O nekim pitanjima koja se odnose na poljoprivredu

Teorija zemljišne rente

Ovaj priručnik treba da popuni veliku prazninu u stručnoj poljoprivrednoj literaturi.

Naime, kod nas je dosad objavljen veći broj priručnika iz tehnologije proizvodnje a nijedan iz oblasti ekonomike poljoprivrede, tako da je ovo prvi priručnik iz ove oblasti u našoj zemlji, pa je njegov značaj utoliko veći.

Priručnik je podeljen na 12 delova koji obuhvataju razne oblasti ekonomike poljoprivrede. Pri obradi materije prvenstveno se težilo da se objasne pojedinim pojmovi iz ekonomike i daju uputstva za praktičnu primenu opštih zakonitosti ekonomike poljoprivrede, formule za razne obračune, načini analize i prikazivanja pojedinih pojava, normativi, ekonomski pokazatelji ‘i neophodna teoretska objašnjenja. Zahvaljujući ovakvoj obradi materije priručnik ima trajnu vrednost i pored toga što, u manjem obimu, sadrži i najnovije propise i instrumente.

Priručnik je prvenstveno namenjen stručnom i rukovodećem kadru u poljoprivredriim organizacijama (agronomima i ekonomistima, knjigovođama i finansijskim stručnjacima), zatim projektantskim organizacijama, organima privrednih komora, planskim i upravnim organima. Njime se takođe mogu koristiti studenti poljoprivrednih i ekonomskih fakulteta. Blagodareći raznovrsnosti obrađene materije ovim priručnikom se mogu koristiti i svi oni koje na bilo koji način interesuje ekonomika poljoprivrede.

Sadržaj

Deo prvi

PODSETNIK IZ MATEMATIKE I NJENA PRIMENA U POLJOPRIVREDI

Važnije jedinice mere
Aritmetika i algebarski pojmovi i obrasci
Izračunavanje elemenata geometrijskih slika i tela
Tablice potencijala, korena, recipročnih vrednosti i logaritama
Razni indeksi koji odgovaraju pojedinim stopama porasta u raznim periodima posmatranja
Primena obrazaca i formula specifičnih za poljoprivredu

1. Klima, zemljište i vodni režim
2. Mehanizacija
3. Semenarstvo
4. Ratarstvo
5. Voćarstvo i vinogradarstvo
6. Mlekarstvo

Deo drugi

METODE STATISTIČKE OBRADE I ANALIZE PODATAKA

Osnovni elementi statističke analize
Statističko posmatranje
Statističko posmatranje, grupisanje i sređivanje
Statističke tabele
Grafičko prikazivanje
Distribucija frekvencija
Relativni brojevi
Metode analize statističkih podataka
Analiza trenda
Tabelarna analiza zavisnosti pojava
Korelacija
Reprezentativna metoda
Organizacija i primenjeni metodi u poljoprivrednoj statistici Jugoslavije
Statistika zemljišnih površina i biljne proizvodnje
Statistika broja stoke i stočne proizvodnje
Statistika poljoprivrednih mašina i građevina
Statistika gazdinstava
Indeksi poljoprivredne proizvodnje
Indeks grane i indeks ukupne proizvodnje
Bilans poljoprivrednih proizvoda
Opšti propisi u poljoprivredi

Deo treći

ORGANIZACIJA POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA

Poljoprivredno preduzeće
Osnivanje, upravljanje i prestanak poljoprivrednih preduzeća
Oblici i veličina poljoprivrednih preduzeća
Činioci poljoprivredne proizvodnje
Proširenje površina poljoprivrednih preduzeća
Organizacija zemljišne teritorije poljoprivrednih preduzeća
Projektovanje i uređenje ekonomskog dvorišta
Organizacija i projektovanje putne mreže
Organizacija teritorije voćnjaka i vinograda
Organizacija teritorije livada i pašnjaka
Organizacija snabdevanja vodom
Organizacija upravljanja i rukovođenja
Organizacija proizvodnje u preduzeću
Specijalizacija poljoprivredne proizvodnje
Intenzivnost poljoprivredne proizvodnje
Planiranje obima proizvodnje u biljnoj proizvodnji
Planiranje obima proizvodnje u stočnoj proizvodnji
Osnovna načela poslovanja preduzeća
Analiza godišnje privredne delatnosti
Rezultati delatnosti
Analiza strukture proizvodnje
Ostali delovi analize
Projekat organizacije preduzeća
Oblici projektovanja
Etape izgradnje preduzeća
Dužina perioda za koji se sastavlja projekat organizacije
Prethodni materijal za projektovanje organizacije preduzeća
Sadržina projekta organizacije preduzeća
Kooperacija

Deo četvrti

ORGANIZACIJA RADA

Principi racionalne organizacije rada
Uslovi rada i radna sposobnost
Radni dan i učinak
Radno mesto
Proučavanje rada
Normiranje rada
Procena vrednosti radnih mesta
Produktivnost rada
Proračun ulaganja živog i mehaničkog rada
Organizacija važnijih radnih procesa
Površinsko obrađivanje oranice
Setva
Organizacija kombajniranja
Berba krompira
Siliranje
Spremanje sena
Organizacija rada u govedarstvu
Transport
Neki važniji normativi transporta poljoprivrednih proizvoda

Deo peti

FINANSIJSKO PLANIRANJE S KALKULACIJAMA

Troškovi poljoprivrednih preduzeća
Podela troškova
Sadržaj pojedinih elemenata troškova
Pojam, zadaci, principi, metodi i vrste kalkulacije
Finansijsko planiranje poljoprivrednih preduzeća
1. Analitički proizvodno-finansijski plan
Proizvodni deo plana
Finansijski deo plana
Zbirni finansijski plan
2. Prost proizvodno-finansijski plan
3. Diferencijalna kalkulacija

Deo šesti

POLJOPRIVREDNO KNJIGOVODSTVO

I. Funkcije, sistemi knjigovodstva i poslovne knjige
Jedinstveni kontni plan
II. Organizacija knjigovodstva i knjiženje
1. Osnovna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje Klasa 0
2. Finansijska i obračunska konta Klasa 1 i 2
3. Zaliha materijala i sitnog inventara Klasa 3
4. Troškovi poslovanja i ukalkulisani lični dohoci Klasa 4
5. Proizvodnja Klasa 5
6. Zaliha gotovih proizvoda i robe Klasa 6
7. Realizacija Klasa 7
8. Finansijski rezultati Klasa 8
9. Izvori stalnih sredstava Klasa 9
III. Završni račun poljoprivredne organizacije

Deo sedmi

EKONOMSKI INSTRUMENTI

I. Bruto-proizvod poljoprivrede i njegova raspodela
II. Ukupan prihod poljoprivrednih organizacija
1. Pojam poljoprivredna organizacija
2. Pojam ukupan prihod
3. Šema raspodele ukupnog prihoda poljoprivrednih organizacija
4. Troškovi poslovanja i njihovi elementi
5. Materijalni troškovi
6. Amortizacija kao elemenat troškova poslovanja
7. Kamata kao elemenat raspodele ukupnog prihoda
8. Porez na promet kod poljoprivrednih organizacija
9. Utvrđivanje i raspodela dohotka poljoprivrednih organizacija
10. Utvrđivanje i raspodela čistog prihoda poljoprivredna organizacija
11. Načela i opšta merila za raspodelu čistog prihoda poljoprivrednih organizacija
12. Pravilnik o raspodeli čistog prihoda
13. Ekonomske jedinice i raspodela čistog prihoda
14. Izdvajanje sredstava čistog prihoda u rezervne fondove
15. Izdvajanje u poslovni fond poljoprivredne organizacije
16. Izdvajanje u fond zajedničke potrošnje poljoprivredne organizacije
17. Doprinos društvenim investicionim fondovima
18. Sredstva za lične dohotke radnika poljoprivredne organizacije
19. Sistem doprinosa iz ličnih dohodaka i prema ličnom dohotku radnika i izvori njihovog pokrića
20. Način određivanja pojedinih doprinosa iz ličnih dohotka prema ličnom dohotku i njihova veličina u 1963. godini
21. Individualni bruto lični dohodak njegovi elementi
22. Raspodela ličnog dohotka za pojedince
23. Pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka
24. Akontacija ličnih dohodaka
25. Slučaj postojanja gubitka kod poljoprivredne organizacije
26. Raspodela ukupnog prihoda poljoprivredne organizacije u slučaju postojanja samostalnih pogona
27. Specifičnost raspodele ukupnog prihoda zemljoradnička zadruga
28. Primena principa raspodele dohotka prema radu u sadašnjem privrednom sistemu
III. Regresi u poljoprivredi
IV. Premije
Premije za stočne proizvode mleko
Premije za ratarske proizvode
V. Porezi i takse u poljoprivredi
VI. Osiguranje u poljoprivredi

INVESTIRANJE I KREDITIRANJE U POLJOPRIVREDI

I. Pojmovi i klasifikacije
II. Sistem finansiranja investicija
III. Izgradnja investicionih objekata
IV. Efektivnost investicija
V. Dosadašnje investicije u poljoprivredi SFRJ
VI. Pravni propisi o investiranju i kreditiranju u poljoprivredi
VII. Objašnjenje izvesnih termina u vezi s investiranjem i kreditiranjem koji nisu objašnjeni u tekstu

Deo deveti

POLJOPRIVREDA I PRERAĐIVACKA INDUSTRIJA

1. Prerada poljoprivrednih proizvoda
2. Sušenje poljoprivrednih proizvoda
3. Hlađenje i smrzavanje poijoprivrednih proizvoda
4. Integracije i oblici povezivanja poljopnvrede

Deo deseti

TRŽIŠTE POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA

Pojmovi i klasifikacija tržišta
Činioci tržišta
Cene poljoprivrednih proizvoda
Proizvodnja, uvoz i izvoz poljoprivrednih proizvoda
Sistem organizacije prometa i principi na kojima se zasniva
Propisi o prometu, standardizaciji, lagerovanje, pakovanje, obeležavanje, reklama i propaganda u prometu poljoprivrednih proizvoda
Obaveštenje o tržištu poljoprivredmn proizvoda i izračunavanje konjukture i tržišta:

Tržište žita
Tržište industrijskog bilja i prerađevina
Tržište voća
Tržište povrća
Tržište prerađevina od voća i povrća
Tržište stoke za klanje i meso
Tržište živine i jaja

Tržište mleka i mlečnih prerađevina
Transportne tarife i tarifna politika u prometu poljoprivrednih proizvoda
Nomenklatura poljoprivrednih proizvoda u prometu
Termini koji se koriste u unutrašnjem i međunarodnom prometu poljoprivrednih proizvoda

Deo jedanaesti

POLJOPRIVREDNO ZAKONODAVSTVO

Deo dvanaesti

PODSETNIK IZ POLITIČKE EKONOMIJE

Deo 3. Organizacija poljoprivrednih preduzeća

Poljoprivredno preduzeće

Osnivanje, upravljanje i prestanak poljoprivrednih preduzeća

Osnovni preduslov za osnivanje. Opšti uslovi za osnivanje poljoprivrednih preduzeća propisani su Uredbom o osnivanju preduzeća i radnji (Službeni list FNRJ br. 51/53, 30/54, 47/54, 19/56, 3/58 i 53/61), dok za osnivanje preduzeća u pojedinim drugim privrednim granama pored opštih uslova važe i posebni uslovi propisani odgovarajućim posebnim propisima. Međutim, Uredbom o zemljoradničkim zadrugama (Službeni list FNRJ br. 18/58, 30/58, 22/59, 49/59, 10/61, 18/61 i 23/61) predviđeno je izvesno ograničenje u pogledu osnivanja preduzeća od strane zemljoradničkih zadruga, tako da one mogu osnivati preduzeća samo u okviru svoje privredne delatnosti.

Na osnovu ovih opštih uslova poljoprivredna preduzeća (dalje: preduzeća) mogu da osnivaju izvršna veća, skupštine srezova i opština, privredne, zadružne i društvene organizacije, kao i grupe građana (osnivači).

Osnivanje preduzeća je po pravilu postupak koji započinje donošenjem akta o osnivanju, a završava se registracijom konstituisanja preduzeća. U ovom postupku ističu se tri momenta:

Prva faza je donošenje akta o osnivanju preduzeća i upisivanje ovog akta u registar privrednih preduzeća. U ovu fazu spada i pribavljanje odobrenja odnosno saglasnosti za osnivanje preduzeća, ako je to posebnim propisima predviđeno.

Druga faza je period izvršenja pripremnih radnji za početak rada preduzeća, tj. period izgradnje. U ovom periodu »preduzeće u izgradnji« ima poseban položaj kako u odnosu na osnivača tako i u odnosu prema društvenoj zajednici.

Treća faza osnivanja je konstituisanje preduzeća, kome se pristupa pošto su izvršene sve pripremne radnje za početak rada, te se preduzeće može pustiti u pogon

U postupku osnivanja preduzeća najpre se donosi akt o osnivanju, koji u formi rešenja odnosno zaključka donosi državni organ odnosno organizacija koja osniva preduzeće. Akt o osnivanju sadrži: ime (firmu) i sedište preduzeća, vrstu privredne delatnosti kojom će se preduzeće baviti, sredstva preduzeća, ime direktora i njegovo ovlašćenje u pogledu pripremnih radnji za početak rada preduzeća, oznaku organa koji će vršiti nadzor nad radom direktora u pogledu izvršenja pripremnih radnji za početak rada preduzeća, oznaku organa odnosno organizacije koja osniva preduzeće, način plaćanja radnika i službenika do konstituisanja preduzeća i rok u kome se ima izvršiti konstituisanje preduzeća.

U pogledu osnivanja zemljoradničke zadruge potrebno je: da se najmanje desetorica punoletnih poljoprivrednih proizvođača sporazumeju da osnuju zadrugu, da se održi osnivačka skupština zadruge, da se donesu pravila, izabere privremeni upravnik i najzad da se izvrši registracija zadruge.

Od dana upisa akta o osnivanju u registar direktor preduzeća može preduzimati u ime i za račun preduzeća sve pripremne radnje za početak rada preduzeća u granicama datih mu ovlašćenja.

Konstituisanje preduzeća sastoji se u izboru organa radničkog upravIjanja, donošenju pravila i tarifnog pravilnika, kao i predaji preduzeća na upravljanje radnom kolektivu. Konstituisanje preduzeća je poslednja faza u postupku za osnivanje preduzeća.

Ime preduzeća (firma). Svako preduzeće ima svoje ime (firmu) pod kojim posluje i kojim se potpisuje. Firma preduzeća određuje se u aktu o njegovom osnivanju. Ona sadrži oznaku koja upućuje na njegovu osnovnu privrednu delatnost. Sem toga preduzeće može imati i skraćenu oznaku firme.

Preduzeće može promeniti firmu ako promeni predmet poslovanja ili se predmet poslovanja u tolikoj meri izmeni da firma više ne odgovara osnovnoj delatnosti preduzeća. Sem toga preduzeće može promeniti firmu i bez promene predmeta poslovanja, odnosno po sopstvenoj inicijativi.

Pravila preduzeća. Svako preduzeće mora imati svoja pravila. Pravila preduzeća, koja donosi radnički savet prilikom konstituisanja, naročito sadrže: firmu i sedište preduzeća, predmet poslovanja sa naznačenjem osnovnih i sporednih delatnosti kojima se preduzeće bavi, prava i dužnosti radničkog saveta, broj članova radničkog saveta, prava i dužnosti upravnog odbora, sastav i broj članova upravnog odbora, način donošenja zaključaka na sednicama upravnog odbora i sprovođenje zaključaka, prava i dužnosti direktora preduzeća i drugog stručnog osoblja, organizaciju preduzeća, delokrug i odnose između pojedinih organizacionih jedinica, odnos preduzeća prema pogonima i poslovnim jedinicama, kao i prava i dužnosti radnog kolektiva pogona odnosno poslovnih jedinica, odredbe o zasnivanju i prestanku radnog odnosa, o rasporedu radnika na radna mesta, o radnom vremenu, odmorima i odsustvima, disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, zaštiti na radu, pravu prigovora i žalbama, ovlašćenjima za donošenje rešenja o radnim odnosima, o postupku za donošenje privrednog plana, pravilnika o raspodeli ličnih dohodaka i završnog računa, kao i druge odredbe prema vrsti i delatnosti preduzeća. Pravila i pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka su dva osnovna i najvažnija organizacionopravna akta u preduzeću, bez kojih preduzeće ne može pravno da postoji i da posluje.

Pravila preduzeća odobrava savet nadležan za poslove privrede one skupštine opštine koja je dala odobrenje za konstituisanje.

Pravila zemljoradničke zadruge sadrže uglavnom identične odredbe kao i pravila preduzeća i njih donosi osnivačka skupština zadruge a odobrava savet nadležan za poslove poljoprivrede skupštine opštine po prethodno pribavljenom mišljenju osnovnog saveza zadruga u koji je zadruga učlanjena.

Pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka. Svako preduzeće ima pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka (ranije tarifni pravilnik) koji donosi radnički savet preduzeća. Radnički savet može ovlastiti organizacione jedinice preduzeća da donesu pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka svoje organizacione jedinice, u kom slučaju se pravilnik organizacione jedinice obavezno dostavlja na saglasnost radničkom savetu preduzeća.

Veće proizvođača opštinskog narodnog odbora može zahtevati da mu preduzeće dostavi pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka. Ako nađe da osnovi i merila određeni pravilnikom nisu usklađeni sa postavljenim principima za raspodelu ličnih dohodaka radnika, veće radnih zajednica može staviti svoje primedbe na pravilnik i izvršenu raspodelu. Primedbe i preporuke veća proizvođača radnički savet je dužan razmotriti i o svome stavu obavestiti veće radnih zajednica u roku od 30 dana od dana prijema primedbe odnosno preporuka. Ako organ uprave skupštine opštine nadležan za poslove rada i radnih odnosa nađe da su pojedine odredbe pravilnika suprotne Zakonu o radnom odnosu ili drugim propisima, ili da pravilnik nije donet po postupku predviđenom navedenim Zakonom, narediće preduzeću da pravilnik usaglasi sa važećim propisima i odrediće rok u kome to mora izvršiti. Ako preduzeće ne postupi po ovom naređenju, organ uprave skupštine opštine nadležan za poslove rada i radnih odnosa obustaviće primenu ovog pravilnika.

Registracija preduzeća. Svako preduzeće mora biti upisano u registar privrednih organizacija. U toku postupka za osnivanje preduzeće se dvaput upisuje u registar, i to u registar akata o osnivanju, kada preduzeće stiče svojstvo pravnog lica, i u registar konstituisanja, kada radni kolektiv preuzima upravljanje preduzećem.

Registar privrednih organizacija, uključujući i zemljoradničke zadruge, vodi okružni privredni sud na čijem je području sedište preduzeća odnosno zadruge.

Osnivanje pogonskih i poslovnih jedinica. Pod pogonskim i poslovnim jedinicama podrazumevaju se jedinice u sastavu preduzeća koje su posebno organizovane.

Za osnivanje pogonskih i poslovnih jedinica moraju se ispuniti svi uslovi koji su propisani za osnivanje preduzeća u odgovarajućoj privrednoj delatnosti, dok se u zemljoradničkoj zadruzi može organizovati kao samostalan pogon svaka privredna delatnost zadruge za koju nema uslova da se organizuje kao privredno preduzeće ili radnja. Odobrenje za osnivanje pogonskih i poslovnih jedinica daje savet skupština opštine nadležan za poslove privrede na čijem se području jedinica osniva.

Odnosi između preduzeća s jedne strane i pogonskih odnosno poslovnih jedinica s druge strane, kao i ovlašćenja tih jedinica u pogledu zaključivanja ugovora kojima se stvaraju prava i obaveze preduzeća, regulišu se pravilima preduzeća i ugovorom. Radom pogonske odnosno poslovne jedinice rukovodi poslovođa.

Osamostaljivanje pogonskih i poslovnih jedinica. Pogonska ili poslovna jedinica koja je u mogućnosti da samostalno vrši privrednu delatnost ima pravo da se izdvoji u samostalno preduzeće, ako posebnim propisima nije drukčije određeno. Odluku o izdvajanju pogonske odnosno poslovne jedinice donosi radnički savet preduzeća a odobrava organ uprave skupštine opštine nadležan za poslove privrede na čijem se području nalazi sedište jedinice. Ako radnički savet preduzeća ne usvoji predlog radnog kolektiva pogonske odnosno poslovne jedinice o izdvajanju, radni kolektiv jedinice može predložiti opštinskoj skupštini na čijem se području nalazi sedište jedinice da donose rešenje o izdvajanju jedinice u samostalno preduzeće. Isto tako opštinska skupština može po sopstvenoj inicijativi doneti rešenje da se pogonska odnosno poslovna jedinica izdvoji u samostalno preduzeće. Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba skupštini sreza.

Izdvojena pogonska odnosno poslovna jedinica preuzima na sebe deo obaveza preduzeća koje ono ima po ugovorima ili po kojim drugim osnovima, srazmerno vrednosti imovine koju preuzima.

Spajanje, pripajanje i podela preduzeća. Spajanje, pripajanje ili podela preduzeća predstavljaju s jedne strane načine prestanka preduzeća a sa druge strane i načine nastajanja novih preduzeća. Odluku o spajanju dva ili više preduzeća u jedno ili pripajanje jednog preduzeća drugom donose sporazumno radnički saveti preduzeća koja se spajaju odnosno pripajaju. Odluku o podeli jednog preduzeća na dva ili više preduzeća donosi radnički savet preduzeća koje se deli. Odluka radničkog saveta u spajanju, pripajanju i podeli preduzeća podleže odobrenju skupštini opštine. Uz zahtev za odobrenje odluke radničkog saveta o spajanju, pripajanju i podeli preduzeća mora se podneti potvrda nadležnog okružnog javnog tužioca da protiv preduzeća koje se spaja, pripaja ili deli nije pokrenut postupak za privredni prestup. Skupština opštine može uskratiti izdvajanje navedenih odobrenja ako se spajanjem ili pripajanjem ide na stvaranje monopolskog položaja na tržištu.

Pripajanje poljoprivrednih preduzeća i pogona zemljoradničkim zadrugama vrši se prema uslovima i postupku predviđenom odgovarajućim propisom Saveznog izvršnog veća (Sl. list FNRJ br. 24/60).

Udruživanje preduzeća. Radi zajedničke saradnje iz osnovne i sporedne delatnosti preduzeća se obavezno učlanjuju u komore one oblasti privrede kojoj pripadaju prema svojoj osnovnoj delatnosti i sedištu privredne organizacije.

Radi ostvarenja poslovne saradnje preduzeća mogu zaključivati ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji i udružuju se u poslovna udruženja.

U zaključenju ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i o osnivanju poslovnog udruženja pored preduzeća mogu učestvovati i pojedine samostalne ustanove. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji mogu zaključiti odnosno poslovno udruženje mogu osnovati privredne organizacije istih ili različitih privrednih delatnosti, dok više poslovnih udruženja mogu osnovati novo poslovno udruženje.

Prestanak preduzeća. Sem izloženog načina prestanka preduzeća, podelom, spajanjem ili pripajanjem, preduzeća prestaju:

a) kad skupština opštine odluči o prestanku preduzeća a ne postoje ekonomski uslovi za njegov dalji rad;
b) kad skupština opštine ili drugi državni organ, u slučajevima predviđenim posebnim propisima, zabrani dalji rad preduzeća; i
c) kad se nad preduzećem povede postupak prinudne likvidacije.

Smatra se da postoje ekonomski uslovi za rad preduzeća ako ono plaća stalne doprinose društvenoj zajednici i ostvaruje garantni fonda plata.

Organ uprave skupština opštine ili drugi ovlašćeni organ može po propisanom postupku zabraniti dalji rad preduzeća ako ono ne ispunjava uslove za obavljanje svoje delatnosti, za čije se neispunjavanje predviđa zabrana rada.

U slučaju prestanka preduzeća na osnovu odluke skupštine opštine ili drugog organa koji je za to ovlašćen posebnim propisima — sprovodi se postupak redovne likvidacije.

Smatra se da je za sprovođenje postupka redovne likvidacije aktiva preduzeća dovoljna za pokriće njegovih obaveza, dok se za prinudnu likvidaciju pretpostavlja insolventnost preduzeća.

Postupak redovne likvidacije sprovodi komisija skupštine opštine, a postupak prinudne likvidacije okružni privredni sud.

Sem uzroka predviđenih za prestanak preduzeća, zemljoradnička zadruga prestaje i kad se broj zadrugara smanji ispod deset.

Oblici i veličina poljoprivrednih preduzeća

Oblici poljoprivrednih preduzeća. Poljoprivredna preduzeća mogu biti raznih oblika u zavisnosti od oblika svojine nad sredstvima za proizvodnju koja se u preduzeću iskorišćavaju. U tom pogledu u našoj zemlji razlikujemo: 1. individualna poljoprivredna gazdinstva i 2. socijalistička poljoprivredna preduzeća (kojima pripadaju opšte-društvena poljoprivredna preduzeća ili, kako se još nazivaju, poljoprivredna dobra, ekonomije škola i drugih organizacija, zadružna poljoprivredna preduzeća, kojima pripadaju seljačke radne odnosno proizvođačke zadruge, ekonomije zemljoradničkih zadruga i sl.).

Individualna poljoprivredna gazdinstva predstavljaju najveću grupu poIjoprivrednih gazdinstava naše zemlje, i to kako po broju tako i po površini zemljišta koje poseduju i koje se na njima iskorišćava. Veličine su do 10 ha obradive površine i s prosečnom veličinom 4 ha. Individualnih gazdinstava ima u našoj zemlji više od 2,6 miliona (u 1960. godini bilo ih je 2,629.000). Skoro polovinu čine gazdinstva do 3 ha, oko 40% su gazdinstva veličine 2—8 ha, a ostatak čine gazdinstva preko 8 ha.

Površina zemljišta koju u našoj zemlji iskorišćavaju individualna gazdinstva (oko 90% ukupne površine poljoprivrednih gazdinstava) sastoji se pretežno od usitnjenih parcela, često nepravilnog oblika i jako rasturenih.

U težnji za unapređenjem poljoprivredne proizvodnje ovakva gazdinstva moraju sve više da izlaze iz svojih uskih okvira koji im jedva omogućuju prostu reprodukciju ili eventualno slabu akumulativnu sposobnost.

Socijalistička poljoprivredna preduzeća zauzimaju oko 10% površine. Najvažnija među njima, kako po opštem značaju za poljoprivrednu proizvodnju, tako i prema obimu zastupljenosti, jesu poljoprivredna dobra, seljačke radne odnosno proizvodne zadruge i ekonomije zemljoradničkih zadruga, škola, ustanova i drugih organizacija.

Poljoprivredna dobra su, kao i druga socijalistička preduzeća, proizvodne privredne organizacije koje u sklopu socijalističke privrede i na osnovu njenih ekonomsko-društvenih zakonitosti proizvode robu kao ekonomsko-pravna lica sastavljena od radnih kolektiva kojima je zajednica stavila na raspolagnje odgovarajuća sredstva da ih koriste u cilju podmirenja određenih društvenih potreba, obezbeđujući interese kolektiva s kojima se usaglašavaju i interesi pojedinaca. U 1961. god. u našoj zemlji bilo je 469 poljoprivrednih dobara s površinom od 894.000 ha, odnosno s prosečnom veličinom od oko 1.900 ha. Poljoprivredna dobra — najkrupnija poljoprivredna preduzeća naše zemlje — treba da postanu najveće fabrike žita, mesa, mleka, vune, povrća, raznog semena.

Posle zadovoljavajuće koncentracije i centralizacije primarne proizvodnje (horizontalna integracija) poljoprivredna dobra idu sve više ka spajanju faza primarne proizvodnje sirovina i njihove industrijske prerade (vertikalna integracija), čime se stvaraju osnove za najpovoljnije iskorišćavanje uslova pojedinih rejona za poljoprivredno-industrijsku proizvodnju.

Kao zadružna poljoprivredna preduzeća kod nas su uglavnom poznate seljačke radne odnosno proizvodne zadruge i ekonomije zemljoradničkih zadruga. U 1961. godini bilo je 127 seljačkih radnih odnosno proizvodnih zadruga sa površinom od 126.000 ha, što znači da je prosečna veličina jedne zadruge izražena površinom bila oko 1000 ha. Pod ekonomijama zadruga bilo je 691.000 ha, a njihova prosečna veličina je znatno manja.

Najveći deo površine zemljišta koje iskorišćavaju ova preduzeća predstavlja opšte-društveno zemljište. Zajednica im stavlja na raspolaganje i druga sredstva za proizvodnju, tako da sredstva koja unose zadrugari imaju sve manji udeo. I zadružnim preduzećima upravljaju oni koji na njima rade. Proizvođači koji stupaju u seljačku radnu odnosno proizvodnu zadrugu pravilima sami utvrđuju osnovna načela i propise pod kojima se razvija delatnost zadruge. Posle ispunjavanja obaveza prema društvu, kao i u svim drugim privrednim organizacijama, vrše raspodelu ostvarenog dohotka.

Ekonomije zemljoradničkih zadruga kad su dobro organizovane mogu da posluže kao značajni demonstracioni pogoni i kao osnova za uvećanje društvenog sektora pridruživanjem zemljišta koje pripada individualnim poljoprivrednim proizvođačima. Načela poslovanja i raspodela rezultata su kao i kod seljačkih odnosno proizvodnih zadruga.

Preimućstva krupnih gazdinstava. Rezultati velikih poljoprivrednih preduzeća pokazuju niz njihovih nesumnjivih preimućstava:

1. Krupno gazdinstvo upotrebljava po jedinici površine manje Ijudskog rada i sredstva za proizvodnju.
2. Produktivnost rada u poljoprivredi srazmerna je stepenu energetske naoružanosti rađa. Mnogi podaci pokazuju da utoliko više raste obim proizvodnje po 1 radniku ukoliko više raste stepen energetske naoružanosti. Odatle sledi da je produktivnost rada na velikom poljoprivrednom preduzeću znatno veća nego na malom gazdinstvu, jer je veliko preduzeće znatno bolje snabdeveno mašinama, te je rad na njemu jače energetski naoružan.
3. Veliko poljoprivredno preduzeće ima sve mogućnosti za racionalnije iskorišćavanje tehnike, zbog čega može i da smanjuje troškove po jedinici proizvoda.
4. Na velikim preduzećima ima mnogo više mogućnosti za primenu i iskorišćavanje tekovina nauke i tehnike. Tehnika obrade zemljišta na velikim preduzećima je bolja, bolje se iskorišćavaju prirodni uslovi, blagovremno se izvodi setva, žetva i svi ostali radovi. Velika preduzeća imaju više mogućnosti za izvođenje melioracija, više upotrebljavaju veštačka đubriva, na njima se bolje hrani stoka, imaju bolju stoku.
5. Razvitak poljoprivredne proizvodnje i u kapitalističkim zemljama u potpunosti opovrgava stanovište zaštitnika malog seljačkog gazdinstva da se na malim gazdinstvima mogu postići veći prinosi i veća proizvodnost stoke kao rezultat »veće brižljivosti, usrdnosti i staranja«. Mnogobrojni statistički podaci, nasuprot tome, pokazuju neuporedivo veće žetvene prinose, prinose mleka, vune i mesa sa povećanjem proizvodnje odnosno veličine preduzeća.
6. Veliko gazdinstvo ima bolji položaj na tržištu, proizvodi tipizirane proizvode, što je od velikog značaja u trgovini, kupuje potrebna sredstva za proizvodnju u većim količinama, te prema tome i pod povoljnijim uslovima. Veliko gazdinstvo lakše dolazi do kredita i dobija ga pod povoljnijim uslovima.
7. Na velikim gazdinstvima može se sprovesti podela rada, podela funkcija i specijalizacija, postiči veća stručnost. Veći obim poslovanja omogućava dobijanje kvalifikovanijih kadrova, što poboljšava administrativno-operativno rukovođenje gazdinstvom.
8. Smanjuju se administritvno-upravni troškovi po jedinici proizvoda, jer se njihov obim ne povećava srazmerno povećanju preduzeća.
9. Objedinjavanjem nekoliko ranije samostalnih gazdinstava u jedno veliko i u vezi s tim objedinjavanjem linija proizvodnje koje se međusobno dopunjuju smanjuju se troškovi proizvodnje i opšti troškovi preduzeća i poboljšava kakvoća operativnog rukovođenja proizvodnjom.
10. Veliko preduzeće može svoje proizvode i samo da prerađuje (repu, krompir, ječam, konoplju, mleko, grožđe, žita itd.) i da se time najuže veže (integrira) poljoprivredna i industrijska proizvodnja.

Veličina poljoprivrednih preduzeća

Izražavanje veličine poljoprivrednih preduzeća. Do današnjih dana zadržalo se izražavanje veličine poljoprivrednih preduzeća površinom zemljišta koja se iskorišćava u tom preduzeću. Statistički podaci svih zemalja sređuju se tako da pomoću površine izraze grupe preduzeća različitih po veličini.

Nedostati koji nastaju pri upotrebi ukupne površine za iskazivanje veličine preduzeća uklanjaju se redukovanjem površine zemljišta raznih načina iskorišćavanja (istog i raznih područja) na istu jedinicu koja je izabrana kao uslovna. Kao uslovna jedinica obično se uzima jedinica površine onog načina iskorišćavanja koji je najviše zastupljen unutar poljoprivredne površine (u našoj zemlji oranica). Redukovanje se vrši obično na osnovu odnosa proizvodnje izražene skrobnim jedinicama, žitnim jedinicama, ukupnim prihodom, dohotkom ili nekom sličnom veličinom — obično onom koja je u određenim uslovima od najvećeg značaja za zemlju. Redukovanje pomoću skrobnih i žitnih jedinica ima nedostataka u tome što se proizvodi izvesnih načina iskorišćavanja zemljišta (voćnjaka, vinograda, bašta) ne mogu bez teškoće upoređivati s proizvodima drugih načina iskorišćavanja zemljišta samo na osnovu skrobnih i žitnih jedinica (slično je i s proizvodnjom semena). Otuda raste potreba da se redukovanje vrši na osnovu ukupnog prihoda ili dohotka, odnosno vrednosnih pokazatelja.

Redukovana površina se izračunava na taj način što se na osnovu, na primer, ukupnog prihoda po hektaru zemljišta raznih načina korišćenja unutar istog preduzeća izračunaju koeficijenti za redukciju uzimajući da je ukupan prihod oranice ravan 1. Posle toga se koeficijenti za redukciju množe s faktičnom površinom pod pojedinim načinima iskorišćavanja zemljišta. Zbir tako dobijenih proizvoda predstavlja redukovanu površinu preduzeća. Primer je prikazan u narednoj tablici.

• Način iskorišćavanja zemljišta
• Površina u ha preduzeća
• Ukupan prihod po ha u 000 dinara preduzeća
• Koeficijenti za redukciju preduzeća
• Redukovana površina u ha preduzeća
• Oranice
• Voćnjaci
• Vinogradi
• Livade
• Pašnjaci
  Svega

Koeficijent za voćnjake dobijen je na sledeći način: 225 : 150 = 1,5. Isto tako i za zemljišta drugih načina iskorišćavanja. Za preduzeće B i za oranicu koeficijent je izračunat na osnovu odnosa ukupnog prihoda po ha oranice.

Iz primera se vidi da preduzeće A koje je imalo ukupnu površinu 1.810 ha ima 1.519 ha redukovane površine. U zavisnosti od strukture površine, kakvoće zemljišta, strukture proizvodnje, stepena intenziteta i preduzeća s istom ukupnom površinom imaće različitu redukovanu površinu.

Kad želimo da uporedimo dva preduzeća istog ili različitog područja na osnovu redukovane površine, onda se redukovanje može vršiti tako što se uzme da je 1 ha oranice jednog preduzeća odnosno jednog područja ravan 1, pa se zbog toga i oranica drugog odnosno drugih preduzeća (područja) takođe redukuje prema odnosu ukupnog prihoda. Postupajući tako izlazi da preduzeće B ima 1.777,3 ha redukovane površine. S obzirom na to da je teško upoređivati razna preduzeća odnosno razna područja na osnovu ovakvog redukovanja koje traži poznavanje osnova za redukovanje (ukupan prihod po hektaru svakog pojedinog načina iskorišćavanja), redukovanje se vrši na taj način što se isti prosečni koeficijenti primene za sva preduzeća koja se međusobno upoređuju. Ako bismo u našem primeru primenili iste koeficijente (na primer one z« preduzeće A), onda bi preduzeće B imalo 1.540 ha (810 X 1,0 + 100 X 1,5 + … + 500 X 0,2 = 1.540) redukovane površine. Neznatna je razlika između ovih preduzeća u veličini na osnovu redukovane površine pri primeni istih koeficijenata iako ta dva preduzeća imaju ukupan prihod koji se znatnije razlikuje, upravo njihovi ukupni prihodi (228.850 :267.670) nalaze se u odnosu redukovanih površina u primeru (1.519 :1.7’77,3). Otuda kao u primeru treba redu kovati površinu preduzeća istog ili raznih područja. Radi uprošćenja upotrebIjavaju se prosečni koeficijenti, ali su oni manje tačni, jer odražavaju samo strukturu površine, a ne i kakvoću zemljišta, strukturu i intenzitet proizvodnje.

Veličina ili proizvodna moć poljoprivrednog preduzeća najbolje se izražava (meri) vrednošću ukupne proizvodnje koju preduzeće može sistematski da proizvodi u jedinici vremena, obično u toku jedne godine, pri pravilnom iskorišćavanju sredstava za proizvodnju kojima raspolaže i pri racionalnoj organizaciji rada. U nedostatku takvih istraživanja obično se uzima ostvaren ukupan prihod u toku godine ili prosečan za više godina.

Vrednost godišnje proizvodnje, obično ukupan prihod, predstavlja pravi i najbolji univerzalni pokazatelj proizvodne moći preduzeća, koji omogućava svođenje proizvodnje na merljiv oblik, te prema tome i međusobno upoređivanje raznih preduzeća. I pri upotrebi ovog pokazatelja javljaju se teškoće. Najpre, teško se ustanovljava za svako preduzeće, naročito za veliki broj malih gazdinstava teško se pribavljaju podaci o ukupnom prihodu, a zatim, nedostaci se javljaju i usled zavisnosti ukupnog prihoda od cena.

Veličina godišnje proizvodnje mogla bi se izraziti i u naturalnim jedinicama, ali su ove mogućnosti ograničene samo na preduzeća koja imaju jedan krajnji proizvod (npr. vinogradarsko ili ono koje proizvodi samo pamuk i sl.). Pošto se proizvodnja poljoprivrednih preduzeća u najvećem broju slučajeva karakteriše većim brojem krajnjih proizvoda, proizvodna moć takvih preduzeća ipak se može najbolje izraziti vrednošću ukupne proizvodnje ili visinom ukupnog prihoda.

Uporedo sa vrednošću ukupne proizvodnje kao pravim pokazateljem veličine poljoprivrednih preduzeća upotrebljavaju se i drugi uprošćeni pokazatelji koji posredno karakterišu proizvodnu moć sa manjom tačnošću. Takvi pokazatelji upotrebljavaju se obično samo za upoređivanje specijalizovanih preduzeća ili pojedinih njihovih delova, proizvodnih (ekonomskih) jedinica, odnosno pogona.

Kao takvi uprošćeni pokazatelji mogu se navesti:

1. Godišnja količina sirovine koja može da se preradi u dotičnom preduzeću, odnosno pogonu. Ovaj pokazatelj se iskorišćava obično kad jedna ista sirovina služi za proizvodnju raznih konačnih proizvoda (npr.: proizvodna moć preduzeća za preradu mleka u maslo, sireve i sl. izražava se u tonama mleka koje godišnje može da se preradi).
2. Kapacitet najglavnijih sredstava za proizvodnju (npr.: broj ramova, odnosno m2 pri gajenju povrća u zaštićenom prostoru, broj čokota vinove loze pri određenom sistemu u vinogradarstvu, kapacitet traktora kojim se raspolaže).
3. Broj radnika u proizvodnji. Ovaj pokazatelj može da se upotrebi kad su preduzeća odnosno pogoni, koji se među sobom upoređuju, sa istim nivoom tehnike.
4. Uz vrednost osnovnih sredstava za proizvodnju u raznim granama poljoprivredne proizvodnje kao pokazatelji koji posredno karakterišu veličinu zastupljenosti pojedinih linija proizvodnje mogu se spomenuti sledeći:

a. U izrazito ratarskim preduzećima površina pod žitima, ako su žita glavni proizvodi, odnosno površina pod industrijskim biljem, ako su industrijske’ biljke izrazito zastupljene. Površina oranica ili zasejana površina isto tako mogu, da se koriste u tu svrhu.
b. U voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji — površina pod rodnim čokotima vinove loze, površina odnosno broj stabala voćaka.
c. U stočarskim preduzećima — broj odraslih ženskih priplodnih grla (krava, ovaca, krmača).

Ove pokazatelje treba koristiti neobično oprezno, jer jedan hektar površine ili 1 stablo bilo koje vrste voćaka ne predstavljaju isti proizvodni kapacitet u raznim krajevima, u preduzećima raznih nivoa intenzivnosti. Otuda pri upoređivanju velikih poljoprivrednih preduzeća ova obeležja treba da budu jednaka ili što je god moguće više približna.

Veličina ili proizvodna moć preduzeća može biti stvarna (sadašnja) i obračunska (planirana, projektovana, potencijalna).

Obračunska proizvodna moć izražava potencijalne mogućnosti na određenoj etapi razvitka preduzeća. Izračunava se na osnovu planirane ukupne proizvodnje postojećih ili novopodignutih (novoosnovanih) preduzeća.

Projektovana proizvodna moć novopodignutih preduzeća izračunava se obično na osnovu rezultata drugih naprednih socijalističkih poljoprivrednih preduzeća s uspešnom proizvodnjom istog smera, ili primenom odgovarajućih planskih normativa iskorišćavanja sredstava za proizvodnju itd.

Sadašnja (stvarna) proizvodna moć označava ostvarenu proizvodnju preduzeća za jedinicu proteklog vremena. U izvesnim slučajevima sadašnja (stvarna) proizvodna moć može biti veća od projektovane (obračunate) proizvodne moći. Do toga može doći naročito kada se u preduzeću primene nove metode koje povećavaju produktivnost rada, pri iskorišćavanju novih mašina, sirovina itd. U tom slučaju projektovana ili obračunska proizvodna moć treba da se izmeni, pošto su zastareli normativi na osnovu kojih je obračunata, i da se ponovo obračuna na osnovu novih normativa koji su rezultat poboljšane proizvodnje. Prema tome, ni obračunska ni sadašnja proizvodna moć nisu nepromenljive. One se povećavaju sa porastom proizvodnih snaga društva.

Treba, na kraju, spomenuti da u pogledu veličine poljoprivrednog preduzeća u uslovima korišćenja savremene tehnike proizvodnje i u uslovima raspodele rezultata proizvodnje od strane neposrednih proizvođača, kao što je to u uslovima naše zemlje, nastupaju sve veće promene. Sve se manje može da govori o veličini preduzeća, a sve više o veličini proizvodne (ekonomske) jedinice. Otuda se postavlja problem izražavanja veličine proizvodne jedinice, a preduzeće može da obuhvata broj takvih jedinica koji je u saglasnosti s kvalifikacijama kadrova angažovanih u neposrednom rukovođenju preduzećem. Dalje se, prema tome, u vezi s veličinom preduzeća mora uvek da ima u vidu veličina proizvodne (ekonomske) jedinice, s tim da se preduzeće smatra njihovom zajednicom.

Uslovi koji određuju veličinu poljoprivrednih preduzeća. Prvi i glavni uslov koji određuje veličinu preduzeća jesu društveno-ekonomski uslovi proizvodnje, U socijalističkim društvenim uslovima stvaraju se mogućnosti za centralizaciju proizvodnje. Društvo preko svojih organizacija istupa kao organizator poljoprivrede. Ono je snabdeva savremenom tehnikom, kadrovima, organizuje naučnoistraživački rad koji kreće poljoprivredu napred.

Drugi je uslov opšti nivo ekonomskog, tehničkog i kulturnog razvitka zemlje u celini. Ukoliko je taj nivo viši utoliko je i više uslova za organizaciju većih poljoprivrednih preduzeća odnosno krupne centralizovane proizvodnje.

Treći uslov je razvitak i usavršavanje tehnike poljoprivredne proizvodnje. Pošto se tehnika poljoprivredne proizvodnje neprestano razvija i usavršava, i obim proizvodnje poljoprivrednih preduzeća stalno se povećava. Između nivoa tehnike i veličine preduzeća, odnosno pogona proizvodnje, postoji neposredna zavisnost. Razvitak i usavršavanje tehnike saobraćaja takođe utiče na mogućnost povećanja površine poljoprivrednih preduzeća.

Četvrti je uslov ekonomska efikasnost pri određenom nivou tehnike proizvodnje i sistemu gazdovanja. Ukoliko se pomoću sve većih preduzeća odnosno pogona centralizovane proizvodnje može postizati sve bolji ekonomski rezultat proizvodnje utoliko ima više uslova, mogućnosti i potrebe da se ide ka većim preduzećima odnosno pogonima.

Peti uslov koji utiče na povećanje poljoprivrednih preduzeća je povećanje nivoa kulture i kvalifikacija rukovodećih kadrova poljoprivredne proizvodnje. Veće preduzeće zahteva viši nivo stručnosti i neposrednih proizvođača i rukovodećih kadrova.

Šesti uslov je težnja za poboljšanjem uslova za bolji i kulturniji život neposrednih proizvođača. Velika preduzeća dovode električnu energiju, vodovod, ostvaruju krupne melioracije itd. To mogu da postižu samo velika, moćna preduzeća. Za podizanje tih velikih objekata često je potrebno udruživanje napora i sredstava većeg broja preduzeća ili Ijudi većeg područja. Iskustvo poslednjih godina pokazuje da se tim putem to najpre i najpovoljnije može da ostvari.

Sedmi uslov predstavlja delovanje prirodnih uslova na veličinu poljoprivrednih preduzeća. Nije svejedno da li je preduzeće u ravnici ili u planini, na zemljištu s boljim ili lošim fizičkim i drugim pedološkim osobinama. Od značaja su i klimatski uslovi na teritoriji preduzeća. U izvesnim rejonima prirodni uslovi više deluju u smislu centralizacije proizvodnje nego u drugim.

Osmi uslov je porast intenzivnosti. Na povećanje poljoprivrednih preduzeća porast intenzivnosti proizvodnje pokazuje ogroman uticaj. Što je veća intenzivnost proizvodnje sve je veći njen obim, a to znači sve veće preduzeće, jer se njegova veličina meri vrednošću proizvodnje koja može da se ostvari u preduzeću. To znači: ukoliko je intenzivnija proizvodnja utoliko je preduzeće veće na jeđnoj te istoj površini zemljišta.

To je pregled niza najglavnijih uslova koji utiču na veličinu poljoprivrednog preduzeća. Ni jedan od njih ne deluje posebno. Samo pri uzimanju u obzir delovanja svih tih uslova u njihovoj međusobnoj povezanosti i uslovIjenosti može se ustanoviti najcelishodnija veličina poljoprivrednog preduzeća.

Osim ovih opštih deluju i specifični uslovi koji se moraju imati u vidu pri određivanju veličine konkretnog preduzeća.

Metod određivanja najpovoljnije veličine poljoprivrednih preduzeća. Najpovoljniju veličinu poljoprivrednih preduzeća treba određivati uzimajući u obzir ekonomske, tehničke, prirodne i druge uslove proizvodnje. Da bismo utvrdili koja je najpovoljnija veličina jednog konkretnog preduzeća, npr. određenog poljoprivrednog dobra, najpre utvrđujemo koja je najpovoljnija veličina poljoprivrednog dobra, rejona u kome se preduzeće nalazi. Kada smo tim putem došli do izvesne orijentacije, određene obično granicama intervala unutar koga se nalazi najpovoljnija veličina za preduzeće tog oblika, prelazimo na tačnije utvrđivanje najpovoljnije veličine konkretnog preduzeća.

Za utvrđivanje najpovoljnije veličine preduzeća određenog oblika u jednom rejonu služi metod koji u osnovi ima obeležja statističkog metoda. Za svaki oblik preduzeća treba odvajati preduzeća koja se karakterišu izvesnim posebnim obeležjima dovoljnim da ih izdvojimo u posebne grupe, da bi one bile što homogenije.

Utvrđivanje najpovoljnije veličine preduzeća vrši se posebno za preduzeća raznog smera proizvodnje. Preduzeća koja se ispituju treba da su istog stepena izgrađenosti. Time se želi da za utvrđivanje najpovoljnije veličine poljoprivrednog preduzeća određenog oblika posluže preduzeća čiji se rezultat proizvodnje razlikuje samo ili pretežno usled dejstva onih činilaca od kojih zavisi veličina preduzeća.

Ispitivanja treba izvoditi za rejon koji je što uži, sa što ujednačenijim prirodnim i ekonomskim uslovima proizvodnje. U takvom homogenom rejonu treba ispitati određen broj preduzeća razne veličine, s tim da sva pripadaju onom obliku za koji želimo da utvrdimo najpovoljniju veličinu. Obično se primenjuje metod uzorka, pa se na osnovu razlika koje u pogledu rezultata proizvodnje (proizvodnosti rada, ekonomičnosti, rentabilnosti, ukupnog prihoda, dohotka po hektaru površine — najbolje redukovane) postoje između preduzeća tog oblika i razne veličine, ustanovi veličina uzorka. Posle toga izvrši se izbor preduzeća.

Na preduzećima uključenim u uzorak (ili u parcijalni skup, ako na osnovu njega želimo da izvodimo zaključke) izvrši se ispitivanje da bi se došlo do podataka koji govore o sredstvima za proizvodnju i njihovim kapacitetima, njihovoj vrednosti i sl., o obezbeđenosti stručnjacima i radnom snagom raznih kvalifikacija, o prinosima po jedinici kapaciteta i obimu proizvodnje u naturalnom i vrednosnom obliku, o rezultatu proizvodnje — ekonomičnosti, proizvodnost, rentabilnost, visina ukupnog prihoda, dohotka i sl., o utrošku rada, troškovima proizvodnje itd. Potrebni su nam više-manje oni podaci koji se koristi pri analizi privredne delatnosti preduzeća. Ukoliko su podaci dati u vidu višegodišnjih prosečnih veličina, utoliko su time više izbegnuti uticaji kolebljivih prirodnih (klimatskih) i ekonomskih (cene) uslova.

Ispitivana preduzeća razbijaju se u grupe po veličini godišnje vrednosti proizvodnje i po ukupnoj površini. Broj grupa i veličina grupnog intervala određuju se tako da se dobiju što homogenije grupe (da su preduzeća pravilno raspoređena oko sredine grupnog intervala). Otuda intervali nisu za sve rejone jednaki, nego se utvrđuju na osnovu rezultata ispitivanja preduzeća uključenih u uzorak ili parcijalni skup.

Za svaku grupu preduzeća izračunava se niz pokazatelja koji nam govore o rezultatima privredne delatnosti. Posebno se ističu oni pokazatelji koji govore o produktivnosti rada i efikasnosti iskorišćavanja osnovnih sredstava za proizvodnju, posebno zemljišta. Ti sintetički pokazatelji održavaju mnoge činioce koji utiču na veličinu poljoprivrednih preduzeća. Razmotrimo to na jednom primeru. Na osnovu podataka ispitivanja 102 poljoprivredna dobra uzmimo da smo došli do pregleda prikazanih u narednoj tabeli.

Tabela pokazuje da ukoliko se povećavaju preduzeća (u ovom slučaju poljoprivredna dobra) do veličine ukupnog prihoda 1,5—1,8 milijardi dinara, poboljšavaju se rezultati privredne delatnosti po svim pokazateljima kojima je ona izmerena u tabeli. Produktivnost rada povećava se i dalje i najveća je u sledećoj grupi (1,8—2,1 milijardi dinara), ali efikasnost iskorišćavanja osnovnih sredstava, a posebno poljoprivrednih površina, opada, što se vidi iz rezultata prikazanih na 100 dinara osnovnih sredstava i po hektaru površine. U grupi poljoprivrednih dobara sa ukupnim prihodom 2,1—2,5 milijardi dinara svi pokazatelji kojima su izraženi rezultati privredne delatnosti pokazuju pad. Pri sadašnjem nivou razvitka proizvodnih snaga, prema tome, najcelishodnija (najpovoljnija) veličina poljoprivrednih dobara u tom rejonu bila je ona koja se karakteriše veličinom ukupnog prihoda 1,5—2,1 milijardi dinara. Ukoliko bi se veća prednost dala efikasnom iskorišćavanju osnovnih sredstava, posebno zemljišta, može se uzeti da je najcelishodnija (najpovoljnija) veličina poljoprivrednih dobara pete grupe, sa veličinom ukupnog prihoda 1,5—1,8 milijardi dinara. Ako se veća prednost daje produktivnosti rada, onda je najpovoljnija veličina poljoprivrednih dobara šeste grupe sa veličinom ukupnog prihoda 1,8—2,1 milijardi dinara. Ako bi se sva obeležja rezultata proizvodnje uzela kombinovano u obzir, onda je najpovoljnija veličina poljoprivrednog dobra u ispitivanom području i periodu ispitivanja bila ona koja je izražena ukupnim prihodom 1,8 milijardi dinara, jer je to gornja granica jedne i donja granica intervala druge susedne, po rezultatima, najpovoljnije grupe.

Kad ova ispitivana 102 poljoprivredna dobra grupišemo prema ukupnoj površini, dobija se sledeći pregled:

• Ukupan prihod
• Na 100 din.
• Po ha površ.
• Grupe poljoprivrednih dobara
• Ukupna površina ha
• Broj poljopriv. dobara u grupi
• Osnovna sredstva po ha ukupne površine u 000 d.
• Broj usl. grla stoke na 100 ha polj. površine
• Troškovi proizv. po ha ukupne površ. u 000 din.
• ukupne
• redukovane
• Po 1 rad-nom danu
• ličnog dohotka
• osnovnih sredstava
• troškova proizvddnje

Tabela pokazuje da se sa povećanjem poljoprivrednih dobara u rejonu ispitivanja do veličine 1500—2000 ha ukupne površine poboljšavaju rezultati privredne delatnosti po svim pokazateljima kojima je ona izražena u tabeli.

Produktivnost rada povećava se i u sledećoj grupi (2000—2500 ha), ali efikasnost iskorišćavanja osnovnih sredstava (ukupan prihod na 100 dinara osnovnih sredstava), a posebno zemljišta (broj uslovnih grla stoke i ukupan prihod po hektaru površine), opada. Iznad veličine 2500 ha pokazuje se pogoršanje rezultata u odnosu na dve prethodne grupe. Otuda se može zaključiti da je pri sadašnjem nivou razvitka proizvodnih snaga najcelishodnija (najpovoljnija) veličina poljoprivrednih dobara u tom rejonu bila 1500—2500 ha. Ukoliko bi se veća prednost dala efikasnom iskoriščavanju zemljišta, onda bi bila najpovoljnija (najcelishodnija) veličina poljoprivrednih dobara četvrte grupe (1500—2000 ha). Ako se pak veća prednost daje produktivnosti rada, onda bi najpovoljnija veličina bila poljoprivrednih dobara pete grupe (2000—2500 ha). Pošto se intervali ove dve grupe gazdinstava dodiruju, može se zaključiti da je najpovoljnija veličina poljoprivrednih dobara pri ovim ispitivanjima oko 2000 ha.

Pri međusobnom upoređivanju ova dva prikaza vidi se da među njima postoji izvesna veza. Prema prvom prikazu, poljoprivredna dobra s ukupnim prihodom 1,5—2,1 milijardi dinara su najpovoljnija. Ako uzmemo da se sastoje od dve grupe: 1,5—1,8 i 1,8—2,1 milijardi dinara ukupnog prihoda i da je u prvoj grupi ukupan prihod po hektaru 900.000 din. a u drugoj 800.000 din., onda se dobija: sredina intervala prve grupe 1,650.000.000:900.000 = 1833 ha, a sredina intervala druge grupe 1.950.000.000:800.000 = 2437 ha, odnosno prosečna veličina (1833 + 2437):2=4270:2 = 2135 ha. Na osnovu ovog obračuna, preduzeća koja su najpovoljnija po ukupnom prihodu približno su velika 2135 ha. Ako se to uporedi s najpovoljnijom prosečnom veličinom izraženom površinom iz drugog prikaza oko 2000 ha, vidi se da postoji izvesno za ovakva ispitivanja zadovoljavajuće slaganje. Ne može se, međutim, očekivati da će uvek biti takvo ili slično slaganje rezultata ispitivanja dobijenih pri jednom i drugom grupisanju. Treba izdvojiti oba grupisanja i iskorišćavati ih uzimajući u obzir ono što ona predstavljaju. Ukoliko je rejon heterogeniji, ili ukoliko se među sobom upoređuju rezultati ovakvih ispitivanja za razne rejone, utoliko više dolazi u obzir upotreba vrednostnih pokazatelja za izražavanje najpovoljnijih veličina preduzeća, te je i upotrebljivost grupisanja na osnovu njih veća.

Ispitivanjima se može doći i do toga da se rezultati stalno poboljšavaju ukoliko veličina preduzeća raste, odnosno da se u najvećim preduzećima obuhvaćenim ispitivanjima postižu najbolji rezultati. Pošto ne postoji grupa preduzeća iza koje se rezultati pogoršavaju, može se zaključiti da u rejonu u kome je izvedeno ispitivanje preduzeća tog oblika koja su bila predmet ispitivanja nisu dostigla onu veličinu koja bi odgovarala stepenu razvitka proizvodnih snaga u periodu ispitivanja. Radi što potpunijeg iskorišćavanja tekovina nauke i tehnike u tom slučaju treba ići na povećanje poljoprivrednih preduzeća tog oblika u rejonu ispitivanja.

Osim ovog, kao što je spomenuto, prvenstveno statističkog metoda, u svrhu utvrđivanja najpovoljnije (racionalne) veličine preduzeća mogu da služe i višegodišnja ispitivanja rezultata izabranih preduzeća. U tu svrhu izabere se izvestan broj preduzeća (u rejonu ispitivanja) koja su različite veličine, a koja se što manje razlikuju po obeležjima koja nisu rezultat razne veličine. I pri ovome se teži da su preduzeća u što je moguće više sličnim prirodnim i ekonomskim uslovima proizvodnje, s istom ili približno istom strukturom proizvodnje i istog stepena izgrađenosti. Takva preduzeća služe kao modeli koji se ispituju radi utvrđivanja u preduzeću koje veličine je postignut najbolji rezultat. Ta veličina preduzeća je u tom slučaju najpovoljnija u tom rejonu za određeno vreme koje karakteriše stepen razvitka proizvodnih snaga pri kome su vršena ispitivanja.

Sa sve većom primenom linearnog programiranja pružaju se mogućnosti da se za pojedine rejone utvrdi najpovoljnija veličina preduzeća određenog oblika primenom te metode.

Bilo na koji od ovih načina da je utvrđena najpovoljnija veličina preduzeća određenog oblika za neki rejon, ostaje još potreba da se tačnije utvrdi najpovoljnija veličina određenog (konkretnog) preduzeća. Zaključak o najpovoljnijoj veličini može se izvesti i na osnovu ispitivanja primenom spomenutih metoda. To će biti slučaj kad se uslovi konkretnog preduzeća u toj meri približavaju prosečnim uslovima rejona za koji je utvrđena najpovoljnija veličina da se ne može očekivati drugačije dejstvo važnijih činilaca koji utiču na rezultat privredne delatnosti od onoga koje dolazi do izražaja u prosečnim uslovima ispitivanih preduzeća. Pošto se, dokle god se oseća dejstvo prirodnih uslova, mora da računa i s posebnim uslovima karakterističnim za određeno preduzeće, obično se rezultati ispitivanja i utvrđivanja najpovoljnije veličine preduzeća za rejon upotrebljavaju kao osnova za iznalaženje najpovoljnije veličine konkretnog preduzeća.

I pri istoj površini zemljišta kojim raspolaže poljoprivredno preduzeće može da zauzima razne veličine prema vrednosti ukupne proizvodnje. U krajnjoj liniji takvo povećanje preduzeća rezultat je povećane intenzivnosti pri istoj ili promenjenoj strukturi proizvodnje. Otuda se ocena najpovoljnije veličine prema vrednosti ukupne proizvodnje pri istoj površini svodi na ocenu najpovoljnijeg nivoa intenzivnosti. Time smo utvrdili najpovoljniju veličinu konkretnog preduzeća pri istoj površini.

Utvrđivanje najpovoljnije veličine konkretnog preduzeća prema površini koja bi se iskorišćavala unutar njega je u izvesnoj meri složenije. Sa povećanjem preduzeća po površini dolazi do izražavanja tendencija povećanja transportnih troškova pri istim sredstvima prevoza, jer se udaljavaju mesta proizvodnje od pojedinih tačaka od kojih se prevoze sredstva za proizvodnju do mesta proizvodnje i do kojih se često prevoze proizvodi od mesta proizvodnje.

Ako je ispitivanjima utvrđeno da je najpovoljnija veličina preduzeća u rejonu 1500 i 2000 ha, ispituje se koja bi veličina konkretnog gazdinstva u tom intervalu iznad donje granice od 1500 ha bila najpovoljnija.

Najprostije i najlakše bi se to moglo da izvede na osnovu kretanja grupe troškova koji se menjaju sa povećanjem poljoprivrednog preduzeća. Svi troškovi proizvodnje po jedinici proizvoda u pogledu pravca njihove promene pri povećanju preduzeća mogu da se podele uglavnom u tri grupe: 1. troškovi koji se smanjuju, 2. koji ostaju nepromenljivi ili se neznatno menjaju i 3. troškovi koji se povećavaju. Prvoj grupi troškova uglavnom pripadaju amortizacija i upravno-administrativni troškovi, drugoj troškovi obrade zemljišta, ishrane stoke i sl., a trećoj — troškovi prevoza unutar preduzeća. Ovakva podela troškova ima i svoje nedostatke, jer se ne može uzimati da spomenuti troškovi pokazuju tu tendenciju. Ako bismo, ipak, pošli od toga da za grublje izračunavanje možemo sve troškove podeliti u spomenute grupe, onda bi za utvrđivanje najpovoljnije veličine konkretnog preduzeća bilo od značaja da se razmotri kretanje promenljivih troškova, odnosno onih koji se smanjuju i povećavaju sa povećanjem poljoprivrednog preduzeća.

Izračunavajući za razne veličine koje konkretno preduzeće može zauzimati visinu ovih troškova, ustanovićemo kao najpovoljniju veličinu preduzeća onu pri kojoj je zbir ovih troškova najmanji. Uzmimo da smo pri izračunavanju tih troškova za konkretno preduzeće došli do sledećeg pregleda:

Na 100 din. ukupnog prihoda iznose:

• Veličina gazdinstava u ha
• Troškovi koji se smanjuju
• Troškovi koji se povećavaju
  Svega

Zbir promenljivih troškova (onih koji se smanjuju i povećavaju) opada po veličini preduzeća do 2000 ha, a iza toga raste. Najmanji su (u zbiru) pri veličini od 2000 ha, te bi se pri tom nivou razvitka proizvodnih snaga moglo smatrati da je to i najpovoljnija veličina preduzeća za koje su ovi troškovi izračunati.

Zbog nedostatka tog inače prostog i lakog načina izračunavanja, a i zbog jednovremenog ustanovljavanja najpovoljnije veličine i u pogledu vrednosti ukupne proizvodnje, odnosno najpovoljnijeg nivoa intenzivnosti, s uzimanjem u obzir i najpovoljnije strukture proizvodnje, ide se na ustanovljavanje najpovoljnije veličine konkretnog preduzeća na taj način što se za razne veličine unutar ili iznad donje granice intervala, u kome se kreće najpovoljnija veličina preduzeća tog oblika u rejonu, sastavlja projekat organizacije preduzeća (obično za dve, a najviše tri razne veličine), a naročito onaj deo koji pokazuje kakvi se rezultati proizvodnje mogu postići pri različitoj veličini preduzeća po površini, različitoj strukturi i intenzivnosti proizvodnje. Veličina pri kojoj se postižu najbolji rezultati je najpovoljnija veličina konkretnog preduzeća.

Činioci poljoprivredne proizvodnje

Činioci poljoprivredne, kao i svake druge, proizvodnje jesu rad i sredstva za proizvodnju. Da bi se moglo da proizvodi, ovi činioci moraju da se sjedine.

Reprodukcija sredstava ostvaruje se razmenom, tj. prodajom proizvoda, njegovim pretvaranjem u novac, i obrnuto, preobraćajem iz novca u elemente njegove proizvodnje. U poljoprivredi se, međutim, reprodukcija sredstava za proizvodnju sa biološkim osobinama — seme, sadnice, stoka — često ne ostvaruje razmenom, nego neposredno u poljoprivrednom preduzeću. Ali svako preduzeće nije u mogućnosti da proizvede takva sredstva sa najboljim svojstvima. To je i razlog što određena preduzeća koja imaju povoljnije uslove —bolje kadrove, bolja sredstva — preuzimaju na sebe da reprodukcioni materijal proizvedu ne samo za svoje potrebe nego i za druga preduzeća koja ne raspolažu tim povoljnim uslovima. Pri tom se uvek mora voditi računa o tome da takva sredstva za proizvodnju koja se pribavljaju razmenom odgovaraju zemljišnim, klimatskim i drugim uslovima proizvodnje preduzeća koje će ih koristiti u procesu proizvodnje.

Sredstva za proizvodnju sastoje se iz sredstava za rad i predmeta rada. Sredstva za rad su takva sredstva za proizvodnju koja u procesu rada ispunjavaju mnogo puta određenu funkciju kao sprovodnici delovanja rada na predmet rada, ne iz upotrebljavajući se u jednom procesu, i prenose na proizvod samo deo svoje vrednosti (amortizacija). Takva sredstva su npr. poljoprivredne mašine i oruđa. U sredstva rada, kad se posmatraju u širem značenju, spadaju i svi objektivni uslovi nužni za izvršenje procesa proizvodnje. Opšta sredstva za rad ove vrste jeste zemljište, a radom postignuta sredstva za rad ove vrste su npr. građevine, kanali, putevi itd.

Predmetom rada nazivamo sve na što deluje Ijudski rad. Ako je predmet rada pod dejstvom ranijeg rada pretrpeo izvesnu izmenu onda ga nazivamo sirovinom. Svaka sirovina je predmet rada, ali svaki predmet rada nije sirovina. Sirovina može pri stvaranju nekog proizvoda poslužiti kao glavni, osnovni materijal (seme, stočna hrana), a može biti i pomoćni materijal (sredstva za zaštitu bilja i stoke, gorivo, mazivo i sl.).

Sredstva za rad (i objektivni uslovi procesa proizvodnje). Prema različitom značaju za proizvodnju, sredstva za rad se dele na tri grupe:

1. sredstva za rad namenjena proizvodnji koja dejstvuju odnosno učestvuju u procesu proizvodnje — u obrazovanju novog proizvoda;
2. sredstva za rad namenjena proizvodnji, ali koja još nisu stupila u proces proizvodnje, ili iz raznih uzroka ne učestvuju u procesu proizvodnje (sredstva koja se prenose s jednog preduzeća na drugo u trenutku sastavljanja završnog bilansa, sredstva koja ne dejstvuju, odnosno ne nalaze se u procesu proizvodnje, jer su u toku jednog ili nekoliko proizvodnih perioda na zalihi — na čuvanju);
3. građevine i inventar koji služi za zadovoljenje životnih i kulturnih potreba Ijudi u preduzeću.

Takva podela sredstava za rad od značaja je za analizu organizacije i privredne delatnosti preduzeća, jer sredstva za rad prve grupe pokazuju stepen snabdevenosti neposrednih proizvođača sredstvima za rad, druga grupa pokazuje obim sredstava koja ne dejstvuju, odnosno ne nalaze se u procesu proizvodnje, a treća grupa obuhvata sredstva za zadovoljenje neproizvodnih potreba.

Značaj ovakve podele sastoji se još i u tome što su sredstva koja služe za zadovoljavanje životnih i kulturnih potreba Ijudi u preduzeću izdvojena u posebnu grupu. Ovo utoliko pre što, u zavisnosti od organizacije korišćenja tih sredstava, ona ne moraju da Čine sastavni deo sredstava preduzeća (na našim opštedruštvenim i zadružnim gazdinstvima nisu u sastavu njihovih sredstava). Ona mogu da čine sastavni deo sredstava posebnih organizacija ustanovljenih da se staraju o životnim i kulturnim potrebama Ijudi.

Da bi se istakla uloga sredstava za rad u procesu proizvodnje, ona se mogu podeliti i na sledeće četiri grupe: 1. sredstva opreme — mašine raznih vrsta, 2. sredstva s biološkim osobinama — višegodišnji rodni zasadi, stoka i sl., 3. sredstva za čuvanje predmeta rada — burad, sudovi itd., 4. objektivni uslovi procesa proizvodnje — zemljište, građevine za potrebe proizvodnje, kanali, putevi itd. Svaka od pomenutih grupa sredstava za rad ima različitu ulogu u poljoprivrednoj proizvodnji.

S organizacione tačke gledišta sredstva rada mogu da se podele na:

1. nepokretna, u čvrstoj vezi sa zemljištem, kojima pripadaju zemljište, melioracije, putevi, poljoprivredne građevine, višegodišnji zasadi, i
2. pokretna — mašine i oruđa, proizvodna i zaprežna stoka.

Ovakva podela je značajna zbog toga što sredstva ovih dveju grupa ispoIjavaju različitu smetnju i imaju različitu prednost pri reorganizaciji preduzeća, kupovini i prodaji preduzeća, prenošenju osnovnih sredstava na drugo preduzeće, izdavanju u zakup i sl. Pri svima tim promenama mora se posebno voditi računa o nepokretnim sredstvima, jer se ona mogu iskorišćavati tamo gde se nalaze i jedino ili prvenstveno u sklopu privredne organizacije radi koje i u unutar koje su izgrađena.

Sredstva za rad (i objektivni uslovi proizvodnje) podrobnije uzev obuhvataju sledeće:

1) Zemljište — oranice, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade (prirodne i veštačke), pašnjaci, šume, ribnjaci, bare i trstici, dvorišta (zemljište pod građevinama), zemljište pod melioracionim objektima, putevima, neplodna zemljišta (peščari, kamenolomi), trajno poboljšana zemljišta (trajne melioracije), izvori vode i vode. uopšte i sl.
2) Melioracije i putevi — postrojenja za navodnjavanje i odvodnjavanje — nasipi, kanali, ustave, dolapi, zaštite od poplave, zaštite od odronjavanja, putna postrojenja — poljoprivredna železnica (ugrađena pruga), građeni putevi.
3) Poljoprivredne građevine.
4) Zasadi — šume, voćke (rodne), čokoti vinove loze (rodni), hmeljnici (rodni), zasadi u rasadniku, višegodišnji usevi, ukrasni dekorativni zasadi.
5) Stoka — proizvodna i zaprežna.
6) Mašine i oruđa — pogonske mašine, vozila, ratarska, stočarska, voćarska, vinogradarska, povrtarska, magazinska oruđa, uređaji i pribor za preradu, ostalo oruđe, pribor i nameštaj, instrumenti i uređaji za razna merenja i sl.

U praksi se sredstva za rad nazivaju još i osnovnim sredstvima. Da bi se izbeglo izračunavanje amortizacije za sredstva za rad malih vrednosti, odnosno radi uprošćavanja knjigovodstvene evidencije, ne ubrajaju se u sredstva za rad nego se iskazuju kao predmet rada: 1. predmeti koji se iz upotrebe u kraćem periodu od godine dana, nezavisno od njihove vrednosti, i 2. predmeti čija je vrednost niža od granične vrednosti koju su odredili za to nadležni organi.

U svakoj grupi osnovnih sredstava možemo razlikovati sredstva za rad koja dejstvuju i koja ne dejstvuju (nalaze se ili se ne nalaze u procesu proizvodnje iz raznih razloga).

Predmeti rada. Predmeti rada dele se na dve grupe: 1. glavni, osnovni materijali: seme, stočna hrana, sirovine za dalju preradu (na primer seme suncokreta), podmladak sprežne i proizvodne stoke, mladi zasadi, stoka u tovu, i 2. pomoćni materijali: goriva i maziva, sredstva za zaštitu bilja i stoke i sl.

Vidimo da u predmete rada dolaze i podmladak sprežne i proizvodne stoke, stoka u tovu i mladi zasadi koji se još ne iskorišćavaju i još ne daju proizvodnju (mladi zasadi voćaka, vinove loze i sl.). U praksi se često mladi zasadi smatraju kao osnovna sredstva (sredstva za rad) u izgradnji, odnosno koja još ne dejstvuju. Osnova za ovakav postupak nalazi se u načinu finansiranja: izdavanja za mlade zasade finansiraju se kao investicije, dok se izdavanja za sve ostale predmete rada vrše iz obrtnih sredstava. Ali, način finansiranja ne može da izmeni funkcionalnu ulogu predmeta rada. Mladi zasadi su predmet rada s organizacione tačke gledišta, zato što je za njihov porast do nastupanja momenta njihovog iskorišćavanja neophodno izvesti još ceo niz dopunskih izdavanja, koja uvećavaju njihovu vrednost, što nije slučaj sa sredstvima za rad (osnovnim sredstvima).

Odnos između sredstava gazdinstva. U poljoprivredi nijedna mera ne može dati odgovarajući uspeh ukoliko nije praćena odgovarajućim drugim merama sa uporednim dejstvom. Za organizaciju poljoprivredne proizvodnje je od značaja da utrošak jednog sredstva povlači sa sobom utrošak ili ograničenu upotrebu drugog sredstva. Postignuće najpovoljnijeg uzajamnog dejstva raznih mera je, međutim, samo jedna strana pitanja. Drugu njegovu stranu predstavlja postignuće tog dejstva uz najpovoljniji rezultat, a to vrlo često znači uz najmanje moguće troškove za odgovarajući nivo intenzivnosti i obim proizvodnje.

Kad se razmatra odnos sredstava u preduzeću često se misli samo na odnos raznih sredstava u odnosu na zemljište i izražava se po jedinici tog kapaciteta — po hektaru ukupne, redukovne ili poljoprivredne površine, a za izvesna sredstva po hektaru zemljišta pojedinih načina iskorišćavanja, u zavisnosti od toga kojoj proizvodnji služi dotično sredstvo. Od značaja je, međutim, posmatranje sredstava ne samo u odnosu na zemljište nego i u njihovom međusobnom odnosu. Ovaj odnos se mora pravilno rešavati utoliko pre što poljoprivrednom preduzeću najčešće stoje na raspolaganju samo određeni (ograničeni) izvori za finansiranje nabavke sredstava za proizvodnju.

Sredstva uložena u građevine imaju značajan udeo u ukupnim sredstvima poljoprivrednog preduzeća. S obzirom na opterećenje preduzeća tim sredstvima i troškove proizvodnje koji iz toga proizilaze, mora se obratiti velika pažnja tome koje i kakve građevine treba podiči. Mora se uvek razmotriti da li se potreba za građevinama može zadovoljiti boljim iskorišćavanjem postojećih građevina, izvodeći ako treba i izvesne adaptacije i rekonstrukcije. Ako se ni tim putem potreba ne može zadovoljiti, onda se ide na izgradnju novih građevinskih kapaciteta, vodeći računa pri izboru projekta, građevinskog materijala i načina izgradnje da se sa što manjim troškovima dođe do novih građevinskih kapaciteta.

Značajan problem pri rešavanju odnosa između sredstava preduzeća je i problem vučne snage i odnosa između sredstava s raznim izvorima energije. Ukoliko je rešavanje ovog problema olakšano time što sprežna stoka ne može više da konkuriše raznim motorima, s obzirom na to da nova agrotehnika zahteva vuču određene jačine, utoliko je rešavanje složenije što se mora obratiti pažnja na odnos između motora s raznim izvorima energije. Ovde nije reč samo o odnosu motora s tečnim gorivom i elektromotora, nego i o odnosu onih s raznim tečnim gorivima, s raznim snagama, s raznim konstrukcijama itd. Izbor motora izvodi se uvek povezano i u zavisnosti od priključnih mašina. Tu je značajan ne samo odnos između motora i priključnih mašina nego i između samih priključnih mašina. Sva ta pitanja mogu uspešno da se reše jedino ako se izvedu odgovarajući proračuni pri kojima se uzima u obzir čitav niz činilaca od kojih može da zavisi izbor mašina i oruđa. Najvažniji među tim činiocima su: veličina preduzeća, kakvoća zemljišta — naročito njegove fizičke osobine, način i sistemi njegovog iskoriščavanja, klimatske prilike, organizacija zemljišne teritorije — grupisanost parcela, njihov međusobni odnos i odnos prema ekonomskom dvorištu i linijama saobraćaja, uslovi saobraćaja uopšte i posebno za pojedina sredstva i proizvode, raspoloživa radna snaga, agro i zootehnika koja se želi sprovesti, nivo intenzivnosti, mogućnost nabavke — raspoloživo na tržištu, odnos cena između pojedinih mašina, odnos cena između mašina i proizvoda itd.

Kad god se određuje pribavljanje određenih sredstava uvek se postavlja problem utvrđivanja dinamike, tj. kad treba i s kojim tempom postići odgovarajući odnos između sredstava. Ovo nije važno samo pri utvrđivanju odnosa između raznih sredstava, nego i odnosa unutar iste grupe sredstava. Od posebnog je značaja, na primer, utvrđivanje dinamike podizanja zasada, da bi se postavio najbolji odnos zasada raznih faza funkcionisanja, čime se pravilnije raspodeljuju periodi njihovog podizanja, odnosno investicionog ulaganja kojim je preduzeće opterećeno, i penodi njihovog iskorišćavanja, odnosno vraćanja sredstava preduzeću.

Opšte je pravilo da se prvenstveno ulaže u ona sredstva koja najpre mogu da dođu do izražaja — dobro seme, đubre, odgovarajuća najpovoljnija stočna hrana, sredstva za zaštitu bilja i stoke. Pri tome se odmah postavlja kao nužnost obezbeđenje odgovarajućih mašina i oruđa da bi prethodna sredstva mogla da dođu do izražaja. To su često prvi koraci na putu postavljanja pravilnih odnosa između pojedinih sredstava u preduzeću.

Ulaganjem u sredstva koja brzo deluju stvara se osnova da se iz ostvarenog rezultata na osnovu brzog dejstva takvih sredstava mogu izdvojiti novčani izvori za ulaganje u sredstva za proizvodnju koja su preduzeću nužna ali koja sporije dolaze do izražaja.

Investiciona ulaganja su utoliko povoljnija za preduzeće ukoliko doprinose povoljnijem odnosu već postojećih sredstava. Time se doprinosi potpunijem iskorišćavanju postojećih sredstava, što je od znatnog uticaja na rezultat privredne delatnosti.

Određivanje pravilnog odnosa između sredstava utoliko je značajnije ukoliko se radi o sredstvima koja su ugrađena, u čvrstoj vezi sa zemljom, nepokretna, ili je bar njihovo pokretanje ekonomski neopravdano i u slučajevima kad je tehnički izvodljivo. Takva su sredstva: građevine, putevi, melioracije, zasadi. Ona mogu pripadati raznim preduzećima samo putem pregrupisavanja, reorganizacije, spajanja i cepanja preduzeća, njihove kupovine i prodaje, nasleđa i sl.

Kao što se vidi, promene u tom pogledu nastupaju s promenama u zemIjišnoj teritoriji. Njihov značaj i pri istom kapacitetu je za razna preduzeća različit. Sa tih razloga se i kaže da ukoliko nastupe takve promene treba težiti takvom pregrupisavanju ovakvih sredstava pri kome će ona biti najbolje iskorišćena. S obzirom na to da se to teško postiže, većina od njih najbolje se iskorišćava u preduzeću u kome su podignuta. Pošto njihovo iskorišćavanje traje vrlo dugo, treba na osnovu što tačnijih proračuna utvrđivati njihov obim, međusoban odnos i odnos prema drugim sredstvima.

Iz dosadašnjih razmatranja se vidi da nije značajan samo odnos između sredstava rada (i objektivnih uslova procesa proizvodnje) nego i odnos između ovih i predmeta rada, kao i međusoban odnos poslednjih. Pošto se pri utvrđivanju tih odnosa uvek ima u vidu i raspolaganje radnom snagom, stepen kvalifikacije proizvođača za određene proizvodnje, obim i kakvoća rada koji mogu uložiti, ustanovljavanje odnosa između sredstava preduzeća u krajnjoj liniji se proteže i na ustanovljavanje odnosa između činilaca proizvodnje.

Proširenje površina poljoprivrednih preduzeća

Proširenje površina društvenog sektora ima veliki značaj s obzirom na današnje stanje poljoprivredne proizvodnje i nivo razvitka nauke i tehnike. Načini proširenja zemljišta poljoprivrednih organizacija mogu biti različiti i zavise od konkretnih uslova i mogućnosti. U tu svrhu korišćeni su i sada se koriste najčešće sledeći načini: agrarna reforma, konfiskacija, melioracija zemIjišta, kupovina, pokloni, dobijanje zemljišta na privremeno korišćenje, zakup i naplata dugovanog poreza.

Tabela 9. Pregled proširenja društvenog zemljišta po pojedinim poljoprivrednim organizacijama SFRJ ( u ha)

Izostavljeno iz prikaza

• Način proširenja
• Godina
• Ukupno
• Poljoprivredno dobro
• Ekonomije ustanove
• SRZ i OZZ
• Novo-osvojene
• Kupovina
• Zakup

Agrarna reforma izvođena je dva puta. Prvom agrarnom reformom, na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 1945. godine, dobijene su prve površine u društvenoj svojini. Drugom agrarnom reformom, na osnovu zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine od 1953. godine, utvrđen je novi maksimum zemljišta. Za zemljoradnike — maksimum obradivog zemljišta iznosi 10 ha. Maksimum obradivog zemljišta za lice koje nije zemljoradnik iznosi 3—5 ha, a zemljišni maksimum privatnih pravnih lica i verskih ustanova iznosi takođe 10 ha, odnosno za verske ustanove većeg značaja ili veće istorijske vrednosti i 30 ha obradivog zemIjišta. U slučaju prekoračenja dozvoljenog maksimuma zemljišta, višak se oduzima i prevodi u društvenu svojinu, na osnovu pomenutog Zakona i Zakona o prometu zemljišta i zgrada.

