Udžbenik Povrtarstvo, za učenike I i II razreda pozivno usmerenog obrazovanja i vaspitanja srednjeg stupnja, poljoprivredne struke, smer povrtarski, predstavlja osnovnu literaturu za izučavanje predmeta Povrtarstvo.

Koncept udžbenika je nastao prema odgovarajući m nastavnim planovima i programima za predmet Povrtarstvo, odobrenim na sednici Skupštine samoupravne interesne zajednice za usmereno obrazovanje u poljoprivredi, prehrambenoj i drvnoj industriji SAPV, od 26.05.1977 godine.

Sadržaj udžbenika je podeljen na dva dela. Opšti deo povrtarstva, koji se programski izučava u I razredu, i Posebni deo povrtarstva, koji se izučava u II razredu pozivno usmerenog obrazovanja.

Opšti deo povrtarstva obuhvata osnovne pojmove o značaju povrća kao ljudske hrane, te o privrednom značaju povrtarskih biljaka. U ovom delu Povrtarstva se izučavaju i sadržaji vezani za uslove uspevanja povrtarskih biljaka. Značajan deo prostora je posvećen obradi zemljišta za povrtarske biljke.

Poglavlje koje se odnosi na đubrenje povrtarskih biljaka obuhvata one programske obime koji su neophodni za sticanje celovitih osnova iz ove oblasti, a ne zalaze u domene drugih predmeta koji izučavaju ove sadržaje sa drugih polazišta.

O semenu se veoma detaljno izlaže, kako bi se dovoljno dalo saznanja o značaju semena kao reprodukcionog materijala, i zavisnosti uspeha u proizvodnji o kvalitetu semena. Posebno poglavlje Opšteg dela Povrtarstva se odnosi na objekte i opremu za proizvodnju rasada povrća. Ovi sadržaji uslovljavaju shvatanje i logičko povezivanje celokupnog proizvodnog procesa povrtarskih biljaka.

Završna poglavlja daju opšti prikaz mera nege povrtarskih kultura na otvorenim površinama, i osnovne pojmove plodoreda i njegovih elemenata. Drugi deo udžbenika obuhvata programske sadržaje Povrtarstva za II razred pozivno usmerenog obrazovanja – Posebno povrtarstvo.

Sadržaji ovog dela Povrtarstva obuhvataju: Privredni značaj , gajene površine, poreklo, morfološke osobine, gajene sorte, uslove uspevanja i tehnologiju proizvodnje povrtarskih biljaka. Radi što lakšeg proučavanja, sve povrtarske biljke su sistematizovane u nekoliko grupa, u zavisnosti na koji se način upotrebljavaju, ili kako se gaje ili prema nekim drugim zajedničkim osobenostima.

Posebna okolnost na koju se u ovom delu udžbenika morala obratiti pažnja je stalna potreba za uporednim načinom obavljanja proizvodnje na malim-baštenskim površinama i istovremeno obavljanje proizvodnje povrtarskih biljaka na njivskim površinama uz prisustvo najsavremenije tehnologije poznate i sve više prisutne u našoj praksi.

Izvesno je, da udžbenik Povrtarstva nije neprikosnoveni izvor podataka iz ove oblasti i na ovom nivou. Ambicije su mu da kao pionirski materijal udžbeničke literature pruži mogućnost za realizaciju postojećih planova i programa iz predmeta Povrtarstva. Sem toga, udžbenik treba da posluži kao osnova za daljnju nadgradnju i proširenje, posebno iz oblasti tehnologije proizvodnje, koja svakim danom beleži nova, savremenija rešenja.

Posebno se želim zahvaliti na veoma stručnoj i metodičnoj recenziji ovog udžbenika, prof. Dr Branki Lazić, redovnom profesoru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Takođe sam veoma zahvalan, stručnom recenzentu, dipl. Ing Lošonc Berti, profesoru Centra za pozivno usmereno obrazovanje i vaspitanje u Kanjiži.

Dipl. ing. Stevan Nenadov
Futog, decembra 1980

Sadržaj

PREDGOVOR

I ZNAČAJ I ZADATAK PREDMETA
Značaj povrća kao ljudske hrane
Privredna važnost povrća
Stanje i mogućnosti unapređenja povrtarske proizvodnje u SFRJ

II REONIZACIJA POVRTARSKE PROIZVODNJE U SFRJ

III USLOVI UPSEVANJA POVRTARSKIH BILJAKA
Uslovi za osnivanje povrtarskih površina – povrtnjaka

IV OBRADA ZEMLJIŠTA ZA GAJENJE POVRTARSKIH KULTURA

V REDOVNO OBRAĐIVANJE ZEMLJIŠTA
Dopunska obrada ili površinska priprema zemljišta

VI ĐUBRENJE POVRTARSKIH KULTURA
Osnovno đubrenje
Dopunsko đubrenje
Plan đubrenja na gazdinstvu

VII SEME I SETVA POVRTARSKIH KULTURA
Priprema semenskog materijala za setvu
Setva povrtarskih kultura

VIII OBJEKTI I OPREMA ZA PROIZVODNJU RASADA
Elementi tople leje
PRIPREMA TOPLIH LEJA KOJE SE ZAGREVAJU STAJNJAKOM
Priprema stajnjaka
Punjenje toplih leja stajnjakom
Priprema zemljišne smeše za tople leje
SETVA U TOPLE LEJE
MERE NEGE RASADA U TOPLIM LEJAMA
Regulisanje svetlosnog režima u toploj leji
Regulisanje toplotnog režima u toploj leji
Zalivanje rasada u toploj leji
Prihranjivanje rasada u toploj leji
Zaštita rasada u toploj leji
Pikiranje rasada
Kaljenje rasada

