Potrošnja povrća, kao što je poznato, ima značajno mesto u strukturi ishrane naroda, pa prema tome i u nacionalnoj ekonomiji svake zemlje. Uporedo s porastom materijalnog blagostanja i kulture naroda raste i udeo povrća u njegovoj ishrani. To je, svakako, razlog što se u razvijenim zemljama poklanja izuzetna pažnja unapređenju proizvodnje, prometa i potrošnje povrća.

Ranije je naše povrtarstvo bilo suočeno sa mnoštvom problema kao što su primitivna tehnika gajenja, ograničen broj vrsta, nepodesan sortni sastav, niski i kolebljivi prinosi, loš kvalitet proizvoda, nerazvijenost robne proizvodnje i tržišta, nepovoljna posedovna struktura, itd. Danas je, međutim, situacija drukčija. Mnogi problemi su uspešno rešeni. Lična potrošnja i industrijska prerada povrća su u stalnom porastu. Tehnička struktura je znatno poboljšana; uvodi se nova tehnika gajenja i nove sorte; sve više se koriste rezultati naučnih istraživanja. Osetno se povećava broj profesionalnih robnih proizvođača kojima gajenje povrća postaje jedino ili glavno zanimanje. Proizvodnja se specijalizuje i koncentriše na određena područja u kojima dobija karakter osnovne privredne delatnosti. Nastaje, dakle, opšti, izvanredno ekspanzivan razvoj ove proizvodnje, a samim tim i povećano interesovanje odgajivača da saznaju puteve i načine daljeg unapređenja proizvodnje. Tom upoznavanju treba da doprinese i ova knjiga.

Pri njenom pisanju nastojali smo da je što više prilagodimo praktičnim potrebama proizvođača, pa smo to istakli i u samom naslovu. Međutim, naslov knjige za nas nije značio vraćanje na stare i klasične metode proizvod-nje, na „davanje praktičnih uputstava“ proizvođačima, već na tretiranje moderne tehnologije izložene na popularan način. Zato se nadamo da će ova knjiga u punoj meri koristiti proizvođačima povrća ne samo u poljoprivrednim i zadružnim organizacijama već i na individualnim gazdinstvima. Takođe verujemo da će ona moći da posluži i kao literatura studentima i učenicima poljoprivrednih fakulteta i škola, sopstvenicima vrtova i ljubiteljima gajenja povrća. Ako smo u tome uspeli, to će piscu biti i naj-veća nagrada i priznanje za trud i napore koje je imao pri pisanju ove knjige.

Autor
Inž. Miroslav Popović

Sadržaj

OPŠTI DEO

Predgovor

ZNAČAJ PROIZVODNjE POVRĆA

Povrće u ishrani čoveka
Povrtarska proizvodnja u Jugoslaviji

ZASNIVANjE POVRTNjAKA

Mesto za povrtnjak
Uređenje terena
Zemljište za povrtnjak
Priprema zemljišta za povrtnjak
Osnovna obrada
Površinska obrada
Oblikovanje (profilisanje) površine
Bubrenje povrtnjaka
Organska đubriva
Mineralna đubriva
Plodored u povrtnjaku

SEME I SETVA POVRĆA

Osobine dobrog semena
Čistoća semena
Zdravstveno stanje
Klijavost
Krupnoća semena
Sortnost
Priprema semena za setvu
Nabavka semena
Dezinfekcija semena
Naklijavanje semena
Setva povrća
Način setve
Dubina setve
Vreme setve
Setvene norme

PROIZVODNjA RASADA POVRĆA

Objekti i oprema za proizvodnju rasada povrća
Zemlja za tople leje
Zagrevanje toplih leja
Tople leje sa stajnjakom
Staklenici
Proizvodnja rasada u staklenicima
Plastenici
Proizvodnja rasada u plastenicima
Setva i nega rasada
Priprema leje
Setva semena povrća za proizvodnju rasada
Nega rasada
Suzbijanje bolesti i štetočina rasada
Pikiranje rasada
Gajenje rasada u otvorenim lejama
Kaljenje rasada
Rasađivanje biljaka

UNIŠTAVANjE KOROVA I OČUVANjE VLAGE U POVRTNjAKU

Međuredna obrada useva
Kada i kako okopavati useve
Primena herbicida
Herbicidi za povrtarske useve
Zastiranje zemljišta

NAVODNjAVANjE POVRTARSKIH KULTURA

Potrebe povrtarskih biljaka za vlagom
Zalivne norme i čestina navodnjavanja
Kvalitet vode
Načini i tehnika navodnjavanja
Gravitaciono navodnjavanje
Orošavanje

BOLESTI I ŠTETOČINE POVRĆA

Mere za suzbijanje bolesti i štetočina
Agrotehničke mere
Hemijske mere zaštite
Uklanjanje ostataka hemijskih sredstava sa povrća

BERBA I PRIPREMA POVRĆA ZA TRŽIŠTE

Kvalitet povrća
Berba povrća
Pranje povrća
Klasiranje, pakovanje i transport povrća

POSEBNI DEO

POVRĆE S PLODOVIMA

Paradajz
Plavi patlidžan
Paprika

POVRNE GRUPE KUPUSA

Kupus
Kelj
Kelj pupčar
Karfiol
Keleraba

LUKOVI

Crni luk
Beli luk
Praziluk

VREŽASTO POVRĆE

Krastavac
Dinja
Lubenica
Tikva i tikvica

KORENASTO POVRĆE

Mrkva
Rotkva i rotkvica
Pastrnak
Peršun
Ren

MAHUNASTO POVRĆE

Grašak
Boranija
Bob

KRTOLASTO POVRĆE

Krompir

ZELjASTO-LISNATO POVRĆE

Salata
Endivija
Spanać
Radič (salatna pihorija)
Blitva

KUKURUZ ŠEĆERAC

VIŠEGODIŠNjE I DRUGO POVRĆE

Špargla
Artičoka
Rabarbara
Bamnja

Literatura

Povrće u ishrani čoveka

Vrednost i značaj povrća u ishrani čoveka ne ceni se samo po sadržaju ugljenih hidrata, belančevina i masti: značajniji su oni sastojci kojih u drugih vrsta hrane ima malo, ili ih uopšte nema, te se zbog toga povrće ne može zameniti drugim namirnicama.

Naročita vrednost povrća kao hrane jeste njegovo bogatstvo u vitaminima i mineralnim materijama. Povrće sadrži znatno više vitamina od drugih vrsta hrane. Mineralnih materija u povrću ne samo da ima više nego u drugim namirnicama već se one nalaze u povoljnim hemijskim oblicima te ih organizam lako usvaja.

Mnoge vrste povrća sadrže znatne količine šećera i drugih ugljenih hidrata i belančevina. Značajno je da se ove materije nalaze u lako svarljivim oblicima.

Druge vrste povrća odlikuju se sadržajem organskih kiselina, eteričnih ulja, glikozida i fermenata. Od ovih materija potiče osvežavajući ukus i prijatan miris; one podstiču apetit i povoljno utiču na varenje hrane. U belom i crnom luku i renu nalaze se tzv. fitocidi, materije koje deluju kao antibiotici. Poznato je i lekovito dejstvo nekih povrtarskih biljaka.