Lice koje po bilo kom osnovu dođe u posed obradivog zemljišta iznad zakonom utvrđenog maksimuma — dužno je da to prijavi skupštini opštine u roku od 30 dana od kada je saznalo da njegov posed prelazi dozvoljeni maksimum, inače podleže krivičnoj kazni. Zemljište koje se po ovom osnovu izdvaja iz imovine privatnog lica kao suvišak unosi se u fond opštenarodne imovine bez naknade.

Konfiskacij a zemljišta, izvršena na osnovu Odluke o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica, bila je jedna od prvih mera za stvaranje zemljišnog fonda u rukama zajednice. Po tom osnovu u državnu svojinu je prešla imovina lica nemačke narodnosti koja su bila na strani okupatora, imovina ratnih zločinaca, kao i imovina odsutnih lica.

Melioracij a zemljišta, u smislu privođenja kulturi neiskorišćenog zemljišta ili prevođenja zemljišta iz jedne katastarske kulture u drugu, čime se obezbeđuje bolje iskorišćavanje zemljišta, služila je i služi kao jedan od načina proširenja površina u društvenoj svojini. Odvodnjavanjem i navodnjavanjem, regulisanjem vodenih tokova, krčenjem i razoravanjem šikara i ledina (seoskih utrina) može se đoprineti povećanju površina u vlasništvu poIjoprivrednih organizacija. U tom pogledu, iako je u proteklom periođu dosta učinjeno, kod nas nisu iscrpljene sve mogućnosti i postoji dosta površina koje se mogu osvojiti melioracijama.

Kupovina zemljišta može poslužiti poljoprivrednim organizacijama kao način za sticanje zemljišta od privatnih lica. Kupovina zemljišta, kao i zgrada, može se obaviti samo uz prethodnu saglasnost saveta za privredu skupštine sreza. Savet za privredu ne može uskratiti saglasnost za kupovinu poljoprivrednog zemljišta ako je ono potrebno poljoprivrednoj organizaciji u poljoprivredne svrhe a skupština ne može dati drugo zemljište iz fonda opštenarodne imovine.

Na osnovu Zakona o iskorišćavanju zemljišta, polioprivredne organizaciie, u slučaju prodaje poljoprivrednog zemljišta u građanskoj svojini, imaju preče pravo kupovine.

Ako je pri kupovini zemljišta ili zgrada od privatnika prodajna cena kupljenog zemljišta veća za više od trećine prometne cene kupljenog zemljišta u vreme kupovine, ugovor o kupoprodaij može biti poništen.

Ugovor o sticanju zemljišta i zgrada mora biti sačinjen u pismenoj formi, u protivnom nema nikakvo pravno dejstvo. Isto tako, pri kunovini zemIjišta i zgrada mora da se sprovede zemljišnoknjižni prenos zemljišta na kupca — poljoprivrednu organizaciju. Poljoprivredna organizacija ne može sticati zemljište ni po kom osnovu uz uslov da druga strana može raskinuti ugovor i tražiti povraćaj u svojinu svoga zemljišta.

Pošto se u poslednje vreme javlja sve veći broj individualnih vlasnika koji nude ili bi pristali da prodaju zemlju na otplatu pod uslovom da poljoprivredne organizacije odmah stupe u posed zemljišta a da se zemljišnoknjižni prenos sa prodavca na kupca izvrši posle isplate poslednje rate, savezni Državni sekretarijat za poslove finansija dao je objašnjenje da odredbe Zakona o prometu zemljišta i zgrada i Zakona o sredstvima privrednih organizacija ne onemogućuju poljoprivredne organizacije da od privatnih lica kupuju zemljište pod ovim uslovima. Pitanje uslova takve kupoprodaje zemljišta ima se regulisati ugovorom između prodavca i kupca. Ovaj ugovor treba da precizira naročito sledeće: koje se zemljište prodaje odnosno kupuje; kolika je kupoprodajna cena; rokove otplate odnosno iznose rata; konstataciju da se na kupca izvrši zemljišnoknjižni prenos zemljišta bez naknadnog pristanka i prisustva prodavca, odnosno kupca po isplati poslednje rate prodajne cene; obavezu prodavca odnosno kupca da nadoknadi štetu koja bi nastala zbog neizvršenja ugovornih obaveza na način i u rokovima utvrđenim ugovorom. Kupovina zemljišta na otplatu može se vršiti i na taj način što se ugovorom predvidi da se zemljište uslovno prenese u zemljišnim knjigama sa prodavca na kupca.

Zahtev za saglasnost ugovora o kupovini zemljišta podnosi poljoprivredna organizacija uz obrazloženje privrednom savetu skupštine odbora. Nadležni savet je dužan da u zakonskom roku donese obrazloženo rešenje. U slučaju da se uskraćuje saglasnost, poljoprivredna organizacija ima pravo žalbe nadležnom republičkom organu.

Uslovi pod kojima će republičke i komunalne banke odobravati kredit jesu sledeći: kamatna stopa najmanje 2% godišnje, rok otplate ne duži od 20 godina, cene za kupovinu zemljišta ne smeju premašiti iznos od 120.000 dinara za hektar zemljišta od I do IV klase i 90.000 za hektar zemljišta od V do VI klase; učešće OIF-a prema pomenutoj kupovnoj ceni zemljišta odnosno visini troškova izdvajanja i grupisanja iznosi 85% i ,rok korišćenja kredita ne može biti od 2 godine. Kređit za izvođenje komasacije odobravaće se ako se od ukupnih površina zemljišta koje su predmet komasacije. ne računajući zemljište koje je već u društvenoj svojini, prevede najmanje 20% u društvenu svojinu (putem plaćanja troškova komasacije u zemlji, putem otkrivanja uzurpiranog zemljišta i sl.).

Uslovima kada je odobravanje kredita vezano za polaganje vanrednog učešća, banke koje odobravaju kredit naći će jedinstvenu stopu učešća po formuli:

Ukupno učešće (redovno + vanredno) × 100 / Ukupna predračunska vrednost (redovna + vanredna)

P r i m e r:

(1,500.000 + 30.000) × 100 / 10,000.000 + 3,000.000 = 4,500.000 × 100 / 13,000.000 = 34 61 %

Jedan od uslova za korišćenje kredita jeste obavezno uplaćivanje 50% od učešća korisnika kredita u roku od 15 dana od dana odobrenja kredita, a da se ostatak polaže postepeno prema dinamici korišćenja sredstava.

Ukoliko je cena zemljišta veća od one koja je za učešće banke određena, razliku iz svojih sredstava plaća korisnik kredita — društveno gazdinstvo.

Investicioni program podnet banci za dobijanje kredita mora da sadrži: opis lokacije kompleksa; način grupisanja kompleksa; veličinu kompleksa; način korišćenja zemljišta za poslednje dve godine; stepen nagiba i eventualnu izloženost eroziji; izveštaj o proizvodnoj vrednosti zemljišta sa kartom i skicom terena; razloge za eventualnu popravku proizvodnih svojstava zemljišta; troškove privođenja kulturi zemljišta (grupisanjem, melioracijama i sl.), izvod sa sednice organa korisnika (radnički savet, zadružni savet, osnivač preduzeća) o usvajanju investicionog programa; rešenja SS o dozvoli za sprovođenje arondacije, odnosno komasacije ako se kredit traži za te svrhe; dokaz da je korisnik kredita uplatio 50% učešća; potvrdu organa SO nadležnog za poslove poljoprivrede da je saglasan sa kupovinom i cenom zemljišta.

Isplata iz kredita odobrenih za kupovinu zemljišta vrši se neposredno vlasnicima zemljišta na osnovu naloga korisnika kredita po prethodnom ili istovremenom podmirenju svih obaveza prodavca zemljišta prema društvenoj zajednici. Nalog za isplatu treba da obuhvati: sve obustave na ime izmirenja obaveza prodavca prema društvenoj zajednici; obavezu prodavca zemljišta prema korisniku kredita; hipoteku osigurane obaveze i ostatak kupovne cene.

Uz nalog za isplatu podnosi se sledeća dokumentacija:

a) Kad se isplata vrši pre prenosa kupljenog zemljišta u zemljišnim knjigama u društveni sektor: 1) spisak koji treba da sadrži: imena prodavaca, površine, oznake porekla, klasu zemljišta, cenu po hektaru, raspored novca po kolonama i izjavu da li je prodavac upisan u zemljišne knjige kao vlasnik ili ne; 2) prepis ugovora sa sopstvenicima privatnog zemljišta; 3) potvrdu skupštine opštine da predmetno zemljište ne pada pod udar nacionalizacije zbog premašenja agrarnog maksimuma. Prodavci koji nisu upisani u zemljišne knjige kao vlasnici treba da pribave uverenje skupštine opštine o tome da je parcela koja se prodaje u dugogodišnjoj nesmetanoj državini prodavca i da je on vlasnik. Po izvršenoj isplati korisnici kredita su dužni da u roku od 15 do 30 dana podnesu banci prepis zahteva sudu da se na osnovu kupoprodajnog ugovora izvrši prenos zemljišta, a najkasnije u roku od 6 meseci od dana isplate kredita — sudske isprave o izvršenom prenosu.
b) Kad se isplate iz kredita vrše pošto je izvršen upis kupljenog zemljišta u korist društvenog gazdinstva u zemljišne knjige, podnosi se pored napred navedene dokumentacije još i prepis isprave o izvršenom prenosu.

P o k l o n zemljišta i uopšte nekretnina od strane građanskih i građanskih pravnih lica može takođe poslužiti kao način proširenja zemljišta u društvenoj svojini. Prilikom dobijanja nepokretnosti na poklon treba zaključiti pismeni ugovor o ovom aktu koji bi sadržao podatke o poklonodavcu i o primaocu, o nepokretnosti koja se daje, o prenosu vlasništva, o uslovima pod kojima se daje poklon. Poljoprivredne organizacije mogu, takođe na osnovu ugovora, bez naknade primiti zemljište na iskorišćavanje na određeno ili neodređeno vreme.

Dobijanje zemljišta na privremeno iskorišćavanje može biti:

a) Na osnovu Zakona o obrađivanju napuštenog zemljišta.

Po ovom osnovu poljoprivredne organizacije mogu dobiti na iskorišćavanje u roku od jedne do tri godine zemljište sopstvenika koji se iselio ili se stalno nalazi u inostranstvu, kao i sopstvenika čije boravište nije poznato ako je zemljište ostalo neobrađeno u toku jedne godine i nije se počelo obrađivati ni u narednoj godini. Naknada koja se dobija za korišćenje napuštenog zemIjišta unosi se u fond za unapređenje poljoprivrede. skupština sreza ili opštine. Ako je prihod od zemljišta nesrazmerno nizak prema radu, investicijama i drugim troškovima koje korisnik ima da uloži u zemljište, takvo zemIjište se može dati na iskorišćavanje i bez naknade.

Rešenje o dodeli zemljišta na korišćenje donosi skupština sreza. ZemIjište koje je dato na iskorišćavanje ne može se vratiti sopstveniku pre isteka vremena za koje je dato na iskorišćavanje. Vraćanje zemljišta sopstveniku odnosno njegovom punomoćniku može se izvršiti i pre isteka roka po odobrenju skupštine uz naplatu srazmernog dela investicija uloženih u zemljište.

b) Na osnovu Zakona o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta.

Na osnovu ovog Zakona poljoprivredne organizacije mogu dobiti zemljište na iskorišćvanje, u smislu prinudne uprave, za vreme od 1 do 5 godina, ukoliko korisnik zemljišta u privatnoj svojini ne obradi zemljište na način iz člana 23. stava 1. ovog Zakona u vreme u koje se obično obrađuje u kraju u kome se ono nalazi a u tome nije bio sprečen dejstvom više sile ili drugim opravdanim razlozima. Pod prinudnu upravu zemljište u privatnoj svojini se takođe može staviti ako se na njemu ne primenjuju propisane agrotehničke ili agromelioracione mere ili kad se zemljište ne koristi u skladu sa osnovnim planom iskorišćavanja zemljišta na području hidromelioracionog sistema.

Rešenje o stavljanju zemljišta pod prinudnu upravu donosi organ skupštine opštine nadležan za poslove poljoprivrede Naknada za iskorišćavanje poljoprivrednog zemljišta pod prinudnu upravu može se uneti u opštinski investicioni fond i služiti za unapređenje poljoprivrede ili, po odbitku dospelih obaveza, ustupiti sopstveniku ako se nađe da on i njegova porodica nemaju dovoljno sredstava za život, ili da zbog starosti, bolesti ili fizičke nesposobnosti korisnika ili članova njegove porodice zemljište nije moglo biti obrađeno u u skladu sa pomenutim propisima.

Zakup zemljšta u građanskoj svojini regulisan je odredbama Zakona o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta. Na osnovu tog Zakona poIjoprivredne organizacije imaju prvenstveno pravo uzimanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u građanskoj svojini. Individualni poljoprivredni proizvođač koji nudi svoje zemljište u zakup dužan je da tu ponudu istakne na oglasnoj tabli mesne kancelarije odnosno skupštine opštine. Vlasnik ne može dati zemljište u zakup individualnom poljoprivrednom proizvođaču pod uslovima povoljnim za njega od uslova pod kojima je nudio zemljište u zakup poljoprivrednoj organizaciji.

Poljoprivredna organizacija nema pravo prvenstva uzimanja zemljišta u građanskoj svojini u zakup:

1) kad je individualni poljoprivredni proizvođač ili član njegovog domaćinstva pozvan na odsluženje vojnog roka;
2) kad individualni poljoprivredni proizvođač ili član njegovog domaćinstva koji je zemljište obrađivao — usled bolesti, iznemoglosti ili nesposobnosti druge vrste nije u mogućnosti da zemljište obradi; u ovim slučajevima nije potrebno isticati ponudu.

Ukoliko poljoprivredna organizacija, prema ugovoru o zakupu, vrši na zakupljenom zemljištu znatnije investicije, onda se zemljište uzima u zakup najmanje na vreme koje je potrebno za punu amortizaciju tih investicija.

Ugovor o zakupu zemljišta mora sadržati pored ostalog: katastarske oznake zemljišta, vreme trajanja zakupa, kao i visinu i način plaćanja rente. Zakupljeno zemljište ne sme se dati drugom licu na korišćenje. Skupština opštine ima pravo, na osnovu pomenutog Zakona, da na sednicama oba veća propiše najviši iznos zakupnine za poljoprivredna zemljišta.

Za nepridržavanje propisa o zakupu poljoprivrednog zemljišta predviđene su određene kazne. Poljoprivredna organizacija može biti novčano kažnjena do 300.000 dinara ako je uzela u zakup zemljište na kraće vreme nego što je potrebno za amortizaciju ulaganja i ako zemljište u građanskoj svojini uzeto u zakup daje drugom licu na iskorišćavanje.

Isto tako i vlasnik poljoprivrednog zemljišta može biti novčano kažnjen ako da zemljište u zakup: a) individualnom proizvođaču a da ga prethodno nije ponudio poljoprivrednoj organizaciji; b) ako je zemljište dao u zakup individualnom poljoprivrednom proizvođaču, pod boljim uslovima nego što ga je nudio poljoprivrednoj organizaciji.

Otuđivanje poljoprivrednog zemljišta od strane poljoprivrednih organizacija mogućno je uz prethodnu saglasnost skupštine opštine u dva slučaja: prvo, prodaja zemljišta privatnom licu radi kupovine drugog zemljišta, ili drugo, da ga privatnom licu da u zamenu za drugo zemljište, bez obzira na to da li ga je dobila iz društvenog zemljišnog fonda ili ga je stekla na drugi način. Novčani iznos dobijen za prodato zemljište poljoprivredna organizacija može upotrebiti samo za kupovinu drugog zemljišta. Razliku između prodajne i kupovne cene zemljišta poljoprivredna organizacija uplaćuje u poslovni fond kao amortizaciju.

Naplata poreza, na osnovu dopuna Uredbe o prisilnoj naplati poreza i drugih budžetskih prihoda (od 25. × 1962) dopušta opštinskom narodnom odboru da može prehraniti od građana i građansko-pravnih lica zemljište koje mu ti obveznici poreza pismeno ponude u društveno vlasništvo radi otplate dugovanog poreza. Cena zemljišta utvrđuje se na osnovu Zakona o eksproprijaciji, a u izuzetnim slučajevima može se predvideti i veća cena. Ukoliko je vrednost ponuđenog zemljišta veća od iznosa dugovanog poreza, savet za poslove finansija može predvideti isplatu razlike. Zemljište stečeno na ovaj način može dati na iskorišćavanje privrednoj organizaciji na osnovu ugovora.

Arondacija. Arondacija je mera koja se u praksi preduzima radi grupisanja rascepkanih parcela jednog, dva ili više gazdinstava u jednoj katastarskoj opštini ili delu atara. Grupisano zemljište može biti i na više mesta.

Arondacija poljoprivrednog zemljišta izvodi se radi racionalnijeg obrađivanja zemljišta, uspešnije mehanizacije poljoprivrednih radova, sprovođenja melioracionih i protiverozionih radova, omogućivanja izgradnje ekonomskih dvorišta i podizanja dugogodišnjih zasada, kao i ako bi bez sprovođenja arondacije primena savremenih agrotehničkih mera i uopšte rad na unapređenju poljoprivrede bili u znatnoj meri otežani.

Korisnik arondacije može biti samo poljoprivredna organizacija ili koja druga privredna organizacija koja poljoprivredno zemljište koristi u poljoprivredne svrhe. Navedene organizacije mogu pristupiti arondaciji samo ako površina zemljišta koju koriste jedna ili više poljoprivrednih organizacija iznosi više od propisanog procenta (donetog republičkim zakonima — u SRS taj procent iznosi 15) ukupne površine poljoprivrednog zemljišta u potesu. Izuzetno, radi primene savremenih agrotehničkih metoda pri obrađivanju zemljišta, korisnici arondacije mogu biti individualni poljoprivredni proizvođači ako su zaključili ugovore o dugoročnoj kooperaciji, s tim da je većina ovih proizvođača u potesu sklopila ugovore za površinu koja prelazi procenat ukupne površine poljoprivrednog zemljišta, a koji propisuju narodne republike svojim zakonom (u SR Srbiji je propisano da taj procenat iznosi 15).

Naknada za arondirano zemljište daje se sopstveniku zemljišta i plaća je korisnik arondacije. Sopstveniku poljoprivrednog zemljišta, ako je zemljoradnik, daje se na ime naknade za pripojeno zemljište odgovarajuće zemljište iste kulture i boniteta. Međutim, ako ne postoje mogućnosti da se u naknadu za pripojeno zemljište da drugo zemljište iste kulture i boniteta, naknada se može po sporazumu sa sopstvenikom zemljišta i korisnikom arondacije odrediti u zemljištu druge kulture i boniteta. Ako se takav sporazum ne postigne, naknada se daje u novcu.

Ukoliko se na zemljištu koje se pripaja nalazi zgrada ili drugi objekat, u naknadu se daje zemljište s odgovarajućom zgradom ili drugim objektom koji se nalazi na zemljištu koje se daje u naknadu, ili na obližnjem zemljištu. Ako za ovo nema mogućnosti, korisnik arondacije je dužan da podigne sopstveniku zemljišta odgovarajuću zgradu ili druge objekte na drugom zemljištu sopstvenika.

Sopstveniku pripojenog zemljišta koji nije zemljoradnik naknada se daje po pravilu u novcu. Korisnik arondacije i vlasnik pripojenog zemljišta mogu se sporazumeti da se naknada da i u drugom zemljištu odgovarajuće vrednosti.

Kada se naknada za pripojeno zemljište daje u novcu, njena visina se određuje po pravilima koja važe za određivanje naknade u slučaju eksproprijacije. Ako se korisnik arondacije i vlasnik pripojenog zemljišta sporazumeju, naknada se može dati i drukčije nego što je to propisano odnosno napred navedeno. Razlika u vrednosti zemljišta koje se pripaja i daje u naknadu može biti isplaćena u novcu. Na ime naknade ne može se dati zemljište u društvenoj svojini čija je vrednost veća za više od 20% od vrednosti zemljišta koje se pripaja.

Postupak za izvođenje arondacije počinje time što se predlog za arondaciju podnosi organu uprave opštinskog odbora nadležnom za poslove poljoprivrede na čijem se području nalazi zemljište koje se predlaže za arondaciju, odnosno organu uprave skupštine sreza nadležnom za poslove poljoprivrede ako se zemljište nalazi na području dveju ili više opština. Predlog za arondaciju mora sadržati sledeće:

— svrhu i obrazloženu potrebu arondacije;
— popis zemljišta za koje se predlaže arondacija;
— popis zemljišta za koje se traži pripajanje i zemljišta koja predlagač arondacije daje u naknadu;
— popis zgrada i objekata na zemljištima za koje se traži pripajanje i na onima koja se daju u naknadu.

Popis zemljišta mora da sadrži oznake katastarskih parcela, kulturu i bonitet. Uz predlog za arondaciju treba obavezno priložiti i skicu zemljišta koje je zahvaćeno arondacijom.

Nadležni organ OS-a ili SS-a donosi rešenje kojim se odobrava sprovođenje arondacije u celini ili delimično ili se uskraćuje. Protiv ovog rešenja može se uložiti žalba republičkom organu uprave nadležnom za poslove poIjoprivrede protiv čijeg se rešenja ne može voditi spor.

Arondaciju, koja je odobrena, sprovodi komisija za arondaciju koja po završenom postupku donosi rešenje o arondaciji, koje, pored ostalog, mora sadržati pojedinačno za svakog sopstvenika: naznačenje po kulturi, površini i katastarskoj klasi zemljišta koje se pripaja i zemljišta koje se daje u naknadu za pripojeno zemljište, odnosno iznos novčane naknade. Protiv rešenja o arondaciji može se podneti žalba republičkom organu nadležnom za poslove poljoprivrede. Protiv rešenja o naknadi ne može se izjaviti žalba niti voditi upravni spor. Međutim, raniji sopstvenik pripojenog zemljišta i korisnik arondacije mogu u roku od 30 dana od dana dostave rešenja o naknadi podneti predlog sudu da utvrdi naknadu. Protiv prvostepenog rešenja sreskog suda može se izjaviti žalba okružnom sudu u roku od 15 dana od dana dostave rešenja.

Troškove postupka arondacije snosi poljoprivredna organizacija koja je podnela predlog za arondaciju. Sve radnje u postupku arondacije oslobođene su od plaćanja takse.

Predaja zemljišta pripojenog arondacijom privrednoj organizaciji u posed vrši se: a) po pravosnažnosti odluke, b) posle ubiranja plodova od strane ranijeg zemljišta ako na zemljištu postoje usevi, ali najdocnije do završetka tekuće ekonomske godine i v) pošto korisnik arondacije izvrši obaveze ako se po rešenju o arondaciji ima u korist sopstvenika pripojenog zemljišta podići zgrada i sl.

Hipoteke i drugi stvarni tereti, osim prava službenosti, uloženi na zemIjištu koje se pripaja gube pravnu važnost i imaju se brisati iz zemljišnih knjiga. Lice u čiju je korist bio uknjižen teret koji je izgubio pravnu važnost ima pravo da zahteva da se brisani teret prenese na zemljište koje je dato u naknadu za pripojeno.

Komasacija zemljišta je mera pod kojom se podrazumeva grupisanje rascepkanih parcela svih gazdinstava na teritoriji jedne ili više katastarskih opština. Tom prilikom se postavlja nova putna i kanalska mreža.

Na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o iskorišćavanju poIjoprivrednog zemljišta (Sl. list FNRJ br. 53/62) dozvoljava se komasacija zemIjišta u slučaju:

— da se arondacijom ne može vršiti zaokružavanje i grupisanje zemljišta poljoprivrednih organizacija, i
— ako je rascepkanost zemljišta u hidromelioracionim sistemima takva da otežava racionalno iskorišćavanje.

U SR Hrvatskoj komasacija izvođena istovremeno sa hidromelioracionim radovima i tom prilikom, naplaćujući troškove izvođenja komasacije ne u novcu već u zemljištu od privatnih vlasnika, poslužila je i kao mera za proširenje zemljišta u društvenoj svojini.

Eksproprijacija zemljišta je mera kojom se prinudno prenosi nepokrenost iz svojine fizičkog i građanskog pravnog lica u društvenu svojinu. Pored ovakve eksproprijacije, koja se naziva potpunom, jer predstavlja prenošenje nepokretnosti (zemljište, zgrade i drugi građevinski objekti) sa njenog sopstvenika u društvenu svojinu, postoji i nepotpuna, koja se sastoji u ustanovljenju prava službenosti (servituta) na nekretninama, kao i u zakupu zemljišta na neodređeno vreme.

Mada se eksproprijacija zemljišta, kako to zakon izričito naglašava, ne može sprovoditi u poljoprivredne svrhe (npr. za proširenje poljoprivrednog zemljišta nekog društvenog gazdinstva i sl.) ukazuje se ovde na mogućnost korišćenja ove administrativne mere od strane poljoprivrednih organizacija kad je u pitanju angažovanje zemljišta koje je potrebno radi podizanja zgrada poljoprivrednih ustanova, preduzeća za preradu, melioracionih objekata i slično.

Izvođenje eksproprijacije dolazi u obzir kad je to potrebno radi ostvarenja radova od opšteg interesa. Zakon o eksproprijaciji (Sl. list FNRJ br. 12/57) dozvoljava izvođenje eksproprijacije nepokretnosti radi: izgradnje železničkih pruga, puteva, mostova, aerodroma, kanala, podizanja zgrada radi održavanja pomenutih postrojenja, izgradnje centrala i postrojenja za dalekovodnu, PTT i radio i televizijsku mrežu, podizanja i proširenja fabrika, rudnika, izgradnje vojnih objekata, istraživanja rudnog blaga, regulacije vodnih tokova, melioracija, pošumljavanja, izgradnje naselja, trgova, parkova, vodovoda, kanalizacije, gasovoda, groblja, kao i radi podizanja silosa, stambenih i poslovnih prostorija, škola, muzeja, bolnica, igrališta i sl.

Predmet eksproprijacije mogu biti samo nepokretnosti koje se nalaze u svojini građana, građanskih pravnih lica, društvenih organizacija i udruženja građana.

Korisnik ekspoprijacije može biti političkoteritorijalna jedinica, ustanova koja ima svojstvo pravnog lica, privredne organizacije, zadružne i druge društvene organizacije, kao i udruženja.

Postupak u izvođenju eksproprijacije sastoji se u utvrđivanju opšteg interesa za izgradnju objekata radi kojih se pristupa eksproprijaciji, u donošenju rešenja o eksproprijaciji i utvrđivanju naknade za eksproprisanu nepokretnost.

A. Utvrđivanje opšteg interesa za izgradnju objekata može se izvesti dvojako. Naime, smatra se da je opšti interes već utvrđen donošenjem posebnog pravnog akta određenog upravnog organa (narodnog odbora, republičkog izvršnog veća ili Saveznog izvršnog veća).

Ukoliko opšti interes nije utvrđen posebnim aktom, eksproprijacija se može predložiti pošto nadležni organ izda rešenje o eksproprijaciji na obrazložen predlog korisnika eksproprijacije da je izgradnja objekta na određenom mestu od opšteg interesa.

B. Rešenje o eksproprijaciji, odnosno da je izgradnja objekta od opšteg interesa da se može pristupiti eksproprijaciji, donosi skupština opštine na čijem se području nalazi zemljište ako je predlog za donošenje tog rešenja podneo nadležni organ opštine, ustanove, privredne organizacije ili udruženja. Ukoliko je predlog za donošenje tog rešenja podneo organ sreza, rešenje donosi skupština sreza, a ako je predlog podneo nadležni organ republike odnosno federacije, rešenje donosi republičko odnosno Savezno izvršno veće.

Predlog za donošenje rešenja o eksproprijaciji mora sadržati podatke o:

1) predlagaču eksproprijacije; 2) nepokretnosti za koju se predlaže eksproprijacija, kao i lokaciji te nepokretnosti; 3) sopstveniku nepokretnosti; 4) objektu radi čije izgradnje se predlaže eksproprijacija.

Uz ovaj predlog za eksproprijaciju mora se još podneti:

— odobren investicioni program u izvodu; navesti predlagača eksproprijacije, objekt radi čije se izgradnje predlaže eksproprijacija i užu lokaciju;
— izvod iz zemljišnih i drugih javnih knjiga u koje je upisana svojina na nepokretnost za koju se predlaže donošenje rešenja o eksproprijaciji;
— dokaz da predlagač eksproprijacije ima obezbeđena sredstva za investicionu izgradnju i sredstva za plaćanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.

Protiv rešenja o eksproprijaciji dozvoljena je žalba a može se pokrenuti i upravni spor. Sve troškove postupka oko izvođenja eksproprijacije snosi korisnik. Korisnik eksproprijacije može odustati od predloga za eksproprijaciju sve dok rešenje ne postane pravosnažno. Inače, korisnik eksproprijacije stiče pravo na posed danom određenim u rešenju.

C. Naknada za potpunu eksproprijaciju poljoprivrednog zemljišta daje se u visini petostrukog do desetostrukog iznosa jednogodišnjeg katastarskog dohotka eksproprisanog zemljišta. Visinu naknade koja će se dati za eksproprisano zemljište u pojedinim katastarskim opštinama određuje narodni odbor sreza u granicama pomenutog raspona unapred za svaku godinu.

Ako je eksproprisano zemljište pod industrijskim kulturama, ili služi za proizvodnju pirinča, hmelja, iil pod toplim lejama, ili ako su to njive u koje su uložene investicije, pored naknade za njivu daje se i naknada za uložene investicije u visini njihove vrednosti koje su posebno uložene radi korišćenja tog zemljišta u te svrhe.

Za vrtove se pored naknade za njive one klase u koje spada najbliža odgovarajuća njiva nadoknađuju i sredstva uložena za korišćenje dotičnog zemIjišta za kulturu vrtova.

Za eksproprisano zemljište na kome se gaji kultura koje se ne uzima u obzir pri utvrđivanju katastarskog prihoda ali se prihod te kulture posebno oporezuje, kao što je to npr. duvan, naknada obuhvata pored jednogodišnjeg katastarskog prihoda od tog zemljišta još i jednu desetinu ukupno oporezovanog prihoda od te kulture za poslednjih deset godina.

Ukoliko je eksproprisan vinograd, voćnjak ili maslinjak koji daju rod, pored katastarskog prihoda njive one klase koja najviše odgovara eksproprisanom zemljištu naknada obuhvata i vrednost čistog prinosa koji bi se dobio, u odnosu na starost zasada, za onoliko godina koliko je potrebno da se podigne i da počne davati rod novi zasad. Međutim, umesto naknade izračunate na ovaj način za eksproprisane zasade može se dati naknada izračunata kao za eksproprisan vrt, ukoliko je ovako izračunata naknada veća od naknade izračunate na prethodan način. Za eksproprisane mlade zasade koji ne daju rod naknada se određuje za vrtove. Za eksproprisan vinograd sa hibridnom lozom naknada se određuje samo prema katastarskom prihodu njive one klase u koju spada najbliža odgovarajuća njiva.

Za rasadnike naknada se utvrđuje kao i za njive, a pored toga naknada obuhvata i vrednost sadnica koje nije vlasnik iskoristio do dana kada korisnik ima da stupi u posed.

Za zemljište pod šumom naknada se određuje kao za najbliži pašnjak, odnosno ako je obradivo kao za njivu, i naknada za drvnu masu u visini vrednosti drvne mase po propisanoj ceni.

Za eksproprisano zemljište na kome postoji zgrada ili drugi građevinski objekat, pored naknade za zemljište, sopstvenik ima pravo da sam poruši zgradu ili drugi objekat i da odnese materijal, ili, ukoliko to ne želi, da dobije naknadu u visini vrednosti materijala koji bi mogao koristiti da je sam porušio. Pored ove naknade korisnik eksproprijacije dužan je pre rušenja zgrade dati korisnicima stanova zgrade koja se ruši na korišćenje drugi odgovarajući stan.

Za građevinsko zemljište daje se naknada prema tarifi koju određuje SNO uz saglasnost republičkog izvršnog veća.

Za ustanovljenu službenost određuje se naknada u iznosu za koji je usled ustanovljene službenosti smanjena vrednost zemljišta ili zgrade.

U slučaju ustanovljenja zakupa naknada se određuje u visini čistog katastarskog prihoda od zakupljenog zemljišta ili u obliku jednokratnog iznosa za celo vreme trajanja zakupa ili pak u povremenim davanjima koja se plaćaju u jednakim vremenskim razmacima.

Naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje se i isplaćuje u gotovom novcu. Naknada se po pravilu isplaćuje odjednom, ali ako je veća od 1 milion dinara, isplata se može vršiti u ratama, i to najduže u roku od pet godine. Naknada se, uz saglasnost ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije, može dati, umesto novcu, u drugom zemljištu sa zgradom ili bez zgrade odgovarajuće vrednosti, i to u slučaju da korisnik eksproprijacije raspolaže takvom nepokretnošću ili mu stavi na raspolaganje takvo zemljište.

U slučaju eksproprijacije zemljišta koja se izvodi na većoj površini (radi stvaranja akumulacije za hidroelektrane i sl.) i pri čemu se znatan broj stanovnika mora iseliti, republičko izvršno veće će propisati oblik i način davanja naknade onim spostvenicima koji nisu voljni da budu izmireni po odredbama Zakona o eksproprijaciji, s tim da im se u drugom kraju obezbede zemIjište i zgrade radi obavljanja njihove osnovne delatnosti.

Rešenje o naknadi za eksproprisanu nepokretnost mora sadržati: 1) naznačenje rešenja o eksproprijaciji; 2) naznačenje eksproprisane nepokretnosti i mesto gde se nalazi; 3) naznačenje korisnika eksproprijacije i ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti; 4) podatke o imaocu drugih stvarnih prava na eksproprisanoj imovini; 5) visinu naknade; 6) podatke o nepokretnosti koja se daje u zamenu; 7) nalog u pogledu obaveza izmirenja naknade i 8) odluku o troškovima postupka.

Organizacija zemljišne teritorije poljoprivrednog preduzeća

Značaj i zadatak. Savremena organizacija poljoprivrednih preduzeća ističe kao jedan od važnih problema — problem pravilne organizacije zemljišne teritorije. Ekonomska suština ovog problema sastoji se u tome:

— da se što pravilnije organizuje zemljišna teritorija da bi se sa zemIjišta postigao što je moguće veći obim proizvodnje, sa što manjim utroškom rada i sredstava za proizvodnju po jedinici proizvoda, i
— da se omogući bolje iskorišćavanje ostalih osnovnih sredstava a naročito poljoprivrednih mašina.

Da bi se rešio ovaj zadatak, treba znati:

— elemente (pitanja) koji se imaju rešiti prilikom rešavanja organizacije zemljišne teritorije,
— principe koje treba imati u vidu pri rešavanju organizacije teritorije poljoprivrednog gazdinstva, i
— koji preduslovi moraju biti ispunjeni da bi se prišlo rešenju organizacije zemljišne teritorije.

Elementi organizacije zemljišne teritorije. Pri organizaciji zemljišne teritorije poljoprivrednog dobra rešavaju se sledeća osnovna pitanja:

1. Organizacija poljoprivredne površine
2. Razmeštaj uprave i proizvodnih centara
3. Razmeštaj ekonomskog dvorišta
4. Razmeštaj magistralnih puteva
5. Razmeštaj plodoreda, polja plodoreda i radnih jedinica
6. Organizacija teritorije voćnjaka i vinograda
7. Organizacija teritorije livada i pašnjaka
8. Organizacija snabdevanja vodom
9. Razmeštaj poljozaštitnih šumskih pojaseva.

Osnovni principi organizacije zemljišne teritorije. Osnovni principi koji su zajednički za sve elemente organizacije poljoprivrednog preduzeća jesu:

1) Pri organizaciji teritorije poljoprivrednog preduzeća neophodno je stalno imati u vidu da je zemljište i sredstvo za proizvodnju i da se kao takvo mora što racionalnije koristiti, tj. da se postigne maksimalna proizvodnja ali uz najniži utrošak rada i sredstava za proizvodnju.
2) Pri donošenju rešenja voditi računa da ono bude povoljno ne samo sa stanovišta pojedinih pogona ili elemenata nego i sa stanovišta rezultata gazdinstava kao celine.
3) Rešenje svakog elementa organizacije teritorije ocenjivati sa stanovišta osnovnih pokazatelja koji određuju taj elemenat. Drugim rečima, sva rešenja moraju ići za tim da zadovolje osnovne faktore od kojih zavisi uspešno funkcionisanje pojedinih elemenata.
4) Sve elemente organizacije zemljišne teritorije treba rešavati prilikom sastavljanja plana organizacije preduzeća. Plan organizacije može da posluži kao najbolja osnova i garancija da će se navedeni principi sprovesti.

Preduslovi za organizaciju zemljišne teritorije. Da bi se stvorili povoljni uslovi za efektivno iskorišćavanje zemljišta kao osnovnog sredstva, potrebno je da ga što bolje upoznamo. Zbog toga pre donošenja rešenja o organizaciji zemljišne teritorije treba sprovesti niz sistematskih istraživanja, i to:

— Da li je zemljište u odgovarajućim kompleksima. Ukoliko nije treba ispitati mogućnost arondacije. Ovaj preduslov je neobično značajan. Bez njegovog uspešnog rešenja ne mogu se rešavati ni pojedini elementi organizacije teritorije.
— Detaljna pedološka ispitivanja sa prikazivanjem na karti svih pronađenih tipova zemljišta.
— Geobotanička ispitivanja sa ciljem da se upoznamo sa postojećim biljnim asocijacijama. Na osnovu ovih ispitivanja dobiće se predstava o rasprostranjenosti korova i sastavu trava na livadama i pašnjacima.
— Snima se i ispituje postojeća putna mreža. Naročito je potrebno obratiti pažnju na glavne puteve, železničku prugu, reke, kanale i druge ugrađene objekte.
— Ispituju se izvori vode (količina i kvalitet). Utvrđuje se visina podzemne vode i količina vode koja se može dobiti u toku dana u raznim periodima godine sa raznih izvora (reke, potoci, izvori, bunari).
— Izvršiti odgovarajuće pripremne geodetske radove, kao što je skica terena u razmeri 1 : 10.000, srediti posedovno stanje itd.

Na osnovu podataka koji su rezultat navedenih ispitivanja prilazi se rešavanju zadataka organizacije zemljišne teritorije poljoprivrednog dobra.

Organizacija poljoprivrednih površina. Pri rešavanju organizacije poljoprivrednih površina važno je da se pravilno odredi:

— odnos između zemljišta različitog načina iskorišćavanja (oranica, vrtova, voćnjaka, livada, pašnjaka itd.) i
— razmeštaj zemljišta po pojedinim načinima iskorišćavanja.

1) Odnos između zemljišta različitog načina korišćenja određuje se na taj način što se uzimaju u obzir: prirodni uslovi gazdinstva i željeni smer proizvodnje.

Prirodni uslovi (klima, zemljište i reljef) za veliki broj poljoprivrednih preduzeća još imaju vrlo značajnu ulogu kad je reč o određivanju odnosa između pojedinih načina iskorišćavanja zemljišta. Veličina površina pod oranicama, a naročito pod zasadima, livadama i pašnjacima, u velikoj meri je uslovIjena prirodnim faktorima.

Ukoliko prirodni uslovi unapred ne određuju kako će se iskorišćavati pojedine površine (prava vinogradarska, prava livadska zemljišta), onda se odnos između pojedinih načina korišćenja određuje na osnovu smera proizvodnje koji je planiran za dotično preduzeće. Polazeći od planiranog obima biljne i stočne proizvodnje i pojedinih grana u okviru njih, izračunavaju se potrebne površine za ostvarenje planiranog obima proizvodnje. Ovo se postiže deljenjem planiranog obima proizvodnje svakog useva sa planiranim prinosom po 1 ha.

Pri određivanju potreba za zemljištima pojedinih načina korišćenja treba najpre odrediti potrebe glavnih grana u preduzeću. Pošto se ustanovi koliko je i kakvih poljoprivrednih površina potrebno, upoređujuće se to sa postojećim stanjem u preduzeću i utvrđuje koje poljoprivredne površine nedostaju a koje su u suvišku. Posle toga ispituje se mogućnost prevođenja poljoprivrednih površina jednog načina korišćenja u drugi. Na primer: razoravanje delova slabo proizvodnih pašnjaka i njihovo preobraćanje u njive, seča šuma i šikara i njihovo pretvaranje u pašnjake itd.

Preobraćanje (pretvaranje) jednog načina iskorišćavanja zemljišta u drugi mora se izvršiti samo na osnovu detaljno proučenih analiza iz kojih se može jasno videti da li će se investiciona ulaganja koja će se utrošiti radi tih pretvaranja i isplatiti.

Kad je na taj način ustanovljena površina zemljišta pojedinih načina iskorišćavanja, pristupa se razmeštaju tih površina po zemljišnoj teritoriji dotičnog gazdinstva.

2) Osnovni zahtevi koji se moraju imati u vidu prilikom razmeštaja tih površina mogu se svesti na sledeće:

• da planirani razmeštaj odgovara prirodnim uslovima kojima se karakteriše zemljište;
• da je razmeštaj tako izveden da se proizvodnja ostvaruje s najmanje mogućim troškovima;
• da je razmeštaj za pojedine načine iskorišćavanja zemljišta izveden u odgovarajućim kompleksima (veličina tih kompleksa mora da omogući njihovo racionalno korišćenje, tj. mora da omogući pravilan razmeštaj polja, radnih jedinica, pravilno iskorišćavanje mašina i dr.);
• da se vodi računa o mogućnosti snabdevanja vodom (pojedini načini iskorišćavanja zemljišta u tom pogledu imaju velike zahteve (povrtarstvo, voćarstvo itd.) te se pri razmeštaju o njima mora voditi računa, naročito u krajevima gde se oskudeva u vodi);
• da se pri razmeštaju vodi računa o odnosu koji će razni načini iskorišćavanja zemljišta imati prema ekonomskom dvorištu i glavnim saobraćajnicama (zemljište na kome se gaje usevi čiji proizvodi postavIjaju povećane zahteve u pogledu prevoza a svi se voze u dvorište (korenasto-krtolasto bilje, usevi za siliranje itd.) mora biti bliže dvorištu).

Razmeštaj uprava i proizvodnih centara na poljoprivrednim preduzećima. U toku poslednjih godina došlo je do značajnih promena kod poljoprivrednih preduzeća. Broj preduzeća je zbog fuzija smanjen ali je zato došlo do velikog povećanja zemljišnih površina postojećih preduzeća. Ova pojava je potencirala problem organizacije i razmeštaja proizvodnih centara u preduzeću. Koliko i kako organizovati te delove preduzeća pitanje je sa kojim se danas bori većina preduzeća.

Radi rešavanja tog pitanja treba znati: a) principe za rešavanje, b) uslove koji utiču na broj i organizaciju tih delova, i c) metod rešavanja.

Prilikom organizacije uprava ili pojedinih proizvodnih centara treba poći od toga da organizaciona struktura preduzeća obezbedi:

1. pravilno funkcionisanje procesa proizvodnje,
2. što veću specijalizaciju proizvodnje,
3. što bolje iskorišćavanje sredstava za proizvodnju,
4. racionalno korišćenje stručnjaka i radne snage,
5. približavanje stočarskih farmi proizvodnji zelene, sočne i kabaste stočne hrane,
6. povoljan razmeštaj i organizaciju plodoreda,
7. higijensko-sanitarne uslove,
8. lako organizovanje ekonomskih jedinica, i
9. proces decentralizacije upravljanja preduzećem.

Od uslova koji utiču na broj i organizaciju uprava i pojedinih proizvodnih centara najznačajniji su:

1. veličina preduzeća,
2. da li je zemljište u jednom ili više kompleksa,
3. saobraćajni i tržišni uslovi,
4. smer i organizacija proizvodnje,
5. obim transporta,
6. visina potrebnih investicija,
7. zadovoljenje kulturno-društvenih potreba članova kolektiva i članova njihovih porodica,
8. plan perspektivnog razvoja gazdinstva.

U pogledu redosleda i metodike rešenja treba prvo odrediti centralno ekonomsko dvorište preduzeća, zatim ekonomska dvorišta uprava i na kraju pojedine proizvodne centre.

Pri razmeštaju pojedinih uprava i pojedinih proizvodnih centara treba razlikovati dva ekonomski različita stadijuma. U prvom stadijumu analiziraju se sva konkretna pitanja razmeštaja uprava, kao što je: organizaciona šema preduzeća, organizacija proizvodnje i rukovođenja, obim transporta, projekat putne mreže, visina investicionih ulaganja itd. Analiza se vrši kako sa stanovišta pojedinih uprava tako i sa stanovišta rezultata gazdinstva kao celine. U ovom stadijumu moraju se okončati rešenja pojedinih pitanja na taj način što će se izraditi određeni projekti.

Drugi stadijum služi za korekciju datih rešenja. Na osnovu analize i bilansa proverava se celishodnost predloženih rešenja i vrše odgovarajuće korekcije. Treba reći da u ovom stadijumu nisu dozvoljene korenite izmene u projektovanom razmeštaju uprava i proizvodnih centara, jer se pretpostavlja da su projekti sastavljeni na bazi detaljnih obračuna koji su težili da zadovolje najracionalniju organizaciju procesa proizvodnje.

Zbog složenosti ovog pitanja dobro bi bilo da se prilikom njegovog rešenja koristi sledeći metodski postupak. Mora se sastaviti nekoliko projekata (varijanti) željenog razmeštaja uprava i proizvodnih centara i na bazi međusobnog upoređenja odabrati najpovoljnije rešenje. Kako se to praktično izvodi vidi se iz sledećeg primera koji je uprošćen i šematizovan. U njemu se pošlo od pretpostavke da se razmotri samo uticaj obima transporta na strukturu proizvodnje pojedinih uprava. Ostali činioci su isti u svim varijantama.

Za jedno poljoprivredno preduzeće uzete su tri varijante razmeštaja proizvodnje na uprave preduzeća za koje se pretpostavlja da su najcelishodnije.

Prva varijanta. Po ovoj varijanti preduzeće bi imalo dve uprave sa sledećim razmeštajem proizvodnje: Na prvoj upravi nalazile bi se krave, telad do 6 meseci i tov svinja, a na drugoj bi bila junad za priplod i tov i krmača za priplod. Na I upravi bilo bi glavno ekonomsko dvorište. U zavisnosti od razmeštaja stočne proizvodnje i površine na pojedinim upravama iskorišćavale bi se na sledeći način:

Veličina uprave u ha

• Korišćenje zemljišta Prva uprava
• Ratarski plodored 500
• Prifarmski plodored 60
• Livade 70
• Pašnjaci 120
• Ukupno: 750
• Korišćenje zemljišta Druga uprava
• Ratarski plodored 800
• Prifarmski plodored 20
• Livade 120
• Pašnjaci 250
• Ukupno: 1.190
• Korišćenje zemljišta Ukupno u preduzeću
• Ratarski plodored 1.300
• Prifarmski plodored 80
• Livade 190
• Pašnjaci 370
• Ukupno: 1.940

Druga varijanta. Prema ovoj varijanti projektovala bi se dva dvorišta sa dve uprave. Stoka bi se rasporedila po mogućstvu ravnomerno na svakoj upravi. Iskorišćavanje površine bilo bi sledeće:

Veličina uprave u ha

• Korišćenje zemljišta Prva uprava
• Ratarski plodored 700
• Prifarmski plodored 30
• Livade 70
• Pašnjaci 120
• Ukupno: 920
• Korišćenje zemljišta Druga uprava
• Ratarski plodored 600
• Prifarmski plodored 50
• Livade 120
• Pašnjaci 250
• Ukupno: 1.020
• Korišćenje zemljišta Ukupno u preduzeću
• Ratarski plodored 1.300
• Prifarmski plodored 80
• Livade 190
• Pašnjaci 370
• Ukupno: 1.940

Treća varijanta isto polazi od dve uprave, ali glavno ekonomsko dvorište bilo bi na II upravi. Razmeštaj proizvodnji bio bi sledeći (sva proizvodna stoka će se smestiti na drugoj upravi, a podmladak na prvoj):

Veličina uprave u ha

• Korišćenje zemljišta Prva uprava
• Ratarski plodored 600
• Prifarmski plodored —
• Livade 70
• Pašnjaci 120
• Ukupno: 790
• Korišćenje zemljišta Druga uprava
• Ratarski plodored 700
• Prifarmski plodored 80
• Livade 120
• Pašnjaci 250
• Ukupno: 1.150
• Korišćenje zemljišta Ukupno u preduzeću
• Ratarski plodored 1.300
• Prifarmski plodored 80
• Livade 190
• Pašnjaci 370
• Ukupno: 1.940

Obezbeđenje stočarstva krmnim biljem vidi se iz sledeće tabele:

Obezbeđenja hranom u % od potreba

• Varijante koncentrati
  Prva 100,0
  Druga 100,0
  Treća 100,0
• Varijante seno
  Prva 115,0
  Druga 115,0
  Treća 115,0
• Varijante zelena hrana
  Prva 120,0
  Druga 118,0
  Treća 117,0
• Varijante slama
  Prva 130,0
  Druga 130,0
  Treća 130,0

Kao što se vidi, sve varijante u potpunosti obezbeđuju potrebnu stočnu hranu. Međutim, da bi se ocenilo kojoj od projektovanih varijanti treba dati prednost, neophodno je razmotriti rezultate pojedinih varijanti u pogledu utroška rada, korišćenja sredstava i opterećenosti transportom.

Ukupna potreba u ljudskim radnim danima i KS na 100 ha poljoprivredne površine vidi se iz naredne tabele:

• Varijante
• Potreba na 100 ha
• Ljudskih dana
  količina 000 din.
  KS.
  Prva 3.500
  2.800 111
  Druga 3.600
  2.880 111
  Treća 3.800
  3.040 110

Koliko je proizvoda koji će se proizvesti i transportovati na veće udaIjenosti, kao i utrošak stajnjaka i mineralnih đubriva, vidi se iz naredne tabele:

• Varijante
• Pogoni
• Vrste proizvoda u t
  biljna
  stajnjak
  mineralna djubriva
  ukupno
  Prva 1 i 2
  Ukupno
  Druga 1 i 2
  Ukupno
  Treća 1 i 2
  Ukupno

Ukupan obim transporta sa ukupnim troškovima prevoza vidi se iz sledeće tabele:

• Varijante
• Pogoni
• Količina proizvoda u t.
  Rastojanje km
  Ukupno t/km
  Troškovi t/km din.
  Ukupni troškovi u 000 d.
  Ako je prva varijanta 100
  Prva 1 i 2
  Ukupno
  Druga 1 i 2
  Ukupno
  Treća 1 i 2
  Ukupno

Na osnovu prikazanih obračuna proizilazi da prednost treba dati prvoj varijanti razmeštaja uprava.

Projektovanje i uredjenje ekonomskog dvorišta

Ekonomsko dvorište ima ogroman ekonomski značaj za organizovanje procesa proizvodnje. Ovaj značaj proizilazi iz činjenice što je ekonomsko dvorište:

1. Glavni centar za organizovanje, a za neke grane i za odvijanje procesa proizvodnje. Ako se uzme da je ukupno radno vreme koje se utroši u proizvodnji ravno 100, onda, prema nekim stranim ispitivanjima, od toga vremena se u dvorištu utroši:
2. Jedna od dve trećine platnog fonda vezuje se za radove koji se obavljaju u ekonomskom dvorištu.
3. Lošim razmeštajem ekonomskih dvorišta i građevina unutar njih povećavaju se troškovi rada za 10—20% pa i više.
4. Potrebe i obim investicija uglavnom zavise od pravilnog projektovanja i uređenja ekonomskog dvorišta.
5. Na ekonomskom dvorištu smeštena je celokupna radna snaga, sva sredstva za proizvodnju (sem zemljišta) i radionice potrebne za održavanje i opravku tih sredstava.

Organizacija proizvodnje u preduzeću

Specijalizacija poljoprivredne proizvodnje

Uslovi i načela specijalizacije. Struktura poljoprivredne proizvodnje zavisi od prirodnih i društveno-ekonomskih uslova. U kojoj meri će se moći da iskoriste prirodni uslovi zavisi od društveno-ekonomskih uslova. Od toga koja sredstva stoje na raspolaganju i sa kakvim i kolikim znanjima i iskustvima se prilazi samoj proizvodnji u velikoj meri zavisi kakav će se uspeh postići u iskorišćavanju prirodnih uslova. Ukoliko opšti privredni razvitak zemlje stvara potrebne uslove i nagoni da se ti uslovi iskorišćavaju, onda od organizatora proizvodnje zavisi kako će, primenjujući sredstva, znanje i iskustva u procesu proizvodnje, iskorišćavati prirodne uslove koji mu stoje na raspolaganju.

S obzirom na to da je cena proizvoda na tržištu određena društveno potrebnim radom za promet. Za proizvodnju i promet proizvoda, poljoprivredno preduzeće može da očekuje naknadu koja je izražena u razlici između cene na tržištu i društveno potrebnog rada za promet proizvoda. Time je određen društveni rad koji društvo priznaje za proizvodnju.

Razmeštaj proizvodnje odnosno struktura poljoprivredne proizvodnje u pojedinim područjima u zavisnosti je od uspeha koji se može postići proizvodnjom po pojedinim područjima, što u krajnjoj liniji zavisi od toga koliko je društveno potreban rad za proizvodnju nekog proizvoda i prevoz tog proizvoda do mesta potrošnje. Možda je ovo najbolje da vidimo na jednoj šemi.

Radi očiglednog razmatranja uzmimo Beograd kao mesto potrošnje, recimo krompira. Krompir se može proizvoditi u najbližoj okolini Beograda, a može i u raznim drugim područjima sa manje ili više povoljnim uslovima za ovu proizvodnju, na primer oko Lazarevca, Užica, Pirota, u Podravini, u Sloveniji. Ova područja nisu slučajno uzeta, to su područja u kojima je prinos krompira po hektaru veći nego u mnogim drugim našim područjima.

Uzmimo da sa troškovi proizvodnje za jedan kilogram krompira bili oko Beograda 18 dinara, Pirota 13 dinara, Lazarevca 16 dinara, Užica 12 dinara, u Podravini 14 dinara, u Sloveniji 10 dinara, a troškovi prometa u najbližoj okolini Beograda 1 dinar po kilogramu a recimo od Pirota do Beograda 5 dinara, od Lazarevca do Beograda 3 dinara, od Užica do Beograda 6 dinara od Podravine do Beograda 4 dinara od Slovenije do Beograda 7 dinara.

Prema tom šematskom obračunu, troškovi proizvodnje na mestu proizvodnje i troškovi prometa do mesta potrošnje najpovoljniji su po jednom kilogramu za proizvodno područje Slovenije. Slovenija bi kao područje proizvodnje krompira bila, u ovom primeru, najpovoljnije područje za Beograd kao potrošački centar dotle dok bi količine proizvedenog krompira u Sloveniji posle podmirenja potreba u samoj Sloveniji mogle biti dovoljne za podmirenje potreba u Beogradu. Ako su, međutim, svi prirodni uslovi u Sloveniji iskorišćeni, pa se proizvodnja pokaže nedovoljnom, onda dolaze u obzir druga područja, i to ona koja su povoljnija u odnosu na ostala. Pošto troškovi proizvodnje u tim drugim područjima moraju biti zadovoljeni, onda to nesumnjivo odmah utiče na uslove proizvodnje u Sloveniji. Da bi se krompir, pošto ga nema dovoljno u Sloveniji, mogao da proizvodi oko Užica, u Podravini ili oko Pirota, cena jednog kilograma krompira mora biti bar 18 dinara usled čega proizvođači koji imaju povoljnije uslove od prosečnih uživaju i izvesnu diferencijalnu rentu.

Takav razmeštaj sa gledišta društva kao celine treba da je u saglasnosti s interesima proizvođača. Proizvođač se opredeljuje u uslovima razvijene robne razmene, za onu proizvodnju od koje će postići najbolji rezultat. Težeći najpovoljnijoj strukturi proizvodnje pomoću koje se mogu najpotpunije i najbolje iskoristiti prirodni uslovi, društvo mora odgovarajućom ekonomskom politikom da dovodi u saglasnost interese proizvođača pojedinih područja s interesima društva kao celine.

Primer sa krompirom služi ovde više kao ilustracija. To važi i za druge proizvode — žito, voće, povrće, grožđe, itd., i na osnovu takvog razmeštaja sa ekonomske tačke gledišta, organizator teži da, iskorišćavajući uticaj tržišta, dođe do odgovarajućih kombinacija između uticaja tržišta i prirodnih uslova.

Uticaj tržišta na razmeštaj javlja se i u oblasti stočne proizvodnje. Znamo da su rejoni prirodnih izvora stočne hrane nesumnjivo rejoni sa najpovoljnijim uslovima za stočnu proizvodnju. Trebalo bi prirodno očekivati da to budu i rejoni robne stočne proizvodnje. U velikoj meri je to tako, ukoliko rejoni pogodni za proizvodnju imaju povoljne uslove da se stočni proizvodi proizvedeni u njima pod povoljnim uslovima prevezu do mesta potrošnje. Koliki je taj uticaj troškova prevoza, troškova prometa uopšte, može se videti po tome što rejoni prirodnih izvora stočne hrane nisu rejoni najveće proizvodnje mleka za potrošnju u svežem stanju, nego su, naprotiv, rejoni potrošnje mleka u svežem stanju rejoni najveće proizvodnje mleka. Koliko će ona ići daleko od mesta potrošnje — zavisi od toga koliki su troškovi prevoza.

Ograničen uticaj naše privrede na strukturi poljoprivredne proizvodnje u uskoj je vezi sa strukturom poljoprivrednih gazdinstava i strukturom stanovništva naše zemlje. Naša se zemlja odlikuje preovlađujućom zastupljenošću relativno malih individualnih poljoprivrednih gazdinstava. Toliki udeo poljoprivrednog stanovništva nesumnjivo utiče na to da veliki deo poljoprivredne proizvodnje služe neposrednom zadovoljavanju njihovih potreba u oblasti ishrane.

Razvijanje poljoprivredne saradnje (kooperacije) između zadruga i individualnih gazdinstava može radi postizanja boljeg rezultata i zadruge i individualnog poljoprivrednog proizvođača da vodi menjanju strukture proizvodnje u zavisnosti od uslova koji su ostareni u organizaciji tržišta i ekonomskoj politici zemlje.

Struktura poljoprivredne proizvodnje naše zemlje karakteriše se najpre znatnim udelom biljne proizvodnje u bruto-produktu poljoprivrede, a zatim znatnim udelom žita unutar biljne proizvodnje i slabim udelom proizvodnje mleka i jaja unutar stočne proizvodne. Znatan udeo proizvodnje žita unutar ratarske proizvodnje izaziva znatno slabiji udeo industrijskog, povrtnog i krmnog bilja, odnosno proizvoda koji se karakterišu ili znatno većim dohotkom po hektaru (industrijsko i povrtno bilje) ili stvaranjem povoljnih uslova za veću proizvodnju mleka i proizvoda od mleka (krmno bilje).

Struktura bruto-produkta poljoprivrede naše zemlje, pri čemu biljna proizvodnja učestvuje sa oko 60%, a stočna sa oko 40%, upravo je obrnuta raspodeli bruto-produkta poljoprivrede srednje Evrope (biljna oko 33%, a stočna oko 67%). Takvoj strukturi bruto-produkta poljoprivrede naše zemlje znatno doprinosi raznovrsnija biljna proizvodnja — osim znatnijeg učešća kukuruza postoji veće učešće proizvodnje voća i grožđa, a u izvesnoj meri i povrća (bar u odnosu na srednju Evropu), a zatim znatno slabije iskorišćene mogućnosti za povećanu stočnu proizvodnju. Naša poljoprivreda još ne pokazuje dovoljnu orijentaciju prema intenzivnim proizvodnjama od značaja ne samo za podmirenje domaćeg tržišta nego i za izvoz.

S obzirom na znatnu poljoprivrednu proizvodnju koja služi zadovoljavanju potreba Ijudi na individualnim gazdinstvima, u našoj zemlji se nedovoljno iskorišćavaju prirodni uslovi sa gledišta društva kao celine. Zainteresovani smo, recimo, da se rejon suptropske klime u dolini Strumice u što većoj meri iskoristi za proizvodnju suptropskih useva. Na terenima na kojima bi bilo moguće gajiti pamuk, i to možda sa većim uspehom nego u bilo kom drugom području kod nas, nailazimo, međutim, i na druge linije proizvodnje

— kukuruz, pšenicu itd. Ako računa po kojoj ceni mora da plati kukuruz, pšenicu i sl. dopremljene iz proizvođačkih rejona, poljoprivredni proizvođač nalazi da je za njega zastupljenost kukuruza na zasejanoj površini njegovog gazdinstva još uvek povoljna i da on i tim putem može da se zadovolji uspehom koji postiže na svom gazdinstvu.

Kukuruz se nalazi na izvesnim brdskim terenima, u izvesnim rejonima koji su vrlo nepovoljni za njegovu proizvodnju, gde mu je prinos možda čak i niži od prosečnog prinosa ovsa ili pšenice. Njegova cena u tim područjima, međutim, zadržava tu proizvodnju, iako to u krajnjoj liniji vodi slabom iskorišćavanju prirodnih uslova kojima se raspolaže. Iz istih razloga ne koriste se najpogodnije, s opšte privredne tačke gledišta, ni rejoni sa prirodnim izvorima stočne hrane, rejoni pogodni za gajenje krompira itd. Menjanjem strukture proizvodnje po pojedinim područjima vrši se, često, bolji razmeštaj, bolje prilagođavanje razmeštaja proizvodnje prirodnim uslovima.

Udeo pojedinih linija proizvodnje. Linije poljoprivredne proizvodnje u poljoprivrednom preduzeću dele se na glavne (ili osnovne), dopunske i pomoćne

— uzgredne. Glavnu ili osnovnu liniju predstavlja ona koja u robnoj proizvodnji dotičnog preduzeća ima najveći udeo. Pri specijalizaciji poljoprivrednog preduzeća obično glavna linija proizvodnje i određuje naziv njegove specijalizacije. Uporedo sa pojmom glavne ili osnovne linije proizvodnje treba razlikovati i specijalizaciju poljoprivrednih preduzeća u kojima se više linija proizvodnje pojavljuju kao glavne ili osnovne.

Pored glavne odnosno glavnih linija proizvodnje, u preduzeću su često zastupljene linije proizvodnje čiji je udeo u robnoj proizvodnji preduzeća nešto manji nego udeo glavne, ali još dovoljno visok, te u stvari predstavljaju dopunu glavnoj ili glavnim linijama proizvodnje, zbog čega se i nazivaju dopunskim linijama proizvodnje.

Uporedo sa glavnom ili glavnim i dopunskim linijama proizvodnje u preduzeću su obično zastupljene i pomoćne — uzgredne linije proizvodnje, tj. takve čiji udeo u robnoj proizvodnji nije veliki. Pomoćne — uzgredne proizvodnje potrebne su radi toga da bi se u preduzeću što potpunije iskoristili uslovi kojima se raspolaže, da bi se obezbedio normalan tok procesa proizvodnje glavne linije proizvodnje, da bi se ravnomerno iskoristila raspoloživa radna snaga i sredstva za proizvodnju, da bi se u preduzeću sa što boljim rezultatom ostvarila veća proizvodnja.

Svaka dopunska ili pomoćna — uzgredna linija proizvodnje treba da ima svoju ekonomsku i tehničku osnovu i da se ne javlja slučajno u preduzeću, a obim zastupljenosti svake dopunske i pomoćne — uzgredne linije proizvodnje i organizacija proizvodnje unutar njih treba da budu u saglasnosti sa drugim linijama proizvodnje, a naročito sa glavnom odnosno glavnim.

Racionalan odnos linija proizvodnje je jedan od najvažnijih problema organizacije poljoprivrednog preduzeća. U poljoprivrednom preduzeću se radi svestranog iskorišćavanja prirodnih i ekonomskih uslova proizvodnje teži da budu uključene one linije proizvodnje za koje određeno preduzeće ima prednost u odnosu na ostala.

Između specijalizacije pojedinih preduzeća i specijalizacije rejona postoji tesna veza. To ne znači, međutim, da su u jednom rejonu ratarske proizvodnje sva preduzeća tako specijalizovana da u njihovoj robnoj proizvodnji bude ista struktura ratarske proizvodnje. Ne samo što će u takvim rejonima izvesna preduzeća imati povoljne uslove za razne linije proizvodnje, nego i u preduzećima koja imaju isti pravac specijalizacije, koji ima dotični rejon, može biti različita zastupljenost glavne proizvodnje u zavisnosti od niza činilaca koji utiču na odnos između linije proizvodnje.

Stepen specijalizacije preduzeća. U težnji da se obeleži stepen specijalizacije preduzeća obično se upotrebljavaju nazivi specijalizovanog i preduzeća sa raznovrsnom proizvodnjom. Oba ova izraza, međutim, nemaju jasna obeležja i određene granice. Otuda se pre može govoriti o stepenu specijalizacije preduzeća, odnosno njegovih pojedinih delova. Ovo utoliko pre što izmeću specijalizovanog i preduzeća sa raznovrsnom proizvodnjom, ukoliko bi se shvatila kao dve krajnosti, postoji niz prelaza.

Raznovrsnost proizvodnje na gazdinstvu je funkcija broja proizvodnji i obima njihove zastupljenosti.

U velikim preduzećima s određenim brojem proizvodnih jedinica, koje između ostalog mogu da se obeležavaju i time što zahvataju određeni deo teritorije, mnogo je važnije razmatrati stepen specijalizacije proizvodne jedinice, a ne preduzeća u celini, jer može biti bez posebnog značaja da li se ono u tom slučaju javlja kao zajednica jedinica s istom ili raznim linijama proizvodnje, ukoliko je proizvodna jedinica takve veličine da se unutar nje potpuno racionalno iskorišćava angažovani agregat sredstava.

Najprostiji bi se stepen raznovrsnosti proizvodnje mogao da izrazi brojem zastupljenih proizvodnji u robnoj proizvodnji preduzeća. Nekad se umesto udela u robnoj proizvodnji upotrebljava udeo u dohotku preduzeća. Udeo u robnoj proizvodnji, međutim, bolje izražava stepen raznovrsnosti proizvodnje, jer se preko robne proizvodnje najbolje izražava smer proizvodnje u preduzeću.

Izražavanje stepena raznovrsnosti proizvodnje brojem proizvodnji moglo bi se upotrebiti samo u slučaju jednakog udela proizvoda u robnoj proizvodnji preduzeća. Ukoliko taj udeo nije isti, izražavanje broja proizvoda ne pruža pravu predstavu o stepenu raznovrsnosti proizvodnje. Uzmimo, na primer, da želimo da uporedimo dva preduzeća od kojih svako proizvodi za tržište po dva proizvoda. Prema broju zastupljenih proizvoda u robnoj proizvodnji oba preduzeća bi imala isti stepen specijalizacije. Ako uzmemo da u jednom preduzeću jedan proizvod učestvuje u robnoj proizvodnji sa 7O%, a drugi sa 30%, a u drugom preduzeću oba proizvoda podjednako učestvuju u robnoj proizvodnji (po 50%), onda je jasno da je prvo više specijalizovano, odnosno da je u drugom preduzeću proizvodnja raznovrsnija.

Ponekad može biti dovoljno da se izrazi procentom učešća proizvodnje koja ima najveći udeo u robnoj proizvodnji. Ako preko polovine robne proizvodnje otpada na jedan proizvod, onda se može reći da je to preduzeće specijalizovano.

Ukoliko se jedan proizvod ne ističe suviše svojim učešćem u robnoj proizvodnji preduzeća, primenjuje se izražavanje u vidu broja proizvoda čije je učešće u robnoj proizvodnji iznad određenog procenta, na primer 10% ili 15%. Ukoliko je veći broj proizvoda s učešćem u robnoj proizvodnji iznad određenog procenta utoliko je veća raznovrsnost proizvodnje.

Najtačnije izražavanje stepena raznovrsnosti proizvodnje postiže se »indeksom raznovrsnosti proizvodnje«. Izračunava se kao količnik između 10.000 (kvadrat stotine) i zbira kvadrata procentnog udela pojedinih proizvoda. Preduzeće ima utoliko raznovrsniju proizvodnju ukoliko je indeks raznovrsnosti proizvodnje veći od 1 (manji od 1 ne može biti jer je ravan 1 kad je u preduzeću zastupljen samo jedan finalni proizvod). Na primer:

• Preduzeće A
• Preduzeće B
  Proizvodi
• Udeo u robnoj proizvodnji u %
  Strna žita 20
  Kukuruz 10
  Šećerna repa 5
  Povrće 25
  Mleko 40
  Proizvodi
  Kvadrat udela
  Strna žita 400
  Kukuruz 100
  Šećerna repa 25
  Povrće 625
  Mleko 1600
  Proizvodi
• Udeo u robnoj proizvodnji u %
  Strna žita 10
  Kukuruz 0
  Šećerna repa 10
  Povrće 30
  Mleko 50
  Proizvodi
  Kvadrat udela
  Strna žita 100
  Kukuruz 0
  Šećerna repa 100
  Povrće 900
  Mleko 2500

Proizvodnja u preduzeću A je raznovrsnija nego u preduzeću B, jer se indeks raznovrsnosti proizvodnje u preduzeću. A više udaljava od 1 nego u preduzeću B. Da je preduzeće B više specijalizovano vidi se i na osnovu drugih, inače manje tačnih merila: u njemu samo četiri proizvoda učestvuju u robnoj proizvodnji, dok u preduzeću A učestvuje pet proizvoda. Sa učešćem preko 10% u preduzeću B ima samo dva, a u preduzeću A tri proizvoda.

Razlozi za specijalizaciju preduzeća. Videli smo da se u uslovima robne proizvodnje u poljoprivrednom preduzeću teži da budu zastupljene one proizvodnje za koje na njemu s obzirom na prirodne i ekonomske uslove postoje najveće prednosti u odnosu na druga preduzeća. Primena toga načela uporedne prednosti vrši se uvek uz uzajamno dejstvo mnogih činilaca koji vode ka specijalizaciji preduzeća, a isto tako mnogo drugih koji vode ka raznovrsnosti proizvodnje. Razmotrimo najpre prve, tj. one koji vode specijalizaciji preduzeća.

1. U uslovima preduzeća s obzirom na zemljište, reljef, klimu i druge prirodne uslove proizvodnja jednog proizvoda može da se ostvari s većim uspehom nego bilo koja druga proizvodnja koja bi mogla da bude zastupljena.
2. Specijalizacija može biti sredstvo za povećanje preduzeća. Podela rada, specijalizacija u operacijama omogućava da se i veće preduzeće lakše organizuje.
3. U specijalizovanim preduzećima proizvođači lakše postižu odgovarajuću uvežbanost nego u preduzećima s raznovrsnom proizvodnjom. Smanjenje broja procesa proizvodnje omogućava da se za preostale postigne posebna veština i ubrza sticanje znanja za uspešno izvođenje procesa specijalizovane proizvodnje.
4. Specijalizacija omogućava da se više pažnje pokloni komercijalnom poslovanju. Razvoj tržišta i uslovi prodaje proizvoda mogu se lakše pratiti ukoliko je smanjen broj proizvoda. Otuda je lakše i iskorišćavanje uslova tržišta kad je preduzeće specijalizovano. Mnogo puta se i zadružna prodaja poIjoprivrednih proizvoda može lakše organizovati ukoliko je manji broj proizvoda, mada je iskorišćavanje građevina, magacinskih postrojenja i prevoznih sredstava potpunije ako se što duže iskorišćavaju, a to znači preko većeg broja proizvoda koji stižu u razna doba godine.
5. Kvalifikovanost kadra od znatnog je uticaja na tendenciju ka specijalizaciji. Ukoliko je znanje proizvođača slabije utoliko se lakše može upotpuniti ako se proizvodnja ograniči na manji broj proizvoda. Ima i takvih tendencija da se najpre pristupa proizvodnji malog broja proizvoda pa se sa vremenom, kako se znanja i iskustva poboljšavaju, povećava broj proizvoda koji je zastupljen u preduzeću.
6. Raspoloživi tipovi poljoprivrednih mašina mogu da vode ka specijalizaciji. U proizvodnji mašina razvijaju se uporedo dve tendencije: jedna zadržava odvojeno pogonski deo od priključne mašine, da bi se pogonska mašina iskoristila što potpunije priključivanjem što većeg broja mašina radilica, a druga ide ka sve većoj specijalizaciji mašina, ka spajanju pogonskog i radnog dela mašine, da bi se što više smanjila njena težina a povećala brzina kretanja i pokretljivost. Kao rezultat stalnog usavršavanja mašina i ostvarenja kompletne mehanizacije proizvodnje pojedinih proizvoda javlja se i tendencija da se preduzeća naročito krupna, opredele samo za pojedine takve proizvode i da napuste proizvode kod kojih još nije ostvarena kompletna mehanizacija.
7. Razvijanje prerade poljoprivrednih proizvoda razvija tendenciju da se preduzeće sve više opredeljuje za proizvodnju takvih proizvoda koji služe kao sirovina za preradu u preduzeću ili u njegovoj blizini. Podizanje takvih fabrika je isto što i proširenje tržišta za određene proizvode, a takvo proširenje tržišta za određene proizvode, a takvo proširenje tržišta uvek razvija težnju ka specijalizovanoj proizvodnji koja je najbolje prilagođena uslovima.
8. Promene u potrošnji na tržištu mogu dovesti do specijalizacije. Potrebna je, međutim, velika opreznost u pogledu promena koje nemaju dugoročniju tendenciju.
9. Mere ekonomske politike (porezi, kamate, carina i sl.) mogu uticati na specijalizaciju preduzeća. Oslobođenje od poreza za izvesno vreme (kod zasada npr.) ili smanjenje poreza, povećani carinski stavovi pri uvozu nekih proizvoda koji se ne proizvode dovoljno u zemlji (vuna, pamuk i sl.) mogu uticati da se preduzeća specijalizuju za te proizvode pre nego ako je uvoz slobodan i ako u konkurenciji sa stranim proizvođačima ne mogu uspešno da se bave proizvodnjom tih proizvoda.
10. Poboljšanje saobraćaja može da omogući da se mnogo brže razvije specijalizovana proizvodnja po pojedinim rejonima. Kad su mogućnosti prevoza proizvoda slabi, poljoprivrednici teže raznovrsnoj proizvodnji, da bi što veći deo svojih potreba zadovoljili proizvodima sa svog gazdinstva. Kola sa rashladnim uređajima, brz, blagovremen prevoz svih raspoloživih količina proizvoda, dobri putevi i dovoljan broj motornih vozila pored železnica i efikasna organizacija tržišta predstavljaju činioce koji vode ka specijalizaciji poIjoprivredne proizvodnje po rejonima, a time i specijalizaciji poljoprivrednih preduzeća.

Razlozi za raznovrsnu proizvodnju na gazdinstvu.

1. Uticaj industrije i njen razmeštaj. Kao što industrija za preradu poljoprivrednih proizvoda može da vodi specijalizaciji preduzeća, tako i razmeštaj industrije uopšte utiče na obim potreba za poljoprivrednim proizvodima kao predmetima potrošnje. Sa industrijskim razvitkom pojedinih krajeva raste i broj Ijudi čija se delatnost razvija u okviru industrijske proizvodnje, te su sve veće potrebe za raznim poljoprivrednim proizvodima kao predmetima potrošnje. Ovo je od posebnog značaja za razmeštaj poljoprivredne proizvodnje radi proizvodnje slabo transportnih predmeta potrošnje. Razvijanje industrije, pak, sve više doprinosi da se savlađuju prirodni uslovi od kojih zavisi poljoprivredna proizvodnja, te da se u pojedinim područjima, gde su to dotle sprečavali prirodni uslovi, novim sredstvima iz industrije razvije ravnomernija poljoprivredna proizvodnja nego što je dotle bila.
2. Celishodno i potpuno iskorišćavanje prirodnih uslova od kojih zavisi poljoprivredna proizvodnja. Kao što prirodni uslovi mogu uticati na specijalizaciju, isto tako mogu uticati i na razvijanje raznovrsnije proizvodnje radi njihovog potpunog iskorišćavanja. Razmeštajem pojedinih glavnih linija poljoprivredne proizvodnje pc rejonima retko kad se u potpunosti iskoriste prirodni uslovi dotičnih rejona. Pokazuje se potreba da se radi celishodnog iskorišćavanja prirodnih uslova u toku cele godine kombinuju glavni sa prethodnim i potonjim usevima, po mogućnosti da se zemljište cele godine nalazi pod usevima.
3. Uklanjanje nedostataka usled sezonskog karaktera poljoprivredne proizvodnje. Vreme poljoprivredne proizvodnje sastoji se iz dva perioda: prvi period je kada se proces proizvodnje nalazi pod neposrednim dejstvom Ijudskog rada, a drugi kada se proces proizvodnje nalazi pod dejstvom prirodnih procesa. Ta osobenost poljoprivredne proizvodnje da se ovde tako izrazito pojavljuje nepodudaranje između vremena proizvodnje i radnog perioda izaziva potrebu za iznalaženjem rešenja za bolje iskorišćavanje rada i sredstava za proizvodnju u preduzeću u toku cele godine. Naročito je značajno nepodudaranje između vremena proizvodnje i radnog perioda ukoliko je klima nepovoljnija. Sjedinjavanjem i zastupljenošću raznih linija proizvodnje postiže se veća ravnomernost u ulaganju rada i sredstava za proizvodnju i na taj način se sve više uklanja nepodudarnost između vremena proizvodnje i radnog perioda u okviru preduzeća kao celine. Razvijanje procesa prerade poljoprivrednih sirovina, naročito krajem jeseni i u toku zime, može još više da doprinese tome.
4. Što potpunije iskorišćavanje zemljišta. Težnja za što potpunijim iskorišćavanjem zemljišta u toku jedne godine vodi raznovrsnijoj proizvodnji. U rejonima ratarske proizvodnje vrlo često se nalaze znatne površine koje se mogu najpovoljnije iskoristiti za proizvodnju stočne hrane. Uvođenje stočne proizvodnje vrlo često je nužno da bi se povećao obim proizvodnje i rezultat delatnosti preduzeća specijalizovanog za ratarsku proizvodnju.
5. Postavljanje normalnog toka proizvodnje. U najvećem broju poljoprivrednih preduzeća radi uspešne proizvodnje vesokoproizvodnih svinja uvodi se gajenje krava radi proizvodnje mleka. Gazdinstva koja se u većoj meri bave proizvodnjom semena crvene deteline uvode gajenje pčela koje može imati značajnu ulogu i u robnoj proizvodnji preduzeća, ali je neobično značajno sa gledišta što uspešnije proizvodnje semena crvene deteline. Zbog potpunijeg oprašivanja gajenje pčela ima sve veću ulogu i u voćarstvu, povrtarstvu i sl. Uloga pčela postaje time sve više sastavni deo agrotehnike koja se izvodi radi što veće proizvodnje.
6. Ubrzanje obrta sredstava i njihov ravnomeran priliv. Ako se pravilno postavi odnos raznih linija proizvodnje koje imaju različite periode obrta sredstava, stalno težeći da što više dođu do izražaja one sa kraćim periodom obrta, može se postići znatno ubrzanje obrta sredstava posmatranih u celini. Pravilna struktura proizvodnje nije značajna samo sa gledišta ubrzanja obrta sredstava, već je od značaja i zbog toga što se time može postići značajna ravnomernost u vraćanju sredstava u toku jedne godine. Podešavanjem završetka vremena proizvodnje može se u znatnoj meri postići da preduzeće raspolaže sredstvima onda kad su mu potrebna.
7. Uzajamno iskorišćavanje otpadaka. Pri gajenju raznih useva koji služe za ishranu Ijudi ostaje niz otpadaka proizvodnje koji se pravilno mogu iskoristiti uvođenjem drugih proizvodnji. Radi iskorišćavanja slame, pleve, otpadaka pri trijerisanju žita, glava i lišća šećerne repe nužna je odgovarajuća zastupljenost gajenja goveda, ovaca i sl. Osim toga, linije stočne proizvodnje zahtevaju i odgovarajuće gajenje krmnog bilja koje povoljno utiče na strukturu zemljišta, na nagomilavanje hranljivih materija, što omogućava povećanje žetvenih prinosa. Biljna i stočna proizvodnja tako su tesno međusobno povezane da su bar zasada često uslov uspešne proizvodnje preduzeća u celini.
8. Smanjenje rizika. Da bi se izbegle negativne posledice usled neuspeha u proizvodnji zbog izrazito nepovoljnih klimatskih uslova i da bi se smanjile štete od biljnih bolesti i štetočina, zbog nepovoljne situacije na tržištu u poIjoprivrednom preduzeću se često ide ka ravnomernoj proizvodnji.
9. Povećanje troškova prevoza. Ukoliko se troškovi prometa povećavaju utoliko se više napušta specijalizacija, jer to povećanje može da pogodi proizvodnju koja je na tako specijalizovanom preduzeću zastupljena. Povećanje cena prometa uvek najpre pogađa kabaste proizvode, proizvode s velikim sadržajem vode, celuloze, hemiceluloze i sl.
10. Promene u potražnji na tržištu. Kao što mogu voditi specijalizaciji, takve promene mogu voditi i raznovrsnosti proizvodnje. Ukoliko raste potražnja proizvoda za koji se preduzeće uglavnom opredelilo i koji predstavlja njegov osnovni, glavni proizvod, utoliko preduzeće više teži specijalizaciji. Ako, međutim, potražnja za taj glavni proizvod opada, javlja se tendencija ka raznovrsnoj proizvodnji, osobito ukoliko zastupljenost drugih konkurentnih proizvoda obezbeđuje povoljne rezultate.

Uzimajući u obzir prednosti koje pruža i specijalizovana i kombinovana proizvodnja, može se reći da se često najpogodnije rešenje nalazi u specijalizovanoj proizvodnji po proizvodnim (ekonomskim, teritorijalnim) jedinicama i kombinovanje raznih takvih jedinica u preduzeću kao njihovoj zajednici.

