patlidžana; među njima vrlo je malen broj rebrastih sorti.

PERŠUN Apium Petroselinum L.

Sinonimi; Petroželj, Peteršilj, Zelen za supu.

Pleme : Štitonoše (Umbellifereae). — Postojbina: Južna Evropa. —Dvogodišnja biljka. — Koren: zadebljao, mesnat, beo. aromatičan i račvast; kulturom stvorene su sorte sa vretenastim korenom. — Lišće: aromatično, posebno, sitno i perasto deljeno, sa dugačkom drškom, izbija prve godine iz korenovog temena povrh zemlje u obliku kitke. — Stablo: zeljasto, razgranato, visoko po 80 cm, izraste u drugoj godini života biljke. — Seme: sitno i oštro pod rukom, sa dva malo iskrivljena vrha i pet oštre izdužene ivice, sivkaste boje i na ukusu aromatično. U 1 gram ide oko 600 zrna, a 1 l. meri 500 grama. Moć klijanja traje 3 godine, a niče za 20 do 30 dana prema toploti vremena.

Gaji se za upotrebu korena, za koju su svrhu stvorene naročite sorte sa glatkim, mesnatim, vretenastim i ukusnijim korenjem. Ta grupa nosi naziv Peršun Korenjak, čiji se koren upotrebljava u društvu mrkve, pastrnaka i celera kao začina i pri mesa razne čorbe od mesa. — Druga grupa sorata nosi naziv Peršun Lišćar i gaji se za branje i upotrebu sitnog lišća, koje je vrlo aromatično. Koren peršuna Lišćara nije za upotrebu, jer je tanak, račvast i žilav.. Mirišljavo lišće međutim služi kao začina raznovrsnih jela.

Peršun Korenjak seje se i gaji na istovetan način kao i mrkva. Zemlju voli humusnu sa dubokim plodnim slojem, rastresitu, laku i nešto vlažnu, ali i ocednu. U koliko ne bi bila po prirodi takva, mora se dubokom obradom dovesti u rastresito stanje i osigurati joj potrebna vlaga. U teškoj, suvoj, zbivenoj i plitko obrađenoj zemlji hoće koren da se račva. Neposredno đubrenje stajskim gnojem ne prija peršunu, ali voli ako je zemljište bilo, pod prethodnim usevom dobro nađubreno.

Pred zimu treba zemljište izranije preorati ili prekopati, pa ostaviti da se malo slegne i izmrzne. Za tim se pograbulja, usitni i isplanira na leje. Gde je navodnjavanje moguće, treba leje udesiti tako, da se u njih može voda puštati, jer Peršun voli zalivanje.

Sejanje se vrši s proleća što je moguće ranije, jer seme niče sporo, pa ako se dockan poseje, može usev da uhvati suvo vreme. Mnogi seju seme peršuna po snegu.

Seje se u leji na vrste od 20 cm rastojanja; semena je potrebno oko 60 grama na 1 ar. Posejan usev zatrpa se plitka i utaba samo iznad redova, pokrije sitnim pregorelim đubretom i polije tako, da se zemlja dobro nakvasi.

Kad usev iznikne, treba tako da se razredi, da struk od struka ostane na 12—15 cm rastojanja. Proređivati se može i postepeno, preko celog leta i upotrebiti mlado korenje isto onako, kao što je preporučeno i kod mrkve. Za svo vreme porasta treba redovno da se plevi i okopava, a kad zasuši i da se zaliva.

Može peršun da se poseje i s jeseni čak do Novembra meseca, u kom slučaju seme ostaje u zemlji do idućeg proleća, te lakše i brže niče.

Pred zimu korenje Peršuna vadi se iz zemlje i meće u travu ili podrum sa mrkvom zajedno. Na hladnoći koren Peršuna manje je osetljiv od mrkve, te za to može da prezimi i u leji neizvađen. U tom slučaju treba leju pokriti slojem pleve, da bi se moglo korenje vaditi preko zime za upotrebu. Sa korenja, koje se zazimljuje, ne sme da se odseče teme, kao što je to kod mrkve moguće, jer u tom slučaju Peršun se brzo kvari.

Kao prinos računa se po 10.000 kg. korena na 1 ha. Pošto Peršun Korenjak nema isključivu i posebnu upotrebu, to količina njegove proizvodnje treba da bude u pravilnoj razmeri sa mrkvom i pastrnakom. Seje se obično dva puta više Peršuna nego dugačke mrkve, a tri puta više nego pastrnaka.

Peršun Lišćar seje se i gaji isto kao i Korenjak, samo što se redovima mora dati veće rastojanje, na pr. 30 cm, Za podmirenje manje potrebe seje se na ivici leje ili nekom kraju bašte, a često u sudovima i drži u kući.

Lišće treba svaki put brati samo okolno i najkrupnije tako, da može stalno iz sredine da se prinavlja mlad list.

Da bi se i preko zime mogao brati zelen list. Peršuna, treba leju dockan u jesen pokriti sandukom i prozorima tople leje i obložiti toplim konjskim đubretom. Pod uticajem toplote i svetlosti, biljke će oživeti i obnavljati zeleno lišće.

Sorte Peršuna Korenjana. Kratki debeli Šećerac, ranostasna sorta i podesna za plitke zemlje. Koren treba iz zemlje vaditi ranije, čim se potpuno razvije. Ako se ostavi za duže vreme u zemlji, postaje krpav i gubi svoju slast. — Berlinski poludugački, stasava docnije, prinos daje osrednji. — Dugački glatki, pozna i krupna sorta, daje najveći prinos; traži duboku i vrlo plodnu zemlju.

Sorte Peršuna Lišćara. Obični ravnolisti, neumorno obnavlja obran list, ali se ređe gaji zbog svoje velike sličnosti sa divljim Peršunom (Aethusa Suparšt), koji je otrovan. Stoga su više uvedene one sorte, koje su krecave, te se odmah na prvi pogled mogu razlikovati od divljeg Peršuna. — Zagasito zeleni i mahovinasti Lišćar niski krecavi, obe sorte jako su reckave i najzgodnije za garniranje jela.

PITOMA PEČURKA Agaricus campestris L.

Sinonimi: Šampinjon, Bela jestiva gljiva, Jestivna goba.

Vrsta Pečurke za jelo, koja inače raste u polju samonikla, može da se gaji i proizvodi primenom naročitih načina kulture.

I kod ove vrste, isto kao i kod ostalih pečuraka, obično se smatra, da se celokupna biljka sastoji isključivo iz nadzemnog vidljivog. dela. Međutim nadzemni deo biljke nije drugo, nego organ za oplođavanje (za fruktifikaciju), a prava biljka, koja se hrani i razvija, to je splet belih konaca pod samom površinom zemlje, koja nosi botanički naziv „Mycelium“,

Pod uticajem sunca mogu Micelije da se uspavaju, ali čim se izlože vlazi i toploti, bude se ponovo i obnavljaju život. Za to se pojavljuju pečurke u polju posle toplih kiša.

Uspavane Micelije u suvom konjskom đubretu, služe kao „seme“ za umnožavanje pečurke, pri gajenju na veštački način.

Pečurke se gaje na naročito pripremljenom konjskom ili magarećem đubretu u mračnom, zatvorenom prostoru, u kome može stalno da se održava podjednaka temperatura, kao što su na primer duboki podrumi, lagumi, pećine i druga podzemna mesta u kojima je vazduh nešto vlažan. Prema tom, glavni uslov uspeha nalazi se u dobrim klicama kao semenu, u kojima micelije nisu od rađanja iznurene. Za tim u pogodnim prostorijama, u kojima temperatura ne pada ispod +10°C, a ne diže se iznad +25°C, n u kojima je vazduh dovoljno vlažan, a koje može po potrebi i da se provetravaju.

Kao treći uslov za uspešno gajenje pečurke jeste dovoljna količina svežeg konjskog đubreta. Đubre treba da bude toplo, sveže i skoro bez slame, koje mora propisno da se pripremi tj. da mu se reducira toplota do odgovarajuće i da postane homogeno.

Za taj se cilj đubre dene u 1 m. visoku, četvrtastu gomilu, izbacujući pri tom svaki stran predmet i vlažeći svaku suvu partiju đubreta zasebno, pre nego što se smeša sa ostalim. Ujedno treba gomilu, dobro ugaziti i nabiti.

Posle 7—8 dana previranja, toplota će u gomili da se popne do vrhunca i po gomili mestimice pojaviće se naročita belina. To je znak, da gomilu treba iznova predenuti, udešavajući pri tom tako, da spoljne naslage iz stare gomile dođu u sredinu nove, a one iz sredine dođu spolja. Ako se primeti, da se neka partija đubreta osušila, treba je ovlažiti, Po sebi se razume, da je i pri građenju nove gomile gaženje i dobro nabijanje obavezno, isto onako kao i kod prve.

Kad se nova gomila zagreje do najvišeg stepena i nju treba predenuti. To se mora ponavljati i predevati sve dok đubre ne dobije mrku boju i ne nastupi trulež, što se prvo po mirisu poznaje, koji više podseća na pečurke nego na konjsko đubre, za tim i po slami, koja gubi čvrstinu i pokazuje znake truleži.

Veća količina đubreta bolje se priprema od manje, a moguće je i ako sa teškoćama, da se spremi najmanje 1 m8

Gotovo đubre unosi se u prostoriju i od njega pravi leja u vidu krova, visokog 50—60 cm, a u osnovi širokog 60 — 70 cm. Takav oblik leje onemogućava ponovno previranje i zagrevanje đubreta, ali ako bi se toplota u leji podigla posle 2—3 dana iznad +30°C, treba kolcem izbušiti rupe i dati oduške toploti. Za to pre rasađivanja leje treba za 2—3 dana, da se stalno kontroliše toplota termometrom.

Najpogodnija je toplota u sredini leje +10° do +25°C.

Đubre sa klicama, koje treba da posluži kao seme, nužno je za 5 — 6 dana pre sejanja da se drži u lagumu na zemlji, da bi uvuklo u sebe vlagu iz vazduha.

Pri sađenju treba otkidati komade ili odvajati listiće u veličini od 5do 10 cm prečnika i saditi, pobadajući na svakih 30—40 cm razdaljine po jedan komadić.

Posle 8—10 dana usev će oživeti, au pun razvitak stupiće posle 2—3 nedelje dana, kada treba pokriti podjednakim slojem zemlje u debljini od 15 cm.

Zemlju treba utabati lopatom da se dobro priljubi uz đubre, a ako je preko mere suva, može se vrlo malo ovlažiti, jer inače će nužnu vlagu dobiti iz samog vazduha.

Posle 3—4 nedelje dana, ako je temperatura pogodna, mlade pečurke počeće da se pojavljuju na površini leje, te se odmah može pristupiti berbi.

Odsecati treba oštrim nožem u korenu, a nastalu rupu ponovo zatrpati okolnom zemljom.

Berba sa jedne leje može da traje po 2—3 meseca dana, sa malim prekidima, kada posustale micelije mora da prikupljaju novu snagu.

Sorte: Od Pitome Pečurke kultura je stvorila 3 tipa i to: Bela pečurka tzv. „Šampinjon“, koja je najukusnija, ali teško izdržava prenos. Osetljiva je i dobija mrlje. — Bleda pečurka, čvršća je, ranija, krupnija, ne drobi se i neće lako da se ugruva u gomili. — Siva Pečurka, ima zagasitu, manje primamljivu boju i poseban ukus, zbog čega je manje tražena i gajena.

PRAZILUK Allium Porrum L.

Sinonimi: Pras, Prazac, Poriluk.

Pleme: Lukovi (Liliaceae). Postojbina: MalaAzija. — Dvogodišnja biljka List: pljosnat, dugačak. — Stablo: cevasto, izraste u loptastu cvast na vrhu stabla. — Seme: crno, smežurano; u 1 gram ide 400 zrna, a 1 l. meri 550 grama. Moć klijanja traje dve godine, a niče za 10 dana.

Od promenjenog i zadebljalog lišća Praziluk obrazuje u zemlji glavicu, koja se sa svom svojom debljinom produžuje na više i u obliku debelog stabla, izdiže iznad zemlje. To produženje glavice može biti više ili manje, prema sorti praziluka i ono služi za upotrebu u kujni.

Praziluk se upotrebljava kao luk, a naročito je rado dodavan ostaloj zeleni, koja se meće u supu. U svakoj boljoj kujni praziluk je neophodan.

Praziluk traži jako plodnu zemlju, voli da raste u izobilju biljske hrane, pa ipak ne podnosi neposredno đubrenje svežim stajskim đubretom. Za to treba na što bolje nađubrenom zemljištu pre praziluka neki drugi usev da se odgaji. Ako se zemljište mora đubriti, onda treba upotrebiti sasvim pregorelo konjsko ili ovče đubre, a sem toga, može se rasturiti i pepeo od izgorelog drveta, računajući po 5—6 kg. na 1 ar. Praziluk neobično voli đubrenje fekalijama.

Stare i debele naslage humusa, odgovaraju praziluku najviše. Pored toga potrebno je i navodnjavanje, jer Praziluk za svoj opstanak traži mnogo vode.

Zemljište treba preko zime duboko da se uradi, a s proleća pograbulja i isplanira na udubljene leje, radi puštanja vode u njih prilikom navodnjavanja.

Praziluk može da se seje odmah na stalno mesto, ili bolje je, ako se prethodno proizvede rasad. Seje se Marta meseca, ako ranije, onda u mlakoj leji tzv. „Kara-Jastuk“, a docnije, u otvorenoj. Semena treba na 1 m2 leje za proizvodnju rasada 15 grama, od toga se dobije oko 3500 strukova rasada, sa kojim može da se zasadi 1 ar površine. Prema tom za 1 ha zemljišta treba \% kg. semena ili 350.000 strukova rasada, koji se mogu proizvesti na 100 m. semeništa.

Sejanje vrši se za proizvodnju rasada, na guste redove ili omaške. Posejano seme treba zagrabuljati, utabati, zaliti i pokriti tankim slojem sitnog pregorelog đubreta.

Iznikao usev mora redovno da se plevi i zaliva sve dok se ne razvije u rasad, sposoban za presađivanje na stalno mesto, a to je kad dostigne debljinu od 4—5 m/m u prečniku.

Pred vađenjem rasada treba zemlju u leji dobro nakvasiti vodom, za tim vilom za kopanje ili ašovom razlabaviti na jednom kraju i rasad izvući levom rukom, sve po onoliko strukova, koliko se može od jednom da obuhvati. Držeći strukove u levoj ruci, treba donji krajevi da se poravne i žilice skrešu oštrim nožem na 1 cm dužine, a vrhovi lišća malo skrate i zaravne. Tako spremljen rasad može u nekoj korpi da se složi uspravno, struk do struka, pa sa korpom zajedno potopi u vodu za polovinu visine biljke i drži, dok se ne napije vode. Posle toga može odmah da se sadi na stalno mesto.

Rasad, koji nije moguće istog dana da se posadi, treba položiti na vlažan džak, pokriti drugim vlažnim džakom i pritisnuti odozgor daskom i tegom. Samo na taj način može da ostane rasad prav za idući dan, jer inače hoće da se iskrivi i usuče.

Praziluk se sadi na rastojanje prema debljini sorte; najdeblje sorte sade se na redove razmaknute po 40 cm, a u redu struk od struka na 30 cm, dokle tanke sorte mogu da se zadovolje i sa 10—15 cm rastojanja u svakom pravcu.

Naše domaće sorte dugačkog Praziluka najbolje je, da se sade na 25 cm red od reda i 15 cm struk od struka i ako mnogi baštovani sade bliže od toga.