PRORAČUN POVRŠINA POD TOPLIM LEJAMA
PROIZVODNJA RASADA U STAKLENICIMA
PROIZVODNJA RASADA U PLASTENICIMA
PROIZVODNJA RASADA NA OTVORENOM POLJU

STAKLENICI

Regulisanje mikroklime u staklenicima
PLASTENICI

MERE NEGE POVRTARSKIH BILJAKA NA OTVORENIM POVRŠINAMA
Međuredna obrada, ogrtanje, proređivanje, prihranjivanje, postavljanje oslonaca, pinciranje, zaštita od
biljnih bolesti i štetočina
Zaštita povrtarskih biljaka od korova
Navodnjavanje kao mera nege
Primena biljnih hormona
BERBA – ŽETVA I SKLADIŠTENJE POVRĆA
PLODORED U POVRTARSTVU

II – DEO POSEBNO POVRTARSTVO

PODELA POVRTARSKIH BILJAKA

I KUPUSNJAČE
Kupus – Brassica oleracea var. capitata
Kelj – Brassica oleracea var. sabauda
Karfiol – Brassica oleracea var. botrytis
Keleraba – Brassica oleracea var. gongyl odes

KORENASTO POVRĆE
Mrkva – Daucus carota
Pastrnjak – Pastinaca sativa
Peršun-Petroselinum hortense
Cvekla-Beta vulgaris subsp. rubra
Rotkvica-Raphanus sativus var. radicula
Rotkva-Raphanus sativus var. major
Hren-Armoracia lapatifolia

LISNATO POVRĆE
Salata-Lactuca sativa
Spanać-Spinacia oleracea

LUKOVIČASTO POVRĆE
Crni luk-Allium cepa
Beli luk-Allium sativum
Praziluk-Allium porum

MAHUNASTO POVRĆE
Grašak-Pisum sativum
Boranija-Phaseolus vulgaris

KRTOLASTO POVRĆE
Krompir-Solanum tuberosum

PLODOVITO POVRĆE
Paradajz-Lycopersicon esculentum
Plavi patlidžan-Solanum melongena
Paprika-Capsicum annuum
Krastavac-Cucumis sativus
Lubenica-Citrulus vulgaris
Dinja-Cucumis melo
Tikvica-Cucurbita pepo

VIŠEGODIŠNJE POVRĆE
Špargla-Asparagus officinalis
Artičoka-Cynara scolymus

PEČURKE – Agaricus sp
ŠUMSKE JESTIVE GLJIVE
DIVLJA JESTIVA I LEKOVITA FLORA
LITERATURA

IX Pečurke Agaricus sp.

Značaj i upotreba

Hranljiva vrednost pečurki je izvanredno visoka. Da bi utisak o njihovom kvalitetu bio što određeniji u sledećem uporednom pregledu će se moći steći potreban uvid o njihovom kvalitetnom sastavu:

Iz ovog pregleda posebno pada u oči veliki sadržaj belančevina. Pored navedenog sadržaja belančevina, količine fosfora, kalijuma, te kalcijuma i gvožđa se veoma zapažene. Prisustvo mikroelemenata je takođe zapaženo (Zn, Cu, Co, J). Pored C i vita mina pečurke su bogate i u sadržaju D vitamina skoro u istim količinama kao i kod kravljeg maslaca. Pečurke takođe imaju i značajne količine ekstraktnih materija, te aromatičnih materija što ih čini veoma ukusnim. Od pečuraka se priprema značajan broj veoma cenjenih jela koje po načinu pripremanja premašuju mnoge povrtarske kulture. Pored korišćenja u sveže stanju, veoma se uspešno konzerviraju ili pak suše.

Poreklo i gajene površine. Gajenje pečuraka je najpre počelo u Italiji i Francuskoj , odakle se širilo po ostalim zemljama Evrope i drugim kontinentima. Među najveće svetske proizvođače danas ubrajamo : SAD, Francuska, Taivan, Engleska, Holandija, SR Nemačka i dr.

U nas se pečurke gaje na veoma malim površinama, međutim zadnjih godina se oseća tendencija porasta proizvodnje.

Botanička pripadnost i karakteristike. Pečurke nemaju u sebi hlorofil, kao što je slučaj sa ostalim predstavnici ma povrtarskog bilja. One ne vrše fotosintetske procese, nego žive kao saprofiti. Drugim reči ma koriste otpadnu organsku materiju kao hranu. Pošto nemaju hlorofil, ne mogu ni same za sebe stvoriti energiju kao zelene biljke . Prema tome, razvoj pečuraka je moguć bez prisustva svetlosti, te je i njihova proizvodnja vezana za prostore bez prisustva svetlosti.

Fotos br. 116. Pečurke
Izostavljeno iz prikaza

Da bi se uporedi li uslovi, tj. načini ishrane zelenih biljaka i pečurki, uporedićemo jednačinu fotosinteze kod biljaka i načina ishrane kod pečuraka:

Jednačina fotosinteze (Walter 1974):

6CO2 + 6H2O + 674 kcal = C6H12O6 + 6O2

Hemizam ishrane pečurki

C6H12O6 + 6O2 = 6H2O + 6CO2 + 674 kcal

Znači, pri fotosintezi za stvaranje jednog mola glukoze (grožđanog šećera) upotrebljava se 674 kcal, dok kod šampinjona-pečuraka, utrošeni mol glukoze oslobađa 674 kcal. Biljke otpuštaju kiseonik, a pečurke CO^. Svi ovi momenti rešavaju i neka praktična razrešenja kao naprimer, da se prostorije za gajenje pečuraka moraju veoma intenzivno vetriti zbog nakupljanja značajnijih količina CO2, te oslobođene toplote.