Ako se pri osnivanju preduzeća ili na bilo kojoj etapi njegovog razvitka želi da utvrdi kako da se raspodele sredstva na razne proizvode, onda se jedinice sredstava mogu obrazovati i prema njihovoj vrednosti. Ako preduzeće raspolaže osnovnim sredstvima u visini dve milijarde dinara i ako uzmemo da jedinicu takvih sredstava čini 10,000.000 d, što pri sadašnjoj racionalno organizovanoj proizvodnji na osnovu potpunije mehanizacije intenzivne proizvodnje može da odgovara potrebnim osnovnim sredstvima za površinu od 10 do 20 ha, onda kažemo da to poljoprivredno preduzeće raspolaže sa 200 jedinica osnovnih sredstava (200 × 10,000.000 = 2.000,000.000 d).

Problem koji treba rešiti je u tome da se dođe do najbolje raspodele 200 jedinica osnovnih sredstava izmedu konkurentnih proizvoda. Problem je relativno prost ako se jedna proizvodnja tako ističe po svom rezultatu da se i poslednjom jedinicom osnovnih sredstava uloženim u tu proizvodnju postiže bolji rezultat (na primer dohodak na 100 d osnovnih sredstava) nego pri prvom ulogu u bilo koju proizvodnju. U tom slučaju sva raspoloživa osnovna sredstva uložiće se u tu proizvodnju.

Ako, međutim. jedna proizvodnja nije tako izrazito najpovoljnija, ulaganje u neku drugu proizvodnju izaziva smanjenje ulaganja u prvu, ali se time može poboljšati rezultat preduzeća, i to dodavanje u drugu proizvodnju ide sve dotle dok se rezultat preduzeća kao celina poboljšava.

Ukoliko ima dva ili više konkurentnih proizvoda, onda se raspodela sredstava vrši tako što se na osnovu uporedne analize utvrđuje u koju proizvodnju treba uložiti svaku narednu jedinicu sredstava a da se pri tome postigne najbolji rezultat.

Kako da to računskim putem izrazimo? Videli smo da preduzeće ima 200 jedinica raspoloživih osnovnih sredstava. Ako i godišnji dohodak koji se može ostvariti izrazimo u jedinicama (neka na primer jednu jedinicu takođe čini 10,000.000 dinara), onda kalkulacijom izračunamo za svaku proizvodnju koliko jedinica dohotka može da se ostvari pri prvom i svakom daljem ulogu osnovnih sredstava. Uzmimo da smo to izračunali za proizvode P1, P2, P3 i Pi + d (prvi glavni proizvod Pi i neki dopunski proizvod d) i da smo dobili pregled prikazan u tabeli na narednoj strani.

Iz pregleda se vidi da prvih 10 jedinica sredstava uloženih u prvi proizvod (Pi) omogućuje postizanje 12 jedinica dohotka, da drugih 10 jedinica sredstava omogućuje postizanje 11,4 jedinica dohotka, trećih deset 10,6 itd., ili prvih 10 jedinica sredstava uloženih u treći proizvod omogućuje postizanje 6,5 jedinica dohotka, drugih deset 6,0 itd.

Uzmimo da su konkurentni proizvodi P1 i P2 Kako između njih raspodeliti 200 jedinica osnovnih sredstava?

• Dohodak (broj jedinica)
• Sredstva (broj jedinica)
• P1 P2 Ps P1 + d

Prvih 10 jedinica sredstava uloženih u Pi pruža 12,0 jedmica dohotka, a u P2 samo 10,0. Prema tome, uložićemo ih u Pi. Dohodak koji omogućuje drugih 10 jedinica (u pregledu pod brojem 20) uloženih u Pi iznosi 11,4 jedinica dohotka. To upoređujemo s prvim ulogom u P2 (jer za taj proizvod još nije uloženo ništa) koji pruža samo 10,0. Znači, sa drugim ulogom u Pi postiže se više nego sa prvim u P2. Prema tome i drugih 10 jedinica uložiće se u prvi proizvod (Pi). Isto je i s trećom grupom od 10 jedinica. Sad se postavlja pitanje da li četvrtu grupu od 10 jedinica uložiti u prvi proizvod (Pi) koji pruža 9,9 jedinica dohotka ili kao prvi’ ulog u drugi proizvod (P2) koji pruža 10,0 jedinica dohotka. Iz upoređenja se vidi da je bolje četvrtu desetinu jedinica sredstava uložiti kao prvi ulog u drugi proizvod nego kao četvrti u prvi proizvod. Dosadašnjih 40 jedinica raspodelili smo tako da se 30 uloži u prvi, a 10 u đrugi proizvod. Radeći po ovom postupku dalje dobićemo da između prvog i drugog proizvoda (koji su u ovom primeru jedino konkurentni) 200 jedinica raspoloživih osnovnih sredstava treba tako raspodeliti da se u prvi proizvod uloži 120, a u drugi 80 jedinica.

Ako su konkurentni prvi, drugi i treći (Ps) proizvod, onda će po istom postupku 200 jedinica osnovnih sredstava biti tako raspoređeno da će u prvi proizvod (Pi) uložiti 110, u drugi (P2) 70, a u treći (Pa) 20 jedinica. Ako su konkurentni Pi + d, P2 i Ps, onda raspodela sredstava iznosi 130 (Pi + d), 60 (P2) i 10 (Ps).

Isto ovo se može i grafički prikazati, odnosno grafički se može odrediti koliko jedinica sredstava treba uložiti u proizvodnju određenog proizvoda. Ako grafikon sastavimo tako da su linijom spojene tačke koje se nalaze u preseku broja jedinica sredstava i njima odgovarajućeg broja jedinica dohotka, onda povlačenjem lenjira od apscise naviše idemo sve dotle dok ne presečemo linije koje obeležavaju konkurentne proizvode tako da zbir odstojanja od ordinate do preseka svake pojedine linije bude jednak dužini apscise koja odgovara broju jedinica sredstava kojima se raspolaže. Ako uzmemo da su konkurentni proizvodi Pi + d, P2 i Ps a raspolažemo sa 200 jedinica, što odgovara dužini apscise OS, onda povlačenjem lenjira treba tako preseći linije

P1 + d, P2 i P.3 da zbir odstojanja od apscise (OSs + OS2 + OSi + d) bude jednak dužini apscise koja odgovara broju raspoloživih jedinica osnovnih sredstava (= OS). Pošto su na grafikonu ispisani i brojevi, lako se vidi da OSs + OS2 + OSi + d = OS znači isto što i 10 + 60 + 130 = 200 ili da je 200 jedinica najbolje raspodeliti tako da se u treći proizvod uloži 10, u drugi 60, a u prvi plus dopunski 130 jedinica.

Ako su konkurentni samo prvi i drugi proizvod, a imamo isto 200 jedinica sredstava (znači istu dužinu apscise), onda ćemo ih lenjirom preseći na mestima koja odmah pokazuju na osnovu OSi + OSs = OS da je 80 + 120 = 200, odnosno pošto je P2 linija presečena iznad 80, a Pi iznad 120, to 200 raspoloživih jedinica treba raspodeliti tako da se u drugi proizvod (P2) uloži 80, a u prvi (Pi) 120 jedinica.

Ako su konkurentni prvi, drugi i treći proizvod, onda ćemo istim putem imati: OSe + OST + OSs = OS ili 20 + 70 + 110 = 200 ili da u treći proizvod treba uložiti 20, u drugi 70, a u prvi 110 jedinica.

Oba postupka, kao što se vidi, daju iste rezultate, tako samo u zavisnosti od toga da li su dati numerički podaci ili u vidu grafikona zavisi da li će se primeniti prvi postupak (računski) ili drugi (grafički).

Metod zamene (supstitucije). Metod zamene (supstitucije) sastoji se u potpunoj ili delimičnoj zameni nekog ili nekih postojećih proizvoda nekim ili nekima dotle zastupljenim ili novim proizvodima i u utvrđivanju izmenjenog uspeha koji je rezultat izvršenih promena. U krajnjoj liniji metod se svodi na utvrđivanje koja je struktura proizvodnje najpovoljnija za određeno preduzeće. Ovaj metod se često iskorišćava pri sastavljanju projekta organizacije preduzeća.

Preimućstvo ovog metoda u odnosu na prethodni metod raspodele sredstava je u tome što je porast, neposredan i praktičan. Prethodni metod zahteva detaljno i obimno izražavanje troškova i rezultata proizvodnje, vezano uvek sa nesigurnošću. Metod zamene, međutim, uzima u obzir zajedničke i dopunske (diferencijalne) troškove, čija veličina može da se utvrdi izračunavanjem međusobno zavisnih troškova, odnosno da se za veći broj raznih struktura proizvodnje, koje se međusobom upoređuju, utvrđuju samo diferencijalni troškovi, što znatno olakšava izračunavanje.

Za uspešnu upotrebu metoda zamene treba što bolje poznavati raspoloživa sredstva za proizvodnju, a to znači ne samo po broju nego i po kapacitetima, po njihovom kvalitetu, stepenu upotrebljivosti i sl. Za raspoloživa sredstva koja se teško menjaju, kao na primer poljoprivredne građevine, potrebno je da se zna da li se mogu pri novoj organizaciji upotrebiti neposredno ili bar putem rekonstrukcije, adaptacije i sl.

Da bi se mogla da ustanovi razlika u rezultatu delatnosti prema ranijoj strukturi proizvodnje moraju se poznavati rezultati koji su se ranije postizali u preduzeću. Utvrđivanje troškova može da se uprosti time što se uzimaju u obzir samo diferencijalni direktni troškovi, jer se i pri mnogim promenama putem zamene ne menjaju indirektni troškovi. Otuda je poznavanje ukupnog prihoda sa poznavanjem diferencijalnih direktnih troškova dovoljno za ocenu odgovarajuće kombinacije koja nastaje kao rezultat delimične ili potpune zamene nekog od postojećih proizvoda drugim postojećim ili novim proizvodima.

Primena metoda počinje analizom dosadašnje strukture proizvodnje da bi se utvrdili nedostaci, odnosno slabosti dosadašnje kombinacije. Na osnovu toga može se utvrditi u kom smislu vršiti promene, tj. koji proizvod potpuno ili delimično (što je češće) zameniti nekim drugim postojećim ili novim proizvodom.

Da bi se došlo do najbolje nove strukture proizvodnje često nije dovoljno da se zaključuje samo na osnovu jedne nove kombinacije. Obično se uzimaju 2—3 kombinacije, koje se u pogledu konačnog rezultata za preduzeće u celini upoređuju s dosadašnjom kombinacijom proizvoda. Sastavljanju sintetičkih kalkulacija za celu kombinaciju proizvoda prethodi sastavljajnje analitičkih kalkulacija za svaki pojedini proizvod. One mogu ukazati na to da li treba ići na povećanje ili smanjenje obima zastupljenosti određenog proizvoda, pored toga što mogu otkriti i neke izvore za smanjenje troškova. Posle toga se pomoću sintetičke kalkulacije za jednu, dve ili više novih kombinacija proverava kako će povećanje odnosno smanjenje obima zastupljenosti nekog proizvoda uticati na uspeh preduzeća.

Metod neposrdnog upoređenja. Metodu zamene zamera se da ne vodi računa o iskustvima i rezultatima drugih poljoprivrednih preduzeća. ZaustavIjajući se prvenstveno na iskorišćavanju uslova, iskustva i rezultata postionutih pri iskorišćavanju sredstava i proizvodnih postupaka primenjivanih u tom preduzeću u ranijem periodu i uzimajući u obzir samo u izvesnoj meri rezultate drugih preduzeća pri sastavljanju novih kombinacija, metod zamene ne iskorišćava u punoj meri iskustva stečena u drugim preduzećima, a naročito onima s boljim rezultatima proizvodnje.

Prema metodu neposrednog upoređenja, obeležja organizacije, uslovi i rezultati proizvodnje određenog preduzeća upoređuju se s obeležjima organizacije, uslovima i rezultatima većeg broja preduzeća istog tipa. Smatra se da su zaključci na osnovu takvog upoređenja, naročito sa najboljim preduzećima, značajniji i upotrebljiviji od onih koji se mogu dobiti primenom metoda zamene. Često se smatra da su zaključci koji se izvlače iz prakse najboljih preduzeća, u kojima se razvija privredna delatnost pri istim prirodnim i ekonomskim uslovima, znatno sigurniji i upotrebljiviji i od onih koji su izvedeni na osnovu eksperimenata.

Zamerke metodu supstitucije su, međutim, samo delimično tačne. Promene koje dolaze do izražaja pri primeni metoda supstitucije se takođe zasnivaju na rezultatima prakse drugih preduzeća i na promeni prirodnih, tehničkih i ekonomskih uslova proizvodnje uopšte, a posebno u rejonu u kome se nalazi preduzeće.

I pri primeni metoda upoređenja, kao i pri primeni metoda zamene, izvodi se prikupljanje i analiza podataka o organizaciji i rezultatima privredne delatnosti poljoprivrednih preduzeća. Podaci su obično isti i’ u jednom i u drugom slučaju, ali se metode pribiranja i analize podataka razlikuju. Kad se primenjuje metod zamene, produbljenije se ispituje manji broj preduzeća (nekoliko ili koja desetina), dok se pri upotrebi metoda upoređenja ispituje znatno veći broj preduzeća (često nekoliko stotina), mada sa manjom produbIjenošću.

Za primenu metoda upoređenja dovoljni su podaci o obeležjima organizacije i rezultatima privredne delatnosti koje naša socijalistička poljoprivredna preduzeća šalju svake godine odgovarajućim statističkim zavodima i bankama. Iz podataka se vidi pri kojim se organizaciono-ekonomskim uslovima (snabdevenost sredstvima za proizvodnju i sl.) razvijala delatnost preduzeća i kakvi su rezultati ostvareni (u naturalnom i vrednosnom vidu).

Karakteristike ovog metoda sastoje se u tome da se uslovi i rezultati preduzeća, za koje nam je stalo da utvrdimo kako posluje, uporede s uslovima i rezultatima drugih preduzeća istog tipa u istim ili sličnim prirodnim i ekonomskim uslovima proizvodnje. Upoređivanje s prosečnim veličinama tih preduzeća ne zadovoljava, jer se pri ispitivanju pojedinih problema organizacije preduzeća, pa prema tome i strukture proizvodnje, uvek teže da iskoriste metode rada i rezultati najbolje organizovanih preduzeća. Radi toga se iz mase ispitanih preduzeća posebno izdvaja grupa preduzeća sa najboljim, a posebno grupa preduzeća sa najgorim rezultatima proizvodnje. Kada se na osnovu rezultata proizvodnje (na primer dohotka po ha, ukupnog prihoda na 100 din. ličnog dohotka i sl.) poređaju preduzeća tako da se dobije opadajuća serija određene veličine kojom se iskazuje rezultat, onda se iz gornjeg dela serije izdvoji grupa s najboljim a iz donjeg dela serije s najgorim rezultatima. Ukoliko se želi da se više obeležja jednovremeno uzme u vidu kriterijuma za izdvajanje preduzeća sa najboljim i najgorim rezultatima, onda se to može tako uraditi da se srede serije po svakom obeležju i da se prema mestu koje preduzeće zauzima u seriji njemu da odgovarajući broj poena, najbolje tako što se, ako je ispitano 240 preduzeća, prvom preduzeću u opadajućoj seriji da 240 poena, sledećem 239 itd., tako da poslednje preduzeće u seriji dobije 1 poen. Na osnovu zbira poena koje je preduzeće dobilo u raznim serijama (sastavljenim prema raznim obeležjima rezultata poslovanja) sastavi se nova opadajuća serija prema broju poena. Sad se iz gornjeg odnosno donjeg dela serije sređene po poenima može da izdvoji grupa preduzeća s najboljim odnosno najgorim rezultatima.

Koji deo ispitanih preduzeća treba izdvojiti u grupu s najboljim odnosno najgorim rezultatima ne može se unapred reći. Ne mora se izdvojiti isti broj najboljih i najgorih. Obično se teži da grupa najboljih odnosno najgorih preduzeća obuhvati ona koja se po veličini obeležja izdvajaju na vrhu, odnosno pri dnu serije. U praksi se pokazuje da su to grupe preduzeća od kojih svaka obuhvata po 15—20% ispitanih preduzeća (što znači da se van grupa najboljih i najgorih nalazi 60—70% ispitanih preduzeća). To je, međutim, navedeno više za orijentaciju, a ne kao načelo koga se treba u svakoj prilici pridržavati.

Upoređivanje uslova i rezultata proizvodnje izvodi se prema sledećem pregledu:

• Preduzeće koje se uporedjuje
• Prosek svih ispitanih preduzeća (240)
• Prosek najboljih preduzeća (42)

Prosek najgorih preduzeća (45)

I. Uslovi proizvodnje:

1. Prosečna veličina u ha
2. Udeo oranica u polj. površ. (%)
3. Broj HP na 100 ha oranice
4. Broj ha po jednom visokokvalifikovanom stručnjaku
5. Količina upotrebljenih mineralnih đubriva po ha oranice
6. Broj uslovnih grla na 100 ha poljoprivredne površine
7. Osnovna sredstva po ha u 000 d
8. Pokazatelj intenzivnosti (itd. — i drugi uslovi proizvodnje).

II. Rezultati proizvodnje:

1. Kompleksni žetveni prinos strnih žita (prosek svih preduzeća % 100)
2. Prinos kukuruza u mc po ha
3. Prinos šećer. repe u mc po ha
4. Vrednost stočne proizvodnje na 100 d stočne hrane (itd. — i drugi pokazatelji rezultata proizvodnje)

5. Ukupan prihod u 000 d:
a) po ha ukupne površine
b) po ha redukovane površine

6. Dohodak u 000 d:
a) po ha ukupne površine
b) po ha redukovane površine
7. Ukupan prihod:
a) po radnom danu
b) na 100 d ličnog dohotka
8. Ukupan prihod:
a) na 100 d osnov. sredstava
b) na 100 d troškova proizvodnje

Kad su izračunati i predstavljeni uslovi proizvodnje (prvenstveno oni organizaciono-ekonomskog karaktera) i rezultati proizvodnje pristupa sa upoređenju s ciljem da se utvrdi kojoj se grupi ispitanih preduzeća najviše približava preduzeće koje se upoređuje. Iz našeg primera se vidi da se preduzeće koje se upoređuje prema uslovima proizvodnje znatno više približava grupi najboljih preduzeća nego drugim dvema grupama (proseku svih preduzeća i grupi najgorih preduzeća). Treba očekivati da se u tom slučaju i prema rezultatima proizvodnje najviše približava toj grupi preduzeća. Iz pregleda se, međutim vidi da se upoređeno preduzeće po rezultatima proizvodnje najviše približava proseku svih preduzeća. Šta se iz toga može zaključiti? Može se zaključiti da se u upoređenom preduzeću slabije koriste uslovi proizvodnje nego što je slučaj u ispitanim preduzećima. Isti bi se zaključak izveo ako se upoređeno preduzeće po uslovima proizvodnje približava proseku svih preduzeća, a po rezultatima proizvodnje grupi najgorih preduzeća.

Organizaciono-ekonomski uslovi se koriste kao i u drugim preduzećima, ukoliko se upoređeno preduzeće po rezultatima proizvodnje približava onoj grupi kojoj se približava i po uslovima proizvodnje.

Ako se upoređeno preduzeće po uslovima približava grupi najgorih a po rezultatima proseku svih ispitanih preduzeća, ili ako se po uslovima približava proseku svih preduzeća a po rezultatu grupi najboljih, onda se u upoređenom preduzeću uslovi bolje koriste nego u drugim ispitivanim preduzećima.

Kako se iskorišćavaju zaključci na osnovu ovog upoređenja? Ukoliko se u upoređenom preduzeću ne postiže iskorišćavanje uslova kao u drugim preduzećima, mora se ići na produbljenu analizu organizacije preduzeća i njegove proizvodnje, a to znači ponovno ispitivanje njegovog projekta organizacije (i sastavljanje novog projekta) i na prethodnu detaljnu analizu privredne delatnosti (radi otkrivanja činilaca koji dovode do rezultata koji nisu u saglasnosti s uslovima proizvodnje). Pri tom daljem ispitivanju naročita se pažnja obraća strukturi proizvodnje. I u prethodnom pregledu se vidi da se tu mogu očekivati uzroci, jer se po pokazatelju intenzivnosti (koji između ostalog zavisi i od strukture proizvodnje) upoređeno preduzeće udaljava od grupe najboljih preduzeća više nego po bilo kom drugom uslovu proizvodnje. To je indicija, koja inače može biti prikrivena, te strukturu proizvodnje treba svakako detaljnije ispitati (prikrivanje se javlja, na primer, kad su zastupljene intenzivne proizvodnje koje nisu najbolje izabrane prema prirodnim i ekonomskim uslovima).

Metod direktnog upoređenja pruža mogućnost širokog preispitivanja organizacije poljoprivednog preduzeća. Zaključci koji iz toga proizilaze znatno premašuju ispitivanje da li je povoljna struktura proizvodnje. Od toga kako su obrađeni podaci, što vrše uglavnom zavodi za statistiku i naučni instituti, zavisiće u koju svrhu i kako će se oni koristiti. Od posebnog je značaja ispitivanje jačine dejstva pojedinih uslova na rezultat proizvodnje. U tu svrhu teži se da se vidi koji uslovi deluju najviše, koji u velikoj meri koji manje a koji najmanje. Ovo iznalaženje vezano je s vrlo mnogo teškoća jer uslovi deluju u međusobnoj povezanosti i uslovljenosti što otežava merenje jačine dejstva pojedinih uslova na rezultat proizvodnje. Pošto se dejstvo pojedinih činilaca ne može odvojiti, teži se ispitivanju dejstva uslova koji se nalaze u odgovarajućim odnosima. Preduzeća se grupišu prema raznim odnosima uslova, pa se ispituju rezultati koje postižu preduzeća raznih grupa, što u krajnjoj liniji znači rezultati raznih grupa preduzeća pri raznim odnosima uslova proizvodnje.

I metodu direktnog upoređenja čine se određene zamerke. Ne osporavajući da metod zaslužuje pažnju i da se može uspešno koristiti, nedostaci koji se ispoljavaju pri njegovoj primeni ukazuju na opreznost. Ako bi se, na primer, težilo rezultatima najboljih preduzeća, mogu se javiti razne smetnje u stvaranju svih potrebnih uslova, a naročito pojedinih. Recimo da najbolji rezultat postižu preduzeća s prosečnom veličinom od 1.780 ha, a upoređeno preduzeće ima 900 ha. Postavlja se pitanje kako povećati površinu preduzeća, a zatim, da li je to povećanje nužno i da li svako takvo povećanje znači istovremeno i poboljšanje rezultata, a naročito ako se drugi značajni činioci ne promene.

Izvesni nedostaci ovog metoda proizilaze iz teškoća grupisanja preduzeća, određivanja broja intervala i intervalske razlike. Obezbediti homogenost grupa, da one na najbolji način ispoljavaju pojavu, što tačnije odvojiti uslove od pokazatelja rezultata itd., predstavlja samo izvesne primere koji ukazuju na to da treba obratiti veliku pažnju pri utvrđivanju i korišćenju rezultata koje pruža ovaj metod.

Standardne kombinacije grana proizvodnje. Pri iznalaženju najpovoljnije strukture proizvodnje od značaja je korišćenje standardnih kombinacija proizvodnje. Sastavljena standardna rešenja strukture proizvodnje za određene homogene rejone, a to znači za određene prirodne i ekonomske uslove proizvodnje, pružaju mogućnost međusobnog upoređenja rezultata koji se mogu postizati pri primeni raznih struktura proizvodnje. Na osnovu upoređenja u preduzeću u kome se želi ustanoviti najpovoljnija struktura proizvodnje vrši se izbor one standardne kombinacije koja pruža najbolju osnovu za konačno određivanje najpovoljnije strukture proizvodnje.

Standardne kombinacije proizvoda nalaze se u standardnim (tipskim) projektima organizacije preduzeća jer se povoljna struktura proizvodnje ne može rešavati odvojeno od ostalih problema organizacije preduzeća.

Standardni (tipski) projekti organizacije obično sadrže najbolju strukturu proizvodnje koja može biti projektovana za prosečne uslove užeg, homogenog rejona. S obzirom na razlike u kapacitetima preduzeća ide se na sastavljanje standardnih rešenja za preduzeća odnosno grupe preduzeća razne veličine.

Ovaj metod utvrdjivanja strukture proizvodnje ima prednost nad ostalim metodama u tome što pruža mogućnost ustanovljavanja odgovarajućih struktura i za različit obim i strukturu sredstava za proizvodnju. Ukoliko je standardna kombinacija prema sredstvima i drugim uslovima bliža uslovima koji postoje ili koji se mogu ostvariti u preduzeću utoliko je njena upotrebljivost veća.

Ovom metodu se čine i određeni prigovori. Osnovno je da je to veštačka kombinacija linija proizvodnje. Oni koji čine ovaj prigovor zaboravljaju osnovnu namenu standarda — da služi samo kao osnova za iznalažene definitivnog rešenja, a ne da bude primenjen i bez pokušaja njegove analize i upoređenja s mogućnostima preduzeća. Pravilno upotrebljena standardna (tipska) rešenja služe ne samo kao osnova za nov projekat organizacije preduzeća nego i za proveravanje i analizu sadašnje strukture proizvodnje i iznalaženje njenih slabosti.

Osim toga, pravilno sastavljena standardna (tipska) rešenja nisu veštačka ni po primenjenim elementima (normama i sl.), je se ona upravo sastavljaju na osnovu ispitivanja proizvodnih metoda i rezultata preduzeća homogenih rejona i rezultata istraživanja koja su u toj meri proverena da se mogu iskoristiti u praksi. Korisno se mogu upotrebiti kao osnova za iznalaženje konkretnog individualnog rešenja. Ovo utoliko pre što se i pri iskorišćavanju standardnih struktura proizvodnje primenjuju i drugi metodi. Nijedan od njih nije bez nedostataka. Da bi tih nedostataka bilo što manje, teži se njihovoj kombinovanoj primeni.

Bilansni metod kombinovanja linija proizvodnje. Obračune u pogledu određivanja odnosa među pojedinim proizvodima u preduzeću pri primeni bilansnog metoda treba početi analizom obezbeđenja dotičnog gazdinstva poljoprivrednom površinom. Za oranice treba odvojiti najbolja zemljišta, na kojima se pod podjednakim ili približno jednakim uslovima mogu gajiti svi usevi koji su od značaja sa gledišta robne proizvodnje, za proizvodnju stočne kabaste hrane, pošto se na osnovu ranije spomenutih metoda utvrdi koja je stočna proizvodnja celishodna za uslove dotičnog preduzeća.

Posle spomenutih prethodnih razmatranja ustanovljava se obim proizvodnje koncentrovane, kabaste suve i zelene hrane. Pri tome se uzima u obzir stočna hrana koja može da se dobije sa strane (uljane pogače, mekinje, rezanci šećerne repe i sl.). Pretpostavimo da se sa svakih 100 hektara oranice i 25 hektara livada (ako ih toliko otpada na svakih 100 ha oranice) može dobiti 4.800 mc hranljivih jedinica. Od te količine treba oduzeti potrebne količine semena, količine proizvoda za prodaju radi izvršenja obaveza prema preuzetim ugovorima, zatim količine proizvoda nužne za druge oblike raspodele. Sva ostala količina stočne hrane (neka je to u ovom primeru 3.400 mc hranljivih jedinica) ostaje za stočnu proizvodnju u dotičnom preduzeću. Ako smo odredili da je potrebna količina stočne hrane po jednom uslovnom grlu pri određenoj strukturi stočne hrane (sa oranica, livada i one koja se može pribaviti sa strane) na primer 34 mc hranljivih jedinica, dolazimo do zaključka da se u preduzeću može gajiti 100 uslovnih grla na svakih 100 ha oranica i 25 ha livada. Posle toga određuje se potrebna površina pašnjaka odnosno površina za proizvodnju letnje sočne hrane, a takođe i neophodna površina za proizvodnju zimske sočne hrane.

Pretpostavimo da je po jednom uslovnom grlu potrebno 60 mc zelene mase u toku leta. Za 100 grla biće potrebno 6.000 mc. Ako se u preduzeću nalaze prirodni pašnjaci sa proizvodnošću od 80 mc zelene mase po jednom hektaru, potrebna površina pašnjaka iznosiće 75 ha. Ukoliko se u preduzeću nalazi samo 35 hektara pašnjaka na svakih 100 hektara oranice, pojaviće se nedostatak od 3.200 mc zelene mase, koji treba da se pokrije proizvodnjom na oranici. Ako se po jednom hektaru oranice može dobiti 320 mc zelene mase, biće potrebno da se kao dopuna prirodnim pašnjacima nalazi još 10 hektara oranice pod usevima za obezbeđenje stoke zelenom hranom u toku pašnjačkog perioda (leta).

Ako uzmemo da je jednom uslovnom grlu potrebno 4 tone sočne zimske hrane, onda treba proizvesti 400 tona takve hrane (silaže, korenastog bilja), za čiju proizvodnju je, na primer, potrebno 10 hektara oranice.

Prema tome, na svakih 100 hektara oranice treba imati 35 hektara prirodnog pašnjaka, 25 hektara prirodnih livada (jer je proizvodnja ovih računata na 4.800 mc hranljivih jedinica), 20 hektara oranice pod usevima za letnju i zimsku sočnu hranu. Na taj način ratarska proizvodnja je dovedena u pravilan odnos sa stočnom proizvodnjom, te se može očekivati da sva zemljišna teritonja bude dobro iskorišćena.

Sto uslovnih grla stoke svake godine će davati 800 tona stajskog đubriva (8 tona po grlu). Ako od te količine oduzmemo 200 tona stajskog đubriva za potrebe proizvodnje povrća i drugih useva van oranice ili zasada, onda će se preostalom količinom pri rasturanju 30 tona po 1 hektaru moći da pođubri 20 hektara odnosno 1/5 oranice. Ako se uzme da se na površini pod leguminozama skupi određena količina azota, može se reći da je oko 85% potreba za organskim đubrivima time zadovoljeno.

Kada je određen obim stočne proizvodnje izražen u uslovnim grlima, treba preći na obračun po pojedinim vrstama stoke. Od celokupne količine kabaste hrane koja je ostala posle izdvajanja one koja je eventualno potrebna za zaprežnu stoku, po pravilu, treba 90% predvideti za goveda. Znajući potrebu jednog grla, lako utvrđujemo ukupan broj grla. Posle određivanja broja grla goveda izraženog u uslovnim grlima treba preći na ustanovljavanje broja fizičkih grla u zavisnosti od strukture stada. U pogledu broja ovaca metod obračuna može da se uprosti naročito ako su one od manjeg značaja za preduzeće. Radi iskorišćavanja pojedinih ostataka stočne hrane na pašnjacima i ostataka kabaste hrane zimi, na svako grlo goveda može se predvideti određen broj ovaca prema uslovima u dotičnom preduzeću.

Najmanji broj svinja zavisi od raspolaganja korenastim plodovima (u krajevima visokih prinosa krompira po jedinici površine), otpacima žita, industrijskim otpacima i sl. To nam pokazuje da pri određivanju najmanjeg broja grla svinja imamo u vidu mesto gde se nalazi preduzeće. Istina je da se u blizini velikih gradova i industrijskih središta mleko troši u svežem stanju, te ne ostaju otpaci za ishranu svinja, ali s druge strane ovde se raspolaže nizom različitih otpadaka koji se prikladno mogu iskorišćavati za ishranu svinja. Koliko će se od tog broja određenog otpacima ići na povećanje broja svinja zavisi uglavnom od odnosa cena koncentrovane hrane i mršavih svinja s jedne strane i tovnih svinja s druge strane.

Pri određivanju broja živine kad je njeno gajenje manje značajno za preduzeće polazi se obično od utvrđenih normativa koji mogu da vrede za uslove preduzeća. Tako se prema izvesnim normativima smatra da po svakom hektaru vodene površine plus hektar pašnjaka — do 100 plovaka ili 50 gusaka. Ako je živinarstvo glavna proizvodnja onda se sastavlja projekat organizacije takve fabrike živine.

Kad se završi obračun za sve vrste stoke, sastavlja se potpuni bilans stočne hrane na osnovu sastavljenog obrta i strukture stada. Pomoću tog bilansa može se konačno proveriti pravilnost strukture stoke i stočne proizvodnje i planiranog odnosa ratarske i stočne proizvodnje.

Obračun za pomoćne-uzgređne linije proizvodnje pomaže da se postavi najcelishodnije iskorišćavanje raspoložive radne snage u toku cele godine. Obim tih linija proizvodnje treba odrediti prema slobodnoj (neuposlenoj) radnoj snazi. Na osnovu sastavljenog grafikona radova može se videti kad su neposredni proizvodjači nedovoljno uposleni pa prema tome i odrediti pomoćne odnosno uzgredne linije proizvodnje.

Ustanovljen odnos linija proizvodnje ne može ostati neizmenjen u toku procesa razvitka preduzeća. On se menja ali te promene u dobro organizovanom preduzeću po pravilu ne vode potpunoj izmeni strukture proizvodnje. Izuzeci od ovoga predstavljaju slučajevi kada se brzo i u neobično velikoj meri promene ekonomski uslovi od kojih zavisi specijalizacija proizvodnje u preduzeću (ako se u blizini podižu nova industrijska središta ili se podižu fabrike za preradu poljoprivrednih proizvoda itd.). U tom slučaju struktura proizvodnje može da pretrpi znatne promene i za relativno kratko vreme (ukoliko to nije blagovremeno predviđeno i uzeto u obzir).

Intenzivnost poljoprivredne proizvodnje

U svim granama narodne privrede proizvodnja u velikim razmerama može da se vrši ekstenzivno i intenzivno. Osnovna razlika među njima u poljoprivredi ogleda se u raznim načinima primene živog rada i rada materijalizovanog u sredstvima za proizvodnju u odnosu na jednu istu površinu zemljišta.

Između dva krajnja oblika ekstenzivne i intenzivne proizvodnje nalaze se mnoge gradacije u nivou ili stepenu intenzivnosti. Otuda gledano u celini govorimo o nivou intenzivnosti proizvodnje, izdvajajući niže u ekstenzivan, a više u intenzivan oblik poljoprivredne proizvodnje.

O intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji govori se onda, nasuprot ranijem isticanju samo povećanog ulaganja rada i sredstava za proizvodnju, kada su ta ulaganja srazmerna, odnosno u odgovarajućem odnosu i kad su praćena i poboljšanjem rezultata proizvodnje.

Svako veće ulaganje sredstava za proizvodnju ne mora da predstavlja stvaranje uslova za promenu tehnike proizvodnje, za povećanu produktivnost rada, nivo intenzivnosti poljoprivrede. Građevina podignuta za 1 milion dinara sa 5% amortizacije manje opterećuje preduzeće nego ona koja je podignuta za 4 miliona dinara sa 1,5% amortizacije. Ova razlika je još veća ako se uzme u obzir moralna amortizacija koja može pre nastupiti kod masivnih građevina nego kod onih koje nisu masivno građene. Da li se može reći da takva različita ulaganja sredstava u građevine izazivaju i različitu intenzivnost proizvodnje? Svakako ne, samo ako manje masivna građevina može u potpunosti da odgovori svrsi kojoj je namenjena.

Preduzeće koje nema zemljišnu teritoriju u jednom kompleksu, ili je pak ima ali nije pravilno organizovana, razlikovaće se od drugog koje ima pravilno organizovanu zemljišnu teritoriju većim ulaganjem rada i sredstava za proizvodnju. Ali to ulaganje ne vodi povećanju nivoa intenzivnosti proizvodnje, jer je do njega došlo samo radi otklanjanja nepovoljnih posledica loše organizacije zemljišne teritorije.

Razlike u količini uloženog rada i sredstava za proizvodnju u odnosu na jednu istu površinu zemljišta stvaraju ogromne razlike u uslovima poljoprivredne proizvodnje. Dopunska ulaganja rada u sredstva za proizvodnju, ukoliko do njih nije došlo radi uklanjanja nedostataka organizacije preduzeća i proizvodnje u njemu, obeležavaju izmenu tehnike proizvodnje, prelaz na više sisteme ratarstva i stočarstva, poboljšanje obrade zemljišta, primenu savršenijih mašina, veću upotrebu mineralnih đubriva, povećanje broja i poboljšanje kvaliteta stoke itd.

Razlike u nivou intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje u pojedinim preduzećima ostaće u svakom slučaju sve dotle dok razlike u klimi i plodnosti zemljišta, mesto gde se preduzeće nalazi u odnosu prema mestu potrošnje i drugo zadrže svoj značaj za poljoprivrednu proizvodnju. Nivo intenziteta zavisi od oblika preduzeća, njegove veličine, nivoa razvitka tehnike i privrede, saobraćajnih uslova, stepena kvalifikacije kadrova, prirodnih uslova i u krajnjoj liniji, kao rezultat prethodnih uslova, od rezultata koji se mogu postići pri raznim nivoima intenzivnosti.

Iako se u toku razvitka poljoprivredne proizvodnje stalno teži intenzifikaciji, to ne znači da bilo pod kakvim uslovima treba težiti maksimalnoj intenzifikaciji poljoprivredne proizvodnje. Sve zavisi od raznih ekonomskih, tehničkih, kulturnih i drugih uslova, te u svakom preduzeću, polazeći od njegovog položaja, zemljišne teritorije, obezbeđenosti radnom snagom (po broju i kvalifikacijama), visine sredstava za proizvodnju kojima raspolaže, treba odrediti visinu i tok stalnog, sistematskog, racionalnog podizanja nivoa intenzivnosti. Intenzifikacija nije sama sebi cilj nego sredstvo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i produktivnosti rada u poljoprivredi.

Kako se izražava nivo intenzivnosti. O povećanom nivou intenzivnosti u poljoprivrednom preduzeću može da se sudi po zastupljenosti onih proizvoda koji se karakterišu znatnim ulaganjem rada i sredstava za proizvodnju (koje dovodi i do poboljšanja rezultata proizvodnje), kao što je to slučaj s mnogim okopavinama, povrćem i sl.

Kod nekih biljnih proizvoda do povećanog ulaganja rada i sredstava za proizvodnju po hektaru dolazi usled toga što se time omogućuje stalno smenjivanje useva u toku cele godine, kao što je slučaj s izvesnim usevima za proizvodnju stočne hrane i uglavnom s povrćem. To dovodi do potpunijeg odnosno do potpunog iskorišćavanja zemljišta, do bolje raspodele utroška rada u toku godine.

Po prirodi procesa proizvodnje vinogradarstvo pripada intenzivnim linijama proizvodnje, a njemu u velikoj meri može da se približi voćarstvo, ukoliko se organizuje na osnovu intenzivnih oblika zasada.

Povećanje broja proizvodnih grla stoke po hektaru površine za proizvodnju stočne hrane, u krajnjoj liniji povećanje stočne proizvodnje po jedinici takve površine, izražava povećanje nivoa intenzivnosti.

Zbog toga, ako se želi da se najjednostavnije izrazi nivo intenzivnosti poljoprivrednih preduzeća sa zastupljenom ratarskom i stočnom proizvodnjom, kao što su ona u ravničkom području, onda se to može učiniti udelom okopavina u zasejanoj površine i brojem uslovnih grla stoke na 100 ha poljoprivredne površine. Ova dva osnovna obeležja su u toliko više značajna što se među sobom dopunjuju

Izražavanje nivoa intenzivnosti znatno je složenije kad taj nivo želimo da izrazimo jednim brojem, što je naročito slučaj pri međusobnom upoređivanju preduzeća, a i pri utvrđivanju zavisnosti rezultata proizvodnje celog preduzeća od nivoa intenzivnosti njegove proizvodnje.

Za izražavanje nivoa intenzivnosti jednim brojem upotrebljavaju se tzv. koeficijenti intenzivnosti. Oni su se ranije ustanovljavali na osnovu odnosa utroška rada po hektaru površine raznih useva ili po uslovnom grlu stoke. Tako su odavno poznati takvi koeficijenti kao na primer: strna žita 1, šećerna repa 4, ostale okopavine 3 itd., što je značilo da je utrošak rada po hektaru šećerne repe 4 puta a po hektaru ostalih okopavina prosečno 3 puta veći nego po hektaru strnih žita.

Na osnovu ovog odnosa, međutim, ne može se dobiti prava predstava u pogledu nivoa intenzivnosti. Ovde je izražen odnos prema potrebi ulaganja živog rada. Ulaganja, pak, rada materijalizovanog u sredstvima za proizvodnju ima suštinski značaj za obeležavanje nivoa intenzivnosti i poljoprivredne proizvodnje. Ovo ulaganje nije uzeto u obzir pri sastavljanju spomenutih koeficijenata, što predstavlja njihov veliki nedostatak.

Sve se više, zbog toga, ide na ustanovljavanje koeficijenta koji će odražavati ne samo ulaganje živog rada nego i rada materijalizovanog u sredstvima za proizvodnju. Radi toga se za određivanje koeficijenata intenzivnosti uzima iznos zbira materijalnih troškova i utroška rada za svaki proizvod prema proizvodu koji je uzet za osnovu. Za osnovu, pak, uzima se obično proizvod koji ima najveći udeo u zasejanoj površini, ili je po nekom drugom osnovu značajan za zemlju.

Za našu zemlju je po udelu u zasejanoj površini kukuruz vrlo značajan proizvod. Polazeći od visine materijalnih troškova i utroška rada po hektaru kukuruza i uzimajući to kao osnovu (= 1), za uslove ravničkog dela naše zemlje mogu da služe sledeći koeficijenti intenziteta: kukuruz 1,0; strna žita 0,6; konoplja za vlakno 0,8; šećerna repa 2,2; suncokret 0,9; duvan 8,0; krompir 1,5 pasulj i grašak 1,2; kupus i kelj 2,5; paradajz 3,5; paprika 3,5; grahorica i muhar 0,3; stočna repa 2,2; livadsko seno 0,3; pašnjak 0,1; vinograd 3,0; voćnjak 1,3; kukuruz za silažu 0,4; mrkva 2,0; jedno uslovno grlo proizvodne stoke na 100 ha poljoprivredne površine 0,4.

Kad se površina pod usevom, zasadom, odnosno broj uslovnih grla stoke, pomnoži s odgovarajućim koeficijentom dobije se broj uslovnih jedinica intenzivnost za svaku pojedinu liniju proizvodnje. Njihov zbir moći će da posluži za izražavanje intenzivnosti proizvodnje u preduzeću kao celini jednim brojem — brojem uslovnih jedinica intenzivnosti po hektaru ili na 100 ha površine preduzeća. Preduzeće koje ima veći broj jedinica intenzivnosti po hektaru odnosno na 100 ha površine predstavlja preduzeće većeg nivoa intenzivnosti proizvodnje.

Često neće biti dovoljno da se takvi koeficijenti izračunaju za svaku liniju proizvodnje, nego i za svaki pojedini sistem gajenja, koji se odlikuje posebnim nivoom intenzivnosti. Ovo je od značaja u svim granama poljoprivredne proizvodnje. Uzmimo samo kakve razlike postoje u pogledu nivoa intenzivnosti pri zastupljenosti raznih sistema u voćarstvu, vinogradarstvu, stočarstvu, ratarstvu.

Da li se može stalno povećavati nivo intenzivnosti? Jedno od najvažnijih pitanja o kome se u vezi s intenzivnošću poljoprivrede najviše diskutovalo, a ono je i danas predmet stalnog razmatranja, bilo je da li se može stalno povećavati nivo intenzivnosti. Mnogi buržoaski ekonomisti su, uglavnom radi opravdanja kapitalističkog privrednog sistema, iznosili da teškoće u povećanju poljoprivredne proizvodnje, pa prema tome i teškoće u zadovoljavanju potreba Ijudi za poljoprivrednim proizvodima, leži u »večnom«, »nepromenljivom« zakonu prirode, »zakonu opadajućeg prinosa«, koji je često pogrešno nazivan »zakonom opadajuće plodnosti zemljišta«.

I buržoaski ekonomisti nisu jednodušni u pogledu delovanja ovog »zakona«. Mnoga preduzeća su na osnovu povećanog nivoa intenzivnosti postizala i danas postižu i u kapitalističkim zemljama povećanu proizvodnju uz zadovoljavajući rezultat.

Znatni troškovi oko proizvodnje jednog proizvoda predstavljaju određen iznos po jednom hektaru, koji se ne menja ili se malo menja u zavisnosti od visine žetvenih prinosa, odnosno od nivoa intenzivnosti. Takvi su troškovi npr. amortizacija, troškovi obrade zemljišta po jednom hektaru, troškovi nege po jednom hektaru, upravni troškovi i sl. Ukoliko se, pak, povećava visina žetvenog prinosa utoliko je jedinica žetvenog prinosa manje opterećena tim troškovima. Zbog toga je povećanje troškova đubrenja, kod koga treba da se oseti delovanje ovog »zakona« često znatno premašeno usled slabijeg opterećenja jedinice proizvoda manje promenljivim troškovima. Sa povećanjem visine žetvenog prinosa racionalnije se iskorišćava radna snaga, građevine, mašine i oruđa, obrtna sredstva, što sve dolazi do izražaja kroz slabije opterećenje jedinice proizvoda manje primenljivim troškovima. Stoga se »zakonu« o opadajućem povećanju prinosa može suprotstaviti zakon opadajućih troškova po jedinici žetvenog prinosa. Ovo se može prikazati na jednom šematskom primeru.

Neka svi troškovi po jednom hektaru krompira iznose 150.000 dinara. Od toga otpada na (troškovi su podeljeni prema stepenu promenljivosti u odnosu na visinu žetvenog prinosa):

1. Đubrenje 15.000 d
2. Manje promenljivi troškovi (amortizacija, troškovi obrade zemljišta, nege useva, upravni troškovi 67.500 d
3. Promenljivi troškovi koji se povećavaju srazmerno povećanju žetvenog prinosa (troškovi žetve, prevoza, prodaje i sl.) 67.500 d

Svega: 150.000 d

Ako se troškovi đubrenja povećaju na 22.500, 30.500, 37.500, 44.200 i 60.000 d, onda se ukupni troškovi menjaju na sledeći način:

• Nivo intenzivnosti
• Troškovi djubrenja po ha
• Žetveni prinos po ha
• Troškovi djubrenja po mc prinosa
• Manje promenljivi troškovi po mc prinosa
• Promenljvi troškovi po mc
• Zbir svih troškova po mc

Prema ovom obračunu, u pogledu troškova đubrenja dolazi do izražaja »zakon opadajućeg povećanja prinosa«. Sa 100 dinara troškova đubrenja postiže se:

• Nivo intenzivnosti
  I II III IV V VI
  Prinos u mc
  Sa 1000 d povećanih troškova đubrenja postiže se:
• Nivo intenzivnosti
  II III IV V VI
  Povećani prinos u mc
  Povećani troškovi đubrenja iznose u d:
• Nivo intenzivnosti
  II III IV V VI
  Po mc povećanog prinosa

Obračuni pokazuju da se sa povećanim đubrenjem postiže sve manje povećanje prinosa, odnosno, što je isto, svaka dalja metarska centa povećanog prinosa postignuta je sa sve većim povećanjem troškova đubrenja. Posmatrano s bio-tehničke tačke gledišta ne bi bilo opravdano preći ni na drugi nivo intenzivnosti. Takvo posmatranje nije opravdano jer bi se na osnovu toga problem intenzivnosti rešavao samo na osnovu jednog elementa troškova (troškova đubrenja). Ako se posmatra s ekonomske tačke gledišta i uzmu u obzir svi elementi troškova, onda se vidi da i pri stalnom povećanju troškova đubrenja po mc prinosa zbir svih troškova po mc opada do IV nivoa intenzivnosti, a tek u V počinje da raste. Dok se posmatrajući samo troškove đubrenja može izvesti zaključak da ne treba prelaziti ni na drugi nivo intenzivnosti, dotle se na osnovu zbira troškova može reći da se može ići sa sve povoljnijim rezultatom (sve manjim zbirom troškova) po mc do IV nivoa intenzivnosti. Da li se može ići dalje? Može — ukoliko je cena oko gazdinstvo (cena na tržištu umanjena za troškove prevoza do tržišta) veća od troškova proizvodnje ili jednaka njima, a preduzeće poklanja veću pažnju da ostvari što veći dohodak, iako se pri tome i ne ostvari dobit. Prelaz na dalje nivoe intenzivnosti pri kojima je cena oko gazdinstvo manja od troškova proizvodnje može da se vrši jedino ako se pokaže da je bolje postići i manji lični dohodak po danu a veći ukupan lični dohodak u toku godine.

Da li se može očekivati da se i pri V i daljim nivoima intenzivnosti nastavi pad zbira troškova po mc? Ovaj obračun izveden je u određenim uslovima, pri određenom tehničkom napretku, pri određenim sredstvima za proizvodnju, pri primeni određene agrotehnike i sl. Dalji napredak u razvitku sredstava i agrotehnike pomera granicu kad nastupa delovanje »zakona o opadajućem povećanju prinosa«. Na osnovu prakse poljoprivrednih gazdinstava više-manje svih zemalja, može se reći da postoje velike potencijalne mogućnostl za porast nivoa intenzivnosti, jer ni približno nije dostignut nivo kad treba da nastupi dejstvo »zakona«. A kao što praksa pokazuje, razvitak proizvodnih snaga i razvitak tehnike proizvodnje s tim u vezi pomera tu granicu brže nego što raste nivo intenzivnosti poljoprivrede pri kome bi granica bila dostignuta.

Uzmimo još jedan primer. Pri određivanju odnosa koncentrata u obroku krava muzara od značaja je i količina s kojom koncentrati učestvuju u obroku. Povećani utrošak koncentrata povećava i proizvodnju mleka, ali to povećanje nije srazmerno pri određenom kvalitetu krava, drugih sredstava i pri određenoj zootehnici. Otuda količina koncentrata koja će se upotrebiti za proizvodnju mleka zavisi od odnosa cene stočne hrane i cene mleka. Izvesni autori smatraju da proizvođač mleka treba utrošak koncentrata da povećava dotle dok je vrednost povećane količine mleka veća od povećanih troškova stočne hrane. Oni to zasnivaju na tome što sa povećanjem intenziteta ishrane ne raste srazmerno i povećanje proizvodnje mleka (»sve je manje povećanje proizvodnje«). Sledeći obračun pokazuje primenu toga stanovišta (osnovni podaci o utrošku stočne hrane i prinosa mleka pri raznim nivoima ishrane uzeti su iz U.S.D.A. lechnical Bulletin 815).

• Nivo ishrane
  U k u p a n
  Razlika u mc
  Povećanje količine mleka u
• Vrednost razlike u 000 dinara
  Utrošak hrane izražene u mc žita
  prinos mleka u mc
  (40% masti)
  utroška hrane
• prinosa mleka
  mc po 1 t poveć. utri
  stočne hrane
  utrošene hrane
  (1 mc = 3000 d.)
  prinosa mleka (1 mc = 4000 d.)

Obračun pokazuje sve manje povećanje proizvodnje mleka u mc po 1 mc povećanog utroška stočne hrane izraženog u žitu. Na osnovu vrednosti povećanog prinosa mleka i povećanog utroška stočne hrane obračun pokazuje da ne treba prelaziti na četvrti nivo ishrane jer je na tom nivou (pri cenama u obračunu) veća vrednost povećanog utroška stočne hrane (10.500 din.) nego što je vrednost povećane proizvodnje mleka (10.400). Pri nekom drugom odnosu cena stočne hrane i mleka može neki drugi nivo ishrane da bude nivo pri kome treba prekinuti dalji povećani utrošak stočne hrane pri istom kvalitetu krava i istoj zootehnici (ako se poboljšava, onda se, i pri istom odnosu cena, može pokazati mogućnost prelaska na viši nivo).

Neuzimanje u obzir i ostalih troškova proizvodnje mleka predstavlja osnovni nedostatak takvog obračuna. Šta se ispoljava ako se obračun izvede s uzimanjem u obzir i tih elemenata pokazuje nastavak obračuna.

• Vrednost u 000 din. ukupnog
• Ostali trošk. proizv. mleka u 000 din.
• Ukupni troškovi u 000 din.

Nivo ishrane utroška hrane prinosa mleka kad rastu srazmerno s povećanjem proizv. (10 d po 1 lit.) kada se njihova polov. smanjuje po 5% više sa svakim da- E o o.

Ako se pođe od toga da ostali troškovi rastu srazmerno s povećanjem proizvodnje mleka (10 d po 1 1 mleka), onda su ukupni troškovi proizvodnje mleka, kao što pokazuju rezultati u stupcu 13, manji od vrednosti ukupnog prinosa mleka ne samo pri trećem nego i pri četvrtom nivou ishrane. Poznato je, međutim, da niz ostalih troškova ne raste srazmerno povećanju proizvodnje mleka (kamata na osnovna sredstva i amortizacija — krava, staja i slično, opšti i upravni troškovi itd.). Udeo tih troškova nije mali (iznosi oko 20% ukupnih ili 50% ostalih troškova proizvodnje mleka van vrednosti utrošene stočne hrane). Ako uzmemo da se polovina tih ostalih troškova smanjuje za 5% više pri svakom daljem nivou ishrane (pri drugom 5%, pri trećem 10% itd.), onda su, kao što pokazuju rezultati iz stupca 14, ukupni troškovi proizvodnje mleka manji od vrednosti mleka i pri petom nivou ishrane.

Obračun i ovde pokazuje da je svaki litar povećane proizvodnje mleka opterećen većim troškovima povećanog utroška stočne hrane. Ali zato što se ostali troškovi koji ne rastu srazmerno raspodeljuju na veći broj litara mleka, svaki litar mleka opterećuje sve manje. To smanjenje je veće nego što je povećanje utroška vrednosti stočne hrane, što u krajnjem rezultatu pokazuje manje ukupne troškove po 1 litru mleka.

Kad bi se uzimao u obzir samo odnos povećanog utroška stočne hrane i vrednosti povećane količine mleka, na osnovu našeg obračuna proizvođač ne bi smeo da pređe na četvrti nivo ishrane. Ako uzmemo u obračun i ostale troškove onda se pokazuje da može da ide 1 na četvrti i na peti nivo. Pri istom kvalitetu krava i istoj zootehnici on bi morao da se zaustavi na izvesnom nivou (na kome ukupni troškovi premašuju vrednost proizvedene količine mleka). Ali na tom nivou bi ostao dok ne poboljša kvalitet krava i zootehniku. Svako poboljšanje kvaliteta krava i zootehnike dalje pomera taj nivo. To pomeranje nivoa u stočarstvu obično ide brže nego što se dostiže.

Šta je onda sa zakonom o opadajućem povećanju proizvodnje? To ni u kom slučaju nije zakon. Može se govoriti jedino o tendenciji opadanja povećanja proizvodnje, o tendenciji zbog toga što čitav niz činilaca deluje suprotno i time sprečava pad povećanja proizvodnje. Više-manje svi uslovi od kojih zavisi nivo intenzivnosti deluju protiv pada povećanja proizvodnje. Menja se oblik i veličina gazdinstva i stvaraju uslovi za povoljan odnos između činilaca proizvodnje i unutar njih između njihovih sastavnih delova, menjaju se kapitalistički produkcioni odnosi i stvaraju uslovi za takav privredni i tehnički razvitak koji omogućuje stalan i sve brži razvitak proizvodnih snaga, menjaju se uslovi saobraćaja, povećava se kvalifikovanost kadra, menjaju se proizvodne osobine grla, a na osnovu svih ovih poboljšanih uslova menjaju se i rezultati proizvodnje. Sve to doprinosi da pad povećanja proizvodnje sa daljom intenzifikacijom predstavlja samo tendenciju, jer se tom padu suprotstavljaju svi uslovi od kojih zavisi nivo intenzivnosti, te otuda objektivno uzev i ne nastupa granica na kojoj se mora zaustaviti porast intenzivnosti ili se u izvesnim slučajevima porast intenzivnosti privremeno zaustavlja dok promena uslova ne izazove pomeranje granice dejstva. Zbog svega toga ovde se ne radi o zakonu, nego o tendenciji pada povećanja proizvodnje. Sve to, međutim, pokazuje da se, naročito sa gledišta prakse, može reći da postoje mogućnosti za stalan porast nivoa intenzivnosti.

Kako se može povećati nivo intenzivnosti? Intenzifikacija poljoprivrednog preduzeća može se izvoditi: 1. prelazom na intenzivnije oblike proizvodnje u postojećim linijama proizvodnje — npr. prelaz od niskog sistema intenzivnosti proizvodnje mleka na osnovu iskorišćavanja prirodnih izvora stočne hrane na visoko proizvodno gazdovanje radi proizvodnje mleka na osnovu intenzivne proizvodnje stočne hrane sa zasejanih površina ili prelaz od proizvodnje povrća na otvorenom prostoru na proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru, 2. izmenom odnosa linija proizvodnje i prelaza na nove, intenzivnije — npr. smanjivanje površina pod žitima i proširivanje površina pod industrijskim biljem.

Razne linije poljoprivredne proizvodnje zahtevaju različito ulaganje rada i sredstava za proizvodnju. U tom smislu mogu se razlikovati linije proizvodnje sa različitim nivoom intenzivnosti.

Nivo intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje preduzeća u celini uvek zavisi od odnosa više i manje intenzivnih linija proizvodnje iz kojih je sastavljena njegova delatnost.

Kada nivo intenzifikacije odgovara uslovima proizvodnje, dolazi do povećanja proizvodnje, povećane produktivnosti rada i povećane efikasnosti iskorišćavanja sredstava za proizvodnju.

Po pravilu, najvišim nivoom intenzivnosti odlikuju se preduzeća u blizini gradova, koja na ograničenoj teritoriji proizvode one proizvode za potrebe gradskog stanovništva čija proizvodnja nije racionalna na većoj udaljenosti od grada, jer se ili lako kvare pri dužem prevoženju ili su previše opterećeni prevoznim troškovima, pošto u jedinici težine odnosno zapremine ne sadrže odgovarajuću vrednost, ili i zbog jednog i drugog razloga (izvesne vrste povrća, naročito one koje se gaje u toplim lejama, jagode i sl.). Visokim nivoom intenzivnosti odlikuju se takođe preduzeća koja imaju prostrane površine vinograda, voćnjaka (ako se gajenje voćaka izvodi primenom visoke agrotehnike) ili industrijskog bilja (šećerna repa, pamuk, duvan i sl.).

Nepravilno bi bilo shvatanje da u istom preduzeću treba sve linije proizvodnje da budu podjednako intenzivne, i obrnuto. Praksa organizacije preduzeća pokazuje da se u jednom preduzeću često može postaviti pravilan odnos između intenzivnih i ekstenzivnih linija proizvodnje. Tako, na primer, u izvesnim rejonima vinogradarstvo i voćarstvo mogu da se dopunjuju s ekstenzivnim oblicima ovčarstva. Na taj način se potpunije iskorišćavaju površine, jer bi površine koje se koriste za ekstenzivno stočarstvo možda ostale neiskorišćene, a osim toga, u tim uslovima stočarstvo stvara mogućnost da se proizvede izvesna ili sva potrebna količina stajskog đubriva. Uopšte uzev, ukoliko su uslovi za intenzivnost proizvodnje na pojedinim delovima preduzeća više različiti utoliko se više javlja potreba da se linije proizvodnje kombinuju s raznim nivoom intenzivnosti.

Planiranje obima proizvodnje u biljnoj proizvodnji

Pri sastavljanju godišnjeg proizvodno-finansijskog plana, planiranju obima proizvodnje oduvek se davao najveći značaj. Prelaskom na obračun po ekonomskim jedinicama ovaj elemenat plana dobija još veći značaj. Lični dohoci radnika sada zavise isključivo od rezultata koji oni ostvare, a obim proizvodnje predstavlja osnovni elemenat tog rezultata. Otuda pitanje kako utvrditi odnosno kako što preciznije isplanirati obim proizvodnje predstavlja jedno od najznačajnijih pitanja sastavljanja plana proizvodnje ekonomske jedinice.

Da bi se ovo pitanje što uspešnije rešilo, potrebno je znati: 1) elemente koji su potrebni za određivanje obima proizvodnje i 2) metod koji će se upotrebiti za njegovo određivanje.

Od elemenata koji su potrebni najznačajniji su:

1) veličina površine za koju se planira obim proizvodnje;
2) višegodišnji prosečan prinos (najmanje 5 godina, a poželjno je i za više godina);
3) agrotehničke mere koje su do tada izvođene, na kojoj površini i u kom vremenskom periodu;
4) koje se agrotehničke mere predviđaju u planirajućoj godini i na kojim površinama;
5) uticaj pojedinih agrotehničkih mera na visinu prinosa (za koliko se može očekivati povećanje prinosa);
6) kvalitet zemljišta (parcele).

Metod izračunavanja. Polazeći od datih elemenata mogu nastupiti sledeći slučajevi:

1. Ako ekonomska jedinica izračunava obim proizvodnje samo na bazi višegodišnjeg prosečnog prinosa (ne uzimajući u obzir dejstvo planiranih agrotehničkih mera i različitost parcela), onda se ona može poslužiti sledećom formulom:

O = P-q (1)

O = ukupan obim proizvodnje
P = ukupna površina pod tom proizvodnjom
q = višegodišnji prosečan prinos po 1 ha

Ovo je najjednostavniji i najlakši način ali i najmanje tačan.

2. Drugi slučaj je kad se pri planiranju obima proizvodnje obavezno uzima u obzir i uticaj predviđenih agrotehničkih mera na povećanje prinosa po jedinici kapaciteta. U ovom slučaju moraju se imati podaci o uticaju svake mere na povećanje prinosa po jedinici kapaciteta. Ovaj način može se prikazati na osnovu sledeće formule:

O = P × (q + ai + a2 + … + an) (2)

ai + a2 + .. . + an = povećanje prinosa po 1 ha za pojedine agromere

P r i m e r: za površinu od 320 ha i prosečan prinos kukuruza od 60 mc/ha predviđaju se sledeće mere:

— povećano đubrenje stajnjakom povećava višegodišnji prinos za 15%.
— povećan sklop biljaka treba da poveća višegodišnji prinos za 20%.
— dopunsko oplođavanje povećava višegodišnji prinos za 10%.

O = 320 × (60 + 9 + 12 + 6) = 320 × 87 = 27.840 mc (3)

Ovaj metod je mnogo tačniji, ali slučaj koji je uzet za primer ređe se sreće u praksi. U navedenom primeru pošlo se od pretpostavke da su sve agrotehničke mere izvedene na celoj površini i da se ni jedna od predviđenih mera ranije nije izvodila na gazdinstvu. Međutim, najčešće se dešava obrnuto, tj. da je neka od planiranih agrotehničkih mera ranije već bila izvođena ali možda ne u tom obimu (površini). U ovom slučaju povećanje prinosa može se obračunati samo za razliku između planiranih i ranije izvedenih agrotehničkih mera pošto se dejstvo ranijih mera odrazilo na prinos ranijih godina na osnovu kojih je izračunat višegodišnji prosek.

Da bi sve te razlike došle do izražaja, a obim proizvodnje što tačnije izračunao, treba koristiti sledeću formulu:

O = P × (q + qi)

qi = prosečno povećanje prinosa po 1 ha u mc na bazi planiranih agrotehničkih mera

qi se izračunava na osnovu sledeće formule:

a, (P1-C1) + a2(P2-C,) + … + an(Pn-Cn)

ai, aa, an = povećanje prinosa po 1 ha za pojedine agrotehničke mere Pi, Ps, Pn = površine na kojima se planira izvođenje agrotehničkih mera Ci, Ca, Cn = površine na kojima su planirane mere ranije već bile izvedene

P = ukupna površina pod tom proizvodnjom

Ako qt zamenimo u ranijoj formuli onda će krajnja formula biti:

Izostavljeno iz prikaza

Na primer: Izračunati obim proizvodnje kukuruza ako su poznati sledeći elementi: P = 320, q — višegodišnji prosečan prinos 60 mc; na gazdinstvu se predviđaju sledeće agrotehničke mere:

— povećano đubrenje stajnjakom izvešće se na površini od 260 ha — ova mera povećaće višegodišnji prinos za 15%;
— sklop biljaka će se povećati na celoj površini (320 ha) — to povećava višegodišnji prinos za 20%;
— dopunsko oplođavanje izvešće se na 200 ha — to povećava višegodišnji prinos za 10%.

Predviđene mere izvodile su se i ranije ali na sledećim površinama: povećano đubrenje na površini od 120 ha; povećan sklop biljaka na 125 ha; dopunsko oplođavanje nije izvođeno.

O = 320 × (60+ 9×140 + 12.195 + 6-200 / 320)

O = 320 × 75 = 24.000 mc

3. lako je gornja formula najtačnija, u njoj ipak nije došao do izražaja još jedan elemenat koji još ima značajnu ulogu pri određivanju obima proizvodnje, a to je različit kvalitet zemljišta na pojedinim parcelama. Zato je dobro da se pri izračunavanju ukupnog obima proizvodnje pođe od obračuna obima proizvodnje za pojedine parcele. On se može izraziti sledećom formulom:

O = O1 + O2 + .. . + On (6)

O1, O2, On = obim proizvodnje za svaku pojedinu parcelu

O = ukupan obim proizvodnje

Obim proizvodnje za svaku parcelu izračunava se prema formuli (5).

Planiranje prinosa u voćarstvu i vinogradarstvu izvodi se na isti način kao i u ratarstvu. Razlika je samo u tome što se u voćarstvu i vinogradarstvu kao jedinica kapaciteta obično uzima broj stabala i broj čokota. Ovo se nameće kao neophodno zbog različitog rastojanja stabala voćaka u voćnjaku i čokota vinove Joze u vinogradu.

Planiranje obima proizvodnje u stočnoj proizvodnji

Određivanje broja i strukture stoke po vrstama. Odrediti broj stoke u preduzeću vrlo je složen i težak zadatak. Teškoća je u tome što u različitim poljoprivrednim preduzećima stočarstvo ima različitu ulogu i što na broj stoke utiče velik broj činilaca.

U našim uslovima od značaja da se prvenstveno upoznamo sa činiocima koji utiču na broj grla kod preduzeća sa kombinovanom proizvodnjom i sa postupkom kako da se odredi taj broj grla.

Od činilaca koji utiču na broj grla najznačajniji su: smer proizvodnje, mogućnost obezbeđenja krmne baze, proizvodnost grla, potreba da se potpuno iskoriste sporedni proizvodi drugih graba, potreba da se obezbede određene količine stajskog đubriva, potreba da se ublaži sezonski karakter priliva i ubrza obrt sredstava i da se zemljište što bolje iskoristi (određen broj grla obezbeđuje bolji rezultat po jedinici površine).

Da bi se navedeni uslovi zadovoljili mogu se koristiti razne metode. Jedna od metoda jeste i bilansna metoda. Broj grla određuje se na osnovu bilansne metode prilikom sastavljanja individualnog plana organizacije preduzeća. U planu se taj problem posebno analizira i bilansnom metodom tačno utvrđuje broj i struktura stoke. Međutim, ovaj metod nije uvek najcelishodniji jer zahteva dosta vremena i svestranu analizu uslova u preduzeću. Ovo naročito važi za slučajeve kad se želi samo korekcija brojnog stanja stoke kakva se obično izvodi prilikom sastavljanja godišnjeg proizvodnog plana. U tom slučaju, kao i u slučajevima kad se želi da se proveri opravdanost postojećeg broja grla ili orijentaciono utvrdi broj grla može se primeniti i uprošćena metoda bilansa koja se sastoji u sledećem:

Na osnovu predloženog smera i strukture proizvodnje izračuna se obim proizvodnje stočne hrane, uključujući sve izvore stočne hrane (prirodne, sa zasejanih površina i sporedne proizvode). Pošto se utvrdi obim proizvedene stočne hrane, celokupna hrana se prevodi u hranljive jedinice. Dobiveni zbir hranljivih jedinica deli se prosečnom godišnjom normom ishrane za jedno uslovno grlo i dobija se ukupan broj uslovnih grla u preduzeću. To se obično izražava sledećom formulom:

B = Hj / n

Bg = ukupan broj uslovnih grla
Hj = ukupna proizvodnja stočne hrane u hranljivim jedinicama
n = prosečna godišnja norma ishrane za 1 uslovno grlo.

Pošto se utvrdi ukupan broj uslovnih grla, određuje se broj grla po pojedinim vrstama stoke. Pri utvrđivanju strukture po vrstama stoke polazi se od raznih osnova. Broj grla goveda određuje se prema količini proizvedene kabaste hrane (zelena hrana + sočna + sporedni proizvodi) umanjene za količinu hrane koja je potrebna za ostale vrste stoke u preduzeću. Broj ovaca, ukoliko su smerom proizvodnje ovce predviđene, određuje se obično na osnovu količine stočne hrane koja se može dobiti sa pašnjaka uz dodatnu kabastu hranu u toku zimskog perioda ishrane. Broj grla svinja kod preduzeća sa kombinovanim smerom proizvodnje određuje se na osnovu proizvodne količine koncentrovanih hraniva u preduzeću umanjene za potrebe ostalih vrsta stoke. Međutim, ovakav postupak posle uvođenja savremenog tehnološkog procesa i podizanja fabrika za stočnu hranu sve je manje opravdan. Sve više sazrevaju uslovi da se broj grla svinja određuje na osnovu potreba tržišta. Tržište, odnosno odnos cena mršavih svinja i cena stočne hrane s jedne strane i cena utovljenih svinja s druge strane treba sve više da utiče na broj grla svinja u preduzeću.

Navedeni postupak najbolje će se videti na sledećem primeru:

Za preduzeće koje poseduje 2;600 ha i za koje je predviđen ratarsko-stočarski smer proizvodnje treba odrediti broj grla stoke, vodeći pri tome računa da se u što je moguće većoj meri uspostavi racionalan odnos između ratarske i stočarske proizvodnje.

Proizvodnja stočne hrane predviđa se u sledećem obimu:

• Vrsta hrane
  Jedinica mere
  Ukupna proizvodnja
  Koeficijent
  Ukupno hranljivih jedinica
• Koncentrati mc
  1. Kukuruz mc
  2. Ječam mc
  3. III klasa pšenice mc
• Kabasta i sočna hrana mc
  1. Seno mc
  2. Silaža mc
  3. Kukuruzovina mc
• Zelena hrana mc
  — sa zasejanih površina mc
  — sa pašnjaka mc
  Ukupno: mc

Bg + Hj / n = 121.000 / 40 = 3,033

U preduzeću treba da bude ukupno 3.033 uslovnih grla ili na 100 ha 117 uslovnih grla. Pošto je određen ukupan broj grla, određuje se njegova struktura po vrstama stoke. Pošto se smerom proizvodnje u preduzeću predviđa samo držanje goveda i svinja, treba između njih postaviti pravilan odnos.

Broj grla goveda dobiće se ako se ukupno proizvedena kabasta, sočna i zelena hrana umanji za potrebe svinjarstva (10—15% od ukupne količine hrane) i podeli sa prosečnom godišnjom normom kabaste hrane za goveda.

Ukupno proizvedena kabasta, sočna i zelena hrana = 74.500 mc prosečna godišnja norma ishrane = 35 mc potreba za svinjarstvo 15% =11.175 mc

Izostavljeno iz prikaza

Broj uslovnih grla goveda biće

Izostavljeno iz prikaza

Broj uslovnih grla goveda biće 1.809 komada.

Broj grla svinja pod pretpostavkom da osnova za ishranu treba da bude hrana iz sopstvene proizvodnje) može se u ovom slučaju odrediti na dva načina: 1) broj uslovnih grla se može dobiti iz razlike ukupnog broja uslovnih grla goveda i 2 ) kada se ukupna količina proizvedene koncentrovane hrane umanjena za potrebe govedarstva podeli sa prosečnom normom za jednog tovIjenika, dobiće se broj tovljenika.

Po ovom načinu broj grla svinja iznosiće:

Broj uslovnih grla svinja = 3.033 — 1.809 = 1.224 komada.

Broj tovljenika = 1.224 × 5,5 = 6.732 komada (5,5 = koeficijent za prevođenje uslovnih grla na fizička grla).

Po drugom načinu broj grla biće:

Izostavljeno iz prikaza

Broj tovljenika = 7.342 grla.

Navedeni broj grla za pomenuto preduzeće zadovoljava jer obezbeđuje ostvarenje predviđenog smera proizvodnje, potrošnju svih sporednih proizvoda, dovoljne količine stajskog đubriva (3.049 X 10 t = 30.490 t), brži i ravnomerniji obrt sredstava.

Planiranje dobijanja priploda i oplodnje kod stoke. Planiranje oplođavanja i dobijanja priploda (teljenja, jagnjenja, prašenja itd.) ima veliki značaj u organizaciji stočne proizvodnje. Bez plana oplođavanja i dobijanja priploda ne bi se mogao sastaviti obrt stada, a samim tim ni plan proizvodnje.

Za sastavljanje plana oplođavanja i dobijanja priploda potrebno je imati sledeće podatke:

1) najpovoljnije rokove dobijanja priploda,
2) dužina trajanja bremenitosti,
3) vreme prvog pripusta mladih ženskih grla,
4) vreme ponovnog pripusta odraslih ženskih grla i mladih grla koja su prvi put dala podmladak,
5) procenat očekivanog zdravog podmlatka,
6) rokove pripusta odraslih i mladih ženskih grla u godini pre planiranja,
7) broj grla koji je ostao nepripušten u prethodnoj godini i način. njihovog iskorišćavanja u godini koja se planira.

Navedeni elementi su različiti za razne vrste stoke. Radi orijentacije, da bi se videlo kakvi su i koliki, dajemo ih u sledećoj tabeli:

• Pokazateljl
• Dužine trajanja bremenitosti
• Vreme prvog pripusta u mesecima starosti
• Vreme ponovnog pripusta posle: ždrebljenja, teljenja, prašenja i jagnjenja
  meseci %
  odrasla grla
  mlada grla
  1. Kobile
  2. Krave
  3. Krmače
  Posle odbijanja prasadi
  4. Ovce 5

Uzimajući u obzir navedene prirodne uslove reprodukcije i polazeći od najvažnijih organizaciono-ekonomskih uslova kao što su smer proizvodnje, sistem gajenja, način ishrane itd., sastavlja se plan oplođavanja priploda za narednu godinu.

Način sastavljanja plana oplođavanja i dobijanja priploda najbolje će se videti na konkretnom primeru.

Primer: Sastaviti plan oplođavanja i dobijanja priploda za goveda ako su poznati sledeći elementi:

a) oplođavanje i teljenje krava treba organizovati da bude ravnomemo;
b) dužina bremenitosti iznosi prosečno 285 đana;
c) junicu prvi put oploditi u starosti od 18 meseci (da bi se ovo moglo izvesti treba imati tačnu evidenciju kad su oteljene junice 1—2 godine i junice do 1 godine); u našem primeru raspored i vreme oteljenja junica ostavljenih za reprodukciju bio je sledeći:
d) odrasla grla pripustiti mesec dana a prvotelkinje dva meseca posle teljenja;
e) rokovi pripusta krava i junica u godini pre planiranja vide se iz sledećeg pregleda:
f) nepripuštenih krava na kraju godine ostalo je 86, od toga u januaru godine koja se planira pripustiti 74 grla, a 12 grla staviti u tov;
g) proizvodnja teladi planira se sa 90%.

• Kategorije stoke
• Krave
• Junice
  S v e g a

Na osnovu ovih elemenata prvo se sastavlja plan teljenja za godinu koja se planira, a zatim plan pripusta (tabela):

• Plan I.
  Kategorije
  Meseci
  Pripust u prethodnoj godini
  1. Krave
  2. Steone junice
  S v e g a
• II. Teljenje u pla-niranoj godini
  1. Krave
  2. Steone junice
  S v e g a
• III. Dobiće se 90% teladi
• IV. Pripust u planiranoj godini
  1. Krave
  2. Prvotelkinje
  3. Junice 1—2 godine
  4. Junice do 1 god.

Iz tabele se vidi da plan teljenja u godini koja se planira proizilazi iz plana efektivno oplođenih grla u prethodnoj godini. Prema datim podacima, u toku prethodne godine oplođeno je 628 krava i 69 junica. Taj podatak, prema iznetom redosledu oplođavanja, ubeležava se u odeljak I. Na osnovu rokova oplođavanja i dužine bremenitosti (285 dana), određuje se vreme teljenja krava i prvotelkinja. Tako 64 krave oplođene u aprilu prethodne godine oteliće se u januaru godine koja se planira. Krave i junice oplođene u maju oteliće se u februaru itd. Plan teljenja se ubeležava u II odeljak.

Na osnovu oplođenih grla iz prethodne godine može se sastaviti plan teljenja zaključno sa septembrom, jer krave i junice oplođene u decembru prethodne godine oteliće se u septembru godine koja se planira. Plan teljenja za oktobar, novembar i decembar sastaviće se tek pošto se prethodno sastavi plan pripusta za godinu koja se planira.

Plan pripusta za godinu koja se planira proizilazi iz datih podataka i sastavljenog plana teljenja. Prema datim podacima, 74 krave koje nisu pripuštene u prethodnoj godini moraju biti oplođene u januaru godine koja se planira. Tih 74 krava upisuje se u plan pripusta za januar u odeljak IV. Dalje sastavljanje plana pripusta teče na osnovu plana teljenja. Krave treba oploditi mesec dana posle teljenja. Prema tome, sve krave koje su se otelile u januaru moraju biti oplođene u februaru iste godine, oteljene u februaru oplođavaju se u martu. Plan pripusta za novembar i decembar sastaviće se tek pošto se sastavi plan teljenja za poslednja tri meseca.

Za steone junice se na isti način sastavlja plan teljenja i pripusta, samo kod plana pripusta treba imati u vidu da se ponovni pripust izvodi posle dva meseca, tako da steone junice oteljene u martu treba da se oplode u maju, a oteljene u aprilu oplođavaju se u junu itd.

U planu pripusta moraju se ubeležiti i sve junice koje su dostigle pripusni uzrast. Prvo pripuštanje junica (prema planu) izvodi se posle navršenog 18-tog meseca uzrasta. Prema podacima o oteljenju junica, junice od 1 do 2 godine oteljene u junu dostižu pripusni uzrast u januaru godine koja se planira, a junice oteljene u julu dostižu pripusni uzrast u februaru itd.

U grupi junica do 1 godine, one koje su oteljene januara prethodne godine dostižu pripusni uzrast u julu godine koja se planira, junice oteljene u februaru oplođavaju se u avgustu, a oteljene u martu oplođavaju se u septembru, itd.

Pošto se odredi plan pripusta za krave, prvotelkinje (sem za poslednja dva meseca) i junice, sastavlja se plan teljenja za poslednja tri meseca.

Plan teljenja za poslednja tri meseca proizilazi iz plana pripusta za godinu koja se planira, jer krave i junice oplođene u januaru oteliće se u oktobru iste godine, oplođene u februaru oteliće se u novembru, a oplođene u martu oteliće se u decembru. Sve ostale krave i junice oplođene u daljim mesecima neće se oteliti u planiranoj godini.

Time je završen plan teljenja za sve kategorije stoke, a ostalo je još da se na osnovu plana teljenja za poslednja tri meseca odredi plan pripusta za poslednja dva meseca kod krava i prvotelkinja. Krave oteljene u oktobru oplođavaju se u novembru, a oteljene u novembru oplođavaju se u decembru. Prvotelkinje oteljene u oktobru pripuštaju se u decembru. Na taj način sastavljanje plana oplođavanja i dobijanja priploda u celosti je završeno.

Na kraju treba izračunati broj očekivanog podmlatka po mesecima. Planirani podmladak se obračunava sa 90% i upisuje u III odeljak. Na osnovu toga se od 64 krava koje treba da se otele računa da će se u januaru dobiti 57 grla zdravog podmlatka, u februaru od 72 krave očekuje se 65 grla podmlatka itd.

Za ostale vrste stoke plan oplođavanja i dobijanja priploda sastavlja se na isti način kao i za goveda. Pri tome se jedino mora voditi računa o specifičnosti elemenata za određenu vrstu stoke. Tako, na primer, kod svinja se mora voditi računa o broju prasadi koji se može dobiti prilikom jednog prašenja, o broju prašenja po 1 krmači itd.

Obrt stada. Promene u sastavu pojedinih grupa — kategorija stoke ( a ove su određene starošću, polom, smerom) u toku određenog vremena, organizovane u skladu sa ekonomskim uslovima proizvodnje i prirodnim uslovima reprodukcije stoke, nazivaju se obrtom stada.

Plan obrta sastavlja se za razne periode: za kalendarsku godinu, za tromesečje ili za mesec dana, kao i za stajski i pašnjački period. Za koji period će se sastaviti plan obrta stada zavisi od vrste stoke, dinamike promena kod pojedinih vrsta stoke i svrhe za koju se plan obrta sastavlja.

Na karakter obrta stada imaju uticaj prirodni i organizaciono-ekonomski uslovi. Od prirodnih uslova reprodukcije koji utiču na karakter obrta stada treba spomenuti:

1. prelaz pojedinih grla iz jedne grupe u drugu (s obzirom na uzrast) u toku određenog vremena,
2. trajanje bremenitosti pojedinih vrsta stoke,
3. prirodna cikličnost izbijanja polnog žara u vreme nastupanja ovog posle ždrebljenja, teljenja, jagnjenja, prašenja i sl.,
4. vreme u toku koga stoka te vrste i rase dostiže .polnu i punu fizičku zrelost,
5. broj priplođenih grla koja se dobijaju pri jednom odgovarajućem ciklusu (teljenju, prašenju i sl.).