Sadi se sadiljkom duboko, pri čemu se zemlja ne sme jako da pritisne uz struk, jer hoće da se prignječi, od čega posle biljka za duže vreme boluje. Čim se izvestan broj rasada posadi, odmah treba zaliti, da se zemlja za strukove prilepi.

Rasađen Praziluk treba da se okopava i plevi uredno. Za vreme sušnih dana treba i da se navodnjava, jer od suše hoće biljke da zakržljave i da se ucrvljaju.

Praziluk je prava gladnica za biljnu hranu, za to mu neobično prija zalivanje, za vreme porasta, razmućenim i u vodi razblaženim đubretom. Čađ iz odžaka, ako se rasturi svakih 10— 15 dana po usevu, pa odmah zalije, praziluk nagrađuje dobro svojim prinosom.

Za vreme leta korisno je, da se u 3—5 maha skreše lišće praziluka, jer od toga deblja struk. I ako se taj postupak kosi sa teorijom, iskustvo utvrđuje njegovu tačnost.

Da bi strukovi pobelili na većoj dužini dobro je, da se zagrnu zemljom koliko je god moguće visoko.

Dugačke sorte Praziluka ne mogu da izdrže u leji našu zimu, za to mora da se vade i meću u trap. Kratke sorte međutim može da prezime na istom mestu, gde su i rasle, pa ipak nije rđavo, da se utrape radi lakšeg vađenja za upotrebu preko zime, kad je zemlja u leji smrznuta i pokrivena snegom.

Praziluk se trapi u zaklonjenom kraju bašte dubokim zakopavanjem u zemlju u koso tako, da ostane samo list napolje.

Prinos kratkih sorti Praziluka na 1 ar može biti oko 500 kg., a dugačkih debelih oko 600 — 700 kg.

Sorte: Domaći dugački zeleni, vrlo dugačka sorta, koja se gaji u našim hladnijim krajevima. — Vardarski beli, vrlo dugačak, debeo i sočan, bele boje. Traži mnogo vode, voli toplije južno podneblje, jer je na hladnoći jako osetljiv. — Karantanski debeli, struk kratak, ali vrlo debeo. Potpuno otporan na hladnoći, za to preko zime ne mora da se vadi iz zemlje.

RABARBARA Rheum L.

Sinonimi: Rebarb, Raved.

Pleme: Troskotnice (Polygonaceae). — Postojbina: Azija. — Dugovečna biljka. — Lišće velnko, u dužini meri po 80 cm, a širini 60 ili 70 cm. srcastog je oblika, naborano, sa debelom mesnatom drškom dugačkom oko 50 cm. — Stablo: šuplje, sa kratkim ograncima sa strane, koji nose cvast. — Cvet: sitan, zelenkast. — Seme: krupno, mrko, trouglasto sa krilcima. U 1 gram ide po 40—60 zrna, a 1 l. meri 100—120 grama. Moć klijanja traje tri godine, a niče za 10—15 dana. —

Gaji se za upotrebu mesnate i sočne drške od lista, koja služi kao ukusno povrće, ili se gotovi pekmez od nje za razna testa.

Rabarbara je u prvoj godini osetljiva na hladnoći, a posle kad ojača, može da izdrži našu zimu bez zaštite. Voli tešku kompaktnu, ali i plodnu humusnu zemlju. Na peskuši ne vredi Rabarbaru gajiti, jer slabo uspeva.

Seje se Aprila—Maja ili Avgusta —Septembra u dobro spremljenu leju, najbolje služe upotrebljene i rashlađene tople leje. Kad usev iznikne i dobije 2—3 listića, pikira se ili presadi u saksijice.

Za vreme jakog sunca treba mlade biljke da se zaklanjaju asurama ili drugim zastorom. U saksijama odnegovane mlade biljke može da prezime pod prozorima tople leje, pa tek na iduće proleće da se presade napolje, a u leji bez saksija odnegovan rasad Rabarbare može još s jeseni Oktobra, da se posadi na stalno mesto. Međutim pod prozorima sigurnije prezimljuje. Rabarbara se sadi na rastojanje od 1 m. struk od struka u redovima, a red od reda na 120 cm.

Zemljište treba da je iz ranije preriljano na 60 cm dubine, pođubreno i do vremena sađenja dobro slegnuto.

Sadi se tako duboko, da svaki struk bude pokriven sa 5—6 cm debelim slojem zemlje.

Pred prvu zimu treba celu površinu zemljišta pokriti tankim slojem đubreta, da se zaštiti od mraza. Idućih godina može prezimiti i bez pokrivača.

S proleća biljka kreće rano, krajem Aprila već počinje berba najkrupnijih listova. Može se brati do Juna meseca, a posle treba ostaviti da lišće raste. Očišćene biljke vezuju se u snopčiće i tako iznose na pijacu.

Zemljište na kojem se gaji Rabarbara treba da je čisto i okopano. Đubriti se mora svake treće godine.

Prve, odnosno druge godine, ne treba dozvoliti biljci, da tera stablo i seme, čim se pojavi, treba ga zakinuti. Korisno je otkidati plodonosna stabla i docnije, ako nije potrebno seme.

Može da se umnožava i deljenjem korena s proleća. Jedanput posađena Rabarbara, daje berbu po 5—10 godina.

Sorte: Crvena Rabarbara, ranostasna sorta; drške crvenkaste, mesnate i dugačke. — Kralj Albert, ranostasna sorta, drške prskane crvenim, mesnate i ukusne. — Amerikanska naborana. drške zelene, tanke ali sa manje kiseline od ostalih sorti. — Florantenov melez, sa ogromnim listovima. I ako ima vrlo debele drške, ipak više služi kao dekorativna biljka, jer nema fini ukus.

REPA MORSKA Helianthus tuberosus L.

Sinonimi: Čičoka, Topinambur.

Pleme: Glavičaste biljke (Compositae). — Postojbina: Severna Amerika. — Dugovečna biljka. — Stablo: podzemno, grudvasto zadebljalo, slično krompiru. Isteruje i nadzemno stablo, koje je zeljasto, visoko po 2 m. — Lišće: duguljasto, oštro i rapavo pod prstima. — Cvetovi: žuti. — Seme : ne sazreva pod našim klimatom, za to se umnožava deljenjem podzemnog stabla i sađenjem krtole.

Gaji se za upotrebu podzemnih krtola, koje se kuvaju u slanoj vodi ili gotove na drugi način, te služe kao vrlo ukusno jelo.

Proizvodi se skoro na isti način kao i krompir, samo što Morska repa nije osetljiva na hladnoći, te može da se sadi ranije i ostavlja da prezimi u zemlji. Sem toga ne traži ni mnogo nege, zadovoljava se sa 1—2 kopnje.

Sadi se Februara—Marta meseca zakopavajući pod motikom po jednu krtolu na svakih 40 cm rastojanja, Da se zasadi 1 ha. treba 1200 do 2000 kg. krtolica Morske repe nije postojna.

Ostavlja se preko zime napolje u zemlji i vadi prema potrebi, jer izvađena Morska repa nije postojana.

Prinos morske repe može da se kreće oko 30.000 kg. na 1 ha.

Sorte: Morske repe. Crvena obična, ima krtolu crveno ljubičaste boje, plodna sorta, zgodna za njivsku kulturu. — Bela jerusalimska, sa krtolom duguljastom i belom u sredini.

REPLjA Brassica napus L.

Sinonimi: Repčica, Majska repa, Bela repa, Rotkvina repa,

Ugarnjača, Postrma repa, Repiola, Repa okruglica.

Pleme: Krstašice (Cruciferae). — Postojbina: Severna Evropa. — Dvogodišnja biljka. — Koren: grudvast, iznutra beo, spolja plavkast, crvenkast, crnkast, zelenkast, potpuno beo ili promešane boje. Po obliku može biti okrugao, pljosnat, ovalan ili repast. — Lišće: posebno, duguljasto, obodom urezano, izbija iz korenovog temena povrh zemlje. — Stablo: izbija u drugoj godini. — Cvetovi: žuti. — Seme: sitno, okruglo, crvenkaste i zagasito mrke boje. U 1 gram ide oko 500 zrna, a 1 l. meri 670 grama. Moć klijanja traje 5 godina, a niče za 4 dana. Za sejanje bolje je ustojano seme od 2—3 godine dana.

Gaji se za upotrebu grudvastog korena, koji je zaokrugljen, sočan, ukusan, sa malo prijatne ljutine. Gotovi se za jelo slično kelerabi, ili riba na rezance i kiseli za zimnicu. Prema svom poreklu Replja voli prihladnu, vlažnu klimu, a prekomernu toplotu, sušna leta i pripeku sunca ne podnosi nikako. Jako podleže uticaju promenjenih okolnosti.

Kod nas uspeva samo rano s proleća ili s jeseni, kad je vazduh hladniji i vlažniji, a za vreme žarkih letnjih dana, treba gajenje Replje izbegavati. Zbog te svoje osobine najviše se gaji u našoj zemlji, po planinskim krajevima, gde je toplota umerena.

Voli lako, rastresito zemljište sa dovoljno vlage, koje se ne suši brzo, koje mora biti plodno sa mnogo humusa, ali ne i neposredno đubreno. Đubrenje zemljišta stajskim đubretom, treba da je izvršeno bar za godinu dana ranije.

Uraditi treba zemljište što bolje, kao i za sve gradinarske useve. Posle oranja ili kopanja neka se zemljište usitni i ostavi da slegne pre sejanja.

Vreme sejanja kod nas može biti Marta-Aprila za berbu Juna Jula. U tom vremenu treba saditi samo brzostasne sorte, sa okruglastim i pljosnatim korenom, jer jedino one mogu uz mnogo pažljive nege uspeti. Drugo je vreme sejanja Juni-Avgust-Septembar, kada je uspeh sigurniji i potrošnja korenastog povrća jača.

Od kraja Juna, pa sve do prvih dana Avgusta, može ređe da se seju sve sporostasne sorte Replje. Od prve polovine Avgusta, pa do polovine Septembra opet samo brzostasne, pljosnate i okrugle sorte, kojima koren počinje da deblja, čim izbije nekoliko lista.

Najpozniji usev, ako nije mogao stasati do pozno u jesen, može sa malo pokrivača od slame ili suvog šumskog lišća da provede zimu.

Seje se retko, omakše po 50 grama semena, ili na redove razmaknute na 20 cm, sa 30—40 grama semena na 1 ar površine.

Posejano seme treba da se zagrabulja, a po mogućstvu i utaba i prevalja; kad usev iznikne, razređuje se na 10—20 cm struk od struka prema krupnoći sorte. Za vreme razvitka treba usev braniti od korova redovnim okopavanjem i plevljenjem.

Da se zaliva mora izobiljno za to, jer Replja ne sme da zastane u svom razvitku; od zastoja usled suše odmah okrpavi, prozukne i potera u seme. U tome je naročito osetljiv proletnji usev Replje; njega treba redovno zalivati svakog dana tako, da zemlja nikada ne zasuši.

Ako se vadi za potrošnju dok |e vreme još toplo i pre potpunog razvitka, treba to činiti postepenim proređivanjem najkrupnijih primeraka. Svaki put posle vađenja dobro je da se zalije, da bi se zemlja slegla oko zaostalog korenja i sprečilo sušenje istog, usled preteranog dodira sa toplim vazduhom. I pokraj najveće pažnje, ipak ne može leti da se spreči, da ono korenje, koje ostane u zemlji za vađenje na posletku, ne okrpavi i ne zamatori.

U jesen stasala Replja vadi se po suvom vremenu, očisti od zemlje, odseče lišće sa malo korenovog temena i sklanja u podrum ili u trap između zemlje, u koliko neće da se nareže i zakiseli.

Prinos brzostasnih sorti kreće se oko 200 kg., a sporostasnih oko 350 kg. na 1 ar površine.

Sorte. Holandska ranostasna, sa belim pljosnatim korenom, brzostasna sorta. — Covena pljosnata brzostasna, slična gornjoj, samo što je na temenu crvena. — Vertus okrugla, sa lepim belim korenom; brzostasna sorta. — Okrugla plava, ima lep krupan koren, dole beo, a na temenu plav; srednjestasna sorta. — Okrugla crna, srednje krupnoće, veoma ukusna, spolja crna. — Zlatna lopta, ima koren krupan, okrugao, spolja žut, iznutra beo, ukusan. Srednjestasna sorta. — Overnjača, vrlo krupna, pljosnata, na temenu crvena sporostasna sorta. — Limuzinka, okruglasta, bela, vrlo krupna sporostasna sorta. — Marto, bela, duguljasta, brzostasna. — Montesonska zimska, dugačka bela, na temenu crvena, krupna sporostasna sorta.

ROTKVA Raphanus sativus L.

Sinonimi: Rotkvica, Povrtnica, Redkev.

Pleme: Krstašice (Cruciterae.) — Postojbina: Azija. — Dvogodišnja biljka. — Koren: grudvasto zadebljao, duguljast, vretenast ili okrugao; spolja
beo, crn, siv, žut, crven, rumen ili plav, a iznutra samo beo. — Lišće: posebno, prosto, deljeno, izbija iz korenovog temena u obliku kitke. — Stablo: zeljasto, razgranato, visoko 150 cm. — Cvet: beo ili ljubičast. — Plod: članovita ljuska. — Seme: crvenkasto, duguljasto. U 1 gram ide oko 120 zrna, a 1 l. meri 700 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 3—4 dana.

Gaji se zbog mesnatog korena, koji je sočan sa nešto ljutine i prijatnog ukusa. Troši se isključivo u presnom stanju kao zakuska.

Prema poreklu svom, Rotkva spada u red biljaka umereno toplog i vlažnijeg klimata. Pod toplim i sušnim podnebljem, ča toliko suvim vazduhom kao. što je kod nas, leti Rotkva teško razvija lep zadebljao koren, rado pušta plodonosno stablo još u prvoj godini, cveta, donosi seme i svršava kao jednogodišnja biljka.

Mnogobrojne sorte Rotkve povrtarstvo je raspodelilo na 4 glavne grupe i to: 1.) Rotkvice mesečarke, koje su sitne i brzostasne. 2.) Lešnje rotkve, koje su krupnije i srednjestasne; 3.) Jesenje rotkve krupne i sporostasnije i 4.) Zimske rotkve, najkrupnije i najsporostasnije.

Svaka od pomenutih grupa obuhvata mnogo sorte, koje se razlikuju po obliku korena, kao i po njegovoj boji. Prema tom ima: okruglih, poludugačkih, zatubastih, ovalnih, koničnih i vretenastih sorti. A svaka od njih ponaosob, ima boje: bele, sive, crne, žute, rumene, crvene, ljubičaste, kao i mešovite, na pr. do polovine bele, a od polovine crvene itd.

Osim navedene opšte podele, same Rotkvice mesečarke može da se dele još i na brzostasne sorte sa sitnim listom i na sporostasnije, koje opet imaju više i krupnijeg lišća.

Sve sorte Rotkve za svoje uspevanje imaju podjednake zahteve, kako po pogledu klimata, tako i u pogledu zemljišta. Jedino se razlikuju po vremenu sejanja zbog roka stasavanja, kao u pogledu gustine sejanja zbog razne krupnoće.

Rotkva je srazmerno brzostasna biljka, skromna u pogledu prostora; voli veoma plodno, humusno zemljište sa izobiljno vlage, koje mora biti i ocedno. Ne podnosi podvodna, barska mesta isto, kao što ne voli ni neposredno đubrenje. Ako se mora đubriti, onda treba upotrebiti samo potpuno pregorelo đubre.