Utvrđeno je da svakodnevna upotreba većih količina povrća blagotvorno utiče na organizam i doprinosi njegovoj fiziološkoj ravnoteži. Smatra se da čovek svakog dana treba da pojede 400-500 g povrća.

Podaci o sadržaju važnijih sastojaka u povrću vide se iz tabela 1 i 2.

Tabela. Hemijski sastav povrća (u 1 kg jestivog dela)

Proizvod	SM %	Kalorije	Proteini g	Masti g	UH g	Pepeo g	Ca mg	P mg	Fe mg	Kuhinjski ostaci %
Artičoka	—	630	29	4	119	11	470	940	19	—
Boranija	11,5	350	21,6	1,8	69,4	8	586	397	9,9	10
Grašak zelen	20,1	980	30,2	3,8	170,6	9	99	549	8,6	55
Grašak zreo	87,5	3440	245,0	10,0	617,0	28	330	268	51,0	—
Dinja	10,5	380	8,2	8,8	62	6	150	700	2,0	—
Endivija	6,2	200	16,0	2,0	40,0	9	790	560	17,0	—
Karfiol	8,2	250	10,8	0,9	22,0	8	99	324	4,9	55
Kelj	9,8	400	39,0	6,0	72,0	17	2250	620	225,0	—
Kelj pupčar	15,4	470	33,9	4,0	68,8	13	262	602	10,1	23
Keleraba	9,3	300	21,0	1,0	67,0	10	460	500	6,0	—
Kupus	8,8	240	10,1	1.5	38,6	8	335	227	3,7	27
Krastavac	4,6	120	4,9	0,7	18,9	4	71	147	2,2	30
Krompir	25,0	830	16,7	0,9	160,5	10	93	469	5,9	16
Kukuruz šećerac	23,5	920	31,0	12,0	190,0	7	35	459	2,0	60
Lubenica	8,6	340	8,5	5,6	65,3	4	220	370	1,0	—
Luk crni. glavice	13,5	450	13,2	2,0	97,0	6	320	414	4,6	6
Luk crni mlad	15,0	450	10,0	2,0	106,0	6	1350	240	9,0	15
Luk beli	35,3	1320	67,6	0,6	263,0	14	—	—		—
Mangold	12,3	270	20,0	3,0	56,0	17	1180	450	32,0	—
Mrkva	14,4	420	10,6	2,6	82,0	10	344	326	7,1	12
Paprika	14,4	250	10,1	1,8	47,8	5	93	209	3,3	16
Paradajz	6,5	200	8,8	0,4	353	6	97	238	5,3	12
Patlidžan plavi	8,7	240	11,0	2,0	55,0	5	150	370	4,0	.
Pastrnjak	20,0	780	11,7	4,0	142,0	12	445	624	5,5	22
Peršun	15,0	500	37,0	10,0	90,0	24	1930	840	43,0	15
Pečurke sveže	10,0	270	64,0	5,4	40,0	11	90	1150	10,0
Rabarbara	3,0	75	5,1	0,6	12,3	4	—	—	—	—
Rotkvica	6,7	200	12,0	1,0	42,0	10	370	310	10,0	—
Rotkva	13,1	460	19,2	1,1	94,3	11	370	310	10,0	—
Ren	16,2	500	24,0	2,0	96,0	10	—	—	—	—
Salata	5,9	150	8,4	1,3	20,1	9	152	172	3,5	31
Spanać	6,6	200	18,9	2,4	26,2	15	663	452	24,6	18
Tikvica	4,9	160	5,7	0,9	37,9	4	145	145	4,0	3
Tikva, pečenka	10,8	380	11,0	2,2	65,3	8	141	207	4,4	26
Cvekla	12,0	420	11,9	0,7	71,9	11	203	322	7,5	25
Celer	10,0	180	8,1	1,3	23,4	11	315	251	3,1	37
Cihorija	25,0	210	6,0	3,0	29,0	10	180	210	7,0	—
Špargla	6,3	210	16,15	1,5	29,3	7	157	465	6,8	25

Tabela. Sadržaj vitamina u povrću (u 100 g jestivog dela)

Vrsta proizvoda	A mg	B1 mg	B2 mg	PP mg	C mg
Artičoka	390	0,15	0,03	—	11
Boranija	630	0,08	0,11	0,5	19
Grašak, zelen	680	0,34	0,16	2,7	26
Grašak, zreo	370	0,77	0,28	ZD	21
Endivija	3000	0,07	0,12	0,4	11
Karfiol	90	0,11	0,10	0,6	69
Kelj	7540	0,10	0,26	2,0	115
Kelj pupčar	400	0,08	0,16	0,7	94
Keleraba	0	0,06	0,05	0,2	61
Kupus	80	0,06	0,05	0,3	50
Krastavac	0	0,03	0,04	0,2	8
Krompir	20	0,11	0,04	1,2	17
Kukuruz šećerac	390	0,15	0,12	1,7	12
Luk crni, glavice	50	0,03	0,04	0,2	9
Luk crni, mladi	50	0,03	0,04	0,2	24
Mangold	6700	0,08	0,18	0,4	34
Mrkva	12000	0,06	0,06	0,5	4
Paprika	630	0,04	0,07	0,4	120
Paradajz	1100	0,06	0,04	0,5	23
Patlidžan, plavi	30	0,04	0,05	0,6	5
Pastrnjak	0	0,08	0,12	0,2	18
Peršun (list)	8230	0,11	0,28	1,4	193
Pečurke, sveže	0	0,10	0,44	4,9	5
Rotkva i rotkvica	30	0,03	0,02	0,3	24
Salata	540	0,04	0,08	0,2	8
Spanać	9420	0,11	0,20	0,6	59
Tikvica	260	0,05	0,09	0,8	17
Tikva, pečenka	4950	0,05	0,12	0,5	8
Cvekla	20	0,02	0,05	0,4	10
Celer	0	0,05	0,04	0,4	7
Cihorija	10000	0,05	0,20	—	15
Špargla	1000	0,16	0,19	1,4	33

Povrtarska proizvodnja u Jugoslaviji

Gajenje povrća je jedna od najstarijih veština. U savremenoj proizvodnji hrane povrtarstvo ima vrlo značajno mesto, pa prema tome i u nacionalnoj ekonomiji svake zemlje. Uporedo s porastom materijalnog blagostanja i kulture naroda raste i udeo povrtarskih proizvoda u njegovoj svakodnevnoj ishrani. Time se, svakako, može objasniti pojava da se u razvijenim zemljama poklanja izuzetna pažnja unapređenju proizvodnje, prometa i potrošnje povrća.

U Jugoslaviji povrće se proizvodi na površini od oko 650 hiljada ha; nešto više od polovine ovih površina nalazi se pod ranim i kasnim krompirom. U SR Srbiji povrće se gaji približno na 250 hiljada ha, a od toga krompir drži oko 100 hiljada ha. U strukturi oraničnih površina povrće zauzima 5-6%, i to su naša najbolja zemljišta. Povrtarska proizvodnja odvija se pretežnim delom na privatnom posedu (približno 95%).

Klimatski i zemljišni uslovi u našoj zemlji omogućuju uspešno gajenje gotovo svih vrsta povrća. Naročito povoljni prirodni uslovi postoje u dolinama velikih reka i u zalivnim sistemima, a za ranu proizvodnju na Primorju i u južnim krajevima Makedonije.