Ti činioci posmatrani kod raznih vrsta stoke pokazuju znatne razlike, što se vidi iz sledećeg pregleda:

• Uslovi i pokazatelji reprodukcije stada Konji
  Trajanje bremenitosti u danima 330—419
  Vreme dostignuća:
  a) polne zrelosti ženskih grla raznih rasa (u mesecima) 12—16
  b) fizičke zrelosti (u mesecima) 36—48
  Uzrast do koga se stoka iskorišćava na gazdinstvu (u godinama) 18—20
  Odnos težine godišnjaka prema njegovoj težini pri rođenju 7—8:1
  Vreme za koje grlo udvoji težinu koju ima pri rođenju (u danima) 60
  Vreme izbijanja polnog žara posle dobijanja podmlatka (u danima) 7—11
  Broj grla dobijenog priploda pri 1 priplođavanju 1
  Procenat težine zaklanog prema težini živog grla —
• Uslovi i pokazatelji reprodukcije stada Goveda
  Trajanje bremenitosti u danima 240—320
  Vreme dostignuća:
  a) polne zrelosti ženskih grla raznih rasa (u mesecima) 18—12 i
  b) fizičke zrelosti (u mesecima) kasnije
  18—21
  Uzrast do koga se stoka iskorišćava na gazdinstvu (u godinama) 6—9
  Odnos težine godišnjaka prema njegovoj težini pri rođenju 8—5:1
  Vreme za koje grlo udvoji težinu koju ima pri rođenju (u danima) 47
  Vreme izbijanja polnog žara posle dobijanja podmlatka (u danima) 21—42
  Broj grla dobijenog priploda pri 1 priplođavanju 1
  Procenat težine zaklanog prema težini živog grla 40—60
• Uslovi i pokazatelji reprodukcije stada Svinje
  Trajanje bremenitosti u danima 110—130
  Vreme dostignuća:
  a) polne zrelosti ženskih grla raznih rasa (u mesecima) 5—8
  b) fizičke zrelosti (u mesecima) 8—12
  Uzrast do koga se stoka iskorišćava na gazdinstvu (u godinama) 3—5 do
  Odnos težine godišnjaka prema njegovoj težini pri rođenju 125—150:1
  Vreme za koje grlo udvoji težinu koju ima pri rođenju (u danima) 14
  Vreme izbijanja polnog žara posle dobijanja podmlatka (u danima) 26—42
  Broj grla dobijenog priploda pri 1 priplođavanju 1—12
  Procenat težine zaklanog prema težini živog grla 70—88
• Uslovi i pokazatelji reprodukcije stada Ovce
  Trajanje bremenitosti u danima 145—155
  Vreme dostignuća:
  a) polne zrelosti ženskih grla raznih rasa (u mesecima) 8—9
  b) fizičke zrelosti (u mesecima) 18—30
  Uzrast do koga se stoka iskorišćava na gazdinstvu (u godinama) 5—9
  Odnos težine godišnjaka prema njegovoj težini pri rođenju 16—19:1
  Vreme za koje grlo udvoji težinu koju ima pri rođenju (u danima) 15
  Vreme izbijanja polnog žara posle dobijanja podmlatka (u danima) 14—28
  Broj grla dobijenog priploda pri 1 priplođavanju 1—3
  Procenat težine zaklanog prema težini živog grla 47—52
• Uslovi i pokazatelji reprodukcije stada Kunići
  Trajanje bremenitosti u danima 28—30
  Vreme dostignuća:
  a) polne zrelosti ženskih grla raznih rasa (u mesecima)
  b) fizičke zrelosti (u mesecima) 5—10
  Uzrast do koga se stoka iskorišćava na gazdinstvu (u godinama) do 4
  Odnos težine godišnjaka prema njegovoj težini pri rođenju —
  Vreme za koje grlo udvoji težinu koju ima pri rođenju (u danima) —
  Vreme izbijanja polnog žara posle dobijanja podmlatka (u danima) —
  Broj grla dobijenog priploda pri 1 priplođavanju 5—8 i više
  Procenat težine zaklanog prema težini živog grla 70

Prirodni uslovi reprodukcije stoke mogu se menjati delovanjem čoveka, uvođenjem ranostasnijih rasa, odabiranjem grla koja daju veći broj podmlatka, poboljšanjem nege, ishrane itd.

Od organizaciono-privrednih uslova reprodukcije stada koji određuju karakter obrta stada treba spomenuti:

1. vreme prodaje odgovarajućih stočnih proizvoda, obuhvatajući tu i stočna grla u celini (u zavisnosti od uslova na tržištu za ostvarenje najpovoljnijih cena),
2. kalendarski rokovi oplođavanja i dobijanja priploda od pojedinih vrsta stoke,
3. vreme proizvodnog iskorišćavanja stoke na dotičnom gazdinstvu (prema smerovima),
4. vreme podizanja i nege pojedinih grupa podmlatka za ove ili one svrhe,
5. vreme prvog pripuštanja,
6. dužina i karakter tova pojedinih grupa stoke i pripremnog perioda za tov,
7. kastracija stoke i vreme njenog izvođenja.

Za konkretno saistavljanje plana obrta stada pored navedenih uslova treba imati i sledeće elemente za preduzeće:

1) brojno stanje stoke na početku perioda za koji se sastavlja sva obrta stada,
2) plan oplođavanja i dobijanja priploda i
3) proizvodne zadatke u pogledu:

— prodaje grla za priplod
— prodaje grla za meso
— broja grla koji se stavlja u tov
— reprodukcije stoke (broj stoke koji gazdinstvo treba da postigne do kraja godine).

Samo sastavljanje plana obrta izvodi se pomoću obrasca obrta stada, koji može biti različit. U praksi se najčešće sreće obrazac koji dajemo na sledećoj strani.

Iz obrasca se vidi da je sastavljanje plana obrta stada jednostavno (ako su nam poznati potrebni elementi) i da se na osnovu njega sastavlja plan obrta samo za jednu kategoriju stoke. Prilikom njegovog sastavljanja dobro je da se prvo unesu promene koje se planiraju u narednom periodu. Pošto se unesu sve te promene (i kod primanja i kod izdavanja), izvodi se stanje na kraju meseca iz razlike primanja i izdavanja. Krajnje stanje prethodnog meseca predstavlja i početak stanja narednog.

• Obrt stada
• Redni broj
• Pokazatelji
• Jed. mere
• M e s e c i
• Ukupno za god.
  1. Početno stanje grlo
  2. Priplođeno grlo
  3. Prevedeno iz niže kategorije grlo
  4. Kupljeno grlo
  5. Svega ulaz (1+2+3+4) grlo
  6. Prevedeno u višu kategoriju grlo
  7. Prevedeno za tov grlo
  8. Prevedeno za priplod i rad grlo
  9. Prodato za priplod grlo
  10. Prodato za klanje grlo
  11. Svega izlaz (6+7+8+9+10) grlo
  12. Konačno stanje (5 minus 11) grlo

Sastavljanje plana obrta za svaku kategoriju stoke na posebnom obrascu ne pruža odgovarajuću preglednost. Zbog toga se javlja potreba i za sastavljanjem jedne rekapitulacije obrta stada u kojoj bi se na jednom obrascu imali svi potrebni pokazatelji za određenu vrstu stoke: brojno stanje, promene koje su se desile ili se planiraju da se dese i odnos između pojedinih kategorija stoke unutar vrste. Kako se sastavlja zbirni obrt stada vidi se na sledećem primeru.

Za stado goveda treba sastaviti godišnji obrt stada ako su dati sledeći elementi:

1. Brojno stanje goveda na početku godine bilo je sledeće: krava 702 grla, steonih junica 69, junica 1—2 god. 54, junica do 1 god. 124, teladi 216 grla i grla u tovu 630.
2. Prema planu oplođavanja i dobijanja priploda dobiće se 838 teladi.
3. Proizvodni zadaci:

a) Prodaja grla za priplod, za meso i broj grla koji treba ostaviti za reprodukciju i prevesti za tov.

• Kategorija stoke
• Prodaja grla za priplod
• Prodaja grla za meso
• Prevesti za priplod
• Prevesti za tov
  1. Krave
  2. Steone junice
  3. Junice 1—2 godine
  4. Junice do 1 godine
  5. Telad
  6. Grla u tovu

4. Telad posle tri meseca prevesti u tov ili za priplod.

5. Tov teladi trajaće dok junice ne dostignu starost od godine dana, a posle toga ih prodavati.

Na osnovu ovih podataka sastavlja se godišnji obrt stada goveda. Najbolje je da se u obrazac obrta prvo unesu dati podaci, a zatim da se prate promene kod pojedinih kategorija stoke. Tako će se u kategoriji teladi prema planu pripusta i teljenja u toku godine dobiti 838 teladi. To se upisuje u kolonu 4 rubrike 1. Dalje se u koloni 11 i 12 za odgovarajuću kategoriju stoke upisuje broj grla koji će se prodati za priplod i za meso itd. Pošto se unesu dati podaci, posmatraju se i evidentiraju promene nastale u toku godine za svaku kategoriju stoke.

• Obrt stada goveda
• Kategorija stoke
• Primanja i izdavanja
  Brojno stanje na početku priplodjeno godine
  prevedeno iz drugih grupa
  kupljeno
  Svega
  Telad do 3 meseca
  Junice od 3 do 12 meseci
  Junice 1—2 godine
  Steone junice
  Krave
  Grla (goveda) u tovu
  Ukupno

U kategoriji teladi nastupiće sledeće promene: od 216 grla na početku godine i 838 priplođenih teladi u toku godine, 845 teladi prevešće se u druge kategorije, i to 130 grla u kategoriju junica 3—12 meseci, a 715 grla u kategoriju tovnih grla. Izlaz se upisuje na strani izdavanja u kolone 8, 9 i 10 (»prevedeno u druge grupe«), a prevođenje se upisuje u kolonu 5 (»prevedeno iz drugih grupa«), Promene u ostalim kategorijama prate se na isti način. Važno je pri tome da se izlaz grla odmah upisuje u odgovarajuće kolone ulaza.

Pošto se završi praćenje svih promena, sabiraju se sva primanja i izdavanja, a zatim izvodi bilans. Bilans se dobija iz razlike primanja i izdavanja i može biti pozitivan i negativan. Na primer: u grupi krava primljeno je svega 92 grla a izdato 90 grla; razlika od 2 grla predstavlja bilans koji je u ovom slučaju pozitivan jer je primanje veće od izdavanja, itd.

Posle bilansa izvodi se stanje na kraju godine. Stanje na kraju godine dobija se ako se stanju na početku godine doda ili oduzme (ako je negativan bilans) bilans. Na primer: u kategoriji junica 3—12 meseci stanje na početku godine bilo je 124 grla; ako tom stanju dodamo, odnosno, u konkretnom slučaju, oduzmemo bilans (—16), dobićemo broj grla na kraju godine (108), itd.

S obzirom na to da je za proizvodnju, a i za samu organizaciju proizvodnje, vrlo važno kakav će biti odnos između pojedinih kategorija stoke unutar pojedinih vrsta, dobro je ako se već kod samog plana obrta stada izračuna i njegova struktura. Struktura stada ubeležava se u poslednju kolonu. Za ostale vrste stoke plan obrta stada sastavlja se na isti način.

Struktura stada. Značaj pravilne organizacije strukture stada bilo koje vrste stoke sastoji se u tome što pravilna struktura stada obezbeđuje određeni unapred predviđeni obim proizvodnje stoke za priplod i meso. Ova stoka ne predstavlja slučajan kontigent neprikladnih i slabih grla, već su to grla iz ranije ustanovljenih i svake godine na odgovarajući način pripremljenih grupa stoke. Sistematski organizovana priprema grupa stoke za reprodukciju i za prodaju omogućava da se ostvari najveća moguća stočna proizvodnja sa najmanjim troškovima.

Postoji faktička i organizaciona struktura stada. Pod faktičkom strukturom stada treba razumeti stvaran odnos između pojedinih proizvodnih grupa u stadu za određen period, dok pod organizacionom strukturom stada treba razumeti takav odnos pojedinih proizvodnih grupa u stadu koji je postavljen u saglasnosti sa smerom i organizaciono-tehničkim nivoom stočne proizvodnje u preduzeću i koji sa uspehom obezbeđuje obim, kvalitet i rokove isporuke proizvoda stočarstva kao i planom organizacije predviđenu reprodukciju stoke u preduzeću.

Pri ustanovljavanju organizacione strukture stada treba uzeti u obzir sledeće uslove:

1. tip proizvodnje u poljoprivrednom preduzeću (na primer, gajenje goveda radi proizvodnje mleka, mesa; gajenje ovaca radi proizvodnje vune, krzna itd.);
2. organizaciono-tehnički nivo grane stočarstva (na primer, zastupljenost ranostasnih ili kasnostasnih rasa stoke, dužina iskorišćavanja itd.);
3. reprodukciju grla u poljoprivrednom preduzeću (proširena, prosta, nepotpuna);
4. obim i vreme prodaje stočnih proizvoda.

Organizaciona struktura stada izračunava se tako što se nastoji da željeni odnos između kategorija stoke bude postavljen na početku proizvodnog procesa. U toku proizvodnog procesa menja se ne samo apsolutni broj nego i sam odnos između pojedinih kategorija stoke, ali na kraju procesa proizvodnje opet se dolazi do ustanovljenog odnosa. Tako, na primer, ako smo pretpostavili da na početku i kraju procesa proizvodnje treba da bude ukupno 900 grla goveda, od čega 480 krava ili 53,3%, u toku procesa proizvodnje može biti i 1.200 grla goveda pri učešću krava sa samo 40%. Ili, na primer, kod ovaca (na 100 odraslih ovaca) ukupan broj grla u toku leta i zime jako varira. U toku leta taj broj iznosi 225 grla, a zimi samo 125 grla, pri učešću odraslih ovaca leti sa samo 44%, a zimi sa 80% od ukupnog broja grla itd.

Promene koje nastaju kod organizacione strukture stada u toku procesa proizvodnje neminovne su jer ih uslovljava niz činilaca od kojih su najznačajniji:

1. uzrast pri kome se realizuje prekobrojan podmladak (iznad onog broja koji je potreban za obnovu stada);
2. planom ustanovljeno svakogodišnje povećanje broja grla u stadu (stabilno stado, godišnje povećanje broja grla za 5—10%);
3. dužina vremena upotrebe grla za proizvodnju, odnosno procenat svakogodišnjeg izlučivanja grla iz dalje proizvodnje;
4. broj teljenja, prašenja itd. na 100 odraslih priplodnih ženskih grla (krava, krmača, itd.);
5. broj priplođenih grla podmlatka koji se dobija u jednom ciklusu (na primer, broj prasadi u jednom leglu), što u kombinaciji s prethodnim znači broj grla podlatka posle odbijanja od sisanja na 100 odraslih priplodnih grla;
6. raspodela rokova dobijanja podmlatka u toku godine;
7. uzrast grla u trenutku prvog pripusta.

Dosadašnja iskustva pokazuju da se u svakoj grani stočarstva može ustanoviti nekoliko osnovnih tipova organizacione strukture stada kao najcelishodnije.

Struktura stada goveda pri smeru proizvodnje mleka

Varijante I II III

Broj grla na početku godine

— krave
— steone junice
— junice 1—2 godine
— junice 6—12 meseci
— ostali podmladak
Svega

Struktura stada na početku godine u %

— krave
— steone junice
— junice 1—2 godine
— junice 6—12 meseci
— ostali podmladak
Svega

Mesni potencijal stada
Obračunato na 100 krava u mc

Prodaja grla

— na 100 grla u stadu na početku godine
— na 100 krava u stadu na početku godine

Normativi koji su upotrebljeni pri obračunu

— dužina držanja krava u godini
— uzrast junica pri prvom teljenju u mesecima
— % teljenja
— dužina držanja ostalog podmlatka u mesecima

Za izračunavanje mesnog potencijala primenjene su sledeće težine: krave 500 kg, steone junice 400 kg, junice 1—2 god. 300 kg, junice 6—12 mes. 200 kg, podmladak do 3 mes. 150 kg, do 6 mes. 240 kg, do 1 god. 300 kg.

Struktura stada goveda pri smeru proizvodnje mesa

Varijante I II III

Broj grla na početku godine

— krave
— steone junice
— junice 1—2 godine
— junice 6—12 meseci
— ostali podmladak
Svega

Struktura stada na početku godine u %

— krave
— steone junice
— junice 1—2 godine
— junice 6—12 meseci
— grla u tovu
Svega

Mesni potencijal stada
Obračunato na 100 krava u mc

Prodaja grla

— na 100 grla u stadu početkom godine
— na 100 krava u stadu početkom godine

Normativi koji su upotrebljeni pri obračunu

— dužina iskorišćavanja krava u godini
— uzrast junica pri prvom teljenju u mesecima
— % teljenja
— dužina tova u mesecima
— godišnje povećanje broja grla u stadu u %

Za izračunavanje mesnog potencijala primenjene su sledeće težine: krave 500 kg, steone junice 400 kg, junice 1—2 god. 300 kg, grla do 1 god. 200 kg, grla u tovu sa 12 meseci 300 kg, sa 18 meseci 400 kg i sa 24 meseca 500 kg.

Struktura stada svinja pri raznim tipovima tova

• Tipovi tova
• Bekoni ili polumasni

Godišnji broj prašenja na jednu krmaču

Broj grla na početku godine — krmače
— nerastovi
— grla u tovu
Svega

• Procenat krmača u stadu
• Mesni potencijal stada Obračunat na 100 krmača na početku god. u mc

Prodaja svinja
— na 100 grla u stadu početkom godine
— na 100 krmača u stadu početkom godine

Normativi koji su upotrebljeni pri obračunu
— dužina iskorišćavanja krmača
— uzrast nazimadi pri prvom prašenju u mes.
— broj prasadi na 1 prašenje

Za izračunavanje mesnog potencijala primenjene su sledeće težine: nerastovi 200 kg, krmače 150 kg, prasad pri odbijanju 18 kg, grla u bekonskom tovu sa 6 meseci 90 kg, a u polumasnom tovu sa 10 meseci 150 kilograma.

Utvrđivanje najpovoljnijeg vremena prodaje stoke. Radi utvrđivanja najpovoljnijeg vremena prodaje stoke treba poznavati činioce koji utiču na vreme prodaje stoke. Od ovih činilaca najznačajniji su: 1. uslovi na tržištu, 2. uslovi za ishranu stoke i 3. ostali uslovi u preduzeću.

1. Cene, ili bolje reći njihov međusobni odnos, presudni su činioci za određivanje vremena prodaje stoke. Ovo naročito važi za prodaju stoke za meso, jer od cene za utovljenu stoku neposredno zavisi vreme prodaje stoke. Međutim, pošto cena za utovljenu stoku zavisi od kretanja cena za mršavu stoku i za stočnu hranu, i vreme prodaje stoke zavisiće od kretanja njihovih međusobnih odnosa. Otuda se može izvesti zaključak da je najpovoljnije vreme prodaje stoke ono u kome se postiže najpovoljniji odnos između cena utovljene stoke s jedne strane i cena reprodukcionog materijala (cena za mršavu stoku i cena za stočnu hranu) s druge strane.

Pošto su ti odnosi zbog promena u cenama vrlo promenljivi, za preduzeće je od bitnog interesa da zna pri kom se odnosu cena s obzirom na njihovu promenljivost dostiže granica rentabilnosti, tj. odnos cena pri kome su ukupni troškovi proizvodnje jednaki tržišnoj vrednosti dobivenih proizvoda. Ovo je naročito korisno za komercijalnu službu, koja treba stalno da prati kretanje cena na tržištu i u zavisnosti od njihovog odnosa da određuje najpovoljniji momenat prodaje. Utvrđivanje »granice rentabilnosti« olakšalo bi to praćenje i doprinelo njegovoj efikasnosti.

Granica rentabilnosti može se utvrditi na dva načina: tabelarno i grafički. I kod jednog i kod drugog načina granica rentabilnosti se dobiva na osnovu sledeće formule:

y = m/P x + Pv × V + k / p

Ova jednačina predstavlja tzv. opšti oblik jednačine prave y = mx + b

y = cena za 1 kg utovljene stoke
P = težina grla na kraju tova
Po — početna težina grla
V = cena mršave stoke
m = utrošak hrane izražen u kg kukuruza za 1 kg prirasta
x = cena za 1 kg kukuruza k = ostali troškovi.

Grafički metod utvrđivanja »granice rentabilnosti«. Nacrta se koordinatni sistem (vidi grafikon) u kome se na apscisu x nanose cene stočne hrane izražene cenom za 1 kg kukuruza (ili nekog drugog hraniva). Na ordinatu y nanose se cene 1 kg utovljene stoke. Na primer, ako se želi da se utvrdi granica rentabilnosti za tov svinja, na x osu naneće se predpostavljene cene za kukuruz (cena stočne hrane izražena cenom kukuruza), u našem primeru od 38 do 50 din. po 1 kg, a na y osu naneće se cene za utovljene svinje, u našem slučaju od 170 do 250 din. za 1 kg žive mere. Sada se na osnovu date jednačine konstruiše linija zavisnosti cene utovljenih svinja od cene kukuruza na sledeći način:

m = 210 kg za 70 kg prirasta
P = 90 kg
x = 38—50 din. za 1 kg
Po = 20 kg
V = 200—280 din. za 1 kg nazimadi
k = 4000 din. ostali troškovi za 1 grlo.

Vrednost nazimadi (mršave stoke za 1 kg iznosi 200 din. Da bi se dobila linija zavisnosti y od x, uzimaju se dve vrednosti za x, u našem slučaju 40 i 48 din. za 1 kg.

Granica rentabilnosti pri različitom odnosu između cena hrane, nazimadi i utovljenih svinja

Izostavljeno iz prikaza

Podizanjem ordinate y — 182 i apscise x = 40 dobijamo tačku mi, a podizanjem ordinate y = 200 i apscise x = 48, dobijamo tačku ma. Kroz tačke mi i m» povlačimo pravu liniju koja predstavlja traženu zavisnost od x za slučaj da je V = 200 — prava I. Dobiveni grafikon sada omogućuje da se za ma koju vrednost x može naći vrednost y na taj način što će se na apscisu za uzeto x podići ordinata do preseka s pravom i tačka preseka projektovati na y osu, na kojoj se pročita odgovarajuća vrednost y.

Na isti način konstruiše se linija zavisnosti za slučaj kad je V = 240 — prava II i kad je V = 280 — prava III.

Ukoliko se odredi više linija zavisnosti, mogu se praktično prikazati sve moguće kombinacije koje mogu nastati pri različitim odnosima cena hrani, mršavoj stoci i utovljenim grlima.

Tabelarna metoda. Po tabelarnoj metodi »granica rentabilnosti« se izračunava na taj način što se prate koliki su ukupni troškovi tova pri različitom odnosu cena stočnoj hrani i cena mršavoj stoci. Na osnovu određene tablice mogu se odmah pročitati ukupni troškovi tova u zavisnosti od promena cena hrani i mršavoj stoci. Način sastavljanja te tablice je jednostavan i može se videti na samom primeru u tabeli koju dajemo na sledećoj strani.

Prikazani odnos cena u grafikonu i troškovi u tabeli važe samo ako su »ostali troškovi i utrošak hrane« toliki kako su prikazani. Za gazdinstva kod kojih su ti elementi drukčiji treba pomoću date jednačine sastaviti novi grafikon ili tabelu.

2. Dužina držanja pojedinih grupa stoke osim od uslova na tržištu zavisi i od uslova ishrane i drugih unutrašnjih uslova u preduzeću.

Kad je reč o uslovima ishrane treba istaći da ti uslovi ne samo da utiču na vreme prodaje stoke nego ga ponekad i diktiraju. Ovo se naročito odnosi na preduzeća koja su upućena na sezonsko korišćenje izvora stočne hrane. Zbog toga što samo u određenom vremenu mogu da koriste stočnu hranu, ta preduzeća su prinuđena da prodaju stoku i kad uslovi na tržištu nisu najpovoljniji. Međutim, njima se i pored nepovoljnih cena na tržištu isplati realizacija jer ih hrana u tom periodu staje vrlo jeftino.

Od unutrašnjih uslova treba posebno ispitati prirodne i organizacione mogućnosti preduzeća za uzgoj i prodaju priplodnog materijala. U slučaju da takve mogućnosti postoje, onda vreme prodaje stoke treba da bude organizovano u saglasnosti sa vremenom potrebnim da se maksimalno iskoriste prirodni i organizacioni uslovi za razvoj priplodne stoke.

Način držanja, intenzitet ishrane, oblik tova i drugo takođe su činioci o kojima proizvođač mora da vodi računa prilikom planiranja kada će vršiti prodaju stoke.

Nezavisno od spomenutih činilaca organizator mora obavezno prilikom planiranja prodaje stoke da vodi računa kako će što bolje da iskoristi brzinu porasta stoke. Naime, poznato je da mlađa grla bolje iskorišćavaju hranu i imaju veći dnevni prirast. Otuda i vreme prodaje stoke treba planirati tako da i ovaj uslov dođe što više do izražaja.

Radi orijentacije dajemo za goveda i svinje kako se kreće dnevni prirast i utrošak hrane u zavisnosti od starosti grla.

• Uzrast
• Težina u kg goveda
• Težina u kg svinje
• Težina u % konačne težine žive mere goveda
• Težina u % konačne težine žive mere svinje
• Dnevni prirast u kg goveda
• Dnevni prirast u kg svinje
• Pri rođenju
  3 meseca
  6 meseca
  9 meseca
  12 meseca
  18 meseca

Utrošak hrane za jedinicu prirasta

Utrošak hrane u kg hranljivih jedinica

• 1 mesec 2,8—3,2
  2 meseca 3,6—4,0
  3 meseca 4,0—4,5
  4 meseca 4,5—4,9
  5 meseca 4,9—5,2
  6 meseca 5,2—5,6
  7 meseca 5,6—5,8
  8— 9 meseci 5,8—6,5
  10—12 meseca 6,9—7,5
  12—15 meseca 7,5—8,3
  15—18 meseca 8,3—9,5
• 1 mesec 2,4—2,6
  2 meseca 2,6—2,7
  3 meseca 2,7—2,9
  4 meseca 2,9—3,3
  5 meseca 3,3—3,8
  6 meseca 3,8—4,3
  7 meseca 4,3—5,0
  8— 9 meseci 5,0—5,7
  10—12 meseca 5,7—6,0
  12—15 meseca 6,0—7,0
  15—18 meseca 7,0—8,2

Polazeći od spomenutih uslova i dosadašnjih iskustava kako naših tako i stranih preduzeća, može se uzeti da je dužina držanja i vreme prodaje stoke sledeće:

Na gazdinstvima sa smerom gajenja goveda radi proizvodnje mesa podmladak se otuđuje obično (u zavisnosti od rasnih obeležja, brzine stasavanja i uslova za porast podmlatka) pri uzrastu od 12 do 18 meseci. Pri tome gazdinstva koja se oslanjaju na prirodnu bazu (prirodne izvore) stočne hrane, planiraju rokove prodaje stoke koji padaju u vreme završetka perioda ispaše. Rokovi prodaje se mogu utvrditi nezavisno od sezone ispaše pri intenzivnom i ubrzanom tovu kada se mlada grla posle intenzivnog napajanja mlekom prevode na gojenje zrnastom hranom i prodaju pri uzrastu 9—12 meseci.

Gazdinstva sa smerom proizvodnje mleka koja se nalaze u rejonima sa dovoljnim količinama jevtine stočne hrane pri preradi mleka u maslo, sir i kazein planiraju prodaju grla podmlatka namenjenog klanju, odnosno van onoga potrebnog za reprodukciju, prosečno pri uzrastu od 1 godine, da bi se uporedo sa mesom dobile i teže kože. U drugim slučajevima, kada se gazdinstva toga smera nalaze blizu fabrika šećera, špiritusa ili drugih sličnih fabrika, a imaju ograničene letnje izvore stočne hrane, podmladak iznad potrebnog za reprodukciju prodaje se, posle gojenja, u toku zime, odnosno pre isterivanja na pašu.

Na izvesnim gazdinstvima sa smerom proizvodnje mleka radi prodaje u svežem stanju, koja se nalaze oko gradova i industrijskih središta, krmna osnova ne dozvoljava da se podmladak iznad onoga broja koji je potreban za reprodukciju drži duže od 8 do 10 meseci. U pojedinim slučajevima se obično muška telad iznad onoga broja koji je potreban za reprodukciju ugoje napajanjem mlekom i prodaju za klanje pri uzrastu od 2 do 4 meseca radi dobijanja tzv. »mlečne teletine«. Ali takvi slučajevi ne predstavljaju masovnu pojavu.

U svinjarstvu dužina gajenja podmlatka koji se prodaje u svojstvu priplodnih grla obično se određuje kod starosti 6—9 meseci, a u nizu slučajeva, ako se prodaje gazdinstvima sa pogodnim uslovima za njihovo prihvatanje, i pri uzrastu od dva ili dva i po meseca. Dužina držanja grla koja su namenjena prodaji radi klanja zavisi u prvom redu od tipa tova stoke. Pri bekonskom tovu grla se nalaze na gazdinstvu do uzrasta od 5 do 6 meseci, kada dostižu težinu 80—90 kg, a pri polumasnom do uzrasta od 10 do 12 meseci, kada dostižu težinu 140—150 kg. Međutim, nezavisno od usvojenog osnovnog tipa tova, za klanje se prodaju grla bekonskog, polumasnog i masnog tova u različitom međusobnom odnosu. Tako, na primer, na farmama bekonskog tova svinja na sto ugojenih grla otpada: 73% grla bekonskog tipa, 24,5% polumasnog i 2,5% masnog, a na farmama polumasnog tova svinja: 24,5% bekonskog, 73% polumasnog i 2,5% masnog tova.

Reprodukcija stoke u poljoprivrednom preduzeću. Radi obezbeđenja normalnog toka procesa stočne proizvodnje neophodno je da poljoprivredno preduzeće organizuje sistematsku zamenu izupotrebljenih (izlučenih) matičnih grla. Ova zamena se može organizovati sopstvenom reprodukcijom i kupovinom grla sa strane.

U našim uslovima pravilno je da svako preduzeće teži sopstvenoj reprodukciji. Sopstvena reprodukcija obezbeđuje niz preimućstava nad kupovinom grla na strani. Od tih prednosti najznačajnije su:

— obezbeđenje normalnog toka procesa proizvodnje (preduzeće uvek i na vreme nezavisno od tržišta dobija potreban broj kvalitetnih grla);
— po pravilu troškovi proizvodnje grla su uvek niži od troškova nabavke grla;
— grla iz sopstvene reprodukcije obično su kvalitetnija i veće proizvodnosti jer je moguća bolja selekcija;
— opasnost od gubitaka je znatno manja jer su grla prilagođena uslovima preduzeća i manje obolevaju od raznih bolesti, i
— grla se duže iskorišćavaju u proizvodnji.

Sopstvena reprodukcija stoke ne znači da svaka uprava mora da ima potpunu reprodukciju. Naprotiv, potpunu reprodukciju treba obezbediti za gazdinstvo u celini, a uprave treba po mogućstvu specijalizovati za određene kategorije stoke.

U slučaju da u preduzeću postoje opravdani razlozi da se ne ide na sopstvenu reprodukciju stoke (kao što to može da bude kod preduzeća u blizini velikih gradova i industrijskih centara koja se bave proizvodnjom mleka i mesa), treba nastojati da se sačuvaju kvalitetna priplodna grla. To se može postići ugovorom između preduzeća raznih rejona neposredno ili posredstvom zadruga. Putem ugovora može da dođe do prikladne podele rada između preduzeća sa povoljnim uslovima za odgajivanje grla za reprodukciju i preduzeća za povećanu proizvodnju mleka i mesa, u blizini velikih gradova i industrijskih centara. Na taj način se kvalitetna priplodna grla mogu sačuvati, a mogu se izbeći i nedostaci u pogledu nedovoljnog poznavanja kvaliteta i zdravlja grla.

Sopstvena reprodukcija stoke može biti prosta i proširena. Prosta reprodukcija jeste kad se izlučena grla zamenjuju jednakim brojem podmlatka, a kod proširene reprodukcije broj grla podmlatka je uvek veći od broja izupotrebljenih grla.

Da bi se izračunao broj grla podmlatka koji je potreban za reprodukciju, moraju se imati sledeći podaci:

1. dužina iskorišćavanja matičnih grla,
2. prosečan broj matičnih grla, i
3. broj grla koji će se zbog raznih nepodobnosti isključiti iz pojedinih kategorija podmlatka.

Dužina iskorišćavanja stoke je vrlo različita. Prema iskustvima, ona za pojedine vrste stoke iznosi:

• Vrsta i pol životinje
• Dužina iskorišćavanja obično
  Pastuvi istočnjačkih rasa 20 godina
  Kobile istočnjačkih rasa 20 godina
  Pastuvi radnih rasa 15—18 godina
  Kobile radnih rasa 18—20 godina
  Bikovi 5—6 godina
  Krave 5—8 teljenja
  Ovnovi 4—5 godina
  Ovce 4—6 jagnjenja
  Nerastovi 3—4 godine
  Krmače 3—5 godina
  izvanredna grla
  Pastuvi istočnjačkih rasa 30 godina
  Kobile istočnjačkih rasa 25 godina
  Pastuvi radnih rasa 20 godina
  Kobile radnih rasa 24 godine
  Bikovi 8—12 godina
  Krave 8—12 teljenja
  Ovnovi 8 godina
  Ovce do 10 jagnjenja
  Nerastovi 5—6 godina
  Krmače 8 godina

Kada se imaju navedeni činioci, najpre se na osnovu odnosa između prosečnog broja matičnih grla i dužine iskorišćavanja grla u priplodu izračunava broj grla koji treba škartirati iz priploda:

Ym = broj grla koji treba škartirati

K = prosečan broj grla

n = dužina iskorišćavanja grla.

Na osnovu broja matičnih grla koja će se škartirati izračunava se broj podmlatka koji treba ostaviti za reprodukciju. Pošto je taj broj zbog različitog stasavanja i sazrevanja stoke različit, treba ga izračunavati posebno za svaku vrstu stoke. U govedarstvu. na primer, broj podmlatka koji treba ostaviti za reprodukciju izračunao bi se na osnovu sledeće formule:

ms = Ym + Ys, m2 = Ym + Y3 + Y2; m = Ym + Y3 + Y2 + Y
ili
Ym = m3 — y3 = m2 — (y2 + y3) = m1 — (y1 + y2 + y3)

pri čemu je ms — potreban broj steonih junica, ms — potreban broj junica 1—2 god., mi — potreban broj teladi do 1 god., a ys, y2, yi — broj izlučenih grla iz grupe steonih junica, junica 1—2 godine i ženskih teladi do 1 godine nepogodnih za proizvodnju.

Veličine y1, y2, y3, kojima je predstavljen broj podmlatka izlučenog iz priploda treba smatrati isključivo kao uslovne obračunske veličine. U svakom preduzeću treba nastojati da se to izlučivanje svede na najmanju meru, odnosno da podmladak po mogućstvu prelazi iz jedne u drugu grupu bez ikakvih gubitaka. U tim uslovima broj grla podmlatka predviđenih za izlučivanje (yi + y2 + ys) predstavlja rezervu za proširenu reprodukciju.

Organizacija proizvodnje i korišćenja stočne hrane. Da bi se što pravilnije organizovala proizvodnja stočne hrane neophodno je:

1. znati raspoložive izvore stočne hrane,
2. sastaviti plan i bilans stočne hrane, i
3. sastaviti bilans zelenog konvejera.

Za sastavljanje plana potreba za stočnom hranom moraju se imati sledeći podaci:

1) prosečno brojno stanje stoke po vrstama, po uzrastu i polu za period za koji se plan sastavlja,
2) dnevne norme utroška hrane po vrstama hraniva za svaku grupu stoke,
3) dužina trajanja pojedinog perioda ishrane.

Na osnovu datih elemenata sastavlja se plan potreba za određenu kategoriju stoke i vrstu hrane prema sledećoj formuli:

Ph = T × K × n

gde je Ph — potreba za stočnom hranom za određenu kategoriju stoke i vrstu hrane, T — dužina perioda ishrane za koji se sastavlja plan potreba, K — prosečan broj grla u tom periodu i n — prosečna dnevna norma ishrane za tu kategoriju stoke i vrstu hrane.

Na primer: potreba za silažom za krave izračunava se po gornjoj formuli na sledeći način (T = 180 dana, K = 300 krava i n = 25 kg).

Ph = 180 × 300 × 25 = 13.500 mc

Ukupna potreba za određenu vrstu stočne hrane dobija se sabiranjem potreba po pojedinim kategorijama stoke, što se može izraziti sledećom formulom:

Up=Phi + Ph2+…. + Phn,

gde je

Up = ukupna potreba za pojedine vrste stočne hrane,

Phi, Ph2, Phn = potreba stočne hrane za pojedine kategorije stoke.

Ukupna potreba za stočnom hranom za pojedine kategorije najlakše se izračunava pomoću određenih tabela. Jedna od takvih tabela je sledeća (vidi tabelu na narednoj strani):

• Vrsta i kategorija stoke
• Hranidbeni period
• Prosečan broj grla
• Broj hranidbenih dana 2×3
• Prosečna dnevna norma
  Ukupna potreba

Plan potreba za zelenom hranom

1. Goveda krave
2. Svinje
3. Ovce

Posle izrade plana potreba za stočnom hranom izračunava se bilans stočne hrane. Bilans stočne hrane sastavlja se na osnovu:

1. plana potreba za stočnom hranom,
2. prirodnih izvora stočne hrane,
3. plana ratarske proizvodnje, i
4. plana nabavke sporednih proizvoda iz prehrambene industrije.

Tabela bilansa stočne hrane obično ima sledeći izgled:

Bilans stočne hrane

1. Koncentrati, kukuruz, ječam
2. Kabasta hrana seno
3. Sočna hrana silaža rezanci šećerne repe
4. Zelena hrana lucerka trava sa pašnjaka
5. Prostirka

Potrebe za hranom

• Naziv hraniva
• Količina u mc
• Izvori
• % obezbedjenja

Plan i bilans stočne hrane mogu se sastavljati za periode različite dužine. To mogu biti:

1. Period u toku koga se završava određeni proizvodni proces u stočarstvu (na primer period tova). U saglasnosti s tim sastavljaju se planovi i bilansi stočne hrane za tov na paši i tov u staji kao posebni obračuni za odvojene grupe stoke na gazdinstvu. Ti planovi i bilansi stočne hrane imaju poseban značaj za gazdinstva sa pašnjačkim tovom stoke, za gazdinstva koja za tov stoke iskorišćavaju otpatke fabrika prehrambene industrije i za gazdinstva na kojima tov svinja predstavlja glavnu granu proizvodnje.
2. Period koji je vezan sa izvorima i osobenostima proizvodnje stočne hrane na gazdinstvu. U ovom periodu može se razlikovati plan i bilans stočne hrane za pašnjački i stajski period.
3. Period privredno-kalendarski (godišnji, tromesečni, mesečni) pri čemu godišnji period od 1. januara do 31. decembra obuhvata, po pravilu, dva stajska i jedan pašnjački period. Pri ustanovljavanju izvora pokrića potreba za stočnom hranom u kalendarskom godišnjem bilansu stočne hrane treba uzeti u obzir ostatke stočne hrane od žetve prethodne godine koji se nalaze 1. januara godine planiranja i izračunati neophodnu količinu stočne hrane koja treba da se nalazi na kraju godine planiranja, a za potrebe gazdinstva u periodu od kraja godine planiranja do pašnjačkog perioda ili do žetve sledeće godine.

Prilikom sastavljanja bilansa stočne hrane posebna pažnja se mora posvetiti organizaciji zelenog konvejera, odnosno posebno treba sastaviti bilans zelenog konvejera.

Zeleni konvejer predstavlja skup različitih smeša zelene hrane za prehranjivanje stoke. On ima za zadatak da stoci u toku celog pašnjačkog perioda obezbedi kvalitetnu i svežu zelenu hranu za ispašu i prehranjivanje.

Za obračun zelenog konvejera treba znati sledeće elemente:

1) brojno stanje stoke po mesecima pašnjačkog perioda,
2) norme utroška hrane po grlu,
3) kulture pogodne za ishranu u tom rejonu,
4) rokovi iskorišćavanja pojedinih kultura, i
5) prinos pojedinih kultura po dekadama.

Na osnovu datih podataka prvo se sastavi plan potreba za zelenom hranom. Plan se može sastaviti prema sledećoj tabeli:

1. Goveda
2. Svinje
3. Ovce

Ukupno potrebno u mc

Na osnovu potreba sastavlja se tabela bilansa zelenog konvejera (vidi tabelu). U tabelu se prvo unosi potreba za hranom, koja se razbija po dekadama (jer prinos zelene mase varira iz dekade u dekadu), a zatim se na osnovu rokova pristizanja vrši izbor useva. Pošto se odredi koji će usevi biti korišćeni u pojedinim dekadama, izračunava se površina koja je potrebna da bi se obezbedila zelena hrana. Površina se izračunava na taj način što se potreba za hranom za dekadu deli sa prinosom po ha u toj dekadi. Zbir površina po dekadama i mesecima daje ukupno potrebnu površinu.

Potrebno zelene hrane u mc obezbeđenje:

1. Ozima mešavina Prinos po 1 ha Potrebno ha
2. Lucerka
Prinos po 1 ha Potrebno ha
Ukupno po dekadi
Ukupno ha

Planiranje proizvodnje mleka. Pri planiranju proizvodnje mleka treba imati u vidu da zbog značaja ovog proizvoda nije dovoljno da se utvrdi samo ukupna godišnja količina mleka koja će se proizvesti, nego je neophodno da se isplanira i utvrdi ukupna mesečna i dnevna količina mleka. Pri tome, treba znati da mesečna i dnevna količina mleka ne zavise samo od broja krava i njihove proizvodnosti nego i od vremena laktacije u kojima se grla nalaze. Činjenica da i vreme laktacije utiče na proizvodnju mleka u velikoj meri otežava pravilno planiranje ove proizvodnje. Eliminisanje uticaja vremena laktacije na proizvodnju mleka postiže se jedino ako se sve krave koje su u raznim mesecima laktacije svedu na isti mesec laktacije, tj. da se dođe do uslovnog broja krava. Na osnovu uslovnog broja krava i prosečne dnevne mlečnosti po jednoj uslovnoj kravi lako se može izračunati dnevna i mesečna količina mleka.

Za izračunavanje dnevne i mesečne količine mleka u preduzeću treba imati sledeće elemente:

1) broj krava muzara i njihov raspored telenja u toku godine,
2) prosečnu dnevnu mlečnost po jednom grlu
3) koeficijente za prevođenje krava na uslovni mesec laktacije.

Kao primer daju se sledeći elementi:

• Broj krava i raspored teljenja po mesecima
• Pokazatelji
• Meseci
• Raspored teljenja u prethodnoj godini
• Teljenje u godini plana

2) Prosečna dnevna mlečnost po jednom grlu iznosi 10 litara. Ona se izračunava ako se prosečna godišnja količina mleka po jednom grlu podeli sa brojem dana laktacije (u našem primeru 3.000 lit.: 300 dana = 10 lit.).
3) Koeficijenti prevođenja u uslovne krave sa prosečnom mlečnošću za ceo laktacioni period su sledeći (po Terneru):

• Krave u prvom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,65
• Krave u drugom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 1,35
• Krave u trećem mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 1,30
• Krave u četvrtom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 1,20
• Krave u petom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 1,10
• Krave u šestom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 1,00
• Krave u sedmom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,95
• Krave u osmom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,85
• Krave u devetom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,75
• Krave u desetom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,60
• Krave u jedanaestom mesecu posle teljenja (mes. teljenja) 0,25

Dati podaci ubeležavaju se u tabelu na sledećoj strani.

Iz tabele se vidi da se faktička grla pomoću koeficijenata prevode na uslovna grla. Zbir uslovnih grla predstavlja kapacitet koji će svakog dana u tom mesecu biti isti. Ako sada ta uslovna grla pomnožimo sa prosečnom dnevnom količinom mleka po grlu, dobićemo dnevnu količinu mleka koja se može očekivati u toku tog meseca. Množenjem dnevne količine mleka sa brojem dana u mesecu dobija se mesečna količina mleka. Sabiranjem mesečnih količina mleka dobiće se godišnja količina mleka.

Osnovna načela poslovanja preduzeća

Privredna delatnost svakog pa i poljoprivrednog preduzeća usmerena je na postizanje što većeg uspeha. O uspehu se može govoriti sa raznih stanovišta. Ako se uspeh posmatra samo s tehničke tačke gledišta, onda će osnovno posmatranje ići ka tome da se ustanovi da li je proizvedena odgovarajuća količina proizvoda, da li je kvalitet proizvoda zadovoljavajući i sl. Ostvarenje odgovarajućeg obima proizvodnje odgovarajućeg kvaliteta interesantno je i s ekonomske tačke gledišta, jer smo uvek zainteresovani da vidimo sa kakvim je troškovima ostvarena proizvodnja, odnosno koliki je utrošak sredstava za proizvodnju i živog rada po jedinici proizvoda ili, što je isto, koliki je obim proizvodnje za jedan određen iznos troškova proizvodnje, zatim, da li su sredstva koja su preduzeću stajala na raspolaganju najpovoljnije iskorišćena i da li ostvareni uspeh obezbeđuje naknadu za utrošena sredstva za proizvodnju, izvršenje obaveza prema društvenoj zajednici, najveće moguće lične dohotke i izdvajanje za različite fondove preduzeća.

Uspeh preduzeća može se meriti na razne načine, ali su najviše raširena i do danas najviše upotrebljavana takva merenja koja izražavaju odnos između vrednosti i troškova proizvodnje, odnos između vrednosti proizvodnje i uloženog živog rada i odnos između razlike vrednosti i troškova proizvodnje i angažovanih osnovnih i obrtnih sredstava u periodu za koji se izražava uspeh preduzeća. Uspeh se može izraziti i na drugi način, ali se obično svodi na ova tri izražavanja, odnosno na izražavanje ekonomičnosti, produktivnosti rada i rentabilnosti.

Ekonomičnost. Ekonomičnost se najčešće izražava odnosom prihoda prema rashodima, iz čega proizilazi da je ekonomičnost utoliko veća ukoliko prihodi više premašuju rashode.

Ekonomičnost se u izvesnoj meri može izražavati i naturalno. Ako imamo samo jedan finalni proizvod, onda količinu proizvoda možemo staviti u odnos prema nekom ili nekim najvažnijim elementima troškova naturalno izraženim. Na taj način može se doći do izražavanja ekonomičnosti koja nam pokazuje koliko je proizvedeno nekog proizvoda pri utrošku određene količine nekog elementa troškova. Pošto se u poljoprivrednim preduzećima često i unutar jedne linije proizvodnje istim utroškom dobija više raznih proizvoda s jedne strane, (zbog čega i govorimo o linijama proizvodnje), a zatim, pošto se jednovremeno vrši utrošak više raznih elemenata, javlja se potreba da se proizvodnja i utrošak izraze vrednosno.

Da bi se postigla što veća ekonomičnost poslovanja, treba veliku pažnju obratiti na to da se sa određenim troškovima postigne što veća proizvodnja ili da se određena proizvodnja postiže sa što manjim troškovima. Za određenu proizvodnju postoji minimum potrebnih troškova da bi se ona ostvarila. Svako razvijanje sredstava, uvođenje novog sredstva, svaka izmena metodskog postupka u njegovom iskorišćavanju, odnosno svaki rezultat tehničkog napretka, mogu da utiču na sniženje minimuma troškova potrebnih za određenu proizvodnju. Pri tome treba imati u vidu da se minimalni troškovi ne odrede prenisko, zbog čega može doći do nepovoljnih uslova za proizvodnju, pa se usled toga javi mnogo brži pad proizvodnje nego što je ušteda u troškovima.

Na svim mestima u preduzeću na kojima se obavlja određeni deo njegove privredne delatnosti može se postići određena ekonomičnost u poslovanju. Ekonomičnost se ogleda u blagovremenom i povoljnom obezbeđenju preduzeća raznim osnovnim ili pomoćnim materijalima odgovarajućeg kvaliteta s obzirom na potrebe proizvodnog procesa, u celishodnom čuvanju tih materijala do vremena njihove upotrebe, pri čemu je od značaja da se očuva njihov kvalitet i izbegnu ili smanje gubici u staranju da se u zalihama nalaze društveno potrebne količine materijala, odnosno one koje su potrebne za normalan tok procesa proizvodnje, zatim u tačnom određivanju potrebnih količina materijala za određenu proizvodnju, u ubrzanju prevoza materijala do mesta upotrebe (izbegavajući svaki nepotreban prevoz) sa što potpunijim iskorišćavanjem prevoznih sredstava. Pravilno rukovanje mašinama i oruđima, njihovo održavanje blagovremenim tekućim i temeljnim (investiciono održavanje) opravkama, njihovo blagovremeno obnavljanje, brzo uklanjanje svih prekida u njihovom iskorišćavanju, predstavljaju dalje iskorišćavanje mogućnosti za povećanu ekonomičnost. Blagovremeno i celishodno pribavljanje odgovarajućih finansijskih sredstava, kako za osnovna tako i za obrtna sredstva, vodeći pri tome računa da se što više smanje troškovi koje izazivaju krediti, predstavlja dalje mogućnosti u tom pogledu. Posebno se mora obratiti pažnja blagovremenoj i povoljnoj prodaji proizvoda, blagovremenom prilivu sredstava, što većoj brzini njihovog obrta i sl. Što povoljnije iskorišćavanje subjektivnih snaga preduzeća, optimalno iskorišćavanje Ijudi racionalnom organizacijom rada na svim radnim mestima, povećanje produktivnosti rada, pravilna sistematizacija radnih mesta, stimulativna raspodela ličnih dohodaka, svođenje osoblja angažovanog u administrativnom poslovanju na potreban broj i sl. predstavljaju dalje mogućnosti za povećanje ekonomičnosti.

Osim ekonomičnosti preduzeća u celini može se govoriti i o ekonomičnosti koje postižu pojedine proizvodne, odnosno ekonomske jedinice, zatim, o ekonomičnosti koja se postiže u pogonu, na određenom radnom mestu i sl. Ekonomičnost postignuta u preduzeću kao celini rezultat je različitog nivoa ekonomičnosti postignutih u njegovim pojedinim delovima, odnosno njegovim organizacionim jedinicama.

Ekonomičnost zavisi ne samo od uspeha koji se ostvaruje u redovnoj delatnosti preduzeća nego i od organizacije preduzeća. Otuda je od posebnog značaja da se i pri projektovanju preduzeća, a i u toku njegovog stalnog funkcionisanja, iznalaze najpovoljnija rešenja u pogledu njegove organizacije i da se ta organizacija stalno poboljšava izvođenjem odgovarajućih rekonstrukcija i prilagođavanja.

Radi povećanja ekonomičnosti treba najpre iskoristiti sve mogućnosti koje postoje da se pri određenim troškovima postigne što veća vrednost proizvodnje. Pošto vrednost proizvodnje zavisi od količine proizvoda i cene koja se ostvaruje pri njihovoj realizaciji, za povećanje ekonomičnosti od značaju su sve one mere kojima se može povećati naturalni obim proizvodnje, a isto tako i sve mere koje dovode do njihove povoljnije realizacije. Pravilno određivanje vremena prodaje, tržišta na kome će se roba realizovati, smanjenje troškova prevoza i drugih troškova realizacije i sl. jesu mere koje utiču na visinu ostvarene vrednosti proizvodnje, pa prema tome mogu i pri istim troškovima da deluju na visinu ekonomičnosti.

Posle iskorišćavanja mogućnosti u pogledu povećanja vrednosti proizvodnje treba ići na što je moguće veće smanjivanje troškova za određeni obim proizvodnje. U tu svrhu sprovodi se stalno njihovo praćenje po što više raščlanjenim elementima, pa se analizom utroška pojedinih elemenata iskorišćavanjem mogućnosti racionalizacije ide ka eliminisanju nepotrebnih troškova ili što većem smanjenju potrebnih troškova da bi se najvećim mogućim smanjenjem ukupnih troškova postigla što veća proizvodnja.

Povećanje ekonomičnosti može se izvoditi i uz izvesno povećanje troškova, pri čemu je od posebnog značaja da se stalno teži da povećanje vrednosti proizvodnje bude brže od povećanja troškova. Sve se više ide ka tome da se posebno posmatra do kakvog povećanja vrednosti proizvodnje dovodi svako dodatno ulaganje povećanih troškova iznad određene granice koja predstavlja njihov minimalni iznos za određenu proizvodnju ili iznad određene granice troškova koji su kao prosečni karakteristični za duži period privredne delatnosti jednog preduzeća.

Povećanju ekonomičnosti može u velikoj meri da doprinese stalno nastojanje Ijudi angažovanih u procesu proizvodnje da pri istim troškovima povećavaju obim proizvodnje ili da za određeni obim proizvodnje stalno smanjuju iznos troškova. Svakovrsne sitne racionalizacije i mala poboljšanja mogu u krajnjoj liniji, naročito u njihovom kumuliranom dejstvu, dovesti i do znatnog povećanja ekonomičnosti. Otuda sve mere koje stimulativno deluju na bolji odnos čoveka prema radu, bolje radne navike, sistematsko upućivanje na bolji rad s prenošenjem iskustava i povećanog znanja, pravilna primena sistema raspodele ličnih dohodaka i poboljšana organizacija radnih procesa mogu u znatnoj meri doprineti povećanju ekonomičnosti.

Od posebnog značaja za povećanje ekonomičnosti jeste upoznavanje s činiocima koji doprinose povećanju vrednosti proizvodnje i smanjenju troškova za proizvodnju. Pažnju treba usredsrediti na to da takvi činioci što više dođu do izražaja, a suzbijati sve one koji mogu voditi smanjenju vrednosti proizvodnje i povećanju troškova za proizvodnju. Otuda je Od posebnog značaja utvrđivati greške i gubitke, i to kako u pogledu načina na koji nastaju, tako i u pogledu uslova koji doprinose njihovom pojavljivanju. Uklanjanjem grešaka i gubitaka uklanjaju se uzroci neekonomičnosti. Sa određenim, izračunatim rizikom, međutim, treba uvek računati. Manje greške mogu često da izazovu manju štetu nego što iznose izdaci za njihovo otklanjanje. Međutim, nagomilavanje manjih grešaka i sitnih nedostataka može da izazove velike štete i gubitke. Obraćanje pažnje na male greške i sitne nedostatke potrebno je zbog toga što se velike greške i nedostaci obično lako i brzo uočavaju, dok sitni ostaju često neprimećeni i skriveni.

Ekonomičnost ne izražava samo kvalitet organizacije preduzeća i procesa proizvodnje, nego i kvalitet komercijalnog i finansijskog poslovanja preduzeća. Iz ovoga proizilazi da možemo razlikovati dve grupe činilaca koji utiču na ekonomičnost. Jedni proizilaze iz organizacije preduzeća i procesa proizvodnje u njemu, a drugi iz komercijalnog i finansijskog poslovanja preduzeća. Ako se prvenstveno obrati pažnja prvoj grupi činilaca, onda kažemo da se rešenje u pogledu povećanja ekonomičnosti traži prvenstveno u oblasti tehničke racionalizacije, uz možda nedovoljno obraćanje pažnje na probleme povoljnog plasmana proizvoda na tržištu. Obrnuto, ne može se postići povoljna ekonomičnost u preduzeću ako je sva delatnost prvenstveno usmerena na to da se postigne povoljno iskorišćavanje uslova na tržištu, jer se time zapostavlja iskorišćavanje mogućnosti koje leže u oblasti tehničke racionalizacije. Samo pri poklanjanju pažnje i jednoj i drugoj grupi činilaca u odgovarajućim proporcijama — može se očekivati najpovoljnija kombinacija nastojanja za ukupnim najvećim mogućim povećanjem ekonomičnosti. Sve to ukazuje da pored traženih najpovoljnijih organizaciono-komorskih rešenja u organizaciji preduzeća, procesa proizvodnje i plasmana treba obratiti pažnju na što racionalnije i ekonomičnije obezbeđenje preduzeća potrebnim sredstvima za proizvodnju i na racionalno rukovanje sredstvima za proizvodnju i proizvodima dok se oni nalaze na zalihi. Racionalna upotreba finansijskih sredstava mora biti stalna briga na putu povećanja ekonomičnosti.

Polazeći od toga da se ekonomičnost najprostije može izraziti odnosom prihoda i rashoda, možemo razlikovati tri osnovna odnosa ekonomičnog odnosno neekonomičnog poslovanja. Ta tri oblika mogu se izraziti sledećim odnosima:

1. pokriće troškova Vp/Tp = 1;

2. vrednost proizvodnje (Vp) veća od troškova proizvodnje (Tp) ili Vp/Tp <1;

3. Vrednost proizvodnje manja od troškova proizvodnje ili Vp/Tp <1.

Ekonomično poslovanje zastupljeno je samo u drugom slučaju; u prvom slučaju poslovanje je na granici ekonomičnosti, a u trećem slučaju poslovanje je neekonomično.

Svaki postignuti stepen ekonomičnosti ima relativan značaj. Određeno rešenje odnosno dostignuće u ekonomičnosti koje u jednom periodu predstavlja najveću ekonomičnost koja se može postići — u narednom periodu može predstavljati nešto što se nalazi na granici ekonomičnosti ili izaziva neekonomično poslovanje. Otuda se zaključak o povoljnom ili nepovoljnom stepenu ekonomičnosti mora izvoditi samo na osnovu upoređivanja ekonomičnosti u jednom preduzeću u određenom periodu vremena prema:

1. ekonomičnosti koja je postignuta u tom preduzeću u prethodnim godinama uzimajući ih kao članove vremenske serije ili kao prosek proteklog perioda;
2. ekonomičnosti koja se postiže u drugim poljoprivrednim preduzećima s istim ili sličnim uslovima proizvodnje, sličnom strukturom i intenzivnošću proizvodnje; i
3. ekonomičnosti koja je predviđena projektom, planom, pri čemu se postignuta ekonomičnost upoređuje s onom koja je ranije predviđena kao moguća, odnosno verovatna.

Težnja preduzeća za što boljom ekonomičnošću ne može se postići ako se posmatra samo tok privrednih delatnosti onako kako se on zbiva, nego se na osnovu temeljnih analiza, i sistematskih istraživanja stalno moraju otkrivati uzroci nedovoljne ekonomičnosti i preduzimati mere za održavanje i poboljšanje. ekonomičnosti i uklanjanje neekonomičnosti racionalnijom organizacijom preduzeća i pojedinih procesa proizvodnje. Ovo treba izvoditi stalno i sistematski, da bi se blagovremeno mogli da uoče uzroci, i to kako oni koji povoljno deluju na povećanje ekonomičnosti, tako i oni koji deluju negativno. Samo se blagovremenim uočavanjem tih uzroka stvara mogućnost da se deluje na uzroke od kojih zavisi ekonomičnost, pojačavanjem dejstva onih koji povoljno deluju, a eliminisanjem ili smanjenjem dejstva onih koji nepovoljno deluju, i da se izbegne smanjenje stepena ekonomičnosti ili prelaz na neekonomično poslovanje. To treba tako organizovati da troškovi otkrivanja uzroka i preduzimanja mera ne budu veći od koristi koje se time mogu postići.

Produktivnost. Stalno postizavanje sve veće produktivnosti predstavlja jedno od osnovnih načela ekonomije proizvodnje. lako treba očekivati da će se uporedo sa povećavanjem proizvodnje povećati i produktivnost, što nesumnjivo predstavlja obeležje osnovne tendencije njihovog kretanja, ponekad se veća proizvodnja može ostvariti i pri smanjenju produktivnosti, a produktlvnost može povećati i pri smanjenju proizvodnje. Ako se kapaciteti izgrađenih poljoprivrednih dobara povećavaju, na primer, za 50%, može se očekivati da će se i proizvodnja povećati za 50%, iako se može desiti da se produktivnost smanji zbog teškoća da se ona održava na određenom nivou, naročito pri brzom povećanju kapaciteta, koje nije praćeno odgovarajućom izgradnjom kadrova. Produktivnost rada na poljoprivrednim dobrima mogla bi se povećati vrlo brzo eliminisanjem nekih linija proizvodnje u kojima još nije ostvaren visok nivo mehanizacije procesa proizvodnje. Povećanje produktivnosti ima svoje opravdanje ukoliko se ostvaruje uz povećanje proizvodnje. Povećanje produktivnosti celishodno je i pri zadržavanju obima proizvodnje u izvesnim preduzećima na određenom nivou, jer se time stvara mogućnost da se ušteđene snage, a eventualno i sredstva, iskorišćavaju u nekom drugom preduzeću iste ili drugih vrsta delatnosti.

U širem smislu reči produktivnost se može izražavati na razne načine. U tom najširem izražavanju ona predstavlja odnos između količine proizvoda i količine bilo kog činioca koji učestvuje u proizvodnji. Tako se može govoriti o produktivnosti pojedinih sredstava za rad ili njih u celini, o produktivnosti osnovnih i pomoćnih materijala, o produktivnosti živog Ijudskog rada itd. U tom slučaju produktivnost se izražava pomoću razlomka kod koga je u brojitelju količina proizvoda, a u imenitelju količina činioca u odnosu na koga se izražava produktivnost. Pri tome se može govoriti o onolikom broju raznih produktivnosti koliko se raznih činilaca nalazi iskorišćeno u određenom procesu proizvodnje. Mnoga od tih izračunavanja, međutim, ne izražavaju stvarnu produktivnost. Sva su ona vrlo interesantna, ali sva ona koja govore o produktivnosti u vezi sa iskorišćavanjem pojedinih sredstava za rad ili svih njih zajedno (osnovnih sredstava), osnovnih i pomoćnih materijala, sredstava za proizvodnju uopšte i pojedinačno, — govore više o stepenu iskorišćavanja pojedinih činilaca, o većoj efikasnosti koja se postiže iskorišćavanjem pojedinih elemenata utroška ili utroška u celini. Ako smo na dvema parcelama iste površine pri proizvodnji, na primer, kukuruza imali isti utrošak rada, đubriva, semena i drugih elemenata utroška pa su pri tome postignuti različiti obimi proizvodnje, onda kažemo da smo pri istom kapacitetu, pod kojim se podrazumeva obim apsorbovanja različitih elemenata utroška, postigli različitu efikasnost. Ona je veća na parceli na kojoj je ostvaren veći obim proizvodnje.

Kapacitet i efikasnost mogu se izraziti u vidu produktivnosti, ako se ona upotrebi u opštem privrednom značaju, na taj način što se može reći da je kapacitet puta efikasnost jednako produktivnost. Ne može se govoriti, međutim, o stvarnoj produktivnosti drugih činilaca, nego samo o produktivnosti Ijudskog rada, jer se samo radom može ostvariti proizvodnja. Najprostije je, prema tome, izražavanje produktivnosti rada pomoću koeficijenta koji se dobija iz razlomka u kome je u brojitelju količina proizvoda ili vrednost proizvodnje. još bolje novostvorena vrednost, čemu najviše odgovara dohodak, a u imenitelju količina živog rada (iako bi teoretski bilo pravilnije da se uzme i količina minulog — ranije uloženog — rada, ovo se u praksi ne primenjuje, jer bi to, zbog uporedivosti, tražilo stalnu revalorizaciju sredstava za proizvodnju, usled menjanja obima rada koji se ulaže radi njihove proizvodnje). To se isto tako može izraziti i pomoću koeficijenta koji se dobija iz razlomka u kome je u brojitelju količina uloženog rada a u imenitelju količina proizvoda ili vrednost proizvodnje. U prvom slučaju produktivnost rada je izražena količinom proizvoda ili vrednošću proizvodnje koja se ostvaruje sa jedinicom utrošenog rada, a u drugom potrebnim radom za proizvodnju jedinice količine proizvoda ili jednog određenog iznosa vrednosti proizvodnje. Iz ovoga izlazi da do povećanja produktivnosti rada može doći bilo povećanom količinom proizvoda ili vrednosti utroška rada za jedinicu količine proizvoda ili određeni iznos vrednosti proizvodnje.

Rentabilnost. Merenje rentabilnosti rada izražavanja uspeha koji preduzeće postiže iskorišćavanjem sredstava za proizvodnju sve više dolazi do izražaja naročito kada je reč o oceni opravdanosti ulaganja u sredstva za proizvodnju. Za preduzeće je, međutim, od interesa da stalno prati rentabilnost svog poslovanja, jer nije svejedno kako koristi sredstva radi ostvarenja cilja koji stoji pred preduzećem.

Rentabilnost je odnos između ostvarenog čistog rezultata (ranije dobiti, sada čistog prihoda posle odbijanja ličnih dohodaka) i uloženih osnovnih i obrtnih sredstava. Obično se izražava u procentima. Problemi koji se javljaju pri izračunavanju proizilaze iz toga šta će se uzeti kao čist rezultat i u procentima od čega će se on izračunati. Ima izračunavanja rentabilnosti koja umesto čistog rezultata uzimaju celu novostvorenu vrednost, odnosno dohodak, a bilo da se upotrebljava dohodak ili na određen način izračunat čist rezultat (obično odbijanjem ličnih dohodaka od novostvorene vrednosti) ove se veličine izražavaju u odnosu na uložena sredstva, koja s jedne strane mogu da predstavljaju vrednost osnovnih i obrtnih uloženih sredstava, ili vrednost utrošenih osnovnih (amortizacija) i obrtnih sredstava, ili se pod utrošenim sredstvima podrazumevaju svi troškovi proizvodnje (što znači i utrošak rada). Sve više se, međutim ide ka tome da se rentabilnošću smatra odnos između čistog rezultata i vrednosti uloženih osnovnih i obrtnih sredstava. Interesantno je, međutim, izračunavanje rentabilnosti kao odnosa između čistog rezultata i utrošenih osnovnih (amortizacija) i obrtnih sredstava.

U preduzeću se mora stalno nastojati da se u poslovanju angažuje što manje sredstava, naročito sredstava dobijenih pomoću kredita, jer su time izdavanja za kamate manja. Ukoliko je u poslovanje preduzeća uloženo manje osnovnih i obrtnih sredstava u odnosu na ostvaren čist rezultat utoliko je stepen rentabilnosti veći. Pri tome značajnu ulogu ima i brzina obrta sredstava.

Rentabilnost preduzeća usko je povezana sa snižavanjem troškova proizvodnje i sa povećavanjem vrednosti ostvarene proizvodnje. Pošto na visinu i jedne i druge od ovih veličina utiču razni činioci, a naročito tržište i cene kojima se pribavljaju sredstva za proizvodnju i cene kojima se ostvaruje realizacija proizvoda preduzeća, radi uporedivosti rentabilnosti postignute u različitim periodima mora se o ovome voditi računa upotrebom istih merila.

Na rentabilnost preduzeća utiču nivo organizacije preduzeća, sniženje troškova proizvodnje, povećanje obima proizvodnje, postizanje što povoljnijih cena pri prodaji proizvoda i pri nabavci sredstava za proizvodnju, brzinu obrta sredstava. Činioci koji utiču na rentabilnost preduzeća mogu se podeliti i na taj način da se razlikuju oni koji su rezultat spoljnih uticaja (tržište, ekonomska politika zemlje) i oni čiji se uticaj oseća u samom preduzeću (unutrašnji uticaj). Sem toga oni se mogu podeliti i na objektivne činioce (ekonomska politika zemlje, delatnost organa javne uprave i sl.) i subjektivne činioce, od kojih zavisi, na primer, sniženje troškova proizvodnje, pa prema tome i ulaganje odnosno utrošak osnovnih i obrtnih sredstava, a njihov uticaj oseća se i na visinu čistog rezultata.

Rentabilnost poslovanja usko je povezana sa ekonomičnošću poslovanja. Ima autora koji ove dve veličine izjednačuju u njihovom kretanju, odnosno time pokazuju da se sa povećanjem ekonomičnosti povećava i rentabilnost, i obrnuto. Ima ih koji smatraju da njihovo kretanje može biti u obrnutom pravcu, odnosno da i neekonomično poslovanje može biti rentabilno ili da nije uvek sigurno da će ekonomično poslovanje biti i rentabilno. Ovo se javlja, međutim, samo kada se ekonomičnost izražava naturalno. Vrednosno izražena ekonomičnost po pravilu ima isto kretanje kao i rentabilnost. Ako pretpostavimo, šta-više, da nije bilo promene cena ni pri nabavci sredstava za proizvodnju ni pri prodaji proizvoda preduzeća, može se reći da će i količinski izražena ekonomičnost uvek imati smer kojim se kreće i rentabilnost. Sličan uticaj na kretanje rentabilnosti ima i veća odnosno manja produktivnost.

S obzirom na važan zadatak koji stoji pred našim poljoprivrednim preduzećima da za podmirenje potreba ostvaruju i po količini i po kvalitetu što veću proizvodnju uz što veću štednju osnovnih i obrtnih sredstava i ulaganja živog rada u procese poljoprivredne proizvodnje, sve je više potrebno da se u poslovanju preduzeća uz rentabilnost i vrednosno izraženu ekonomičnost ostvaruje i što veća produktivnost rada i što veći stepen količinski izražene ekonomičnosti.

Deo 4. Organizacija rada

Principi racionalne organizacije rada

Organizacija rada i organizacija proizvodnje su oblasti u kojima su obuhvaćeni osnovni elementi proizvodnje. lako se posebno proučavaju i zasnivaju na različitim principima ove dve oblasti su vrlo usko povezane među sobom. Svakoj organizaciji proizvodnje odgovara određena organizacija rada i obrnuto.

Organizacija proizvodnje obuhvata materijalne elemente proizvodnje, zakonitosti koje vladaju u njoj i sl. Organizacija rada obuhvata skup metoda i tehnike izvodjenja rada, koji se mogu primeniti u svakom fizičkom i intelektualnom radu radi postizanja najboljih proizvodnih rezultata.

Poboljšanje organizacije rada u ma kojoj oblasti Ijudske aktivnosti sastoji se u iznalaženju sredstava i metoda rada pomoću kojih se postavljeni zadaci mogu obaviti brže, lakše i efikasnije. Ona se manifestuju u krajnjoj liniji u povećanju produktivnosti rada, uz povećanje proizvodnje s jedne strane i paralelnog olakšanja rada s druge strane.

Osnovne principe organizacije rada postavio je američki naučnik Tejlor. Oni glase:

— izvršiti specijalizaciju funkcije upravljanja i izvršenja rada; rad svakoga predstavlja funkciju njegovog znanja i mogućnosti;
— odvojiti operacije pripreme od izvršenja rada, da bi se izbegli prekidi u toku ukupnog rada;
— proučiti i utvrditi posebnu tehniku za svaku operaciju, ne vezujući se za ustaljenu rutinu, već stalno vršiti proveru principa i postojećih metoda rada;
— sistematski prenositi iznađenu tehniku rada na radnike, što tačnije, da bi oni potpuno shvatili njenu primenu uz maksimalnu efikasnost svoga rada.

U osnovi čitavog Tejlorovog sistema leži racionalnost razlaganja nekog proizvodnog procesa na niz najprostijih operacija, skladno koordiniranih, koji se izvršavaju u određenom ritmu. Radni pokreti svakog pojedinog radnika vrše se sa najmanje otpora, a nekorisni pokreti se najvećim delom odstranjuju.

Za razliku od Tejlorovog sistema, u kome su propisani pokreti i vreme njihovog izvođenja, Fordov sistem ostavlja slobodu radniku da sam izabere pokrete, ali ga obavezuje vremenom za koje ovaj mora da izvrši određenu operaciju. Inače, sam sistem se sastoji u tome što se predmet rada kreće od radnika do radnika, obešen o beskrajni lanac ili položen na beskrajno platno. Brzina kretanja, bilo lanca bilo platna, tako je podešena da svaki radnik ima toliko vremena da obavi svoju unapred određenu operaciju.

Fordov sistem polazi prema tome, od Tejlorovog sistema, kada razlaže radne procese na osnovne operacije i za njih istražuje stvarno potrebno vreme. Dalje, osnovna razlika leži u tome što je Ford od individualnog rada prešao na grupni, te je usklađenjem i racionalizacijom pokreta pojedinih radnika postigao manji utrošak energije potčinjujući radnikov organizam utvrđenom ritmu rada. Na taj način se u velikoj meri povećava produktivnost rada, uz fizičko olakšanje rada.

U Fajolovom sistemu racionalizacije rada najznačajnija je podela celokupne aktivnosti u jednom preduzeću na šest funkcija: tehničku, finansijsku, komercijalnu, računsku, osiguranje, i administrativnu funkciju odnosno upravljanje.

Do prvih pet funkcija obavljaju službe i lica u preduzeću ili van njega, sem onih koja su na rukovodećim mestima, funkcija upravljanja — administracije odnosi se isključivo na lica koja su na upravnim položajima. Ulogu upravljanja Fajola raščlanjava na pet delova:

— predviđanje — izrada planova, programa i analiza rezultata rada,
— organizovanje —izbor Ijudi, sredstava i predmeta rada,
— koordinacija — uspostavljanje ravnoteže između funkcija u preduzeću i tehničkih, ekonomskih i društvenih uslova,
— naređivanje — pokretanje aktivnosti putem naredbi, direkitva, uz održavanje dobre psihološke klime i odnosa sa Ijudima,
— kontrolisanje — obezbeđenje normalnog toka rada u skladu sa utvrđenim principima i datim naređenjima, kao i ispravljanje grešaka.

U svim ovim i drugim proučavanjima osnovni cilj je da se iznađu što racionalnije metode organizacije i tehnike izvođenja rada na naučnoj osnovi. Postizanje ovog cilja ostvaruje se:

— smanjenjem utroška vremena, ekonomijom sredstava i predmeta rada i uštedom energije;
— sniženjem troškova proizvodnje, smanjenjem opštih troškova i poboljšanjem randmana svakog proizvodnog elementa;
— povećanjem sigurnosti lica pri radu;
— poboljšanjem uslova rada sa njegovim olakšanjem radi jačanja i koncentracije Ijudskih snaga.

Merenje racionalnosti proizvodnje vrši se na bazi ukupnog radnog učinka. Formula za izračunavanje radnog učinka glasi:

U = P / E

U = ukupan radni učinak
P = ostvaren rezultata u proizvodnji
E = utrošak ukupne energije

Ova formula pokazuje odnos između ostvarenog rezultata u proizvodnji i utroška ukupne energije. Radni učinak u proizvodnji biće najveći kada se pri istom rezultatu proizvodnje utroši najmanje ukupne energije. Međutim, ako ostvareni rezultat proizvodnje raste srazmerno porastu utroška energije, ovaj porast nije postignut racionalizacijom već intenziviranjem rada. U pojam racionalizacije rada, međutim, intenziviranje se može uvrstiti samo do njegove određene granice. Pošto je cilj racionalizacije rada njegovo olakšanje »zgušnjavanje« rada putem intenziviranja mora se ograničiti do one mere koja obezbeđuje održavanje fiziološkog bilansa Ijudskog organizma. Zato se racionalizacija rada u prvom redu mora zasnivati, u granicama racionalnog intenziviranja rada, na boljoj organizaciji rada, eliminisanju nepotrebnih pokreta u radu, podizanju tehničkog nivoa proizvodnje, stvaranju boljih proizvodnih uslova i podizanju kvalifikacije radnika. Na ovaj način se u ukupnom bilansu rada smanjuje utrošak Ijudske energije i postiže krajnji cilj — povećanje produktivnosti rada. Sve ove mere moraju biti praćene razvijanjem pravilnih odnosa Ijudi u proizvodnji uz pravilnu raspodelu prema radu.

Naučna organizacija rada je do danas mnogo evoluirala. Ona je izašla iz kruga uske primene samo u oblasti proučavanja pokreta i merenja vremena, kao i organizacije radnih mesta. Danas se sve veća pažnja poklanja metodama rukovođenja u preduzeću, problemima reagovanja radnika na poslu, pitanjima obrazovanja i raspodele ličnih dohodaka. Ovih nekoliko uopštenih problema ukazuje na svu složenost savremene organizacije rada. Primena naučne organizacije rada u poljoprivredi, govoreći uopšte, zaostaje za primenom u industriji i drugim granama, mada su i u poljoprivredi ostvarena izvesna dostignuća.

Uslovi rada i radna sposobnost

Na radnu sposobnost čoveka deluju mnogobrojni činioci. Oni se razlikuju u raznim proizvodnjama, a u poljoprivredi posebno. Pre svega u poljoprivredi se rad obavlja velikim delom napolju pod dejstvom prirodnih činilaca. Prema sadašnjem stepenu tehničke opremljenosti rada, dejstvo ovih činilaca može se u znatnoj meri ublažiti, ali ne i potpuno otkloniti. Međutim, treba naglasiti to da se izjednačenju uslova rada u poljoprivredi i industriji za sada suprostavIjaju uglavnom ekonomski razlozi, a da bi se, gledano sa tehničke strane, ovo izjednačenje moglo u velikoj meri postići, jer tehnička rešenja postoje. Tako se danas sa uvođenjem mašina u poljoprivredu radnik može zaštiti od direktnog dejstva sunčeve svetlosti i atmosferilija — kiše, snega i sl., ali se još ne može do kraja regulisati mikroklima na radnom mestu, kao što je to moguće u zaštićenim prostorijama fabrika. Ovde se posebnim uređajima može regulisati ne samo temperatura već i vlažnost, čistoća vazduha itd.

Pored toga, i na našim krupnim gazdinstvima, a pogotovu na seljačkim gazdinstvima, vrsta rada jednog istog radnika ponekad se menja čak i u toku istog dana. U poljoprivredi se pojedine vrste rada veoma razlikuju, pre svega po fizičkim naporima za njihovo izvodjenje. Prema istraživanjima u fiziologiji rada, utrošak energije od 4 kilokalorija u minutu smatra se kao limit za normalno obavljanje posla. Ova potrošnja energije može se regulisati ako se isti rad obavlja stalno. Kod promene rada, kako se to dešava u poljoprivredi, ovo se, naravno, teško može postići, pa se rad obavlja ili u otežanim uslovima ili se ne obavlja sa onim učinkom koji bi se inače mogao postići.

Sposobnost za rad uopšte odredjuju tri osnovna faktora: starost, kvalifikacija i marljivost radnika. Za iskazivanje bilansa poljoprivredne radne snage u statistici raznih zemalja primenjuju se različiti kriterijumi za utvrdjivanje jedinice radne snage. U najvećem broju slučajeva pri tome se kao baza uzima starosna struktura. Sledeći pregled pokazuje ključeve koje za ovo preračunavanje preporučuju razni autori.

• Godina starosti
• Lange
• Hoffmann
• Preuschen
• Klauder
• Blohm
• Priebe
• Vogel
• Specks

* — muškarci, ** — žene

Postoji još čitav niz autora koji daju svoje ključeve za ovo preračunavanje radne snage različite od ostalih (Čajanov, Veber, Wagerhauzer, Reissig itd.). Međutim, iako se na osnovu ovih ključeva u mnogim zemljama bilansira radna snaga u poljoprivredi, metod njihovog dobijanja je lišen svake teoretske osnove, te otuda i toliko različitih ključeva.

Za obračun »pune radne snage«, najveći broj autora uzima 300 radnih dana, dok neki ovaj obračun zasnivaju i na broju radnih časova, kao što se to vidi iz sledećeg pregleda:

• Autor
• Broj
• dana
• Hoffmann 280
• Klauder 300
• Blohm —
• Priebe 300
• Vogel —
• časova
• Hoffmann —
• Klauder 2.400
• Blohm 2.700
• Priebe 2.400
• – 2.700
• Vogel 2.400

Radni dan kao merilo nije definisan, pošto se u poljoprivredi za sada može govoriti samo o prosečnom radnom danu za čitavu jednu godinu. Zasada se kao merilo može prihvatiti čas rada.

Dokle god u poljoprivredi postoji podela radova na lake, srednje i teške i dok isti radnik u toku godine mora da obavlja radove različite po naporima za izvođenje, dotle će postojati i razlika u radnoj sposobnosti žene i muškaraca. Prema ispitivanjima u Zapadnoj Nemačkoj, snaga ženskih ruku prosečno je manja za 40% od muških. Čak i pri sistematskom uvežbavanju, snaga učinka kod muškarca se može povećati i do 50%, dok kod žene najviše do 24% itd.

Radni dan i učinak

Trajanje dnevnog rada određeno je, pre svega, energijom koju čovek može da utroši u toku jednog dana bez štete po svoje zdravlje. Prema ispitivanjima fiziologa organizam zdravog čoveka u punoj radnoj snazi, sa 75 kg telesne težine, može da primi oko 4.800 kalorija hrane. Od ove količine za normalno održavanje životnih funkcija potrebno je oko 1.800 kalorija, dok je daljih 500 kalorija potrebno za potrošnju u slobodnom vremenu vezanom za odlazak i dolazaka s posla i sl. Prema tome, maksimalna količina energije koja stoji na raspoloženju u organizmu za obavljanje rada iznosi, merena na ovaj način, oko 1.500 kalorija U pojedinim danima, pa i dužim vremenskim jedinicama, ovaj utrošak energije može biti znatno veći. Kod sezonskih radova ovaj utrošak može se povećati i do 6—7 hiljada kalorija na dan, kod sportista čak i do 10—12 hiljada kalorija, ali po pravilu ovaj se utrošak vrši na račun već stvorenih rezervi energije u organizmu.

Kod stalnog rada u poljoprivredi, sa godišnjim prosečnim trajanjem radnog dana od 9 časova, utrošak energije može se kretati negde oko 4 kalorije u minutu (od 3,7 do 4,6). Kod težih radova utrošak energije reguliše se pauzama u toku rada. Kod lakih radova radnik potroši svega 1,7 kalorija u minutu za rad, što znači da od raspoloživih kalorija u istom radnom danu, u organizmu ostaje jedan deo neutrošen. Kao graničnu meru za težinu i trajanje posla filozofi smatraju onu posle koje se organizam radnika brzo — za nekoliko minuta — ponovo vraća u svoje normalno stanje (ubrzan puls, frekvencija disanja i krvni pritisak, koji se u toku rada povećavaju, treba po prestanku rada da se brzo svedu na normalno stanje).

Na osnovu prednjeg radni dan može biti popunjen radom samo ako njegovo trajanje odgovara normalnom utrošku energije. Sa napretkom nauke i tehnike, pomoću kojih se utrošak energije u radu smanjuje i čovek sve više postaje upravljač mašinom, ovaj faktor sve manje utiče na dužinu trajanja dnevnog rada. Kada se usavršavanjem tehnike i racionalizacijom rada dostigne takav stepen olakšanja rada da je utrošak energije u toku radnog dana manji od one kojom može raspolagati organizam radnika, dužina radnog dana određuje se na bazi drugih činilaca.