Ni jedna sorta Rotkve ne uspeva kod nas u najtoplije doba godine. I pored zalivanja i najbrižljivije nege i sve moguće zaštite, ne može nam Rotkva dati zadovoljavajući rezultat, kad naiđu topli letnji dani.

Uraditi i spremiti zemljište treba duboko, da bi se stvorio što veći rezervoar za vlagu u zemlji. Površinu treba isplanirati na udubljene leje, da se može zalivati i pleviti. Za tim treba dobro da.se usitni i što je vrlo važno, mora spremljeno zemljište da se što bolje utaba, odnosno sabije i slegne.

Rotkvice mesečarke stasavaju za 20—40 dana, prema krupnoći sorte. Najskromnije su u pogledu prostora, stoga prestavljaju najpogodniji usev, za gajenje između redova ostalog povrća, koje se na većem rastojanju razvija.

Po prirodi, najpodesnije vreme za uspevanje Rotkvice kod nas je prva polovina proleća; u tom vremenu ne traži druge nege osim da se plevi i po neki put, kada preko mere zasuši vreme’ i da se zalije. Već više pažnje i nege traži Rotkvica, kad se proizvodi rano pod prozorima u toploj leji, a najviše za vreme letnjih žarkih dana.

Vreme sejanja za sorte Rotkvice sa sitnim listom počinje Januara, u toploj leji i traje sve do Marta meseca. Za tim, sve do druge polovine Septembra seju se napolje u leji, krupnije i otpornije sorte Rotkvice, sa više lišća. Setva može da se obnavlja svakih 15—20 dana tako, da potrošnja nikako ne oskudeva u svežim Rotkvicama.

Važno je za uspešnu proizvodnju Rotkvice, osim ispunjavanja svih propisa za gajenje, još i pogodan izbor sorte. Za gajenje pod staklo uzimaju se najsitnije i najbrzostasnije okrugle sorte, koje obrazuju rotkvicu, čim izbije nekoliko listića. Te iste sorte nisu pogodne za gajenje napolje, prvo jer su suviše sitne, a drugo, kad otopli dan odmah prelaze — „prozuknu“.

Za sejanje napolje najpodesnije su krupnije sorte Rotkvice sa krupnijim lišćem, koje neće tako brzo da prozuknu. Ove opet nisu podesne za gajenje pod prozorima, jer se sporije razvijaju, te zauzimaju suviše dugo vremena toplu leju. Za toplo i sušno podneblje mora i između krupnih Rotkvica da se biraju naročite sorte, koje su na toploti najizdržljivije i najteže prozuknu. Takvih sorti ima najviše među duguljastim i dugačkim rotkvicama, a najmanje među okruglim.

Semena je potrebno oko 10—15 grama na 1 m2 jer se seje oretko. Može Rotkvice da se seju i na redove sa malim rastojanjem, ali najviše ih seju omaške, a na malom prostoru često i ubadanjem zrna u zemlju. U svakom slučaju treba sejati plitko, samo pod površinom tako, da seme ne bude pokriveno debljim slojem zemlje od 1 cm.

Rano s proleća seju se rotkvice na sledeći način. Sa propisno pripremljene leje, grabuljom se skine površina zemlje u debljini od 1 cm i izvuče na putanju sa strane. Po tako ogoleloj leji, treba omaške da se baci seme i utaba daskom. Za tim se usev ravnomerno pokrije pomoću lopate i grabulje, onom skinutom zemljom i ponovo utaba. Naposletku dobro je još i da se usev prepokrije, tankim slojem komposta ili ugorelog đubreta i zalije pomoću rešetke.

Docnije kada vreme otopli, za setvu spremljenu leju treba najpre tako natopiti vodom, da se zemlja sva raskvasi i napravi kao blato. Tek po tako izobiljno nakvašenoj leji, može da se poseje seme, koje mora odmah da se pokrije slojem od 2—3 cm komposta, ugorelog đubreta ili u oskudici ovoga, zemljom crnicom u debljini od 1 cm. Korisno je, da se preko zatrpanog useva rasturi još jedan sloj slamastog đubreta i time sačuva vlaga u zemlji.

Iznikao usev mora redovno da se plevi i brani od korova, koji je veliki neprijatelj rotkvice, a osim toga mora izobiljno i da se zaliva.

Naročito je od značaja letnje zalivanje useva rotkvice, jer ne sme zemlja nikako da zasuši, inače hoće proizvod odmah da prozukne, okrpavi i postane bez vrednosti. Za to leti mora zemlja pod usevom rotkvice stalno da se održava u vlazi izobiljnim zalivanjem, u protivnom i najbolja sorta rotkvice, mora da izgubi svoje dobre osobine. Ko je u mogućnosti da leti, za vreme jakog sunca, svakog dana osenči usev rotkvice asurama ili drugim zastorom, nagradiće mu se trud bogato.

Čim se rotkvice zaokrugle i pređu polovinu svoje krupnoće, treba vaditi i ne čekajući da se potpuno razviju, jer su onda najukusnije. Sve što se izvadi, treba istog dana da se potroši ili proda, jer rotkvica ne može dugo da se drži.

Za iznošenje na pijacu, vezuje se u kitke po 12—20 rotkvica, prema krupnoći.

Kao prinos rotkvice na 1 m. računa se oko 30 kitke.

Letnje krupne sorte Rotkve seju se Aprila—Maja, omaške ili na redove, razdaleko po 25 cm red od reda. Može se posejati i između redova rasađenog kupusa, patlidžana i dr.

Semena treba od letnje rotkve, oko 6 grama na 1 m2.

Kad usev iznikne, treba ga tako razrediti, da struk od struka dobije rastojanje od 10 cm.

I ako se letnje rotkve proizvode u toplije doba godine, mnogo manje nege zahtevaju od sitnih rotkvica, jer su na toploti otpornije.

Za to ipak, Letnje rotkve znatno se manje proizvode, jer po kakvoći ne može da se uporede sa rotkvicama.

Letnje rotkve stasavaju za vađenje, na dva meseca dana posle sejanja. Ne treba sačekati, da se razviju do potpune krupnoće, dovoljno je da dostignu tri četvrtine, jer su onda ukusnije.

Na pijacu se iznose u kitkama po tri rotkve vezane za lišće.

Prinos Letnje sorte rotkve na 1 m. može da bude oko 12 kitke.

Jesenje sorte rotkve gaje se na isti način kao i letnje. Vreme sejanja pada na Juli mesec. Seju se na veće rastojanje, jer su krupnije. Redovi se postavljaju na 30 cm jedan od drugog, a za tim razređuju strukovi na 15 cm. Da se zaliva treba svaka rotkva za vreme suše, jer od toga postaje sočnija i ukusnija.

Semena treba oko 6 grama na 1 m2 prinosa daje 100 kg. na 1 ar.

Zimske rotkve treba da se poseju u prvoj polovini Avgusta na redove razmaknute za 30—40 cm. Semena je potrebno oko 5 gr. na 1 m2. Iznikao usev razređuje se na 15 cm struk od struka. Okopavati i braniti od korova, mora se usev redovno.

Zimske sorte rotkve, stasavaju za vađenje za tri meseca dana posle sejanja, a daju kao prinos oko 200 kg. na 1 ar.

Kako jesenje tako i zimske sorte rotkve, pošto se povade i ukloni lišće, za ostavu mora da se meću u trap, odnosno u vlažan pesak, u podrum, da bi se očuvale sočne preko cele zime.

Zimska rotkva može u trapu da se očuva do proleća, a jesenja samo do polovine zime. Po ukusu najsočnije, najnežnije i najfinije su rotkvice mesečarke, za tim letnje, za njima dolaze jesenje i najposle zimske rotkve.

Sorte rotkvice: Rumena brzostasna okrugla sa sitnim listom, stasava za 18 dana. — Crvena okrugla brzostasna se sitnim listam, stasava za 18 dana. — Crvena okrugla brzostasna, sa belom korenkom i sa sitnim listom, stasava za 18 dana. — Crvena okrugla brzostasna sa belom donjom polovinom; sitnolisna sorta, stasava za 20 dana. — Triumf, ranostasna sa sitnim listom, okrugla, bela, prošarana crvenim prugama, stasava za 18 dana. — Holandska bela okrugla brzostasna sa sitnim listom, stasava za 20 dana. — Kratka valjkasta rumena sa belim korenkom; brzostasna sorta sa sitnim listom, stasava za 16 dana. — Kratka valjkasta crvena sa belim korenkom brzostasna; ima list sitan, stasava za 16 dana. — Ovalna rumena brzostasna, sa sitnim listom, stasava za 20 dana. — Ovalna bela, brzostasna, sa sitnim listom, stasava za 16 dana. — Okrugla rumena krunica, sa krupnim listom, stasava za 25 dana. — Okrugla rumena krupna sa belim korenkom; sva je rumena, samo žilica ostaje bela, list krupan, stasava za 25—28 dana. — Okrugla krupna rumena do polovine bela, sa krupnim lišćem, stasava za 30 dana. — Okrugla krupna crvena, sa krupnim lišćem, stasava za 25 daka. — Okrugla krupna crvena do polovine bela, sa krupnim lišćem, stasava za 30 dana. — Okrugla crvena veoma krupna pozna, stasava za 40 dana. — Ovalna rumena krupna, stasava za 25 dana. — Ovalna krupna rumena sa belim korenkom, stasava za 25 dana. — Poludugačka crvena krupna, stasava za 25 dana. — Dugačka vreŠenasta rumena krupna, stasava za 30 dana. Veoma nežna i ukusna sorta. — Dugačka vretenasša crvena sa belim vrhom, krupna sa velikim listom, stasava za 35 dana. — Bela ledenjaka, vretenasta, krupna, stasava za 30 dana.

Letnje rotkve: Majska bela, kratka, šiljata, stasava za 40 dana. — Bela okrugla, stasava za 35 dana. — Bela poludugačka „Delikates“ ili Bela Štrasburška, dosta ljuta sorta, stasava za 40 dana. — Žuta okruglasta, nešto sitnija, stasava za 35 dana. — Žuta ovalna, lepa sorta, stasava za 40 dana. — Siva okrugla, stasava za 35 dana. — Crna okrugla majska, stasava za 45 dana. — Majska crna dugačka zatubasta, veoma ukusna, stasava za 45 dana.

Jesenje rotkve: Minhenska poludugačka bela, stasava za 60 dana. — Kineska rumena, poludugačka, zatubasta, stasava za 70 dana. — „Pamir“ crvena okrugla, po izgledu kao okrugla rotkvica, samo mnogo krupnija, stasava za 70 dana.

Zimska rotkva: Crna okrugla krupna, stasava za 80 dana. — Crna duguljasta krupna, stasava za 90 dana. — Pariska crna za Šubasta, najukusnija i najsočnija zimska rotkva, stasava za 90 dana. — Bela okrugla krupna, stasava za 80 dana. — Bela dugačka pozna, stasava za 90 dana. — Ljubtasta okrugla, krupna, stasava za 80 dana.

SALATA Lactuca sativa L.

Pleme: Glavičaste biljke (Compositae). — Postojbina: Azija. — Jednogodišnja biljka. — Lišće: široko, izbija iz korena povrh zemlje, obrazujući
labavu glaviiu, oblika okruglog ili duguljastog. — Stablo: zeljasto, visoko po 1 m., razgranato, izraslo iz sredine glavice. Cvetovi: žuti sa jezičastom krunicom, skupljeni na vrhovima grana u glavičastu cvast. — Seme: tanko, duguljasto, na jednom kraju šiljato, bele, crne ili žute boje; u 1 gram ide 800 zrna, a 1 l. meri 420 grama. Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 8 dana.

Salata se gaji za potrošnju lišća i glavica, pre no što krene stablo, jer čim potera u seme, gubi svojstva potrebna povrću. Upotrebljava se za jelo presna, začinjena sa uljem i sirćetom, može zelena salata i da se kuva po primeru spanaća.

Pravo poreklo Salate nije poznato; prema izvesnim tragovima tvrdi se, da su Salatu gajili još stari Egipćani, a grčka mitologija navodi, da je Venus položila mrtvo telo svoga, u lovu ubijenog Adonisa na leji salate.

Prema tim kazivanjima vidi se, da su još i prastari narodi gajili salatu; u ostalom mnogobrojnost sorti i varijeteta, koji se danas raje, služi kao pozitivan dokaz, da je Salata davnjašnja kulturna biljka.

Salatu proizvode u velikoj meri skoro svi delovi sveta, prema tom prilagođena je gotovo svakom podneblju, pa ipak bolje uspeva pod umereno-toplim i vlažnijim klimatu, nego pod sušnim, gde vlada prekomerna žega. Naša žarka i sušna leta, Salata ne podnosi i jedva je moguće, da se odabere bar nekoliko sorti, koje se mogu naročitim ugađanjem da zadrže, od prevremenog teranja u seme.

Sve sorte Salate, raspoređene su prema dobu godine, za koje su najpodesnije u 3 grupe: prolećne ili brzostasne, letnje ili srednjostasne i zimske ili sporostasne salate.

Osim toga dele se i prema svome obliku na: glavičaste, sa okruglim glavicama; rimske sa izduženom glavicom, koja se obrazuje samo, ako se poveže i na lisnate salate, koje nikako ne zavijaju glavicu.

Brzostasne ili proletnje sorte Salate obrazuju malu glavicu, zbog čega može da se gaje na malom rastojanju i teskobnom prostoru, kao na pr. u toplim lejama, ili na prazninama između drugog posađenog povrća. Napolje uspevaju samo rano s proleća, za to ih treba sejati odmah čim prođe zima, jer docnije kad zemlja otopli, teraju u seme, pre nego što naprave glavicu.

Rastojanje, na koje se brzostasne sorte Salate gaje, to je 15 do 20 cm struk od struka. Stasavaju za 40 do 60 dana od vremena sejanja, a daju prosečan prinos od 25 glavica na 1 m. ili 1 kg. ukupne težine.

Letnje sorte salate stasavaju sporije, obrazuju krupniju glavicu, a glavna im je odlika relativna otpornost prema toploti. Može da se seju počev od Marta meseca, pa sve do polovine Avgusta napolje bez zaštite, a ranije samo pod prozorima za proizvodnju rasada, koji se presađuje, kad toplota u slobodi to dozvoli. Ili može da se seju i docnije, posle Avgusta, onda mora čim zahladni vreme, da se leje zaštite prozorima i sanducima, koje treba još obložiti toplim đubretom, da bi se omogućilo glavičenje salate i po hladnoći.

Međusobno rastojanje, koje se strukovima letnje salate mora dati, to je 30 cm. Sve sorte stasavaju za 2—3 meseca dana, a daju prosečan prinos na 1 ar od 1000 — 1200 glavica u težini od oko 120—150 kg. ukupno.

Zimske sorte salate razvijaju se sporo, izdržavaju zimu bez ikakve zaštite, glaviče se samo pri umerenoj proletnjoj toploti; na vrućini isteruju stablo, bez da prave glavicu. Lišće je u zimske salate čvrsto i grubo, zbog čega se kod mnogih više cene proletnje sorte i ako se ove moraju gajiti pod prozorima, da bi istovremeno prispele za potrošnju kad i zimske.

Ozima salata seje se Avgusta —Septembra na rastojanje od 30 cm struk od struka. Stasava za berbu Marta—Aprila iduće godine, odnosno posle 7 meseci, a daje prinos od 1000 glavica na 1 ar u prosečnoj ukupnoj težini od 180 kg.

Dobro je sejati zimsku salatu u dva maha u razmaku od 15 dana. Ako bi prvi rasad propao od zime, da se ima na raspoloženju drugi mlađi i gubitak nadoknadi.