Tipovi povrtarske proizvodnje. U nas se povrće gaji u vrtovima, baštama i na velikim plantažama. Posebnu vrstu proizvodnje predstavlja gajenje povrća u zaštićenom prostoru.

Gajenje povrća u vrtovima i na okućnici ili na drugom pogodnom mestu nekada je bio jedini, a sada još uvek veoma rašireni oblik povrtarske proizvodnje. Višak povrća koji se ne utroši u domaćinstvu obično se prodaje na pijaci. Osim na selu, u vrtovima se povrće takođe dosta proizvodi u prigradskim naseljima i na periferiji gradova.

Baštovanska proizvodnja je klasični oblik povrtarstva; njom se bave profesionalni odgajivači u vidu zanata. Razmeštena je u blizini većih gradskih naselja, ili na većoj udaljenosti duž prilaznih puteva. To je robna proizvodnja namenjena prodaji, najčešće na lokalnoj pijaci. U baštama se obično gaje raznovrsne kulture, a odgajivači primenjuju raznolike stručne mere i time ostvaruju visoke prinose, ranije prispevanje i odličan kvalitet proizvoda.

Plantažno gajenje povrća je usko specijalizovana proizvodnja samo jedne ili malog broja kultura u velikim srazmerama, a proizvedeno povrće se prevozi na udaljena tržišta. Ovakva proizvodnja razvija se najčešće u rejonima s posebno povoljnim prirodnim uslovima za uspevanje dotične kulture, ili tamo gde povoljna klima omogućuje prispevanje proizvoda u vreme kada to nije moguće u drugim rejonima.

Posebna vrsta plantažne proizvodnje je gajenje povrća za industrijsku preradu. Jedan od bitnih ciljeva te proizvodnje jeste proizvodnja velikih količina srazmerno jevtine sirovine.

Proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru razvila se pod uticajem tražnje svežeg povrća izvan sezone normalnog uspevanja na otvorenom polju. Ova proizvodnja se obavlja u staklenicima, toplim lejama i zaklonima od plastične mase. To je veoma složena i skupa proizvodnja, ali su i prihodi od nje visoki.

Opisani tipovi povrtarske proizvodnje često se ne ispoljavaju u svom čistom obliku, već se međusobno manje ili više spajaju i prožimaju.

Povrće grupe kupusa

Kupus

Brassica oleracea var. capitata L.

Rasprostranjenost i privredni značaj

U ishrani našeg naroda kupus ima izuzetno mesto. Gaji se u svim krajevima zemlje, u vrtovima, baštama ili na većim površinama za snabdevanje gradskih pijaca.

U Jugoslaviji kupus se gaji na 45-50 hiljada ha; najviše u Srbiji, na oko 20.000 ha, a na užem delu Srbije približno na 15.000 ha. Pretežni deo proizvodnje razmešten je u dolinama naših reka, ali se sreće i u brdsko-planinskom području. Rana proizvodnja je najrazvijenija na Primorju, u Makedoniji i u blizini većih gradova.

Kupus se upotrebljava u toku cele godine, svež, ukišeljen ili sušen. Od njega se spravljaju raznovrsna jela i salate. To je ukusno i hranljivo povrće; sadrži u proseku 8-10% suve materije, 4-6% ugljenih hidrata, 1-2% belančevina, 40-50 mg % vitamina C, i druge korisne sastojke. Lišće kupusa (njivski otpadak) je odlična stočna hrana.

Botaničke odlike

Kupus je dvogodišnja biljka iz porodice Cruciferae; u prvoj godini obrazuje glavicu, a u drugoj cvetonosno stablo i seme.

Korenov sistem kupusa je dobro razvijen i razmešten pretežnim delom na dubini od 40 do 50 cm; pojedine žile idu do 1,5 m i dublje. Korenov sistem u mladih biljaka dosta lako se obnavlja prilikom presađivanja.

Listovi su različite veličine, oblika i boje, već prema sorti: u ranih sorta obično su s kratkim drškama, a u kasnih s dužim; pokriveni su pepeljkom. Glavica može biti različite krupnoće, oblika, čvrstine i boje. Sorte s kratkim unutrašnjim kočanom obično su čvrste i zbijene. Rane sorte formiraju sitnije, a kasne krupnije glavice.

Cvetonosno stablo je vrlo razgranato i nosi mnoštvo cvetova (3.000-4.000). Cvetanje je postupno i traje 20-50 dana. Kasne sorte razvijaju snažnija i razgranatija cvetonosna stabla. Cvet je žut, sa 6 prašnika, oprašuje se pomoću insekata.
Plod je cilindrična ljuska, koja kad sazri puca i seme lako ispada.

Seme je sitno (250-350 semenki u 1 g), okruglasto, mrkocrvenkasto. Tamnije obojeno i krupnije seme je kvalitetnije; sačuva klijavost 3-4 godine.

Uslovi uspevanja

Klima i zemljište. — Kupus je kultura prohladnog i vlažnog podneblja. Zbog toga u toplijim predelima najbolje uspeva kao rana prolećna ili jesenja kultura. Optimalna temperatura je izmeću 15 i 18° C. Seme klija i niče već na 4° C. Mlade biljke su osetljivije na mraz od odraslih; dobro kaljeni rasad može da podnese mrazeve od —3 do —5° C, a odrasle biljke i —12° C; naše sorte podnose i znatno jače mrazeve. Najosetljivije su rane sorte koje mogu da izmrznu na —2 do —3° C. Takođe su osetljive i semenske izvodnice u vreme cvetanja, jer stradaju već na —1° C. Temperature iznad 25° C su nepovoljne, a kada ih prati vazdušna i zemljišna suša veoma štetno deluju na razvoj biljaka i prinos.

Kupus, kao i ostale kupusnjače, ima umerene zahteve za svetlošću, ali ne podnosi ni jače zasenjivanje, naročito u stadijumu rasada. Ako nema dovoljno svetlosti biljke ostaju nedovoljno razvijene, a glavice sitne i slabo zavijene. U uslovima dugog dana brže protiče proces obrazovanja cvetonosnog stabla ukoliko je biljka već prošla stadijum jarovizacije.

Kupus ima velike potrebe za vlagom u svim fazama razvoja, a naročito u vreme zavijanja i porasta glavice. U našoj klimi u toku leta i u ranu jesen obično nema dovoljno padavina za normalan razvoj kupusa te se usevi moraju redovno navodnjavati.

Za kupus su najpodesnija plodna i strukturna zemljišta, kao što su rečni nanosi i černozemi, ali dobro uspeva i na drugim zemljištima. Za rane useve najbolja su laka i peskovita, a za kasne useve teža i plodnija zemljišta, koja dobro drže vlagu. Kupus ne podnosi zabarene i opodzoljene terene. Najpogodnija su slabo kisela zemljišta (pH 5,5-6,8).

Plodored. — Kupus treba da se gaji u plodosmeni s drugim povrtarskim kulturama. Na istu površinu može doći posle 3-4 godine. Dobri predusevi su višegodišnje leguminoze i trave, krompir, paradajz, pasulj i strna žita. Kupus je dobar predusev za ove povrtarske kulture, jer ostavlja zemljište u obradivom stanju i nezakorovljeno.