Trajanje radnog dana ne određuje samo utrošak energije, već i zamor u radu. On može nastupiti i pre utroška raspoložive sposobnosti. lako se još ne može utvrditi kako dolazi do zamora, u velikoj meri su poznati uzročnici. To su pre svega spoljni uslovi rada a zatim i neki unutrašnje, psihološke prirode (spoljna buka, napregnuta pažnja i sl.). Objašnjenja fiziologa se za sada ograničavaju na to da u ovim slučajevima nervni sistem oslabi u svojoj funkciji i ne prenosi u dovoljnoj meri podstrek mišićima za rad, odnosno rezerve energije za rad se ne aktiviraju u dovoljnoj meri.

Isto tako, postoje i takvi radovi u kojima je angažovana samo jedna grupa mišića. Ovako lokalizovana aktivnost mišića dovodi do njihovog zamaranja, a u organizmu se stvorena rezerva energije samo delimično utroši Ovakav slučaj je tipičan za rad muzača. Svejedno je, dakle, što ukupna energija nije utrošena; trajanje dnevnog rada određuje zamorenost dela mišića koji su bili aktivirani u radu.

Praktična psihologija rada preporučuje da se u toku težih radova uvode što kraće a što češće pauze, pošto se radna snaga najviše obnavlja u prvoj četvrtini pauze, a najmanje u poslednjoj. S druge strane, dugim pauzama gubi se uspostavljena koordinacija rada raznih grupa mišića koja se posle dužih pauza mora ponovo uspostavljati.

Kad se određuje trajanje radnog dana moraju se uzeti u obzir svi činioci koji utiču na radnu sposobnost, odnosno na radni učinak. Otuda i vremensko trajanje radnog đana u toku jednog kalendarskog dana može biti različito u različitim aktivnostima. Ako se teži radovi izvode motornim mašinama, onda je ekonomski korisnije da se radi u dve smene sa kraćim trajanjem rada nego da se radno vreme produžava uz povećano vreme za odmaranje. Iz svih ovih razloga je kod nas propisano godišnje trajanje radnog đana u poljoprivredi od 9 časova, da bi se na taj način omogućilo što racionalnije korišćenje Ijudske radne snage putem svrshodnog rasporeda i dužine trajanja radnog đana kako u pojedinim sezonama tako i kod pojedinih vrsta radova prema težini njihovog izvođenja i ograničenosti optimalnosti vremenskih rokova u kojima se oni moraju obavljati.

Radno mesto

U sadašnjoj organizaciji i srukturi biljne proizvodnje trajanje jedne vrste rada ograničeno je na vremenski period koji je redovno kraći od jedne kalendarske godine. Ovo trajanje rada može biti svedeno čak i na vreme kraće od jednog radnog dana. Zbog toga i na našim najkrupnijim gazdinstvima pojedini radnik u toku godine obavlja veći broj radova. Radno mesto radnika u ovoj proizvodnji ne može se zbog toga vezati samo za jednu vrstu rada, već po pravilo za veći broj radova u toj grani. Postoji mogućnost da se, na primer, u ratarskoj proizvodnji izvrši takva raspodela radnih mesta da ona obuhvata grupu sličinih radova. Na primer, da neki radnici obavljaju samo oranje, drugi setvu ili kosidbu, žetvu itd. Međutim, ovo se može postići samo kod određene organizacije i strukture ove proizvodnje koji omogućuju takvu podelu rada, dakle, ne kod svake strukture i ne za čitavu godinu (sem, naravno kod specijalnih proizvodnji, kao što je proizvodnja povrća u staklenicama i sl.). S tim u vezi stoji i pitanje specijalizacije rada. Ona se može ostvariti do izvesnog stepena, ali je ovde specifično to da se ne podudara sa. specijalizacijom proizvodnje. Samo kod određene strukture proizvodnje može se postići optimalan stepen specijalizacije rađa. Na najvećem stepenu specijalizacije proizvodnje ne može se postići i najveći stepen specijalizacije rađa a da se istovremeno postigne i najracionalnije korišćenje radne snage. Osnovni razlog za ovo leži u tome što u poljoprivrednoj proizvodnji uopšte, a posebno u biljnoj proizvodnji, proces rada ne traje isto vreme kao i proces proizvodnje. Da bi proces rada trajao neprekidno, moraju se tako kombinovati različite proizvodnje da se proces rađa svake od tih proizvodnji po vremenu vrši onda kada on kod drugih miruje. To znači da one moraju biti komplementarne po svojim procesima rada. Ovo komplementiranje, međutim, mora biti tako izvršeno da daje i najbolji ekonomski rezultat proizvodnje.

Pri utvrđivanju radnog mesta pojedinog radnika u biljnoj proizvodnji mora se polaziti sa sledećih aspekata:

1) obezbediti puno zaposlenje radnika u toku čitave godine;
2) jednim radnim mestom obuhvatiti što manji broj radova, da bi se omogućila veća specijalizacija rađa;
3) izbor radova vršiti tako da oni po težini izvođenja, tj. po utrošku energije, budu što više izjednačeni.

S obzirom na karakter ove proizvodnje, kao i na to da se uslovi rada teško mogu regulisati tako da se on obavlja uvek u predviđenom vremenu, moraju se pored redovnih radova predvideti i supstitucionarni radovi. Ovi radovi se obavljaju u vreme kada se usled više sile — nepogodnog vremena— ne mogu obavljati redovni radovi predviđeni za određeno radno mesto.

U stočarskoj proizvodnji se na jednom radnom mestu, po pravilu, obavlja ista vrsta rada. Radno mesto u ovoj proizvodnji može se tako urediti da se uslovi rada prilagođavaju vrsti rada. Ovde se, isto tako, lakše nego u biljnoj proizvodnji može uspostaviti skladno odvijanje tehnološkog procesa u svim njegovim fazama, pa se prema tome i radna mesta mogu opremiti i urediti tako da se korišćenje sredstava proizvodnje i sam postave na najracionalniju osnovu.

Ovde je podela i specijalizacija rada moguća na višem stepenu nego u biljnoj proizvodnji. Opremanje rada za pojedine radove može ići sve do automatizacije. U celini, dakle, uslovi rada su vrlo blizu onima u industrijskoj proizvodnji, pa se i načela — principi za uređenje radnog mesta koji važe u industrijskoj proizvodnji mogu primeniti i u ovoj proizvodnji kod najvećeg broja radova.

Uređenjem radnog mesta u poljoprivrednoj proizvodnji uopšte mora se postići sledeće:

1. da se izbegnu svi nepotrebni prevozi;
2. neizbežne transporte obavljati što kraćim putem;
3. sve prevoze obavljati sa što je moguće manjim utroškom ljudske snage;
4. kod transporta u visinu izbeći upotrebu Ijudske radne snage; ovo pogotovu za sve istovare, gde umesto Ijudske radne snage treba koristiti gravitacionu silu i istovar obavljati spuštanjem — padanjem;
5. u svim slučajevima transporta po nagibu izgrađivati navoze sa zaštitnim stranama;
6. radna mesta prostorno razmestiti tako da se mogu koristiti jedna za drugim;
7. izbeći prazne hodove, a gđe su oni neizbežni skratiti ih na najmanju moguću meru;
8. radno mesto treba što je više moguće da odgovara fiziologiji ljudskog organizma (na primer, visina mesta predmeta i sredstva rađa);
9. isključiti potpuno svako «traženje« na taj način što će se sve ono što služi radu na jednom radnom mestu rasporediti u jednom preglednom poretku;
10. obezbediti lako opažanje svega onoga što je potrebno za rad;
11. odstraniti sve ono što bi moglo odvratiti pažnju radnika od rađa;
12. spoljne uslove i fizičke faktore održavati za što duži vremenski period što približnije podjednake;
13. radno mesto i njegova okolina moraju biti tako uređeni da daju podstrek i stimulativno deluju na radnu volju i elan;
14. sprovesti sve higijensko-tehničke mere zaštite radnika na svakom radnom mestu.

Proučavanje rada

Proučavanje ili analiza rada u poljoprivrednom preduzeću sprovodi se radi racionalizacije. Pod racionalizacijom se podrazumeva iznalaženje i primena bržeg, lakšeg i ekonomičnijeg načina izvođenja rada. Ona obuhvata širok delokrug, a u suštini je primena naučnog metoda organizacije i rukovođenja. Danas u svetu postoji veliki broj institucija kojima je osnovna delatnost proučavanje rada u poljoprivredi. Rezultati ovih istraživanja našli su široku primenu u poljoprivrednoj praksi.

Proučavanje rada, međutim, nije i ne sme biti delatnost samo istraživačkih organizacija. Ono mora biti svakodnevna praksa preduzeća, pri čemu se koriste rezultati istraživačkih ustanova, ali i metodika proučavanja rada radi uklanjanja nedostataka i slabosti na svakom radnom mestu. Metod proučavanja rada je jedinstven i zasniva se na principima analize. Ovaj princip proučavanja rada nalazi svoju najširu primenu i u oblasti poljoprivrede i obuhvata: (a) analizu metoda; (b) analizu materijala, i (c) analizu alata i opreme.

Cilj ovih proučavanja je:

1. nalaženje najekonomičnijeg načina za obavljanje posla;
2. standardizovanje metoda rada, materijala, alata i opreme;
3. određivanje vremena koje je potrebno kvalifikovanom radniku da uz normalno zalaganje obavi posao;
4. pomaganje i obučavanje radnika da usvoje i primene nove racionalnije metode rada.

Pri pristupanju proučavanju rada treba ustanoviti kakva je analiza potrebna i kakva se korist očekuje od nje za sastavljanje poboljšanog načina rada. Ona može biti kompleksna i obuhvatiti sve činioce rada: čoveka, materijal, alat i opremu i metode rada. Takve analize traže veliku stručnost od analitičara; one su dugotrajnije i skuplje, ali daju najbolje rezultate. Međutim, kratkotrajne i jednostavnije analize mogu biti od velike koristi u preduzeću. Pri proučvanju rada sistematičnost je jedna od preduslova uspeha, jer se njome obezbeđuje potpuno obuhvatanje svih činilaca koji deluju u procesu rada.

Proučavanje rada obuhvata ove faze: 1. snimanje postojećeg rada, 2. analizu snimljenih podataka, 3. sastavljanje poboljšanog metoda rada, 4. obučavanje izvođača poboljšanom načinu rada i 5. određivanje standardnog vremena — norme.

Cikličnost proučavanja rada sastoji se u tome što se posle zatvaranja kruga sa petom fazom ponovo pristupa snimanju radi daljeg poboljšanja, sve dok se ne nađe najbolje rešenje za date uslove rada. Kada se promene uslovi rada treba ponoviti ciklus proučavanja. Međutim, suviše često analiziranje i popravka metoda mogu i negativno uticati na rezultate rada. Zbog toga treba pre svakog proučavanja postaviti pitanje šta se očekuje od njega.

Da bismo metodiku proučavanja rada približili specifičnostima poljoprivrede, treba izvesne termine koji se upotrebljavaju pri proučavanju rada objasniti na primeru iz poljoprivrednih delatnosti. Na primer: rad kod muznih krava sastavljen je iz niza poslova, operacija, elemenata i postupaka. Opis ovih termina je sledeći:

• Proces — svakodnevni poslovi u staji muznih krava.
• Posao — pojenje, hranjenje, čišćenje, muža
• Operacija — pripremanje muže, pripremanje krave, muža krave, uklanjanje mleka
• Elementi — stavljanje aparata, muža, skidanje aparata
• Postupak — proveravanje, nalaz, prihvatanje, nošenje.

Prednji termini nalaze široku primenu u praksi proučavanja rada, te ih stoga i poljoprivreda može koristiti. U zavisnosti od vrste proučavanja, predmet proučavanja biće proces ili samo neki od njegovih delova.

Iz šeme postupka pri proučavanju rada vidi se da proučavanja mogu biti po svom obimu različita. U zavisnosti od izbora vrste razlikuju se detaljna, globalna i delimična proučavanja. Svaka vrsta proučavanja obuhvata uvek svih 5 faza.

Detaljno proučavanje rada predstavlja sastavljanje pregleda svih postupaka i grafikona kretanja materijala, snimanja pokreta i mikropokreta, zatim analizu postupaka i pokreta, određivanje racionalnijeg korišćenja čoveka, materijala, alata i opreme na radnom mestu, obučavanje radnika na specijalnom radnom mestu i u svim detaljima. Norma vremena se određuje štopericom za svaki detalj postupka i sabiranjem za ceo postupak i za svaki postupak. Ovakva proučavanja mogu naći svoju primenu u poljoprivredi, ali je njihov delokrug ograničen. Poboljšanje rada, na primer, u izmuzištu treba vršiti ovakvim proučavanjem, jer je mašinska muža takav posao gde efikasnost upotrebe aparata zavisi od pokreta i mikropokreta, njihovih trajanja i sinhronizacije.

Globalna proučavanja pretpostavljaju sastavljanje pregleda glavnih postupaka ili postupaka glavnih delova posla, a u poljoprivredi više glavnih poslova i operacija radnog procesa, grafikona kretanja materijala, a zatim analize i obuke na radnom mestu. I ovde se norma vremena utvrđuje na osnovu snimanja štopericom za veće delove procesa. Ova vrsta proučavanja rada imala bi danas najširu primenu u poljoprivredi.

Delimična proučavanja obuhvataju samo glavne delove procesa koji podležu snimanju i koji se kasnije analiziraju i podležu daljem poboljšanju. Norma vremena i ovde se utvrđuje štopericom za ceo proces. I ova vrsta proučavanja rada može naći svoju primenu u poljoprivredi.

Proučavanje rada počinje snimanjem, na taj način što se delovi radnog procesa snimaju pojedinačno i izdvojeno da bi se ceo proces mogao što potpunije proučiti. Snimanja se mogu i grafički ilustrovati, jer su grafičke ilustracije pojava odlična pomoćna sredstva proučavanja rada. Potpun pregled radnog procesa dobija se pomoću sledeće četiri ilustracije:

a) Pregled postupaka
b) Grafikon kretanja materijala
c) Vremenik rada grupe čovek-mašina
d) Vremenik rada čoveka

Pregled postupaka (osnovnim postupkom se može smatrati operacija) sastavlja se popisom postupaka onim redom kako se oni izvode. Pregled postupaka je u stvari snimak procesa i zove se i tehnološkom kartom (Proces chart).

Grafikon kretanja materijala pokazuje prostor u kome se proces obavlja. Na osnovu njega se dobija jasnija slika o kretanju materijala kojim se manipuliše u toku rada.. U grafikon se unose detalji radnog mesta i linijama se obeležava kretanje materijala. Vremenik rada grupe čovek — mašina pokazuje trajanje i povezanost rada čoveka i mašine, dok vremenik rada čoveka pokazuje pokrete čoveka i njihovo trajanje.

Šema postupka pri proučavanju rada

Izraditi pregled postupka (tehnološku kartu)
↓
Izabrati postupke koji će se proučavati
↓
Analizirati izabrane postupke
↓
Standardna pitanja
1. Šta
2. Zašto
3. Gde
4. Kad
5. Ko
6. Kako
↓
Sastaviti poboljšani način rada
↓
Moguće izmene
1. Zameniti
2. Izostaviti
3. Premestiti
4. Izmeniti redosled
5. Spojiti
6. Uprostiti
↓
Obučiti radnika da radi na poboljšani način rada
↓
1. Objasniti
2. Pokazati
3. Uvežbati
↓
Odrediti normu (standardno vreme)

Našoj poljoprivrednoj praksi nije nepoznato proučavanje rada ali ono nije uzelo šire razmere niti je postalo stalan metod na gazdinstvima, već je samo sporadična pojava. Snimanje i analiza procesa usvojeni su kao princip proučavanja. U tu svrhu preporučeni su i odgovarajući obrasci: hronografija i hronometraža.

Hronografija radnog dana je jednostavan obrazac za snimanje i proučavanje procesa, prvenstveno za proučavanje vremena Obrazac ima sledeće zaglavlje:

• Redni broj
• Naziv posla ili operacija
• Grupno obeležje
• Tekuće vreme
• sekundi minuta časova
• Trajanje
• minuta sekundi minuta

Snimanje radnog procesa počinje ubeležavanjem (u vertikalnoj koloni 2) »početak osmatranja« i tekućeg vremena koje se odnosi na početak izvođenja prve radne operacije. Tekuće vreme se ubeležava ovim redom: sekundi, minuti i časovi. Ovaj redosled očitavanja tekućeg vremena garantuje tačnost u granicama od 3 sekunde. Sada se upisuje prva radna operacija ili posao koji radnik obavlja i obeležava se rednim brojem 1, Po završetku posla u istoj horizontalnoj koloni (pod rednim brojem 1) ubeležava se tekuće vreme, koje je vreme završetka prve operacije. Za svaku sledeću operaciju, koja se unosi hronološkim redom u hronografiju radnog dana, ubeležava se uvek samo vreme završetka operacije, jer završetak jedne operacije istovremeno je početak naredne. Broj poslova i operacija koje će biti obuhvaćene snimanjem može biti veoma raznolik i zavisiće od prirode samog posla i od želje samog analitičara; raščlanjavanje radnog procesa utvrđuje se vrstom proučavanja. Izračunavanje trajanja operacija može se vršiti u toku snimanja ili po njegovom završetku. Radi lakše analize podataka trajanje svake operacije prevodi se u minute i njihove stote delove (35,50 minuta odgovara 35 min. i 30 sekundi).

Prikupljanje podataka o tekućem vremenu za pojedine operacije i poslove u radnom procesu treba dopuniti i drugim podacima koji karakterišu ostale činioce rada (čoveka, radno mesto, alat i opremu, uslove rada, metod rada i dr.). Po završenom snimanju pristupa se obradi hronografije radnog dana, a to je priprema materijala za analizu vremena. Pored vremena analiziraće se i sav ostali prikupljeni dokumentacioni materijal kao sastavni deo kompleksne analize.

Pri analizi procesa na osnovu hronografije radnog dana (tehnološke karte za proces) treba trajanje pojedinih operacija ili poslova na određeni način grupisati. Za tu svrhu služi vertikalna kolona 3 (grupna obeležja). Ne bi se moglo govoriti o jednoobraznom postupku pri grupisanju radi analize. Stvaranje grupa zavisiće od prirode samog procesa koji je predmet proučavanja, od vrste proučavanja i samog analitičara. Međutim, pri proučavanju vremena treba koristiti već poznate šeme grupisanja. Jedna od tih šema je sledeća:

Na osnovu gornje podele vremena može se izvesti novo grupisanje operacija a da se pri tome ne povredi usvojena podela:

I. Osnovne vreme — odgovara tehnološkom vremenu.
II. Pripremno-završno vreme — odgovara vremenu za pripremu i raspremanje, odlasku do mesta rada sa agregatom i povratak.
III. Pomoćno vreme — odgovara dozvoljenim zastojima u procesu, koji su sastavni deo tehnološkog postupka (prazni hodovi na uvratinama, pražnjenje bunkera, punjenje sejalice, prskalice, rasipača).
IV. Dopunsko vreme — odgovara ostalim zastojima, dozvoljenim i nedozvoljenim.

Pored prednjih načina klasifikacija, za poljoprivredu je usvojen jedinstven metod grupisanja vremena na VI međunarodnom kongresu za proučavanje rada u poljoprivredi (Helsinki, 8 —13. VIII 1955). Evo te klasifikacije:

1. Osnovno vreme — Tempus effecientiae (te)
2. Pomoćno — dopunsko vreme — Tempus adjuvandi (ta)
   a) okreti — Tempus adjuvandi vertendo (tav)
   b) održavanje oruđa — Tempus adjuvandi curando (tac)
   v) vreme odmora — Tempus adjuvandi respirando (tar)
3. Pripremno-završno vreme — Tempus parandi (tp)
4. Vreme putovanja do radnog mesta i natrag — Tempus itineris (ti)
5. Gubici vremena — Tempus morandi ™
   a) nepredviđeni kvarovi mašina — Tempus morandi jortuito (tmf)
   b) prekidi telesno uslovljeni — Tempus morandi animae causa (tma)
   v) slaba radna disciplina — Tempus morandi tarando (tmt)
   g) rđava organizacija rada — Tempus morandi disponedo (tmd).

Svaka od predloženih grupacija može u potpunosti da zadovolji. Međutim, prema iskustvima pri proučavanju izvesnih radnih procesa kod nas, moguće su i druge grupacije, prilagođene karakteru samog procesa (kao što je to pri proučavanju rada u stočarstvu). Za neke radne procese, a osobito za proučavanje procesa pri obavljanju poljskih radova traktorima i zapregama, naše iskustvo je pokazalo da je vrlo podesan način grupisanja operacija i poslova kao što je pod I, II, III, IV, sa potrebnim brojem podgrupa. Ovako grupisanje vremena omogućava jednostavno korišćenje rezultata proučavanja ne samo za racionalizaciju već i za utvrđivanje normi vremena i normi radnih učinaka.

Proučavanje rada se završava utvrđivanjem normi vremena za pojedine poslove, operacije ili još uže delove procesa. Zbog toga treba imati veći broj snimanja iz kojih se izračunavaju prosečne vrednosti za trajanje pojedinih delova radnog procesa. Broj ponavljanja za operacije koje traju duže mora biti najmanje tri. Međutim, za operacije i njihove delove čije je trajanje kraće broj ponavljanja pri snimanju mora biti mnogo veći. Na osnovu preporuka koje su dosada učinjene poljoprivredi, usvojen je metod sa tri ponavljanja pri snimanju radnih procesa hronografijom, a sa 10 ponavljanja pri snimanju operacija hronometražom. Bez obzira na broj ponavljanja, analiza se izvodi na osnovu srednjeg utroška vremena.

Hronometraža je obrazac za snimanje vremena pri proučavanju operacija iz kojih se sastoje neki poslovi ili proces (tehnološka karta za operaciju). Ona se kao obrazac razlikuje od hronografije po tome što se za snimanje unapred sastavi spisak operacija ili postupaka, a u toku osmatranja ubeležava se samo tekuće vreme. Pri snimanju hronometražom trajanje se može odmah ubeležavati ukoliko se za snimanje koriste podesne štoperice. Hronometražom se proučavaju samo one operacije ili poslovi koji se u toku dana ponavljaju i zauzimaju znatnije mesto u ukupnom trajanju rađa i utrošku po jedinici učinka. Hronometražom treba proučavati poslove i operacije kao što je tehničko održavanje traktora, kombajna i priključaka, sredstava transporta, zatim pomoćne operacije kao što je sipanje semena u sejalicu i drugih materijala koji se koriste u toku izvođenja radnog procesa. Pri snimanju potrebna je odgovarajuća oprema, koja se sastoji iz dovoljnog broja obrazaca, pripremljenih prema nameni proučavanja, daske za snimanje (prema dimenzijama u priloženoj šemi), časovnika i štoperice.

Proučavanje rada, bilo da se izvodi putem snimanja hronografijom radnog dana, bilo hronometražom završava se utvrđivanjem normi vremena potrebnog za obavljanje određenog posla, operacija ili postupka. Ovako utvrđeni standardi vremena koristiće se za utvrđivanje normi radnih učinaka.

Normiranje rada

U socijalističkim preduzećima norma se javlja kao instrument planiranja i analize, a i zatim kao stimulativni činilac produktivnosti rada. Norma nije uvek neophodni preduslov organizacije i regulator unutarnje raspodele, jer u preduzećima s visokim stepenom mehanizacije i automatizacije procesa izostaje potreba da se radni učinak pojedinaca meri. U njima kao osnova za plan, analizu i unutarnju raspodelu služe druga merila. Međutim, na našim društvenim gazdinstvima norma je našla svoju primenu još u prvim godinama njihovog postojanja. S obzirom na prilike u kojima se danas na njima organizuje proizvodnja, norma je ostala ne samo neophodan instrument organizacije i unutarnje raspodele već je i njena uloga u novim uslovima dobila veći značaj.

Pojam norme. Norma se kao instrument organizacije rada javlja u dva oblika: (1) kao norma vremena ili vremenska norma i (2) kao norma radnog učinka. Vremenska norma određuje ukupno potrebno vreme za obavljanje određenog posla uz normalno zalaganje pri određenim uslovima. Ona se utvrđuje proučavanjem rada putem snimanja i analize i sastoji se iz normalnog aktivnog vremena i dozvoljenih zastoja (Vidi šemu u prilogu). Normalno aktivno može se utvrditi samo na osnovu snimanja. Njemu se dodaju svi dozvoljeni zastoji u vidu procenata, te se na taj način dolazi do vremenske norme. Do podataka o trajanju dozvoljenih zastoja dolazi se takođe putem snimanja ili iz literature.

Vremenska norma za poljoprivredu ima višestruki značaj. Međutim, s obzirom na nivo opremljenosti poljoprivrede sredstvima mehanizacije, njen značaj kao instrumenta plana i unutarnje raspodele nije veliki, kao što je to slučaj u industrijskim preduzećima. Norma vremena ima za poljoprivredu veći značaj kao normativ vremena ili standard za utvrđivanje normi radnih učinaka.

Pod normom radnog učinka podrazumeva se učinak izražen nekom jedinicom mere, koji radnik može da izvrši u određenim uslovima i uz normalno zalaganje u jedinici vremena (čas, smena). Iz odnosa vremena i učinka može se uvek izračunati norma vremena, i obrnuto. Norme radnog učinka (u daljem tekstu norme rada) danas su preduslov organizovane proizvodnje i jedno od merila unutarnje raspodele na poljoprivrednim gazdinstvima. U kojoj meri će ispunjavati svoju funkciju zavisiće od toga koliko su one zaista realna merila unutar svake organizacije, koliko one stvarno odražavaju postojeće uslove. One će utoliko više biti realna merila ukoliko se njihovom utvrđivanju pristupalo sa više stručnosti i odgovornosti. Međutim, na normu radnog učinka ne treba gledati statički. Ona mora postati instrumentom unapređenja proizvodnje a osobito činiocem povećanja produktivnosti rada. U toj svetlosti treba posmatrati i ceniti metode normiranja.

Metode normiranja. Sa praktičnog stanovišta naših poljoprivrednih gazdinstava treba oceniti (1) empirijski ili iskustveni i (2) analitički metod normiranja. Postoje i druge metode normiranja, ali se u osnovi one svode na ova dva metoda. Empirijski ili iskustveni metod normiranja zasniva se na uopštavanju iskustava iz dosadašnje prakse u radu radnika na pojedinim radnim mestima ili poslovima. Kao osnova za utvrđivnje normi po ovom metodu može služiti postojeća evidencija o učincima iz proteklih perioda. Međutim, iskustvene norme se često utvrđuju samo na osnovu slobodne, globalne procene grupe stručnjaka i radnika kojima je stavljeno u zadatak da utvrde norme. Primena ovog metoda normiranja ima svoje prednosti i svoje nedostatke. Njegove prednosti su u tome što je on u poljoprivredi naročito pogodan za normiranje čitavog niza poslova koji se izvode ručno s jednostavnim alatom i opremom, a gde bi primena analitičke metode dala iste rezultate uz znatan utrošak vremena i sredstava. Ovaj metod je praktično primenljiv jedino na gazdinstvima koja nemaju nikakvih sopstvenih normativa rada a hoće da pređu na individualni obračun ličnih dohodaka na osnovu učinka. Nedostaci ovog metoda ispoljavaju se naročito pri normiranju radova za koje se koriste sredstva mehanizacije, pri čemu norma utvrđena empirijskim putem ne otkriva slabosti u organizaciji procesa, već odražava učinak koji često može biti ispod ili iznad nivoa tehničkih mogućnosti opreme i uslova rada. Bez obzira na nedostatke ovog metoda normiranja poljoprivredna gazdinstva mogu i treba da ga koriste, ali nikada kao jedini metod normiranja.

Analitički metod normiranja ili, kako se on često naziva, tehnički, sastavni je deo proučavanja rada (studije vremena i pokreta). Proučavanje rada ima uvek kao poslednju fazu utvrđivanje standardnog vremena potrebnog za izvođenje određenog posla, operacije ili postupka. Pokušaj da se norme rada na našim poljoprivrednim gazdinstvima utvrđuju analitičkim metodom nije dao odgovarajuće rezultate, jer je praksa postavila tehničko normiranje kao samo sebi cilj, a ne kao sastavni deo proučavanja rada. Tek kada poljoprivredna gazdinstva budu počela proučavanje rada radi racionalizacije, nametnuće se potreba za primenom analitičke metode normiranja svakog rada koji je bio predmet proučavanja i racionalizacije.

Postupak pri utvrđivanju normi analitičkom metodom. Primena analitičke metode normiranja u poljoprivredi ima veliki praktičan značaj, a koristi od primene ovog metoda mogu biti vrlo velike. Izbor poslova i radova koji će se normirati analitčkom metodom vrši se na osnovu ukazanih potreba da se jedan radni proces ili posao prouči radi ocene racionalnosti njegovog izvođenja i radi izvrsnih poboljšanja. Praktičan postupak utvrđivanja norme analitičkom metodom daje se na primeru mehanizacije poljskih radova. Princip utvrđivanja norme analitičkom metodom, primenjen na ovom primeru, apsolutno je jedinstven za sve druge slučajeve u poljoprivredi.

Pri obavljanju poljskih radova mašinsko-traktorskim agregatima učinak je uvek funkcija časovne teoretske produktivnosti agregata i aktivnog vremena za neposredni rad. U praksi je uobičajen i usvojen naziv osnovno ili čisto radno vreme za onaj deo vremena smene koji se troši isključivo za rad »u brazdi«, tj. za radne hodove agregata.

Teoretska časovna produktivnost agregata je proizvod iz brzine kretanja u m/čas i širine radnog zahvata priključka u metrima.

Pod pretpostavkom optimalnog korišćenja tehničkih svojstava agregata, dnevni učinak će biti uslovljen racionalnim korišćenjem vremena smene, upravo optimalnim odnosom čistog radnog vremena (za rad »u brazdi«) i vremena koje se obavezno mora utrošiti za druge operacije i prekide u radu. Utvrđivanje norme radnog učinka analitičkom metodom sastoji se u određivanju vremena za svaku operaciju ili posao koje po projektu ulazi u njihovo racionalno izvođenje, a zatim u određivanju čistog radnog vremena smene. Norma radnog učinka utvrđuje se analitičkom metodom putem kompozicije normi vremena koje se projektuju za pojedine operacije i faze rada agregata.

Sam projekat norme radnog učinka izvodi se po sledećoj formuli:

Norma = .. T—(Pz. vr. + Do. vr.) za smenu / (osn. vr.+Pom. vr.) za jedinka

gde je:

T — ukupno trajanje radne smene u minutima
Pz. vr. — pripremno završno vreme smene
Do. vr. — dopunsko vreme smene
Osn. vr. — čisto radno vreme za jedinicu učinka, ha, grlo, tona, jednu vožnju i dr.)
Pom. vr. — pomoćno vreme za jedinicu učinka.

Projektovanju norme radnog prethodilo je utvrđivanje normi vremena za pojedinačne operacije i grupe operacija na taj način što su utvrđeni normativi vremena za:

(1) operacije čije se vreme utvrđuje za smenu i
(2) operacije za koje se vreme normira po jedinici.

Pripremno-završno i dopunsko vreme je onaj deo bruto vremena koji se odnosi na poslove i operacije koji se moraju u određenom obimu izvesti bez obzira na učinak. Ovde ulazi vreme koje se troši na operacije pripremno-završnog karaktera, kao što je priprema agregata za rad koja se uvek mora izvesti prema normativima tehničkih održavanja. Za jedan isti agregat ove operacije su uvek iste i tražiće svakodnevno isti utrošak rada. Međutim, u različite dane učinak će biti različit, jer će zavisiti od časovne produktivnosti agregata kao funkcije brzine kretanja i širine radnog zahvata. Pošto će isti agregat raditi na raznim dubinama oranja i različitim parcelama, njegova brzina i širina radnog zahvata prilagođavaće se uslovima rada, znači biće promenljive i davaće različitu časovnu produktivnost agregata. Dopunske operacije i njihovo trajanje teže je ustanoviti pomoću egzaktnih proračuna, ali se norma vremena za njih projektuje kao prosek za smenu na bazi proučavanja.

Osnovno vreme i vreme za pomoćne operacije biće uslovljeno činiocima produktivnosti agregata i zbog toga se ono projektuje po jedinici učinka. Ako je brzina kretanja agregata utvrđena merenjem iznosila 4.500 metara/čas, a širina radnog zahvata 0,9 metara, tada časovna produktivnost agregata iznosi:

4.500 × 0,9 = 4.050 m2 ili 0,405 ha

Promenom brzine kretanja na 4.000 m/čas i širine radnog zahvata na 0,6 m usled prelaska na znatno veću dubinu rada časovni učinak agregata iznosiće:

4.000 × 0,6 = 2.400 m2 ili 0,24 ha

U zavisnosti od časovnog učinka agregata projektovaće se norma osnovnog vremena za jedinicu učinka, ovde hektar oranja. Dakle:

1. slučaj 0,405 ha = 60 minuta

1.00 ha = x minuta
x = 148,34 min./ha

2. slučaj 0,24 ha = 60 minuta

1,00 ha = x minuta
x = 250 min./ha

Pomoćne operacije su deo same tehnologije procesa, kao što su prazni hodovi na uvratinama, punjenje sanduka sejalice semenom, punjenje prskalice, rasipača veštačkih đubriva i druge slične operacije. Broj ponavljanja svake od ovih operacija zavisiće od raznih činilaca, ali se uvek može tačno izračunati po jedinici učinka. Broj praznih hodova na uvratinama zavisiće od dužine parcele i širine radnog zahvata i izračunava se na sledeći način:

10.000 m2 / dužina parcele X šir. radnog zahvata = br. prazn. hodova

Broj praznih hodova je promenljiva veličina. Za utvrđivanje norme vremena treba pored broja praznih hodova po hektaru utvrditi i standard vremena za jedan prazan hod. Ovaj standard je takođe promenljiva veličina i zavisi od tipa agregata kojim se rad izvodi. Pomoćno vreme za sipanje semena u sejalicu biće promenljivo za isti tip sejalice u zavisnosti od norme semena po hektaru. Isti je slučaj i sa drugim operacijama iz ove grupe.

P r i m e r:

Projektovati normu radnog učinka za setvu traktorom, kad je utvrđena brzina kretanja 4.000 m/čas, širina radnog zahvata sejalice 3 metra, dužina parcele 500 metara, zapremina sanduka 200 kg. semena, norma semena po ha 160 kg, trajanje smene 10 časova ili 600 minuta, pripremno-završne operacije 70 minuta, dopunske operacije 40 minuta, osnovno vreme po ha na bazi teoretske produktivnosti agregata 50 minuta. Pomoćno vreme za prazne hodove na uvratinama iznosiće:

Izostavljeno iz prikaza

Norma vremena za sipanje semena u sejalicu, svedena na 1 ha, iznosi 2,0 minuta. Na osnovu napred utvrđenih vremenskih normi izračunava se norma radnog učinka:

Izostavljeno iz prikaza

Ovako utvrđena norma radnog učinka može veoma brzo da se diferencira ukoliko dođe do promena uslova pod kojima se rad izvodi. Vreme koje je projektovano za smenu ostaje kao standard sve dok se ne ukaže potreba da se proučavanjem radnog procesa. utvrde novi standardi. Diferenciranje normi se izvodi samo na osnovu promenljivih činilaca, kao što su promena brzine kretanja, širine radnog zahvata, dužine parcele i norme semena po ha ili zapremini sanduka.

P r i m e r:

Vreme smene i vreme pripremno-završnih i dopunskih operacija ostalo je nepromenjeno, jer se posao izvodi istim traktorom. Promenili smo parcelu čija dužina iznosi 1.000 m, setvu obavljamo sejalicom širine radnog zahvata 2 m, norma semena po ha iznosi 45 kg. Postupajući na isti način utvrđujemo novu normu za izmenjene uslove:

Izostavljeno iz prikaza

Za utvrđivanje nove norme ili diferenciranje već utvrđene pored novih proračuna, bilo bi još potrebno ustanoviti da li je došlo do promene brzine kretanja. Ovde se pošlo od pretpostavke da je brzina kretanja ostala. kao i u prvom slučaju.

Primennjuju i ovaj način utvrđivanja normi radnih učinaka lako se dolazi do svih potrebnih normi koje treba da budu izdiferencirane za svaki izmenjeni uslov rada. Potrebno je sastaviti preglede normi koji će sadržati norme za svaki agregat, gde će pogonska mašina biti nosilac grupe, a norme će biti različite za svaki priključak, parcelu, dubinu oranja itd. Sa ovakvim pregledima treba upoznati svakog izvršioca. Oni treba da su sastavni deo njegove radne opreme.

Na kraju treba još reći da ma kako precizno bile utvrđene norme radnih učinaka, one mogu odstupati više ili manje od učinaka koje pojedini radnici postižu. Stoga je evidencija radnih učinaka i njihovo upoređivanje sa normama sastavni deo rada na normiranju. Ukoliko su odstupanja česta i velika, onda s našim normama nešto nije u redu, ili pak organizacija posla i uslovi nisu u skladu sa onima koje smo pretpostavljali pri utvrđivanju norme. Tada je nužno odmah preduzeti analizu, jer svako odugovlačenje kompromituje rad stručnjaka i nanosi štetu bilo izvršiocu posla bilo organizacionoj jedinici iz čijeg prihoda se isplaćuje lični dohodak za izvršeni rad.

Procena vrednosti radnih mesta (poslova)

Metodi procene radnih mesta su samo jedan od instrumenata unutarnje organizacije poslovanja i unutarnje raspodele. Oni su našli primenu i na našim društvenim gazdinstvima. Pošto su pri tome korišćene najjednostavnije metode, oseća se potreba da one budu proverene primenom savršenijih metoda.

Procena radnih mesta jeste metod naučne organizacije rada. Njime se teži što objektivnijoj proceni »vrednosti« ili »težini« svakog radnog mesta ili posla, bez obzira na ličnost koja taj posao obavlja ili na tom radnom mestu radi. »Vrednost« radnih mesta mogu se izražavati na različite načine, kao rang, klasa, novčani iznos ili bodovi. Na jedno radno mesto može doći odgovarajući radnik ne samo na osnovu njegove kvalifikacije već i na osnovu što potpunijih poznavanja uslova za rad na tom radnom mestu i karakteristikama tog radnog mesta. Procena poslova i radnih mesta ima dakle širi značaj od samog utvrđivanja »težine« poslova kao kriterijuma za unutarnju raspodelu.

Procena radnih mesta pruža višestruke koristi preduzeću, a osobito kada se primenjuju one metode koje su po svom karakteru analitičke, tj. zasnivaju se na opsežno i temeljno pripremljenoj dokumentaciji. Sprovođenje procene praćeno je određenim naporima i troškovima u zavisnosti od izbora metoda procene (jednostavniji ili složenijih). Izbor metoda će zavisiti od uslova svake organizacije i cilja koji se procenom želi postići. Troškovi i napori u vezi sa sprovođenjem procene moraju biti u srazmeri sa koristima koje će ona pružiti.

Dokumentacija koja se stvara u preduzeću pri sprovođenju procene služi u zavisnosti od njenog obima vrlo širokoj nameni. Ona omogućuje (1) utvrđivanje što objektivnijih kriterijuma pri unutarnjoj raspodeli, (2) dispoziciju radne snage po principu (»pravi čovek na pravo mesto«, (3) planiranje kadrova i njihovog stručnog uzdizanja, (4) potpunije sprovođenje higijensko-tehničke zaštite pri radu, (5) obavljanje izvesnih racionalizacija u organizaciji i pri izvođenju poslova, (6) uklanjanje suvišne radne snage i povećanje produktivnosti rada.

S obzirom na ovako širok značaj procene poslova, biće prikazane metode koje su već delimično našle svoju primenu i na našim poljoprivrednim organizacijama, kao i one koje predstavljaju složenije oblike procene ali koje pružaju i veće koristi.

Metode procene radnih mesta. U praksi i teoriji poznat je danas veliki broj metoda procene radnih mesta. Metodi procene mogu se u osnovi podeliti u tzv. neanalitičke i analitičke metode. Od neanalitičkih metoda poznati su:

(1) metod rangovanja i
(2) metod klasifikacije a od analitičkih metoda:
(3) metod poređenja činilaca
(4) metod bodovanja.

Metod rangovanja spada u najjednostavnije metode procene, jer se sastavljanje ranga poslova vrši samo na osnovu jednostranih opisa poslova u celini, bez raščlanjavanja na pojedinačne zahteve. Ovako sastavljena ranglista poslova služi kao osnov za utvrđivanje startnih osnova u raspodeli ličnih dohodaka na pojedine članove kolektiva. On je, međutim, podesan samo za kolektive u kojima. broj radnih mesta (poslova) nije veliki. Pošto se utvrđivanje ranga za pojedinačne poslove ne vrši na osnovu pripremljene dokumentacije, u slučaju prigovora i nesuglasica oko procene procenjivači nisu u mogućnosti da brane svoje stavove objektivnom argumentacijom. Ovo može imati negativnih posledica na odnose među Ijudima i izazvati opadanje produktivnosti rada na pojedinim mestima. Stoga ovaj metod procene poslova treba primenjivati samo u slučajevima krajnje nužde, kada u nedostatku vremena i sredstava nije moguće odmah preći na neki potpuniji metod.

Metod klasifikacije jeste jedan od metoda koji je našao dosta široku primenu. Postojeći sistem »grupa« u koje su svrstani poslovi na našim poljoprivrednim gazdinstvima u osnovi je identičan sa ovim metodom. Ovde se unapred utvrđuje broj klasa (kod nas do osam) sa njihovim uopštenim opisom i utvrdi osnov ličnog dohotka za svaku klasu, pa se tek onda pristupa opisu poslova i njihovoj klasifikaciji (raspoređivanju u jednu od klasa-grupa). Kriterijumi za raspoređivanje poslova u klase jesu: stručnost, radno iskustvo, napori, odgovornost, uslovi rada i drugo. Prednosti ovog metoda su u tome što je jednostavan, brz i nije skup, a može da udovolji svojoj osnovnoj nameni kao merila za raspodelu ličnih dodataka na pojedince. Nedostaci ovog metoda sastoje se pre svega u tome što rezultati procene imaju ograničenu primenu, jer služe isključivo kao instrument raspodele, a tek neznatno drugim potrebama kadrovske politike i plana u preduzeću. Odsustvo dokumentacije kao sastavnog elementa procene stvara teškoće pri svrstavanju poslova u klase, pri čemu se može pasti pod uticaj već postojećih startnih osnova za pojedine poslove, čime se postojeće greške i nepravilnosti i dalje mogu provlačiti.

Poređenje činilaca je složeniji metod procene, ali manje analitički od procene bodovanjem. Njegova primena nije tako širokih razmera. Suština ove metode sastoji se u klasiranju raznih poslova prema izvesnim činiocima. Ova metoda dovodi odmah do utvrđenih novčanih iznosa koji se daju svakom poslu ili radnom mestu. Za primenu ove metode treba prvo odabrati činioce koji će se upotrebljavati, i to: stručnu kvalifikaciju, intelektualne zahteve, fizičke zahteve, odgovornost i uslove rada. Moguća je i dalja podela svakog od prednjih zahteva, kao na primer na nivo stručne kvalifikacije, stepen fizičkog napora. U pogledu uslova rada može se praviti razlika u temperaturi, prljavštini i dr.

Postupak kod ovog metoda sastoji se u tome što se najpre sastave spiskovi radnih mesta po određenom rangu u odnosu na svaki od prednjih pet zahteva, a zatim se pristupa utvrđivanju tarifnih stavova po svakom zahtevu za izvestan broj ključnih radnih mesta. Procena svih ostalih radnih mesta vrši se sada na osnovu upoređenja činilaca svih drugih nereprezentativnih poslova sa nekim od rangovanih reprezentativnih poslova, i to po svakom pojedinačnom zahtevu (pet ili više). Na osnovu ovih upoređivanja utvrđuju se komponente njihovih tarifnih stavova po pojedinačnim zahtevima, a zbir svih pojedinačnih zahteva daje tarifni stav posla u celom iznosu.

Prednost ovog metoda procene sastoji se u tome što se odmah dolazi do startnih osnova ličnih dohodaka za svaki posao koji se procenjuje. On je potpuniji od metoda rangovanja i klasifikacije; manje je subjektivan, jer je u osnovi analitički sa solidnom dokumentacijom (opis i analiza svakog posla). Nedostaci su mu u tome što je prilično komplikovan i teško shvatljiv za članove radnog kolektiva. Postoji teškoća pri izboru tzv. ključnih poslova, jer je podložan već postojećoj strukturi ličnih dohodaka. Podela startnog ličnog dohotka na činioce stvar je subjektivne ocene a ne detaljnog proračuna na naučnim osnovama.

Metod bodovanja predstavlja najkompleksniji savremen metod procene poslova i ima široku primenu u velikim kolektivima. Po ovom metodu svaki posao dobija određen broj bodova po pojedinačnim zahtevima. Ovde se polazi od pretpostavke da je moguće izvršiti izbor određenog broja zahteva za svaku organizaciju u koje se mogu svrstati svi poslovi. Broj zahteva ili kriterijum može se kretati u granicama 4—40, ali najčešće između 10 i 20. Prema iskustvima u primeni ovog metoda, preporučuje se da se ne ide na manje od 7 i više od 15 pojedinačnih zahteva. U praksi analitičke procene poslova bodovanjem upotrebljavaju se najčešće 4 grupe zahteva:

I znanja i sposobnosti
II odgovornosti
III napori i
IV uslovi rada.

Svaka od ovih grupa može imati nekoliko pojedinačnih zahteva. Pošto veliki broj zahteva stvara teškoće pri sprovođenju procene, važno je izvršiti najpodesniji izbor zahteva i njihov optimalan broj. Grupa zahteva »znanja i sposobnosti«, obuhvataju najčešće ove pojedinačne zahteve: teoretsko i praktično znanje, spretnost i sposobnost za rukovođenje. Grupa »odgovornosti« sadrži obično pojedinačne zahteve: odgovornost za predmete rada, za sredstva rada, za proces, za sigurnost drugih i slično. Grupa »napori« sadrži pojedinačne zahteve podeljene u napore kao: napor čula, umni napor, fizički napor. Grupa »uslovi rada« može sadržati manji ili veći broj pojedinačnih zahteva, već prema karakteru samog preduzeća.

Intenzitet pojedinačnih zahteva izražava se pomoću stepena, obično od 1 do 5. Pošto se intenzitet pojedinačnih zahteva često ne da izraziti stepenima od jedan do pet, u praksi se pribegava i utvrđivanju tzv. međustepena, koji izražavaju intenzitet zahteva u sredini susednih stepena, kao 1/2, 2/3, 3/4, 4/5. Uvođenjem međustepena omogućava potpunije diferenciranje intenziteta pojedinačnih zahteva.

Ocena intenziteta stepenima od 1 do 5 vrši se na osnovu definisanja intenziteta sa:

— neznatan ili nikakav za 1. stepen
— mali za 2. stepen
— srednji za 3. stepen
— veliki za 4. stepen
— veoma veliki za 5. stepen

Stepenovanje pri analitičkoj proceni poslova omogućava izbor progresija, koje na različit način regulišu porast broja bodova pojedinačnih zahteva u zavisnosti od stepena. Progresija može biti: linearna (proporcionalna) slaba, srednja, jaka (kvadratna) i vrlo jaka (kubna).

• Progresija
• Stepeni
• Linearna
• Slaba
• Srednja
• Jaka
• Vrlo jaka

Izbor progresije pri sprovođenju analitičke procene sa bodovanjem prilagođava se kadrovskoj i tarifnoj politici koju želimo da favorizujemo. Našim poljoprivrednim organizacijama najviše bi odgovarala primena linearne progresije. Stepen 5 dobija uvek ceo iznos bodova za pojedinačni zahtev, dok ostali stepeni samo deo iznosa bodova za peti stepen u zavisnosti od izbora progresije.

Ukupan broj bodova koji se može dodeliti pri proceni ima svoj maksimum (500 ili 1.000), međutim, suma bodova treba da bude raspoređena na grupe zahteva, a u okviru ovih na pojedinačne zahteve. Pošto svi zahtevi nemaju istu težinu, raspodela bodova vrši se pomoću izabranih ponderacionih koeficijenata. Oni mogu biti različiti i njih utvrđuje svaki kolektiv prema svojim prilikama. Ponder za grupe zahteva može se kretati oko ovih brojeva:

• Varijanta
• Grupa zahteva I
  A — znanja i sposobnosti 45
  B — odgovornosti 23
  C — napori 17
  D — uslovi rada 15
  Ukupno 100
• Grupa zahteva II
  A — znanja i sposobnosti 43
  B — odgovornosti 33
  C — napori 14
  D — uslovi rada 10
  Ukupno 100
• Grupa zahteva III
  A — znanja i sposobnosti 50
  B — odgovornosti 25
  C — napori 12
  D — uslovi rada 13
  Ukupno 100
• Grupa zahteva IV
  A — znanja i sposobnosti 40
  B — odgovornosti 19
  C — napori 23
  D — uslovi rada 18
  Ukupno 100

Nisu isključene ni druge varijante ponderacionih koeficijenata.

Na osnovu utvrđenih pojedinačnih zahteva u okviru grupa, utvrđenih stepena i međustepena intenziteta zahteva, izabrane progresije i utvrđenih ponderacionih koeficijenata sastavlja se tabela bodova u kojoj je svakom pojedinačnom zahtevu dodeljen broj bodova koji mu pripada na osnovu utvrđenih bodova.

Konačne »vrednosti« svakog posla po izvršenoj proceni dobijaju se sabiranjem broja dodeljenih bodova po svakom pojedinačnom zahtevu. Svaki posao i svako radno mesto neće biti bodovano po svim zahtevima, zatim zahtevi će dobiti broj bodova u zavisnosti od stepena intenziteta, zbog čega će »vrednost« ili »težina« pojedinih radnih mesta izražena brojem dodeljenih bodova biti u rasponu »najvrednijeg« i najmanje vrednog« radnog mesta. Nedostaci ove metode su u tome što se i ovde zadržavaju izvesni elementi subjektivne prirode, koji se ispoljavaju pri izboru zahteva i njihovog broja, zatim pri izboru progresije i ponderacionih koeficijenata. Metod traži visok stepen stručnosti za njegovo sprovođenje. Njegove prednosti sa stanovišta organizacije rada i kriterijuma za unutarnju raspodelu već su naglašene. Obimna priprema za procenu koja se sastoji u izradi detaljne dokumentacije za svako radno mesto odnosno posao obezbeđuje argumentovano rešavanje žalbi. Uticaj postojećih skala ličnih dohodaka ovde je potpuno isključen, zbog primene metoda bodovanja.

Sprovođenje analitičke procene radnih mesta bodovanjem. Analitičku procenu sprovodi komisija od tri člana. Poljoprivredni stručnjak treba obavezno da je član komisije. Članovi komisije moraju dobro poznavati sistem procene. Komisija može biti jedna — centralna za celo preduzeće ali mogu po potrebi postojati i potkomisije po pogonima ili većim ekonomskim jedinicama.

Treba razlikovati sledeće faze pri sprovođenju analitičke procene poslova sa bodovanjem:

— popis poslova i radnih mesta
— opis poslova i radnih mesta
— analizu poslova i radnih mesta
— stepenovanje
— bodovanje
— sastavljanje »rang liste« poslova prema broju dodeljenih bodova
— izlaganje rezultata rada komisije članovima kolektiva na uvid
— korekcije na osnovu opravdanih prigovora
— pretvaranje bodova u dinare

Popisu poslova i radnih mesta treba pristupiti vrlo savesno, jer se na osnovu njega odvija dalji posao. Pošto u poljoprivredi postoji veoma veliki broj poslova, koji su zajednički za različite proizvodnje, korisno je da se pri popisu svi istovetni poslovi deklarišu kao jedan, kao što su na primer, setva strnih žita, rasturanje veštačkih đubriva, kosidba (žetva) strnih žita i dr. Ovakvim postupkom se mnogo smanjuje posao pri analitičkoj proceni. Opis poslova obavlja se na posebnom obrascu koji popunjavaju članovi komisije da na licu mesta, uz konsultaciju radnika koji rade na tom poslu — radnom mestu.

Analiza se vrši na osnovu opisa posla i upitnika, sastavljenog prema već ranije usvojenom broju pojedinačnih zahteva i stepena. Analiza je najvažniji deo posla kod analitičke procene. Njeno solidno i kvalitetno sprovođenje jeste preduslov za dobru procenu. Ona treba da pokaže koji se zahtevi javljaju na radnom mestu i koliki je njihov intenzitet.

Stepenovanje kao sledeća faza procene vrši se na osnovu analize. U stepenovanju učestvuju svi članovi komisije na taj način što svaki posebno stepenuje svaki zahtev.

Bodovanje predstavlja najlakši posao, pri kome se pojedinačnim zahtevima dodeljuju bodovi na osnovu već utvrđenih stepena. Za dodeljivanje bodova, u toku priprema za sprovođenje analitičke procene, bilo je potrebno I sastaviti tablicu bodova, izrađenu na osnovu usvojenog broja stepena i međustepena, progresije i ponderacionog koeficijenta. (v. uglednu tablicu). U priloženoj uglednoj tablici porast bodova je po linearnoj progresiji, a broj zahteva nije veći od 12, te prema tome sam metod nije mnogo komplikovan. Najveći značaj dat je grupi zahteva znanja i sposobnosti, a najmanji uslovima rada. Sastavljanje »rang-liste« poslova na osnovu izvršenog bodovanja vrši se na taj način što se svi procenjeni poslovi odnosno radna mesta upisuju onim redom u listu poslova kako im opada broj bodova od najvišeg ka najnižem. U prilogu je, kao primer, data jedna »rang-lista« poslova i jedna »rang-lista« radnih mesta procenjenih po jedinstvenoj jugoslovenskoj metodologiji u jednoj poljoprivrednoj organizaciji 1961. godine.

Pošto je »rang lista« bila izložena na uvid članovima radnog kolektiva i konačno usvojena, predstoji pretvaranje bodova u dinare. Rezultati procene sprovedeni po metodu bodovanja mogu da unesu velika odstupanja od dosadašnjih raspona najviše i najniže plaćenih radnih mesta odnosno poslova. Ukoliko nov raspon ličnih dohodaka koji bi nastao posle bodovanja ne odgovara politici raspodele ličnih dohodaka u postojećim uslovima onda se jednom dopunskom računskom operacijom može nastali raspon dovesti na željeni a da se pri tome ne pomere odnosi ustanovljeni sprovedenom procenom. Ako je najviše procenjeno radno mesto dobilo 500 bodova, a najniže svega 50 bodova, onda je raspon 1:10; pošto on nije u skladu sa našom politikom unutarnje raspodele, treba ga dovesti u željeni odnos, npr. 1:4. Postupak je veoma jednostavan.

Primer tablice za dodeljivanje bodova prema (jednom švajcarskom sistemu)

Grupi zahteva i zahtevi

Znanja i sposobnosti

1. Školsko znanje
2. Stručnost
3. Iskustvo
4. Fizička spretnost
5. Snalažljivost Odgovornosti
6. Za posao
7. Za sredstva rada
8. Za ophođenje Napori
9. Telesni
10. Čula i nerava uslovi rada
11. Prehlada
12. Neprijatni uslovi
U k u p n o:

Zadatak je naći veličinu u bodovima koju kada dodamo svakom radnom mestu odnosno poslu dovodi do novog raspona (1:4). Ovo se postiže primenom jednačine:

500 + x = (50 + x) 4

odakle je

x = 100

Dajući vrednost za x broju bodova dodeljenom na osnovu sprovedene procene, dobiće se novi raspon 1:4, kao što se vidi iz primera.

500 + 100 = 600
50 + 100 = 150

odakle je

150 : 600 = 1:4

Pretvaranje bodova u dinare bilo da je reč o utvrđivanju startne vrednosti boda bilo njegove obračunske vrednosti postiže se množenjem vrednosti jednog boda (x) sa brojem dodeljenih bodova radnom mestu odnosno poslu (b). Ako je vrednost jednog boda 80 dinara a mesto je bodovano sa 300 bodova, onda će novčani iznos ličnog dohotka biti jednak 24.000 din. (80 puta 300). Novčana vrednost jednog boda utvrđuje se iz odnosa mase ličnih dohodaka plani-ranih ili definitivno izdvojenih za unutarnju raspodelu) i ukupnog broja bodova (planiranih ili ostvarenih) tj.

Masa ličnih dohodaka / Ukupni broj bodova = Vrednost jednog boda u Din.

Vrednost jednoga boda je promenljiva veličina, posmatrano kroz planski i obračunski period. Vrednost boda ustanovljena u periodu planiranja služiće za isplatu akontacija, a konačna vrednost na kraju godine za konačan obračun.

*) Vuković R. — Procena vrednosti radnih mesta i ocena rezultata rada (ocena ličnosti). Radnički univerzitet u Beogradu, Centar za društveno-ekonomsko obrazovanje.

• Primer rang-liste radnih mesta
• B o d o v a
• Naziv radnog mesta
• Ukupno
• Po grupama A B zahteva C D
• Naziv radnog mesta
  1. Upravnik
  2. Glavni agronom
  3. Veterinar
  4. Referent ratarstva
  5. Sef računovodstva
  6. Referent stočarstva
  7. Sekretar
  8. Komercijalista
  9. Referent za kooperaciju i zaštitu bilja
  10. Predradnik u ratarstvu
  11. Referent za investicije
  12. Predradnik u stočarstvu
  13. Glavni knjigovođa
  14. Referent za otkup žita i ind. bilja
  15. Finansijski knjigovođa
  16. Materijalni knjigovođa
  17. Referent za otkup stoke
  18. Blagajnik
  19. Radnik kod muznih krava
  20. Radnik kod priplodnih krmača
  21. Radnik kod tovnih svinja
  22. Radnik kod tovnih goveda
  23. Glavni magacioner
  24. Radnik kod konja
  25. Radnik kod priplodnih junica
  26. Administrativni službenik
  27. Fakturista
  28. Pomoćni magacioner
  29. Radnik kod ovaca
  30. Obračunski službenik
  31. Merač na vagi
  32. Čuvar polja
  33. Stražaar na ekonomskom dvorištu
  34. Čistačica

Primer rang-liste radnih mesta

• B o d o v a
• Naziv radnog mesta
• Ukupno
• Po grupama A B zahteva C D
• Naziv radnog mesta
• Oranje traktorskim plugovima preko 60 KS
  Kosidba strnih žita samohodnim kombajnom
  Sastavljanje snopova u bubanj—ručno
  Kosidba strnih žita samovezačicom
• Oranje traktorskim plugovima do 60 KS
  Vršidba suncokreta samohodnim kombajnom
  Sabijanje silaže — traktor
  Kosidba strnih žita, lucerke i livada — ručno
  Kosidba kukuruza za silažu silokombajnom
• Špartanje useva, pravljenje rovova za sadnju krompira i zagrtanje krompira
  Vršidba suncokreta vršalicom
  Utovar i istovar džakova vešt. đubr., žita i sredstava za zaštitu bilja — ručno
  Vršidba graška vršalicom
  Utovar stajnjaka utovaračem i rasturanje traktor. rasturačem
  Transport proizvoda i materijala
• Zaštita useva motornim prskalicama i zaprašivačima — traktor
  Rasturanje veštačkih đubriva trak-torskim rasturačem
  Žetva useva zaprežnim žetelicama
  Drljanje i valjanje useva trakt. drljačima i valjcima
  Setva useva traktorskim sejalicama
  Kultiviranje, tanjiranje i drljanje

Produktivnost rada

Definicija. Pod produktivnošću rada u praksi se podrazumeva prosečan radni učinak u jedinici vremena ili u broju vremenskih jedinica potrebnih za proizvodnju određene jedinice proizvoda. U prvom slučaju imamo obuhvatanje fizičkog obima proizvodnje u jedinici vremena (na primer, količina pšenice, sena, mesa, mleka i drugih proizvoda u jedinici vremena), a u drugom slučaju količinu vremena koja je utrošena za proizvodnju određene jedinice proizvoda (mc pšenice, mleka, sena, mesa i dr.).

Iz ovoga i proizlaze dva osnovna obrasca za izračunavanje proizvodnosti rada:

I. Pi — q/t, i II. Pr= t/q,

u kojima pojedini simboli obeležavaju: Pr = produktivnost, q = količina proizvodnje ili fizički obim proizvodnje i t = utrošeno vreme.

Ovo su dva najosnovnija obrasca za izračunavanje pokazatelja proizvodnosti rada. Ali ako se ima u vidu da je asortiman proizvodnje vrlo različit, onda i neposredna primena navedenih obrazaca zahteva niz prethodnih postupaka i objašnjenja koji su metodološkog karaktera.

Faktori koji utiču na produktivnost rada. Produktivnost rada uslovljena je nizom različitih činilaca — opšteprivrednih uslova i društvenih odnosa u kojima se proizvode i raspodeljuju materijalna dobra. »Proizvodnu snagu određuju razne okolnosti, između ostalog prosečan stupanj umešnosti radnika, stupanj razvitka nauke i njene tehnološke primenljivosti, društvena organizacija proizvodnje, obim i delatnost sredstava za proizvodnju i prirodne okolnosti«. (Marks, Kapital I, str. 8).

Čovek je osnovni faktor produktivnosti rada i bez njega nema ni proizvodnje, pa prema tome ni produktivnosti. Stoga nivo produktivnosti rada zavisi pre svega, od stepena umešnosti i proizvodnih iskustava neposrednih proizvođača.

Međutim, čovek je slab izvor energije. Njegova snaga ne iznosi ni 1/10 KS, ali zato on može da stavlja u pokret na desetine i stotine puta jače izvore energije. Prema tome, i stepen produktivnosti rada zavisi od razvijenosti sredstava za proizvodnju. Svakako da će se znatno više rada utrošiti ako se pšenica proizvodi potpuno ručno, ili različitim vrstama animalne vuče mehaničkom vučom i vršidbom odvojeno od žetve nego pri upotrebi kombajna i slično.

Pored stepena kvalifikovanosti proizvođača i razvijenosti proizvodnih snaga, na nivo produktivnosti utiču i prirodni uslovi u kojima se odvija proces proizvodnje — reljef, zemljište, klima i dr. Ukoliko je neko zemljište bogatije hranljivim sastojcima i bolje strukture, a nalazi se u području u kome raspored taloga odgovara proizvodnji, produktivnost rada biće u svakom slučaju veća nego tamo gde ovoga nema.

Prirodni činioci se mogu otkloniti ili ublažiti primenom različitih mera koje su rezultat naučnog istraživanja. Iz ovoga proizilazi da na nivo produktivnosti rada utiče, pored ostalog i razvoj nauke i njena tehnološka primenljivost u određenim oblastima proizvodnje.

Proces proizvodnje može biti različito organizovan i pri tome se može pretpostaviti da jedni isti radnici obavljaju sve procese proizvodnje, ili, pak, samo pojedine delove procesa — na primer: samo mužu, pranje vimena, brisanje vimena i dr., pri čemu se postiže prava virtuoznost u brzini, umešnosti i lakoći obavljanja određenih delova radnih procesa i znatno veća produktivnost. Pravilno odmeravanje potrebnih sredstava za proizvodnju, grafikoni za izvođenje radnih postupaka i dijagrami kretanja mašina i radnika isto tako utiču na ostvareni nivo produktivnosti. Prema tome, pored ostalih činilaca na produktivnost rađa utiče i organizacija rada i proizvodnje.

Društveni uslovi u kojima ljudi žive i rade isto tako su važan elemenat nivoa produktivnosti rada. Društveni uslovi u kojima čovek u raznovrsnim vidovima svoje delatnosti ostvaruje svoje dodire sa drugim Ijudima, pojavama i stvarima i na osnovu tih dodira i razumevanja suštine pojava i stvari zauzima određene stavove, ispoljavaju se u njegovom zalaganju u procesu proizvodnje.

Metodi izračunavanja produktivnosti rada u poljoprivredi. Za izračunavanje produktivnosti rada postoji više metoda, koje se međusobno razlikuju bilo po načinu izračunavanja radnog vremena bilo po načinu određivanja ekonomičnosti rada ili pak po pokazateljima produktivnosti — što sve zavisi od krajnjeg cilja kome treba da posluže. Napred su naznačene dve osnovne formule (obrasca) za izračunavanje produktivnosti rada kada je reč o jednom proizvodu. Prva formula na prvi pogled izgleda dosta jednostavna, ali se pri praktičnoj primeni nailazi na niz teškoća. Zbog toga se obično upotrebljava druga formula, pomoću koje se dobija utrošeno vreme za proizvodnju određene jedinice nekog poljoprivrednog proizvoda. To je tzv. naturalni metod izračunavanja produktivnosti rada.

Kada se želi izračunavanje produktivnosti za više proizvoda koristi se: a) metod sintetičkih pokazatelja i b) vrednosni metod.

a) Po metodu sintetičkih pokazatelja pojedini proizvodi se na osnovu različitih koeficijenata pretvaraju u određene uslovne jedinice: u kalorije, žitne vrednosti, belančevine, skrobne ili ovsene vrednosti i dr. Svaki od napred navedenih sintetičkih pokazatelja ima nekih nedostataka koji se sastoje pre svega u tome što se njima ne odražava tačno i njihova ekonomska vrednost. Ako se ide na žitne jedinice, onda nastaju teškoće oko utvrđivanja pravilnih koeficijenata za pojedine proizvode, osobito ako se proizvodi semenski materijal, koji prema sadašnjoj metodici ima isti prevodni koeficijenat kao i merkantilni. Dalje, ovom se metodu prilično zamera što ne vodi dovoljno računa o stočarskoj proizvodnji, jer su prevodni koeficijenti znatno manji nego što je njihov ekvivalent. Ovaj nedostatak potiče otuda što su žita uzeta kao osnovne jedinice. U svakom slučaju, daljim proučavanjem međusobnih odnosa pojedinih proizvoda i međusobnim poređenjem sam metod bi se mogao poboljšati. jedinih proizvoda i međusobnim poređenjem sam metod bi se mogao poboljšati.

Koeficijenti za prevođenje u žitne jedinice, koje su ustanovili Blohm i Woermann, dati su u pregledu na narednoj strani.

Množenjem proizvedenih količina pojedinih proizvoda sa naznačenim koeficijentima i njihovim sabiranjem ustanovljava se obim ostvarene proizvodnje u žitnim jedinicama.

b) Postupak za ustanovljavanje produktivnosti rada na bazi vrednosnih pokazatelja zasniva se na množenju proizvedene količine pojedinih proizvoda sa njihovim cenama.

Pr = ∑q × p / ∑t

∑ — zbir
p = cene
t = vreme

Ukoliko se želi praćenje podataka za veći broj godina, moraju se uzeti cene iz jedne godine (konstantne cene).

Koeficijenti žitnih jedinica za 1 metaraku centu pri izračunavanju produktivnosti rada za poljoprivredne proizvode:

• Žita Žitnih jedinica
  kukuruz, pšenica, raž i dr. 1,0
  napolica, heljda 1,0
• Mahunjače
  grašak, pasulj, grahorica 1,2
  soja 1,5
• Uljane biljke
  uljana repica 2,0
  mak 2,5
  lan 2,5
  slačica 1,5
  konoplja 1,4
• Biljke za vlakno
  lan (seme i stabljika) 1,0
  stabljika lana 0,7
  konoplje (seme i stabljika) 0,7
  stabljika konoplje 0,5
• Povrće
  keleraba 0,20
  celer 0,25
  krastavci 0,25—0,30
  pasulj 0,30
  mrkva 0,15
  krompir 0,25
  crveni patlidžan 0,15
  špargla 0,30
  salata 0,25
  crni luk 0,30
  spanać i drugo lisnato povrće 0,15
  beli i crveni kupus 0,15
  cvekla 0,15
  karfiol 0,30
  boranija 0,30
• Voće
  koštičavo voće 0,25—0,50
  ribizle 0,50
  maline, kupine 0,75
  Seme
  seme šećerne i stočne repe 3,0
  seme mrkve 10,0
  seme spanaća 3,0
  seme lucerke i deteline 5,0
  seme trava 5,0
• Industrijsko bilje
  duvan 2,0
  hmelj 5,30
  šećerna repa 0,25
• Stočna hrana u zelenom stanju (pića)
  detelina, lucerka,
  livadska trava 0,15
  esparzeta, grašak, kukuruzna sačma 0,13
  saradela, zelena raž i sl. 0,11
  sveže repino lišće 0,10
• Seno
  detelina, lucerka (u cvetanju) 0,50
  dobro livadsko seno, slatka lupina, crvena detelina, lucerka 0,50
  esparzeta 0.40
  dobro livadsko seno 0,40
  slabije livadsko seno 0,33
• Slama
  ozimih žita 0,10
  jarih žita 0,15
  graška 0,30
  pleve žita 0,25
• Uljane pogače
  suncokret, soja, uljane biljke 1,40
  lan 1,00
  mekinje od žita 0,80
• Stočni proizvodi
  punomasno mleko (3,3%) 0,70
  obrano mleko 0,30
  maslac 13,0
  jaja 1 mc 5,00
  jaja 100 kom. 0,25
  oprana vuna 40,0
  hemijski čista vuna 100
• Stoka
  konji (živa težina) 7,00
  goveda (živa težina) 6,00
  svinje (živa težina) 5,00
  ovce (živa težina) 6,00
  živina (živa težina) 6,00
  riba 6,00
  kunići (živa težina) 8,5
  1 grlo krupne rogate stoke 8,00
  1 pripl. pastuv 30,00
  1 pripl. bik 20,00
  1 pripl. nerast 9,00
  1 hl špiritusa (čist alkohol) 2,00

Ovaj metod se vrlo često koristi za upoređenje ostvarene produktivnosti rada u različitim zemljama. Pri izračunavanju pokazatelja produktivnosti rada ovim metodom treba obavezno označiti koje su cene primenjene radi ustanovljavanja vrednosti proizvodnje — tržišne, cene koštanja i dr. Ovo je naročito važno za proizvode koji nemaju tržišnu vrednost.

Pri izračunavanju produktivnosti rada za čitavu zemlju vrlo često se primenjuje upoređenje indeksa radne snage i indeksa fizičkog obima proizvodnje.

Za izračunavanje produktivnosti rada potrebno je da raspolažemo i podacima o utrošenom vremenu. Ukoliko postoji evidencija o utrošku rada, onda je to lako. Pri ovome je neophodno da se radno vreme sezonskih radnika svede na radno vreme stalno zaposlenih i da se sabiranjem sa stalnim radnicima dođe do prosečnog godišnjeg broja radnika.

Pri izračunavanju produktivnosti vrlo često se koristi u ovu svrhu i broj zaposlenih u poljoprivrednoj proizvodnji, koliki broj nepoljoprivrednih stanovnika može da ishrani jedan stalno zaposleni u poljoprivredi i dr. Sve ovo može se u određenim slučajevima upotrebiti, samo se pri upoređenju mora biti krajnje obazriv, da se ne bi učinila bilo kakva greška koja može uputiti na pogrešne zaključke.

Na osnovu napred navedenih metoda mogu se sastavljati i pratiti dinamika i indeksi produktivnosti rada za poljoprivrednu proizvodnju u celini, po pojedinim granama, po pojedinim usevima i proizvodima, i otkriti zakonomernosti porasta produktivnosti rada i osnovnih faktora koji na ovo utiču.

Indeksi produktivnosti rada. Ispitivanjem produktivnosti rada u apsolutnim pokazateljima ne uočavaju se promene koje postoje u produktivnosti rada kod pojedinih proizvodnji, grana i dr. Ispitivanje ovakvih promena olakšava se time što se apsolutne veličine zamenjuju relativnim. Relativne varijacije se dobijaju pomoću indeksnih brojeva. Zbog njihove važnosti neophodno je da se na primerima detaljnije upoznamo sa konstruisanjem indeksa.

Iz ranijeg izlaganja videli smo da je:

Izostavljeno iz prikaza

gde je Pr = produktivnost, Q = ostvarena proizvodnja, a t = utrošeno vreme u odgovarajućim jedinicama.

Produktivnost rada u prvoj godini baznog perioda izražava se sa qo (količina), odnosno To (vreme), a tekućeg perioda sa ql… n, odnosno T1… n. Indeks produktivnosti će biti:

Ovim obrascem smo izračunali produktivnost rada po jedinicama rada, s obzirom na to da ovakav indeks ima ograničeniju upotrebu — samo kod jednorodne proizvodnje. Mnogo je pogodniji indeks koji će pokazati koliko je utrošeno radnog vremena za jedinicu proizvoda i koji se izražava sa:

Izostavljeno iz prikaza

a to nije ništa drugo nego recipročna vrednost prethodnog obrasca. Obrazac T za zbirni indeks se lako konstruiše, jer je t = 2 , odnosno T = qt, a isto 1 T1 = ql. tl i To = qo. to, itd. T u stvari izražava ukupan broj časova, a t broj časova na jedinicu proizvoda, a q ukupan broj jedinica proizvoda.

Uvrstimo li u potonji obrazac mesto T njegovu vrednost, onda će izgledati ovako:

Razlika između ova dva obrasca je u tome što se u prvom slučaju upoređenje vrši sa baznim periodom, a u drugom sa tekućim. Dobijeni rezultati, iako ne mnogo, ipak će se razlikovati. Mi ćemo to prikazati na primeru:

• Proizvodi
• Proizvodnja u mc
• Utrošeno radno vreme u čas.
• Časova za jedinicu proizvoda
• Pšenica
• Mleko
• Kukuruz

U odnosu na bazni period produktivnosti rada kod pšenice je povećana za 20%, kukuruza 15,4% i mleka 12,5%. Interesuje nas koliko je povećana za čitavo gazdinstvo.

Izostavljeno iz prikaza

dakle utrošak rada u tekućem periodu je za 15% manji u odnosu na bazni; ako bi produktivnost bila ista, onda bi indeks bio 100, a ako je manja onda je veći od 100.

Primenom drugog obrasca se dobija:

Oduzimanjem od 100 dobija se povećanje od 15,1%.

Ukoliko bismo indeks produktivnosti rada izračunavali merenjem ostvarene proizvodnje u jedinici vremena, onda bi indeks veći od 100 označavao povećanje produktivnosti.

Indeks produktivnosti rada može se izračunati i na osnovu uravnotežene aritmetičke sredine pojedinačnih indeksa produktivnosti u pojedinim proizvodima. Obrasci izgledaju ovako:

Treći obrazac se može svesti na I, a IV na II, a rezultati neće mnogo odstupati.

Primenimo navedene obrasce na prethodni primer:

Izostavljeno iz prikaza

85,2 odnosno 14,8%. Razlika od 0,2% proizlazi zbog zaokružavanja.

Naglašavamo da navedeni indeksi odražavaju stanje u pogledu dinamike produktivnosti rada ali ne govore ništa o tome kakva je struktura proizvodnje. Nije svejedno da li proizvodnja mleka, mesa i dr. potiče od hrane sa sopstvenog gazdinstva ili pak od one nabavljene sa strane. Svakako da o tome treba voditi računa pri sastavljanju indeksa produktivnosti rada, a naročito pri vršenju analize ostvarenih rezultata u pogledu produktivnosti rada.

Prikupljanje podataka za sastavljanje pokazatelja produktivnosti rada. Radi sastavljanja pokazatelja produktivnosti rada kod pojedinih proizvodnji, grana i gazdinstva u celini neophodno je utvrditi količinu utrošenog vremena, s jedne strane, i ostvarenu proizvodnju, s druge strane. Za količinu utrošenog vremena podaci se utvrđuju na osnovu evidencije utroška rada i sredstava za odnosnu proizvodnju, a za ostvarenu proizvodnju na osnovu naloga magacinu o prijemu i izdavanju određene količine proizvedenih proizvoda.

Pregled utroška rada i materijala. U ovaj obrazac radovi se upisuju onako kako su vremenski izvođeni. Utrošeni rad se ubeležava u časovima i vrednosno, a sredstva rada — konji u grlo-časovima ili zaprega-časovima, traktori u KS časovima1).

Podaci koji se odnose na utrošak rada koji se ne može direktno raspodeliti na pojedine proizvode, već se odnosi na upravu i drugo, takođe se iskazuju po vrstama rada, a na osnovu ključa koji je izabran za raspodelu troškova — opštih, upravnih i drugih — raspodeljuje se na pojedine proizvode, ukoliko se izračunava produktivnost rada kod pojedinih useva.

Prilikom sastavljanja podataka o utrošku rada neophodno je da se pojedine vrste radova grupišu. Predlaže se sledeća grupacija: osnovna obrada, priprema zemljišta za setvu, setva, nega useva, žetva — berba, transportovanje sa njive, đubrenje.

Posle utvrđivanja produktivnosti rada po pojedinim usevima pristupa se izradi rekapitulacije utroška rada za pojedine grupe proizvodnje: ratarstvo, povrtarstvo, vinogradarstvo, stočarstvo i dr. Zatim se prelazi na utvrđivanje ostvarenog obima proizvodnje po pojedinim usevima i proizvodnjama bilo u naturalnim, sintetičkim ili vrednosnim pokazateljima. Primenom napred navedenih obrazaca utvrđuju se i odgovarajući pokazatelji produktivnosti rada.

Analiza produktivnosti rada. Podaci o praćenju i merenju govore samo o stanju i dinamici produktivnosti rada. Međutim, bitno je da se prilikom razmatranja ovog pitanja utvrdi zašto je ostvareni nivo produktivnosti rada takav. To se može postići detaljnom analizom svih onih faktora koji su uslovili određenu produktivnost rada.

Pri ovome moramo da naglasimo da je sam pojam produktivnosti rada i njegovo izračunavanje vrlo kompleksan, jer zavisi od niza vrlo mnogobrojnih činilaca i otkrivanje njihovog uzajamnog ili pojedinačnog dejstva, često je problem za sebe. Pri ovome ima mnogo elemenata, koji se ne mogu uvek kvantitativno izraziti, pa prema tome ni analizirati. Neophodno je uporedno ispitivanje više organizacija i njihovo međusobno upoređivanje. Ukoliko bi postojali standardi za pojedine proizvodnje i grane, njihovom primenom bi sama analiza bila umnogome olakšana.

Produktivnost rada u našoj poljoprivredi. lako su pokazatelji produktivnosti rada neobično važni, još se ne raspolaže pokazateljima koji bi pokazivali stanje i dinamiku produktivnosti rada u čitavoj poljoprivredi. Ne raspolaže se ni podacima o produktivnosti po pojedinim granama i sektorima proizvodnje. Mogu se naći neki fragmentarni pokazatelji produktivnosti rada na društvenom sektoru. Produktivnost rada na društvenim gazdinstvima u periodu od 1955. do 1959. godine u žitnim jedinicama po prosečno zaposlenom radniku izgledala je ovako:

• Teritorija
  SFRJ
  SRS
  APV
  SRH

Prikazani podaci nisu potpuni, jer u obračun nije uzeta sporedna proizvodnja, ni prerada na dobrima, pa ipak se kretanje produktivnosti rada po prosečno zaposlenom radniku može pozitivno oceniti.

Slična se pozitivna kretanja dobijaju i kada se produktivnost rada posmatra u odnosu na utrošeno vreme za jedinicu proizvoda.

Navešćemo kretanje produktivnosti rada na našim društvenim gazdinstvima za pšenicu, kukuruz i šećernu repu.

Produktivnost rada (časova za 1 mc)

• Godina
• Pšenica
• Kukuruz
• Šećerna repa
• časova indeks

Podaci pokazuju da i pored toga što se uočava tendencija porasta produktivnosti rada, ipak ne postoji i određena stabilizacija u ovome. To se naročito odnosi na kukuruz, a i na šećernu repu.

Svakako bi bilo korisno da se vidi kakva je energetska snabdevenost rada kod napred navedenih proizvodnji, jer od nje umnogome zavisi i ostvareni nivo produktivnosti rada.

Stepen energetske snabdevenosti rada (KSh/h Ijudi)

• Godina
• Pšenica
• Kukuruz
• Šećerna repa
• KSh indeks

*) Navedeni podaci odnose se na 12 do 17% ukupne površine navedenih useva na društvenom sektoru.

Energetska snabdevenost utiče na smanjivanje i isključivanje naprezanja čoveka pri radu. Ona je jedno od najvažnijih sredstava za povećanje produktivnosti rada. Koliko je opao udeo fizičkog rada Ijudi u poljoprivredi SAD, koja je dostigla najveću produktivnost, vidi se iz sledećeg prikaza:

Udeo energije u poljoprivredi SAD u %

• Godina
• Ljudi
• Stoka
• Mašine

U našoj poljoprivredi, i pored povećanja energetske snabdevenosti, udeo ručnog rada je još relativno visok i u periodu od 1958. do 1961. godine iznosio je kod pšenice oko 6G%, kod kukuruza 82% i šećerne repe 90%. Učešće ručne radne snage kod pojedinih radova varira u vrlo širokim granicama. Naime, ima radova u kojima je ručni rad potpuno supstituisani mehaničkom energijom, ali i onih u kojima je učešće ručnog rada skoro 100% (nega useva, utovar, vađenje šećerne repe, berba kukuruza i dr.).

Ako bismo u proizvodnji pšenice uklonili uzroke kasne setve i na taj način omogućili lakšu pripremu zemljišta, setvu obavili u optimalnom roku i potpuno mehanizovali žetvu, vršidbu, spremanje slame i zrna, upotrebljavajući za to kombajne sa ugrađenim bunkerom, kiper — prikolice, utovarivače bala i dr., mogli bismo kod strnih žita smanjiti utrošak rada po 1 mc i ispod 1 časa. Što se tiče mehanizacije proizvodnje kukuruza, šećerne repe i dr., pa prema tome i podizanje produktivnosti, problem je mnogo teži. Sem osnovne obrade, mehanizacija ovih useva je vrlo slaba. Tek u poslednje vreme uvodi se kombajniranje, pa i kompleksna mehanizacija.