U opšte uzev, sve sorte Salate uspevaju na svakom baštenskom mestu. Letnjim sortama više odgovara hladniji položaj, zaklonjen od Juga i sunčeve žege, a za zimsku salatu podesniji je topao i zaklonjen od severa.

Zemljište treba dobro da se pripremi i srazmerno duboko uradi. Salata voli đubrenje ugorelim đubretom, jer uspeva najbolje na plodnom zemljištu sa mnogo humusa i biljske hrane, ali đubriti treba samo gornji sloj zemlje, pošto Salata ne traži hranu u dubini. Inače u pogledu vrste zemljišta nije probirač, jer narod kaže: „Salatu ne goji zemlja, nego voda!“

Salata može da se proizvede sejanjem na stalno mesto, pa kad iznikne, da se razredi na propisno rastojanje. A, može da se prethodno proizvede rasad u semeništu, pa za tim presadi na stalno mesto. Ovaj drugi način bolji je od prvoga u toliko, što se dobijaju lepše glavice i racionalnije iskorišćuje zemljište, jer se ne zauzima odmah u prvom vremenu celokupan prostor. Za to se u glavnom, proizvodnja pomoću rasada uzima u obzir, pri opisu gajenja Salate.

U određenu i pripremljenu leju za proizvodnju rasada salate, treba posejati seme oređe. Može da se seje omaške ili na bliske redove, ali svaki put retko, jer salata već u prvo doba života traži prostora, da razvija lišće u širinu. Seme ne sme da se zatrpa duboko, dovoljno je, da se usev pokrije samo tankim slojem komposta ili pregorelog đubreta, za tim utaba i zalije.

Semena treba 5 grama na 1 m. _ Od toga se dobija prosečno oko 2000 strukova rasada, sa kojom količinom može da se zasadi oko \% ar zemljišta. Ako seme ređe klija, onda treba uzeti više, prema % klijavosti.

Biljka salate ne sme da zastane u porastu, od nicanja useva pa sve do berbe glavice, jer čim zastane zbog suše, slabog zemljišta ili drugih uzroka, odmah kreće u seme. Za to za semenište mora leja dublje da se uradi i gornji sloj zemlje osnaži sa pregorelim đubretom.

Kad usev iznikne i ako se na nekom mestu pokaže gušći, treba razrediti biljčice na propisno rastojanje. Za to treba pleviti, sitniti zemlju da se ne okore i redovno, odnosno često zalivati.

Rasad salate prispeva za presađivanje obično posle mesec dana.

Ne valja sačekati da zamatori, bolje je presaditi mlađi rasad nego stariji, jer tada biljka manje boluje; dovoljno je kad razvije 4—5 lista. Pred vađenjem rasada, treba leja dobro da se natopi vodom. Da se presađuje Salata, najbolje je po oblačnom vremenu i pred kišom. U slučaju da ne padne kiša odmah, po završenom rasađivanju treba dobro da se zalije. Pri vedrom i sunčanom vremenu, najbolje je da se rasađuje s večera za hladovinom.

Rasad Salate ne sme da se sadi duboko, nego samo do korenovog vrata, jer se mora dati mogućnost lišću i glavicama, da se rašire po površini zemlje. Dobro je, da se presađen rasad za dva tri dana drži pod zastorom u polumraku, jer tako biljke dolaze lakše k sebi i bolje se primaju.

Za vreme razvitka, a naročito preko leta, mora salata da se zaliva izobiljno tako, da se zemlja nikako ne osuši; samo jedan dan suše povlači nepovoljne posledice, odmah će biljke poterati u seme. Ali ako je salata počela da zavija glavicu, ne sme da se zaliva po suncu, pa ni s večeri dok je zemlja još zagrejana. Treba sačekati, da se zemlja malo rashladi i usev povrati od vrućine, pa tek onda može da se pristupi zalivanju, inače pod uticajem hladne vode hoće biljke da stradaju.

Što češća okopavanja ubrzavaju znatno porast salate, a sem toga vrlo je korisno, da se zemljište oko useva zastre slamastim đubretom, jer to čuva vlagu u zemlji i drži hladovinu. Okopavanje može da se obustavi, kad se salata toliko razvije, da sama pokrije zemlju i potisne korov; najmanje mora da dobije dve kopnje.

Ako je salata posejana na stalno mesto bez rasađivanja, gaji se na isti način, jedino što se mora postepeno u toku porasta da razređuje. Pri tome, izvađeni strukovi može da se upotrebe kao mlada salata u listu. Jedno preimućstvo ne treba gubiti iz vida, a to je, da salata posejana odmah na stalno mesto, ni malo ne dangubi usled presađivanja, nego neprestano raste i stasava za desetak dana ranije od one, koja je proizvedena iz rasada.

Letnja salata može da se seje više puta, u razmacima od 2—3 nedelje dana. Može da se gaji sama, ili u kombinaciji sa drugim povrćem.

Čim salata zavije glavicu, odmah je treba seći, jer inače hoće da pređe i potera u seme.

Salata, kao vrlo nežan proizvod može da se iznosi samo na obližnju pijacu, jer pri daljem prenosu hoće da se ugruva i da izgubi vrednost.

Rimsna Salata („Vezanica“ ili „Loćika“), razlikuje se od glavičaste salate jedino po izduženom obliku glavice i dugačkom listu. Gaji se na isti način sve dok ne počne da se glaviči, onda joj treba priteći u pomoć vezivanjem.

Vezuje se raznim vezivom na pr. likom, rafijom ili pak ražnom slamom, koja treba da je pokošena u zelen i osušena, a pred upotrebom topljena u vodi za dobrih % sata.

Da se vezuje ne sme pre vremena, jer neće ni pravilno niti brzo da razvije glavice. Opasuje se na 2/3 visine jednim strukom veziva. Obično se krajevi slame sastavljaju, uvrnu nekoliko puta i podvuku pod vezu.

Vezivanje Rimske salate mora da se vrši samo po suvom vremenu, kada biljke nisu ni malo vlažne. Vezana salata može da ostane najduže za 15 dana. Jedan radenik može da veže po 10 salate za 1 minut.

I Rimske salate ima brzostasne, letnje i zimske sorte. Brzostasne sade se na 30 cm, a sporostasne na 40 cm rastojanja.

Rimska salata znatno je krupnija od obične glavičarke, za to i njen prinos u težini mnogo je veći, jer dostiže 240—250 kg. na 1 ar zemljišta. Po kakvoći vrlo je nežna i ukusna tako, da ima mnogo ljubitelja, koji više cene Rimsku salatu od svake druge sorte.

Lisnate sorte salate ne zavijaju nikako glavicu, nego razvijaju samo izobiljno lišća, koje može više puta da se bere i upotrebljava kao vrlo ukusna i nežna salata.

Lisnate salate stasavaju vrlo brzo, za mesec dana posle setve može već da se beru. Lišće treba da se odseca malo dalje od sredine tako, da može odmah bez bolovanja drugo da istera. Dovoljno je, ako se sa jednog useva po 2—3 puta obere lišće, a posle svake berbe treba usev zaliti.

Seje se na stalno mesto a retko na redove, razmaknute za 15 cm jedan od drugog i to u više mahova, počev od Marta, pa sve do Septembra meseca.

Sorte glavičaste salate: Rana Gotica, sa crnim semenom. Glavica sitna, okruglasta, bledo zelene boje; brzostasna sorta. — Rana Loptica, sa belim semenom. Glavica mala, čvrsta, žućkaste boje; brzostasna sorta. — Carska ranka, sa belim semenom. Glavica sitna, okrugla, bledo zelena, brzostasna. — Rana kamenka sa crnim semenom. Glavica sitna, čvrsta, zelene boje, brzostasna, ne tera lako u seme ni kao letnja salata. — Kordonka ili Viktorija, sa belim semenom. Glavica pljosnata, zelena sa crvenom ivicom na lišću, nešto krupnija, ali i sporostasnija od ostalih ranih salata. — Majska Kraljica, sa belim semenom. Glavica srednje krupnoće, zelena sa jedva primetnim rumenilom, drži se dosta dugo. Sorta poznija od brzostasnih salata, a ranija od srednjestasnih. — Alžirska letnja, sa crnim semenom. Glavica nešto sitnija od srednje krupnih, čvrsta sa malo rumenila i malo slobodnog lišća oko glavice. Srednjestasna sorta. — Kazarka žuta, sa crnim semenom. Glavica okrugla, čvrsta, trajna, u sredini nežna. Srednjestasna letnja sorta. — Berlinska žuta, sa crnim semenom. Glavica okrugla, krupna, dosta mekana, srednjestasna. — Limunka, sa belim semenom. Glavica okrugla, srednje krupnoće, žuta srednjestasna. — Žušta Versaljka, sa belim semenom. Glavica okrugla, vrlo čvrsta, krupna, bledo zelene boje, vrlo otporna na vrućini, srednjestasna sorta. — Tvrdoglavka žuta, sa belim semenom. Glavica okrugla, čvrsta, žute boje, srednjestasna sorta. — Mrka Tvrdoglavka, slična žutoj, samo što glavica i list imaju mrku boju. — Batavija Pariska, sa belim semenom. Lišće naboran glavica okrugla, žuta, krupna, istrajna. Srednjestasna sorta. — Ljubljanska Ledenka, sa belim semenom. Glavica krupna, okruglasta, mekana, žuta sa debelim rebrima na krecavom lišću. Ako se zaliva, ne tera brzo u seme. Odlična srednjestasna sorta. — Trokadero, sa belim semenom. Glavica pljosnata, čvrsta, bledo zelena sa malo rumenila. Odlična sorta za dalji prenos; letnja salata. — Madera mrka zimska, sa belim semenom. Glavica krupna, okrugla, dosta čvrsta, žute i mrke boje; zimska sorta salate. — Žuta Zimnjača, sa belim semenom. Glavica okrugla, žute boje čvrsta, otporna zimska sorta. — Crvena Zimnjača, sa belim semanom. Glavica okrugla, čvrsta, prošarana crvenim. —Kupusara zimska, sa belim semenom. Glavica okrugla mekana, žute boje.

Rimske Salate. Zelena Pariska, krupna duguljasta glavica, ranostasna sa belim semenom. — Rimska Balonka, sa crnim semenom. Glavica vrlo krupna, zelene boje; letnja srednjestasna sorta. — Rimska Zimnjača, glavica krupna, duguljasta ili dugačka, zelene boje, otporna na hladnoći. — Lačuga, zelena sa crvenom nervurom, srednje krupnoće, otporna na zimi.

Lisnate Salate: Pariska rana žuta, jako krecava i grgurava. — Amerikanka, krecava i grgurava, prošarana sa rumenom bojom.

U Evropi se gaji oko 105 sorti brzostasne i letnje salate, zatim oko 16 sorti zimske salate glavičarke, 33 sorte rimske salate i najzad, oko 12 sorte lisnate salate.

SOČIVO Ervum Lens L.

Sinonimi: Leća, Sočivica.

Pleme: Mahunarke (Leguminosae). — Postojbina: Azija. — Jednogodišnja biljka. Kao povrće pripada varivu. — Stablo: zeljasto tanko, razgranato. — Lišće: posebno, perasto složeno iz duguljastih listića i završeno vršikom. — Cvet: potpun, leptirast, bele boje. — Plod: četvorouglasta mahuna. — Seme: pljosnato, sa dve ispupčene strane, boje sive, mrke, crvenkaste ili zelene. U 1 gram ide no 10—15 zrna, a 1 l. meri 800 grama.

Moć klijanja traje 4 godine, a niče za 7 dana.

Gaji se za potrošnju zrelog zrna, koje se gotovi na više načina i koje daje veoma ukusnu, prijatnu i vrlo snažnu hranu, bogatu u azotnim materijama.

Do sada nije poznato, da li Sočivo postoji u nekim krajevima sveta kao samorasla biljka, ali za to nađena su zrna gajenog Sočiva, kao ostatci iz preistorijskog doba. Na pr. u sadanjoj Ugarskoj, mestu zvanom Agtelek, nađeno je Sočivo među raznim predmetima zaostalim još iz Kamenog Doba. U Egiptu opet, nađena su zrna Sočiva u grobnicama XII. dinastije, koja je vladala na 2400 godina pre Hrista. Ta prastara zrna ne razlikuju se ni malo od sočiva, koje se i danas u Egiptu gaji.

Izgleda, da su pozniji evropski narodi upoznali Sočivo preko Slavena. Latinski naziv „Lens1“, koji nema korena u latinskom jeziku, verovatno da je postao iz slavenskog „Lensa‘; iz istog su stvarali i drugi jezici svoj naziv, pa i naša „Leća“ iz toga je postala.

Sa privrednog gledišta, proizvodnja Sočiva za nas je od velikog značaja. Jer, osim što daje proizvođaču lep prihod i potrošaču odličnu hranu, Sočivo predstavlja robu sposobnu za međunarodnu trgovinu. Za to treba znatno da povećamo proizvodnju Sočiva u zemlji i da stvorimo i višak proizvoda za izvoz na stranu. Mi međutim uvozimo Sočivo iz inostranstva i za sadanju, relativno skromnu potrošnju.

Proizvodnja Sočiva kod nas, nije mogla da se razvije u glavnom zbog „žižka“ (Bruchus pallidicornis) insekta, koji se zaleže u svakom zrnu domaćeg Sočiva, te izaziva odvratnost od strane potrošača. Naš je potrošač radije plaćao veću cenu za stran čist proizvod, koji nije zaražen „bubicama“, a nije hteo da uzima domaće žižljivo sočivo ma i po najnižoj ceni.

I u drugim zemljama ima insekata, koji napadaju Sočivo u istoj meri kao i kod nas, ali proizvođači se brane, primenjujući razne veštine i za to njihov proizvod nije žižljiv.

Biljka Sočiva najbolje napreduje pod umereno toplim klimatom. Suvo i žarko podneblje utiče isto onoliko nepovoljno na razvitak Sočiva, koliko i preko mere hladno i vlažno. Izgleda, da naše tople i sušne ravnice nisu tako pogodne za gajenje sočiva, kao naši pitomi, umereni, planinski krajevi, na pr. Rudnički, Čačanski ili Užički okrug.

Na spram hladnoće, Sočivo nije tako osetljivo kao pasulj, ali nije ni onoliko otporno, koliko je otporan grašak. Za to je najpogodnije vreme sejanja, čim prođe zima i čim se zemlja toliko prosuši, da se može da radi, a to je između polovine Marta i polovine Aprila.

Od svih vrsti zemljišta, Sočivo najviše voli lakšu ilovaču sa dovoljno kreča. Suv topao pesak ne podnosi nikako, a ne odgovara mu ni teško i hladno zemljište sa mnogo vlage, jer tera više u stablo i list, a ne zameće mahune.

Zemljište treba preko zime duboko uraditi, preorati ili ašovom prekopati i ostaviti nepograbuljano da izmrzne. S proleća može se još jedan put plitko preorati i podrljati, ili preći samo ekstirpatorom. Voli sitno urađenu zemlju, za to dobro je osim drljače ili grabulje, još i valjak da se upotrebi.

Neposredno đubrenje Sočivo ne podnosi, između sejanja i poslednjeg đubrenja stajskim gnojem treba da prođe 2—3 godine.

Seje se na tri razna načina, na odžake razdaleko po 30 — 40 cm, spuštajući po 6—8 zrna pod motikom. Za tim seje se na redove, razmaknute za 35 cm jedan od drugog, a može se sejati i omaške. U svakom slučaju treba seme plitko da bude posejano, najdublje 2—3 cm.

Čistog semena treba oko 80 — 100 kg. na 1 ha.