Bubrenje. — Kupus ima velike potrebe za đubrenjem; spada meću kulture koje iz zemljišta iznose najveće količine hranljivih materija, naročito azot i kalijum. Posebno povoljno reaguje na đubrenje stajnjakom i drugim organskim đubrivima. Ako se unesu veće količine stajnjaka, primena mineralnih đubriva može se svesti na najmanju meru. Svež stajnjak se unosi u jesen u količini 40-60 t/ha, a zgoreli s proleća sa 20 do 40 t/ha.

Norme mineralnih đubriva zavise od đubrenja stajnjakom, od prirodne plodnosti zemljišta i drugih okolnosti. Uz obilnije đubrenje stajnjakom dovoljno je ako se pred rasađivanje unese samo 400-500 kg/ha superfosfata. Osrednje đubrenje stajnjakom (20-30 t/ha) iziskuje pored navedene količine fosfora još i nešto azota u lako dostupnom obliku (30-40 kg/ha aktivne materije). Za useve koji nisu đubreni stajnjakom najpogodnija su kompleksna đubriva čiji sastav treba da obezbedi približno 80-100 kg N, 120-150 kg P2O5 i 100-120 kg K2O po ha. Mineralna đubriva se unose pred pripremu zemljišta za rasađivanje ili setvu. Deo đubriva (1/3) može se ostaviti za prihranjivanje.

Sorte

U svetu postoji izvanredno veliki broj sorta kupusa s veoma različitim osobinama. U nas se najviše gaje domaće sorte. One pripadaju tzv. orijentalnoj grupi sorta koje se odlikuju krupnim, belim ili crvenkastim glavicama i listovima s voštanim pepeljkom. Dobro podnose visoke temperature i suv vazduh. Rane sorte su uglavnom severnoevropskog porekla, s relativno malim, loptastim ili šiljatim glavicama.

A sada da se upoznamo s najglavnijim sortama kupusa.

Ditmarski rani. — U nas najraširenija sorta za ranu proizvodnju, s vegetacionim periodom 110-120 dana. Ima malu i kompaktnu lisnu rozetu, s malom ovalnom glavicom prosečne težine 1,5 kg; bele boje, slatka ili blago ljuta; glavica je sklona pucanju.

Kopenhaški. — Rana i prinosna sorta, s bledo zelenim listovima i čvrstom loptastom ili slabo ovalnom glavicom težine 1,5-2 kg; sorta vrlo dobrog ukusa, nešto kasnijeg stasavanja od ditmarskog.

Ekspres. — Sorta s malom polu uspravnom rozetom i svetlo zelenim listovima, glavica konusna (šiljata), teška 1,5-2 kg, slabo zbijena, malo ljuta. Od ove sorte nastala je sorta erstling, sa sličnim osobinama.

№ 1. — Poznata sovjetska sorta, s vegetacionim periodom od oko 110 dana. Ima malu, kompaktnu lisnu rozetu, s čvrstom sferičnom glavicom težine 1,5-2 kg.

Enhajzenska slava. — Sorta nešto kasnijeg stasavanja od prethodnih, s vegetacionim periodom malo dužim od 130 dana, ali vrlo prinosna, s prilično krupnim i čvrstim glavicama, ovalnog oblika i s malo ovojnih listova tamnije zelene boje.

Srpski melez. — Najraširenija domaća sorta kupusa, naročito u Srbiji. Ima srednje razvijenu, polu uspravnu rozetu i vrlo čvrstu glavicu, sa sivozelenim listovima. U

Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci dugogodišnjim odabiranjem stvoren je varijetet s belim glavicama prosečne težine 2,5-3,5 kg.

Srpski melez je vrlo rodna, srednjestasna sorta, s vegetacionim periodom od 130 do 140 dana. Podnosi sušu i visoke temperature. Prijatnog je ukusa, dobro se čuva svež i odličan je za kišeljenje.

Futoški. — Najviše se gaji u Vojvodini. Ima široku, nisku i kompaktnu rozetu sa svetlo zelenim lišćem. Glavica krupna, prosečne težine 3-4 kg, ovalna, dosta čvrsta, odličnog kvaliteta, pogodna za svežu potrošnju i kišeljenje.

Varaždinski. — Domaća sorta raširena u zapadnim krajevima. Glavica pljosnata, vrlo zbijena, svetlo zelena, teška oko 2 kg, ljutog ukusa. Koristi se uglavnom za kišeljenje.

Likoriški beli. — Bugarska sorta sa srednje krupnim glavicama (2-3 kg) i plavičasto zelenim spoljnim listovima; unutra bela s ljubičastim tragovima na nervaturi. Po osobinama slična srpskom melezu.

U manjoj meri gaje se i neke druge inostrane sorte s belim glavicama (braunšvajski, amager i dr.). Crvene sorte (erfurtski, hako i dr.) gaje se sasvim malo, pretežno u zapadnim krajevima zemlje i koriste se samo za salatu.

Tehnika gajenja

Kupus se proizvodi rasadom ili direktnom setvom na stalno mesto. U nas se proizvodi isključivo rasadom, mada se pokušava gajiti i na drugi način.

Proizvodnja rasada. — Za rane useve rasad se proizvodi u toplim lejama u rano proleće. Ako se rasad pikira setvu treba obaviti u prvoj polovini februara odnosno, 40 do 50 dana pre rasađivanja na stalno mesto. Nepikiran rasad seje se u drugoj polovini februara. Za proizvodnju rasada potrebno je u prvom slučaju 8-10 g semena po 1 m2 leje, a u drugom 4-5 grama. Za jesenju proizvodnju kupusa rasad se proizvodi u prvoj ili drugoj dekadi juna. Za tu ovrhu odabere se pogodno baštensko zemljište, nezakorovljeno, rastresito i dobro nađubreno zgorelim stajskim đubretom. Površinski sloj se usitni, poravna i podeli na leje široke 1-1,2 m. Posejano seme se pokrije mešavinom dobro zgorelog stajnjaka i zemlje i obilno zalije. Posle kidanja rasad se redovno zaliva, plevi i štiti od plamenjače i buvača. Kad biljke dobiju 1-2 stalna listića dobro je da se prihrane rastvorom azotnog đubriva (30 g KAN-a na 10 litara vode); posle prihranjivanja rasad se zalije vodom da se speru ostaci đubriva sa biljaka.

Za 1 ha useva potrebno je 400-500 g dobro klijavog semena, jer se mnoge slabo razvijene biljčice odbacuju prilikom pripreme rasada za sadnju. Pred čupanje rasad treba dobro zaliti. Ako je rasad prerastao ili se rasađuje po toplom vremenu treba mu odrezati vršne delove lista, da se smanji isparavanje vode kroz list i ubrza primanje. Isto tako, dobro je skresati duge žilice. Iščupani rasad treba što pre rasaditi.

Rasađivanje. — Rani kupus se rasađuje kad prođe opasnost od jačih mrazeva i dugotrajnih zahlađenja. U Srbiji takvo vreme nastaje već krajem marta. Kasni usevi se rasađuju u toku druge polovine jula. Za ove useve naročito je važno da se odabere samo snažan i dobro razvijen rasad.