Da bismo jasnije uočili kakvi nas napori očekuju u vezi sa povećanjem produktivnosti rada, navešćemo neke podatke o produktivnosti rada pri gajenju pšenice u nekim zemljama:

• Zemlja
• Časova rada za 1 mc
  Švajcarska 6,0
  Francuska 4,0
  Zap. Nemačka 3,3
  Bugarska (PD) 3,6
  SAD 0,78
  SSSR (sovhozi) 2,10
  (kolhozi) 10,50
  Jugoslavija 2,03
  Zemlja
• Indeks
  Švajcarska 228
  Francuska 197
  Zap. Nemačka 163
  Bugarska (PD) 177
  SAD 38
  SSSR (sovhozi) 103
  (kolhozi) 517
  Jugoslavija 100

Iz ovih podataka jasno proizilazi da smo mi u produktivnosti rada pri gajenju pšenice na društvenom sektoru prestigli mnoge razvijene evropske zemlje, ali smo još daleko iza SAD. Doduše, ima zemalja koje u ovoj proizvodnji troše i preko 25 časova (Japan i dr.).

Situacija nije ni približna ovoj u drugim granama. Naročito je produktivnost rada kod nas još relativno niska pri gajenju kukuruza (devet puta manja nego u SAD), šećerne repe i drugih okopavina. Slična situacija je i u stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i drugim poljoprivrednim granama.

Imajući sve to u vidu, a posebno ako se ovome doda i poljoprivreda na individualnim gazdinstvima, možemo reći da je produktivnost rada u ukupnoj poljoprivredi relativno niska i da zaostaje za produktivnošću koja se ostvaruje u mnogim zemljama u kojima su uslovi čak i nepovoljniji.

Proračun ulaganja živog i mehaničkog rada

Savremena organizacija tehnoloških procesa zasniva se na obilju tehničkih sredstava mehanizacije zaokruženih u celovit sistem, zatim na visokom stepenu njihovog sadejstva u izvođenju radnih procesa i relativno maloj upotrebi Ijudskog rada. Zbog toga se uporedo sa projektovanjem određene tehnologije proizvodnje na krupnim gazdinstvima pristupa detaljnom proračunu broja i asortimana mašina, obima i specifikacije ulaganja Ijudskog rada, vrste i količine materijala koji se ugrađuje ili služe kao pomoćni materijal. Proračuni se izrađuju za celo gazdinstvo, pojedine pogone i ekonomske jedinice, posebno za svaku vrstu proizvodnje.

Ulaganje rada. Tehnika proračuna ulaganja rada (živog i mehaničkog) zasniva se pre svega na utvrđivanju tehnološkog postupka proizvodnje i njegovom raščlanjivanju na pojedine tehnološke faze i radne procese. Konačna svrha ovog proračuna jeste da se utvrdi opšta potreba za pojedinim vrstama ili tipovima mašina, stepen i dinamika njihove eksploatacije, zatim da se utvrde potrebe za Ijudskim radom, uključujući njegovu kvalifikovanost, i na kraju, proračun obuhvata u jednom globalnom okviru količine i vrste materijala. Većina ovih elemenata prevodi se sa fizičkog u novčani oblik na analognom obrascu.

Proračun sadrži sledeće elemente:

a) Vrsta rada. U specifikaciji tehnoloških postupaka treba ići u raščlanjivanje radnih procesa do tog stepena da se posebno izrazi svaka vrsta rađa koja se obavlja drugim tipom mašine ili pak ručno. Bez toga nije moguće predvideti onaj asortiman mašina koji će zahtevati realizacija projekta agrotehnike, odnosno tehnološkog procesa proizvodnje. Neophodno je obuhvatiti kompletan proces proizvodnje od prve pripreme operacije do magaciniranja proizvoda.
b) Agrotehnički rok. U specifikaciji treba ići do dekade u mesecu. U protivnom, proračunata dinamika će znatno odstupati od stvarnih potreba, što može značiti da gazdinstvo (a naročito ekonomska jedinica) neće imati u pravo vreme na raspolaganju one mašine ili onaj broj mašina koje su neophodne.
c) Dnevna norma. rada. Norma rada izražava se u onoj jedinici mere na osnovu koje se isplaćuje akontacija ličnih dohodaka radnika. Ovaj kvalitetni elemenat čini jezgro proračuna. Dnevna norma rada se posebno izražava za mašinski a posebno za Ijudski rad.
d) Obim proizvodnje i ulaganja. Ovaj elemenat omogućava izračunavanje ukupnog nivoa ulaganja Ijudskog i mehaničkog rada u svakoj fazi tehnološkog procesa i za celokupnu proizvodnju.
e) Akontacioni stav. Konačna visina ličnih dohodaka zavisi od čitavog niza faktora, uključujući uspeh poslovanja. U svom definitivnom obliku oni se utvrđuju po završetku poslovanja. U međuvremenu isplaćuje se tokom godine akontacije čija se visina kreće uglavnom na nivou uloženog rada.
f) Materijali. Izražavaju se obično u globalnim iznosima i količinama, obuhvatajući njihovu dinamiku mesečno ili kvartalno.

Snabdevanje sredstvima rada i obezbeđenje Ijudstva. Prethodno izloženi proračuni rade se za svaki važniji proizvod i posebno za svaku organizacionu jedinicu koja posluje sa zasebnim predračunom.

Posebna specifikacija obuhvata izračunate potrebe za svakom kategorijom traktora (laki, srednji i teški) i za najvažnijim vrstama oruđa i mašina radilica. Ovaj proračun se izražava obično grafički i ima za osnovni zadatak da utvrdi:

— da li će u određenom periodu radova doći do pomanjkanja mašina, koliko je i da li je uopšte svrsishodno ići na novu nabavku, manje razvlačenje agrotehničkih rokova, izvesnu ispravku tehnološkog procesa zamenom raspoloživih mašina i sl.
— kakav je opšti nivo eksploatacije pojedinih vrsta mašina, da li izražena dinamika ipak opravdava eventualno nizak stepen eksploatacije, raspolaže li gazdinstvo (a naročito ekonomske jedinice i pogoni) nedovoljno korišćenim mašinama i sl.

Praksa pokazuje da ovako izrađeni proračuni obično izražavaju manje potrebe od onih koje se javljaju na gazdinstvu u vreme izvođenja radova. Uzroke treba tražiti u uslovima pod kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja (meteorološki faktor) i u okolnostima pod kojima se odvijaju radni procesi (gubitak vremena). Otuda se pokazalo korisnim da se izrađeni proračuni koriguju 15—20% na više, što predstavlja određenu rezervu.

Proračun potrebnog Ijudstva po kvalifikacijama vrši se na analogan način, izdvajajući posebno one faze rada koje će uglavnom obavljati sezonski radnici.

Proračun transporta. Ovaj proračun obuhvata prevoz materijala na relaciji ekonomsko dvorište — parcela i obratno (i traži detaljno izračunavanje), transport u ekonomskom dvorištu (globalan proračun) i konačno na relaciji gazdinstvo — tržište i obratno (traži globalne mesečne proračune).

Proračun transporta izrađuje se na bazi sledećih elemenata: vrsta i obim materijala, relacija, trajanje utovara i istovara, brzina kretanja, vrsta i kapacitet transportnog sredstva u odnosu na materijale koji se prevoze, rokovi izvođenja transporta.

Tehnika ovog proračuna sastoji se najpre u utvrđivanju potrebnog vremena jedne vožnje (T) za prevoz istorodne grupe artikala za svaku relaciju, na osnovu formule:

Izostavljeno iz prikaza

gde se vreme utovara (t) i istovara (t2) izražava u minutama, dužina relacije (L) u kilometrima, a brzina kretanja pod teretom (V) i sa praznom prikolicom (Vi) u kilometrima na čas, a zatim se utvrđuje broj »tura« za jedan radni dan na bazi njegovog trajanja, i na kraju obim mogućeg prevoza (u tona/km) za raspoloživa i potrebu nove nabavke transportnih sredstava.

Proračune sa izraženom dinamikom vremenskog odvijanja transporta neophodno je grafički prikazati, kako bi se jasnije mogla oceniti svrsishodnost nabavke i dinamika eksploatacije transportnih sredstava.

Jedan deo ovog proračuna uključen je u normalan tehnološki proces proizvodnje, gde transport predstavlja jednu integralnu fazu. Drugi deo, naročito onaj koji se odnosi na relaciju gazdinstvo — tržište i obratno, ostao je neobuhvaćen.

Tehnika izrade proračuna transporta pokazuje da je najbolje da se taj proračun izrađuje tek pošto se završe svi predračuni u planu proizvodnje. Tada projektant raspolaže definitivnim podacima o ukupnim količinama i vrstama robe koju treba prevesti, relacijama i dinamici odvijanja transporta.

Ocena. Pre pristupanja proračunima projektant veoma pažljivo analazira i utvrđuje osnovne normative sa kojima operiše i koji u stvari predstavljaju jezgro proračuna. To su: radne norme, normativi utroška materijala, kapaciteti transportnih sredstava, dužina relacije i akontacioni stavovi ličnih dohodaka.

U odgovarajućim poglavljima ovog priručnika obuhvaćen je veliki broj ovih elemenata koji čine osnov proračuna, te se zbog toga ovde ne daju primeri izračunavanja.

Konačna slika i vrednost ovih proračuna zavise u stvari od kvaliteta i tačnosti normativa.

Na kraju izvršenih tehničkih proračuna javlja se potreba za mimom i solidnom ocenom ovih proračuna, koja se zasniva na opštem poznavanju uslova u kojima se odvija proizvodnja na gazdinstvu, poznavanju Ijudstva koje obavlja radne procese i stečenom iskustvu u dosadašnjem radu.

Ovako izvršena stručna ocena, koja, izbegavajući detalje, analizira opšte odnose, proporcije, obim i usklađenost, pokazala se u praksi od dragocene koristi, otkrivajući određene nedostatke koje svaki ekskluzivno tehnički i tehnokratski proračun nosi sa sobom.

Organizacija važnijih radnih procesa

Organizacija oranja

Oranje predstavlja osnovnu agrotehničku meru, čiji je značaj doživeo ogroman kvalitetni skok sa uvođenjem mehaničke vuče u poljoprivredi. U eksploataciji traktorskog parka Jugoslavije oranje učestvuje sa oko 20% u iskorišćavanju lakih traktora, povećajući taj udeo kod teških traktora čak do 80%, pretvarajući ih na taj način u gotovo isključivo oraće mašine.

Kvalitetno oranje pretpostavlja ostvarenje sledećih zahteva: stalno održavanje izabrane dubine, pravilno naleganje plastice i odsustvo tzv. »grbavog« oranja, oranje celokupne površine uključivši uvratine, odsustvo oplazina, potpuno rezanje brazde u horizontalnom i vertikalnom smislu, mrvljenje brazde i odsustvo gaženja po uzoranoj površini.

Pripreme na parceli. Pripreme obuhvataju: upoznavanje sa parcelom (stanje, veličina, oblik, konfiguracija, dimenzije itd.; uklanjanje korova i ostataka žetve, naročito posle onih useva čija je stabljika gruba, jer neizvršavanje ovih priprema izaziva često zagušenje pluga i zastoje koji utiču na efektivno radno vreme agregata; podelu parcele na zagone u skladu sa dužinom parcele i širinom radnog zahvata pluga; izbor načina rada; obeležavanje mesta prve brazde na svakom zagonu kao preduslov za efikasno i kvalitetno oranje. Obeležavanje se vrši motkama uz upotrebu prizme ili pravougaonika (v. skice). Obeležavanje zagona organizovati tako da traktorista normalno počinje svoj radni dan na već obeleženom zagonu.

Racionalan oblik zagona. Pod zagonom se podrazumeva deo parcele koji se može obraditi u toku jednog ili dva radna dana. Oblik zagona je od velikog značaja za racionalno izvođenje oranja, jer on u stvari pretvara parcelu eventualno nepovoljnog oblika u oblik koji može postati podesan za izvođenje radova.

Pre svega, važna je dužina zagona, pošto ovaj elemenat može značajnije da utiče na trajanje efektivnog vremena oranja, kao što pokazuje sledeći pregled:

• Dužina vagona (m)
  200—400
  400—600
  600—800
  preko 800
• Efektivno vreme (%)
  64—76
  74—78
  78—82
  81
• Broj okretaja u času rada
  4,5
  3,8
  2,9
  1,8

Savremena shvatanja idu za umerenom dužinom zagona (oko 1,5 do maksimalno 2,0 km), pošto veoma dug zagon izaziva nove teškoće (ravno povlačenje prve brazde, monotonija u radu, potreba za eventualnom intervencijom na kraju zagona itd.).

Širina zagona trebalo bi da bude izračunata tako da je deljiva sa širinom radnog zahvata pluga bez ostatka. Ovaj zahtev je dosta teško sprovesti u praksi. Širina zagona kreće se obično prema dužini kao 1:20. Ti rasponi mogu ići od 1:10 do 1:30. Kod dužine od 40 metara optimalna širina zagona za dvobrazdni plug iznosi 25,5 m odnosno 34,5 m za trobrazdni plug. Kod dužine od 700 metara širina zagona treba da iznosi 32 m za dvobrazdni odnosno 42,2 m za trobrazdni plug.

Optimalna širina vagona (C) utvrđuje se na osnovu dužine zagona (L), radnog zahvata pluga (A) i radijusa okretaja (R) — podrazumevajući sve u metrima — prema formuli:

Izostavljeno iz prikaza

Na gazdinstvu se može relativno lako izračunati odgovarajuća tabela za pojedine table odnosno parcele.

Izbor mašina. Oranje predstavlja jedan od težih radova u poljoprivredi i savremeni zahtevi traže upotrebu energetskih mašina visoke snage koje ne sabijaju zemljište. Pored toga, upotreba vučnih mašina veće snage ozbiljno utiče i na efektivno vreme po ha, kao što pokazuje sledeći pregled:

• Efektivna snaga (HP)
• Efektivno vreme (čas/ha)
  11 — 15 3,4
  16 — 20 2,9
  21 — 25 2,5
  26 — 30 2,2
  (J. Ševarlić, 1960)

Traktori velike jačine u stanju su da ostvare povoljnu brzinu oranja uz istovremenu vuču širokozahvatnih plugova. Na taj način trajanje osnovnog vremena oranja po jedinici površine javlja se pored ostalog i kao funkcija brzine kretanja i radnog zahvata pluga.

Trajanje osnovnog vremena (minuta) za 1 a oranja iznosi:

• Brzina (km/čas)
• Radni zahvata 0,64
  4,5 208
  5,5 170
  6,5 134
• Brzina (km/čas)
  (m)0,96
  4,5 193
  5,5 114
  6,5 96

Broj okretaja bitno se smanjuje pri povećanoj dužini zagona i povećanom zahvatu pluga, što pokazuje sledeći pregled:

Broj okretaja/ha

• Dužina zagona (m)
• Radni zahvat 0,64
  200 78
  400 39
  600 26
  700 22
• Dužina zagona (m)
  (m) 0,96
  200 52
  400 26
  600 17
  700 15

Izbor marke tipa traktora zavisi od zahteva postavljenih pred oranje, a izbor plugova od izabranog sredstva.

Priprema mašina. Obuhvata izvođenje kvalitetnih opravki uz obaveznu proveru putem probnog rada i drugih kontrolnih ispitivanja i obezbeđenje rezervnim delovima, priručnim alatom i drugim terenskim potrebama. Svaki plug treba snabdeti sa 1—2 para raonika kao rezervu, jer rad tupim raonicima povećava vučni otpor i utrošak goriva čak i do 25%. Filter-pumpa za gorivo mora biti obavezno u sastavu svake radne jedinice. Pred početak sezone rukovodilac gazdinstva treba da organizuje opšti pregled mašina u radnom sastavu i da izvrši probni rad.

Pravac kretanja radnog agregata. Radni agregat sastavljen od traktora i prikopčanog, ovešenog ili montiranog pluga ima tri osnovna pravca kretanja ili — kako se kaže — načina rada.

• Šema označavanja zagona motkama
• Drveni pravougaonik za obeležavanje zagona
• Obeležen zagon obezbeđuje pravolinijsko oranje (slika desno)

Osnovni oblik rada kod oranja jeste rad u zagonima. Na zagonu se može organizovati individualni i grupni rad mašina. Povoljnije je kada se organizuje individualni rad, čime se tačno utvrđuje odgovornost za izvršeni posao i onemogućavaju zastoji ostalih mašina kada je jedna u kvaru.

Razlikujemo tri osnovna načina rada kod oranja:

a) Rad na razor: pri ovome radu radni agregat se kreće od bočnih strana prema sredini.
b) Rad na slog: rad počinje sa sredine idući prema bočnim stranama. U prvom slučaju na sredini imamo razor a u drugom slučaju slog.
c) Radi izbegavanja velikog broja slogova i razora izvodi se tzv. kombinovani način oranja na četiri zagona (dvojica traktorista), gde se naizmenično obavlja rad na slog i razor, čime se broj slogova i razora smanjuje na polovinu.

Kod rada na zagon rad (oranje) izvodi se po dužoj strani a prekid rada po užim stranama. Zbog toga se zagonu daje odgovarajući oblik, a neuzorani delovi na kraju duže strane naknadno se oru popreko (uvratine).

Tipovi okretanja. Na tip okretanja radne garniture najviše utiču tri elementa: dužina garniture, način agregatiranja i raspoloživi prostor.

Razlikujemo četiri osnovna tipa zaokreta: poluelipsa, polukrug, kruškolik oblik zaokreta i petlja. Prva dva oblika upotrebljavaju se kod oranja na razmaku zaokreta iznosi 6T, a kod petlje 8,5r.

Traktorista je ponekad prisiljen da upotrebi nedovoljno optimalan tip okretaja, zato što nema raspoloživog prostora na kraju povučene brazde (živica, reka, iznikao usev, ograda i sl.).

Struktura radnog dana. Oranje spada u one radne procese čije izvođenje ne traži bilo kakvu sinhronizaciju, pa već samim tim pretpostavlja visoko učešće efektivnog vremena u ukupnom trajanju vremena rada. Na osnovu istraživanja kod nas (J. Ševarlič, 1960) udeo efektivnog vremena kod oranja iznosi 74,4%, a oranja sa drljanjem 73,3% od ukupnog trajanja vremena rada.

Produktivnost rada pri oranju u najvećoj meri zavisi od izabrane brzine kretanja (s obzirom na snagu traktora, dubinu oranja i tip zemljišta) i širine radnog zahvata izabranog pluga, kao što pokazuje sledeći pregled:

Trajanje efektivnog vremena (minuta/ha)

• Brzina km/čas
  0,64
  4,5 208
  5,0 185
  5,5 170
  6,0 156
  6,5 134
• Radni zahvat (m)
  0,96
  4,5 139
  5,0 125
  5,5 114
  6,0 104
  6,5 96

Trajanje praznih hodova učestvuje sa oko 3,5% (što zavisi najviše od dužine zagona i širine zahvata pluga), snabdevanje gorivom i sl. sa oko 1,8%, tehničko održavanje mašina za vreme rada sa 6,4%. Na taj način, pomoćno vreme (bez propisanih odmora) učestvuje sa blizu 12% u ukupnom trajanju vremena rada.

Pripremno-završne operacije, vezane za stavljanje agregata u transportni položaj, menjanje radnih delova, tehničku kontrolu i sl., učestvuju sa 5,7%, čime radne operacije tehničkog održavanja i spremanja mašina dostižu udeo od oko 13% od ukupnog trajanja vremena rada.

Na osnovu pomenutog istraživanja procesa oranja (preko 400 hronografija), prosečna struktura radnog dana izgleda ovako:

Trajanje radnog dana: minuta 674,40

1. Efektivno vreme 502,17

2. Dopunsko vreme 107,26

a) zaokreti 23,40
b) snabdevanje 12,41
c) održavanje 40,61
d) odnosi 30,49

3. Pripremno-završno vreme 38,79

4. Prelazi 20,46

5. Gubici vremena 6,07

a) kvar mašina 1,68
b) objektivan gubitak vremena 3,24
c) ostali subjektivni gubici vremena 1,35

Trajanje radnog dana: 100,00 %

1. Efektivno vreme 74.44
2. Dopunsko vreme 15,90
a) zaokreti 3,47
b) snabdevanje 1,84
c) održavanje 6,02
d) odnosi 4.52
3. Pripremno-završno vreme 5,75
4. Prelazi 3,05
5. Gubici vremena 0,93

a) kvar mašina 0,25
b) objektivan gubitak vremena 0,48
c) ostali subjektivni gubici vremena 0,20

Smatra se da se (v. šemu) racionalizacijom procesa rada može povećati udeo efektivnog vremena sa 74,4% na oko 82% ukupnog trajanja vremena rada.

Kontrola kvaliteta rada. Kvalitet oranja kontroliše se tehničkim merenjima i vizuelnim pregledom. Prvi način kontrole vrši se za vreme obavljanja rada i obuhvata merenje dubine oranja (brazdomerom), širine radnog zahvata (metrom) i brzine kretanja. Smatra se da optimalna brzina kretanja kod oranja treba da iznosi oko 5,5 km/čas.

Vizuelni pregled obavlja se iznenadno i povremeno u toku izvršenja rađa i prilikom njegovog prijema od strane iskusnog agrotehničara.

Površinsko obradjivanje ornice

Ova grupa radova obuhvata: tranjiranje, kultiviranje, drljanje i valjanje. Ovi radovi ne zahtevaju gotovo nikakve pripreme na parceli i samo u određenim slučajevima (dijagonalan rad) pojavljuje se potreba za obeležavanjem zagona.

Izbor i priprema mašina. Postoji veliki asortiman mašina za ove radove. U obzir ulaze sledeća oruđa: teške tanjirače, normalne tanjirače, površinski kultivatori, drljače, valjci raznog oblika i težine. Osim ovih klasičnih oruđa za površinsku obradu oranice, poslednjih godina su u upotrebi još dva veoma važna tipa oruđa. To su rotovatori i frandisole.

Izbor vučnih sredstava zavisi od vučnog otpora koji karakteriše rad izabranih oruđa i njihovih konstrukcionih svojstava s obzirom na način agregatiranja. Od osobite je važnosti da se gazdinstvo snabde odgovarajućim brojem lakih traktora kako ne bi došlo do nepotpunog korišćenja vučnih mašina upotrebom srednje teških traktora.

Pripreme za rad mašina su relativno jednostavne i sadržane su u prethodnom tehničkom pregledu, oštrenju radnih organa i neophodnoj rezervi radnih organa koji se češće lome. Pri montiranju tanjirača treba proveriti ugao ukošenja krila, jer od toga zavisi kvalitet tanjiranja.

Način rada. Za razliku od ostalih radova, površinska priprema ornice ne traži naročitu preciznost. Kretanje radnih agregata može biti sigurno, u vidu savijajuće spirale, kretanje koje podseća na rad čunka i dijagonalno-poprečno kretanje. Za ovaj način rada neophodno je da zagon ima kvadratan oblik. Prethodno se obeležava prvi zahvat. Kod ovog načina rada površina se u stvari dva puta drlja odnosno tanjira. Ovakav način kretanja treba poveravati samo iskusnom traktoristi. Posebno se vrši još jedan kružni prolaz po ivici parcele (zagona). Kontrola kvaliteta ovih radova je isključivo vizuelna.

Drljanje kvadratnog zagona poprečno — dijagonalnim načinom kretanje. Za ovaj način rada neophodno je da zagon ima kvadratan oblik. Prethodno se obeležava prvi zahvat. Kod ovog načina rada površina se u stvari dva puta drlja odnosno tanjira. Ovakav način kretanja treba poveravati samo iskusnom traktoristi. Posebno se vrši još jedan kružni prolaz po ivici parcele (zagona). Kontrola kvaliteta ovih radova je isključivo vizuelna.

Struktura radnog dana. Relativno laka organizacija izvođenja ovih radova, potpuna radna samostalnost agregata i jednostavnost oruđa imaju za posledicu veoma povoljnu strukturu radnog dana. Pripremno-završne operacije zahtevaju malo vremena, prazni hodovi ograničavaju se uglavnom samo na prelaze do radilišta, tako da efektivno vreme doseže 1 u širokoj praksi udeo od 82 do 86%, ne računajući vreme odmora.

Setva

Greške učinjene u toku setve ne mogu se više popraviti. Otuda treba obratiti posebnu pažnju kvalitetu izvođenje radova. Ovde spadaju: striktna realizacija utroška predviđene količine semena, ravnomerna dubina setve, konstantan razmak između redova, i u redu, uspostavljanje intimnog kontakta između semena i zemljišta, ostvarenje potpuno pravolinijskih redova i odsustvo nezasejanih mesta. Kod okopavina, konstantan razmak između redova, a zatim i u redu, kao i izvođenje maksimalno mogućih pravolinijskih redova — predstavlja osnovni preduslov mehanizovane nege useva.

Pripreme na parceli. Setva zahteva pažljive pripreme na parcelama. Pre svega treba utvrditi individualne zagone i markirati prvu liniju odnosno bočne linije kretanja setvenog agregata. Ova priprema je preduslov pravolinijske setve.

Na osnovu prethodnog proračuna, na parceli treba označiti mesta na kojima će se izvršiti dislokacija vreća sa semenom, odnosno veštačkim đubrivima, ukoliko se radi sa kombinovaniin sejalicama. JVJaterijale treba deponovati na uvratinama pored puta, a ne na samoj njivi. Izvođenje ove pripreme u značajnoj meri povećava participaciju efektivnog vremena i bitno smanjuje lomljenje radnog procesa.

Izbor i priprema mašina. Setva je veoma odgovoran radni proces u tehnologiji gajenja ratarskih kultura. Otuda treba izbegavati primenu komplikovanih setvenih agregata na bazi snažnih vučnih mašina. Pri izboru sejalica gazdinstva se obično orijentišu na sejalice univerzalnog tipa, koje se mogu regulisati za setvu strnina i okopavina. U mnogo manjoj meri su u upotrebi specijalne sejalice (za trave, šećernu repu, itd.) Univerzalne sejalice se mogu upotrebiti i kao rasturači veštačkog đubriva.

Izbor vučnih sredstava treba ograničiti isključivo na lake traktore. Pri upotrebi širokozahvatnih sejalica mogu se koristiti i kategorije srednjih traktora. S obzirom na gaženje, upotreba lakih guseničara ima značajnu prednost, mada su obično nedovoljno iskorišćeni. Priprema mašina mora biti pažljiva i odnosi se na regulisanje sejalice na odgovarajuću količinu semena, kontrolu tehničke ispravnosti radnih organa uključujući i marke, kontrolu ispravnosti rada već regulisanih mašina, osiguranje rezervnih delova (lule, motičice odnosno diskovi, pruge i sl.). Ostale pripreme odnose se na obezbeđenje dovoljne količine pripremljenog semena, osiguranje potrebnih količina veštačkih đubriva po obimu i asortimanu, obezbeđenje dovoljnih običina vreća, pripremu transportnih sredstava i obračune vezane za dislociranje materijala na radnom mestu.

Dislokacija materijala. U organizaciji setvenih radova osnovni problem predstavlja snabdevanje sejalice semenom i veštačkim đubrivima. Utrošak ovih dvaju materijala je različit, te se agregat najčešće puni na taj način što traktorista ili njegov pomoćnik po zaustavljanju agregata odlazi po materijal, prenosi ga do agregata i puni. Kod setve na većim površinama gubitak vremena pri ovako neracionalno izvedenom radu može da iznosi do jedne trećine ukupnog vremena rada.

• Razmeštanje vreća sa semenom pri setvi »čunkom«
• Setva, način rada »čunkom«
• Setva na »razor«

Stoga treba pripremiti određene količine semena, pravovremeno ih transportovati i discolirati na njivu prema prethodno izvršenom obračunu i na označenim mestima. Izračunavanje mesta na kome će se dislocirati materijal vrši se po sledećoj formuli:

L = dužina puta
Q = težina semena u sanduku
q = normativ semena po 1 ha
A = širina radnog zahvata sejalice

Prema tome, količina semena koju treba ostaviti na određena mesta izračunava se na bazi širine radnog zahvata i zapremine sanduka izražene težinski. U formulu ulazi 90% količine semena, što predstavlja manipulativnu količinu, dok se 10% odnosi na tzv. mrtvu rezervu. Prilikom deponovanja materijala treba pribegavati upotrebi vreća koje primaju oko 40 kg materijala, pošto su teške vreće slabo manipulativne.

Način rada. Pri setvi treba obezbediti što duži zagon na kome se ne sme izvoditi sigurni način rada. Tri najčešća kretainja radnog agregata su: prolaz setvenog agregata od bočnih strana prema sredini, zatim od sredine ka bočnim stranama i kretanje setvenog agregata po principu rada, čunka (v. šeme). Ovaj treći način rada može se primeniti samo kod lako manipulativnih agregata. Na zaokretima sejalica ne sme da radi, čak ni ako je tako konstruisana da količina izbačenog semena ne zavisi od kretanja točka. Pri setvi je obavezna upotreba markera i prolaz setvenog agregata po liniji markera. Pri setvi okopavina razmak između lula sejalica mora odgovarati onome razmaku koji se može regulisati kod međurednih kultivatora. Setvu okopavina treba poveravati isključivo najboljim traktoristima koji su u stanju da ostvare pravolinijski pravac kretanja.

Kontrola kvaliteta rada. Organizator radnih procesa mora unapred računati s tim da se kontrola kvaliteta izvedene setve može izvršiti tek kada prestaje gotovo svaka mogućnost intervencije. To je posle nicanja useva. Otuda povremeni nadzor ima više za cilj da održava stalnu budnost radnika. Kvalitet treba osigurati izborom traktorista i njihovih pomoćnika (kod vučenih sejalica), određivanjem premija i penala za kvalitet setve utvrđen po nicanju useva, o čijoj visini odlučuje odgovarajuća ekonomska jedinica.

Organizacija kombajniranja

U tehničkoj zrelosti useva treba obaviti žetvu i vršidbu u jednom zahvatu uz najmanji rastur zrna. Naknadnom magacinskom manipulacijom svesti udeo vlage na 14—15% težine zrna. Slamu strnih žita balirati istovremeno sa kombajniranjem, a izuzetno po obavljenom kombajniranju.

Normativi kvaliteta rada. Izbor momenta kombajniranja mora biti podešen tako da. stepen zrelosti useva omogućava normalnu vršidbu i da u toku poslednjih dana sezone kombajniranje ne dođe do prirodnog osipanja zrna.

Žetva mora da bude obavljena na celokupnoj površini bez oplazina. Visina reza može biti podešena prema potrebama gazdinstva za slamom.

Ukupan dozvoljeni rastur pod normalnim uslovima rada može iznositi 1—1,5% podrazumevajući rastur zrna na njivi, u slami i plevi. Udeo polomIjenih zrna može iznositi najviše 0,6%.

Prevezeno zrno mora da bude izvagano i odmah podvrgnuto dosušivanju do standardnog udela vlage i bez traga plesnivosti.

Rastresito presovane bale slame treba ukloniti sa njive najdocnije 2—3 dana po obavljenoj žetvi.

Priprema parcele. Kod samohodnih kombajna pripreme koje treba vršiti na parceli svode se na opkošavanje useva na uglovima parcele, naročito gde terenska situacija ne omogućava slobodnije manevrisanje. Prvi prohod kombajna valja izvesti pravolinijski, prethodnim skidanjem isturenih neravnina. Razumljivo, njiva treba da bude čista od svih predmeta (kamenja, panjeva i sl.), koji mogu dovesti do lomljenja kose odnosno noževa. Kvalitet oranja i prethodna upotreba nivelatora znatno utiču na otklanjanje lomova kombajna.

Izbor kombajna. Sada su sve više u upotrebi samohodni žitni kombajni sa ugrađenim rezervoarom za zrno (bunkeraši) ili sa uređajem za pakovanje zrna u vreće (vrećaši). Znatno veća manipulativnost ovih tipova smatra se dovoljnom prednošću nad vučnim kombajnima, koji su jevtiniji jer nemaju ugrađene motore i druge sklopove.

S obzirom na način pakovanja zrna, sa stanovišta organizacije rada daje se prednost kombajnima kod kojih se zrno pakuje u vreće. Naime, kombajni bunkeraši predstavljaju poluzavisne radne agregate koji mogu normalno funkcionisati samo u slučaju dobro sinhroniziranog transporta. Kombajni koji pakuju zrno u vreće veoma su manipulativni i nezavisni u radu jer deponuju vreće na strnjiku, ali unekoliko otežavaju i poskupljuju magacinsku manipulaciju.

Priprema mašina i sredstava. Prethodna potpuna i kvalitetna popravka kombajna je osnovni preduslov brze i efikasne jednofazne žetve i vršidbe. Neposredno pred sezonu rada organizator radnih procesa treba da obezbedi rezervne noževe kose, tocila za oštrenje, lance, pogonske (prenosne) remenove, letvice propelera i druge rezervne delove koji se najčešće kvare.

Probni rad kombajna obavlja se na manjoj parceli obično na dva dana pred početak kombajniranja. Kod novih ili generalno opravljenih kombajna obavezna je razrada mašina »na prazno«.

Od osnovne je važnosti da se prethodno izvrši proračun potreba za vrećama po svakom pojedinom kombajnu uzimajući za osnovu prinos, količinu kombajniranog zrna po času rada, transport i rotaciju vreća. Egzaktna merenja (Ž. Finci, 1961) jasno su pokazala da nedostatak vreća predstavlja glavni uzrok subjektivnih gubitaka vremena pri kombajniranju. Pokazalo se veoma korisnim da vreće svakog pojedinog kombajna budu posebno označene. To obezbeđuje znatno tačniju registraciju prinosa sa pojedinih parcela, efekat rada svake mašine i isplatu akontacionih stavova ličnih dohodaka kombajnera. Obezbeđenju dovoljnih količina manile, goriva i maziva treba posvetiti potpunu pažnju.

Organizator kombajniranja treba da izvrši prethodan proračun i docnije obezbedi potreban broj transportnih sredstava za prevoz vreća i bala slame. Pošto su samohodni kombajni nezavisni radni agregati, sinhronizacija transporta pretežno je vezana za pravovremeno snabdevanje kombajna vrećama i uklanjanja zrna i slame sa njive u slučaju nepogode.

S obzirom na to da kombajniranje postaje sve više isključivi oblik sređivanja letine na našim krupnim gazdinstvima, sve više se oseća potreba za sušnicama zrna.

Ravničarska gazdinstva sa izraženom proizvodnjom žita treba da budu snabdevena pužastim transporterima za prenos zrna u rinfuzi. Kolska vaga u blizini magacina, koji mora da raspolaže odgovarajućim prostorom za kratkotrajno uskladištenje zrna za vreme magacinske manipulacije, takođe je neophodna. :

Organizacija radilišta i način kretanja kombajna. Uspešno izvedeno kombajniranje pretpostavlja organizaciju tri radilišta: na njivi, u transportu i u ekonomskom dvorištu.

Samohodni kombajn postavlja skromne zahteve pred organizatora radnih procesa. Oni se svode uglavnom samo na pravovremeno snabdevanje vrećama. Pošto se transport obično izvodi uz ručni utovar i nije neophodno da bude strogo sinhronizovan sa radom kombajna, to takođe ne predstavlja poseban problem. Razumljivo je da je neophodno prethodno izvršiti proračun vezan za pravovremeno spremanje letine (površina, ukupan prinos useva, dnevna norma rađa kombajna), njen transport (broj i težina napunjenih vreća, relacije, kapacitet transportnih sredstava, Ijudstvo) uključujući i prevoz presovane slame (broj, težina bala, volumen prikolica).

U organizaciji kombajniranja strnih useva kod nas je uglavnom ostao nerešen problem magacinske manipulacije zrnom. Stacionirane sušnice predstavljaju za sada najraširenije sredstvo, ako se izuzme »lopatanje«, koje se još mnogo primenjuje. Na gazdinstvima koja raspolažu većim magacinskim prostorom, u nedostatku sušnica, primenom lakih prenosnih pužastih transportera vrši se ušteda Ijudskog rada pri manipulaciji zrnom u horizontalnom i vertikalnom pravcu. Oni treba da gotovo u potpunosti zamene rad fizičkih radnika.

Kombajn se kreće na njivi u pravcu savijajuće spirale pa je u tom slučaju dobro ako su krajevi parcele opkošeni. Pravac kretanja može da bude i od bočnih strana ka sredini. Vreće se deponuju a slama pakuje u bale na njivi, odakle se posebnim transportnim sredstvima. (sa utovarnim transporterima odnosno kranovima ili bez njih) prebacuju u ekonomsko dvorište. Prikupljanje slame iza kombajna vrši se na dva načina: upotrebom presa ugrađenih u kombajn ili posebnim prohodom pick-up presa u agregatu sa niskom prikolicom velikog volumena.

Struktura radnog dana. Trajanje radnog dana kod žitnih kombajna limitirano je pojavom i nestankom rose. Otuda po pravilu početak rada na njivi pada oko 9 časova ujutru. završetak rada treba da bude između 20 i 21 časa. Struktura radnog dana kod samohodnih kombajna kod nas još se ne odlikuje velikom participacijom efektivnog vremena.

Ispitivanja koja su kod nas vršena ukazuju na relativno povoljno trajanje rada (oko 12 časova), dok je efektivno vreme rada iznosilo 56,8%, što je nedovoljno, dopunsko vreme 7,23%, pripremno — završno 20,8%; ukupni gubici vremena učestvuju sa 15,15%, od čega subjektivni 10,23%, a objektivni 4,92%). Udeo efektivnog vremena pri racionalno organizovanom kombajniranju kreće se kod samohodnih kombajna od 74 do 79% i može se ostvariti izbegavanjem organizacionih grešaka (nedostatak vreća, kvarovi i dr.), skraćivanjem vremena pripremno — završnih operacija isključivo do momenta nestanka rose (vidi šemu).

Produktivnost rada. Nivo produktivnosti rada pri upotrebi kombajna zavisi u osnovi od četiri elementa: visine prinosa, brzine kretanja, ostvarene širine radnog zahvata i trajanja efektivnog vremena.

Kod prinosa od 30 mc zrna po 1 ha utvrđena je sledeća prosečna veličina označenih elemenata za kombajn Zmaj 780 (Ž. Finci, 1961): brzina kretanja 3.096 m/čas, širina radnog zahvata 288,4 cm, trajanje efektivnog vremena blizu 7 časova dnevno. Uz ove uslove označeni tip kombajna spremao je letinu u toku dana sa površine od 4,23 ha sa utroškom 2,74 Ijudskih odnosno 0,95 mašinskih časova po 1 toni kombajniranog zrna (podrazumevajući samo žetvu i baliranje slame). U najrazvijenijim zemljama utrošak Ijudskog rada kreće se od 0,5 do 1,5 časa. Ijudskog rada po 1 toni kombajniranog zrna. Utrošak efektivnog vremena po 1 toni zrna iznosio je kod nas 1,55 Ijudskih, odnosno 0,54 mašinska radna časa.

Ispitivanje na 5 gazdinstava jasno je pokazalo da visina prinosa ima odlučujući uticaj na nivo produktivnosti rada. Upotrebom kombajna Zmaj 780 sa poslugom od tri radnika za 10 efektivnih časova rada kombajna ovršeno je 18,66 tona pšenice, čiji je prosečan prinos iznosio 30 mc po 1 ha. Na poljoprivrednom gazdinstvu gde je ostvaren relativno najviši prinos po jedinici površine (3,77 tone/ha), najveća brzina kretanja kombajna u radu (3.342,5 m/čas) i znatna širina radnog zahvata (289,84 cm) postignut je najbolji radni efekat (23,14 tona) na 10 časova efektivnog rada kombajna.

U kojoj meri utiče prosečan prinos veoma dobro ilustruju rezultati drugog poljoprivrednog gazdinstva gde je uprkos znatnoj radnoj brzini (3.330 m/čas) i najvećem postignutom radnom zahvatu (295 cm) ostvaren relativno najslabiji efekat (14,1 tona na 10 efektivnih časova rada kombajna), uslovljen pre svega relativno najnižim prinosima (2 tone/ha).

Redosled gazdinstva po rastućim prinosima u potpunosti se poklapa sa redosledom po rastućoj količini kombajniranog zrna na 10 časova efektivnog rada kombajna, što ukazuje na veoma uzan odnos između visine prinosa i stepena produktivnosti rada.

Berba krompira

U proizvodnji krompira treba se orijentisati isključivo na kompleksnu mehanizaciju radnih procesa. U protivnom, gajenje krompira na krupnim gazdinstvima se ne isplati. Radnik treba samo u dva maha da direktno kontaktira sa gomoljem. Prvi put kad ubacuje seme u sadilicu i drugi put kada stavlja krompir u žičanu korpu pri berbi.

Jedan od osnovnih problema sadnje krompira je veoma visok normativ semena (oko 20 mc po ha), što zahteva pažljivo sinhronizovanje transporta i deponovanja materijala na parceli. Kao poseban problem javlja se pitanje izbor odgovarajuće ambalaže. Drugi problem, vezan za sadnju, jeste nedovoljna tehnička usavršenost sadilica krompira, koju po pravilu poslužuje veći broj radnika, 2—4 ili više.

Pripreme na parceli. Postoje tri osnovna rešenja od kojih zavise pripreme na parceli. Prvo, da li će se krompir magacinirati na imanju, drugo da li će se odmah izvršiti prodaja i treće, da li će se krompir upotrebiti za stočnu ishranu. U prvom slučaju treba u neposrednoj blizini parcele vršiti trapljenje radi smanjenja transportnih radova odnosno njihovog prebacivanja u optimalnije rokove. Promptna prodaja je najpovoljnije rešenje, jer se time magaciniranje prepušta kupcu. U tome slučaju treba na ivici puta izgraditi nadzemne boksove od balirane slame za skladiranje krtola do dolaska kamiona. Ako je izabrano treće rešenje, a to je naročito slučaj sa poslednjem klasom krompira, onda trapove treba izgraditi u neposrednoj blizini staja.

Za polumehanizovanu berbu treba izvršiti prethodan proračun i obeležiti na parceli početne deonice za radnike. U slučaju deponovanja krompira u neposrednoj blizini parcele, izvršiti izbor i obeležavanje mesta, vodeći računa o pogodnostima transporta.

Izbor sredstava mehanizacije. Postoje dve osnovne mogućnosti pri izboru mašine za berbu: kombajn za potpuno mehanizovani berbu i polumehanizovanu berbu, sa vadilicom krompira kao osnovnim rešenjem. Prvo rešenje je nedovoljno zastupljeno kod nas. U drugom slučaju, koji je mnogo češći, treba izvršiti izbor sledećih sredstava: vadilica krompira, vučni traktor (sistem Ferguson), prikolica (obavezno kiper), transporter sa vlastitim pogonskim sredstvom, ambalaža za ručno prikupljanje krompira (žičane kasete koje zapremaju oko 15 kg) i vreće za oko 50 kg krompira.

Ljudstvo mora biti prethodno instruisano za ostvarenje sinhronizovanog rada ovih raznih sredstava mehanizacije koji čine jednu celinu.

Organizacija polumehanizovane berbe. Žetveni agregat kreče se obično od bočnih strana prema sredini zagona. Na trasi prolaza radilice radnici su raspoređeni upravo na redove krompira, a svaki radnik ima svoju deonicu. Radnici su snabdeveni žičanim korpama i kreću se samo u deonici. Krompir sakupljaju ručno u žičane korpe, a zatim ga istresaju u vreće. Vreće se ređaju uvek u istoj liniji, 2—4 na jednom mestu, zavisno od prinosa. Vreće su nevezane i, po pravilu, skupljač krtola uopšte ne manipuliše punim vrećama. Utovar treba organizovati da se transportni agregat gotovo ne zaustavlja, sve dok se prikolica ne napuni. Transportni agregat prolazi neposredno uz redove napunjenih vreća, koje dva radnika prenose do transportera. Na vrhu transportera treći radnik stojeći u prikolici pridržava vreću za dno dok se krompir ne izruči u prikolicu i baca vreću na zemlju. Pošto ceo proces utovara teče uz lagano kretanje agregata ili eventualno sa kratkim zaustavljanjem, utovar se obavlja veoma brzo i bez fizičkih napora.

Transporter se otkačuje kada je prikolica (3—5 tona) napunjena. Traktor vuče prikolicu do mesta uskladištenja (uz rub njive), istovaruje krompir kipovanjem i vraća se na mesto rada, gde se ponovo agregatira transporter.

Ovakva organizacija polumehanizovane berbe krompira zahteva da se akontacija ličnih dohodaka radnika isplaćuje na osnovu broja napunjenih vreća, o čemu se vodi evidencija u toku rada transportnog agregata. Neophodno je da organizator radnih procesa prvih nekoliko dana neposredno prati kako se odvijaju radni procesi, da vrši korekture prethodnih proračuna dok se Ijudstvo ne uvežba za ovako sinhronizovan rad.

Utovar krompira u kamione kod promptne prodaje treba vršiti uz pomoć kranova ili transportera. Selektiranje po veličini prepušta se trgovačkom preduzeću.

Siliranje

U momentu tehničke zrelosti useva, obaviti žetvu tako da stepen iseckanosti mase omogući normalno sabijanje u silo-objektu. Direktan tehnološki proces siliranja mora biti tako organizovan da omogući dobivanje silaže zadovoIjavajućeg kvaliteta u svim slojevima silirane mase.

Normativi kvaliteta rada. Prilikom skidanja useva treba ostvariti nizak i ravnomeran rez na celoj površini. Kosidbu obaviti na celokupnoj površini bez oplazina.

Punjenje silo-objekta masom ne sme trajati više od 4 dana. Proces spremanja silaže na gazdinstvu ne sme se razvući do te mere da dođe do tehničke prezrelosti useva odnosno do skidanja useva znatno pre njegove tehničke dozrelosti.

Pripreme na parceli. Pripreme na parceli sastoje se uglavnom u utvrđivanju tehničke zrelosti useva i redosleda žetvenih površina, opkošenju uglova parcele i prokosa kroz usev radi manipulativnijeg okretaja agregata i normalnog izvđenja prvog prohoda.

Izbor mašina. Žetveni agregat ima veliki uticaj na intenzitet radnih procesa od koga najvećim delom zavisi celokupan proračun sredstava mehanizacije.

S obzirom na način utovara iseckane mase, žetveni agregati dele se na poluzavisne i potpuno zavisne. Kod prvih se rad silo-kombajna gotovo ne prekida (u načelu), dok se kod drugih žetveni agregat mora potpuno zaustaviti za vreme otkačivanja pune i prikačivanja prazne prikolice. To znači da je efikasnost žetvenog agregata u znatnoj meri uslovljena radom drugih agregata, a pre svega transportnih. Stoga rđav izbor prikolica ili njihov nedovoljan broj po pravilu predstavlja usko grlo u radnim procesima siliranja. Treba upotrebljavati prikolice velikog kapaciteta, po mogućnosti sa transportnim kipovanjem, a najmanje sa kipovanjem nazad ili specijalne prikolice za silažu sa bočnim iJi zadnjm istovarom.

Pri izračunavanju kapaciteta transportnih agregata uzima se u obzir specifična težina zelene mase od 300 do 350 kg na m3. Vučna sredstva za prikolice velikog kapaciteta treba birati među srednje teškim traktorima. Kao transportni agregati mogu se upotrebiti trotonske prikolice sa produženim stranima pa se u tom slučaju može upotrebiti i Ferguson 35. Kamioni sa kiper uređajem uspešno se mogu koristiti u transportu silaže. Lociranje silo-objekata na što manjoj udaljenosti od parcele (do 3 km) od neocenjive je važnosti za uspešnu organizaciju siliranja.

Pri izboru sredstava za sabijanje mase treba se orijentisati na guseničare bilo kog tipa. Mada je raširena upotreba težih traktora, oni nisu dovoljno pogodni zbog čestog upadanja u masu koju treba sabiti. Postoje i specijalne mašine sabijači.

Priprema mašina. Pošto siliranje pada u jesen, kada su mašine već dugo upotrebljavane tokom godine, neophodno je veoma pažljivo izvršavati tehnički pregled mašina. U neposredne pripreme spada: nabavka rezervnih delova za kosu i doboš (noževi), specijalnog tocila za oštrenje noževa, rezervnih pogonskih i transportnih lanaca, izrada montažnih dodatnih ograda za standardne tipove prikolica, nabavka uređaja za silo-objekat, obezbeđenje manipulativnog prostora oko njega, opravka puteva, naročito na onim mestima gde mogu nastati veći gubici vremena usled raskvašenosti terena.

Proračun sredstava mehanizacije. Proračun potrebnih sredstava mehanizacije obavlja se u dva maha: prvi put, posle završene setve i drugi put posle orijentacionog utvrđivanja prinosa. Smisao prvog proračuna odnosi se na mogućnost pravovremene nabavke mašina, a naročito silo-kombajna, dok se drugi proračun vrši radi ostvarenja pune sinhronizacije radova.

Najvažniji elementi ovog proračuna jesu: ukupan prinos žetvene mase (O), radni kapacitet silo-kombajna (E) efektivno vreme rada (e), kapacitet transportnih sredstava (Q), trajanje utovara (T), vreme potrebno za izmenu prikolica (t2), dužina puta do silo-objekta (L), brzina kretanja (V) i trajanje istovara (Ti).

Potreban broj transpourtnih sredstava (n) izračunava se na osnovu obrasca:

n = E / Qn

gde Qn predstavlja radni efekat transportnih sredstava, izražen u tonama na 1 čas, i izračunava se po formuli:

Qn = Q × 60 / T + T1 + T2 + t2

gde Ts predstavlja trajanje prevoza u minutima i izračunava se pomoću formule:

Izostavljeno iz prikaza

Pri prosečnoj udaljenosti od 1,5 km, prinosu od 60 tona/ha kukuruza ili radnom kapacitetu silo-kombajna od 18 tona na 1 čas efektivnog rada potrebno je pet prikolica nosivosti 2,4 tone iseckane mase.

Način izvođenja radova. Žetveni agregat kreće se obično na principu savijajuće spirale ili od bočnih strana ka sredini. Siliranje predstavlja kompleks radnih procesa čije elemente treba pažljivo povezati u jednu skladnu celinu. Kao najvažnije faktore za racionalno izvođenje radnih procesa možemo označiti: trajanje radnog dana, udeo efektivnog vremena, sinhronizaciju rada, dužinu i kvalitet puteva i način raspodele ličnih dohodaka.

S obzirom na to što rosa ne utiče na rad žetvenog agregata, trajanje radnog dana treba produžiti na 12—13 časova. Pošto je žetveni agregat zavisan ili poluzavisan, proces rada se, po pravilu, lomi usled desinhronizacije radnih agregata. To se ogleda, u znatnim gubicima vremena. Ako žetveni agregat predstavlja okosnicu intenziteta radnih procesa, onda se bez sumnje broj i kapacitet transportnih agregata mogu označiti kao baza sinhronizacije.

Struktura radnog dana. Kao i kod svih radova koji zahtevaju visoki stepen sadejstva različitih radnih agregata, tako i pri siliranju osetno varira struktura radnog dana. Na osnovu jednog ogleda (Ž. Finci, 1961) utvrđeno je da pri rđavoj organizaciji rada udeo efektivnog vremena može da padne i na 1/3 trajanja ukupnog vremena rada. Udeo dopunskog vremena kod silo-kombajna kreće Se od 10 do 13%, priprema završnih operacija od 7,7 do 8,4%. Ocenjuje se da pri racionalno organizovanom siliranju udeo efektivnog vremena treba da se kreće od 65 do 71% ukupnog trajanja radnog dana.

Produktivnost rada. Analizirajući postignut nivo produktivnosti rada u označenom ogledu sa silo-kombajnima ZSJS—1,8 i Allis Chalmers, utvrđeno je da je za spremanje 10 tona silaže bilo potrebno prosečno 15,38 časova, od čega 7,95 časova efektivnog rada.

Upotrebom silo-kombajna ZSJS-1,8 postignut je nešto veći nivo produktivnosti rada (14,34:18,07 časova rada na 10 tona silaže). Angažman mehaničkog rada iznosi prosečno 8 časova, odnosno 4 časa efektivnog rada na 10 tona silaže. Osnovni utrošak Ijudskog rada odnosi se na ručnu manipulaciju u silorovu, dok se osnovni angažman mehaničkog rada odnosi na transport. Ispitivanje je pokazalo da silo-kombajn ZSJS-1,8 ima gotovo dva i po puta veći radni kapacitet nego Allis Chalmers. Dok je prvi kombajn skidao masu od 5,6 tona za 1 čas odnosno 17,1 tonu za čas efektivnog rada, dotle učinak drugog kombajna 3,0 odnosno 7,2 tone.

Upotrebom angložerske daske može se smanjiti ili potpuno likvidirati direktna upotreba Ijudskog rada u silo-rovu. Ovaj mali zahvat u smislu racionalizacije može povisiti stepen produktivnosti rada za 1/4.

Spremanje sena

Tehnički dozrelu zelenu masu treba pokositi, osušiti i magacinirati na takav način da se sačuva hranljiva vrednost mase. Izvođenje radova ne sme biti razvučeno u toj meri da dođe do ozbiljnog povećanja udela celuloze niti da prevremena kosidba dovede do smanjenja fizičkog obima prinosa.

Normativi kvaliteta rada. Kosidbu useva treba obaviti na visinu oko 4—5 cm od površine zemljišta. Travni pokrivač mora biti sačuvan od oštećenja koja nastaju gaženjem. Kosidbu izvesti na celokupnoj površini bez oplazina. Primenom odgovarajuće tehnologije i brzim izvođenjem radnih operacija sačuvati hranljive materije. Uskladištenje vazdušno suvog sena sa 14—16% vlage izvršiti u natkrivenom prostoru.

Pripreme na parceli. Zemljište pod prirodnim ili veštačkim travnim pokrivačem mora biti prethodno očišćeno od kamenja, krtičnjaka i sl.

Utvrđivanje tehničke zrelosti travnog pokrivača pojedinih parcela i obeležavanje zagona radi dodeljivanja površina pojedinim rukovaocima mašina obavlja se na nekoliko dana pred kosidbu.

Priprema mašina. Pored uobičajenih priprema mašina pred sezonu (opravka, pregled, probni rad, spremanje sena treba obezbediti rezervne trouglaste noževe za kosu, specijalno tocilo za oštrenje noževa, rezervne delove za pick-up presu, naročito lance transportnih uređaja i pogona, zatim dovoljne količine manile, potreban broj trasportnih agregata i na kraju, dovoljan magacinski prostor.

Način izvođenja radova. Radni agregat se obično kreće u vidu savijajuće spirale ili od bočnih strana ka sredini. Pokošena masa leži na zemlji do postizanja onog stepena vlažnosti koji omogućava pakovanje u bale. Organizacija spremanja sena pomoću pick-up presa zahteva pažljivo uskladištavanje i sinhronizaciju sredstava rada. Rad se organizuje na tri radna mesta: a) skupljanje, pakovanje u bale i utovar mase pomoću jedinstvenog agregata; b) transport, c) istovar i manipulacija u senjaku. Jezgru ovog radnog procesa čini dovoljan broj transportnih agregata, a zatim mehanizacija istovara. Otuda spremanje sena mora biti podvrgnuto pažljivom proračunu.

Proračun uključuje odnose između efikasnosti rada traktorske kosačice, pick-up prese i transportnih agregata, s jedne strane, i prinosa, površine i vremena provenjavanja mase, s druge strane.

Pri upotrebi švedskih jahača neophodno je prethodno instalirati jahač sa donjim redom pocinkane žice. Na osnovu jednog ogleda utvrđeno je da instalacija švedskog jahača zahteva oko 8 časova Ijudskog rada po 1 ha. PostavIjanje jahača orijentisati pretežno periferno po parceli, uključujući i centralno postavljanje jahača prema potrebi.

Raspored nadstrešnica po livadi i njihovo montiranje obavlja se neposredno po izvršenoj kosidbi. Raspored se odmerava okularno, na osnovu prethodnog globalnog proračuna o potrebnom broju nadstrešnica. Prevoz i postavljanje nadstrešnica traži oko 6 časova Ijudskog rada po 1 ha. Transportovanju osušene mase (sena) može prethoditi stacionirano sabijanje u bale, naročito kada je u pitanju duga relacija. To olakšava docniju magacinsku manipulaciju i rukovanje senom pri radu u stajama.

Struktura radnog dana. Organizacija radnog dana, naročito njegovo trajanje, limitirano je pojavom rose. Po pravilu, radni dan treba da traje od momenta nestanka rose do kraja potpune vidljivosti dana. Struktura radnog dana pri upotrebi pick-up prese, na osnovu jednog ogleda, izgledala je ovako: efektivan rad 54%, pripremno-završne operacije 12%, manipulacija oko menjanja prikolica 15%, zagušenje mašina 7%, organizacione greške 8%, ostalo 4% (prekid rada, prelaz na drugu parcelu). Trajanje radnog dana u ogledu kretalo se ispod 10 časova. Pri racionalizaciji procesa rađa trajanje radnog đana treba povećati na 13 časova, smanjiti trajarije pripremno-završnih operacija na 8%, odstraniti organizacione greške, čime se povećava učešće efektivnog vremena na 65—70%, tj. 8,5—9 časova efektivnog rada dnevno.

Produktivnost rada. Stepen mehanizacije radnih procesa, sve do kompleksne mehanizacije, ima ođlučujući uticaj na nivo produktivnosti rada. Tako je, na osnovu jednog ogleda na 100 ha livade, utvrđeno da je pri pretežno ručnom načinu rada, uz upotrebu zaprega, trošeno 11,3 Ijudskih radnih đana po ha. Upotrebom pick-up prese ovaj angažman se smanjio na 6,1. Transport pređstavlja osnovni izvor angažoVanja rada. Pri prinosu od 91 mc/ha vazdušno suvog sena na transport otpada 2,98 Ijudskih radnih dana ako se transportuju bale, odnosno 6,86 dana po 1 ha ako se masa transportuje u rinfuzi. Pošto je kod pick-up prese utovar automatizovan, put daljeg povećanja produktivnosti rada treba tražiti u istovarnom mestu kod senjaka. Sem ovoga, mehanizacija procesa rada omogućuje smanjivanje roka spremanja sena, što znači obezbeđenje od rizika i uspešnije smanjivanje gubitaka hranljivih materija. Spremanje letine predstavlja osnovnu fazu angažovanja Ijudskog rada u proizvodnji sena čiji angažman zavisi od stepena mehanizacije (ljudskih radnih dana po 1 ha):

• Faza rada
  Indeks (ručno spremanje = 100 %)
  a) agrotehnički radovi Do kosidbe 100,0
  b) kosidba i baliranje mase 62,2
  c) transport 43,4
  Svega: 53,5
• Faza rada
  Spremanje sena upotrebom pick-up prese
  a) agrotehnički radovi Do kosidbe 0,7
  b) kosidba i baliranje mase 2,4
  c) transport 3,0
  Svega: 6,1
• Faza rada
  Pretežno ručno spremanje
  a) agrotehnički radovi Do kosidbe 0,7
  b) kosidba i baliranje mase 3,8
  c) transport 6,8
  Svega: 11,3
• Faza rada
  Indeks (ručno spremanje = 100 %)
  a) agrotehnički radovi Do kosidbe 100,0
  b) kosidba i baliranje mase 62,2
  c) transport 43,4
  Svega: 53,5

Na osnovu jednog ogleda izvedenog na manjoj površini utvrđeno je da se u uslovima kišnog leta bitno ne povećava angažman Ijudskog rada pri sušenju mase na napravama. Ovo se objašnjava potrebom višestrukog prevrtanja pokošene mase koja leži na zemlji. Međutim, pošto je prinos svarljivih proteina u senu sušenom na krovastim nosačima bio za 18,2% a na švedskim jahačima za 34,5% veći nego na senu sušenom na zemlji, u kišnim letima je opravdana upotreba naprava za dobivanje ograničenih količina kvalitetnog sena (ishrana podmlatka i najproduktivnijih krava).

Organizacija rada u govedarstvu

Za naša krupna poljoprivredna gazdinstva karakterističan je visok utrošak rada u govedarstvu uopšte, a osobito u proizvodnji mleka. Prema podacima o utrošku rada na većem broju poljoprivrednih dobara i prema rezultatima posebnih ispitivanja u klasičnim stajama, pri relativno niskoj proizvodnji mleka (1500—3000), utrošak rada kretao se od 350 do 600 časova po jednom grlu godišnje. Dnevni utrošak rada po jednoj kravi kreće se od 40—70 minuta.

Utrošak rada po jednoj kravi godišnje u stadima muznih krava drugih zemalja znatno se razlikuje. U engleskim stadima troši se prosečno 147 časova Ijudskog rada po jednoj kravi godišnje (interval u granicama 81—213 časova); u američkim stadima oko 133 časa, ali je u izvesnim stadima taj utrošak sveden na svega 70—85 časova; u Nemačkoj 180—220 časova; u Holandiji 144—126; u Finskoj 245; u Švajcarskoj 262; u Švedskoj 120 časova.

U glavne činioce od kojih zavisi visina utroška rada ubrajaju se: veličina stada, godišnja mlečnost grla, način muže krava, način držanja krava (građevine, nega, ishrana), radna snaga i oprema staja, kvalitet proizvoda.

Broj grla u stadu sam po sebi izaziva opadanje utroška rada: intenzivno opadanje pri povećavanju broja grla od 1 do 10, s opadanjem intenziteta do 40 grla, a sa skoro neznatnim opadanjem preko 40 grla u stadu.

Mlečnost stada deluje na taj način što povećava utrošak rada prvenstveno za obavljanje muže, a zatim i za poslove nege i ishrane krava.

Mašinska muža smanjuje utrošak rada u stadima muznih krava i povećava njegovu produktivnost za oko 20—25%, u zavisnosti od toga kako se aparati koriste. Primena aparata za mašinsku mužu uzela je takve razmere u savremenoj poljoprivredi da nema više nikakve sumnje u pogledu efikasnosti i ekonomičnosti (u određenim uslovima) ove opreme u govedarstvu. Međutim, ovo je uslovljeno prvenstveno efikasnom mužom aparatima, tj. racionalnim korišćenjem aparata. Upravo u zavisnosti od ovoga postižu se vrlo različiti rezultati sa stanovišta uštede rada. U engleskim stadima muznih krava (650 ispitanih stada sa prosečno 32,4 krave u stadu) u kojima je muža mehanizovana postignuta je ušteda od 63 časa po jednoj kravi godišnje i povećana produktivnost rada od 15,9 na 23,6 litara mleka po jednom času ukupno uloženog rada, odnosno za 48,6%, dok je u stadima sa 5—10 krava postignuta ušteda od 44 časa po jednoj kravi godišnje i povećana produktivnost rada od 14,1 na 17,2 litara mleka po jednom času uloženog rada, odnosno za 22,6%. U SAD se navode primeri uštede od 36 i 27% u proizvodnji mleka kao rezultat racionalizacije, gde je najveće smanjenje postignuto uvođenjem mašinske muže i racionalnim iskorišćavanjem muznih uređaja. Prema nemačkim podacima, postoje mogućnosti uštede od 30 do 40% odnosno oko 40 časova godišnje po jednoj kravi zamenom ručne muže mašinskom. Rezultati vremenskih studija na 120 gazdinstava u Holandiji pokazuju da je mašinska muža sama po sebi približno dva puta brža od ručne; ušteda koja se postiže pri mašinskoj muži kreće se od 14 do 40%, što zavisi od broja krava na jednog muzača (8 odnosno 26), ali i od metode rada.

Način držanja, nege i ishrane krava i goveda svih kategorija ima veliki uticaj na nivo utroška rada. U engleskim stadima je način držanja uslovio sledeći utrošak rada:

Način držanja časova po kravi godišnje

— samo u staji 182
— u ispustu i staji 169
— samo u ispustu 139

Radna snaga i oprema staje imaju prvorazredan značaj za utrošak rada u govedarstvu. Pored mašinske muže, mehanizacija ishrane kabastim hranivima (osobito silažom) znatno utiče na uštedu živoga rada. Isto je tako i sa održavanjem čistoće u staji. Efikasnost mehanizacije u govedarstvu uslovljena je prvenstveno njenim kvalitetom i prilagođenošću zahtevima procesa, ali i stručnom spremom i iskustvom radnika kojima je mehanizacjia poverena na iskorišćavanje. Za efikasnu primenu sredstava mehanizacije u govedarstvu, naročito aparata za mašinsku mužu, veoma značajnu ulogu ima čovek.

I pored znatno nižeg utroška rada u proizvodnji mleka na gazdinstvima drugih zemalja, ocenjuje se da se danas još troši 150—200% više rada nego što bi to prema današnjim mogućnostima mehanizacije i racionalizacije procesa stvarno bilo potrebno.

Na našim krupnim gazdinstima, gde su isključivo velika stada a često i niža proizvodnja mleka, utrošak rada po jednoj kravi godišnje veći je za 2—3 puta, a u poređenju sa utroškom i izvesnim stadima za 3—5 puta. Međutim, ovako visok utrošak rada odnosi se na klasične staje u kojima se muža i ostali radovi obavljaju isključivo ručno. Naši tipovi staja izgrađeni na principu slobodnog držanja krava (»lauf« staje), uz mašinsku mužu u izmuzištima, pokazuju veliku prednost nad klasičnim stajama sa stanovišta utroška živoga rada (vidi tabele i grafikon).

Organizacija i utrošak rada po poslovima. U govedarskoj proizvodnji na krupnim gazdinstvima postoji podela poslova. Ukoliko je govedarstvo koncentrisano na jednom mestu, onda je podela poslova najčešće po kategorijama goveda ili i u okviru kategorija. Podela poslova je još jače izražena u stadima muznih krava (šeme).

Kod podmlatka i tova goveda procesi su znatno jednostavniji i zbog toga se ne javlja potreba za uskom podelom poslova. Najčešće su to dve grupe.

• Krave muzne i zasušene
  Porodilište
  Telad koja se hrane mlekom
• Podmladak
  Do jedne godine
  Od 1 do 2 godine
  Steone junice
• II varijanta
  Tov mladih grla
  Tov izlučenih grla
• I varijanta
  Muzno stado
  Podmladak svih kategorija
  Tov svih grla

II varijanta radnika: jedna koja radi neposredno kod stoke i druga koja obavlja transportne radove.

U muznim stadima, bilo da se muža izvodi ručno, bilo mašinski, postoji veća podela poslova. Ovde prema karakteru same proizvodnje sledeća radna mesta čine jedan zatvoren krug u kome je izvršena podela radnih mesta:

1) staje za muzne i zasušene krave — sa izmuzištem ili bez njega;
2) porodilište;
3) telićarnik za telad koja se napajaju mlekom.

Dalja podela poslova je u okviru svakog radnog mesta. U stajama gde se muža izvodi ručno postoji obično podela radnika u 2 grupe: 1) muzači i 2) govedari.

Među ovim grupama radnika nisu uvek izdiferencirani svi poslovi, ali dok muzači obavljaju mužu i učestvuju i u drugim poslovima, dotle govedari nikada ne učestvuju u izvođenju muže. Ovakva podela poslova je plod dugogodišnje prakse krupnih gazdinstava i pokazala se korisnom,

U stadima muznih krava sa mehaničkom mužom došlo je do još dalje podela poslova. Ukoliko se muža izvodi pomoću pokretnih ili polustacioniranih aparata, onda nema razlike u podeli poslova u odnosu na staje sa ručnom mužom. Muzači ovde imaju još i rad oko održavanja aparata za mužu. Međutim, kada se mašinska muža izvodi u posebnim odeljenjima za mužu — izmuzištima, a krave se drže slobodno u tzv. »lauf« stajama, onda postoji još veća podela poslova.

Pošto su kapaciteti izmuzišta na našim gazdinstvima obično veliki, najčešće postoji nekoliko varijanta organizacije rada i podela poslova po radnim mestima. Postoje sledeće kategorije radnih mesta ili zvanja među radnicima, već prema osnovnoj vrsti posla koji obavljaju:

1) transporteri — za dovoz hrane i prostirke, kao i za iznošenje stajnjaka iz prostorija;
2) hranioci — radnici zaduženi određenim brojem grla (3—50);
3) muzači — koji rukuju aparatima za mužu i rade samo u izmuzištu;
4) naterivači — vrše zamenu krava u izmuzištu za vreme muže;
5) higijeničar — održava i čisti aparate za mužu

Ova podela poslova nije primenjena na svim gazdinstvima. Prema sadašnjem stanju, na gazdinstvima postoje uvek ove grupe radnika:

1) transporteri
2) hranioci — koji mogu biti i naterivači krava u izmuzište;
3) muzači — koji pored muže mogu vršiti i zamenu krava i održavati aparate za mužu.

Koja varijanta organizacije i podele poslova daje najbolje rezultate teško je reći, jer u tom pravcu još nisu vršena detaljna ispitivanja. Međutim, dobra je svaka varijanta koja obezbeđuje: (1) izvršavanje poslova prema datim zootehničkim normativima, (2) racionalno korišćenje aparata za mužu i (3) potpuno racionalno korišćenje radnog vremena radnika na svim radnim mestima. Suština je u sinhronizaciji poslova pojedinaca, koja se uvek može postići proučavanjem rada i obukom radnika.

Utrošak rada u stadima muznih krava znatno se razlikuje po grlu dnevno 1 godišnje. Ali isto tako postoje i znatne razlike utroška za pojedine poslove i operacije. Prema podacima u stranoj literaturi, najveći udeo u utrošku rada otpada na mužu (30—50%), iza koje dolazi vreme za održavanje čistoće u stajama i za ishranu krava. Rezultati ispitivanja u našim stadima, pri držanju krava u klasičnim stajama, pokazuje istu karakteristiku raspodele utroška rada među poslovima. Muža, međutim, iako po apsolutnom utrošku vremena za njeno izvođenje nije ispod nivoa u stranoj literaturi, u strukturi vremena zauzima najčešće znatno manje (v. tabelu).

Ova pojava je izazvana veoma visokim ukupnim utroškom rada po 1 grlu dnevno. Različit utrošak vremena za mužu po grlu dnevno posledica je različitog nivoa mlečnosti krava u ispitivanim stajama u periodu ispitivanja 1 do 10 litara u jednoj muži). Kako nivo mlečnosti utiče na trajanje muže biće potpunije objašnjeno pri razmatranju opravdanosti prelaska sa ručne na mašinsku mužu.

Ostali poslovi i operacije praćeni visokim utroškom rada jesu održavanje čistoće u stajama i ishrani krava. Naročito su visoki zahtevi za održavanje čistoće u klasičnim stajama, jer se tamo posao obavlja ručno, a stajnjak iznosi vagonetima (v. tabelu). Ishrana krava u klasičnim stajama po načinu izvođenja skoro se ne razlikuje od prakse seljačkih gazdinstava i zbog toga je praćena visokim utroškom rada (v. tabelu).

Trajanje muže) po 1 kravi dnevno i njen udeo u dnevnom utrošku rada u klasičnim stajama (ispitivanje 1955, 1956. i 1961.)

• Zimski period i minuta %
  14,54 i 21,43
  14,80 i 21,40
  11,32 i 23,18
  11,56 i 22,00
  22,48 i 32,94
  19,002 i 28,24
  16,122 i 29,31
  11,643 i 31,40
• Letnji period i minuta %
  15,86 i 39,13
  21,81 i 35,78
  21,47 i 35,44
  13,84 i 23,94
  18,22 i 27,00
  8,86 i 22,00
  12,54 i 31,85

1) Na osnovu ispitivanja na 5 krupnih gazdinstava; muža je izvođena ručno, sem u tri staje.
2) Muža je izvođena delimično ručno, delimično mašinski.
3) Muža je izvođena isključivo mašinski; polustacionirani sistem.

Visok utrošak rada za dovoz hrane i njenu pripremu, kao i za niz drugih operacija, posledica je nerešenih organizacionih pitanja i slabe organizacije rada na gazdinstvima.

Utrošak rada u minutama po kravi dnevno — ukupno po poslovima i operacijama (prema ispitivanjima Dr Reljina u 1955, 1956. i 1961. godini)

• Poslovi I grupe operacija
• Klasične staje
  Gazdinstvo „A2“ „A3“
  minuta %
  Gazdinstvo „B4“
  minuta %
  Gazdinstvo „C5“
  minuta %
  Gazdinstvo „D6“
  minuta %
  I. Održavanje čistoće u staji i izmuzištu
  II. Održavanje čistoće krava
  III. Održavanje čistoće pribora za mužu
  IV. Muža (u k u p n o)
  a) priprema za mužu
  b) muža
  v) iznošenje mleka
  V. Dovoz hrane i prostirke
  a) do spremnice
  b) do staje
  VI. Priprema hrane
  VII. Hranjenje i pojenje
  VIII. Isterivanje i vraćanje krava
  IX. Staranje o zdravlju stoke
  X. Rad oko teladi
  XI. Nadzor u toku dana i noći
  XII. Čuvanje krava na paši
  XIII. Ostali radovi
  Produktivno vreme
  XIV. Organizacioni zastoji
  XV. Odmor u toku rada
  Ukupno vreme
• Proračunat godišnji utrošak u časovima

1 Pod klasičnom stajom podrazumeva se tip staje na našim krupnim gazdinstvima izgrađen na principu držanja krava u zatvorenim stajama, vezanih uz jasle, s ispustom uz njih. Muža i ostali poslovi obavljaju se ručno, a za unošenje hrane i prostirke, kao i za iznošenje stajnjaka, koriste se vagoneti koji se kreću po dekovilju.
2 Zimski period; mlečnost grla u periodu ispitivanja 2,66 litara po jednoj muži (srednja vrednost).
3 Ista staja kao pod »A«2 u letnjem periodu kada je stoka bila na pašnjačkoj ishrani; mlečnost grla u periodu ispitivanja 2,93 1 po jednoj muži.
4 Letnji period; mlečnost grla u periodu ispitivanja 6,30 litara po jednoj muži (srednja vrednost).
5 Zimski period; mlečnost grla u periodu ispitivanja 3,03 litara po jednoj muži (srednja vrednost).
6 Zimski period; mašinska muža, polustacionirani sistem; mlečnost grla u periodu ispitivanja: štalski prosek 4,59 litara, prosek po jednoj muži 2,30 litara.

Utrosak rada u minutima po kravi dnevno — ukupno, po poslovima i operacijama (Dr Reljin — Dunđerov, 1961. god.)

• Poslovi I grupe operacija
• Klasične staje
• Gazdinstvo „A2“ „A3“ minuta %
• Gazdinstvo „B4“ minuta %
• Gazdinstvo „C5“ minuta %
• Gazdinstvo „D6“ minuta %
  I. Održavanje čistoće u staji i izmuzištu
  II. Održavanje čistoće krava
  III. Održavanje čistoće pribora za mužu
  IV. Muža (u k u p n o)
  a) priprema za mužu
  b) muža
  v) iznošenje mleka
  V. Dovoz hrane i prostirke
  a) do spremnice
  b) do staje
  VI. Priprema hrane
  VII. Hranjenje i pojenje
  VIII. Isterivanje i vraćanje krava
  IX. Staranje o zdravlju stoke
  X. Rad oko teladi
  XI. Nadzor u toku dana i noći
  XII. čuvanje krava na paši
  XIII. Ostali radovi
  Produktivno vreme
  XIV. Organizacioni zastoji
  XV. Odmor u toku rada
  Ukupno vreme
  Proračunat godišnji utrošak u časovima

1 Tipovi otvorenih staja za slobodno držanje krava uz mehanizovanu mužu u izmuzištima. Hranjenje na krmnim stolovima, čišćenje obuhvata svakodnevne radove u ispustima (popločanim), sabiralištu i izmuzištu.
2 Staja za 380 krava, sistem izmuzišta »riblja kost«, letnji period, mlečnost grla 5,5 litara dnevno, po jednoj muži 2,5 litra.
3 Staja za 200 grla, sistem izmuzišta »standem«, ispitivanje u poznu jesen, mlečnost grla u periodu ispitivanja: prosek po kravi 4,37 litara dnevno.
4 Staja za 200 grla, sistem izmuzišta »novozelandski«, zimski period, mlečnost grla 6,2 litara dnevno, po jednoj muži 3,1 litara.
5 Staja za 100 grla, sistem izmuzišta »tandem«, jesenji period, mlečnost grla 6,35 litara u jednoj, a 2,85 u drugoj grupi krava smeštenih van ovih staja.

U tzv. »lauf« stajama na našim krupnim gazdinstvima ne samo da je neuporedivo niži utrošak rada po grlu dnevno već je i drugi odnos utrošenog rada za pojedine poslove (v. tabelu). Međutim, i u ovim stajama muža je posao koji zahteva najviše vremena od svih radova oko muznih krava.

Utrošak rada pri raznim načinima držanja krava — časova po kravi godišnje

• Autor
• Način držanja
• Comberg
• Bergman
• Hammer
• Gerjet
• Reljin
  Klasična staja, ručna muža
  Klasična staja mašinska muža
  Klasična staja, mašinska muža, mehanizovano čišćenje staje
  Otvorena staja, krmni sto, pokretno izmuzište
  Otvorena staja, krmni sto, izmuzište
  Otvoreno staja, delimično samohranjenje, izmuzište

Upoređivanjem podatka o utrošku rada po jednom grlu dnevno — ukupno i po poslovima, u klasičnim stajama i u »lauf« stajama, uočava se očigledna ušteda rada u uslovima slobodnog držanja krava uz primenu mašinske muže u izmuzištima (v. tabele). Ova razlika je tako velika i toliko pozitivna da pokazuje očiglednu prednost slobodnog držanja krava sa stanovišta uštede rada, što je i praksa u nizu drugih zemalja već odavno pokazala.

Mogućnost racionalizacije sa stanovišta uštede rada. Težište i putevi racionalizacije veoma su raznovrsni. Uglavnom treba razlikovati sledeće načine i postupke racionalizacije radi uštede živoga rada u govedarstvu:

(1) Poboljšanje postojećih načina držanja, nege i ishrane, bez bitnijih izmena tehnološkog procesa i opreme.
(2) Poboljšanje postojećeg načina držanja, nege i ishrane uz delimičnu izmenu tehnološkog procesa i unošenje nove opreme.
(3) Izmena koncepcija u načinu držanja, nege i ishrane i projektovanje tehnološkog procesa prilagođenog novim uslovima držanja i novoj opremi.

Poboljšanja postojećih načina odnose se na, svaki već izgradjeni sistem staja i izgradjeni tehnološki proces. Dosadašnje ilustracije utroška rada u stajama muznih krava u kojima se način držanja, nege, ishrane i muže ne razlikuje pokazuju različit nivo utroška rada u zavisnosti od niza činilaca. Zadatak racionalizacije ovde je veoma širok i sastoji se u otkrivanju i otklanjanju postojećih slabosti i nedostataka u svim fazama proizvodnog i radnog procesa.

U klasičnim stajama na krupnim gazdinstvima može se smanjiti utrošak rada izvesnim poboljšanjima: spremanje kvalitetne kabaste hrane i njena lokacija na pogodnim mestima (standadizacija hraniva za ishranu putem organizovane proizvodnje smanjiće utrošak rada u govedarstvu); izgradnja podesnih ispusta uz klasične staje i držanje i hranjenje krava van staja kroz što duži period godine; poboljšanje uslova za iznošenje stajnjaka i unošenje prostirke i druga sitna poboljšanja pružaju takodje mogućnosti za uštedu i olakšanje uslova rada; pravilno i efikasno korišćena oprema za mašinsku mužu morala bi neminovno voditi snižavanju utroška rada i u postojećim klasičnim stajama.

Racionalizacijom ishrane, držanjem krava što veći broj dana u ispustima i mehanizacijom muže, uz ekonomisanje radom gde god za to postoje ma i najmanje mogućnosti, može se smanjiti utrošak rada i u klasičnim stajama na manje od 200 časova po kravi godišnje. Da je ovo moguće postoje dokazi u praksi drugih zemalja, a i izvesne indikacije na nekim našim gazdinstvima (vidi tabelu).

Najveće uštede rada u govedarstvu postižu se novim rešenjima, bilo da se sa klasičnog načina držanja goveda u zatvorenim stajama prelazi na otvorene staje i slobodno držanje, bilo da se proces mehanizuje do visokog stepena u zatvorenim stajama. Svako od ovakvih rešenja donosi uštedu živoga rada, međutim razna rešenja daju različite rezultate uštede rada, kao što se vidi iz priloženih tabela.

Mašinska muža. U proizvodnji mleka postoje velike mogućnosti za povećanje produktivnosti rada putem povećanja mlečnosti krava. Međutim, one su ipak ograničene. Rezultati opsežnih istraživanja u našim krupnim stadima potvrdile su ove poznate konstatacije (Reljin 1955)., Merenjem zavisnosti produktivnosti grla i postignute produktivnosti rada pri ručnoj muži krava došlo se do zaključka da je stepen linearne zavisnosti ovih pojava na granici srednje i visoke korelacije (vrednost za r nalazi se u intervalu od 0,67 do 0,77). Korelaciona veza u ovim slučajevima objašnjena je činjenicom da sa porastom količine mleka pomuženog u jednoj muži ne raste u istoj srazmeri utroška vremena potrebnog za mužu jednog litra mleka (zavisnost ovih pojava obeležena je koeficijentom korelacije u granicama od 0,39 do 0,89). Ali isto tako je uočena pojava da u stadima gde je (1) visoka korelacija između količine pomuženog mleka i utrošenog vremena za mužu, (2) niska ili skoro nema korelacije između količine pomuženog mleka i postignute produktivnosti rada, jer je kod vrednosti za r od 0,89 u slučaju (1) vrednost za r u slučaju (2) u visini od svega 0,039.

Utrošak rada pri ishrani silažom prema različitim iskustvima (za količinu od 16 kg za obrok)

• Iskustvo
• Autor
• Utrošak rada u minutama po kravi i obroku
• Broj krava u stadu 10 20 40

Silo-toranj
1. Vezane krave, kolica za transport
2. Otvorena staja, ručno ubacivanje

Silo-rov
1. Samohranjenje
2. Obročno hranjenje

Nadzemno siliranje
1. Kolica za transport, krmni sto

• Nygaard, Norveška
• Hammer,
• Bad Kreuznach
• Riebe, Kiel
• Nvgaard, Norveška
• Hammer,
• Bad Kreuznach
• Nygaard, Norveška
• Riiprich, Halle/S.
• Nygaard. Norveška
• Nvgaard. Norveška
• Hammer,
• Bad Kreuznach

Intervali
Obeležja
Staja 1.
X, y, y/x

x = litra pomuzenog mleka u jednoj muži
y = vreme u minutima utrošeno za jednu mužu
y/x = vreme u minutima za mužu jednog litra mleka

Objašnjenje za ovakav odnos pojava (1) i (2) nalazi se u činjenici da potrebno vreme za mužu jednog litra mleka po pravilu opada sa porastom količine pomuženog mleka, čime se povećava produktivnost rada. Međutim, ovakva tendencija u kretanju potrebnog vremena za mužu jednog litra mleka obeležena je opadanjem samo do izvesnog nivoa porasta mlečnosti grla, posle koga je za mužu jednog litra mleka uvek potrebno isto vreme. Time praktično nastupa granica posle koje se sa porastom mlečnosti grla pri ručnoj muži ne može povećavati produktivnost rada, već se to postiže samo izmenom načina izvođenja muže, tj. prelaskom sa ručne muže na mašinsku. Na primeru dve staje ova pojava se može jasno uočiti.