Kad se seje omaške, najbolje je promešati sa nešto ječma, koji treba da posluži slabom stablu Sočiva kao potpora. Ne treba mešati više od 20 kg. ječma na 80 kg. sočiva. Nikako ne treba sejati sočivo u smesi sa ovsem, jer te dve biljke ne sazrevaju istovremeno.

Mešanog semena Sočiva sa ječmom treba oko 150 kg. na 1 ha. Takva smesa može da se seje i vrstačnom sejalicom, na redove razmaknute na 20—25 cm, u kom slučaju treba skoro za polovinu manje semena.

Iznikao usev, ako je posejan omaške, ili na bliske redove, ne može da se neguje za vreme porasta, inače ako su redovi ili odžaci na veće rastojanje, može da se okopava. Sočivo se obično zadovoljava sa jednim prašenjem kad iznikne, za tim jednom kopnjom i jednim malim ogrtanjem pre cvetanja.

Prilikom cvetanja treba usev osmotriti, pa iščupati svaki struk, koji ne bi imao beo cvet, jer zrna razne urodice jako pobijaju cenu Sočiva.

Sočivo stasava za žetvu posle 4 meseca dana; posejan u drugoj polovini Marta, sazreva u drugoj polovini Jula meseca. Stasalo je, kad zrno toliko očvrsne, da se ne može golim prstima da pregnječi. Žetvu, kao i sve radove oko njenog zbiranja, treba obavljati za hladovinom, jer Sočivo hoće lako da se otresa.

Ako je samo sočivo proizvedeno bez smese sa ječmom, onda treba sazrele strukove čupati iz korena, pokupiti u rukoveti, vezati u snopčiće, pa postaviti na zemlju okrenute naopačke tako, da koren strukova bude u vis okrenut. Posle nekoliko dana dozrevanja, može da se zdene u kamaru ili skloni pod krov i odmah za tim omlati.

Ako je sočivo sejano u smesi sa ječmom i sazrelo, može da se požnje srpom ili pokosi sa uzrodicom zajedno. Oborene redove treba najpre pokupiti u naviljke i ostaviti za 2—3 dana da se prosuše. Za tim treba jedan put prevrnuti, birajući zgodan momenat izjutra, kad se rosa podigla, a sunce nije suviše pripeklo. Tako treba da ostane još za 2—3 dana, da se i druga strana prosuši, pa tek za tim može da se pokupi i zdene u plast.

Požnjeveno sočivo treba da se omlati i izdvoji zrno što pre, dok se nije u njemu ispilio „žižak“ i dok je odbrana moguća. Jer, insekat se pod uticajem letnje toplote vrlo brzo razvija tako, da je u stanju za nekoliko propuštenih dana, potpuno da upropasti kvalitet ploda.

Razvitak žižka u sočivu može na više načina sa sigurnim uspehom da se spreči. Najobičniji način to je pomoću toplote od 60°C; kad se pečen hleb izvadi iz peći, dok je ova još zagrejana, u nju se stavi seme sočiva, ili u manjoj količini može i cele biljke i drži za 1 sat vremena. Kod tog postupka žižak se ne pojavljuje, ali i klijavost semena jako se smanjuje, sem toga takvo sočivo teže se kuva.

Drugi siguran način, to je primena ugljenog disulfida (C S2), koji u hermetički zatvorenom prostoru prodire u pore zrna, a na vazduhu opet iščezava potpuno tako, da se sočivo može upotrebiti za jelo bez ikakve opasnosti. Pod uticajem toga gasa seme ne gubi klijavost, ne suši se i ne gubi težinu, a žižak nestaje potpuno.

Primenjuje se na sledeći način: za 100 kg. sočiva uzima se 20 gr. ugljenog disulfida, saspe u jedno čanče i hermetički zatvori za vreme od 48 časova zajedno sa semenom u neki naročit prostor, u kome ne ostaje mnogo praznine. To može biti naročito sagrađena komora od betona, ili za mali rad, neko drveno ili metalno bure sa otvorom, koje se može oblepiti artijom i lepkom od brašna .tako, da gas ne može nikako da probije napolje.

Ugljeni disulfid dolazi u promet u tečnom stanju, zatvoren u metalnim buradima, odakle može pomoću slavine da se razlije u flaše. Isparava se naglo, njegovo je isparenje otrovno, a sem toga i vrlo lako zapaljivo, za to treba pri rukovanju čuvati se, ne udisati ga i ne prilaziti vatrom blizu.

Posle 2—3 dana dejstva treba zatvore ukloniti, da bi gas izvetrio i ostaviti otvorene za 12 časova. Za tim može da se sa sočivom slobodno rukuje i prespe u džakove, u kojima treba da prestoji još 15—20 dana na suvom, toplom i po mogućstvu promajnom mestu, pa tek posle toga može za jelo da se upotrebi.

Osim ugljenog disulfata još se može žižljivost sočiva da spreči i drugom sredstvima, kao što je na pr. Hloropikrin, Benzin, Cijanovodonik itd., ali njihova upotreba nije zgodna za sočivo, koje je namenjeno za potrošnju kao ljudska hrana, jedino može da posluži za usev.

Još treba obratiti pažnju i na to, da se među zrnima sočiva ne nađu mrve zemlje, zrnca peska i dr. nečistoća, jer to jako pobija vrednost proizvoda. Za to treba čistim radom da se žetva pribira, a dobivena zrna dobro očiste i otrebe.

Kao prinos na 1 ha. računa se oko 1500 kg. sočiva i skoro isto toliko slame, kojom se može stoka vrlo dobro da hrani.

Sorta. Krupno pljosnato, sa krupnim širokim zrnom. — Sitno sivo sočivo, zrno sitno, ali veoma slatko. — Sitno crveno sočivo, seje se s jeseni, vrlo je ukusno za jelo. — Francusko zeleno sočivo, zrno sitno, pupčasto, zelene boje i veoma ukusno.

SPANAĆ Spinacia oleracea L.

Sinonimi: Špinat, Spinača.

Pleme: Pepeljuge (Chenopodiaceae). — Postojbina: Azija. — Jednogodišnja biljka. — Lišće: posebno. široko srcasto, obrazuje pri zemlji rozetu seme odmah posle žetve, često neće da nikne dok se ne ustoji do idućeg proleća. Bodljikavo seme imaju starije sorte Spanaća, a okruglo je seme proizvod novije kulture.

Gaji se za upotrebu mladog zelenog lišća, koje se bere i kuva pre nego što biljka potera u seme. Lišće je blagog ukusa, srazmerno mesnato, intenzivno zelene boje, koju zadržava i kad se skuva. Zgotovljen spanać daje veoma zdravu hranu, koja sadrži mnogo gvožđa.

Spanać je donešen u Evropu iz Persije u XV. veku, predali su nam ga Arapi, kod kojih je bio smatran kao „Kralj povrća„ i bio poznat pod imenom „Esbanaš“. Ta je arapska reč dala koren nazivu iste biljke gotovo svima evropskim narodima, koji su je morali prilagoditi fonetičkim zahtevima svoga jezika; iz nje je stvoren i naš naziv „Spanać“.

I ako biljka Spanaća vodi poreklo iz toplih krajeva, ipak u toplom delu godine, dakle leti kod nas ne uspeva onako, kako bi korisna bila kao povrće. Pod uticajem našeg žarkog i sušnog leta, posle nekoliko prvih, tankih, prozračnih i neupotrebljivih listova, odmah tera stablo za seme. Međutim, u hladnom i vlažnom delu godine, dakle s jeseni, zime i proleća tera bujno, jedro, široko, debelo i sočno lišće, koje se održava za duže vremena i koje se jako ceni kao kvalitetno povrće.

Spanać spada u red onog povrća, koje se troši preko cele godine, bez prestanka, za to i proizvodnja mora biti podešena tako, da potpuno zadovolji tražnju. Mora se sejati neprestano preko cele godine, bez obzira, da li je povoljno doba ili ne. Sposoban povrtar poslužiće se raznim veštinama i proizvesti spanać u sred leta kad je vreme najtoplije, jer zna da će se trud dobro nagraditi višom cenom proizvoda.

Ako je moguće, da se položaj zemljišta bira, onda treba izabrati za letnju proizvodnju spanaća hladan i vlažan položaj, zaklonjen od Juga i jakog sunca. Za zimsku proizvodnju opet topao, osojan i ocedan položaj, gde se voda ne zadržava nikako, jer spanać to ne podnosi.

Inače za spanać odgovara svako plodno baštensko zemljište, bogato u biljnoj hrani. Na neposredno đubrenom zemljištu razvija lepo, jedro i široko lišće, ali i povlači ukus đubreta.

Oranje ili prekopavanje zemljišta za usev spanaća treba da bude plitko, jer voli da se uhvati žilama za čvrstu podlogu.

Spanać može da se seje omaške, po 500 grama na 1 ar. Rastureno seme treba zagrabuljati tako, da bi se pokrilo sa oko 3 cm zemlje, a za tim korisno je, da se usev potaba ili sabije valjkom.

Mnogo je bolje sejanje na redove, jer može usev bolje da se neguje, praši i lakše bere, pošto je omogućen prolaz među biljkama. Radovi se postavljaju na 20—30 cm jedan od drugog. Kad se zasejava manji prostor, onda može da se izvlače 3—4 cm duboke brazdice uz kanap i u njih zatrpava seme. A na većem prostoru. najbolje je, da se seje mašinom vrstačom sa jednim ili više redova.

Pri sejanju na redove treba semena 250-300 grama na 1 ar zemljišta. Pokriveno seme treba još i utabati ili prevaljati, Završen letnji usev spanaća korisno je pokriti sitnom slamom, da sačuva vlagu u zemlji, a za tim zaliti vodom.

Iznikao usev dobro je, da se razredi na rastojanje od 10 cm struk od struka. Sa razređivanjem može da se pričeka dok se strukovi ne razviju toliko, da se mogu upotrebiti.

Za vreme daljeg razvitka, letnji spanać valja braniti od korova, prašiti i zalivati toliko, da se zemlja nikako ne sasuši. Po suncu ne treba nikad zalivati; najbolje je izjutra ili s večeri, čekajući da se biljke najpre rashlade od dnevne žege. Spanaću najviše godi kvašenje same zemlje, a ne i biljke. Veoma je korisno za letnji usev spanaća, zalivanje hladnom bunarskom vodom, odmah posle svake tople kiše, da se time rashlađuje i zadržava od teranja u seme.

Da bi se mogao dobiti lep spanać i za vreme toplih letnjih dana, treba usev braniti senčenjem od jakog sunca. Može da se pokriva asurama ili drugim zastorom, raširenim iznad pobodenog kolja, za vreme najsunčanijeg dela dana. Ili pak, može da se usev spanaća senči i raznim visokim biljkama posejanim u guste redove tako, da služe kao zaklon od jakog sunca, kao što je n. pr. sirak za metle, suncokret, kukuruz, konoplja itd.

Spanać se gaji i kao među usev između drugog povrća, koje se sadi na veće rastojanje i koje stasava poznije, na pr. kupus, karfilol, patlidžan itd.

Zimski spanać ne traži skoro nikakve nege, osim što je korisno, da se septembarski ili oktobarski usev zimi pre snega zaštiti slamom, da bi se mogao brati i kad napada sneg. Za taj cilj najbolje je, da se iznad useva naprave niske skele od pobodenog kolja i privezanih letava, koje se mogu pokriti razređenim daskama, a preko njih opet slamom ili asurama. Na taj se način može spanać brati preko cele zime.

Vreme sejanja razno je prema toploti doba godine. Od Aprila, pa sve do Septembra meseca, može spanać da se seje svakih 15 dana i to samo letnje sorte, koje su postojanije na toploti. Ovaj letnji usev stasava za berbu na mesec dana posle nicanja. — Od polovine Septembra, pa do kraja Oktobra posejan spanać stasava za berbu preko zime. A od svršetka Oktobra, pa na dalje preko zime, seje se za proletnju potrošnju, čije vreme stasavanja ne može tačno da se odredi, jer razvitak zavisi od toplote vremena. S proleća opet sve do polovine Aprila, seje se za berbu do kraja Juna meseca. Počev od prvih dana Avgusta, kod useva spanaća prestaje sklonost teranja u seme iste godine.

Berba spanaća počinje kad lišće dostigne dužinu od 8—10 cm. S jeseni i preko zime mogu se svakih 15 dana obirati samo donji, krupniji listovi, štedeći sitnije lišće oko srca biljke. Pošto se skine bar po jedna berba lišća, i ponovo razviju biljke, odsecaju se celi strukovi, jer inače spanać će poterati u seme i postati bez vrednosti.

Ako zimi naiđe suvomrazica, naročito ako je u pratnji hladnog vetra i „oprlji“ usev spanaća, treba očuvati požutelo lišće i pričekati sa berbom, da se razvije preostali sitan list.

Brati spanać treba čisto, da se lišće ne uprlja blatom, inače mora da se pere, što je dozvoljeno samo, ako će brzo da se upotrebi. Za dalju ekspediciju ili za držanje duže vremena, mora spanać da bude potpuno suv, inače hoće da se upali u gomili.

Promrzli spanać može da se povrati, ako se opere u hladnoj vodi, pa prosuši na vazduhu.

U okolini velikih varoši seju spanać na njivi sa pšenicom zajedno.

Prinos na 1 ar daje spanać, oko 100 kg.

Sve sorte spanaća podeljene su na dve glavne grupe na: zimske, koje su otpornije na hladnoći, a na toploti odmah teraju u seme; i na letnje, koje su na vrućini više otporne, nego na zimi.

I od zimskog, kao i od letnjeg Spanaća ima sorte sa bodljikavim i sa okruglim semenom. Ove poslednje novijeg su postanka, ali prema izvesnim znacima izgleda, da ne vode poreklo iz iste prvobitne biljke, iz koje potiču sorte sa bodljikavim semenom. Nikad okruglo seme neće da degeneriše i izmetne se u bodljikavo, što znači, da ih ne rađaju potpuno srodne biljke. I po osobini biljke ima izvesne primetne razlike, n. pr. strukovi Spanaća sa okruglim semenom manje su kitnjasti, pribraniji su i uspravniji. Donji strukovi Spanaća sa bodljikavim semenom, kitnjastiji su, više polažu lišće po zemlji i sporije kreću seme.

Sorte. Engleski dugolisti zimski, sa velikim i izobiljnim lišćem, koje je šiljato završeno. Seme bodljikavo. — Holandski zimski, sa lišćem širokim i zaokrugljenim. Seme okruglasto, bez bodljike. — Viroflej, sa širokim trouglastim lišćem. Zimska sorta, bujnog porasta, traži jaku zemlju; seme okruglasto, — Versaljski spanać, po svemu slična biljka sorti Viroflej, jedino što sporije kreće u seme; važi kao letnja sorta. Seme okruglasto. — Gaudri, sa ovalnim, srednje širokim lišćem. Zimska sorta sa okruglastim semenom. — Kelj spanać, ima lišće široko, mesnato i naborano po primeru kelja. Zimska sorta sa okruglastim semenom, brzo tera stablo. — VikŠorija, letnji spanać sa okruglastim lišćem, zagasito zelene boje i okruglastim semenom. Dosta postojana sorta na toploti. — Triumf, sa širokim, mesnatim i naboranim lišćem. Sporo tera u seme, za to je podesna sorta za letnju proizvodnju; seme okruglasto. — Knjeginja Julijana, sa mesnatim, duguljastim lišćem srednje krupnoće i okruglastim semenom. Sorta, koja vrlo sporo tera u seme.

SPANAĆ NOVOSELANDSKI Tetragonia expansa MURRAY.