Pečurke pripadaju familiji Agaricaceae, rodu Psalliota ili Agaricus.

Morfološke osobine

Odrasla pečurka se sastoji od šešira(klobuka) i drške, koji se razvijaju na površini zemljišta. Ispod površine se nalazi micelija. Sama drška pečurke je sazdana od konaca micelije tzv. hifa, koje su paralelno slepljene i daju čvrstinu dršci. I pri korišćenju pečuraka za jelo, se uočava da je drška znatno tvrđa od šešira-klobuka. Sa donje strane šešira se nalaze tzv. lamele, koje su zrakasto raspoređene od drške prema ivici šešira. U lamelama se razvijaju organi za razmnožavanje koji se nazivaju s po r e. Klijanjem spore obrazuje se tanka jednoćeliska nit koja se naziva h i f a. Ako su uslovi za razvoj hifa povoljni, ona postaje sve deblja. Na kraju se konci hifa isprepliću i iz takvog oblika se formira nežna svetlo siva masa tzv. micelija. Daljnjim razrastanjem micelije se stvara pečurka. Time se i zatvara život ni ciklus, jer sada ponovo odrasla pečurka obrazuje spore čime počinje novi razvojni krug.

U praksi se razmnožavanje pečurki ne vrši sporama, nego pripremljenim micelijama, koje proizvode specifične naučno-stručne institucije.

Sortiment pečurki. U pravom smislu reči, ovde se poj am sorte ne poklapa sa dosadanjim pojmom kod ostalih vrsta povrtarskog bilja. Međutim radi jednostavnijeg uočavanja morfoloških razlika i osobina (oblika, boje, vreme prispevanja i dr.), pečurke-šampinjoni se dele na sledeće sojeve:

1. Pečurke sa snežno belom bojom
2. Pečurke krem bele boje
3. Pečurke sa mrkom bojom

Uslovi uspevanja. Pečurke se hrane gotovim organskim supstratom, tj. materijama koje uzimaju iz podloge na kojoj se razvijaju. Iz tih razloga ne postoji potreba za prisustvom svetla radi obrazovanja nadzemnih delova pečurki.

Pri temperaturama preko 40°C, micelija pečurki propada, dok na 6-8°C, prestaje sa rastom. Micelija može da se sačuva duže od jedne godine, ako se drži na temperaturi od 0-2°C. Razrastanje micelije je najpovoljnije ako se kreće od 15-16°C.

Zahtevi pečuraka u vodi su veoma značajni. Tako naprimer, optimalna vlažnost hranljivog supstrata u periodu razvića od 45 55%. Ukoliko je vlažnost veća od 65%, micelije brže stare, hife odebljavaju, plodnošenje kasni i smanjuju se prinosi. Pred plodonošenjem, vlažnost supstrata treba da je oko 60%. Vlažnost vazduha u peri odu prorastanja micelije treba da je oko 80%, dok bi optimum za vreme plodonošenja iznosio od 80 90%. Pri nižoj vlažnost i plodovi prskaju, pokrivaju se ljuspicama i potamne. Pri suvišnoj pak vlažnosti, stvaraju se veoma pogodni uslovi za razvoj bolesti. Vazduh u prostorijama za gajenje pečuraka-šampinjona se često mora menjati, jer veća koncentracija CO2 (0,2-0,4%), veoma štetno deluje na razvoj pečurki. Posebno je toksičan amonijak koji se stvara razlganjem hranljivog supstrata. Prilikom vetrenja treba obratiti pažnju da to provetravanje ne bude i suviše snažno, jer može izazvati pucanje plodova, a u izvesnim slučajevima i sprečavanje obrazovanja plodonosnih tela.

Kvalitet hranljivog supstrata igra presudnu ulogu pri proizvodnji pečuraka-šampinjona. Optimalna reakcija supstrata je, pH 6,5 -7,5.

Pod uticajem samih micelija, postoji stalna tendencija zakišeljavanja supstrata.

Tehnologija proizvodnje

Danas su u praksi zastupljena dva načina gajenja pečurki-šampinjona:

1. Ekstenzivan, način koji je vezan za korišćenje gotovo svih prostorija koje su bez svetlosti i uz potrebnu adaptaciju postaju prost orom za odgajivanje pečuraka. Proizvodni troškovi u ovakvim uslovima gajenja su niski, međutim i prinosi nisu na određenom nivou.
2. Savremeni način proizvodnje pečurki-šampinjona, se obavlja u specifičnim objektima gljivarnicama, koji su posebnih građevinskih karakteristika a sam način proizvodnje je vezan za gajenje u sanducima, plastičnim folijama, ili na stelažama (parapetima).

Gajenje pečuraka u sanduci m a je zasnovano na korišćenju sanduka određenog profila i dimnezija. Najčešće su dimenzije ovih sanduka sledeći: 100 x 50 x 20 (dužina x širina x visina) ili 80 x 60 x 20. Sanduci se ređaju u šahmatskom rasporedu ili pak jedan iznad drugog. U novije vreme se proizvodnja pečuraka obavlja i u plastičnim vrećama. Prednosti ovakvog načina gajenja su u sledećem: U prvom redu je jeftinija ambalaža u odnosu na gajenje pečuraka u sanducima. Na relativno malom prostoru se mogu uskladištiti brojne vreće u odnosu na sanduke koji zahtevaju značajnije prostore. Dezinfekcija se obavlja veoma jednostavno, zamakanjem vreća u bazene sa sredstvom za dezinfekciju.