Ovakva promena u načinu izvođenja muže biće opravdana samo ako ukupna ušteda rada (živog i minulog) bude ispod ulaganja rada kada se muža izvodila isključivo ručno, što praktično znači da troškovi muže pri upotrebi aparata za mužu moraju biti niži od troškova ručne muže.

Na produktivnost u govedarstvu imaju uticaja tipovi uređaja koji se upotrebljavaju za mužu i tipovi izmuzišta. U praksi postoji niz tipova uređaja za mužu 1 samih izmuzišta. Ispitivanja su pokazala da ravna izmuzišta nisu podesna, jer su uslovi rada u njima za radnika nepovoljni, rukovanje aparatima u njima je znatno teže nego u izmuzištima sa ukopanim mestom za muzača (rovom). Zbog toga se ovaj tip izmuzišta u svetu sve više napušta i grade se izmuzišta tipa »tandem« sa grupnom zamenom krava, pri čemu se skraćuje bruto vreme za mužu jednog grla. Najproduktivnijim tipom izmuzišta smatra se tip »riblja kost«, koji se zbog toga sve više uvodi u praksi. Kod ovog tipa izmuzišta najviše se skraćuju prazni hodovi muzača pri manipulaciji aparatima.

Učinak pri mašinskoj muži. Izražava se u praksi brojem krava koje jedan radnik pomuze za 1 sat rada. Rad će biti utoliko produktivniji ukoliko je manje aktivnog vremena muzača utrošeno za jednu mužu. Međutiip na sumu vremena utrošenog za jednu mužu utiče niz činilaca, kao tip uređaja kojim se muze, nivo obučenosti muzača, njegovo iskustvo i podobnost za ovu vrstu posla, zatim njegova odgovornost da svaku kravu najsavesnije pomuze, objektivnost uslova za formiranje ličnog dohotka na ovom i ostalim radnim mestima u staji.

U stajama sa polustabilnim uređajem, gde se muža izvodi na ležištu svake krave, za uspešno obavljanje muže (priprema vimena, nameštanje aparata, domuzivanje aparatom, skidanje aparata, ručno domuzivanje i uklanjanje mleka) potrebno je oko 3 minuta aktivnog rada muzača po jednom grlu. Ako izostane ručno domuzivanje, rad može da se smanji na 2,5 minuta, a ukoliko uklanjanje mleka bude mehanizovano (vakuum-cevi) onda se može računati da za mužu jednog grla nije potrebno više od 2 minuta čovekovog rada. Polazeći od prednjih činjenica, jedan radnik može u ovim uslovima do pomuze 20—30 krava za 1 čas rada. Međutim, i tuđa i naša iskustva pokazuju često znatna odstupanja od ovog učinka. Uzroci ovih odstupanja jesu prvenstveno subjektivne prirode i zavise od čoveka. Prema ispitivanjima u našoj zemlji (Reljin) izvršenim u 1955. i 1956. godini, primena aparata za mehaničku mužu nije na jednom gazdinstvu davala nikakvo poboljšanje u pogledu utroška rada pri muži, dok je na drugom gazdinstvu dala izvesne rezultate uštede, ali je utrošak rada za jednu mužu ipak bio znatno iznad 3 minuta (4,96; 3,93; 4,42), a u 50% slučajeva aparat je zadržavan na vimenu iznad 10 minuta. Novija iskustva u primeni aparata pokazuju znatne uštede, ali još ima i ozbiljnih nedostataka (Reljin — Dunđerov).

Utrošak rada u minutima za jednu mužu pri mašinskoj muži u stajama sa vezanim kravama

• Ručno domuzivanje
  Mašinsko domuzivanje
• Sa muzlicom
• Haraldson, Švedska
  Keller, Danska
  Vos, Holandija
  Prosek
  Sa vakuum — odvodom za mleko
  Reljin — Dunđerov, Jugoslavija
  Haraldson, Švedska
  Keller, Danska
  Vos, Holandija
  Prosek

Pri muži u izmužištu broj operacija za mužu je u stvari veći (zamena krava u boksovima, doziranje koncentrata), pa ipak se vreme za mužu jednog grla ne povećava, jer su uslovi za mužu povoljniji sa stanovišta organizacije rada pri muži. U izmuzištima se pri pojedinačnoj izmeni krava vreme potrebno za jednu mužu koleba između 3 i 2,5 minuta, bez obzira na to da li se obavlja i naknadna muža rukom. U izmuzištima sa grupnom zamenom krava interval vremena za jednu mužu nalazi se u granicama od 2,5 do 1,5 minuta. Jedan muzač mogao bi prema tome da pomuze 20 do 40 krava za jedan sat rada.

Racionalno iskorišćavanje radnog vremena muzača moguće je postići samo ako je zbir vremena rada aparata (aktivna muža) i neaktivnog vremena aparata apsolutno jednak vremenu koje je muzaču potrebno za jednu mužu. Pod neaktivnim vremenom aparata podrazumeva se vreme premeštanja sa jedne krave na drugu i njegovo fiksiranje, odnosno skidanje. Broj aparata kojim jedan radnik može da rukuje može se izračunati iz gornjeg odnosa vremena a minutima:

Vreme može aparatom (minuta) + Vreme neaktivnog rada aparata (min.) / Vreme (radnika) za 1 mužu (minuta)

Prema iskustvu iz rada na jednom izmuzištu kod nas (u 1961. god.), broj aparata po radniku iznosio bi prema gornjoj formuli:

7,33 min. + 9,49 min. / 3,43 min. = 2 aparata po radniku

Neposredno pre ispitivanja u ovom izmuzištu radila su dva radnika sa šest aparata i ustanovljeno je da muža nije efikasna. Tako je u izmuzište došao još jedan radnik i rad je dalje izvođen po sistemu 2 aparata na jednog radnik.a. Da li je ovako organizovan rad bio racionalan sa stanovišta korišćenja aparata može se ustanoviti praćenjem broja krava pomuzenih u izmuzištu za sat rada, ili po sledećoj formuli:

Broj aparata po radniku / Vreme muže aparatom (min.) + Vreme neaktivnog rada aparata po grlu (min.) × 60 = Broj pomuženih krava za sat rada jednog muzača.

Prema gornjem utrošku vremena u ispitivanoj staji bio bi sledeći učinak radnika utvrđen računskim putem po prednjoj formuli:

2 aparata / 6,33 min. + 0,49 min. × 60 = 17,6 krava po radniku

Prednji rezultat je ispod donje granice produktivnosti radnika u izmudštima sa grupnom izmenom krava (donja granica 20 muža za sat). Ako se još uzme u obzir i to da je tip izmuzišta tzv. »riblja kost« jedan od najproduktivnijih, onda rezultati postignuti po jednom radniku (17,6 muža/sat rada) sasvim podbacuju. Pravi uzroci su u nestručnoj primeni aparata za mužu, jer se isti zadržavaju prosečno (100 detaljno snimljenih muža) 6,33 minuta po kravi, što je znatno iznad stvarnih potreba pri mlečnosti od 1 do 6 litara (za ovo stado u periodu ispitivanja). Muža je neefikasna jer postupak pri muži nije pravilan, što se vidi iz podataka u tabeli. Razmak vremena od pripreme krave za mužu do stavljanja aparata iznosi prosečno 2 minuta, a dozvoljena granica je 0,3 do 1 minuta.

Samo proučavanjem postupaka, merenjem vremena za svaku operaciju i sistematskim uvežbavanjem radnika da uvek samo pravilno postupaju moći će se dostići učinak u skladu sa potencijalnim mogućnostima stada, izmuzišta i opreme.

Utrošak vremena u minutima po operacijama pri mašinskoj muži u izmuzištu (podaci ustanovljeni na bazi 100 ponavljanja — muža

• Operacije
• Sred. vredn.
• Minimum maksimum do 1
• % slučajeva 1,1—2,1—
• Preko -2,0 -5,0 5
  1) Doziranje koncentrata
  2) Ulazak krave
  3) Čekanje krave
  4) Pranje vimena
  5) Čekanje krave
  6) Brisanje vimena
  7) Čekanje krave
  8) Stavljanje aparata
  9) Muža (svega)
  a) bez nadzora
  b) sa nadzorom
  10) Skidanje aparata
  11) Čekanje krave
  12) Izmuzivanje
  13) Nepredviđeno
  14) Isterivanje krave

Napomena: Primer raščlanjavanja jednog posla na operacije i postupke radi njegovog proučavanja.

Prema najnovijim istraživanjima upotrebe aparata za mašinsku mužu (saopštenim na X međunarodnom kongresu Društva za proučavanje rada u poIjoprivredi, Švedska, 1960), vreme muže zavisi prvenstveno od sledećih činilaca: (1) od muzača, (2) od krave (njene podobnosti za mašinsku mužu i količine mleka), (3) od aparata (broj aparata po muzaču, vakuum za odvod mleka) i (4) od tipa staje (načina držanja krava).

Iskustvo je pokazalo da je čovek postao glavnim činiocem na sadašnjem nivou dostignuća u primeni aparata za mašinsku mužu. Muzač mora biti visokokvalifikovan radnik. Obrazovanje i obuka personala koji obavlja mašinsku mužu ima izvanredno veliki praktični značaj.

Krava kao činilac koji utiče na vreme muže deluje na više načina, kao što su:

a) Navike, jer je poznato da krave mogu biti naučene na brzu mužu. Prema Vos-u (Holandija), kod krava se mogu nepravilnim postupcima i lošim tretmanom stvoriti i loše navike koje postaju kočnicom brze muže.
b) Nasleđena svojstva, jer je ustanovljeno (Keller, Danska) da postoje razlike u pogledu pogodnosti za brzu mužu među grupama krava koje potiču od različitih očeva. One čak mogu prevazilaziti razlike koje se javljaju pri različitim načinima muže.
c) Mlečnost, jer je ustanovljeno (Haraldson, Švedska) da postoji korelacija između količine mleka i trajanja mašinske muže. Vos (Holandija) takođe naglašava da pri dobroj organizaciji muže (racionalan odnos broja aparata po muzaču i sistemu izmuzišta odnosno držanju krava) isto tako dolazi do razlike u trajanju muže u zavisnosti od količine mleka. Jedino ako ima više aparata po muzaču ostaje isto vreme muže pri opadanju količine pomuženog mleka, pri čemu može doći do oštećenja vimena. Postoje i gledišta (Forkel, Istočna Nemačka) prema kojima muža bez nadzora (slepa muža) ne mora imati negativnih posledica za kravu. Ova gledišta se zasnivaju na istraživanjima u Zapadnoj Nemačkoj (Seelemann i Obiger, Kiel), prema kojima veći broj aparata po muzaču povećava produktivnost rada (učinak), pri čemu je potreban određen radni ritam koji pretpostavlja jednako trajanje muže za sve krave.

Uticaj broja aparata i načina odvođenja mleka na trajanje muže prikazano je u tabeli iz koje se vide znatne razlike u trajanju jedne muže.

Izmuzište ima svoje opravdanje kada je u sastavu otvorene staje i slobodnog držanja krava. Međutim kada je ono dodatak klasičnoj staji ili staji gde se krave drže vezane na svojim ležištima, ne doprinosi nikakvoj uštedi vremena pri muži iako postoje i gledišta (Maxa, Austrija) da ono može i u tom slučaju da bude svrsishodno kada postoji jedan ili više naterivača.

Broj aparata po jednom muzaču. Na osnovu dosadašnjih razmatranja organizacije mašinske muže postavlja se praktično pitanje: sa koliko aparata može jedan muzač obavljati pravilnu i efikasnu mužu? Pri muži u staji (vezana grla na stalnom mestu, polustabilan sistem) gde su uslovi za rad muzača teži nego u izmuzištu, efikasna muža može se ostvariti pri načinu rada: jedan čovek — jedan aparat. Pri potrebi 3—5 minuta rada aparata za jednu mužu jedan radnik može jednim aparatom da pomuze 10—15 krava za 1 čas rada. Vreme neaktivnog rada aparata relativno je kratko i iznosi svega oko 1 minut. Dakle aparat je dobro iskorišćen. Međutim, vreme radnika je slabo iskorišćeno — oko 50—75% ako izvodi domuzivanje rukom, a svega 40—60% a ako nije potrebna naknadna muža rukom. Bilo bi pogrešno da radnik slobodno vreme koristi za druge poslove-

Ukoliko se ispitivanjem vremena ustanovi da radnik koji radi samo jednim aparatom ima još 50% slobodnog vremena, pri savesnom obavljanju poslova, onda mu treba dati da rukuje sa dva aparata. Upotreba dva aparata moguća je ako suma vremena muže aparatom i vremena neaktivnog rada aparata nije veća od 6 minuta pri naknadnoj muži rukom (1), odnosno od 5 minuta bez naknadne muže (2). Pri takvoj organizaciji rada radnik može da pomuze u prvom slučaju između 15 i 18 krava a u drugom između 15 i 22 krave za jedan sat rada.

Većim brojem aparata može rukovati i grupa radnika. kao 2 radnika sa 3 aparata. Pri ovakvoj organizaciji rada operacije se moraju podeliti na radnike, pri čemu će veštiji radnik obavljati nadzor nad aparatima za vreme muže i domuzivanja, a drugi obavljati dopunske operacije (pranje vimena, premeštanje aparata, uklanjanje mleka).

U izmuzištima važe isti principi za opterećenje radnika brojem aparata kao i pri muži u stajama sa polustacioniranim aparatima. U stadima sa većim brojem krava pribegava se opterećenju jednog muzača sa 3 aparata. Koliko je ovo svrsishodno treba najtemeljnije proučiti, jer od takvog rada može biti više štete nego koristi. U zemljama sa dugom tradicijom upotrebe. aparata za mašinsku mužu, u velikim stadima gde su izmuzišta izgrađena u tipu »riblja kost« jednom muzaču poverava se rad čak sa 4-—8 aparata. Ovde se prvenstveno rukovodi principom maksimalnog ekonomisanja živim radom bilo zbog nestašice radne snage bilo što je ona skupa.

Transport

Pod transportom u širem smislu podrazumeva se ciklus radnih procesa vezanih za prevoz i prenos materijala. Faze ovog ciklusa su sledeće: utovar materijala, prevoz, istovar i, po pravilu, povratak transportnog sredstva. Priprema materijala za utovar, kao i dalja manipulacija istovarenim materijalom, svrstava se obično u magacinske radove. Ručni prenos zadržava analogne osnovne karakteristike prevoza s tim što su granice ovih faza znatno neodređenije.

Karakteristika poljoprivrednog transporta. Organizacija transportnih radova na poljoprivrednim gazdinstvima nosi snažan pečat specifičnih karakteristika i uslova u kojima se obavlja. To su: izrazito sezonski karakter transporta, što znatno utiče na nivo iskoriščavanja transportnih sredstava; voluminoznost materijala koje treba prevesti, što utiče na izbor transportnih sredstava i koeficijent njihovog iskorišćavanja; hitnost transporta za određene vrste proizvoda (lako kvarljiva roba), što postavlja posebne zahteve organizatoru transportnih radova: rasparčanost radnih mesta utovara, a često i istovara, što znatno utiče na efikasnost transporta i stepen produktivnosti rada; po pravilu, rđavi putevi na kojima se obavlja transport, što deluje na vek amortizacije mašina i troškove transporta.

Vrste transporta i prenosa. U načelu, razlikuju se dve osnovne vrste (ili bolje, relacije) transporta: unutrašnji i spoljni transport. Unutrašnji transport se odvija na relacijama: zemljišni kompleks — ekonomska dvorišta i prevoz u okviru ekonomskog dvorišta i prevoz (obično prenos) u privrednim zgradama (magacin — staja i sl.). Ova vrsta transporta ima važnu ulogu na gazdinstvu, predstavlja pretežan deo ukupnog transporta, i traži specifična transportna sredstva i poseban način organizacije rada. Spoljni transport se odvija na relacijama ekonomsko dvorište — tržište i obratno, a ređe parcela — tržište. Ova vrsta transporta se u znatnoj meri približava karakteru teretnog drumskog saobraćaja.

Sredstva unutarnjeg transporta. Nedovoljno umešan izbor tehničkih sredstava transporta može docnije predstavljati izvor mnogih teškoća u racionalnoj organizaciji prevoza. S obzirom na pokretljivost, transportna sredstva se svrstavaju u univerzalno pokretljiva, sredstva ograničene pokretljivosti i fiksirana.

A. — U prvu grupu, od pogonskih sredstava, spadaju laki i srednji traktori, a zatim teži traktori. U kategoriji snažnih traktora prednost imaju točkaši na prednji i zadnji pogon, a zatim guseničari u izrazito kišnom periodu. Sprežna kola na pneumaticima zadržala su određenu vrednost za manipulaciju u granicama ekonomskog dvorišta.

Kao vučena sredstva upotrebljavaju se prikolice nosivosti 1,5—5 tona, a naročito 3—5 tona. Po konstrukciji mogu biti jednoosovinske (obično nosivosti 1,5 do 3 tone) i dvoosovinske. Uređaj za istovar sa prikolica je veoma važan za organizaciju transporta. Prednost kod većine padova imaju prikolice sa trostranim kipovanjem, a zatim one sa kipovanjem pozadi. Kiper uređaj znatno smanjuje zahteve koji se postavljaju organizatoru transporta u pogledu uređaja i radne snage na istovarnom mestu. Prikolice specijalne konstrukcije (za silažu, stajnjak i sl.) treba nabavljati u ograničenom broju, no birati one koje su većeg kapaciteta.

U grupu univerzalno pokretljivih transportnih sredstava ulaze i specijalne instalacije i oruđa, kao što su utovarači — kranovi samohodni, sa montiranjem na traktore, a zatim i kamioni, platforme i sanduci raznog oblika i obično malog kapaciteta za montažu na traktorima.

Na ovoj grupi transportnih sredstava je težište unutrašnjeg transporta na gazdinstvu, te njihovom izboru, broju i usklađenosti treba posvetiti najveću pažnju.

B. — Transportna sredstva ograničene pokretljivosti obuhvataju transportere na točkovima sa vlastitim pogonom, različite namene (rinfuza, komadna roba, voluminozna hraniva itd.) i odgovarajuće konstrukcije (pužasti, kašikasti, vedričari, ventilatori, letvičari itd.), zatim pokretne industrijske koloseke (položene obično u vreme berbe ili specijalnih radova kao što je kalkulacija i sl., sa obilnom upotrebom i privremenim funkcijama na toj relaciji, privremeno fiksirana sredstva prenosa na objektima (tavan — staje, magacini, silo-tornjevi i sl., obično za vreme berbe i spremanje letine) i žičane železnice, obično na planinskim gazdinstvima za prevoz sena i drveta.

Od svih ovih sredstava najznačajniju ulogu u organizaciji trasportnih radova imaju transporteri, a upravo njima se poklanja najmanja pažnja na našim krupnim gazdinstvima. Relativno nizak stepen produktivnosti rada u unutrašnjem transportu uslovljen je znatnim delom gotovo potpunim odsustvom transportera,

C. — Fiksirana transportna sredstva za duže relacije izgubila su svoj značaj. To se naročito odnosi na poljski dekovilj, a zatim i na dekovilj instaliran u ekonomskom dvorištu na animalni i ručni pogon. Kod klasičnih tipova staja zadržale su svoju važnost viseće stajske železnice, ovešane o kabel ili šinu uskog profila, sa vagonetima razne konstrukcije i namene. Ovim sredstvima se uspešno obavlja transport na relaciji magacin hraniva (silo-objekt) — staja, duž jasala ili iznad krmnog hodnika, kao i na relaciji staja — đubrište. U .fiksirana transportna sredstva ulaze i instalacije za automatsko odstrnjivanje stajnjaka iz staje do đubrišta ili direktno u prikolice. Upotreba ovih instalacija pretpostavlja kratka stajališta i predstavlja značajnu racionalizaciju i uštedu rada u goveđim stajama klasičnog tipa.

Transporteri — elevatori i sl. u stajama i magacinima takođe spadaju u ovu grupu.

Fiksirani kranovi na đubrištima za utovar stajnjaka, u nedostatku pokretnih, osnov su uspešne organizacije prevoza stajnjaka na njive. Fiksirani transporteri elevatori i sa stajama i magacinima takođe spadaju u ovu grupu.

D. — Sredstva ručnog prenosa obuhvataju kolica na gumenim točkovima specijalne konstrukcije i namene, posude raznog oblika i namene izrađene od lakih materijala, remenje specijalne izrade i namene, ručne pumpe, ambalaža. oruđe i alat itd.

Premda se znatan deo premeštanja materijala, naročito u stočarstvu i magacinskoj manipulaciji, obavlja ručno, ipak se sredstvima ručnog prenosa kod nas ne poklanja nikakva pažnja. Radnici su snabdeveni sredstvima najprimitivnije konstrukcije iako postoje kolica takve konstrukcije kojima se vrši ručni prevoz tereta do 500 kg. Instituti nekoliko evropskih zemalja dali su konstrukcije racionalizovanih sredstava ručnog pogona prenosa i alata, a industrija ih serijski proizvodi. Racionalna organizacija transporta u privrednim objektima, koji često ima karakter prenosa, zasniva se upravo na takvoj tehničkoj snabdevenosti Ijudskog rada.

Osnovni transportni radovi. Transport se u pogledu sadejstva sa drugim radnim agregatima javlja kao zavisan, poluzavisan i relativno nezavisan transport, što je od značajnog uticaja na način organizacije transportnih radova i proračun transportnih sredstava.

Zavisan transport obuhvata one radove u poljoprivrednoj proizvodnji kod kojih se vrši automatski utovar materijala sa mašine radilice čiji se rad mora prekinuti u momentu kad je transportno sredstvo natovareno. Po pravilu, reč je o onim agregatima kod kojih je transportno sredstvo prikopčano za mašinu radilicu, ili se kreće uz nju. To su: skidanje zelene mase kosačicom utovaračicom, skupljanje i pakovanje sena u bale »pik-up« presom, berba šećerne repe i krompira određenim tipovima kombajna, berba kukuruza kornpikerima itd. Zavisan transport zahteva visok stepen sadejstva mašina radilica i transportnih sredstava, dakle radnih i transportnih agregata.

Poluzavisan transport obuhvata one radove kod kojih postoji nešto širi ali još relativno zavisan odnos između radnih i transportnih agregata. Reč je, po pravilu, o onim radnim procesima kod kojih treba ostvariti izvestan stepen sinhronizacije, u protivnom dolazi do nedovoljnog iskorišćavanja bilo transportnih sredstava bilo mašina radilica. U ovu grupu spadaju: transport vreća posle prolaza žitnih kombajna, uklanjanje gomolja pri polumehanizovanoj setvi i rasturanju veštačkog đubriva, radovi izvođeni mehanizovanim utovarom pomoću kranova — utovarača ili stalne grupe radnika na utovarnom mestu.

U relativno nezavisan transport spada u načelu sav spoljni transport, većina transportnih radova koji se obavljaju u ekonomskom dvorištu i sav transport koji se obavlja istom grupom radnika pri utovaru i istovaru.

Pred organizatora radnih procesa najveće zahteve postavljaju radovi vezani za zavisan transport, jer se u svim slučajevima desinhronizacije javlja potpuni prekid rada. Otuda ovi radovi iziskivaju ne samo pažljiv proračun nego i prisustvo organizatora radnih procesa prvih nekoliko dana i eventualno hronografsko snimanje radnih procesa.

Organizacija radilišta (utovarna i istovarna mesta). Jedan od najtežih problema efikasne organizacije transporta u poljoprivredi je gotovo potpuna dekoncentracija mesta utovara, naročito kada je reč o unutrašnjem transportu. U tom pogledu mora se pribeći izboru jedne od sledeće tri varijante:

Prvo, mehanizovan utovar pomoću pokretnih (nošenih) kranova utovarača odnosno transportera na vlastitim točkovima. Ovo rešenje je najefikasnije kada je reč o velikoj količini mase koju treba transportovati. U tom slučaju svrsishodna je što veća koncentracija mase na pojedinim utovarnim mestima.

Drugo, ručni utovar pomoću stalne grupe radnika. Ova varijanta je efikasna samo kada gazdinstvo nema mogućnosti da nabavi sredstva za mehanizaciju utovara, kada je reč o nešto većoj koncentraciji mase koju treba utovariti i kada su u pitanju relativno duže relacije (preko 2 km).

Mehanizacija istovarnih mesta je problem koji se može znatno lakše rešiti. Tehnička rešenja predstavljena su pre svega istovarnom rampom na nivou karoserije traktorske prikolice ili kamiona, odgovarajućim horizontalnim transporterom i elevatorom Jeftini horizontalni transporteri fiksiranog tipa mogu biti izrađeni i u vlastitim radionicama i predstavljaju samo niz valjaka, do dubine magacina, preko kojih se komadna roba lako prebacuje. Elevatori pužastog tipa, vazdušni transporteri, letvičari i običan čekrk na ručni ili električni pogon jesu sredstva koja ne traže visoka ulaganja. Na istovamim mestima obično radi ista grupa radnika, sem u slučajevima primene treće varijante utovara.

Obezbeđenje dovoljno širokog manipualtivnog prostora na istovarnim mestima je jedan od osnovnih preduslova dobro organizovanog transporta, jer usko grlo na ovim mestima dezorganizuje transportto je naročito slučaj kod većih objekata (vinarije, žitni silosi, mlinovi, magacini za vreme žetve i berbe, silo-tornjevi i sl.).

Na kraju treba naglasiti važnost upotrebe specijalnih kolica, platformi, pribora i ambalaže koji znatnoutiču na brzinu istovara.

Sinhronizacija u transportu. Uporedo sa usvajanjem prve dve varijante utovara i istovara treba izraditi proračun ne samo sredstava nego i vremena. Naime, mehanizovan, polumehanizovan i ručni utovar sa stalnom grupom radnika može biti izveden na više načina. Najmanja efikasnost dolazi do izražaja kada na utovar čeka kompletni transportni agregat, tj. vučno sredstvo i prikolica. U poljoprivredi je veoma teško ostvariti neprekidan priticaj transportnih agregata. Otuda se pribegava upotrebi jednog vučnog sredstva sa dve iii tri prikolice (rasturača stajnjaka itd.). Perić

Sinhronizacija radnih procesa na utovaru, prevozu i istovaru ima za cilj da se svaki krug radnih operacija obavlja uz neznatne prekide, ograničene na agregatiranje odnosno izmenu prikolica. Broj potrebnih prikolica na jedno vučno sredstvo javlja se kao funkcija relacije (što je duži put, potreban je veći broj prikolica), nosivosti prikolica (manji kapacitet traži veći broj prikolica), stepena mehanizacije odnosno stepena snabdevenosti Ijudstvom na istovarnim i utovarnim mestima. Pažljiva organizacija većih transportnih radova iziskuje, pored navedenih odnosa izvedenih proračuna i eventualnih snimanja, prisustvo organizatora radnih procesa u toku prva 2—3 dana izvođenja transporta.

Orijentacioni normativi rada u poljoprivredi

Transport poljoprivrednih proizvoda

Dnevni učinak traktora jačine 25 HP sa jednom prikolicom pri transportu različitih proizvoda na različite udaljenosti (tona/dnevno)

• Vrsta tereta
• Udaljenost u kilometrima
• Žito (zrno)
• Korenje i gomolji
• Slama i seno
• Stajnjak
• Razni tereti

Deo 5 Finansijsko planiranje s kalkulacijama

U ovom poglavlju obrađena je izrada proizvodno-finansijskih planova poljoprivrednih preduzeća. Oblik i sadržina proizvodno-finansijskih planova poljoprivrednih organizacija (preduzeća) nisu rsgulisani propisima, ili je, pak, to učinjeno u vrlo skučenom obimu.

S obzirom na to da su izvesna pitanja već obrađena u ranijim poglavljima (organizacija proizvodnje), ovde će se uglavnom tretirati pitanja koja se odnose na deo plana od koga se polazi pri utvrđivanju i raspodeli ukupnog prihoda i dohotka poljoprivredne organizacije. U ovom delu se takođe nećemo zadržavati ni na pitanjima detaljnije primene ekonomskih mera i instrumenata pri raspodeli ukupnog prihoda i dohotka, pošto je ovo detaljno objašnjeno u poglavlju o ekonomskim instrumentima. Prema tome, u ovom poglavlju težište je na prikazivanju sastavljanja analitičkih planskih kalkulacija proizvodnje osnovne delatnosti i predračuna, koji služe za planiranje troškova pomoćnih delatnosti i opštih troškova.

U ovom poglavlju se ne raspravlja o problemu celishodnosti analitičkog planiranja, već se pošlo od činjenice da kod najvećeg broja poljoprivrednih preduzeća potreba za sastavljanjem analitičkih kalkulacija proizilazi iz postavljene organizacije tih preduzeća. Za ostale, pak, za koje ova potreba ne proizilazi iz njihove organizacije, objašnjena su rešenja koja im najviše odgovaraju.

Kao osnova objašnjenja i obrade uzet je analitički proizvodno-finansijski plan, tj. plan za koji se, pored proizvodnog i zbirnog finansijskog plana, rade i kalkulacije za pojedinačne proizvodnje, odnosno proizvode, kao i predračuni i pomoćne kalkulacije. Ovo je potpuniji i kompleksniji plan. Kod »prostog« proizvodno-finansijskog plana, u kome se ne sastavljaju kalkulacije za pojedine proizvodnje, objašnjene su samo specifičnosti u odnosu na analitički proizvodno-finansijski plan.

U posebnom odeljku objašnjene su diferencijalne kalkulacije u poljoprivredi. Naime, u tom se odeljku govori o problemu i o mogućnosti najcelishodnijeg utvrđivanja ekonomskog efekta povećavanja odnosno smanjivanja obima pojedinih proizvodnji, kao i o izboru ekonomski najcelishodnijih sredstava za određenu proizvodnju.

Troškovi poljoprivrednih preduzeća

Za obavljanje poljoprivredne proizvodnje potrebno je učešće tri osnovna činioca: predmeta rada, sredstava za rad i živog Ijudskog rada. Njihovim učešćem, njihovom upotrebom, nastaju t r o š k o v i, i to: troškovi materijala, amortizacija i troškovi rada.

No pored ovih osnovnih elemenata troškova, koji su nužni, bez obzira na privredni sistem, postoje i posebne obaveze plaćanja društvenoj zajednici, koje proizilaze iz propisanih instrumenata. Ovde je reč o društvenim doprinosima, koji, čisto ekonomski posmatrano, ne predstavljaju troškove u užem smislu, ali prema postojećim propisima ulaze u tzv. troškove poslovanja1 i uzimaju se u obzir kao troškovi u strukturi cene koštanja pri sastavljanju kalkulacija.

Podela troškova

Pored već spomenute podele troškova na pojedine elemente, čije nam dalje raščlanjavanje daje razne vrste troškova, može se izvršiti i sledeća podela troškova s obzirom na mogućnost obuhvatanja kod pojedinih proizvodnji: 1) direktni i 2) indirektni troškovi.

Pod direktnim troškovima podrazumevaju se oni koji su nastali samo zbog jedne određene proizvodnje. Na primer: utrošeno seme ili stočna hrana, amortizacija koševa koji služe isključivo za smeštaj jednog proizvoda (npr. kukuruza), lični dohoci radnika na oranju, setvi, žetvi, muži krava itd. Ovi se troškovi obuhvataju neposredno u kalkulaciji određene proizvodnje.

Pod direktnim troškovima u užem smislu kod poljoprivrednih preduzeća podrazumevaju se oni troškovi koji se odnose samo na jedan proizvod, a ne na celu proizvodnju za koju se sastavlja kalkulacija. Na primer: troškovi šišanja ovaca kod proizvodnje vune, jagnjadi i mleka predstavljaju direktne troškove vune. Ali, pošto se u poljoprivrednim organizacijama po pravilu sastavljaju kalkulacije za pojedine proizvodnje, unutar kojih se vrši izračunavanje cene koštanja za pojedine vezane proizvode te proizvodnje, pod direktnim troškovima podrazumevaju se troškovi koji se odnose na određenu proizvodnju, bez obzira na to što se u njoj proizvodi više proizvoda.

Indirektni troškovi su, međutim, oni koji ne nastaju samo zbog jedne određene proizvodnje, već se odnose na više proizvodnji, kao što je, na primer, slučaj s kancelarijskim materijalom, materijalom za zagrevanje prostorija upravnih zgrada, amortizacijom upravnih zgrada; ličnim dohocima poljoprivrednih stručnjaka, osoblja računovodstva, direktora, noćnih čuvara; članarinom komorama, stručnim udruženjima i savezima zemljoradničkih zadruga i sl. Ovi se troškovi ne obuhvataju neposredno u kalkulacijama određenih proizvodnji, već se na ove raspoređuju putem ključa primenjenog na zajedničke troškove, koji se prethodno obuhvataju u raznim predračunima i pomoćnim kalkulacijama.

S obzirom na ovu podelu troškova na direktne i indirektne usvojena je uglavnom sledeća struktura cene u kalkulacijama poljoprivrednih proizvoda, odnosno poljoprivrednih proizvodnji:

1. troškovi materijala izrade
2. amortizacija (direktna)
3. lični dohoci izrade
4. opšti troškovi (grane)
5. troškovi uprave
6. troškovi prodaje.

Najčešće se kao posebni elementi u strukturi cene koštanja iskazuju i kamate na kredite, odnosno na poslovni fond, kao i razne članarine i društveni doprinosi (članarine komorama, savezima i sl.).

Troškovi navedeni pod rednim brojem 1 do 3 predstavljaju po pravilu čiste troškove sastavljene samo od po jednog elementa (materijal, amortizacija, lični dohoci) i nazivaju se elementni troškovi, dok su troškovi pod rednim brojem 4 do 6 sastavljeni od svih navedenih elemenata i nazivaju se kompleksni troškovi. Tako se, na primer, u troškovima uprave nalaze i troškovi materijala (npr. kancelarijski materijal) i lični dohoci (npr. lični dohoci direktora) i amortizacija (npr. amortizacija upravne zgrade).

No i kod direktnih troškova materijala postoje troškovi koji ne predstavIjaju samo troškove materijala. Naime, kod ovog elementa troškova unose se u kalkulacije kao direktni troškovi materijala i troškovi korišćenja sopstvenih zaprega, traktora i kombajna, koji u sebi sadrže ne samo troškove materijala već i amortizaciju i lične dohotke.

U vezi s reagovanjem na promenu obima i intenziteta proizvodnje troškovi se dele na: 1) fiksne i 2) varijabilne.

Fiksnim troškovima nazivaju se oni koji se po pravilu ne menjaju pri promeni obima proizvodnje (na primer: amortizacija upravnih zgrada, lični dohodak administrativnih službenika), dok se varijabilnim troškovima nazivaju oni koji se pri promeni obima proizvodnje menjaju (na primer: korišćenje mineralnih đubriva).

No ni svi varijabilni troškovi ne reaguju jednako na promenu proizvodnje. Troškovi koji se menjaju u istoj srazmeri kao i obim odnosno intenzitet proizvodnje nazivaju se proporcionalnim troškovima. Troškovi koji brže rastu od obima odnosno intenziteta proizvodnje nazivaju se progresivnim, a oni koji rastu sporije nazivaju se degresivnim.

Apsolutno fiksnih troškova gotovo i nema. Naime, posle određenog obima i intenziteta proizvodnje mora se ići i na povećanje tzv. fiksnih troškova (povećanje broja upravnih prostorija i broja službenika, odnosno visine njihovih ličnih dohodaka i dr.). Ovako povećani »fiksni« troškovi menjali bi se takođe samo posle određenog povećanja obima proizvodnje.

Sadržaj pojedinih elemenata troškova

S obzirom da propisi nisu regulisani materiju proizvodno-finansijskog pianiranja, praksa pojedinih poljoprivrednih organizacija u sastavljanju analitičkih kalkulacija je različita. Najčešće razlike kod pojedinih metodika ogledaju se u raspodeli zajedničkih — indirektnih troškova: opštih troškova grana, troškova uprave i zajedničkih troškova prodaje. Ovo se odnosi ne samo na ključ koji se primenjuje pri raspodeli ovih troškova na pojedine proizvodnje, nego i na sadržaj ovih troškova. Razlike su takođe znatne i kod određivanja cena materijala iz sopstvene proizvodnje, odnosno kod proizvoda koji se koriste za dalju reprodukciju na gazdinstvu, u prvom redu onih koji nemaju tržišne cene. Razlike su znatne i kod ostalih elemenata iz strukture cene koštanja.

Iz navedenih razloga ovde se obrađuje struktura cene koštanja, odnosno struktura analitičke kalkulacije, za koju smatramo da najviše odgovara svim potrebama poljoprivredne organizacije, a koja je u praksi primenjivana na većem broju poljoprivrednih organizacija.

Struktura analitičke kalkulacije

1. Materijal izrade
— osnovni materijal
— pomoćni materijal
— usluge pomoćnih delatnosti
— tuđe usluge
2. Direktna amortizacija
3. Lični dohoci izrade
4. Opšti troškovi grane
5. Troškovi uprave
6. Troškovi prodaje
7. Kamate na kredite
8. Doprinosi i članarine
9. Cena koštanja (1 do 8)

U planske kalkulacije unose se samo oni troškovi koji su normalno potrebni za ostvarenje planiranih proizvoda. Prema tome, u kalkulacije se ne unose nikakvi troškovi koji imaju karakter »vanrednih« troškova. Isto tako i kod proizvodnje će se planirati samo proizvodi koji se normalno ostvaruju pri planiranim ulaganjima.

Kao što je to objašnjeno u poglavlju o ekonomskim instrumentima (VII deo), ova struktura analitičke kalkulacije ne podudara se sa strukturom raspodele ukupnog prihoda. Naime, pri raspodeli ukupnog prihoda ide se na utvrđivanje dohotka i čistog prihoda poljoprivredne organizacije, u kojima su sadržani i ukupni lični dohoci radnika poljoprivredne organizacije. U analitičkim kalkulacijama ide se, međutim, na utvrđivanje dobiti (gubitka) proizvodnje odnosno proizvoda za koje se sastavljaju kalkulacije. Prema tome, u strukturi troškova ovih kalkulacija nalaze se i lični dohoci. To proističe iz zadataka koji imaju kalkulacije u poljoprivredi.

Osim toga, kalkulacije se sastavljaju za celokupni obim proizvodnje za koju se sastavlja analitička kalkulacija, bez obzira na to da li se celokupna proizvodnja planira za realizaciju ili za dalju reprodukciju na samom gazdinstvu, i bez obzira na to da li se realizacija planira za godinu u kojoj je završena proizvodnja ili za sledeću godinu. Ukupan prihod, međutim, obuhvata vrednost naplaćene realizacije, bez obzira na godinu u kojoj su proizvedeni realizovani proizvodi.

Materijal izrade (direktni materijalni troškovi). Pod materijalom izrade podrazumevamo ne samo materijal već i usluge sopstvenih pomoćnih delatnosti i tuđe usluge, koji se mogu direktno obračunati na teret proizvodnje za koju se sastavlja kalkulacija.

Kao osnovni materijal smatra se načelno onaj direktni materijal koji svojom supstancom ulazi u nov proizvod. Ovo je slučaj npr. sa semenom ili rasadom, mineralnim i stajskim đubrivom u biljnoj proizvodnji, stočnom hranom i stokom unetom u tov u stočnoj proizvodnji i sirovinama kod prerade (mleko pri preradi u sir, grožđe pri preradi u vino i dr.).

Kao direktan pomoćni materijal smatra se onaj materijal koji se neposredno troši zbog proizvodnje za koju se sastavlja kalkulacija, ali koji svojom supstancom ne ulazi u nov proizvod. Kao primer navodimo manilu i drugo vezivo potrebno za vezivanje pri žetvi žita, plavi kamen potreban za prskanje vinograda i dr.

Kao pomoćni materijal smatra se i sitan inventar koji se prema propisima ne smatra osnovnim sredstvom ako mu je pojedinačna vrednost manja od određenog limita (10.000 din.) bez obzira na vek trajanja, odnosno ako mu je vek trajanja kraći od jedne godine bez obzira na vrednost. Da li će se sitan inventar u kalkulaciji obuhvatiti kao direktan pomoćni materijal, ili kao materijal opštih troškova, ili troškova uprave, zavisi od toga da li se upotrebljava samo u jednoj proizvodnji ili služi za više proizvodnji — iste grane, ili za celo gazdinstvo.

Usluge pomoćnih delatnosti poljoprivredne organizacije predstavljaju korišćenje zaprega, traktora i kombajna, kao i drugih pogonskih mašina poljoprivredne organizacije. Usluge radionica, koje takođe predstavljaju pomoćne delatnosti poljoprivredne organizacije, obuhvataju se, odnosno raspodeljuju, uglavnom preko troškova zaprega, traktora i drugih pogonskih mašina, zatim preko opštih troškova i troškova uprave, a i preko troškova investicione izgradnje. Prema tome, ovi troškovi se ne obuhvataju u kalkulacijama pojedinih proizvodnji direktno, već preko navedenih troškova.

Tuđe usluge predstavljaju usluge koje vrše druge privredne organizacije, kao i lica samostalnih profesija koja nisu ni u kakvom radnom odnosu sa privrednom organizacijom kojoj se pruža usluga. Ovde se dakle radi o tuđim uslugama, koje se ne obuhvataju preko ličnih dohodaka radnika. Tuđe usluge se obuhvataju u kalkulacijama kao direktni troškovi materijala ako se odnose isključivo na proizvodnju za koju se sastavlja kalkulacija.

Kao tuđe usluge kod direktnih materijalnih troškova unose se usluge traktorima, kombajnima i drugim pogonskim mašinama drugih privrednih organizacija, troškovi lečenja stoke odnosno preventivne zaštite od strane veterinarskih stanica, osiguranje useva od grada i drugih nepogoda, osiguranje stoke od uginuća i sl.

Tuđe usluge koje se odnose na opravku traktora i kombajna obuhvataju se u predračunu troškova »traktorskog dana — sata« (odnosno kombajna). Ostale tuđe usluge koje se ne odnose na određene proizvodnje za koje se sastavljaju kalkulacije obuhvatiće se u odgovarajućim predračunima troškova pomoćnih delatnosti (radionica, magacina i dr.), odnosno u predračunima opštih troškova, troškova uprave i troškova prodaje.

Po pozitivnim propisima kao materijalni troškovi smatraju se i izvesni troškovi koji u stvari imaju karakter ličnih dohodaka, na primer: naknade za rad povremenim radnicima, naknade za lica van radnog odnosa pri sistemu rada na parče kod kuće radnika (rad na »sic«) i dr. Ovo je učinjeno u stvari zbog toga što naknade ovih lica ne zavise od ostvarenog dohotka poljoprivredne organizacije.

Količine potrebnog materijala utvrđuju se u proizvodnom delu plana, pri čemu se takođe odvojeno iskazuje količina koja će se nabaviti sa strane i ona koja će se proizvesti na samom gazdinstvu (poljoprivrednoj organizaciji).

Materijal koji se nabavlja van gazdinstva obračunava se po kupovnoj ceni, na koju se dodaju i troškovi dopreme do uskladištenja.

Kod materijala iz sopstvene proizvodnje dolaze u obzir uglavnom dve varijante: obračun na bazi tržišne cene i obračun po ceni koštanja.

Uglavnom je usvojen princip da se materijal iz sopstvene proizvodnje koji ima tržišnu cenu obračunava u kalkulacijama na bazi te cene. Razume se da se pri tome od tržišne cene oduzimaju normalni transportni troškovi od tržišta do gazdinstva, pošto u ovom slučaju neće ni biti ovih troškova. To je tzv. tržišna cena za celo gazdinstvo. Smatra se da je ova cena opravdana, jer bi se utrošeni materijal po toj ceni mogao realizovati na tržištu. Razume se da pri tome treba voditi računa o kvalitetu materijala iz sopstvene proizvodnje, tj. da li je on istovetan sa kvalitetom proizvoda za koji se na tržištu postiže odgovarajuća cena, kao i o tome da li bi se celokupna proizvodnja mogla realizovati na tržištu po ceni po kojoj se realizuju proizvodi koji se iznose u ograničenim količinama.

Kod materijala iz sopstvene proizvodnje za koji ne postoji tržišna cena, tj. koji se po pravilu ne iznosi na tržište, mora se uglavnom uzeti za bazu planska cena koštanja. No i ovde treba uzeti cenu koštanja koja je rezultat normalnih troškova, tj. normalnih ulaganja, kao i normalnih prinosa, a takođe i za normalni kvalitet. U protivnom bi se troškovi izvesnih proizvodnji čiji se proizvodi upotrebljavaju za dalju reprodukciju na gazdinstvu — automatski prevaljivali na druge proizvođače, bez obzira na to da li su opravdani ili ne.

Najveću teškoću ovde predstavljaju sporedni proizvodi, jer se ovi dobivaju kao vezani proizvodi uz glavne proizvode. Pošto ovi proizvodi najčešće nemaju tržišne cene, do njihove orijentacione cene, na bazi koje se izračunava cena koštanja, dolazi se upoređenjem sa cenom materijala kome može da služi kao zamena. Tako će se npr. sporedni proizvodi koji služe kao stočna hrana (npr. glava i lišće šećerne repe) upoređivati s drugom stočnom hranom na bazi hranljive vrednosti, stajnjak sa mineralnim đubrivima na bazi njihovog sadržaja i sl. Cesto se ova cena utvrđuje i na bazi odnosa prema vrednosti glavnog proizvoda.

Pri obračunu troškova upotrebe stajnjaka treba voditi računa i o njegovom produžnom dejstvu. Naime, neće celokupna vrednost stajnjaka biti iskorišćena u prvoj godini u kojoj je i upotrebljen. Stoga ne treba sa celokupnim troškovima upotrebljenog stajnjaka teretiti proizvodnju prve godine. na tom zemljištu. Ispitivanjima je utvrđeno da produžno dejstvo stajnjaka traje 3—4 godine. Smatramo da bi za naše prilike najviše odgovaralo razgraničenje na tri godine, i to u srazmeri 50%,: 35% : 15%. Ovo već i zbog toga što je mnogo teže obezbediti pouzdanu evidenciju o đubrenju pojedinih parcela za vreme od 4 godine nego za tri. (U slučaju razgraničenja na 4 godine ovo bi se izvršilo u srazmeri 40 : 30 : 20 :10).

Na sličan način vrši se i razgraničenje, kao i procena vrednosti, ostataka leguminoza.

Trošak korišćenja usluga sopstvenih pomoćnih delatnosti planira se u posebnim predračunima, odnosno pomoćnim kalkulacijama, što će kasnije biti detaljnije objašnjeno.

Trošak tuđih usluga planira se prema tržišnim cenama, odnosno prema postojećim tarifama.

Direktna amortizacija. Zadržaćemo se najpre na amortizaciji uopšte i na metodama izračunavanja amortizacije. Pod amortizacijom se podrazumeva deo vrednosti osnovnog sredstva koji ovo gubi u toku proizvodnje, odnosno koji se prenosi na proizvodnju. Amortizacija se u stvari odražava u smanjenju vrednosti osnovnih sredstava usled njihovog rabaćenja, a i u povećanju troškova za isti iznos.

Rabaćenje osnovnih sredstava javlja se kao fizičko (tehničko) rabaćenje i kao ekonomsko (moralno) rabaćenje.

Fizičko ili tehničko rabaćenje prouzrokuje umanjenje tehničkih kvaliteta i vrednosti osnovnih sredstava kao rezultat upotrebe — korišćenja osnovnih sredstava. Ovo rabaćenje zavisi od tehničkih kvaliteta osnovnih sredstava, kao i od načina i intenziteta njihove upotrebe, njihovog održavanja i čuvanja. Rabaćenje osnovnih sredstava sa biološkim svojstvima (dugogodišnji zasadi, osnovno stado) zavisi od prirodnih — bioloških svojstava tih osnovnih sredstava.

Ekonomsko ili moralno rabaćenje zavisi od tehničkog i tehnološkog, odnosno biološkog napretka. Napredak nauke može učiniti da izvesna osnovna sredstva koja još nisu fizički odnosno tehnički dotrajala izgube ekonomsku opravdanost korišćenja, tj. da njihovo korišćenje ne bude ekonomično. Drugim rečima za, privredne organizacije u takvim slučajevima postaje ekonomičnije da takva osnovna sredstva rashoduju i nabave nova — savremena, nego da ih dalje upotrebljavaju.

Mogućnost ekonomskog rabaćenja osnovnih sredstava ima za posledicu da se kod tih sredstava predviđa kraći vek korisćenja nego što to proizilazi iz njihovih tehničkih kvaliteta. O ovoj mogućnosti se mora voditi računa i pri orijentaciji na nova osnovna sredstva. O tome treba voditi računa naročito kad su u pitanju osnovna sredstva trajno vezana za određenu lokaciju, sa dužim vekom trajanja i većom vrednošću, kao što je npr. slučaj sa privrednim zgradama i dugogodišnjim zasadima.

Metode utvrđivanja amortizacije. Stvarna visina amortizacije ne može se precizno utvrditi čak ni na kraju godine za protekli period, a pogotovu je teško da se ona tačno planira. Za što realniju procenu visine amortizacije osnovnih sredstava postoje razne metode, koje se primenjuju u privredi raznih zemalja. Ovde ćemo se zadržati na dve osnovne metode utvrđivanja amortizacije: a) po vremenu trajanja osnovnog sredstva (metod vremenske amortizacije) i b) po učinku (metod funkcionalne amortizacije). I jedna i druga metoda imaju svojih prednosti, ali i svojih nedostataka.

a) Utvrđivanje amortizacije po vremenu trajanja. Ovde je osnovni problem utvrđivanje veka trajanja korisne upotrebe osnovnog sredstva. Razume se da se ne radi o utvrđivanju veka trajanja svakog pojedinog osnovnog sredstva, već o prosečnom veku trajanja za sva osnovna sredstva iste kategorije, ustanovljenom na osnovu iskustva za prosečne uslove i pri njihovom normalnom korišćenju, održavanju i čuvanju.

Ova se metoda ne sprovodi uvek na isti način. Imamo u stvari tri vrste vremenske amortizacije: ravnomernu (linearnu), progresivnu i degresivnu.

Ravnomerna (linearna) vremenska amortizacija se najčešće primenjuje. Ova je metoda u osnovi došla do izražaja u našim propisima (izuzetak je dozvoljen samo kod motornih vozila). Kod primene ove metode amortizacija se obračunava u istim iznosima u svim godinama u kojima se koristi osnovno sredstvo polazeći od pretpostavke da se osnovno sredstvo ravnomerno koristi odnosno troši u svim godinama.

Kod progresivne amortizacije iznos amortizacije se povećava iz godine u godinu, pri čemu povećanje amortizacije u stvari približno odgovara povećanju dela anuiteta koji predstavlja otplatu kredita za nabavku osnovnih sredstava. Izvesno ekonomsko opravdanje ovog metoda predstavlja i činjenica da prilikom nabavke (izgradnje) novih osnovnih sredstava privredna organizacija ima i izvesnih novih troškova koji su u početku korišćenja tih osnovnih sredstava najveći. Ovo je naročito slučaj kod preorijentacije na novu proizvodnju ili temeljnije izmene osnovnih sredstava. U naknadu za ovo amortizacija se u prvim godinama obračunava u manjim iznosima.

Kod primene degresivne amortizacije najveći iznos amortizacije je u prvoj godini, a zatim se ovi iznosi iz godine u godinu smanjuju. Kao argumenti za ovakav postupak navodi se da nova osnovna sredstva imaju najčešće i najveći učinak, a i da više treba amortizovati osnovna sredstva koja imaju veću vrednost, a to je vrednost na početku njihovog korišćenja.

b) Utvrđivanje amortizacije po učinku. Primena ove metode zasniva se na realnom utvrđivanju učinka koji normalno može da se ostvari osnovnim sredstvom u toku njegovog veka trajanja. Primena ove metode zasniva se na utvrđivanju iznosa amortizacije po jedinici kojom se meri učinak osnovnog sredstva. Tako na primer amortizacija automobila utvrđuje se po pređenim kilometrima, amortizacija kamiona po prenetoj toni/km itd. Kod traktora bi to bili časovi korišćenja traktora, ali bi mogao biti i tzv. »uslovni hektar« obrađenog zemljišta itd. Tako, na primer, ako je 10.000 časova rada normalno korišćenje traktora, a vrednost koju treba amortizovati 2 miliona dinara, onda za svaki sat korišćenja traktora treba računati (2,000.000 : 10.000) = 200 dinara. Prema tome, visina amortizacije u pojedinim godinama zavisila bi od intenziteta korišćenja traktora, od čega prvenstveno zavisi i njihov vek trajanja. Sve ovo, razume se, pod pretpostavkom normalnog održavanja i čuvanja. Isto tako bi se, na primer, amortizacija voćnjaka mogla svesti na količinu roda. Ako vrednost šljivika koju treba amortizovati iznosi 500.000 dinara, a ovaj u toku svoga veka trajanja (25 godina) treba da da 250.000 kg roda, onda bi amortizacija po 1 kg iznosila (500.000 : 250.000) = 2 dinara.

U toku celog veka trajanja zasada obračunavalo bi se na svaki kilogram roda šljiva po 2 dinara na ime troškova amortizacije. Prema tome, ovde se ne javlja ravnomerna godišnja amortizacija, jer ona zavisi od ostvarenog roda u svakoj godini. Smatra se da je ovakav raspored amortizacije pravilniji, jer voćnjaci ne daju isti rod u svakoj godini, kako zbog svog prirodnog razvoja, tako i zbog izvesnih prirodnih uticaja koje proizvođač još nije uspeo potpuno da otkloni.

Razume se da je moguća i kombinacija obračuna amortizacije po vremenu i po učinku. Smatra se da je bez obzira na intenzitet korišćenja osnovnog sredstva neophodno potrebno obračunati bar izvestan minimum godišnje amortizacije, zbog ekonomskog (moralnog) rabaćenja osnovnih sredstava.

Prema našim propisima sve privredne organizacije obavezno primenjuju princip obračunavanja amortizacije po vremenu (Odluka o stopama amortizacije osnovnih sredstava privrednih organizacija — »Službeni list FNRJ« br. 24/57, 7/58, 9/61).

Za pravilno planiranje i obračun amortizacije potrebno je da se tačno utvrdi osnovica amortizacije i amortizaciona stopa.

Osnovica za amortizaciju predstavlja vrednost osnovnog sredstva koju treba amortizovati u toku njegovog veka trajanja. Ovo redovno nije celokupna vrednost osnovnog sredstva. Po pravilu, osnovica amortizacije se dobija kada se od početne — nabavne vrednosti osnovnog sredstva oduzme njegova krajnja vrednost, tj. vrednost koju predstavlja materijal tog osnovnog sredstva kada postane funkcionalno neupotrebljivo. Drugim rečima, osnovica amortizacije se izračunava na taj način što se od početne vrednosti oduzima vrednost starog materijala pri likvidaciji tog osnovnog sredstva. No ako bi se želelo da se tačno utvrdi osnovica amortizacije bilo bi potrebno da se krajnja vrednost osnovnog sredstva (vrednost tzv. »starog gvožđa«) umanji za potrebne troškove rashodovanja tog osnovnog sredstva. Kod građevina krajnju vrednost bi predstavljala vrednost građevinskog materijala dotrajalih građevina, kod mašina — vrednost starog gvožđa, kod dugogodišnjih zasada — vrednost drvne mase, kod osnovnog stada — klanična vrednost.

Prema našim propisima osnovicu za amortizaciju čini nabavna vrednost osnovnog sredstva. Ovo zbog toga što je vek trajanja, odnosno amortizaciona stopa, određena tako da se pri normalnom korišćenju osnovnog sredstva u stvari amortizacije razlika između nabavne (početne) i krajnje vređnosti osnovnog sredstva. Izuzetak je učinjen samo kod osnovnog stada, kod kojeg kao osnovica za amortizaciju služi razlika između nabavne i klanične vrednosti.

Treba takođe istaći na koji se način utvrđuje početna odnosno nabavna vrednost osnovnog sredstva. Prema našim propisima (Zakon o sredstvima privrednih organizacija — »Službeni list FNRJ« br. 17/61) utvrđivanje vrednosti osnovnih sredstava zavisi od načina njihovog pribavljanja.

Vrednost osnovnih sredstava koja su stečena na osnovu ugovora o kupovini, izradi ili građenju utvrđuje se prema fakturnoj (nabavnoj) ceni i troškovima dopreme i montaže. Vrednost osnovnih sredstava proizvedenih u sopstvenoj režiji sastoji se iz tržišne cene i troškova montaže. Vrednost osnovnih sredstava prenetih bez naknade sa druge privredne organizacije sastoji se iz knjižne vrednosti koju su ta osnovna sredstva imala u vreme prenosa kod privredne organizacije sa koje se vrši prenos. Vrednost osnovnih sredstava koja su dodeljena privrednoj organizaciji, kao i onih koja je ova stekla po drugom osnovu, sastoji se iz tržišne cene i troškova dopreme i montaže.

Amortizaciona stopa se primenjuje na osnovicu amortizacije da bi se utvrdio iznos koji otpada na vreme za koje se izračunava amortizacija. Ova se stopa utvrđuje na taj način što se broj 100 deli sa vekom trajanja (t) osnovnog sredstva:

Amortizaciona stopa = 100/t

Ako se amortizacija utvrđuje za period od godine dana, što je u poljoprivredi redovno slučaj, onda bi se godišnja amortizaciona stopa za osnovna sredstava čiji je vek trajanja npr. 20 godina utvrdio iz formule:-^-=5%.

Primenom ove stope (5%) na osnovicu za amortizaciju izračunavao bi se svake godine iznos amortizacije za ta osnovna sredstva, tj. za tu grupu osnovnih sredstava.

Po našim propisima (pomenuta Odluka o stopama amortizacije osnovnih sredstava privrednih organizacija) određene su amortizacione stope po grupama osnovnih sredstava. Prema tome, primenom tih stopa na nabavnu vrednost osnovnih sredstava na koja se ta stopa odnosi izračunava se iznos amortizacije za jednu godinu.

U pomenutoj odluci nisu navedena osnovna sredstva koja se ne amortizuju, a to su kod poljoprivrednih organizacija sledeće grupe osnovnih sredstava:

— zemljište,
— melioracije koje predstavljaju trajno poboljšanje kvaliteta zemljišta (npr. troškovi krčenja šikara, uklanjanja kamenja sa pašnjaka i sl.),
— osnovna sredstva u izgradnji, gde ulazi i stočni podmladak, i
— odrasla grla osnovnog stada, ako je njihova nabavna vrednost ravna klaničnoj.

Amortizacija se u kalkulacijama javlja u raznim elementima strukture cene koštanja, kao direktan i indirektan trošak. Kao direktan trošak — direktna amortizacija — prikazuje se amortizacija samo onih osnovnih sredstava koja služe isključivo jednoj proizvodnji. Tako, na primer, amortizacija krunjača i koševa za kukuruz prikazaće se kao direktna amortizacija proizvodnje kukuruza, amortizacija krava i staja za krave — kao direktna amortizacija proizvodnje mleka i teladi itd.

Amortizacija kao indirektan trošak javlja se, na primer, kod troškova korišćenja zaprega, traktora i drugih pogonskih mašina, opštih troškova, troškova uprave i troškova prodaje. Ovde je reč o osnovnim sredstvima koja ne služe samo jednoj proizvodnji.

Amortizacija traktora obuhvatiće se u predračunu troškova traktora, amortizacija mašina i oruđa za obradu zemljišta obuhvata se u opštim troškovima biljne proizvodnje (ratarstva), amortizacija upravnih zgrada u troškovima uprave itd. Ovo će se kasnije detaljnije objasniti kod odgovarajućih obrazaca.

Pored amortizacije postoje i drugi troškovi koji nastaju u vezi s osnovnim sredstvima. Ovde je pre svega reč o održavanju osnovnih sredstava, kako tekućem, tako i investicionom. Naime, ovo su normalno potrebni troškovi da bi osnovno sredstvo moglo normalno da funkcioniše tokom celog predviđenog veka trajanja.

Pod troškovima tekućeg (redovnog) održavanja osnovnih sredstava podrazumevaju se troškovi koji se planiraju redovno svake godine, dok se troškovi investicionog održavanja planiraju za duži vremenski period (npr. izmena prozora i vrata i pretresanje krova na građevinama, generalne opravke traktora i dr.). investiciono održavanje (velike opravke) posledica je nejednake trajnosti raznog materijala od kojeg je izgrađeno osnovno sredstvo.

Tekuće opravke i investiciono održavanje omogućavaju da osnovno sredstvo istraje pun vek trajanja, ali mu ne povećavaju kapacitete. Ukoliko bi se »velikim opravkama« povećavali i kapaciteti osnovnog sredstva (dogradnja novih prostorija u građevini, ugrađivanje u traktor novog motora s većom snagom i sl.), treba aktivirati za ovu razliku osnovno sredstvo, tj. povećati mu nabavnu vrednost, pa prema tome i osnovicu za amortizaciju.

Troškovi investicionog održavanja osnovnih sredstava planiraju se iz tehničkih razloga najčešće u istom predračunu u kojem se planiraju i troškovi amortizacije, ali se iskazuju kao materijalni troškovi. Kod redovnog održavanja, ukoliko opravke vrše radionice, bilo sopstvene, bilo tuđe, ovi se troškovi planiraju kao materijalni troškovi, a ako je reč samo o ličnim dohocima — slučaj s tehničkim staranjem — oni se unose u kalkulacije, odnosno u predračune kao lični dohoci.

Kod investicionog održavanja treba izvršiti razgraničenje ovih troškova na onoliko godina na koliko se odnosi ta opravka. Tako na primer ako se generalna opravka traktora planira svake druge godine pri normalnom korišćenju traktora, onda će se svake godine u predračunu troškova korišćenja traktora ovaj teretiti jednom polovinom planiranih troškova generalne opravke, bez obzira na to u kojoj se godini planira generalna opravka.

Lični dohoci izrade. Lični dohoci radnika privrednih organizacija u našem privrednom sistemu predstavljaju učešće radnog kolektiva privredne organizacije u dohotku privredne organizacije. Način utvrđivanja učešća radnog kolektiva u dohotku privredne organizacije je upravo i jedno od osnovnih obeležja privrednog sistema. Sistem utvrđivanja ličnih dohodaka u našim privrednim organizacijama je rezultat nepostojanja najamnih odnosa radnika i uvođenja radničkog samoupravljanja. Zbog toga u našim privrednim organizacijama i ne postoje utvrđene naknade radnicima za rad — plate, već ove zavise od ostvarenog dohotka privredne organizacije, odnosno od rezultata poslovanja privredne organizacije. S obzirom na to često se čuje mišljenje da nema potrebe i da je čak pogrešno lične dohotke radnika ukalkulisavati kao troškove privrednih organizacija, odnosno kao elemente iz strukture cene koštanja.

No, s druge strane, s obzirom na postojanje robno-novčanih odnosa u našoj privredi, proizvodnji za tržište, postojanje međunarodnih privrednih odnosa sa zemljama različitog privrednog sistema, postojanje privatnog sektora u poljoprivredi i kao proizvođača za tržište, angažovanje povremene radne snage sa fiksnim naknadama za određene usluge, još postoji potreba da se kalkulišu i odgovarajuće naknade ličnih dohodaka radnika za uloženi rad. Stoga je kod nas u praksi i usvojeno ovo gledište, te i poljoprivredne organizacije sastavljaju svoje kalkulacije u kojima kao troškove obuhvataju i lične dohotke kao troškove rada.

Pod ličnim dohocima podrazumevaju se ne samo tzv. neto lični dohoci, tj. iznosi koje radnici primaju za »ličnu potrošnju«, već i doprinosi koji se obračunavaju zajedno sa neto ličnim dohocima i koji predstavljaju tzv. »društvenu potrošnju«. Prema našim propisima to su: doprinos budžetima iz ličnih dohodaka, doprinos za socijalno osiguranje, stambeni doprinos, dopunski doprinos za socijalno osiguranje i naknada saobraćajnim privrednim organizacijama za povlastice u putničkom saobraćaju. (Detaljnije o ovome govori se u odeljku »individualni bruto lični dohodak i njegovi elementi«), U kalkulacije se prema tome unose bruto lični dohoci (neto lični dohoci uvećani za navedene doprinose).

Za pojedine radne operacije, kako kod pojedinih proizvodnji za koje se sastavljaju kalkulacije, tako i kod pomoćnih delatnosti i opštih, zajedničkih troškova, za koje se sastavljaju predračuni, utvrđuje se potrebna količina rada. Na taj se način utvrđuje ukupno potreban rad po vrstama, potrebnoj stručnosti radnika, i to u dinamici — po mesecima, odnosno po dekadama.

Zatim se na osnovu pravilnika o raspodeli ličnih dohodaka radnika u kojem su utvrđene osnove za obračunavanje ličnih dohodaka, kao i »cenovnik radova«, izračunava visina ličnih dohodaka za pojedine radove, odnosno grupe radova. Ovako utvrđeni lični dohoci radnika unose se u predračune, odnosno kalkulacije.

U obračunskim kalkulacijama lični dohoci se najčešće prikazuju u dve varijante:

— u iznosima ukalkulisanih i isplaćenih ličnih dohodaka u toku godine, koji u stvari imaju karakter akontacije i
— u iznosima obračunatim na osnovu završnog računa poljoprivredne organizacije.

Kao direktni lični dohoci u kalkulacijama iskazuju se oni lični dohoci radnika koji se mogu direktno planirati i obračunati na proizvodnju za koju se sastavlja kalkulacija. Lični dohoci koji se ne mogu direktno planirati na određene proizvodnje obuhvataju se u kalkulacijama indirektno, preko drugih elemenata troškova, kao što su usluge pomoćnih delatnosti, opšti troškovi grane, troškovi uprave i troškovi prodaje.

Opšti troškovi grane. Pod opštim troškovima grane podrazumevaju se troškovi koji se odnose na više proizvodnji iste grane (ratarstva, voćarstva, stočarstva i dr.), te se na osnovu određenog ključa raspodeljuju na pojedine proizvodnje te grane. Ovo su kompleksni troškovi i sadrže u sebi i troškove materijala i amortizacije i lične dohotke radnika.

Troškovi uprave. U ovu grupu troškova spadaju oni koji su po pravilu rezultat administrativne (upravne) funkcije. Ova je funkcija, naime, takođe neophodna da bi se obezbedilo normalno poslovanje privredne organizacije S obzirom na to da ovi troškovi nastaju u vezi s poslovanjem uopšte, treba ih raspodeliti na sve proizvodnje poljoprivredne organizacije. Raspodela ovih troškova na pojedine proizvodnje vrši se po najadekvatnijem ključu, koji utvrđuje sama poljoprivredna organizacija.

Kao i opšti troškovi, tako su i troškovi uprave kompleksni troškovi. Njih takođe sačinjavaju troškovi materijala, usluge — tuđe i sopstvenih pomoćnih delatnosti, amortizacija i lični dohoci. U ovim se troškovima najčešće obuhvataju i razni društveni doprinosi, članarine i dr. koji se po propisima obračunavaju i plaćaju pre utvrđivanja dohotka poljoprivredne organizacije.

Troškovi prodaje. Pod troškovima prodaje podrazumevaju se troškovi koji nastaju u vezi s prodajom (realizacijom) proizvoda. Prema tome, troškovi prodaje planiraju se samo za one količine koje se planiraju za prodaju. Za proizvode, pak, koji su namenjeni daljoj reprodukciji na samom gazdinstvu ovi se troškovi ne planiraju.

Kao troškovi prodaje planiraju se ne samo troškovi koji nastaju neposredno u vezi s izvršenjem prodaje poljoprivrednih proizvoda (troškovi pakovanja, otpreme i sl.) već i oni koji nastaju u vezi s pripremama prodaje (troškovi reklame, ugovaranja i sl.).

U kalkulacijama pojedinih proizvodnji troškovi prodaje se mogu obuhvatiti kao direktni troškovi ili kao indirektni.. Direktni troškovi prodaje su oni koji nastaju (odnosno koji se planiraju) isključivo u vezi s prodajom jednog proizvoda, dok su indirektni (opšti) troškovi prodaje oni koji se odnose na sve, odnosno na veći broj proizvoda namenjenih prodaji.

Kamate na kredite, kao i razni doprinosi i članarine, prema propisima o utvrđivanju i raspodeli ukupnog prihoda i dohotka privrednih organizacija smatraju se troškovima poslovanja. Cesto se u praksi ovi troškovi planiraju u troškove uprave. Svakako je, međutim, pravilnije i celishodnije da se ovi troškovi u kalkulacijama iskažu posebno, bez obzira na to što se najčešće ne mogu obračunati kao direktni troškovi.

Raspodela ovih troškova na pojedine proizvodnje vrši se prema ključu koji im najviše odgovara, odnosno prema osnovici po kojoj se i obračunavaju odgovarajući doprinosi.

O samoj tehnici planiranja i raspoređivanja troškova pomoćnih delatnosti i opštih zajedničkih troškova, data su detaljnija objašnjenja u odeljku »Pomoćne kalkulacije i predračuni«.

Pojam, zadaci, principi, metodi i vrste kalkulacija

Pojam i zadaci. Kalkulacija je računski postupak putem kojeg se iznalazi cena. Kod proizvodnih privrednih organizacija putem kalkulacija prvenstveno se izračunava cena koštanja i prodajna cena sopstvenih proizvoda.

Prema tome je i osnovni zadatak kalkulacije kod proizvodnih privrednih organizacija da utvrdi realnu cenu koštanja, prodajnu cenu i finansijski rezultat za proizvode koji se proizvode u privrednoj organizaciji.

Same kalkulacije služe prvenstveno privrednoj organizaciji koja ih sastavlja. Kalkulacije treba da pruže potrebne elemente za određivanje prodajnih cena, za orijentaciju pri izboru asortimana, za određivanje obima i intenziteta proizvodnje. Kalkulacije su jedan od osnovnih instrumenata pri ocenjivanju ekonomičnosti i rentabilnosti poslovanja, a i pri kontroli poslovanja. Posebnu ulogu dobile su kalkulacije uvođenjem novog sistema nagrađivanja radnika, odnosno obračunavanja ličnih dohodaka radnika u sistemu organizacije radnih, odnosno ekonomskih jedinica.

Navedenu ulogu imaju i kalkulacije kod poljoprivrednih organizacija. No kalkulacije poljoprivrednih organizacija imaju velikog značaja i za vođenje određene agrarne politike, pre svega za vođenje određene politike cena.

Principi kalkulacija. Osnovni principi koje moraju zadovoljiti sve kalkulacije jesu:

— Princip potpunosti. U kalkulacijama moraju biti obuhvaćeni svi troškovi koji se odnose na proizvodnju, odnosno proizvode za koje se sastavlja kalkulacija.
— Princip vremenskog razgraničavan ja. U kalkulaciji se obuhvata samo onaj deo troškova koji se odnosi na proizvodnju za koju se sastavlja kalkulacija, bez obzira na vreme nastajanja troškova. Zbog toga troškove (ulaganja) sa produžnim dejstvom, koji se ne iscrpljuju u jednoj proizvodnji, treba vremenski razgraničiti tako da se srazmerno stvarnom korišćenju terete sve proizvodnje na koje se ovi troškovi odnose. Tako će se, na primer, jednim delom troškova đubrenja stajnjakom teretiti i proizvodnje na đubrenim površinama i posle dve godine.
— Princip diferenciranja troškova po vrstama i mestima nastajanja. Naime, troškovi se u kalkulacijama moraju jasno odvojiti po elementima iz strukture cena, a svi indirektni troškovi imaju se prethodno obuhvatiti na pomoćnim »mestima« svog neposrednog nastajanja (traktori, radionice, magacini, opšti troškovi, troškovi uprave i dr.). Direktni troškovi (npr. seme, stočna hrana, lični dohoci izrade, direktna amortizacija i dr.) unose se neposredno u kalkulacije proizvodnje za koju se ova sastavlja, bez prethodnog unošenja u pomoćne kalkulacije.
— Princip dokumentovanosti. Ovde je usvojen opšti princip kao i u knjigovodstvu. U planske kalkulacije troškovi se unose na bazi obrazaca iz proizvodnog dela plana, odnosno predračuna i pomoćnih kalkulacija. U obračunske, pak, kalkulacije podaci se unose na bazi knjigovodstvenih podataka, odnosno knjigovodstvene dokumentacije.
— Princip uporedivosti. Da bi mogle da se izvrše analize na osnovu kalkulacija, potrebno je da se obezbedi uporedivost između planskih i obračunskih kalkulacija, između kalkulacija raznih poljoprivrednih organizacija, kao i kalkulacija sastavljenih u raznim godinama.

Da bi se ovo obezbedilo potrebno je da se sve kalkulacije sastavljaju na osnovu jedinstvene metodologije. Nepostojanje ovakve, obavezne metodologije je, međutim, jedna od najvećih teškoća za širu analizu u korišćenju kalkulacija. Posebnu, pak, teškoću predstavljaju promene propisa koje imaju za posledicu izmenu ekonomskih instrumenata, kao i izmene cena. Ovo nalaže potrebu za znatnim preračunavanjima, a i potrebu za obuhvatanjem i izvesnih naturalnih pokazatelja u kalkulacijama.

— Princip uporedivosti. Da bi mogle da se izvrše analize na njima koje izaziva određeno detaljisanje u samim kalkulacijama. Naime, u raščlanjavanju troškova, primeni ključa kod zajedničkih troškova i dr. treba voditi računa i o organizacionim i kadrovskim mogućnostima poljoprivredne organizacije, kao i o mogućnosti korišćenja, a u vezi s tim, i troškovima koje ovo raščlanjavanje izaziva.
— U planskim kalkulacijama mora doći da izražaja i princip opravdanosti troškova. Naime, u planske kalkulacije unose se samo oni troškovi koji su normalno potrebni za ostvarenje planirane proizvodnje. U obračunskim kalkulacijama obuhvataju se, međutim, svi troškovi koji su stvarno nastali u vezi s proizvodnjom za koju se sastavlja kalkulacija, bez obzira na to da li je to imalo za posledicu ostvarenje odgovarajuće proizvodnje ili ne.

Metode kalkulacije. Postoje uglavnom dve metode sastavljanja kalkulacija: diviziona i dodatna.

Diviziona metoda (diviziona kalkulacija) se primenjuje kod privrednih organizacija koje proizvode samo jedan proizvod, npr. kod električnih centrala. Izračunavanje cene koštanja po jedinici mere (npr. 1 Kwh) primenom ove metode je sasvim jednostavno: ukupni troškovi dele se s količinom proizvedenih (odnosno planiranih) proizvoda.

Kod poljoprivrednih organizacija ova metoda se ne primenjuje. Izuzetno, ova metoda bi se mogla primenjivati kod preduzeća koja se bave isključivo tovom stoke.

Poseban oblik ove metode predstavlja metoda pomoću ekvivalentnih brojeva. Kalkulacije pomoću ekvivalentnih brojeva primenjuju se ako se proizvodi nekoliko (ili više) proizvoda čiji troškovi stoje jedni prema drugima u određenom odnosu. U poljoprivrednim organizacijama ovaj oblik divizione metode primenjuje se samo izuzetno (npr. kod tova).

Dodatna metoda sastavljanja kalkulacija primenjuje se u privrednim organizacijama koje proizvode više različitih proizvoda. U ovim se slučajevima najpre utvrđuju direktni troškovi, a zatim se, primenom određenih ključeva, vrši raspodela i zajedničkih troškova na pojedine proizvode.

Kod poljoprivrednih organizacija redovno se primenjuje dodatna metoda. No ova se metoda primenjuje na pojedine proizvodnje, dok se zatim pri izračunavanju cene koštanja pojedinih proizvoda primenjuje metoda kalkulacije vezanih proizvoda.

Kalkulacije vezanih proizvoda dolaze do izražaja kada se u jednoj proizvodnji dobijaju dva ili više proizvoda. Ovo je gotovo redovno slučaj u poljoprivredi. Tako se npr. u proizvodnji pšenice dobijaju kao proizvodi zrno i slama; u proizvodnji kukuruza — zrno, kukuruzovina i kočanke; u proizvodnji mleka i teladi — mleko, telad i stajnjak; u tovu svinja — živa mera i stajnjak i dr.

Postoje razni metodi za izračunavanje cene koštanja za pojedine proizvode u ovim slučajevima. Najadekvatniji metod bio bi primena koeficijenta na tržišnu ili neku drugu obračunsku cenu svakog pojedinog proizvoda. Ovaj se koeficijent izračunava stavljanjem ukupnih troškova proizvodnje za koju se sastavlja kalkulacija u odnos prema ukupnoj vrednosti proizvoda te proizvodnje.

Vrste kalkulacije. S obzirom na vreme kada se sastavljaju, kalkulacije se dele na:

— planske, ili prethodne, koje se sastavljaju pre početka proizvodnje, tj. u okviru proizvodno-finansijskog plana i
— obračunske, ili naknadne, koje se sastavljaju po završenoj proizvodnji i koje bi trebalo da čine sastavni deo završnog računa.

Planske kalkulacije se sastavljaju prvenstveno na bazi normi i normativa koji odgovaraju poljoprivrednoj organizaciji kod koje se sastavljaju kalkulacije, dok se obračunske kalkulacije sastavljaju isključivo na osnovu stvarnih podataka (stvarnih troškova i prinosa, proizvodnje).

S obzirom na zadatak koji treba da ispune, kalkulacije se mogu podeliti na:

— analitičke. koje se sastavljaju za pojedine proizvodnje i proizvode radi izračunavanja cene i finansijskog rezultata pojedinih proizvoda i
— diferencijalne, koje se sastavljaju radi ocene uticaja promene obima pojedinih proizvodnji, intenziteta, kao i primene raznih sredstava za rad.

U posebnim poglavljima objašnjen je način sastavljanja kako analitičkih tako i diferencijalnih kalkulacija.

Finansijsko planiranje poljoprivrednih preduzeća

Zadatak i značaj proizvodno-finansijskih planova. Svako gazdinstvo pre početka proizvodnje sastavlja proizvodno finansijski plan. Ovaj plan neki autori nazivaju još i samostalnim planom preduzeća, jer ga donose samostalno radni kolektiv i organi radničkog upravljanja. Proizvodno-finansijski plan gazdinstva je temelj njegovog celokupnog poslovanja, na osnovu njega radni kolektiv i njegovi organi upravljanja samostalno vrše svoje privredno poslovanje. On mora biti odraz određene ekonomske politike, koju sprovodi preduzeće a sastavlja se svake godine za sledeću godinu u okviru društvenih planova.
Preduzeća mogu da sastavljaju planove koji se odnose samo na pojedine zadatke, samo na pojedine poslove, odnosno samo na pojedine funkcije, ili na sve funkcije, odnosno na čitavo poslovanje preduzeća. U ovom poslednjem slučaju, kada se na to želi posebno ukazati, govori se o totalnom, odnosno ukupnom planiranju. Sa formiranjem ekonomskih jedinica kao samostalnih obračunskih jedinica, u godišnjem proizvodno-finansijskom planu mora svaka ekonomska jedinica imati svoje utvrđeni proizvodni zadatak i onaj deo finansijskog plana koji se odnosi na nju. Time se pruža mogućnost ovim jedinicama da već u toku godine mogu da upoređuju plan sa ostvarenim rezultatima rada, jer se samo tako mogu uočiti slabosti, nedostaci i izvori gubitka u poslovanju, pa na vreme sprečiti odnosno ukloniti. Koliko će se samostalnih ekonomskih jedinica formirati, a samim tim i posebnih planova raditi, zavisiće od veličine i organizacione strukture preduzeća, kao i od njegovih uslova i potreba. Naša dalja izlaganja, odnosiće se samo na ukupno planiranje, koje je sadržano u godišnjem proizvodno-finansijskom planu gazdinstva — preduzeća.

Godišnji proizvodno-finansijski plan gazdinstva je ekonomski predračun poslovanja u količinskim i vrednosnim pokazateljima. On treba da bude rezultat ekonomske kalkulacije, realan i usklađen sa smernicama društvenog plana komune. Dalje, njime treba predvideti i obuhvatiti sve delatnosti preduzeća, njihov obim, trajanje i rezultat poslovanja.

Da bi se poslovanje moglo kretati poželjnim i mogućim putem i da preduzeće ne bi ostalo nepripremljeno, ako dođe do razvitka kakav se ne želi, potrebno je, pre svega, da plan bude zasnovan na brižljivom i pouzdanom ispitivanju svih odlučujućih činjenica i tendencijarazvitka. Zato rad na planu počinje sa tzv. ekonomsko-tehničkom analizom poslovanja, odnosno s detaljnim upoznavanjem prirodnih i ekonomskih faktora koji mogu uticati na njegov kvalitet.

Analiza poslovanja koja prethodi izradi proizvodno-finansijskog plana obično polazi od ispitivanja dosadašnjih rezultata i ustanovljavanja prirodnih, ekonomskih i eventualno drugih faktora koji su u prošlosti (npr. u protekloj godini) uticali bilo povoljno bilo nepovoljno na ostvarene rezultate. RazumIjivo je, međutim, da pri sastavljanju proizvodno-finansijskog plana treba uzeti u obzir i eventualne promene do koje može doći usled izmenjenih prilika.

Osnovne podatke za analizu poslovanja u prošlosti daju knjigovodstvo i drugi oblici evidencije, kao i tehnička dokumentacija (kalkulacije, normativi utroška osnovnog i pomoćnog materijala, normativi o utrošku rada po jedinici mere, podaci o kapacitetima mašina i drugih osnovnih sredstava itd.). Za planiranje budućeg razvitka potrebno je i poznavanje opštih ekonomskih prilika i tendencija njihovog razvitka, a posebno prilika i tendencija na tržištu za prodaju proizvoda i nabavku sredstava za proizvodnju. Zbog toga je brižljiva analiza opšteg razvitka i analiza tržišta važan preduslov kvalitetnog planiranja.