Sinonimi: Puzavi Spanać, Tetragon.

Pleme: Čuvarkuće (Mesembrianthemaceae.) — Postojbina: Novi Zeland. — Jednogodišnja biljka. — Stablo: zeljasto, slabo, te poleže, dugačko po 50—100 cm — Lišće: celo, u formi razvučenog četvorougaonika (rombus), debelo i mesnato. — Cvet: sitan, zelenkast, bez krunicinih listića. — Plod: ćoškasta, drvenasta čaura sa šiljcima, u kojoj se nalazi seme. Ceo plod upotrebljava se kao seme; u 1 gram ide 10-12 zrna, a 1 l. meri 300 grama. Moć klijanja traje po 4 godine, a niče za 8 dana, ako se predhodno bar za 24 sata potopi u mlakoj vodi.

Gaji se za upotrebu lista, koji se gotovi na isti način, kao i spanać. Biljka nije osetljiva na toploti ili suši, te stoga zamenjuje sa uspehom preko leta spanać.

Novoselandski Spanać donešen je u Evropu 1772 godine i veoma rado primljen u toplim krajevima, gde običan spanać za vreme leta teško uspeva. Ceni se kao odlično i zdravo povrće, koje leči Skorbut. To je jedina biljka za jelo, koju nam je dala Australija.

Uspeva na svakom plodnom baštenskom zemljištu i gotovo na svakom položaju, ali najviše voli rastresito, humusno zemljištei topao položaj. Da se uradi i pripremi zemljište, treba isto kao i za običan spanać.

Najpodesnije vreme sejanja to je jesen, u kom slučaju niče tek na iduće proleće. Može da se seje i Aprila-Maja meseca, ali onda teško niče, za to treba prethodno da se potopi i drži seme za 2—3 dana u mlakoj vodi, da bi drvenasto tkivo omekšalo.

Može da se seje po 3 — 4 zrna u odžake, na 10 cm rastojanja, ili na redove, razmaknute za 80 cm spuštajući po jedno seme, na svakih 15—20 cm.

Semena treba oko 100 grama da se može zasejati 1 ar zemljišta.

Kad usev iznikne, treba ga još jedanput oprašiti, posle čega će toliko da se razvije, da će se moći brati list po list za upotrebu.

Za vreme leta može lišće i vrhovi grana stalno da se beru, a čim se pojave cvetići, treba ih zakidati. Obrane grančice mogu se i cele odsecati, da bi poterale mlade. Ako je moguće, korisno je, da se zaliva, jer se time pojačava razvitak lista, a sem toga postaje i sočniji.

Novoselandski Spanać prostire se po zemlji, obrazujući krug od 120 cm u prečniku. Brani zemljište od korova i sama biljka, ali za to ipak po potrebi, može se priteći u pomoć, plevljenjem i kopkanjem.

Biljka prestaje da daje berbu i propada, čim nastupi malo jača hladnoća. Ali u toku leta sazrelo seme, već se nalazi uzemlji i s proleća, pojavljuju se samonikle biljke na istom mestu

HREN Cochlearia Armoracia L.

Pleme Krstašice (Cruciferae). — Postojbina: domaća, lugovečna biljka. — Stablo: podzemno, mesnato, višegodišnje, sadrži naročitu ljutinu. Kad istera nadzemno stablo, ono je zeljasto, razgranato, visoko no 50—o0 cm. — Lišće: veliko, duguljasto, ivicom zupčasto. — Cvetovi: beli, sitn«, većinom jalovi, obrazuju klasastu cvast. — Seme retko zameće, za to hren se umnožava isključivo reznicama podzemnog stabla.

Gaji se za upotrebu korena, odnosno podzemnog stabla, koje se struže na rendu i služi svojom ljutinom i naročitim ukusom kao začina raznih jela, a naročito mesa. Hren se nalazi kod nas po gradinama, gde sam raste i množi se bez ikakve nege i pažnje, ali taj samorasli hren daje koren tanak, žilav i suviše ljut. Pre upotrebe mora da se popari, da bi se ublažila ljutina, ali time gubi onaj naročit, pikantan ukus, koji se od hrena traži.

Gajen hren međutim daje mesnat, sočan, sladak i aromatičan koren, koji je spolja gladak, debeo i pravilan kao oblica.

Hren voli nizak vlažan položaj, gde raste sam, a za gajenje bolje je ocedno mesto, koje može da se zaliva ili i navodnjana, jer bez zalivanja ne može da se dobije sočan i sladak koren.

Ima dve vrste zemljišta, na kojima dobro uspeva hren, jedno je crni pesak, pun humusa i biljske hrane, a drugo je plodna, šljunkovita ilovača. Na istom zemljištu, jednom posađen hren daje berbu po dvadeset godina, samo zemlja mora da se drži u snazi izobiljnim đubrenjem, pomoću dobro ugorelog đubreta.

Zemljište za hren mora da se izrilja 60—70 cm duboko, što se obnavlja svake godine prilikom vađenja iz zemlje, kada se može istovremeno i pregorelo đubre da zakopa.

Na preriljanom zemljištu treba pomoću linijatora ili kanapa da se izbeleže mesta, gde će reznice da se usade. Na ravno) površini hren se sadi na 65 cm rastojanja, struk od struka u svakom pravcu. Ili može da se gaji na 20—30 cm visoke bankove, koje treba napraviti na rastojanje od 80 cm jedan od drugoga i po čijem se vrhu sadi na 45 cm struk od struka. Bankovi odgovaraju najviše tamo, gde se može da navodnjava ili gde je zemljište po prirodi suviše vlažno.

Reznice kojima se hren umnožava, seku se od sporednih žila, koje rastu pri dnu korena, ili može za sađenje da se upotrebi i tanje korenje. Svaka reznica ili sadnica, treba da ima 30-401 cm dužine i 1 cm debljine, sitnije reznice daju i sitnije korenje za berbu.

Za 1 ha. zemljišta potrebno je oko 24.000 sadnica hrena.

Sadi se obično drvenom 50 cm dugačkom i 5-6 cm debelom sadiljkom, koja može da se utiskuje i nogom u zemlju. Sadiljkom; se buše rupe tako duboko, da spuštene reznice u njih može da se pokriju još i sa 5 cm zemlje iznad vrha. Na suvom zemljištu sadi se uspravno, a na vlažnom u koso, uz pobodene sadnice pritiskuje se zemlja istom sadiljkom. Posle toga mora dobro da se zalije i nakvasi zemlja vodom, zaravni površina grabuljom i doteraju bankovi, ako su negde iskvareni.

Hren može da se sadi s jeseni Oktobra—Novembra i s proleća Marta meseca. Jesenje sađenje bolje je, jer odmah nastupa vlažno doba godine, te se lakše prima i ne mora odmah da se zaliva. A za proletnje sađenje opet, može zemljište preko zime da se uradi i pripremi.

Prilikom proletnjeg sađenja nužno je, da se reznice prethodno potope u vodi za 3—4 sata ili i duže, sve dok dobro ne nabreknu. A kad se sađenje završi, posle polivanja, korisno je da se površina zastre slojem slamastog đubreta, koje će da čuva vlagu i hladovinu u zemlji.

Posađen Hren kreće Aprila, u tom vremenu treba ga okopati,. a za ostalo vreme porasta zadovoljava se još sa jednom ili dve kopnje, prema stanju trave. Istovremeno počinje i potreba zalivanja, koje mora da se obnavlja svakih 14 dana, ili ako se pojavi jača suša, onda i svakih sedam dana.

Krajem Juna meseca preduzima se orezivanje korena. Jedan radenik zađe od struka do struka i sa jedne strane pomoću ašova ili naročite motike otkopa tako zemlju, da koren ostane do dna razgolićen, pazeći pri tom, da se ne povredi glavno „vreteno“.

Za njim zalaze 4—5 ženske, koje oštrim nožem sasecaju sve okolne žilice, koje izbijaju sa strane korena, ostavljajući sasvim pri dnu samo po dve jače žile, koje treba da hrane biljku i posluže kao sadnice za iduću godinu. Osim orezivanja još se svaki koren i obriše oštrijom krpom, da se poskidaju i sve korenove dlake, koje rastu sa strane.

Po završenoj operaciji treba svi otpatci žila da se pokupe i uklone, a koren ponovo zatrpa zemljom kao što je i ranije bio. Za tim se zemlja zaravni, bankovi doteraju u ispravno stanje i dobro zalije.

Vlažne godine hoće korenje ponovo da pusti žile sa strane, za to mora Avgusta meseca, na nekoliko udaljenih mesta još jedan put da se odgrne po neki koren i pregleda. Ako se žile pojave, operacija orezivanja ponavlja se na isti način, kao i prvi put. Tim se postupkom Hren goji i dobija lepo, oblo, pravo, glatko i debelo korenje, koje se jako ceni. Na isti način mora korenje da se orezuje i čisti svake godine.

Berba Hrena počinje u drugoj polovini Oktobra i može da traje sve do kraja jeseni. Neki sačekaju da prva slana „oprlji“ list, pa tek onda preduzimaju berbu hrena. Prilikom vađenja, otkopa se ašovom zemlja oko svakog struka do 45 50 cm dubine i tu preseče koren vodoravno. Za tim se rukom iskida lišće i korenje klasira prema debljini, na 4 klase. Najtanje korenje može da ostane još jednu godinu u zemlji, da odeblja ili pak da posluži kao sadnice.

Donji kraj korena ostaje u zemlji, te na mestu preseka zadeblja i obrazuje kao neku glavicu, iz koje će u idućoj godini da izraste nov koren i biljka. Novo korenje može da se seče samo do one glavice, koja se prilikom prve seče obrazovala u zemlji i to može da se obnavlja svake jeseni sve dok biljka ne malaksa, što nastupa posle 15—20 godina.

Po sebi se razume, da za vreme razvitka preko leta mora zemljište da se drži čisto od korova, redovno okopava i kao što je opisano zaliva.

Kome je potreban veći broj sadnica za umnožavanje hrena, može da izvadi ceo koren zajedno sa žilama. Od žila mogu da se seku reznice i prvo sa odgovarajućim brojem zasadi isto zemljište, a za tim višak upotrebi za zasađivanje novog prostora.

Kao prinos gajenog Hrena, računa se preko 20.000 kg. na 1 ha zemljišta.

Povađeno korenje mora da se drži u vlažnoj zemlji ili vlažnom pesku, jer inače hoće da se suši. Vreme potrošnje hrena počinje od Božića i traje sve do Aprila. S proleća ima veću cenu nego preko zime.

Sorte. U trgovini postoji više sorti, među kojima je najčuveniji: Nirnberški, Tulnski, Časlavski i Makovski hren. I ako se svi imenovani smatraju, kao zasebne sorte, ipak razlika je tako neznatna, da se njen postanak može da pripiše isključivo uticaju različitog zemljišta i klime. Promenom mesta i načina gajenja, Hren jako menja osobine.

CVEKLA Beta vulgaris var. rapacea cruenta L.

Sinonimi: Crvena cvekla, Cikla, Salatna pesa, Crvena Blitva.

Pleme: Pepeljuge (Chenopodiaceae). —Postojbina: Južna Evropa. — Jednogodišnja biljka, koja je kulturom pretvorena u dvogodišnju. Koren: zadebljao, vretenast ili grudvast prema sorti, zagasito crvene, rumene ili žute boje, na dugačkoj dršci, izbija iz korenovog temena. — Stablo: raste u drugoj godini, razgranato, visoko 1 m. — Cvetovi: imaju samo čašicu kao cvetni omotač, zelenkaste boje, grupisani su po 2 — 6 duž grana, bliže vrhu. — Plod: mrke boje, smežuran sadrži po jednu ili više semenke skrivene naraslom i sasušenom čašicom. Tako sasušen plod u celini smatra se u praksi, kao seme za sejanje. — Semena ide u 1 gram oko 60 zrna, a 1. meri 250 grama. Moć klijanja traje 6 godina, a niče za 8 dana.

Gaji se za dobijanje korena prve godine i to najviše od crvene sorte Cvekle, koji se upotrebljava kao salata, pošto se najpre ispeče u peći ili skuva u vodi. Najviše se troši zimi u smesi drugih salata, među kojima Cvekla svojom lepom crvenom bojom, čini veoma prijatan utisak.

Cvekla najbolje uspeva pod umerenim klimatom sa dovoljno vlage u vazduhu, kao što je onaj, koji se nalazi odmah iznad pojasa vinove loze. Pod hladnim klimatom ne napreduje nikako, a pod suviše toplim i sušnim, postaje koren bezukusan, drvenast i tera odmah u seme.

Zbog tih osobina Cvekla kod nas najbolje rezultate daje, ako za svoj razvitak zauzme drugu polovinu leta i jesen. Prvo vreme razvitka najbolje je, ako padne na toplije doba godine tako, da se grudva razvija za vreme jeseni, kad je vazduh vlažniji i toplota umerena.

Položaj voli hladniji, više okrenut severu, ali ne i potpuno zaklonjen od sunca. Voli vlagu u zemlji, ali prolaznu a ne stajaću, dakle ocedan položaj.

Plodna, humusna i hladnija ilovača najviše odgovara Cvekli, ali za to uspeva i na svakom drugom plodnom, baštenskom zemljištu, naročito ako sadrži i po malo kreča.

Đubrenje Cvekla podnosi, ali samo sa potpuno pregorelim stajskim gnojem, koji treba još s jeseni da se rasturi i zaore. Od slamastog i nepregorelog đubreta hoće koren da se račva, što pobija cenu proizvoda.

Zemljište mora za usev Cvekle duboko da se uradi preko zime i ostavi neusitnjeno, da dobro izmrzne. Da ne bi zemljište ostalo neiskorišćeno do leta, kad nastaje vreme sejanja cvekle, može da se predhodno odgaji i zbere no jedan usev nekog drugog brzostasnog povrća, na pr. salate, rotkvice, spanaća, rane kelerabe i t.d.

Seme cvekle klija pri toploti od 4—5°C, ali slabo i sporo, za to ne treba sejati pre nego što se toplota digne na 10° S. Prema tom, mogućnost sejanja kod nas nastaje već krajem Aprila ili početkom Maja, ali to je suviše rano. Pre polovine leta posejana Cvekla može da izraste krupna, ali zbog žege nikad neće dati dobar kvalitet proizvoda.

Po kvalitetu najbolja je Cvekla dok je sitnija, okrugao koren ne sme da bude krupniji od narandže i to, ako se biljka razvijala bez zastoja usled suše. Čim zemlja zasuši i cvekla zastane u porastu, odmah počinje da krpavi i da dobija blede prstenoveu sredini.

Najzgodnije vreme sejanja Cvekle kod nas počinje prvih dana Jula i traje sve do prvih dana Avgusta.

Dockan posejana Cvekla ostaje sitnija, ali je mnogo nežnija i ukusnija za upotrebu. A, suviše rano posejana i ostavljena do jeseni, raskrupni se preko mere, omatori, izgubi boju, izbledi iznutra i postaje hrapava.

Cvekla može da se proizvodi iz rasada, a može i sejanjem semena na stalno mesto. Oba načina imaju veliki broj pristalica, za to je teško izreći sud, koji je način bolji. Naročito je potrebno, da se prethodno proizvede rasad, ako je zemljište zauzeto drugim usevom, pa dokle se ovaj ne skine, neka raste rasad Cvekle u leji.