Gajenje u plastičnim vrećama se može obavljati bez problema i u tunelima u kojima je zemljište stalno vlažno, bez problema za trajnost ambalaže. I pored nabrojanih prednost i, ovakav način proizvodnje zahteva značajne površine, jer se vreće ne mogu slagati jedna na drugu.

Postupci koji se vrši pri proizvodnji pečuraka-šampinjona obuhvataju nekoliko izdvojenih faza: 1. Pripremanje hranljivog supstrata (komposta) 2. Unošenje micelija. 3. Pokrivanje supstrata.

Pripremanje hranljivog supstrata (komposta) U dosadašnjim praktičnim rezultatima se najboljim pokazao supstrat načinjen iz pregorelog konjskog stajnjaka. Obzirom da je ovakav supstrat objektivno u nedostatku zbog sve manjeg broja ovih domaćih životinja, prišlo se pri meni sintetičkih komposta od slame i drugih oblika organskih materija. Prinosi pečuraka i na ovim supstratima su zadovoljavajući, ali nikada ne daju one prinose koji se dobijaju pri gajenju na konjskom stajnjaku kao supstratu. Dobar konjski stajnjak treba da sadrži 75% pšenične slame i oko 25% čvrstih ekskremenata. Odličan stajnjak se dobija od konja koji se hrane ovsem i dobrim livadskim senom.

Pre upotrebe, stajnjak se kompostira. Ovo je praktično mikrobiološki proces koji se izvodi pri određenim uslovima vazdušnog, vodnog i toplotnog režima. Temperatura koja se pri fermentaciji razvija, uništava štetne mikroorganizme za razvoj pečuraka. Osnovni cilj kompostiranja je da se dobije homogen hranljivi supstrat, ujednačen po boji, strukturi i stepenu vlažnosti. Pravilno pripremanje kom posta je veoma značajno jer od toga u veoma velikoj meri zavisi i ostvarenje uspeha u proizvodnji. Postoje različiti načini i šeme za pripremanje , tj. kompostiranje stajnjaka.

Fotos br. 118. Mehanizovana priprema komposta
Izostavljeno iz prikaza

Jedan od načina pripremanja hranljivog supstrata-komposta je tzv. šesnaesto dnevni metod Hiltaja, ili pak način Razmusena i dr. Praktično skoro svaka zemlja , proizvođač pečurki-šampinjona, ima i svoj u formulu za pripremanje hranljivog supstrata.

Među najnužnijim operacijama pri pripremanju komposta je i vlaženje stajnjaka. Razastrti stajnjak se u toku 3-7 dana postepeno i ravnomerno zaliva. Za 100 kg stajnjaka se upotrebljava 200 do 400 litara vode. Tokom vlaženja se dodaje na svaku tonu stajnjaka, 3 7 kg amonijum sulfata i 50 80 kg sveže pivarske melase. Zatim se stajnjak slaže u figure široke 160 cm, i vi soke 140 cm. Figure treba da imaju vertikalne strane i ravnu gornju površinu. Stajnjak se slaže rastresito da bi se obezbedili aerobni uslovi za fermentaciju.

Nakon 4-6 dana, pristupa se prvoj obradi stajnjaka. Stajnjak se sa jednog kraja figure redom premešta i slaže u novu figuru. Tom prilikom se na svakih 1.000 kg stajnjaka doda 20 25 kg krečnjaka u prahu. I pri ovom slaganju se prave rastresite gomile radi omogućavanja aerobnih uslova fermentacije. Druga obrada komposta vrši se nakon 4 dana posle prve na potpuno istovetan način. Ovom prilikom se na svakih 1.000 kg stajnjaka može dodati 7 kg superf osfata i 25 kg gipsa. Pri ovoj obradi se dodaje najviše 10 litara vode na komposta.

Prilikom treće i četvete obrade komposta, vrši se temeljno mešanje ovih slojeva figure. Ukoliko ni posle ovoga kompost još uvek nije dovoljno razložen, (još se oseća amonijak, slama je još žilava), kompost se slaže u niže figure do 50 cm. Drugim rečima, na ovaj način se dozvoljava slobodniji pristup vazduha radi povišenja temperature sa ciljem što bržeg razlaganja komposta. Vlaga u kompostu treba da se kreće oko 70%. Sesnaestog dana kompost treba da je gotov. Dobro pripremljen kompost treba da je jednoobrazan, rastresit, bez svetlih slamčica, u rukama se drobi i ima vlažnost oko 60 65%. Ovako pripremljen kompost se slaže u sandučiće ili na stelažu i pasterizuje na temperaturi od 58 60°C, pri relativnoj vlažnosti vazduha od 100%. Ovaj postupak obično traje 10 12 časova.

Obzirom na sve teže snabdevanje konjskim stajnjakom, pripremaju se veštački komposti. Jedan od takvih se priprema od sledećih komponenata: pšenična slama, sladne klice, osoke i voda. Pri prevrtanju komposta se dodaje gips, kalcijumkarbonat i superfosfat. Posle svakog prevrtanja gomile, treba izvršiti zaprašivanje basudinom.