Rane sorte se sade na rastojanje 50-60 cm između redova i 30-40 cm između biljaka u redu. Kasne sorte s krupnim glavicama najčešće se sade na razmak 70 x 50 cm ili 70 x 60 cm. Od sorta koje inače obrazuju krupne glavice mogu se dobiti i sitnije glavice ako se u redu rasade na manji razmak. Kad se usevi neguju mašinama ostavljaju se veća međuredna rastojanja.

Naši odgajivači sade kupus pretežno ručno, pod sadiljku ili u plitke brazde. Za veće površine mogu se uspešno koristiti mašine sadilice: učinak je znatno viši, a ako je zemljište dobro pripremljeno biljke se odlično primaju. Rasad se spušta u zemlju do prvog lista (temeni pupoljak mora ostati iznad zemlje). Rasađene biljke odmah treba zaliti.

Nega useva. — Neophodna su 2 ili 3 okopavanja. Na velikim površinama primenjuje se mašinska kultivacija. Okopavanje mora biti plitko jer se veliki deo korenovog sistema razmešta plitko, a žile idu gotovo horizontalno.

Veoma važna mera je redovno navodnjavanje, naročito dok se biljke ne prime, a i kasnije u vreme zavijanja glavica. Podjednako je uspešno natapanje brazdama i orošavanje. Broj zalivanja i količina vode utvrđuju se prema prilikama i potrebi. U našoj klimi rani kupus obično se navodnjava 3-4 puta, a kasni 6-8 puta. Usev treba dobro štititi od štetnih insekata (buvač, sovice, kupusar, žičnjaci i dr.). Biljke se prihranjuju kad se prime i počnu intenzivno da rastu.

Prevremeno iscvetavanje. — Odgajivači ranog kupusa često trpe štete kad biljke isteraju cvetonosno stablo umesto da zaviju glavicu. To se događa onda kada se biljke poseju i rasade suviše rano, a zatim u toku nekoliko nedelja rastu na relativno niskim temperaturama. Posredi je poznata biološka pojava tzv. jarovizacija, bez koje kupus ne može da donese seme. Proces jarovizacije odvija se samo na nižim temperaturama (ispod 10° C). Ovaj stadijum u razviću kupusa može nastupiti tek pošto biljka do izvesne mere poraste. Zbog toga se događa da pod jednakim temperaturnim uslovima starije biljke iscvetaju, a mlađe normalno rastu i zaviju glavicu. Pojedine sorte, naročito ranostasne, više su sklone prevremenom iscvetavanju, ali je potrebno da nastanu određeni spoljni uslovi pa da se ta sklonost ispolji.

Direktna setva. — Direktnom setvom u polju proizvodi se kao ni kupus za jesenju i zimsku potrošnju. Proces proizvodnje, izuzev proređivanja, može se potpuno mehanizovati. Setva se obavlja u prvoj polovini juna, ručno ili sejalicom, na dobro pripremljenom zemljištu. Međuredna rastojanja su ista kao da se kupus proizvodi putem rasada, i podešavaju se prema raspoloživim mašinama za negu i berbu. Kad biljke razviju prva 3-4 stalna listića prorede se na potrebno rastojanje i prihrane.

Veoma je važno da se tek nikle biljčice odbrane od buvača i drugih napasnika. Korovi se suzbijaju herbicidima i kultivacijom međurednog prostora. Dalja nega useva je ista kao i kod useva iz rasada. Ovaj način gajenja kupusa pogodan je i za male amaterske vrtove.

Berba i prinosi. — Kupus se bere u 2-3 navrata; glavice se seku oštrim noževima ili sekiricama; odsecaju se iznad spoljnih listova, tako da nije potrebno naknadno čišćenje.

Rani kupus se bere čim glavice dostignu traženu veličinu, često nedovoljno čvrste, jer je obično probitačnije da se što pre iznesu na pijacu nego da se čeka da sasvim stasaju. U Srbiji rani kupus dospeva krajem maja ili početkom juna. Kasni kupus seče se kad glavice očvrsnu, obično u dva navrata, krajem oktobra ili početkom novembra, pre nego što nastupe jači mrazevi sa temperaturama ispod —5° C. Ako se glavice ipak zamrznu, treba sačekati da se otkrave, pa ih onda seći.

Prinosi ranog kupusa kreću se od 20 do 40 t/ha, a kasnog kupusa od 40 do 60 tona po hektaru.

Bolesti i štetočine

Plamenjača. — Česta bolest kupusa i drugih kupusnih biljaka. Jači napadi plamenjače mogu da unište spoljne listove, usled čega prinosi opadaju.

Plamenjaču izaziva parazitna gljivica Peronospora brassicae. Ona stvara žućkaste pege koje se šire i spajaju i tako zahvate ceo list. S naličja se obrazuje beličasta prevlaka od spora. Bolest se javlja još na rasadu u lejama. Prenosi se iz godine u godinu preko zaraženih biljnih ostataka.

Suzbija se prskanjem rasada 1,5% bordovskom čorbom ili cinebom uz dodavanje sredstava za kvašenje. Treba izbegavati sejanje kupusa na zemlji iz prošlogodišnjih leja, ukoliko se ona ne dezinfikuje zaparivanjem. Isto tako ne treba saditi kupus ni srodne biljke na istoj parceli bar 3 godine.

Padanje ili poleganje rasada je veoma česta i opasna bolest rasada kupusa, karfiola i kelja u toplim lejama. U jako zaraženim lejama i uz nestručan rad rasad može propasti samo za nekoliko dana.

Kupus i ostalo povrće iz ove grupe napadaju i druge bolesti, ali su one ređe i od manjeg ekonomskog značaja.

Od štetočina kupusa najopasnije su buvači, kupusne muve, župusar, kupusna sovica i kupusni moljac.

Buvači. — (Phyllotreta sp.) su sitne bube (tvrdokrilci), koje izgrizaju mlade listove kupusnog povrća, rotkve i rotkvice. Jak napad buvača može uništiti tek nikle useve ovih biljaka iz direktne setve ili ozbiljno oštetiti rasađeni kupus, karfiol, kelj i kelerabu.

Buvači se uspešno uništavaju insekticidima (DDT, lindan, heksahloran i dr.).

Kupusna muva. — (Chortophila brassicae) napada kupus i druge vrste iz porodice krstašica. Štete nanose larve sitni crvići, koji se ubušuju u podzemni deo stabla i u žile, izazivajući uveiulost i propadanje napadnutih biljaka. Suzbija se zalivanjem rasaćenih biljaka aldrinom.

Kupusar je poznata štetočina čije gusenice izgrizaju listove povrća iz grupe kupusa. Dok su male gusenice žive združeno i grizu samo površinu lista. Kasnije postaju vrlo proždrljive i od lista ostane samo krupnija nervatura.

Suzbijaju se zaprašivanjem lindanom.

Kupusna sovica. — (Mamestra brassicae) je leptir koji polaže jaja na naličje lista. Gusenice izgrizaju ovalne rupe na listovima, a kasnije se ubušuju u glavicu i zagaćuju je svojim izmetom. Osim kupusa napada grašak, luk, cveklu, salatu i dr.

Suzbija se zaprašivanjem i prskanjem lindanom.