Za proizvodnju rasada treba da se spremi naročita leja od 100 — 135 cm širine, koja ima da posluži kao semenište. Veličina semeništa, odnosno dužina leje određuje se prema količini rasada, koji mora da se proizvede. U semeništu može da se seje omaške ili na redove od 10 cm rastojanja. Na 1 m. semeništa, može da se proizvede oko 1000 strukova rasada, sa kojim brojem može da se zasadi % ara zemljišta.

Semena treba, da se proizvede 1000 strukova rasada 25grama. Prema tom, da bi se zasadio Cveklom 1 ha. zemljišta, potrebno je 200.000 strukova rasada, koji broj može da se proizvede na 200 m. semeništa iz 5 kg. semena.

Cvekla mora plitko da se poseje, za to, kad se rukom seje u semenište, treba seme grabuljom da se ugura u zemlju pod samom površinom, ako se pak mašinom seje, onda treba udesiti, da ova ne seje duboko. Za tim neophodno je, da se posejani usev utaba ili pređe valjkom, a korisno je i da se pokrije tankim slojem pregorelog đubreta. Da se zaliva mora semenište Cvekle redovno, jer seme dosta sporo niče. A osim toga, za svo vreme porasta, mora usev u leji da se redovno plevi i kopka.

Kad biljčice u semeništu dobiju 3—4 lista, gotove su za presađivanje na stalno mesto. Na izvađenom rasadu, treba vrhove žilica i lišća skresati i za tim saditi pažljivo, da se koren u zemlji ne iskrene na gore. Pri rasađivanju treba odmah svaki posađen struk, da se zalije pomoću kante bez rešetke. Najbolje je, ako je moguće, da se rasađuje pred samom kišom, inače samo s večera i za hladovinom.

Cvekla se sadi na rastojanje, red od reda na 3U cm, a strukovi među sobom na 20 cm. Na isto toliko rastojanje, treba da se razređuje i prilikom sejanja na stalno mesto.

Da se cvekla seje na stalno mesto, može retko omaške, ili na redove, razmaknute za 30 cm jedan od drugog, Na redove može da se seje izvlačenjem rovčića uz razapet kanap, ili može i pomoću mašine sejalice. U svakom slučaju mora se imati u vidu, da seme

Cvekle ne sme duboko da se poseje i da zemlja po završenom usevu, mora da se sabije pomoću valjka.

Kad se seje na stalno mesto, za 1 ar zemljišta treba 100 grama semena ili 10 kg. na 1 ha.

Iznikao usev Cvekle mora da se razredi i to, ako je sejan omaške, ostavlja se prostor između strukova po 10 cm u svakom pravcu, a ako je posejan na vrste, onda se ostavlja opet po 10 cm rastojanja, ali u pravcu redova. Ujedno mora da se omaške posejan usev oplevi, a onaj u redovima i opčevi i opraši.

Za svo vreme porasta mora na isti način, da se usev brani od korova. A kad se u zemlji zametnu i obrazuju male cveklice u veličini kokošijeg jajeta, razređuje se još jedanput, vadeći pri tom svaki drugi struk tako, da ostane rastojanje od 20 cm između svake biljke. Povađeni strukovi može da se potroše, kao mlada i vrlo ukusna cvekla.

Posle drugog razređivanja treba da se usev okopa, a po mogućnosti i zalije. Cvekla ne zahteva zalivanje, ali ako se zalije veoma je zahvalna. Naročito treba zalivati za vreme suše, da ne bi zastala u porastu.

Cvekla ne treba da se ostavi u zemlji do potpunog razvitka, ne bi smela da pređe veličinu obične narandže, jer kad se suviše raskrupni, gubi dobar ukus i boju. U koliko se mlađa vadi, u toliko daje ukusniju salatu. Ranije sorte stasavaju za vađenje posle 3—4 meseca dana, a najpoznije ne zauzimaju zemljište duže od 5 meseci.

Prinos daje Cvekla oko 150.000 razvijenih komada na 1 ha. ili oko 25.000 kg. težine.

Ostavlja se preko zime u prostoru, gde ne mrzne ili u trapu, po primeru zimske rotkve, pošto se prethodno uklone sve povređene cvekle.

Cvekle sa dugačkim korenom zagasitije su boje, nežnije i ukusnije od okruglastih. Osim toga i lepše, mogu da se režu na kriške, ali teže se vade iz zemlje, za to proizvođači izbegavaju da ih gaje.

Sorte. Krupna dugačka Cvekla, koren crno crven, valjkastog oblika, veoma nežan i ukusan;. lišće crveno. — Rapavka, dugačka sa rapavim korom, inače zagasito crvena odlična sorta. Lišće zeleno. — Štrasburška ovalna, zagasito crvena, oblika kruške; lišća ima mnogo zelene boje. — Deving, amerikanska sorta, sa crvenim okruglastim korenom; lišće zeleno, prošarano crvenim. — Eklips, okrugla kao lopta, zagasito crvena, ranostasna cvekla. — Okrugla ranostasna, zagasito crvena, sa zelenim i crveno prošaranim lišćem. — Egipatska Mesečarka, dole, pljosnata, a gore zaokrugljena, crno crvena brzostasna cvekla. Lišće crveno, neki put promešano zelenim. — Trevizo, sitna,. pljosnata, crvena, brzostasna sorta cvekle, sa vrlo malo lišća. Žuta okrugla cvekla, vrlo ukusna i slatka za jelo, lepe žute boje.

CELER Apium graveolens L.

Sinonimi: Čereviz, Zelena.

Pleme: Štitonoše (Umbelliferae). Postojbina: domaća, dvogodiša biljka. — Koren: razvijen, zadebljao i mesnat, dole žiličast. U kulturi stvorene su sorte sa grudvastim korenom. — Lišće: aromatično, posebno, perasto deljeno sa skoro trouglastim. liskama i dugačkim drškama, koje su mesnate i olučaste. — Stablo se razvija tek u drugoj godini, visoko je do 80 cm i razgranato. — Seme: sitno, trouglasto, sa jakim mirisom, zelenkasto sive boje; u 1 gram ide 2500 zrna, a 1 l. meri 480 grama. Moć klijanja traje 8 godina, a niče u grejanoj leji za 12, a napolje za 20 i više dana.

Biljka Celera sadrži jednu vrstu jako aromatičnog, volatilnog ulja, koje se prve go dine zadržava u korenu i lišću, a iduće prelazi kroz stablo, u cvet i seme. Prema tom u prvoj godini, upotrebljava se koren, drške od lišća tzv. no upotreba semena već izlazi izvan okvira povrtarstva.

Da bi Celer kao povrće što više zadovoljio ukus potrošača, kultura je uticala na razvitak svakog dela biljke zasebno i tako stvorila posebne sorte Celera, čiji se samo koren troši tzv. Celer Korenjak. Za tim sorte, čije se samo drške od lišća upotrebljavaju, tzv. Celer rebraš i najposle sorte, čije se sitno lišće šiša i troši tzv Celer Lišćar. Sve su to sorte, koje su dobile naročite osobine sa gledišta potrošnje, kao i naročite zahteve u pogledu gajenja.

Kod nas se najviše troši Celer Korenjak za upotrebu okruglastog, krupnog, mesnatog, belog i ukusnog korena, koji se dodaje čorbi pri kuvanju ili pak presan reže za salatu. Lišće nije za upotrebu, jer je žilavo i tvrdo.

Celer korenjak najbolje se razvija pod umereno toplim i vlažnim klimatom. Sušan i preko mere topao klimat štetno utiče na Celer. Prema tom i položaj za Celer više odgovara nizak, hladan i vlažan, koji može još i da se zaliva, nego izdignut, suv i topao. Najviše voli nisko i ocedno porečje, za tim isušene ritove. Zemljište teško, hladno, masno, bogato humusom i biljskom hranom, daje najlepši Celer. Plodan ilovačast rečni nanos, umereno vlažan ritski humus i svaka teža crnica, podesna je za gajenje Celera.

Kao đubre, Celer najviše voli dobro pregoreo goveđi gnoj, koga treba iz ranije, dakle još s jeseni rasturiti i zaorati. Od nepotpuno pregorelog đubreta, hoće koren Celera da postane šupalj, isto tako utiče i ako se dockan, pred sejanjem zemljište pođubri, Najbolje je, da se još preko leta rasturi đubre i zemljište zaseje nekim brzostasnim usevom, koji može da se zbere do zime.

U toku zime korisno je, da se rasturi na 1 ar zemljišta, pre oranja po 4—5 kg. pepela od izgorelog drveta i time unese dovoljna količina kalijuma. Jaka azotna đubriva Celer ne podnosi, postaje šupalj i bezukusan. I krečno đubre godi Celeru, naročito na teškom zemljištu.

Celer zahteva duboku pripremu zemljišta, duboko oranje sa podubljavanjem pomoću podrivača. A, najbolje uspeva na riljanju, koje treba da se izvrši u toku zime i izloži blagotvornom uticaju mrazeva.

I za Celer mora najpre u naročitim lejama da se proizvede rasad, koji se za tim presađuje na određeno stalno mesto. Kao sporostasna biljka, Celer zahteva što ranije da se poseje, jer samo nicanje semena traje po tri nedelje dana, a razvitak rasada do presađivanja po 8 — 10 nedelja.

Vreme za sejanje Celera najbolje je u početku Februara meseca pod prozorima. Bez toplih leja može da se poseje napolje tek u drugoj polovini Marta, jer je usev Celera osetljiv na hladnoći.

Leju za semenište treba spremiti od smese plodne crnice i komposta, ili sasvim pregorelog đubreta. Površina mora zbog sitnog semena, da se što bolje sitni i poravni. U tako spremljenu leju može da se useje seme što ravnomernije, omaške ili na redove od 5 cm rastojanja. Posejano seme može da se pokrije .tankim slojem komposta, pregorelog đubreta ili sasvim sitnog peska, puštajući odozgor kroz sito. Za tim, površina treba da se utaba i dobro zalije smlačenom vodom, pomoću kante i sitne rešetke.

Zemlja u semeništu mora stalno da se održava vlažna i topla sve do nicanja useva, od kog vremena može topla leja po malo i da se provetrava. A kad usev dobije 2 — 3 prava listića, treba da se pikira odn. presadi oređe u rastilo na 10 cm red od reda n 5 cm struk od struka. Prilikom presađivanja dobro je, da se žilice skrate na polovinu. Pikiran rasad mora prvih 2—3 dana da se zaseni, a za tim postepeno privikava na svetlost.

Sve do vremena rasađivanja na stalno mesto, mora rastilo sa rasadom da se plevi, kopka i redovno zaliva, kao i provetrava, da bi biljke postale što čvršće i što pravilnije razvijene. Rasad je stasao za presađivanje na stalno mesto, kad izraste za 12—16 cm dužine.

Da bi se rasadio 1 ha. zemljišta, mora da se proizvede od krupnih sorti Celera oko 53.000, a od sitnijih sorti oko 62.000 strukova rasada.

Na 1 m. semeništa može da se poseje 6 grama semena, iz toga se dobija oko 12.000 biljčice, koje može da se pikiraju na 50 m. i rastila i koje daju oko 8000 strukova dobrog rasada,

Prema tome za 1 ha. zemljišta da se proizvede nužna količina rasada, potrebno je oko 55 grama semena, 9 n, Q leje za semenište i 450 m. leje za rastilo. A, za 1 ar zemljišta treba od svega uzeti po sto puta manje.

Krupne sorte Celera sade se na 50 cm. rastojanja red od reda i 40 cm. struk od struka, a sitnije sorte na 40 cm. red od reda i 35 cm. struk od struka. Biljka Celera korenjaka traži srazmerno veliko rastojanje, da bi se grudva što krupnija napravila, za to ne treba da se sadi na manje rastojanje od propisnog.

Zemljište za rasađivanje Celera, treba da se isplanira na leje prema načinu zalivanja, koji je usvojen. Ako je navodnjavanje moguće, prave se naročite, udubljene leje, a bez navodnjavanja može da se sadi u obične leje ili i na ravnoj površini. U svakom slučaju mora se imati u vidu, da celer traži mnogo vode i često zalivanje.

Vreme rasađivanja Celera počinje prvih dana Maja meseca, kad dovoljno otopli. Pri rasađivanju dobro je, da se najpre uz kanap izvuku 5 cm duboke brazde, pa na dno istih pomoću sadiljke posadi rasad. Pri docnijoj obradi zemlje, te se brazde postepeno zaravnjuju i koren postaje sve dublje i dublje zatrpan„ što je od veoma povoljnog uticaja po njegov razvitak.

Na izvađenom i spremljenom rasadu, pre sađenja, treba da se po malo skrate žilice i lišće, od toga se umnožavaju korenove dlake i sprečava naglo isparenje vlage.

Posađen rasad treba odmah da se zalije pomoću kante bez rešetke, sipajući vodu neposredno uz sam struk. Najbolje je, da se rasađuje pred samom kišom, inače samo s večera ili po= oblačnom vremenu.

Za vreme razvitka mora usev Celera redovno da se okopava i izobiljno zaliva. Ako zalivanje nije moguće, onda treba zemlju oko useva zastrti slojem slamastog đubreta, slame ili strugotine od drveta, da se bar sačuva vlaga i hladovina u zemlji.

U polovini Avgusta po oblačnom vremenu, treba oko svakog struka Celera da se otkopa zemlja i oštrim nožem saseku žilice do samog korena, koje su izrasle sa strane, ostavljajući pri tom samo one, koje se nalaze sasvim dole ispod korenove grudve. Posle toga treba uzeti u ruke oštru krpu i njome trljajući koren sa strane, treba još da se unište i sve sićušne žilice i korenove dlake. Ako u tom vremenu ima poleglog lišća, treba da se odreže i ukloni, da ne smeta radu.

Posle toga mora Celer dobro da se zalije i ostavi oko mesec dana otkriven, zalivajući za to vreme redovno i obilno. Za tim može ponovo da se navuče zemlja na koren, pa malo zagrne čak i struk iznad korena.

Kad se nema dovoljno vode za redovno zalivanje i održavanje zemljišta u vlažnom stanju, onda mora orezan, obrisan i zaliven koren, da se odmah ponovo zagrne zemljom. Posle mesec dana treba ponovo da se otkrije, oreže, otrlja i zalije, pa opet zagrne.

Tim postupkom dobijaju se vanredno lepe, okrugle i krupne grudve Celera, koje su mnogo više cenjene od običnih.

Celer korenjak stasava za vađenje Oktobra meseca. Na izvađenom korenju treba saseći žile, osim nekoliko srednjih sitnijih. Isto tako i svo krupno lišće mora da se ukloni, izuzev onih sitnih, što iz srca izbijaju. Na taj način ošišane i očišćene grudve, drže se preko zime u pesku i podrumu utrapljene jedna do druge tako, da ostaje samo lišće otkriveno. Ostava mora da se čuva od miševa, koji rado nagrizaju Celer i time nanose štetu.

Prinos daje Celer Korenjak prosečno 45.000 komada u približnoj težini od 15.000 kg. na 1 ha. zemljišta.

Celer Rebraš, ne razvija grudvast koren, gaji se za upotrebu debelih, mesnatih i sočnih drški od lišća, koje su vrlo aromatične i delikatne. Presna, narezana rebra, služe kao začina salate, ili pak kuvana kao primesa izvesnih jela.

Rebraš celer gaji se na istovetan način kao i korenjak sve do druge polovine razvitka biljke. Voli jako humusnu i plodnu zemlju.

Sadi se rasad na 30 cm red od reda i toliko isto struk od struka. Rasada treba za 1 ar površine oko 1100 strukova, koji se proizvode na isti način kao i rasad za Celer korenjak.