Unošenje micelije. Zasejavanje komposta micelijama vrši se u trenutku kada temperatura komposta padne ispod 30°C. Najbolji rezultati se postižu kada se upotreba micelije proizvedene u specijalnim laboratorijama. Upotrebom veće količine micelija, postiže se i veći prinos. Najčešće se upotrebljava 200 g micelija kg/m2, kada je debljina komposta 18 cm. Ukoliko je kompost deblji, količina micelija se povećava. Unošenje micelija se vrši u šahmatskom rasporedu. Rastojanje između gnezda je 20 25 cm. Dubina sadnje ne treba da prelazi 3 5 cm. Jedan od načina unošenja micelija je tzv. unošenje površinskom setvom, pri kome se micelija rastura po površini i pokriva slojem komposta od 1-2 cm nakon čega se blago utaba. Najsavremeniji metod je tzv. „super setva“, kod kog postupka se upotrebljava trostruko veća količina micelija na jednu trećinu pasterizovanog komposta. Napunjeni sandučići se slažu u prostor za naklijavanje i posle 2-3 nedelje, čitav kompost proraste sa micelijama. Jedna trećina ovako proraslog komposta mesa se sa dve trećine svežeg komposta i dobro izmeša pomoću specijalnih uređaja za mešanje. Prve pečurke kod površinske setve se javljaju za oko 35 dana, a pri super setvi, za oko 20 dana.

Pokrivanje supstrata. Pri normalnim uslovima micelija potpuno prožima supstrat za 2 3 nedelje. To je znak da se vrši pokrivanje supstrata. Za pokrivanje se najčešće koriste smeše od treseta, krečnjaka i peska. Pokrivni materijal se slaže u posebne prostorije, gde se čuva od infekcije (zaraze). Debljina sloja kojim se pokriva supstrat iznosi od 1,5-3 cm. Nakon izvršenog nanošenja pokrovnog materijala, ovaj se poravna i utaba. Nakon 2-3 dana se vrši prvo zalivanje sa finim kapljicama.

Vreme od pokrivanja supstrata, do pojave prvih pečurki, se naziva inkubacioni period. Ovaj period traje od 10-40 dana, što je vezano za način proizvodnje. Temperature posle pokrivanja treba da su od 22 -24°C. U drugom periodu inkubacije, temperatura se snižava na 12-18°C provetravanjem prostorije. Optimalna vlažnost pokrovnog materijala je 60 65%, a vlažnost vazduha preko 85%. U vreme plodonošenja vlažnost ne treba da pada ispod 85-90%, a temperatura od 16°C.

Fotos br. 119. Berba pečurki
Izostavljeno iz prikaza

Berba. Sa berbom pečuraka se započinje na nedelju dana posle pojave prvih plodova. Berba se obavlja svakodnevno. Najčešće se pečurke pojavljuju u talasima, pa nastaje kratak period mirovanja do sledećeg talasa. Peri od plodonošenja traje od 2 4 meseca. Sam način berbe se izvodi tako, što se pečurka lako pritisne rukom, a zatim uvrće dok se ne odvoji. Najpovoljnije vreme za berbu je rano ujutro ili kasnije uveče. Pri većem sadržaju azota u supstratu, pečurke će biti sitnije. Više temperature utiču na formiranje dužih drški kod pečuraka. Na nižim temperaturama se obrazuju kratke drške i debeli šeširi. Nakon obavljene berbe, vrši se odstranjivanje ostataka drški i obolelih pečurki. Nastale šupljine se popunjavaju svežim pokrivnim materijalom. Ubrane pečurke se klasiraju, pakuju i odmah realizuju. Najviše se drže 48 časova u hladnjačama na temperaturi od 2°C. U ekstenzivnoj proizvodnji prinosi se kreću od 4-5 kg/m2, dok se u intenzivnoj , savremenoj proizvodnji prinos kreće od 8-12 kg/m2 u jednom turnusu.

Divlja flora za ishranu u ekstrenim ratnim uslovima

Izvesno je da po svom kvalitetu te po hranljivom sadržaju, divlja flora ne može zameniti u pravom smislu reči povrtarsko bilje u ishrani ljudi . Međutim, ratne prilike mogu usloviti potrebe da se deo ishrane u kritičnim momentima rešava i korišćenjem divlje flore.

Logično je da se ovde ne misli ni o kakvom načinu gajenja, tj. privođenja kulturi biljnih predstavnika divlje flore, nego upućivanje na njihovo korišćenje, upoznavajući njihove osobine i moguća mesta njihovih nalazišta.

Sigurno je da će se u pojedinim klimatskim tj. geografskim reonima javljati i specifična divlja flora koja se može koristiti za ishranu. U ovom poglavlju će se dati pregled onih predstavnika divlje flore koji su najrasprostranjeniji i nalaze se u skoro svim geografskim područjima naše zemlje.

X Šumske jestive gljive

Među šumskim gljivama postoje brojne vrste koje se veoma dobro mogu koristiti u ishrani ljudi jer poseduju sve one hranljive vrednosti koje se spominju i kod pečurki-šampinjona. Međutim upravo zbog velikog broja vrsta šumskih gljiva, među kojima je i značajan broj onih koje su veoma otrovne, stvara poteškoću pri njihovm sakupIjanju, kako ne bi došlo do posledica trovanjem usled nedovoljnog poznavanja njihovih morfoloških osobina.

Jedan od najprostijih načina određivanja vrste gljiva je pomoću čovečijih čula-organoleptičkim putem. Drugim rečima, čulom vida, mirisa, ukusa i dodira se mogu odrediti otrovne od neotrovnih šumskih gljiva. Bitan momenat pri opredeljenju gljiva je oblik njihove drške odnosno oblik klobuka i dimenzije istih. Veoma je značajno uočiti boju pojedinih delova gljiva, ili pak sastav tkiva (tvrdo, krhko, savitljivo, drvenasto, kožasto i dr.). Veoma je značajna boja preseka koja nastaje posle presecanja ili lomljenja gljiva. Boj a spora takođe može služiti za određivanje vrste.