Kupusni moljac. — (Plutella maculipenis) Sitne gusenice ovog leptira dok su male zavlače se u listove a kasnije izgrizaju list s naličja, dok epidermis s gornje strane ostaje. Suzbija se lindanom i dr. insekticidima.

Kupus napadaju i drugi insekti: neki od njih (kupusna stenica, repičin sjajnik, rutava buba) mogu da nanesu značajne štete semenskim izvodnicama.

Kelj

Brassica oleracea var. sabauda L.

Kelj se u nas malo gaji i sreće samo na pijacama većih gradova. Nešto veći značaj u ishrani ima u zemljama zapadne i severne Evrope.

Upotrebljava se samo za kuvanje i sušenje; jer ne može da se kiseli. Ima znatnu hranljivu vrednost, veću od kupusa glavičara. Njegov ukus je blag i prijatan, pa i u tom pogledu stoji ispred kupusa.

Kelj je kultura veoma slična kupusu, od kojeg se najviše razlikuje po naboranom lišću s jako izraženom nervaturom, usled čega glavice kelja nikad nisu tako čvrste i zbijene kao u kupuсa. Kelj ima kraći kočan i uglavnom sitnije glavice.

Kelj bolje podnosi mrazeve, sušu i visoke temperature nego kupus.

Sorte. U kelja postoje mnogobrojne sorte: u nas se gaje uglavnom rane i srednje rane.

Advent — jedna od najranijih sorta; ima malu, nisku rozetu od jako naboranih sitnih listova i loptastu, sitnu ili srednje krupnu glavicu. Vrlo prinosna sorta, dobrog ukusa, otporna na hladnoću, pogodna za letnju i jesenju proizvodnju, a može se ostaviti da se bere i u toku zime.

Forbote, veoma rana i raširena sorta s malom rozetom i loptastim sitnim ili srednje krupnim „.glavicama umerene čvrstine, pogodna za ranu prolećnu proizvodnju.

Gvozdena glava, srednje rana sorta s jako naboranim sedećim listovima; spoljni listovi su tamniji od unutrašnjih; glavice srednje krupne, sferične, umereno čvrste. Prinosna sorta, pogodna za letnju proizvodnju.

Vertus, jedna od najpoznatijih sorta. Lisna rozeta srednje razvijena, s krupnim tamnozelenim listovima na kratkim drškama; glavica krupna (3-4 kg), malo pljosnata, umereno čvrsta. Veoma rodna, pogodna za kasnu proizvodnju.

Gajenje. Kelj se gaji na isti način kao kupus. Za ranu proizvodnju seje se januara ili februara u tople leje, a rasaćuje u toku marta. Rane sorte se rasađuju na razmak 40 X 40 cm ili 50 X 40 cm, srednje rane 50 X 50 cm ili 60 h 40 cm a kasne sorte 70 h 60 cm ili 80 X 60 cm.

Glavice se seku po suvom vremenu kad dostignu potrebnu veličinu. Ako ih uhvate slabi jesenji mrazevi postaju ukusnije.

Prinosi ranih sorta kreću se od 15 do 25 t/ha, srednje ranih 30 do 40 t/ha, a kasnih i do 80 t/ha.

Кelj pupčar

Brassica oleacea var. gemijera L.

Botaničke osobine i uslovi uspevanja

Kellj pupčar se u nas malo gaji i to samo u zapadnim krajevima zemlje; u novije vreme ima pokušaja da se gajenje ovog ukusnog povrća proširi, što bi bilo veoma korisno. U nekim evropskim zemljama (Belgija, Engleska i dr.) gaji se masovno već vekovima.

Za ishranu se koriste razrasli pupoljci, glavičurci, koji se obrazuju na stablu u pazuhu listova i od njih se spravljaju raznovrsna jela; mogu isto tako da se kisele, smrzavaju ili suše. Kelj pupčar je vrlo hranljivo povrće, prijatnog ukusa.

Sadrži 14-15% suve materije: 3-5% proteina, 6-7% ugljenih hidrata, vrlo značajne količine vitamina i mineralnih soli.

Kao i druge kupusnjače, kelj pupčar je dvogodišnja biljka. U prvoj godini razvija izduženo stablo visoko 50-70 cm, sa spiralno raspoređenim listovima na dugim drškama. U pazuhu listova obrazuju se glavičurci veličine 3-5 cm; na jednoj biljci može ih biti i do stotinu, a najčešće 30-40. Sa starenjem biljke donji listovi otpadaju i tako na stablu ostanu samo glavičurci. U drugoj godini iz pazuha vršnih listova kao i iz glavičuraka izrastaju cvetonosna stabla koja donose seme sličnih osobina kao i seme ostalog kupusnog povrća.

Kelj pupčar ima umerene potrebe za toplotom; veoma dobro podnosi mrazeve. Najbolji glavičurci se obrazuju s jeseni kad su dani vedri a noći prohladne i sa slabim mrazevima; po toplom vremenu obrazuju se slabo zavijeni, rastresiti glavičurci. Ostali uslovi uspevanja (vlaga, zemljište, đubrenje, plodored i dr.) uglavnom su isti kao za karfiol. Obilno đubrenje stajnjakom ili azotnim đubrivima pogoršava kvalitet glavičuraka (ostanu mekani i slabo zavijeni).

Sorte

U kelja pupčara nema mnoš sorta. U praksi se obično dele prema visini stabla, dužini vegetacije i dr. osobinama.

Herkules. Najpoznatija sorta kelja pupčara. Ima nisko stablo (50-70 cm) gusto posednuto glavičurcima koji su čvrsti, krupni 3-4 cm i lepo zavijeni. Dosta kasna i prinosna sorta s vegetacionim periodom od 150 do 180 dana. Slabo je otporna na mraz.

Poznate su još i sorte: erfurtski, sa krupnim glavičurcima, prečnika 5-6 cm; fest, srednje visoka sorta, sa čvrstim i dosta krupnim glavičurcima, umereno otporna na mraz; rotneri je visoka, kasna sorta sa čvrstim, srednje krupnim glavičurcima, podesna za duboko smrzavanje.

Tehnika gajenja

U našoj klimi kelj pupčar treba gajiti kao postrni usev, posle ranog krompira, graška i strnih žita, na sličan način kao kasni kupus. Obradu zemljišta treba obaviti odmah posle skidanja prethodnog useva.

Gaji se putem rasada, ali se može proizvesti i direktnom setvom. Za jesenju potrošnju seje se u drugoj polovini aprila, a rasađuje na stalno mesto krajem juna ili početkom jula. Rasad sporije raste i stigne za sadnju tek posle 50 do 60 dana. Za zimsku i ranu prolećnu potrošnju seje se i rasađuje dvadesetak dana kasnije. Rasađuje se na međuredni razmak od 60 do 100 cm; a između biljaka u redu ostavlja se 50 do 70 st. Rane, manje bujne sorte rasađuju se gušće od kasnih i bujnijih. Rasađivanje se mora obavljati pažljivo jer su mlade biljke vrlo osetljive.

Rasađeni usev se neguje kao i drugo kupusno povrće. Posebna mera nege je zakidanje vrha stabla pred početak obrazovanja glavičuraka, čime se podstiče njihov razvoj, krupnoća i čvrstina. Važno je da se ova mera izvede u pravo vreme, inače će efekat biti suprotan očekivanju.