Na 5—6 meseci posle sejanja, Celer rebraš stasava za upotrebu. Za 15 dana pre borbe, treba da se pristupi bleđenju strukova na taj način, što se biljke zagrću do dve trećine zemljom ili slamom, pošto se prethodno svo lišće prikupi i veže likom ili drugim vezivom. Zagrtanje mora da se izvede u dva puta, ogrtajući najpre jednu trećinu, a posle nekoliko dana i drugu. Dobro je, da se još ranije počne sa postepenim zagrtanjem, prilikom svake kopnje navlačeći po malo zemlje na struk.

Pred zimu može strukovi Celera da se presade u podrum ili trap i zagrnu peskom i tako blede.

Kao prosečan prinos Celera rebraša računa se oko 800 strukova na 1 ar zemljišta.

Celer lišćar, gaji se za upotrebu lišća, koje je veoma aromatično i koje služi kao začina raznih jela.

Seje se na stalno mesto u redove, razmaknute za 20 cm jedan od drugog. Semena je potrebno 200 grama na 1 ar. — Kad usev iznikne, treba da se razredi na 10 cm struk od struka. Proređivanje može da se vrši postepeno, a pri tom izvađeni strukovi mogu da se upotrebe.

Za svo vreme porasta, treba usev braniti od korova, okopavati i zalivati, da bi list bio nežan.

Lišće se šiša malo više od korena i vezuje u kitke za pijacu.

Posle svake berbe treba da se dobro zalije i time izazove izbijanje novog lista.

Sorte Celera Korenjaka. Pariski krupni, sa jako razvijenim, dole širokim korenom i krupnim lišćem. — Erfurtski rani, ča malim okruglim korenom. — Jabukar, ima koren gladak bez žilica sa strane. Ranostasna sorta sa manjim korenom i sitnim lišćem. — Praški krupni. sa okruglim korenom i krupnim lišćem.

Sorte Celera Rebraša. Beli mesnati Rebraš, visok 40—50 cm, pri bleđenju dobija belo žutu boju. — Beli Zlatan, fina i nežna sorta, visoka 30-30 cm.

Paskalov Celer, ima kratke i široke drške, jasno zelene boje. Odlično se drži u ostavi. — Beli Amerikanski celer, srebrnasto bele boje, ali ipak mora da se bledi za to, da bi drške postale nežne. — Debeli ljubičasti rebraš, ima rebra široka, zagasito zelene boje sa ljubičastim šarama; po ukusu vrlo fina i nežna sorta.

Sorte Celera Lišćara. Holandski fini, bujnog porasta sa mnogo lišća. — Rimski sitnolisŠni, sa tankim i malim drškama.

ČERVILj Scandix Cerefolium L.

Sinonimi: Kervel, Serfelj.

Pleme ; Štitonoše (Umbelliferae). — Postojbina: Južna Rusija, — Jednogodišnja biljka. — Lišće: posebno, perasto deljeno i aromatično. Stablo je glatko, visoko po 40—50 cm, Cvetovi: sitni, beli, skupljeni u štitastu cvast. — Seme crno, tanko, dugačko i oštro U 1 gram ide oko 450 zrna, a 1 l. meri 380 grama. Moć klijanja traje 3 godine, a niče za 6 dana

Gaji se za berbu lišća, koje je veoma aromatično i služi kao začina za garniranje salate i raznog pečenja.

Proizvodi se na isti način kao i peršun lišćar, čije je lišće dosta slično.

Semena treba 5 grama na 1 m. sa koje površine može da se nabere preko leta oko 3 kg. lišća, Sorte: Običan Červilj, ima sitno reckav list, bledo zelene boje sa vrlo jakim mirisom, — Krecavi Červilj, sa sitno kovrdžavim lišćem.

ŠPARGLA Asparagus officinalis L.

Sinonimi: Asperž, Vilina metla.

Pleme: Lukovi (Liliaceae). — Postojbina: domaća, dugovečna biljka. — Stablo: podzemno, obličasto, iz koga izbija više nadzemnih grana, u vidu zeljastih stabla sa sitnim igličastim zelenim granama, nalik na lišće. — Lišće pri osnovi grana ima oblik ljuspica.

Cvetovi: sitni, žuto zeleni na dugačkim peteljkama. — Plod: okrugla crvena bobica u veličini graškovog zrna. — Seme: crno trouglasto; u 1 gram ide po.50 zrna, a 1 l. meri 800 grama. Moć klijanja traje 5 godina, a niče za 30 dana.

Gaji se za berbu mladih, nežnih i bledih izdanaka nalik na snažne klice, koje su sočne i ukusne samo dok se nalaze u zemlji, pre nego što izbiju.na površinu i ugledaju svetlost. Kod Špargline biljke ti su izdanci naročito mesnati i svakog proleća mnogobrojni, te služe kao prvo i veoma fino i ukusno povrće, Mladi izdanci tzv. „špargline šipke“ troše se barene u slanoj. vodi i jedu umačući nežniji kraj u naročit sos, ili u smesu ulja i sirćeta sa nešto soli.

U Zapadnoj Evropi gaji se špargla na ogromnom prostoru, jer se ubraja u red najvažnijih povrća, a kod nas je njena kultura još slabo poznata. Međutim Šparglu su trošili kao povrće još stari Egipćani i nazivali je „Krikonalija“. —Stari Grci dali su istoj biljci naziv „Pasparogos“, koga su Rimljani preinačili u „Asparagus“. — Na 200 godina pre Hrista opisao je Kato, kako se gaji Asparagus, Taj je isti način bez znatnije izmene zadržan sve do polovine prošlog veka, kad su pariski gradinari u Aržantelju učinili izmene i dali pravac modernom načinu proizvodnje Špargle.

Kod starih Rimljana bila je proizvodnja Špargle jako razvijena, za tim kod Arapa u Španiji, čiji su gradinari smatrani kao veštaci u toj kulturi. Docnije pojavljuje se kultura te biljke oko Rajne, gde su joj Germani dali naziv „Špargel“ i odande je tek raširena u ostale krajeve Evrope.

I ako kultivisana Špargla kod nas nije opšte poznato povrće, ipak za to ima priličan broj ljubitelja, koji je jako cene i čija potreba, našom nesrazmerno malom proizvodnjom, ne može da se podmiri. Za to razvitak proizvodnje Špargle ima širokog polja kod nas, a tim više zaslužuje pažnje, što je to jedna od najkorisnijih grana povrtarstva, jer ne traži navodnjavanje i što jednom podignut šparglenjak, može da se bere po 10 i više godina.

Biljka Špargle zahteva topao, sunčan i suv, dakle Jugu okrenut položaj, na kome se voda nikako ne zadržava, jer vlagu ne podnosi.

Voli lako, peskovito, propustno i plodno zemljište, koje je bogato u humusu i biljnoj hrani. Uspeva i na drugom snažnom baštenskom zemljištu, ako mu se nedostatci nadoknade naročitom kulturom.

Za Šparglenjak mora zemljište da se izrilja isto kao i za vinograd na 60—80 cm dubine; ako je zemljište po prirodi rastresito, onda se rilja pliće, ako je pak zbiveno i teško, onda dublje. Posle ili pri samom riljanju, treba da se đubri sa 5—600 kg. zrelog stajskog, po mogućstvu konjskog ili ovčijeg đubreta na 1 ar, koje sme samo plitko da se zakopa u zemlju. Đubre mora da je potpuno pregorelo, jer od svežeg hoće sadnice da natrule. Sve te pripreme svršavaju se preko zime, a s proleća Marta ili Aprila meseca pristupa se sađenju.

Sadnice Špargle ili se nabavljaju gotove, stare od 1-2 godine, ili mora gradinar sam da ih prethodno proizvede.

Za proizvodnju sadnica Špargle treba na duboko urađenom, snažnom i pođubrenom zemljištu da se napravi leja za semenište. Veličina leje zavisi od broja sadnica, koji ima da se proizvede i koji je potreban za budući šparglenjak, ili pak od količine semena, koja stoji na raspoloženju.

Da bi se zasadio 1 ha. zemljišta, potrebno je oko 13.000 Šparglovih sadnica, sa jednim viškom strukova za rezervu. Ta količina može da se proizvede iz 5i0 grama dobro klijavog semena, koje može da se poseje na 250 m. semeništa. Prema tom računu na 1 m. može da se poseje 2 grama semena i proizvede 50 sadnica špargle.

Najbolje je vreme sejanja Mart, a za tim April mesec. Seje se na redove razmaknute za 20 cm jedan od drugog, spuštajući seme retko tako, da na svaki dužni metar ne padne više od 25 zrna. Posejano seme treba da se zatrpa u dubini od 1 cm, za tim utaba površina useva i najposle dobro zalije vodom.

Kad usev pravilno iznikne i protekne mesec dana, nastaje vreme razređivanju, kojom se prilikom ostavlja po 10 cm rastojanja između svake biljke. Osim toga mora redovno da se plevi, okopava i zaliva, da bi se osigurao bujan razvitak i osposobile biljke već za jednu godinu dana, za sađenje na stalno mesto.

Ako su sadnice propisno negovane, može da se presade na pripremljeno zemljište za šparglenjak. Da se vade mora samo najlepši strukovi pažljivo, štedeći žile, jer svaka povreda zadržava biljku u svom razvitku. Pri vađenju sadnica treba odseći sva osušena stabla, a prilikom sađenja mora oštrim nožem da se saseku vrhovi žila tako, da iste ne budu duže od 20 cm.

Kao rastojanje za sađenje Špargle može da se uzme 1 m. red od reda i 80 cm struk od struka i to, da biljke iz jednog reda dođu u trougaonik prema onima iz susednog. Sađenje se izvodi na dva načina, ili se za svaku sadnicu iskopa zasebna rupa po 30 cm široka i toliko duboka, ili pak može da se iskopa duž svakog reda jedan zajednički rov, u širini i dubini po 30 cm.

Najpre treba i rupe kao i rovovi do polovine da se ispune kompostom ili pregorelim đubretom, za tim se u sredinu rupe ili u rovu na svako mesto, gde će doći sadnica, udari po jedna pritka, koja ne mora da bude duža od 1 m., jer služi samo da obeleži mesto biljke, pošto se stabla špargle ne vezuju. Obično tu nalazi upotrebu iz vinograda izbačeno kolje. Uza samu pritku sadi se po jedan struk špargle; pošto se napravi malo ispupčena podloga, namešta se odozgor sadnica, raspoređujući pri tom žilice ravnomerno u širinu. Tako razmeštene sadnice treba za tim zatrpati mešavinom zemlje i pregorelog đubreta, a površinu zemljišta zaravniti.

Višak proizvedenih sadnica, kao i nedovoljno razvijeni strukovi ostavljaju se u rastilu, da se može iduće godine da popune slučajne praznine u šparglenjaku. Posle toga preostatak može da se proda.

U toku leta, treba zasađen šparglenjak redovno da se okopava i brani od korova. Novembra meseca iseku se stabla do zemlje, uklone i sagore, a u zemlji ostalo korenje zagrne po primeru vinograda, navlačeći zemlju u vidu bankova na cele redove ili pak praveći po 30 cm visoke humke iznad svake biljke.

Preko zime korisno je, da se između redova nanese đubre, a s proleća, kad biljke krenu, može da se zemlja odgrne sa strukova i navuče na redove đubreta.

Pošto su biljke rasle dva leta posađene na stalnom mestu u šparglenjaku, idućeg proleća može Aprila da se pristupi berbi. Za to mora špargle da ostanu zagrnute zemljom, sve dok berba traje i da se humke doteruju i održavaju u visini od 30—40 cm.

Prvog proleća, ne sme mnogo izdanaka da se odseče, može najviše po 2 —4 prema jačini biljke.

Pri berbi špargle, koja se vrši samo rano izjutra, zađe se po redovima sa korpom u levoj*ruci, a širokim nožem ili naročitim sečivom za taj posao u desnoj i osmotri svaka humka. Na mnogoj primetiće se, kako se površina uzdiže ili raspada mestimice pod pritiskom izdanka, koji izbija odozdo. Na to mesto treba pažljivo raskopati zemlju do kore«a, da se može šipka odseći pri dnu, bez da se ostali mladi izdanci povrede, koji su tek u začetku i koji će dati berbu idućih dana. Pošto su najkrupnije šipke odsečene, treba odmah zemlja ponovo da se navuče na humku.

Ako na humci nema spolja nikakvih znakova, onda se može’ malo površina da razgrne, da se vidi, ima li odraslih šipki sposobnih za berbu.

Berba se obnavlja svakog proleća i traje obično do prvih dana ili najdalje do polovine Juna meseca, kada se mora obustaviti, da bi mogla biljka da raste i prikupi snagu za iduću godinu.

Po svršetku berbe, postupa se sa šparglenjakomna dva načina. Jedni pođubre između redova, pa odmah odgrću biljke, izvlačeći zemlju preko đubreta, a na jesen ponovo zagrću. Na taj način ostaje biljka odgrnuta preko leta, izlaže se suncu i vazduhu, što joj neobično godi. Drugi opet nalaze, da se proletnjim, odnosno letnjim razgrtanjem štete i lome mladi izdanci, koji treba da se razviju u stabla, za to oni radije ostavljaju biljke zagrnute sve do jeseni. Tek pred zimu iznose đubre između redova, odgrću biljke i odsecaju stabla, a preko zime ostavljaju šparglu odgrnutu, jer ne strada od hladnoće. Zagrću ponovo, tek na proleće, pre nego što se biljke probude i poteraju izdanke.

I jedan i drugi način ima svoje opravdane razloge, ali verovatno je, da u krajevima, gde je zima ljuta i duga, bolje je da se primeni proletnje razgrtanje i jesenje zagrtanje, jer razgrnute i prozeble biljke poznije kreću s proleća.

Idućih godina šparglenjak daje potpunu berbu, koja može da iznese u toku od 2 2meseca dana po 50 kg. šipki na 1 ar.

Ubrane šipke vezuju se pomoću naročitog kalupa u snopčiće od % do 1 kg. težine. Tanje šipke meću se u sredinu, a deblje okolo. Svako snopče opasuje se vrbovim prućem ili likom na dva mesta.

Sorte. Aržanteljsna ranka, daje sitnije šipke, ali za 15 dana ranije od ostalih. — Aržanteljska pozna, krupnija, docnije počinje da daje berbu, ali docnije i svršava. — Holandska krupna, zahteva vrlo snažnu zemlju; šipke su pri vrhu rumeno ljubičaste boje. — Bela krupna, daje bele lepe šipke; prilično je ranostasna i plodna sorta.

RASPODELA POVRĆA PREMA OSOBINAMA

Bostani

Bundeva pečenka
Šećerka
Voskovka
Dinja
Dolma
Jurgeta
Krastavac
Lubenica

Variva

Bob
Grašak
Pasulj
Sočivo

Gljive

Pečurka pitoma

Zeljasto povrće

Artičoka
Endivija
Eskariol salata
Ženetrga
Zelje pitomo
Karfiol
Keleraba
Kelj
Kelj pupčar
Kiseljak
Kopriva
Kres salata poljska
Vodena
Kupus
Loboda
Pepeljuga
Mirođija
Morač talijanski
Motovilac
Pazija
Rabarbara
Salata
Spanać
Novoselandski
Červilj
Špargla

Korenasto povrće

Broskva
Zmijak španski
Zobljak beli
Mrkva
Pastrnak
Peršun
Replja
Rotkva
Hren
Cvekla
Celer

Krtole

Krompir
Repa morska

Lukovi

Aljma
Vlašac
Luk beli
Rokambol
Kozjak
Luk crni
Rokambol
Čenik
Praziluk

Plodovi povrća

Bamnje
Kukuruz šećerac
Paprika
Patlidžan plavi i crveni