Iako je broj otrovnih gljiva u odnosu na neotrovne beznačajan, ipak zbog njihovih međusobnih sličnosti, može doći do posledica trovanja, te ih moramo prethodno dobro proučiti kako se ne bi izložili riziku trovanja.

Pored upoznavanja vrsta gljiva, da bi uspeh u iskorišćavanju bio što potpuniji, moraju se poznavati izvesni momenti o načinu sakupljanja šumskih gljiva.

1. Gljive treba sakupljati u jutarnjim časovima, a ne preko toplih dnevnih časova, kako nebi došlo do njihovog kvarenja-upale.
2. Za vreme kiše ih takođe ne treba sakupljati, jer se vrlo lako kidaju i slepljuju što će takođe uticati na njihovo brzo propadanje.
3. Pri berbi gljiva, treba ih seći nerđajućim nožem neposredno do zemlje.
4. Ostatke gljiva treba pokriti travom ili lišćem u cilju njihove regeneracije.
5. Treba sakupljati samo zdrave gljive, bez oštećenja i gljive potpuno razvijene radi sigurnijeg prepoznavanja, jer se otrovne gljive (pojedine) veoma teško razlikuju od jestivih u početnim fazama razvića.
6. Sakupljanje gljiva treba obavljati u drvene košare, korpe ili papirne vrećice, jer se u takvoj ambalaži najmanje oštećuju.
7. Pre stavljanja u pomenutu ambalažu, gljive treba dobro očistiti od zemlje i lišća kako prisustvo ovog ne bi uslovilo kvarenje gljiva.
8. Gljive ne treba gnječiti ili presovati jer bi u takvom slučaju došlo do veoma brzog kvarenja.
9. Najbolje je pri sakupljanju odvojiti pojedine vrste gljiva u zasebnu ambalažu.
10. Sakupljene gljive treba odmah koristiti, ili pripremati tj. sušiti, konzervirati i dr.

Hranidbena vrednost i način korišćenja šumskih gljiva

Hranljiva vrednost šumskih gljiva je u tome, što sadrže značajne količine belančevina, A vitamina te B| i vitamina. Jedan od bitnih momenata pri korišćenju gljiva za jelo je taj, što izazivaju osećaj sitosti i pri korišćenju manjih količina u obroku. Šumske gljive se mogu koristiti kao sveže, kao sušene ili pak konzervirane. Najčešći i najjednostavniji način konzerviranja gljiva je sušenjem. U takvom slučaju se gljive seku na tanke šnitove, režnjeve i suše se na jakom suncu. Manje količine gljiva se mogu sušiti nanizane na vrpci, takođe na suncu ili pak iznad peći . Sasušene gljive odmah treba pakovati u tegle ili kutije kako ne bi primile vlagu iz vazduha i gubile miris. Ovako sušene gljive ne bi smele imati više od 14% vlage.

Šumske gljive se mogu stavljati i u salamuru. To se radi na taj način, što se očišćene gljive iseku na režnjeve i ostave na suncu da uvenu. Zatim se uzima što suvlja so, koja je prethodno sušena na ploči štednjaka, te se stavlja naizmenično u slojevima, red gljiva, red soli u posudu koja se može čvrsto zatvoriti. Od sušenih gljiva se može dobiti i brašno, njihovim mlevenjem.

Fotos br. 120.Am anita rubescens Biserka
Izostavljeno iz prikaza

Morfološke osobine šumskih gljiva i karakteristike

BISERKA. Amanitarubeseans Šešir-klobuk ove gljive je pokriven ostacima pokožice, sličnim perlama, koji su prema temenu sve gušći, a često, u mladosti crvenkaste boje. Dok je gljiva mlada, šešir je konusnog oblika, a docnije se sve više širi . Listići (lamele) pod klobukom su bele boje, a kada se gnječe, pod prstima pocrvene. Drška je beličasta a prilikom dodira malo crveni. Meso od ove gljive je belo. Miris gljive je slab. Pre korišćenja za jelo se mora sa šešira skinuti pokožica. Posebno su prpremljene ukusne salate od ove gljive. Od ove gljive se pravi i izvrstan ekstrakt (kečap) , koji jelima daje veoma prijatan ukus.

Pojavljuju se od maja meseca u vlažnom šumama. Osnovna karakteristika ove gljive je, da na preseku pocrveni. Ovom osobinom se razlikuje od nekih otrovnih gljiva te se na taj način može izbeći eventualna greška pri sakupljanju.

Fotos br. 121.Amanita caesarea Blagva
Izostavljeno iz prikaza

BLAGVA. Amanita caesarea Šešir ove gljive je narandžast , neki put više žut ili crven. Meso od mladih gljiva je belo a kasnije žućkasto. Miris je slab veoma ugodan. Ukus je prijatan. Ova gljiva se veoma mnogo ceni i rado sakuplja. Raste po svetlim šumama i travom obraslim proplancima. Teško se može zameniti sa otrovnom gljivom „muharom“ (Amanita musoaria). Kod muhare je šešir intenzivno crven i prepriven velikim broj em belih bradavica. Listići, drške i meso su žuto obojeni.