Berba započinje obično 90-110 dana posle rasađivanja. Prvi glavičurci stižu za berbu kad najniži listovi počnu da žute. Pri berbi prvo se otkine list ispod glavičurka a zatim i sam glavičurak. Postupnom berbom najnižih glavičuraka i otkidanjem donjih listova podstiče se obrazovanje i stasavanje novih glavičuraka. Berba treba da se obavlja redovno, jer prestareli glavičurci ogrube i počnu da se otvaraju; najukusniji su kada ih uhvati mraz, ali ih ne treba brati dok se ne otkrave.

Stavljaju se u promet upakovani u letvarice. Na temperaturi 0° S, i pri visokoj relativnoj vlažnosti vazduha (95-98%) mogu se očuvati 6-8 nedelja. Za domaću upotrebu treba pred zimu odseći cele biljke i čuvati ih na hladnom mestu.

Prinos kelja pupčara je 8-15 t/ha.

Кarfiol

Brassica oleracea var. botrytis L.

Rasprostranjenost i botaničke osobine

Poreklom iz Sredozemlja, karfiol se pominje kao kultura tek od srednjeg veka. Danas se karfiol smatra delikatesnim povrćem, koje po izvrsnom ukusu i hranljivoj vrednosti stoji ispred ostalog kupusnog povrća. Preporučuje se kao dijetalna hrana za bolesnike i decu. Od svežeg karfiola spravljaju se raznolika i vrlo ukusna jela ili se dodaje drugim jelima da im popravi ukus. U prehrambenoj industriji koristi se za izradu konzervi, za mariniranje, sušenje i smrzavanje. Jestivi deo karfiola je bela kompaktna glavica, tzv. „ruža“, koju obrazuju etiolirani, veoma skraćeni i zbijeni delovi cvasti.

U razvijenim zemljama karfiol se veoma mnogo ceni i gaji. U nas se sve više širi, naročito u blizini većih gradova. Na Primorju je u većoj meri razvijena zimska i rana prolećna proizvodnja. Na žalost, u ishrani seoskog stanovništva ovo izvanredno povrće još uvek je gotovo nepoznato.

Karfiol se smatra dvogodišnjom biljkom, mada se rane sorte u podneblju sa dugom vegetacionom sezonom ponašaju kao jednogodišnje, tj. u istoj godini procvetaju i donesu seme.

Korenov sistem u karfiola je slabije razvijen nego u kupusa i pretežnim delom se razmešta plitko. Zbog toga ova kultura iziskuje više vlage i lako dostupnu hranu u zemljištu.

Biljka najpre formira lisnu rozetu sa 15-20 listova, a zatim u njenoj sredini izraste poluloptasta ruža. Ako se posle potpunog obrazovanja ruža ne odseče, iz nje počnu da prorastaju cvetonosna stabla koja brzo rastu, ozelene, granaju se, procvetaju i donesu sitno, mrko seme, slično semenu ostalih kupusnih biljaka.

Uslovi uspevanja

Karfiol najbolje uspeva u svežem i vlažnom podneblju. Ne podnosi ni visoke, ni niske temperature. Toplo i suvo vreme ometa obrazovanje „ruža“, one ostanu sitne, nerazvijene ili se uopšte ne pojave. Zbog toga u oblastima s toplim i suvim letom, kao što je naše, karfiol se gaji kao rana prolećna ili kasna jesenja kultura, a na Primorju čak i kao zimska. Nepovoljno dejstvo visokih temperatura može unekoliko da se ublaži čestim navodnjavanjem. Od mraza manje stradaju još nedorasle „ruže“, dok se razvijenije mogu zaštiti od slabijih mrazeva ako se pokriju zalomljenim listovima.

Karfiol uspeva na svakom dobrom zemljištu, ali su najpogodnija duboka, plodna, strukturna i ocedna zemljišta, bogata humusnim materijama. Za rane useve bolja su laka, peskovita zemljišta, a za kasne teža, glinovitija.

Najbolja su slabo kisela zemljišta (pH = 5,8-6,8).

Karfiol se gaji u plodoredu, mada podnosi i monokulturu uz obilno đubrenje stajnjakom. Rani karfiol ide posle višegodišnjih trava i leguminoza ili posle stajnjakom đubrenih okopavina i strnina, a kasni karfiol posle ranog krompira, graška, boranije i strnih žita.

Karfiol iziskuje pripremljeno zemljište. Za rani usev zemljište se ore u jesen, na dubinu od oko 30 cm; a za jesenji usev čim se skine prethodni usev.

Karfiol dobro uspeva samo uz obilno đubrenje. Najbolje je da se primeni kombinacija organskih i mineralnih đubriva. Na zemljištu s nedovoljno humusa đubrenje stajnjakom je obavezno. Stajnjak se zaorava s jeseni, ali dobro zgoreli stajnjak može se uneti i u proleće. Ako izostane stajnjak moraju se dati visoke norme mineralnih đubriva: 100-120 kg N, 150-200 k§ R205 i oko 100 kg K2O po ha. Uz primenu 30-40 t/ha stajnjaka količina mineralnih đubriva može se smanjiti za polovinu.

Sorte

Erfurtski. Ima malu uspravnu lisnu rozetu i belu, čvrstu, ispupčenu ružu osrednje veličine n odličnog ukusa. Stasava za 110-120 dana; pogodan za ranu proizvodnju. Pod istim imenom javljaju se srednjestasne i kasne forme.

Snežna grudva. Razvija poluuspravnu, srednje krupnu lisnu rozetu svetlo zelene boje. Ruža je snežno bela, zbijena i nežna, prosečne težine 1 do 2,1 kg i prečnika 18-20 cm. Prinosna, srednjestasna sorta s vegetacionim periodom 120-130 dana, pogodna za jesenju proizvodnju.

Da pomenemo i sorte master i danski eksport, koje se u poslednje vreme sve više šire i kod nas.

Na Primorju se gaje kasnostasnije sorte, iz tzv. južnoevropske grupe.

Tehnika gajenja

Karfiol se gaji na sličan način kao kupus, ali je uvek teže proizvesti karfiol. Za rane useve proizvodi se pikirani rasad u toplim lejama ili staklenicima. Vreme setve i sve ostalo je isto kao za rani rasad kupusa; najbolji je rasad dvomesečnog uzrasta, sa kratkim, debelim stablom i neoštećenim temenim pupoljkom. Za kasne useve proizvodi se nepikirani rasad na otvorenim lejama u isto vreme i na isti način kao rasad kasnog kupusa.

Rani karfiol se rasađuje kad prođe opasnost od jačih mrazeva neki dan kasnije nego rani kupus; kasni karfiol rasađuje se tokom jula. Setvu i rasađivanje treba tako podesiti da se „ruže“ formiraju pre nego što nastanu jače hladnoće.

Pikirani rasad se sadi u jamice, a nepikirani pod sadiljku. Rasađivanje treba obaviti s pažnjom, u dobro pripremljeno i vlažno zemljište, jer su mlade biljke dosta osetljive. Na velikim površinama može se primeniti mašinoka sadnja. Rasađuje se najčešće na razmak 50 x 50 cm ili 60 x 60 cm. Za kasnije sorte i na velikim površinama ostavlja se nešto veći međuredni razmak.