BUKOVAČA. Pleurotus ostreatus Ova gljiva raste po bukovim šumama, na stablima bukvi. Obično se poj avljuje na mestima ozleđenim prilikom seče šume, kada drvo u padu ozledi drugo stablo. Ređe se nalazi po panjevima drugog drveća. Raste tokom jeseni a može se naći i duboko u zimskim mesecima. Golomrazica joj ne škodi. Pošto raste dosta visoko na bukvi, za njeno sakupljanje se obično upotrebljava tanko uže sa kamenom. Pri berbi se uže prebacuje preko busena gljiva, pa se krajevi skupe i čitav busen otkine u neku prostirku kako se u padu ne bi ozledio.

Fotos br. 121 a.Bukovača Pleurotus ostreatus
Izostavljeno iz prikaza

Ova gljiva je veoma dobra za jelo. Klobučići su u mladosti crnkasti, a kasnije sivi, smeđi ili žućkasti. Klobuk je povijenog oboda i malo vijugav. Klobuk je veoma mesnat i velik 15 — 2,0 cm. u prečniku. Listići su beli, kasnije sivkasti a pod starost žućkasti, kod drške su račvasti i srasli. Drska je kratka i debela, pokrivena kratkim čekinjastim, belim izraslinama. Duži na drške je od 2 4 cm. Meso je bele boje, čvrsto i veoma ukusno. Bukovača je ukusna jestiva gljiva, veoma cenjena u narodu. Veoma je važno da se može lako raspoznati, jer se pojavljuje u vreme kada drugih jestivih gljiva više nema. Kako se može gajiti na panjevima, i kladama, spada u grupu tzv. gljiva „kladuša“.

RUDNJAČA. Psalliota campestris Šešir je bele boje, pahuljasto svilenkast, retko smeđ, U početku razvoj a oblik šešira je poluloptast, a kasnije spljošten. Prečnik šešira je od 58 cm. Listići (lamele) su najpre ružičaste boje, zatim smeđi kao pržena kafa, da bi u starosti postali vlažni. Drška je bela, glatka kao da je ispunjena. Meso je belo, malo crvenkasto u poodmaklom razvoju . Veoma je meko, prijatnog aromatičnog ukusa i svojstvenog mirisa. Smatra se jednom od naših najboljih gljiva. Kao delikatesna gljiva poznata je još od vremena starih Rimljana. Raste tokom čitavog leta do kraja jeseni. Javlja se van šuma, po livadama i rudinama. Iako češće varira po obliku lako se raspoznaje od sličnih otrovnih gljiva.

Fotos br. 122.Psalliot a campestris Rudnjača
Izostavljeno iz prikaza

Fotos br. 123. Morchella esculenta Smrčak

Izostavljeno iz prikaza

SMRČAK. Morchella esculenta Smrčak raste po travnjacima, uz šumske ivice, i u blizini naselja. Najviše ga ima u jasenovim i topolovim šumama. Javlja se krajem marta pa sve do juna meseca. Šešir je promenljivog oblika, obično ovalan do 12 cm visok i do 7 cm širok. Žućkaste je ili smeđe boje. Šešir je pokriven nepravilnim udubljenjima, međusobno odeljenim poprečnim i uzdužnim rebrima koja kod starijih gljiva pocrne. Drška je od 4 5 cm visoka a 2 3 cm široka, u početku bele boje a kasnije žućkaste. Cela gljiva je iznutra šuplja. Meso je belo i krto. Smrčak se ubraja u naše najukusnije jestive gljive. Smrčak se ne može zameniti ni sa jednom otrovnom gljivom, jer srodne otrovne gljive nisu poznate u našim krajevima.

SUNČANICA. Lepiota procera Ima šešir sa velikim smeđim ljuskama, na temenu je ispupčen i pokriven mrkom prevlakom. Šešir je u početku konusan a kasnije se širi. Lamele su veoma guste, bele boje i meke. Drška je visoka, pri dnu je gomoljasto zadebljala i smeđe išarana. Meso je bele boje, veoma ugodnog mirisa dok ukus podseća na lešnik.

Fotos br. 124. Lepiota procera Sunčanica
Izostavljeno iz prikaza

Dok je mlada gljiva podseća na štapić bubnja, a kada se razvija ima oblik suncobrana. Raste po šumama počev od juna meseca. Najviše voli svetle belogorične šume na pristojnim položajima. Po njenim listićima se često mogu naći insekti, jer je to jedna od najslađih naših gljiva. Po svom izgledu je veoma zanimljiva te je ubrajaju u najlepše gljive naših šuma.

VRGANJ. Boletus edulis Vrganj je od davnina bila poznata kao jedna od najpoznatijih i najviše cenjenih gljiva za jel o. Raste po šumama i po rubovima šume, a često može da se nađe i među žitaricama po njivama, ali uvek na krečnjačkom tlu.

Fotos br. 125 . Boletus edulis Vrganj
Izostavljeno iz prikaza

Šešir je u početku poluloptast a kasnije se širi i obično ima uzdignut obod. Širina šešira je od 10-30 cm. Boja se menja prema mestu nalaženja, a kreće se od beličastožute do tamnosmeđe. Na suncu ima tamniju a u hladu svetliju boju. Meso je bele boje. Dobrog ukusa i mirisa, podseća veoma na orahe. Pored korišćenja u svežem stanju, može se konzervirati slanom vodom. Ovu gljivu smatraju poslasticom za kulinare a interesantno je napomenuti da se način njenog spremanja od pre 300 godina do danas još nije promenio.

Vrganj se može sakupljati od kraja maja meseca pa sve do sredine jula. Kada počne sušniji period brojnost vrganja se smanjuje. Posle avgusta meseca počinje drugo kolo vrganja te ako je vreme povoljno javlja se sve do novembra meseca.

XI Divlja jestiva i lekovita flora

U ovom poglavlju će se izneti predstavnici divlje flore koji imaju u prvom redu karakter lekovitog bilja i koriste se u ratnim uslovima kao veoma značajna dopuna i izvor prirodnih lekova i izvora hrane.

BOKVICA. Plantago sp. Bokvica spada u red veoma rasprostranjenih biljaka i javlja se u nekoliko varijeteta. U nas su najviše poznate: Velika bokvica, srednja bokvica i uskolisna bokvica. Sve tri bokvice su zeljaste biljke.

Bokvica sadrži hetorozide, tanine, gorke materije, vitamin C. Često se korist i u obliku čajeva, sirupa protivu kašlja, krvarenja i dr. Svež list, ili isceđen se stavlja na rane radi zaceljenja.

Listovi su sakupljeni u lisnu rozetu. Po obodu su celi sa istaknutim nervima. Oblik lista je različit kod sva tri varijeteta. Velika bokvica se javlja u blizini naselja, po dvorištima i uz puteve. Srednja bokvica ima nešto sitnije lišće od prethodne. Ova vrsta raste po suvim travnastim mestima, svetlim šumama i pored naselja.

Uskolisna bokvica se razlikuje od dve prethodne po znatno dužim lancetastim listovima. Ova vrsta je najrasprostranjenija. Javlja se na livadama, pašnjacima i pokraj puteva.

Sakuplja se zdrav, mlad i neoštećen list za vreme cvetanja biljke. Ne sakuplja se sa zagađenih mesta. Listovi se suše u hladu na promajnom mestu ili u sušnici na 40°C. Lišće treba sušiti što brže da nebi pocrnelo. Od 5 kg svežeg lista dobija se oko 1 kg suvog.

KOPRIVA. Urtica dioica Kopriva je višegodišnja zeljasta biljka visoka oko 1 metar. Stablo je uspravno četvorouglasto. Listovi su naspramni srcolikog oblika. Po obodu su krupno nazubljeni. Cela biljka je pokri vena oštri m dlačicama koje se pri dodiru lako lome i luče sokove koji jako žare i izazivaju bolove. Cvet ovi su složeni u viseće cvasti zelene boje. Kopriva je veoma rasprostranjen korov. Javlja se oko naselja, pokraj put eva, ograda na šumskim čistinama, pored potoka i reka. List koprive se bere bez lisne drške pri čemu treba koristiti zaštitne rukavice. Najbolje je koprivu brati dalje od naseljenih mesta. Obrano lišće treba što pre osušiti u hladu i na promajnom mestu. Tokom sušenja lišće se prevrće dabi zadržalo prirodnu zelenu boj u.

Od 6 kg svežih listova dobija se 1 kg suvih. Pocrnele i požutele listove treba odbaciti. Poredlišća, koristi se i koren koprive koji se kopa u jesen ili rano u proleće. Suši se na suncu ili u sušnici na temperaturi od 50°C. Lekoviti sastojci koprive su: hlorofil, tanin, vitamini, organske kiseline i dr. Čaj od lista koprive se upotrebljava u narodnoj medicini protiv proliva i hemoroida. Koren pak protivu opadanja kose. Mlada kopriva se koristi za ishranu kao i druge slične vrste variva (spanać, salata) .

MASLAČAK. Taraxacum officinale Maslačak je višegodišnja biljka koja kao korov raste svuda a najviše po vlažnim travnjacima. Podvodna mesta se žute od maslačka. Od maslačka se koristi žitava biljka sa korenom iskopana rano u proleće pretcvetanja. Može se brati zasebno list, odvoj eno cvet i posebno koren. Istovremeno maslačak predstavlja i prvu prolećnu salatu. Upotrebljava se uglavnom kao sredstvo protivu želudačni oboljenja ili kao diretik.

PAPRAT Aspidium filix mas Paprat je višegodišnja biljka. Raste po bujnim gustim brdskim i planinskim predelima. Veoma se mnogo koristi za dobijanje etarskog ekstrakta protivu crvenih parazita.

Deo zbog koga se paprat koristi je zadebljao rizom koji leži vodoravno ispod same površine zemlje. Dužina rizoma je od 10 30 cm, a debljina od 1-2 cm. Nakon vađenja rizoma, vrši se njihovo čišćenje od natrulih i izumrlih delova. Sušenje se obavlja na zasenjenim i promajnim mestima ili u sušnicama. Najbolje je vađenju rizomaprići početkom jeseni.

Ukus rizoma je sladunjav i opor a češće i ljutog ukusa. Od 2,5 kg sirovih rizoma dobija se oko 1 kg suvih. Rizome treba čuvati u zatvorenim tamnim posudama, ali ne duže od jedne godine.

SLATKA PAPRAT. Polypodium vulgare Slatka paprat raste po gustim i vlažnim šumama. Koren se veoma dobro može koristitiza ishranu, posebno zbog sadržaja šećera. Kao i prethodna, paprat se može koristiti u narodnom lekarstvu kao lek za kašalj i diuretik.

CRNI SLEZ. Malva silvestris Crni slez se veoma mnogo koristi u narodnoj medicini. Posebno je značajan kao sredstvo za pripremanje čajeva koji veoma pozitivno deluju na zdravstveno stanje disajnih organa. Od sleza se koristi cvet bez čašićnih listića kao i list bez peteljke. Nakon berbe je potrebno brzo izvesti sušenje na senovitom prohladnom i promajnom mestu. Od 5 kg sirovog materijala se dobija 1 kg suvog.