Usev karfiola neguje se na isti način kao kupus. Okopava se plitko da se ne oštete žile. Naročita pažnja se posvećuje urednom navodnjavanju. Prihranjuje se više puta, najbolje kompleksnim ćubrivima.

Specifična mera je zasenjivanje, „etioliranje“ ruža, da ne požute od direktne sunčeve svetlosti. To se obično čini tako što se na ružu pre nego što dostigne -normalnu veličinu prislone 2-3 nalomljena lista. Efikasnije zasenjivanje postiže se prikupljanjem i vezivanjem spoljnih listova iznad glavice. Ovakvo zasenjivanje ne treba da traje više od nekoliko dana kad je vreme toplo i ruže brzo rastu, niti više od 10 dana kad je vreme prohladno i oblačno.

Berba. Karfiol se bere probirno, svaka dva do tri dana, jer biljke ne stasavaju jednovremeno, a stasale ruže brzo izgube tražene kvalitete. Ruža se odseca kad dostigne odgovarajuću veličinu i izgled, pre nego što promeni boju i dobije tzv. „pirinčastu“ strukturu. Glavice se odsecaju sa ovojnim listovima čiji se gornji deo skreše, a donji ostane u obliku venca da štiti ružu od povreda. Ubrani karfiol ne može dugo da se očuva. U okladištima, pri temperaturi od oko 0°, očuva se približno mesec dana.

Prinosi ranog karfiola su 10-12 t/ha, a jesenjeg 20-30 t/ha.

Biljke koje ne stignu da obrazuju ružu pre jačih mrazeva mogu se izvaditi sa busenom zemlje i preneti u zastakljenu leju, gde će već zametnuta ruža dorasti na račun hranljivih materija iz stabla i lišća. Pod jedan prozor može se poređati oko 50 biljaka. Za dorastanje se koriste biljke koje već imaju ružu veličine 3-6 cm.

Karfiol pati od istih parazita kao i kupus, pa su i mere zaštite iste.

Кeleraba

Brassica oleracea var. gongilodes L.

Botaničke osobine i uslovi uspevanja

Keleraba je, kao i kupus, vrlo stara povrtarska biljka, poreklom iz primorskih oblasti severne Evrope. U mnogim evropskim zemljama ona je značajno povrće; u našoj zemlji gaji se malo, pretežno u zapadnim krajevima, a na istoku zemlje samo oko većih gradova.

Upotrebljava se za spravljanje kuvanih jela, a u manjoj meri koristi se kao sveža. Bogatija je hranljivim materijama od kupusa: sadrži 10-12% suve materije, 6-7% ugljenih hidrata, vrlo značajne količine vitamina S itd.

Keleraba je dvogodišnja biljka: u prvoj godini obrazuje veoma zadebljalo stablo, loptastog oblika, tzv. jabučicu, koja sledeće godine proraste u cvetonosno stablo i donese seme sličnog izgleda kao u ostalog kupusnog povrća. Mnoge rane sorte mogu da iscvetaju u prvoj godini (umesto da obrazuju jabučice) ako su u ranim fazama rasta bile izložene niskim temperaturama.

Zahtevi kelerabe prema klimi i drugim vegetacionim uslovima slični su zahtevima kupusa. Za rane (prolećne) useve zemljište se poore u jesen, a za kasne (letnje) odmah posle okidanja prethodne kulture. Slaba mineralna ishrana i nedostatak vlage izazivaju znatno pogoršanje unutrašnjih kvaliteta jabučice, a prekomerno đubrenje stajnjakom i azotnim đubrivom dovodi do njihovog masovnog pucanja. Bubrenje siromašnijih zemljišta zgorelim stajnjakom i mineralnim đubrivima daje vrlo dobre rezultate. Norme đubrenja su nešto niže nego za kupus. Mineralna đubriva se unose prilikom pripreme zemljišta za sadnju.

Mnogobrojne sorte kelerabe obično se svrstavaju u dve grupe: na sitne i krupne. Prvu grupu sačinjavaju sorte sa sitnim, nežnim, ukusnim jabučicama, kratkim vegetacionim periodom i slabijom otpornošću prema mrazu; pogodne su za ranu proizvodnju u zaštićenom prostoru i u polju. Sorte s krupnom jabučicom su grubljeg sastava, manje ukusne, s dužom vegetacijom i većom otpornošću.

Da napomenemo najvažnije:

Bečka bela ima sitne, loptaste ili sferične jabučice, prečnika 6-8 cm, teške 200-300 g, nežnog sastava i odličnog ukusa; ranostasna, pogodna za ranu i jesenju proizvodnju u polju.

Bečka plava je slična bečkoj beloj, ali ima krupnije tamnozelene listove s ljubičasto obojenom drškom i lisnom nervaturom; jabučica je, takođe, ljubičasta; pogodna za gajenje u toplim lejama jer je niskog rasta; malo je kasnija od prethodne.

Delikates ima loptaste, srednje krupne, svetlozelene ili plave jabučice, veoma dobrog ukusa. Ranostasna, pogodna za ranu i letnju proizvodnju.

Golijat je kasna sorta, s vrlo dugom vegetacijom, veoma krupna (naraste i do 5 kg), sferičnog oblika, jako ljubičaste boje, s belim, hrskavim mesom, vrlo prinosna i dobro se čuva.

Tehnika gajenja

Keleraba se gaji uglavnom iz rasada. Kasni usevi mogu se uspešno odgajiti i putem direktne setve. Za rane useve rasad se proizvodi u toplim lejama. Setva se obavlja u toku februara u 2-3 navrata, radi sukcesivnog pristizanja berbe. Na 1 m2 leje seje se 3-5 g semena. Rano posejan rasad obično se pikira na razmak 5×5 cm. Rasad se neguje kao i rasad ranog kupusa. Važno je da leja ne bude suviše topla, naročito noću, jer će se rasad istegliti; suviše niske temperature (ispod 10° S) u dužem trajanju prouzrokuju iscvetavanje velikog broja biljaka. Desetak dana pred rasađivanje rasad treba „kaliti“. Za kasne useve rasad se gaji u isto vreme kao za useve kasnog kupusa.

Keleraba se rasađuje kal i rani kupus poslednjih dana marta ili početkom aprila. Rane i sitne sorte sade se na rastojanje 25 x 25 cm ili 30 x 20 cm ili 40 X 20 cm, a krupne na 30 x 35 ili 40 x 30. Mogu se primeniti i veća međuredna rastojanja kad se za negu koriste mašine.

Sadi se pod sadiljku, na istu dubinu na kojoj su biljke rasle u leji. U toku vegetacije usev se neguje kao i kupus, uz redovno navodnjavanje. Praktikuju se dva prihranjivanja azotnim đubrivom.

Keleraba se bere dok je još nežna i mlada, tj. kad dostigne polovinu svoje pune veličine (5-10 cm u prečniku). Iznosi se na pijacu obično u vezama zajedno s jednim delom listova. Sa 1 ha dobije se prinos od 10 do 30 t/ha.

Kelerabu napadaju iste bolesti i štetočine kao i kupus, pa su i mere borbe iste.