Da bi se mogli osigurati što povoljniji rezultati poslovanja, kako za radni kolektiv preduzeća tako i za društvenu zajednicu, treba unapred planom predvideti optimalan odnos na jednoj strani između planiranog obima proizvodnje, a na drugoj angažovanih sredstava i radne snage za proizvodnju. Dobar plan olakšava u velikoj meri rad organa upravljanja i omogućuje pravilnu raspodelu kompetencija između organa upravljanja, kao i između organa upravljanja na jednoj i organa rukovođenja na drugoj strani.

Potpunost plana. Kvalitet godišnjeg plana preduzeća zavisi od njegove potpunosti. Pri tome izraz »potpunost« ne mora da znači detaljisanje u tom smislu da se odredi svaka i najmanja pojedinost. Potpunost ne zavisi od većeg ili manjeg broja detalja, nego od toga da li su uzete u obzir sve važne činjenice, od kojih može zavisiti uspešno odvijanje poslovanja. Plan može biti potpun i onda ako se sastoji samo iz opštih smernica i odgovarajućih kalkulacija. U tom slučaju pojedini detalji se unose u druge planove, koji se sastavljaju za kraće vremenske periode (sezonski, kvartalni i sl.). Ponekad će takvo planiranje, u obliku davanja opštih smernica, ukoliko je uzelo u obzir sve važnije činjenice, biti čak i bolje od planiranja koje ulazi i u najsitnije pojedinosti, jer omogućuje veću elastičnost pri izvršavanju neposrednih zadataka. Do kojeg stepena u detaljisanju treba ići u razradi godišnjih planova preduzeća, kao što smo naglasili, zavisi od mnogih faktora, a pre svega od raznovrsnosti proizvodnje i veličine preduzeća.

Dosadašnje iskustvo pokazuje da jedan potpuno proizvodno-finansijski plan treba da obuhvati sledeće planove:

— plan proizvodnje
— plan realizacije
— plan radne snage
— plan potrebnih sredstava i kredita
— plan investicija
— zbirni finansijski plan

Postupak pri donošenju plana. Pri izradi proizvodnog plana preduzeće je dužno da se pridržava izvesnih proporcija sadržanih u društvenim planovima. Pridržavajući se tih opštih proporcija radni kolektiv preduzeća utvrđuje samostalno ostale elemente potrebne za izradu svoga plana. On sam određuje obim i asortiman proizvodnje, sam organizuje radni proces, nabavlja potrebna sredstva za proizvodnju, prodaje svoje proizvode i usluge i samostalno vrši ostale zadatke koji su povezani sa njegovom osnovnom privrednom delatnošću.

Predlog plana radničkom savetu preduzeća podnosi upravni odbor prema postupku predviđenom u pravilima preduzeća. Direktor preduzeća dužan je da organizuje pripremu potrebnih podataka za izradu plana i da se pobrine da sve proizvodne jedinice u preduzeću na vreme dostave sve potrebne podatke, da se oni srede i obrade. U tome zadatku pruža pomoć i podršku direktoru rukovodilački aparat preduzeća. Još pre donošenja privrednog plana radnički savet treba da raspolaže potrebnim elaboratima stručnjaka preduzeća. Radnički savet donosi proizvodni plan preduzeća.

Vremenski period za koji se sastavlja proizvodno-finansijski plan. S obzirom na to da se društveni planovi donose za godinu dana, a i obračun poslovanja privrednih organizacija vrši se godišnje na osnovu godišnjih završnih računa, logično je da se i proizvodno-finansijski planovi privrednih organizacija — preduzeća donese za period od jedne godine. Ovo je normalno i zbog toga što period od jedne godine predstavlja jedan zaokruženi period poslovanja.

Pod poslovnom godinom za koju se sastavlja proizvodno-finansijski plan podrazumeva se period od 1. I do 31. XII. Ovo je period za koji se vrši i obračunavanje uspeha poslovanja kod privrednih organizacija, tj. period koji se obuhvata završnim računom preduzeća.

Ovaj se period ne podudara sa ekonomskom godinom u poljoprivredi i zbog toga nije najpodesniji za poljoprivredne organizacije. Iz ovoga proizilazi da se u proizvodno-finansijskom planu i u završnom računu poljoprivredne organizacije, obuhvataju elementi poslovanja dve poslovne godine, što otežava pravilan obračun. Međutim, da bi se zadržao jedinstven kriterijum za vremensko obuhvatanje poslovne godine za celu privredu naše poljoprivredne organizacije sastavljaju svoje proizvodno-finansijske planove za period od 1. I do 31. XII.

Oblici proizvodno-finansijskog plana. Prema načinu sastavljanja razlikujemo dva osnovna oblika proizvodno-finansijskog plana:

— prost proizvodno-finansijski plan i
— složen (analitički) proizvodno-finansijski plan.

U prvoj fazi planiranja, tj. u proizvodnom delu plana, u kome se utvrđuju količinski pokazatelji, ova dva plana se ne razlikuju, jer se utvrđuju uglavnom isti pokazatelji. Razlika nastaje tek onda kada se pristupi utvrđivanju vrednosnih pokazatelja i izračunavanju finansijskog rezultata, tj. u finansijskom delu plana. U prostom planu izračunava se finansijski rezultat samo za gazdinstvo kao celinu, dok se u analitičkom planu najpre sastavljaju kalkulacije za pojedine proizvodnje, a zatim se na osnovu njih dobiva finansijski rezultat za gazdinstvo kao celinu.

I. Analitički proizvodno-finansijski plan

Na našim gazdinstvima se najčešće, ako ne i isključivo, primenjuje analitički proizvodno-finansijski plan.

Naša preduzeća danas, sa radničkim samoupravljanjem, slobodno biraju odgovarajuću proizvodnju i sama vode računa o zadacima razvoja privrede postavljenim u društvenim planovima. Uspeh preduzeća ne ceni se po tome da li je ono smanjilo samo troškove poslovanja, već prema stvarno postignutom finansijskom rezultatu. Zato su preduzeća dužna da planom unapred predvide izvore i visinu novčanih primanja, kao i obim i svrhu novčanih izdavanja. Sa prihvatanjem ovakvog plana izmenjena je i materijalna zainteresovanost privrednog preduzeća i članova njegovog radnog kolektiva. Visina ličnih dohodaka radnika zavisi od ostvarenog čistog prihoda preduzeća. Reorganizacijom preduzeća i stvaranjem proizvodnih — ekonomskih jedinica pojačana je materijalna zainteresovanost radnika, jer lični dohoci ne zavise samo od uspeha preduzeća kao celine već i od uspeha njihove proizvodne jedinice i pojedinih proizvodnji na kojima oni rade. Stoga analitičke kalkulacije, pa samim tim i analitički proizvodno-finansijski plan, u današnjim uslovima i pri ovakvom načinu nagrađivanja dobijaju nov značaj. Ovakav plan postao je instrumenat preduzeća koji treba da omogući bolje i jeftinije ostvarenje proizvodnje.

Proizvodno-finansijski plan sastoji se iz dva osnovna dela: 1) proizvodnog dela plana (tehnički deo) i 2) finansijskog dela plana.

A. Proizvodni deo plana

Od proizvodnog dela plana zavisi i kvalitet finansijskog dela plana, pošto se finansijski pokazatelji temelje na podacima proizvodnog dela plana.

Pri izradi proizvodnog dela plana redovno se počinje sa planiranjem biljne proizvodnje. Najčešće se plan ove proizvodnje započinje izradom plana setve, u kome se odmah utvrđuje za svaku parcelu šta će se proizvoditi. Ovakvom načinu planiranja mogu se staviti ozbiljne zamerke. Ne može se odmah preći na detaljno planiranje a da se prethodno ne utvrde osnovne proporcije plana (smernice plana). Na izgrađenim gazdinstvima ovaj problem se ne postavlja u toj oštrini s obzirom da je rešen planom organizacije gazdinstva. Pa i kod ovih gazdinstava uvođenje novih mera i sredstava u agrotehnici (nove sorte, savremenija mehanizacija i sl.) nameću dalju izgradnju gazdinstva. Zbog toga je potrebno da gazdinstvo svake godine proverava i utvrđuje osnovne proporcije plana.

Pre svega treba težiti da se uskladi odnos između glavnih grana proizvodnje (biljne, stočne i prerađivačke), pri čemu bi se na gazdinstvu postiglo racionalnije iskorišćavanje raspoloživih kapaciteta, uklanjanje sezonskog karaktera rada, tj. ostvariti ravnomernije iskorišćavanje radne snage i sredstava za proizvodnju, kao i potpunije iskorišćavanje sporednih i netržišnih proizvoda. U okviru pojedinih grana takođe treba najpre utvrditi odnos između strnih žita, okopavina, krmnog bilja i sl.; u stočarstvu prosečan broj grla pojedinih vrsta stoke itd.

Pre nego što se pristupi detaljnoj razradi plana treba utvrditi raspoložive kapacitete i sredstva gazdinstva, kao i normative za pojedine vrste radova.

Posle utvrđenih i odobrenih osnovnih proporcija plana pristupa se detaljnom planiranju po granama proizvodnje.

Biljna proizvodnja

Plan setve i đubrenja. Plan setve služi kao osnova za dalju razradu plana. On treba da nam pruži podatke o površinama pod pojedinim kulturama i usevima, kao i podatke o planiranom đubrenju zemljišta. Ovaj plan treba uvek sastavljati po pojedinim parcelama.

Ovaj plan se rađi na obrascu »Plan setve i đubrenja« (Obrazac br. 1).

Na ovom obrascu dolazi se do potrebne količine semena za svaku predviđenu kulturu, na osnovu veličine planiranih površina i normativa utroška semena po jedinici površine. Ovde su takođe detaljno isplanirane i potrebne količine đubriva (stajnjak, veštačka đubriva).

Posle ubeležavanja ovih podataka sastavlja se «Plan biljne proizvodnje i njene raspodele« (obrazac br. 2). Iz ovog obrasca uzimaju se podaci o rezervisanim količinama semena za setvu i njih treba ubeležiti u plan setve sledeće godine pod »proizvedeno na gazdinstvu«. Proizvedene količine stajnjaka uzimaju se iz »Plana stočne proizvodnje i njene raspodele« (obrazac br. 5). Razlika koja se pojavljuje između potrebne i proizvedene (rezervisane) količine ubeležava se u stavku »treba kupiti«.

Plan setve i đubrenja treba da obuhvati useve koji će biti požnjeveni u planiranoj kalendarskoj godini. Prema tome, u plan za tu godinu unose se najpre podaci o setvi i đubrenju u jesen prethodne godine, i to još pre izvršenja te setve, a zatim, pre svršetka godine, i ostali podaci.

Ukoliko gazdinstvo ima razvijeno povrtarstvo, za ovo se može raditi poseban plan setve na istom obrascu i na sličan način.

Radi pravilnijeg planiranja đubrenja, za ratarsku i povrtarsku proizvodnju spojen je plan setve sa planom đubrenja. Za površine pod dugogodišnjim zasadima treba sastavljati poseban plan đubrenja.

Plan blijne proizvodnje i raspodele. Plan biljne proizvodnje i raspodele sastoji se iz dva dela — primanja i izdavanja (obrazac br. 2). Ovaj plan treba da obuhvati sve proizvode, kako glavne tako i sporedne. Pri planiranju primanja treba početi sa zalihama kojima gazdinstvo raspolaže na početku godine. Posle toga se upisuje planirana proizvodnja kako po 1 ha tako i za ukupnu površinu i eventualno planirana kupovina.

Za pravilno planiranje prinosa treba koristiti iskustvo iz ranijih godina, a posebno voditi računa o planiranim agrotehničkim merama, kao i mogućnostima njihovog blagdvremenog izvođenja. Ne treba se služiti samo višegodišnjim prosekom, kao što se to često čini, već treba uvek težiti povećanju proizvodnje.

Deo bilansa koji se odnosi na izdavanja pokazuje koliko će se od proizvoda proizvedenih u toku godine, uvećanih sa zalihama na početku godine i kupovinom, utrošiti za vlastite potrebe na nazdinstvu, tj. za dalju reprodukciju (za seme, stočnu hranu, preradu), koliko će se prodati i koje se zalihe predviđaju za narednu godinu bilo za potrebe gazdinstva bilo za prodaju. Planom treba predvideti i eventualne gubitke, koji se javljaju usled kala, rastura i sl.

Prodaja proizvoda može se vršiti na gazdinstvu (članovima radnog kolektiva, radničkoj menzi i sl.) i na tržištu. Ova podela planirane raspodele učinjena je zbog toga što cene na tržištu i cene na gazdinstvu ne moraju biti iste. Cene na tržištu su uvećane još i za troškove transporta.

Plan radova. Ovaj plan se sastavlja pojedinačno za svaku proizvodnju po parcelama koje se predviđaju za pojedine kulture, i to istim onim redom kako se stvarno radovi u praksi izvode, počev npr. od pripreme zemljišta za setvu pa do predaje plodova magacinu — do uskladištenja (obrazac br. 3). Neophodno je da se označi i vreme izvođenja pojedinih radova (po pravilu po dekadama). Na osnovu obima pojedinih vrsta radova (operacija) i normi (radnog učinka) u ovom planu izračunava se potreban broj radnih dana Ijudi, zaprega i pogonskih mašina (traktora, kombajna i dr.). Sabiranjem planova za pojedine kulture dobiva se zbirni plan radova za biljnu proizvodnju. Ovi podaci mogu poslužiti pri rešavanju pitanja stepena zaposlenosti stalnih radnika i korišćenja zaprega i mašina. U tu svrhu treba uporediti broj planiranih radnih dana sa ukupnim brojem mogućih radnih dana. Ovaj odnos izražen u procentima daje procenat iskorišćenja stalnih radnika, odnosno zaprega i mašina. Iz ovoga plana može se sastaviti i zbirni plan radova po mesecima, odnosno dekadama, na osnovu koga se mogu izvoditi zaključci da li postoji preveliko nagomilavanje poslova u pojedinim vremenskim periodima, odnosno da li se planirani radovi mogu izvršiti na vreme sa postojećom radnom snagom i mehanizacijom. Potpuniji zaključci o ovome mogu se doneti tek kad se sastavi zbirni plan radova za gazdinstvo kao celinu (biljna, stočna i prerađivačka proizvodnja, pomoćna delatnost, uprava i prodaja).

Poželjno je da se sastave i zbirni planovi za pojedine vrste radova. Oni su neophodno potrebni jer znatno olakšavaju sastavljanje dobrih operativnih planova. Ovi zbirni planovi sastavljaju se za važnije i obimnije vrste radova kao što su oranje za jesenju setvu, oranje za proletnju setvu, setva, nega, žetva i sl.

Za sastavljanje ovih zbirnih planova radova nisu predviđeni posebni obrasci jer se oni mogu sastaviti na istom obrascu koji je dat za planiranje radova po pojedinim proizvodnjama (obrazac br. 3).

Poljoprivredna organizacija

• Redni broj
• Naziv materijala
• Količina
• Cena za materijal
• Vrednost
• jed. mere
• iz sopstvene proizvodnje
• iz nabavke
• Ukupno (4+5)
• mat. iz sop. proizvodnje (4×7)
• materijal iz nabavke (5×8)
• Ukupno (9+10)
• iz sop. proizv.
• iz nabavke

Plan materijala (obrazac br. 4). Sadrži vrste i količine materijala potrebne za ostvarenje plana proizvodnje. Potreba za materijalom planira se za svaku proizvodnju na osnovu obima te proizvodnje odnosno radova i normativa potrošnje. Ovim planom treba obuhvatiti sav materijal — osnovni i pomoćni — za planiranu proizvodnju. Potrebe za osnovnim materijalom za biljnu proizvodnju daje plan setve i đubrenja. U njemu se, pored isplaniranih ukupnih potreba, posebno utvrđuju vrste i količine materijala koje gazdinstva treba da nabave sa strane.

Iz ovih pojedinačnih planova može se sastaviti i zbirni plan materijala. Međutim, nije dovoljno samo da se isplaniraju količine koje treba nabaviti, kao što se to obično radi, već valja pristupiti i vremenskom rasporedu tih nabavki, jer od blagovremene nabavke zavisi normalan tok proizvodnje. Treba voditi računa i o stanju zaliha na skladištu. Količinski nabavke bi trebalo da budu takve da se zbog nestašice materijala nikada ne ugroze proizvodnja i ostalo poslovanje. Međutim, s druge strane, treba znati da držanje velikih zalika vezuje i znatna obrtna sredstva, a obično je skopčano i s drugim rizicima (mogućnostima kvarenja, gubitaka težine i sl.). Ponekad nije dovoljan ni skladišni prostor.

Na osnovu ovako sastavljenog plana nabavno-prodajna služba razrađuje dinamiku nabavki i stara se o blagovremenoj isporuci potrebnog materijala.

Stočna proizvodnja

Za sastavljanje proizvodnog dela plana u stočnoj proizvodnji služe sledeći planovi:

Plan obrta stada ili plan kretanja brojnog stanja stoke. Principi, metode i tehnika sastavljanja plana obrta stada na poljoprivrednim gazdinstvima prikazani su u III delu (Organizacija poljoprivredne proizvodnje). Tamo su tretirana pitanja obrta stada samo u pogledu promena broja pojedinih vrsta i kategorija stoke. Za planiranje i bilansiranje stočne proizvodnje u celini potreban je iskaz promena težina i vrednosti stoke. Zbog toga se ovde daju obrasci (5 i 6) za kompleksno prikazivanje bilansa.

Pored povećanja broja grla za svaku kategoriju odnosno grupu stoke planira se još i kretanje težine žive mere izraženo u mc. Razlika između zbira težina za sva izdavanja i sva primanja predstavlja prirast žive mere.

Uz obrt stada izračunava se i broj dana ishrane.

Plan stočne proizvodnje i raspodele (obrazac 7). Sve što je rečeno u vezi sa sastavljanjem plana biljne proizvodnje i raspodele (obrazac 2) važi i za plan stočne proizvodnje. U ovaj plan unose se svi stočni proizvodi (glavni i sporedni) za sve vrste i kategorije stoke, izuzev prirasta žive mere, koji se dobiva, kao što je već istaknuto, iz plana obrta stada.

Plan ishrane stoke (obrazac br. 8). Ovim planom treba obuhvatiti sve vrste i kategorije stoke koje su naznačene u planu obrta stada. Na osnovu težine grla i njihove produktivnosti (prirast, mlečnost) treba sastaviti norme ishrane izražene u krmnim jedinicama i svarljivim belančevinama. Iz utvrđenih normi ishrane i raspoloživih hraniva sastavlja se dnevni obrok za jedno grlo. U drugom delu plana izračunavaju se ukupne potrebne količine pojedinih vrsta stočne hrane (u mc) na osnovu planiranog dnevnog obroka i broja dana ishrane. Broj dana ishrane isplaniran je u planu obrta stada. (Detaljnije o bilansiranju stočne hrane videti u III delu).

Deo 6. Poljoprivredno knjigovodstvo

I. Funkcije i sistemi knjigovodstva i poslovne knjige

1. Funkcije i zadaci knjigovodstva poljoprivrednih organizacija

Knjigovodstvo poljoprivrednih organizacija, kao uostalom i knjigovodstvo privrednih organizacija uopšte, služi pre svega kao instrument kontrole pravilne i racionalne upotrebe sredstava privredne organizacije, koja u uslovima socijalističke privrede predstavljaju opšte društvenu svojinu. Prema tome, jedan od prvih zadataka knjigovodstva jeste da obezbedi utvrđivanje stanja sredstava i njihovih izvora, kao i praćenje njihovih kretanja.

Knjigovodstvo privrednih organizacija treba, takođe, da omogući i utvrđivanje realnog rezultata poslovanja privredne organizacije i da obezbedi pravilan obračun između privredne organizacije i društvene zajednice. Ono treba da obezbedi i pravilan obračun ličnih dohodaka članova radnog kolektiva zavisno od njihovog stvarnog doprinosa u ostvarenju uspeha poslovanja privredne organizacije. Zbog toga knjigovodstvo mora da prati celokupnu privrednu delatnost privredne organizacije.

Knjigovodstvo privredne organizacije, zajedno sa završnim računom i periodičnim obračunom, treba takođe da omogući da se uoče uzroci ostvarenih rezultata, tj. da omogući otkrivanje slabosti u poslovanju, kao i pozitivne pojave. Prema tome, knjigovodstvo ima zadatak da omogući potpuniju analizu poslovanja privredne organizacije.

Knjigovodstvo, zajedno s ostalim vidovima evidencije, služi takođe i kao jedan od instrumenata upravljanja preduzećem.

Knjigovodstvo privredne organizacije, odnosno knjigovodstvenu evidenciju, karakterišu sledeće odlike:

— knjigovodstvo posmatra i registruje sve privredne pojave, a ne samo pojedine, odabrane;
— ovo registrovanje pojava vrši se neprekidno, trajno, od osnivanja privredne organizacije do njene likvidacije;
— registrovanje pojava vrši se zajedničkim merilom — novčanom jedinicom — u dinarima (međutim, time se ne isključuje mogućnost da se izvesne pojave prate i u naturalnim pokazateljima, ali u svakom slučaju uslov za knjigovodstveno obuhvatanje privrednih pojava jeste mogućnost izražavanja u novčanoj vrednosti).

Knjigovodstvo poljoprivrednih organizacija ima svojih specifičnosti koje dolaze do izražaja u organizaciji knjigovodstva. Ove su osobine rezultat s jedne strane specifičnosti sredstava poljoprivrednih organizacija (zemljište, melioracije, dugogodišnji zasadi, stoka i dr.), a s druge strane specifičnosti poljoprivredne proizvodnje (biološki proces proizvodnje — nepodudarnost procesa rada i procesa proizvodnje, zavisnost od prirodnih uslova i dr.).

2. Sredstva i izvori sredstava

Za ostvarenje svoje privredne delatnosti privredne organizacije moraju raspolagati određenim sredstvima, kao materijalnom osnovicom. Potrebna struktura sredstava, kao i njihovi kapaciteti, obim, odnosno količina, zavise pre svega od vrste delatnosti koju privredna organizacija obavlja, a zatim i od obima i intenziteta delatnosti.

Sva sredstva privredne organizacije prikazuju se u knjigovodstvu po njihovoj vrednosti, i to posmatrano iz dva aspekta:

— prema svojoj strukturi — a k t i v a i
— prema izvorima iz kojih su nabavljena — p a s i v a.

S obzirom na činjenicu da se i struktura i izvori, odnosno i aktiva i pasiva, odnose na ista sredstva, oni moraju biti jednaki. Sredstva i njihovi izvori — aktiva i pasiva — iskazuju se u formi bilansa, ito obično tako da se aktiva — struktura sredstava iskazuje na levoj strani bilansa, a pasiva — izvori sredstava — na desnoj:

Bilans
Aktiva (Struktura sredstava)
Pasiva (Izvori sredstava)

Struktura sredstava — aktiva. Prema načinu korišćenja, kao i funkciji koja im je namenjena u privrednoj organizaciji, u našim propisima izvršena je sledeća podela sredstava prema strukturi — aktiva:

— osnovna sredstva
— obrtna sredstva
— sredstva rezervnog fonda i
— sredstva zajedničke potrošnje.

Pod osnovnim sredstvima podrazumevaju se ona sredstva koja su namenjena da učestvuju u privrednoj delatnosti privredne organizacije, ili da obezbede uslove za obavljanje te delatnosti, a koja se ne utroše u jednom proizvodnom procesu, već se troše postepeno — u toku više proizvodnih procesa. Osnovna sredstva se postepeno troše, odnosno postepeno gube tj. prenose svoju vrednost na proizvode, dok im kapacitet po pravilu ostaje nepromenjen do konačnog utroška.

Izuzetno od ovog principa, radi uprošćenja obračuna i evidencije u privrednim organizacijama, našim propisima je predviđeno da se kao osnovna sredstva neće smatrati sredstva čija pojedinačna vrednost ne prelazi 10.000 dinara, bez obzira na vek trajanja, kao sredstva čiji vek trajanja nije duži od godine dana, bez obzira na vrednost. Ova se sredstva smatraju obrnutim.

Sva osnovna sredstva mogla bi se grupisati na sledeći način:

— zemljište
— melioracija
— građevinski objekti
— mašine, uređaji i druga oruđa za rad
— transportna sredstva
— dugogodišnji zasadi
— osnovno stado
— patenti, licence i druga prava.

Zemljište kod poljoprivrednih organizacija predstavlja, pored osnovnog sredstva, i osnovni uslov proizvodnje i njihov osnovni kapacitet. ZemIjište se kod poljoprivrednih organizacija do kraja 1957. godine evidentiralo samo u naturalnim pokazateljima. Prema propisima koji su stupili na snagu 1. I 1958. godine zemljište se iskazuje i u knjigovodstvu, tj. i vrednosno. Procena zemljišta vrši se zavisno od toga da li se radi o zemljištu koje služi za poljoprivrednu proizvodnju ili ne.

Zemljište koje služi za poljoprivrednu proizvodnju procenjuje se na osnovu katastarskog prihoda sa tog zemljišta; zemljište koje ne služi za poljoprivrednu proizvodnju — na osnovu propisane jedinstvene cene; a zemljište stečeno iz privatne svojine — po nabavnoj ceni, odnosno po ceni utvrđenoj u postupku o eksproprijaciji.

Zemljište se u knjigovodstvu privredne organizacije evidentira na posebnom kontu.

Melioracije predstavljaju radove izvršene na zemljištu radi poboljšanja njegovog kvaliteta — u širem smislu. Sa gledišta obračuna troškova melioracije možemo grupisati na one koje se ne amortizuju, jer predstavljaju trajno poboljšanje kvaliteta zemljišta, kao što je npr. uklanjanje kamenja sa pašnjaka, čišćenje oranice od panjeva i sl., kao i na one koje se vremenom amortizuju, kao što su npr. nasipi za odbranu od poplava, kanali za odvodnjavanje i sl.

Pošto u našim propisima u knjigovodstvu (kontnom planu) melioracije nisu posebno predviđene, vrednost melioracija prve grupe treba da dođe do izražaja kod samog zemljišta na kojem je izvršena melioracija, dok se druga grupa melioracija iskazuje u grupu građevinskih objekata.

Kao dugogodišnji zasadi kod poljoprivrednih organizacija iskazuju se po pravilu voćnjaci, vinogradi i hmeljnici. Pitanje iskazivanja vrednosti šuma u knjigovodstvu poljoprivredne organizacije još nije konačno rešeno. Za sada se iskazuju po vrednosti samo one šume koje je podigla sama poljoprivredna organizacija, odnosno koje je pribavila kupovinom.

Osnovnim stadom smatra se sva stoka sem stoke u tovu.

Obrtnim sredstvima smatraju se ona koja se utroše u jednom proizvodnom procesu, bez obzira na to da li svojom supstancom ulaze u nove proizvode ili ne. U toku privredne delatnosti obrtna sredstva kruže u privrednoj organizaciji stalno menjajući svoj oblik, pripremajući se i učestvujući u proizvodnom procesu. Obrtna sredstva se prema tome javljaju uglavnom u sledećim oblicima, kao: novac, materijal, proizvodnja u toku, gotovi proizvodi i sredstva u obračunu.

Od stoke se samo stoka u tovu smatra obrtnim sredstvom, koja u stvari predstavlja proizvodnju u toku — nedovršenu proizvodnju.

Novčana sredstva poslovnog fonda mogu se slobodno koristiti za osnovna ili obrnuta sredstva po oceni same privredne organizacije. Krediti, međutim, moraju se koristiti namenski — kao osnovna ili obrtna sredstva.

Sredstva rezervnog fonda prema našim propisima mogu se javljati samo u novčanom obliku, što je karakteristično za modernu tržišnu privredu.

Mogućnost korišćenja sredstava rezervnog fonda zavisi od toga di li se radi o sredstvima obavezno ili neobavezno izdvojenim iz čistog prihoda (vidi VII deo).

Sredstva zajedničke potrošnje su ona sredstva privredne organizacije koja su namenjena za povećanje standarda radnika privrednih organizacija. Ona se mogu javiti u obliku u kojem se javljaju osnovna ili obrtna sredstva. Ovde dolaze: stambene zgrade, dečje ustanove, servisi za pomoć domaćinstvima, sportska igrališta, parkovi i drugi objekti društvenog standarda, kao i zemljište koje služi u ove svrhe.

Sredstva zajedničke potrošnje mogu se javiti i u novčanom obliku. O namenama za koje se ova sredstva mogu koristiti govoriće se u VII delu (Ekonomski instrumenti).

Pored navedenih sredstava privredna organizacija redovno ima i izvesnu aktivu koja je izgubila karakter sredstava. Ovde je reč o onim sredstvima koja su otišla iz privredne organizacije i nisu vraćena u normalnom roku, bilo u istom, bilo u drugom obliku. Ovo je slučaj sa »gubitkom« privredne organizacije, koji predstavlja njenu aktivu, potraživanjima od kupaca dužim od vremenskog perioda potrebnog za normalnu naplatu i sl. Prema našim propisima i ova se aktiva u stvari iskazuje u istoj grupi s obrtnim sredstvima.

Izvori sredstava — pasiva. U načelu privredna organizacija svojim poslovanjem stvara sredstva potrebna za trajno vršenje svoje delatnosti. Prema tome, izvori sredstava privredne organizacije bili bi sopstveni fondovi privredne organizacije, koji se formiraju iz čistog prihoda. Ovi se fondovi mogu formirati i dotacijama društvene zajednice, odnosno osnivača privredne organizacije. Ovo je najčešći slučaj prilikom osnivanja privredne organizacije, i to pre svega ako je reč o osnovnim sredstvima.

Prema našim propisima privredna organizacija ima sledeće fondove:

— poslovni fond,
— rezervni fond,
— fond zajedničke potrošnje.*

No, pored toga, privredne organizacije koriste za nabavku osnovnih i obrtnih sredstava i finansiranje redovne proizvodnje i organizovanu kreditnu službu preko banaka. Ovde se radi o tuđim izvorima, koje obaveze treba takođe u kraćem ili dužem roku likvidirati — otplatiti iz čistog prihoda.

Krediti korišćeni za nabavku sredstava zajedničke potrošnje otplaćuju se novčanim sredstvima zajedničke potrošnje.

Pored navedenih izvora sredstava (fondova i organizovane kreditne službe), kao izvori sredstava mogu se javiti i drugi vidovi pasive. Ovde se radi o potraživanjima dobavljača za isporučena osnovna sredstva i kupljeni materijal i o neizmirenim obavezama prema društvenoj zajednici i sl. U ovim se slučajevima uglavnom radi o nepravilnom korišćenju tuđih sredstava.

3. Sistemi knjigovodstva

U knjigovodstvu razlikujemo dva glavna sistema:

— sistem jednostavnog ili prostog knjigovodstva, i
— sistem dvojnog knjigovodstva.

U sistemu jednostavnog (prostog) knigovodstva knjiže se u toku godine promene samo za izvesne kategorije sredstava i izvora sredstva. Obavezno se evidentiraju promene gotovine, (podrazumevajući ovde i račune kod banke), dužnika i poverilaca, kao i sve nabavke.

Zbog toga što prosto knjigovodstvo ne predstavlja potpun knjigovodstveni sistem, na osnovu njega se ne može utvrditi rezultat poslovanja privredne organizacije, već samo stanje onih kategorija sredstava i njihovih izvora čije su se promene evidentirale (knjižile) u toku godine.

Rezultat poslovanja privredne organizacije u ovom slučaju utvrđuje se na osnovu p o p i s a (inventara), koji se sastavlja krajem svake godine — 31. XII. Popisom se utvrđuje stanje svih sredstava privredne organizacije i njihovih izvora, te na osnovu toga i rezultat poslovanja.

Prema našim propisima privredne organizacije po pravilu primenjuju sistem dvojnog knjigovodstva. Izuzetno, za manje privredne organizacije, koje svoje obaveze prema društvenoj zajednici izvršavaju u paušalnom iznosu, narodni odbor opštine može odrediti da svoje knjigovodstvo vode po načelima prostog knjigovodstva.

Sistem dvojnog knjigovodstva zahteva da se sve poslovne promene u privrednoj organizaciji knjiže — evidentiraju u knjigovodstvu. Ovaj sistem bazira se na činjenici da se sve poslovne promene nastale u privrednoj organizaciji održavaju dvojako — različito na dve razne kategorije sredstava ili izvora sredstava. Ove se promene odražavaju na jedan od sledećih načina:

— nastaje smanjenje jedne kategorije sredstava uz istovremeno povećanje druge kategorije sredstava (aktive),
— nastaje smanjenje jedne vrste izvora (pasive) uz istovremeno povećanje druge vrste izvora (pasive),
— nastaje povećanje kod sredstava (aktive) uz istovremeno povećanje kod njihovih izvora (pasive),
— nastaje smanjenje kod sredstava (aktive) uz istovremeno smanjenje kod njihovih izvora (pasive).

Zbog toga se i sve pasivne promene knjiže dva puta, jednom kao z ad u ž e n j e (»duguje«), a jednom kao odobrenje (»potražuje«) — na dva različita k o n t a (računa). Otuda je ovaj sistem i dobio svoj naziv.

Dvojno knjigovonstvo omogućava da se u toku godine može sastaviti bilans privredne organizacije, u kojem će biti obuhvaćeno stanje svih sredstava i njihovih izvora. Inventarisanje ovde nema istu ulogu koju ima kod privrednih organizacija koje svoje khjigovodstvo vode po sistemu prostog knjigovodstva.

4. Pojam i funkcije konta

Konta (računi) u knjigovodstvu služe za sistematsko evidentiranje stanja i praćenje promena na pojedinim delovima aktive i pasive, tj. na pojedinim sredstvima, odnosno grupi srodnih sredstava i izvora sredstava.

Korišćenjem konta u knjigovodstvu omogućeno je da se promene knjiže samo na onim delovima sredstava, odnosno njihovih izvora, na koje se odnosi promena, a da se pri tome ne sastavljaju uvek novi bilansi.

Konta u stvari predstavljaju pojedine delove — stavke bilansa. Drugim rečima, zbir salda sa svih konta daje bilans privredne organizacije. Dugovna salda svih konta predstavljaju aktivu, a potražna — pasivu.

Knjigovodnstvo se služi kontima za prikazivanje poslovnih promena (privrednih operacija), dok se bilansom služi samo za prikazivanje trenutnog stanja.

Pored iznosa, knjigovodstvo treba da obezbedi i uvid u vreme kada je operacija nastala i opis operacije.

Oblici konta. U knjigovodstvu su u upotrebi uglavnom dva oblika konta, i to: konto po foliju, koji ima ovaj oblik:

• Konto
• Duguje ili Potražuje
• Datum Opis Iznos
• Datum Opis Iznos

i konto po pagini, koji ima ovaj oblik:

• Datum Opis
• Iznos
• Duguje ili Poražuje

5. Kontni plan

Najvažniji zadatak privredne organizacije u oblasti organizacije knjigovodstva jeste određivanje grupa sredstava i njihovih izvora za koje će se otvoriti posebna konta, odnosno čije će se promene knjižiti na posebnim kontima. Određivanje konta na kojima će se pratiti poslovne promene vrši se u posebnom planu konta — kontnom planu.

Kod nas je kontni plan jedinstven za sve privredne organizacije, što obezbeđuje izradu svodnih bilansa za razne privredne organizacije iste privredne grane i delatnosti, kao i za celu našu privredu. Prema tome, i naše poljoprivredne organizacije i zemljoradničke zadruge obavezne su da u svom knjigovodstvu primenjuju sledeći

Jedinstveni kontni plan

Klasa 0: Osnovna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje

• 00 — Osnovna sredstva

000 — Zemljišta koja služe za privredne svrhe 001 — Građevinski objekti privrednog karaktera 002 — Rudarski radovi i dubinska bušenja 004 — Dugogodišnji zasadi
003 —Oruđa za rad
005 — Osnovno stado
006 — Patenti, licence i druga prava
007 — Osnivačka ulaganja
008 — Osnovna sredstva u izgradnji ili izradi
009 — Osnovna sredstva van upotrebe

• 01 — Ispravka vrednosti osnovnih sredstava

010 — Ispravka vrednosti osnovnih sredstava
011 — Obračunata i uplaćena amortizacija

• 02— Zajednička osnovna sredstva

020 — Zajednička osnovna sredstva
021 — Ispravka vrednosti zajedničkih osnovnih sredstava
04 — Sredstva zajedničke potrošnje
040 — Zemljišta koje služe zajedničkoj potrošnji
041 — Građevinski objekti zajedničke potrošnje
042 — Pogonski i poslovni inventar zajedničke potrošnje
043 — Dugogodišnji zasadi zajedničke potrošnje
044 — Osnovno stado zajedničke potrošnje
045 — Osnivačka ulaganja i druga prava zajedničke potrošnje
046 — Sredstva zajedničke potrošnje u izgradnji ili izradi
047 — Zajednička sredstva sredstava zajedničke potrošnje
048 — Sredstva zajedničke potrošnje van upotrebe
049 — Ispravka vrednosti sredstava zajedničke potrošnje

Klasa 1 i 2: Finansijska i obračunska konta

• 10 — Sredstava kod banke

100 — Žiro-račun
101 — Sredstva čistog prihoda izdvojena u toku godine
103 — Sredstva uplaćene amortizacije
104 — Sredstva razervnog fonda
105 — Sredstva zajedničke potrošnje
106 — Sredstva po osnovu zajedničkog ulaganja
107 — Sredstva za proizvodno otkrivanje mineralnih sirovina
108 — Ostala izdvojena sredstva
109 — Otvoreni akreditivi u dinarima

• 11 — Blagajna, čekovi, valute i devize

110 — Blagajna
111 — Čekovi
112 — Valute
113 — Devize
119 — Otvoreni akreditivi u stranoj valuti

• 12 — Kupci

120 — Kupci u zemlji
121 — Kupci u inostranstvu
122 — Kupci za osnovna sredstva
123 — Kupci za sredstva zajedničke potrošnje
124 — Sumnjiva i sporna potraživanja od kupaca
129 — Ispravka vrednosti sumnjivih i spornih potraživanja od kupaca

• 13 — Ostala potraživanja

130 — Akontacije po službenom poslu
133 — Date kaucije i depoziti
134 — Potraživanja od zadrugara po datim zajmovima iz uloga na štednju
135 — Potraživanja po osnovi zajedničkog ulaganja
136 — Potraživanja od građana i građanskih pravnih lica
137 — Ostala razna potraživanja
138 — Sumnjiva i sporna ostala potraživanja
139 — Ispravka vrednosti ostalih potraživanja

• 14 — Isplaćeni lični dohoci

140 — Akontacije ličnih dohodaka iz redovnog (stalnog) radnog odnosa
141 — Isplaćeni honorari spoljnih saradnika
142 —Isplaćena primanja iz privremenog radnog odnosa
143 — Isplaćene dnevnice i druge primanja koja ne terete troškove poslovanja
144 — Isplaćena neindividualizirina lična primanja
145 — Isplaćena ostala lična primanja
146 — Isplaćeni lični dohoci iz protekle godine
147 — Isplaćena ostala lična primanja koja padaju na teret troškova poslovanja
148 — Isplaćena lična primanja koja padaju na teret osnovnih sredstava i sredstava zajedničke potrošnje

• 15 — Lični dohoci radnika

150 — Lični dohoci iz redovnog (stalnog) radnog odnosa
151 — Honorari spoljnih saradnika
153 — Dnevnice i druga primanja koja ne terete troškove poslovanja
154 — Neindividualizirana lična primanja
155 — Ostala lična primanja
156 — Lični dohoci iz protekle godine
158 — Lični dohoci u prenetim zalihama
159 — Pokriće ličnih dohodaka

• 16 — Odnosi sa posebnim pogonskim, poslovnim i drugim jedinicama

160 — Samostalni pogoni
161 — Prodavnice
162 — Stovarišta i konsignaciona skladišta
163 — Otkupne stanice
164 — Služba za smeštaj radnika na gradilištima, šumskim manipulacijama i slično
165 — Pogonske i poslovne jedinice u inostranstvu
166 — Ekonomske jedinice
167 — Privremeni odnosi sa knjigovodstvom sredstava zajedničke potrošnje
168 — Radničko-službenički restorani i menze
169 — Ostale poslovne jedinice

• 17 — Razna sredstva

170 — Otkupljena autorska prava
171 — Scenarija i sinopsisi
172 — Udeli zadruga kod saveza
173 — Hartije od vrednosti
174 — Poslovne menice
175 — Obveznice
176 — Blagajnički zapisi
179 — Ostala razna sredstva

• 18 — Kreditni odnosi

180 — Kreditni odnosi u poljoprivrednoj proizvodnji sa individualnim proizvođačima
181 — Kreditni odnosi sa drugim privrednim organizacijama
182 — Kreditni odnosi sa društvenim i drugim pravnim licima
183 — Krediti dati (društvenim investicionim fondovima)
184 — Avansi dati za sredstva u izgradnji ili izradi
185 — Potrošački krediti
186 — Ostali kreditni odnosi
187 — Sumnjiva i sporna potraživanja iz kreditnih odnosa
189 — Ispravka vrednosti sumnjivih i spornih potraživanja iz kreditnih odnosa

• 19 — Aktivna vremenska razgraničenja

191 — Troškovi investicionog održavanja osnovnih sredstava
192 — Troškovi obnavljanja, održavanja i istraživanja rezervi rudnog i drugog mineralnog blaga
193 — Troškovi osvajanja nove proizvodnje
194 — Zavisni troškovi nabavke robe i sopstvenog transporta
195 — Kalo, rastur, kvar i lom
196 — Plaćeno osiguranje
197 — Stvarni troškovi proizvodnog otkrivanja mineralnih sirovina
198 — Troškovi poslovanja, lični dohoci i ostali troškovi sadržani u nenaplaćenoj realizaciji
199 — Ostala vremenska i kalkulativna razgraničenja

• 21 — Ulozi na štednju

210 — Ulozi na štednju zadrugara
219 — Ostali ulozi na štednju

• 22 — Dobavljači

220 — Dobavljači u zemlji
221 — Dobavljači u inostranstvu
222 — Dobavljači za nefakturisanu robu i usluge
223 — Dobavljači građani i građanska pravna lica

• 23 — Obaveze iz ukupnog prihoda, ličnih dohodaka i sredstava za lične dohotke

230 — Amortizacija
231 — Kamate na poslovni fond
232 — Kamate na kredite
233 — Članarine i doprinosi
234 — Porezi na promet
235 — Rudnički doprinos
236 — Doprinos budžetima iz ličnog dohotka
237 — Doprinosi za socijalno osiguranje
238 — Doprinos za stambenu izgradnju
239 — Ostale obaveze iz ukupnog prihoda i sredstava za lične dohotke

• 24 — Obaveze iz dohotka i sredstava za fondove

240 — Doprinos iz dohotka
241 — Doprinos na vanredan prihod
242 — Doprinos društvenim investicionim fondovima
243 — Doprinos rezervnom fondu privredne organizacije
244 -— Doprinos za zajedničke rezerve
245 — Raspoređena sredstva u sopstvene fondove
246 — Kazne za privredne prestupe i prekršaje
249 — Ostale obaveze iz dohotka i sredstava za fondove

• 25 — Ostvarena sredstva za lične dohotke

250 — Lični dohoci iz čistog prihoda
251 — Lični dohoci iz sredstava koja ne ulaze u ukupan prihod
258 — Garantovani lični dohoci nepodmireni čistim prihodom
259 — Ostatak ličnih dohodaka sadržanih u realizovanim proizvodima i uslugama a nepodmirenih čistim prihodom

• 26 — Obračunati lični dohoci radnika

261 — Obračunati lični dohoci u toku godine po pravilniku o raspodeli ličnih dohodaka
263 — Obračunati honorari spoljnih saradnika
268 — Obračunati lični dohoci ‘u zalihama iz protekle godine
269 — Realizovani obračunati lični dohoci

• 27 — Ostale obaveze

270 — Anuiteti po kreditima za trajne potrebe
271 — Zajedničko ulaganje sredstava
272 — Nepodignuti lični dohoci
273 — Sudske i administrativne zabrane
274 — Primljene kaucije
275 — Socijalna davanja (dečji dodatak i slično)
276 — Obustavljene poreze od građana i građanskih pravnih lica
279 — Ostale razne obaveze

• 29 — Pasivna vremenska razgraničenja

291 — Obračunati troškovi investicionog održavanja osnovnih sredstava
292 — Obračunati troškovi obnavljanja, održavanja i istraživanja rezervi rudnog i drugog mineralnog blaga
293 — Obračunati troškovi osvajanja nove proizvodnje
294 — Obračunati zavisni troškovi nabavke robe i sopstvenog transporta
295 — Obračunati kalo, rastur, kvar i lom
296 — Obračunato osiguranje
297 — Obračunati prosečni troškovi proizvodnog otkrivanja mineralnih sirovina
298 — Fakturisana a nenaplaćena realizacija
299 — Obračunata ostala vremenska i kalkulativna razgraničenja

Klasa 3: Zaliha materijala i sitnog inventara

• 30 — Materijal na putu i nabavka materijala

300 — Materijal na putu
301 — Fakturna vrednost nabavljenog materijala
302 — Troškovi nabavke i dopreme materijala
303 — Porez na promet, carina i druge uvozne dažbine

• 31 — Zalihe materijala

310 — Sirovine i materijal
311 — Gorivo i mazivo
312 — Poluproizvodi i delovi
313 — Kancelarijski materijal
314 — Materijal po osnovi zajedničkog ulaganja obrtnih sredstava
315 — Nepotrebni i zastareli materijal
319 — Otpaci

• 35 —Materijal u obradi, doradi i manipulaciji

350 — Materijal u obradi
351 — Materijal u doradi
352 — Materijal u manipulaciji
353 — Materijal po osnovi zajedničkog ulaganja obrtnih sredstava u manipulaciji

• 36 — Sitan inventar i ambalaža

360 — Sitan inventar na zalihi
361 — Sitan inventar u upotrebi
362 — Ambalaža na zalihi
363 — Ambalaža u upotrebi
364 — Auto-gume na zalihi
365 — Auto-gume u upotrebi
366 — Nepotreban sitan inventar i ambalaža
369 — Ispravka vrednosti sitnog inventara, ambalaže i autoguma

• 39 — Odstupanja od stalnih cena materijala i sitnog inventara

390 — Odstupanja od stalnih cena materijala i sitnog inventara
395 — Rezervisana razlika između fakturne vrednosti i stvarnih troškova interne realizacije

Klasa 4: Troškovi poslovanja i ukalknlisani lični dohoci

• 40 — Materijal

400 — Sirovine i materijal
401 — Nabavljena energija
402 — Gorivo i mazivo
403 — Sitan inventar, ambalaža i auto-gume
404 — Ukalkulisani kalo, rastur, kvar i lom
408 — Ostali materijal
409 — Ukalkulisana odstupanja od stalnih cena materijala i sitnog inventara

• 41 — Usluge

410 — Opravke izvršene od drugih
411 — Transportne usluge
412 — Poštansko-telefonski i telegrafski troškovi
413 — Troškovi novčanog i platnog prometa
414 — Kirija i zakupnina
415 — Putni troškovi u zemlji
416 — Putni troškovi u inostranstvu
417 — Troškovi veštačenja, savetovanja, revizije i arbitraže
419 — Ostale usluge

• 42 — Razni troškovi

420 — Kamate na kredite za trajne i povremene potrebe
421 — Troškovi obrazovanja stručnih kadrova *
422 — Troškovi reklame i propagande
423 — Troškovi reprezentacije
424 — Troškovi učestvovanja na sajmovima, izložbama, filmskim festivalima i slično
425 — Premije osiguranja
426 — Ukalkulisani troškovi investicionog održavanja osnovnih sredstava
427 — Ukalkulisani troškovi obnavljanja, održavanja i istraživanja rezervi rudnog i mineralnog blaga
428 — Ukalkulisani troškovi osvajanja nove proizvodnje
429 — Ostali razni troškovi

• 43 — Lični izdaci u gotovu koji terete troškove poslovanja

430 — Putni paušali, dnevnice za službena putovanja i premeštaje u zemlji
431 — Dnevnice za službena putovanja i premeštaje u inostranstvo
432 — Terenski dodaci i naknade za odvojeni život od porodice
433 — Nagrade za rad učenika u privredi sa doprinosima
435 — Autorski honorari
437 — Izdaci za službena i radna odela
439 — Ostali lični izdaci u gotovu sa doprinosima

• 44 — Amortizacija

440 — Ukalkulisana amortizacija

• 45 — Doprinosi i članarine

450 — Ukalkulisane kamate na poslovni fond
451 — Doprinosi i članarine komorama i drugim organizacijama
452 — Doprinos za socijalno osiguranje — dopunski i dodatak na doprinos
453 — Međufazni porez na promet
454 — Vodni doprinos
459 — Ostali doprinosi i članarine
46 — Ukalkulisani lični dohoci i naknade ličnih dohodaka
460 — Ukalkulisani lični dohoci
461 — Ukalkulisane naknade ličnih dohodaka
463 — Ukalkulisani honorari spoljnih saradnika

• 47 — Ostali lični izdaci koji terete troškove poslovanja

470 — Zaštitna obuća, odeća i drugo
471 — Službena i radna odela
472 — Pojačana ishrana i preventivna sredstva
473 — Strane valute koje prima ukrcano osoblje na brodovima
479 — Ostali lični izdaci i primanja u naturi

• 48 — Sopstveni proizvodi i usluge

480 — Sopstveni proizvodi
481 — Sopstvene usluge
489 — Odstupanja od stalnih cena sopstvenih proizvoda i usluga

• 49 — Raspored troškova poslovanja i ukalkulisanih ličnih dohodaka

490 — Raspored troškova poslovanja i ukalkulisanih ličnih dohodaka
495 — Raspored razlike interne realizacije
499 — Raspored odstupanja od stalnih cena

Klasa 5: Proizvodnja

• 52 — Proizvodnja u toku

520 — Proizvodnja u toku
521 — Proizvodnja u kooperaciji
523 — Poljoprivredna proizvodnja u kooperaciji
524 — Stornirana i obustavljena proizvodnja
529 — Prenos gotovih proizvoda i usluga

• 58 — Poluproizvodi sopstvene proizvodnje

580 — Poluproizvodi sopstvene proizvodnje
581 — Nepotrebni i zastareli poluproizvodi sopstvene proizvodnje

• 59 — Odstupanja od stalnih cena zaliha nedovršene proizvodnje i poluproizvoda

590 — Odstupanja od planiranih cena materijala
591 — Odstupanja od planiranih cena nedovršene proizvodnje i poluproizvoda
595 — Rezervisana razlika između fakturne vrednosti i stvarnih troškova interne realizacije
599 — Ostala odstupanja od stalnih cena nedovršene proizvodnje i poluproizvoda

Klasa 6: Zalihe gotovih proizvoda i robe

• 60 — Zalihe gotovih proizvoda

600 — Zalihe gotovih proizvoda
601 — Proizvodi koji nemaju prođu na tržištu
64 — Odstupanja od stalnih cena zaliha gotovih proizvoda
640 — Odstupanja od planiranih cena materijala
641 — Odstupanja od planiranih cena nedovršene proizvodnje i poluproizvoda
642 — Odstupanja od planiranih cena gotovih proizvoda
645 — Razlika između fakturne vrednosti i stvarnih troškova interne realizacije
649 — Ostala odstupanja od stalnih cena gotovih proizvoda

• 65 — Nabavka trgovinske robe

650 — Roba na putu
651 — Nabavka trgovinske robe u unutrašnjem prometu
652 — Uvoz robe za sopstveni račun
653 — Uvoz robe za tuđ račun
654 — Izvoz robe za sopstveni račun
655 — Izvoz robe za tuđ račun
656 —Roba u tranzitu

• 66 — Zalihe trgovinske robe

660 — Zalihe trgovinske robe
661 — Trgovinska roba koja nema prođu na tržištu

• 68 — Zalihe robe u poslovnim jedinicama

680 — Zalihe robe u prodavnicama
681 — Zalihe robe u stovarištima
682 — Zalihe robe u otkupnim stanicama
683 — Zalihe robe u konsignacionim skladištima
684 — Roba u poslovnim jedinicama koja nema prođu na tržištu
688 — Ostale zalihe robe u poslovnim jedinicama
689 — Odstupanja od stalnih cena zaliha robe u poslovnim jedinicama

• 69 — Razlika u ceni trgovinske robe

690 — Razlika u ceni trgovinske robe

Klasa 7: Realizacija

• 70 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u realizovanim proizvodima i uslugama

700 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u realizovanim proizvodima
701 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u realizovanim uslugama
702 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u realizovanim privremenim fakturama i obračunskim situacijama
703 — Troškovi poslovanja i lični dohoci investicija u sopstvenoj režiji
704 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u proizvodima i uslugama bez naknade
705 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u poslovima izvoza
706 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u poslovima zastupanja inostranih firmi
707 — Rashodi štedno-kreditnog poslovanja kod zadruga
708 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u realizovanim sopstvenim uslugama
709 — Troškovi poslovanja i lični dohoci u internoj realizaciji

• 71 — Nabavna vrednost realizovane trgovinske robe

710 — Nabavna vrednost realizovane trgovinske robe u unutrašnjem prometu
711 — Nabavna vrednost realizovane robe u poslovima sa inostranstvom za sopstveni račun
712 — Nabavna vrednost realizovane robe u poslovima sa inostranstvom za tuđ račun
713 — Nabavna vrednost realizovane tranzitne robe
719 — Troškovi poslovanja i lični dohoci sadržani u fakturisanoj realizaciji

• 72 — Nabavna vrednost realizovanog materijala i otpadaka

720 — Nabavna vrednost realizovanog materijala
721 — Vrednost realizovanih otpadaka

• 73 — Vanredni troškovi

730 — Otpisana potraživanja
731 — Ispravka vrednosti sumnjivih i spornih potraživanja
732 — Materijalni troškovi izazvani višom silom
733 — Naknada štete pričinjene drugim licima
734 — Štete na obrtnim sredstvima
735 — Manjkovi sirovina i materijala, poluproizvoda, gotovih proizvoda i robe
736 — Negativne razlike vremenskih i kalkulativnih razgraničenja
737 — Naknadno utvrđeni materijalni troškovi i rashodi iz proteklih godina
738 — Izgubljene kapare i odustanice, kazne, penali, dangube i zatezne kamate
739 — Ostali vanredni troškovi

• 74 — Ostali troškovi koji terete ukupan prihod pre utvrdjivanja dohotka

740 — Porezi na promet
741 — Rudnički doprinos
742 — Posebna rezervna sredstva građevinarstva
744 — Doprinos od prometa filmova
745 — Dospele otplate po kreditima za trajne potrebe
746 — Nepokrivena razlika neamortizovanog dela osnovnih sredstava
747 — Troškovi podvoza, utovara i istovara realizovanih proizvoda
748 — Otpisana razlika u ceni zaliha
749 — Ostali troškovi koji terete ukupan prihod pre utvrđivanja dohotka

• 75 — Realizacija gotovih proizvoda i usluga

750 — Realizacija gotovih proizvoda
751 — Realizacija usluga
752 — Realizacija po privremenim fakturama i obračunskim situacijama
753 — Realizacija investicija u sopstvenoj režiji
754 — Realizacija proizvoda i usluga bez naknade
755 — Realizacija po poslovima izvoza
756 — Realizacija po poslovima zastupanja inostranih firmi
757 — Prihodi štedno-kreditnog poslovanja kod zadruga
758 — Realizacija sopstvenih usluga
759 — Interna realizacija

• 76 — Realizacija trgovinske robe

760 — Realizacija trgovinske robe u unutrašnjem prometu
761 — Realizacija robe u poslovima sa inostranstvom za sopstveni račun
762 — Realizacija robe u poslovima sa inostranstvom za tuđ račun
763 — Realizacija tranzitne robe

• 77 — Realizacija materijala i otpadaka

770 — Realizacija materijala
771 — Realizacija otpadaka

• 78 — Ostali prihodi

780 — Naplaćena otpisana potraživanja
781 — Naknada štete dobivene po osnovu osiguranja obrtnih sredstava
782 — Naplaćena naknadna odobravanja u vidu kasa-škonta, bonifikacija i popusta pri nabavci robe
783 — Viškovi gotovine, sirovina i materijala, sopstvenih poluproizvoda, gotovih proizvoda i robe
784 — Pozitivne razlike vremenskih i kalkulativnih razgraničenja
785 — Naknadno utvrđeni redovni prihodi iz proteklih poslovnih godina
786 — Naplaćene kapare, odustanice, naknade štete i kamate po osnovu potraživanja kod banke
787 — Naplaćene ugovorne kazne, penali, dangube i zatezne kamate
789 — Ostali vanredni prihodi

• 79 — Raspored razlike realizacije

795 — Raspored naplaćene reaiizacije do kraja obračunskog perioda

Klasa 8: Finansijski rezultat

• 83 — Dohodak

830 — Ostvareni dohodak
839 — Raspodela ostvarenog dohotka

• 84 — Čist prihod

840 — Ostvareni čist prihod
841 — Sredstva koja ne ulaze u ukupan prihod
849 — Raspored ostvarenog čistog prihoda

• 85 — Gubitak

850 — Gubitak
859 — Pokriće gubitka

• 89 — Čist prihod ostvaren u toku godine

890 — Neraspoređeni deo čistog prihoda po periodičnom obračunu
891 — Neraspoređena sredstva koja ne ulaze u kupan prihod

Klasa 9: Izvori stalnih sredstava

• 90 — Poslovni fond

900 — Poslovni fond

• 91 — Krediti za osnovna i obrtna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje

910 — Krediti za osnovna sredstva
911 — Krediti za početni fond obrtnih sredstava
912 — Krediti za trajna obrtna sredstva
913 — Krediti za povremena obrtna sredstva
914 — Krediti dobavljača uz akcept
919 — Krediti za sredstva zajedničke potrošnje

• 92 — Ostali izvori osnovnih sredstava

920 — Dobavljači za osnovna sredstva
926 — Razlika u vrednosti osnovnih sredstava nastala posle izvršene revalorizacije
929 — Ostali izvori osnovnih sredstava

• 93 — Rezervni fond i drugi fondovi

930 — Rezervni fond
931 — Posebni rezervni fond
939 — Ostali fondovi

• 94 — Izvori sredstava zajedničke potrošnje

940 — Fond zajedničke potrošnje
943 — Dobavljači za sredstva zajedničke potrošnje
946 — Razlika u vrednosti sredstava zajedničke potrošnje nastala posle izvršene revalorizacije
949 — Ostali izvori sredstava zajedničke potrošnje

• 99 — Vanbilansna evidencija

990 — 994 — Konta aktive
995 — 999 — Konta pasive

Sintetička i analitička konta

U jedinstvenom kontnom planu propisana su kao obavezna samo grupna — tzv. sintetička konta (sa trocifrenom oznakom).

No, privredne organizacije imaju potrebu da izvesne delove aktive, odnosno pasive, evidentiraju i detaljnije raščlanjeno nego što je to kontnim planom propisano. Ovo je npr. slučaj s kupcima, dobavljačima, materijalom, gotovim proizvodima, ulozima na štednju zadrugara i dr.

Zato će privredne organizacije, pored knjiženja na propisanim sintetičkim kontima, vršiti knjiženje i na kontima koja predstavljaju dalje raščlanjavanje ovih grupa aktive, odnosno pasive. Tako će se, na primer, odvojeno voditi konta i za svakog pojedinog kupca, dobavljača itd. Ova se konta nazivaju analitičkim kontima.

Raščlanjavanje sintetičkih konta na analitička je slobodno i svaka privredna organizacija vrši ovo prema svojim potrebama.

I po svom obliku analitička konta mogu se podesiti prema potrebi. Tako će analitička konta kupaca i dobavljača po pravilu imati i kolonu za saldo, konta materijala i proizvoda imaće i kolone za evidentiranje u naturalnim jedinicama (količini), za osnovna sredstva predvideće se i potrebni tehnički podaci itd.

Oblici analitičkih konta

• Konto kupca
• Datum
• Opis
• Duguje ili Potražuje
• Saldo
• Materijal
• Jed. mere
• Datum
• Opis
• Duguje ili Potražuje
• Saldo
• Materijal

6. Poslovne knjige

Poslovne knjige, u kojima se vrše knjiženja stanja i promena na sredstvima i njihovim izvorima, treba da obezbede sistematski uvid u stanje sredstava i njihovih izvora, kao i hronološki red promena. U tu svrhu služe osnovne i pomoćne knjige. U osnovnim knjigama prate se sistematski i hronološki sve promene na sintetičkim (osnovnim) kontima. Pomoćne knjige međutim, služe za raščlanjavanje sintetičkih konta (konta glavne knjige). U njima se utvrđuje stanje i prate promene na pojedinim delovima aktive, odnosno pasive, koji se inače zbirno-grupno vode na sintetičkim kontima u glavnoj knjizi. U osnovne knjige spadaju dnevnik i glavna knjiga koje su obavezne i prema našim pozitivnim propisima.

Dnevnik je osnovna knjiga u koju se ubeležavaju — knjiže sve poslovne promene hronološkim redom i to po pravilu odmah pošto su nastale.

Dnevnik može biti jedan za knjiženje svih poslovnih promena, a može ih biti i više — za knjiženje pojedinih vrsta poslovnih promena. Broj dnevnika zavisi od obima poslovanja privredne organizacije, stručnosti knjigovodstvenog kadra, mehanizacije knjigovodstva i dr.

Glavna knjiga se sastoji iz pojedinih sintetičkih konta, na kojima se knjiže — pojedinačno ili zbirno — stanja i promene svakog dela sredstava i njihovih izvora, troškovi i realizacija, kao i uspeh poslovanja.

Privredne organizacije su takođe obavezne da vode i povezanu z b i r n u glavnu knjigu, u koju se unose iznosi mesečnog bruto prometa po pojedinim sintetičkim kontima.

Dnevnik i glavna knjiga moraju pre upotrebe biti overeni.

Privredne organizacije su takođe obavezne da vode i one pomoćne knjige koje su potrebne za ostvarenje društvene kontrole nad poslovanjem privredne organizacije. Propisima nije bliže određeno koje su to knjige. No ovde se svakako podrazumevaju knjige (odnosno kartoteka) koje obezbeđuju uvid i kontrolu blagajničkog poslovanja (blagajnički dnevnik), kontrolu materijala i proizvoda (materijalno-robno knjigovodstvo), kontrolu osnovnih sredstava, obračuna proizvodnje, obračuna ličnih dohodaka radnika, evidentiranja i naplate potraživanja od kupaca i dr. dužnika, kao i izvršenje obaveza prema dobavljačima i drugim poveriocima.

Privredne organizacije koje svoja knjigovodstva vode na načelima jednostavnog (prostog) knjigovodstva, obavezne su da vode sledeće knjige: knjigu blagajne, knjigu nabavke, knjigu poverilaca i dužnika i knjigu inventara.

Poslovne knjige moraju po završetku poslovne godine biti zaključene i povezane, a dnevnik, glavna knjiga i zbirna glavna knjiga, još i potpisane od strane predsednika upravnog odbora, direktora i rukovodioca knjigovodstva. Poslovne knjige moraju se uredno čuvati najmanje deset godina, računajući od poslednjeg dana poslovne godine na koju se odnose. Poslovne knjige mogu biti povezane ili u slobodnim listovima (kartoteka). O ovome odlučuje sama privredna organizacija, što zavisi od organizacije knjigovodstva. Privredne organizacije koje svoje knjige vode po načelima dvojnog knjigovodstva vode glavne knjige i dnevnik u glavnom na slobodnim listovima, tj. primenom kopirajuće metode u knjigovodstvu.

7. Knjigovodstvena dokumentacija

Pojam knjigovodstvenog dokumenta. Knjiženja u knjigovodstvu vrše se samo na osnovu pismenih dokumenata kojima se pravdaju nastale poslovne promene.’ Prema tome, u knjigovodstvu se primenjuje princip stroge dokumentacije.

Po pravilu samo onaj dokumenat na kome je na određen način utvrđeno izvršenje poslovne promene smatra se dokumentom za knjiženje. No i pismeni nalazi koje privredna organizacija izdaje drugim institucijama, u prvom redu banci, mogu u momentu izdavanja, odnosno predaje, za privrednu organizaciju predstavljati dokaz o izvršenoj poslovnoj promeni, pa prema tome i dokumenat za knjiženje (virmanski nalog, vučeni ček i sl.).

Kao osnov za knjiženje mogu služiti i takva knjigovodstvena dokumenta koja se na osnovu dokumenata za pravdanje sastavljaju u samoj privrednoj organizaciji, u cilju olakšanja i veće preglednosti knjiženja poslovnih promena (blagajnički nalozi, primanotni nalozi, rekapitulacije, borderoi i sl.).

U knjigovodstvena dokumenta spadaju i nalozi za knjiženje ispravaka (storna) pogrešno izvršenih knjiženja. Ovamo spadaju i drugi nalozi koji se izdaju u knjigovodstvu, a osnivaju se na važećim propisima (knjigovodstveni nalozi za knjiženje troškova, vremenskih razgraničenja i sl.).

Vrste dokumenata. Podela dokumenata može se izvršiti s obzirom na razne momente.

S obzirom na m e s t o gde su dokumenta nastala, možemo ih podeliti na:

— spoljna (eksterna) dokumenta, koja su primljena u privrednoj organizaciji od drugih lica fizičkih ili pravnih (primljene fakture, izvodi banke 1 dr.),
— unutrašnja (interna) dokumenta koja su sastavljena u samoj privrednoj organizaciji (nalozi za naplatu, nalozi za primanje-izdavanje stoke, dnevnik rada i dr.).

S obzirom na osnovu izdavanja dokumenata:

— izvedena dokumenta, koja su sačinjena na osnovu postojećih dokumenata (fakture koje izdaje privredna organizacija na osnovu naloga za isplatu -— na osnovu putnog računa i dr.),
— izvorna (originalna) dokumenta, koja su sačinjena neposredno na osnovu nastale poslovne promene privredne operacije (dnevnik rada, zapisnik o uginuću stoke i dr.).

Ispravnost knjigovodstvenih dokumenata. Da bi jedan dokument mogao služiti kao osnov za knjiženje treba da bude sastavljen blagovremeno, i to, po pravilu, u trenutku nastale promene, odnosno u momentu kad se prema postavljenoj organizaciji knjigovodstva vrši knjiženje, i mora da sadrži:

— naziv privredne organizacije sa njenom adresom i naziv odeljenja koje je izdalo dokumenat,
— naziv dokumenta (nalog za isplatu, faktura, nalog za prijem materijala — proizvoda i sl.),
— datum izdavanja dokumenta,
— imena lica koja učestvuju u izvršenju poslovne promene na koju se dokumenat odnosi,
— sadržinu poslovne promene i osnov za njeno izvršenje,
— količinu izraženu na način koji odgovara prirodi izvršenog posla (kilogram, metar itd.) i iznose izražene u dinarima,
— potpise lica ovlašćenih za potpisivanje takvih dokumenata.

Ostali sastojci određuju se individualno za pojedine vrste dokumenata, prema karakteru poslovnih promena.

Dokumenta o izvršenim poslovnim promenama, pre njihovog knjiženja podležu prethodnoj kontroli, koja se sastoji u proveravanju svakog dokumenta sa formalne, računske i suštinske strane. Privredna organizacija dužna je da odredi lice koje će vršiti prethodnu kontrolu dokumenata.

Nalog za knjiženje. Na osnovu dokumenata za knjiženje, po izvršenoj kontroli, izdaje se nalog za knjiženje. Nalog za knjiženje treba da sadrži oznaku konta, koji treba zadužiti i koji treba odobriti (kontiranje), iznos i paraf lica koje je izdalo nalog. Po izvršenom knjiženju, na nalogu se upisuje strana i stavka dnevnika gde je knjiženje izvršeno, datum i paraf lica koje je izvršilo knjiženje.

Nalog se može izdati na posebnom obrascu ili na samom dokumentu.

Organizacija cirkulacije dokumenata. Organizacija cirkulacije dokumenata je sastavni deo organizacije knjigovodstva. Od celishodnosti organizacije cirkulacije dokumenata u privrednoj organizaciji u velikoj meri zavisi ažurnost i tačnost knjigovodstva, pa prema tome i mogućnost korišćenja knjigovodstva u upravljanju i rukovođenju privrednom organizacijom.

Organizacija cirkulacije dokumenata se mora postavljati individualno za svaku privrednu organizaciju, jer ova zavisi od veličine privredne organizacije, složenosti poslovanja, specijalizacije proizvodnje, mehanizacije knjigovodstva, organizacije rada, broja radnika i drugih uslova. Zato se u vezi sa organizacijom cirkulacije dokumenata ne mogu davati nikakvi šabloni.

Neka osnovna dokumenta, specifična za poljoprivredne organizacije, objašnjena su kasnije u poglavlju o organizaciji knjigovodstva. No i tamo su ovi obrasci, kako njihov oblik, broj kopija i sadržaj, tako i njihova cirkulacija u preduzeću, dati samo primera radi, jer ovo pitanje nije propisima regulisano, niti se takvo regulisanje propisima van preduzeća može očekivati.

8. Urednost i ažurnost knjigovodstva

Knjigovodstvo privredne organizacije mora odgovarati načelima urednosti i ažurnosti.

Načela urednosti i ažurnosti imaju se primeniti, kako na poslovne knjige, tako i na knjigovdstvenu dokumentaciju. Pod načelima urednosti podrazumevaju se sledeće obaveze privredne organizacije:

— svi poslovni događaji moraju se knjižiti hronološkim redom, onako kako su i nastali;
— knjiženje i ispisivanje knjigovodstvenih dokumenata vrši se mastilom, mastiljavom olovkom ili mašinom, direktno ili kopiranjem;
— kad se dokumenta izdaju u više primeraka mora se na vidan način označiti koji primerak služi kao osnov za knjiženje;
— u poslovnim knjigama i knjigovodstvenim dokumentima ne smeju se ostavljati praznine; mesta koja su predviđena za upisivanje teksta, odnosno brojeva, u slučajevima kada nema potrebe da se ispunjavaju, moraju se poništiti;
— u poslovnim knjigama, kao i u knjigovodstvenim dokumentima, kako u tekstu, tako i u brojevima, ne smeju se vršiti nikakva brisanja, kao ni na drugi način ispravke i prepravke, koje bi dovele u sumnju ispravnost knjiženja osnovnog dokumenta; eventualne ispravke vrše se na taj način što se precrta prvobitni tekst ili iznos i upisuje novi ispravljeni tekst ili iznos iznad precrtanog; precrtavanje se vrši tankom crtom, kako bi prvobitni tekst mogao da se pročita; pored ispravljene greške u dokumentu se mora staviti reč »ispravljeno«, paraf lica koje je ovlašćeno za potpisivanje odnosnog dokumenta, sa datumom izvršenja ispravke;
— pogrešna knjiženja ispravljaju se storno stavkama, i to primenom tzv. »crvenog storna« koji obezbeđuje ispravnost prometa u poslovnim knjigama — (glavnoj knjizi i dnevniku);
— nalozi blagajni i banci, na kojima su prilikom izdavanja u preduzeću učinjene greške, ne smeju se, po pravilu, ispravljati, već se moraju poništiti i izdati novi;
— neposredno iza novčanog iznosa ispisanog slovima mora se ispisati reč »dinara«, odnosno naziv novčane jedinice, a ostatak praznog mesta namenjenog za ispisivanje iznosa slovima — poništiti precrtavanjem; isto tako, treba poništiti prazno mesto ispred novčanog iznosa ispisanog ciframa.

Pod pojmom ažurnosti podrazumeva se blagovremeno knjiženje svih poslovnih promena. Razume se da ažurno knjiženje pretpostavlja i ažurnu knjigovodstvenu dokumentaciju, tj. blagovremeno sastavljanje dokumenata.

Izvesne poslovne promene nastaju tek posle izdatog dokumenta, na kojem se zatim overava izvršenje poslovne promene, na primer, nalog blagajni za isplatu, dok druge poslovne promene nastaju nezavisno od postojanja dokumentacije, na primer, priplođenje ili uginuće kod stoke. Tada se dokumenta sastavljaju tek nakon nastale poslovne promene. Knjigovodstvena dokumenta u ovim slučajevima sastavljaju se istog dana kada je nastala poslovna promena i dostavljaju se knjigovodstvu odmah, ili najkasnije sutradan.

Knjiženje poslovnih promena u knjigovodstvu vrši se po pravilu istog dana kada su primljena dokumenta.

Izuzetno, poslovne promene koje ne predstavljaju odnose sa licima van privredne organizacije, tzv. »eksterne odnose«, mogu se u glavnoj knjizi knjižiti zbirno na osnovu zbirnih pregleda (rekapitulacija, borderoa) u dužim vremenskim razmacima, ali najkasnije na kraju meseca. No i ove promene knjiže se u analitičkom knjigovodstvu po pravilu svakodnevno.

Mesečna bruto stanja, u kojima se iskazuje promet na kontima iz glavne knjige (sintetička konta), periodični obračuni i godišnji završni račun mora se sastavljati i predavati nadležnim organima (službama) u rokovima određenim odgovarajućim propisima.

Greške u knjigovodstvu. Za obezbeđenje urednog i ažurnog knjigovodstva vrlo je važno da se greške u knjigovodstvu brzo uočavaju, pronalaze i ispravljaju.

I pored najveće pažnje pri knjiženju dolazi do grešaka. Sve greške u knjiženju mogli bi grupisati u dve velike grupe: na one koje se odražavaju na nejednakim zbirovima strana »duguje« i »potražuje« dnevnika ili glavne knjige, odnosno zbirova dnevnika i glavne knjige (formalne greške), i na one koje se ne odražavaju na nejednakim zbirovima (materijalne greške).

Naime, da bi ovo bilo jasno mora se poći od činjenice da u sistemu dvojnog knjigovodstva mora doći do izražaja sledeće:

— zbir strana »duguje« i »potražuje« u dnevniku mora se slagati,
— zbir dugovnih strana svih konta glavne knjige mora se slagati sa zbirom potražnih strana svih konta,
— promet svih konta glavne knjige mora se slagati sa prometom dnevnika, i
— promet svih analitičkih konta, mora se slagati sa prometom odgovarajućeg sintetičkog konta.

Ukoliko ovo nije slučaj, u knjigovodstvu postoji formalna greška.

Pre svega treba napomenuti da primenom metoda kopirnog knjiženja, ako se striktno pridržava principa da se obavezno sva knjiženja vrše isključivo kopirnim putem, ne može doći do neslaganja zbira konta glavne knjige sa zbirom dnevnika. Prema tome, ukoliko bi se pojavila i razlika između zbira dugovne i potražne strane konta glavne knjige, ona mora odgovarati razlici koja se pojavila i u dnevniku. U protivnom, grešku treba tražiti u sabiranju.

Čest slučaj neslaganja zbira dugovne i potražne strane u dnevniku je permutacija cifara. Permutacija je verovatno izvršena ako zbir cifara razlike ove dve strane (dugovne i potražne), sveden na jedinicu iznosi 9. Na primer: ispravan iznos — gugovna strana.

Izostavljeno iz prikaza

Događa se takođe da se neki iznos proknjiži samo na dugovnoj ili samo na potražnoj strani. Ovo će se lako pronaći jer ćemo iznos koji predstavlja razliku brzo pronaći u dnevniku.

No, uopšte sve formalne greške u knjiženju u knjigovodstvu mogu se vrlo lako otkloniti ako se vrši redovno sabiranje svake strane dnevnika.

Teži je slučaj sa iznalaženjem materijalnih grešaka. One se javljaju na taj način što se izvesne poslovne promene ne proknjiže uopšte, ili se proknjiže dva puta, ili se proknjiže na pogrešnim kontima.

Za njihovo pronalaženje potrebno je više iskustva. Ove se greške najčešće otkrivaju prilikom inventarisanja, izrade završnog računa i vršenja analiza poslovanja.

Iznosi proknjiženi na pogrešnim kontima ispravljaju se po pravilu primenom tzv. »c r v e n o g s t o r n a«. Ovaj se postupak sastoji u tome što se isti iznos još jednom proknjiži na istoj strani istog konta i uokviri se. Pri sabiranju kartice (konta), odnosno dnevnika, ovaj se iznos oduzima od zbira ostalih iznosa. Zatim se vrši pravilno knjiženje — na ispravnom kontu. Na taj se način obezbeđuje pravilni promet za kontu i u dnevniku.

Odlaganje i čuvanje poslovnih knjiga i knjigovodstvene dokumentacije. Po isteku svakog obračunskog perioda moraju se svi nalozi za knjiženje zajedno s odgovarajućim dokumentima srediti i staviti u posebne fascikle u kojima moraju biti pričvršćeni na način koji obezbeđuje da se dokumentacija ne može izgubiti.

Knjigovodstvena dokumentacija mora biti odložena u fascikle na takav način da se do svakog dokumenta može lako doći. Na koricama fascikla moraju biti odgovarajuće oznake.

Privredne organizacije dužne su da knjigovodstvena dokumenta čuvaju najmanje deset godina od poslednjeg dana poslovne godine na koju se odnose. Izuzetno od ovoga, pomoćna dokumenta, kao što su prodajni blokovi, pomoćni obrasci pri obračunu i sl. čuvaju se najmanje godinu dana po isteku poslovne godine na koju se odnose, pod uslovom da je data saglasnost na završni račun za tu godinu.

Dokumenta trajne vrednosti, kao što su završni računi, godišnji statistički izveštaji, isplatne liste, odn. karton evidencije ličnog dohotka radnika, moraju se posebno odlagati i trajno čuvati

Svoje poslovne knjige privredne organizacije moraju čuvati takođe uredno najmanje deset godina, računajući od poslednjeg dana poslovne godine na koju se odnose. Poslovne knjige odlažu se u knjigovodstvenu arhivu na kraju svake poslovne godine, pošto se prethodno zaključe i povežu.

9. Knjigovodstveni metodi, tehnika i knjigovodstvene mašine

Knjigovodstveni metodi. S obzirom na tehniku knjiženja koja se primenjuje, postoje sledeće knjigovodstvene metode: prenosna, kopirna i mašinska. Istorijski posmatrano, knjigovodstvo se tako i razvija.

Prenosne metode se karakterišu time što se knjiženje najpre vrši u dnevniku, a odatle se prenosi na konta glavne knjige. U primeni prenosne metode upotrebljavaju se povezane knjige.

Kod prenosne metode imamo nekoliko organizacionih oblika knjigovodstva: italijansko, nemačko, francusko, englesko, amerikansko i kombinovane oblike. Svi ovi oblici razlikuju se međusobno uglavnom po broju i obliku dnevnika.

Amerikansko knjigovodstvo, koje se još dosta primenjuje, odlikuje se time što su u istoj knjizi kombinovani i dnevnik i glavna knjiga, tako da se jednim knjiženjem vrši i hronološko i sistematsko knjiženje.

Nedostaci prenosne metode su u tome što se prilikom prenošenja knjiženja u glavnu knjigu gubi mnogo vremena i što se povećava mogućnost grešaka. I samo pronalaženje grešaka je znatno otežano. Ove se metode smatraju zastarelim i kod nas su vrlo malo u upotrebi.

Kopirno knjigovodsvo karakteriše jednovremeno knjiženje na kontu u glavnoj knjizi i dnevniku, kopiranjem kroz indigo. Poznato je kao »Rufovo knjigovodstvo« kod koga se originalno knjiženje vrši na kontu glavne knjige, a kopira se na dnevniku. Ono se vrši na slobodnim listovima glavne knjige i dnevnika.

Prednosti ovog knjigovodstvenog metoda su u velikoj uštedi u vremenu i sužavanju izvora grešaka. Pored toga, ovde postoje velike mogućnosti za podelom rada.

Mašinsko knjigovođstvo karakteriše primena mašina u knjigovodstvu.

Veliki broj poslovnih promena i ogromna knjigovodstvena dokumentacija izazvali su potrebu za mehanizacijom knjigovodstvenih poslova. Ovo se, razume se, u prvom redu odnosi na velike privredne organizacije.

Prema svojoj složenosti, odnosno mogućnostima mehanizacije knjigovodstvenih poslova, knjigovodstvene mašine možemo grupisati u sledeće grupe:

— knjigovodstvene pisaše mašine — koje se upotrebljavaju za knjiženje; knjiženje se može vršiti kopirno, a postoje i uređaji za pomeranje kartica;
— knjigovodstvene pisaće mašine sa aparaturom za računanje upotrebIjavaju se za knjiženje, a takođe i za obavljanje svih računskih radnji potrebnih za obradu knjigovodstvenih dokumenata; postoje i mašine na kojima se vrši potpun obračun, ali se ne može pisati ceo tekst, već samo određeni simboli;
— knjigovodstvene mašine sistema bušenih kartica i elektronske knjigovodstvene mašine jesu mašine velikog kapaciteta, te ih upotrebljavaju samo najveća preduzeća, odnosno institucije koje obrađuju knjigovodstvene podatke velikog broja privrednih organizacija.

Izbor metoda knjigovodstva i knjigovodstvenih mašina predstavlja važan i delikatan posao iz oblasti organizacije knjigovodstva privredne organizacije.

Deo 7. Ekonomski instrumenti

I. Bruto-proizvod poljoprivrede i njegova raspodela

1. Pojam i elementi bitno-proizvoda

Definicija pojma proizvodnje. Proizvodnja u tehničkom, užem smislu, obuhvata samo dobijanje novih predmeta proizvodnim procesom, novih upotrebnih vrednosti dobara, koja kao takva mogu da se razmenjuju na ‘tržištu. Ekonomsko shvatanje proizvodnje je šire, jer ovim pojmom obuhvata i proizvodne usluge. Na osnovu toga naša se ekonomska i statistička teorija i praksa uključuju u privredu: industriju, poljoprivredu, šumarstvo, građevinarstvo, proizvodno zanatstvo, saobraćaj i trgovinu, jer se u ovim delatnostima stvaraju nove vrednosti.

Neproizvodne usluge, pre svega uslužno zanatstvo, imaju karakter neproizvodne potrošnje (brijanje, čišćenje odela, šivenje i sl.) i ne spadaju u proizvodne delatnosti.

Ova podela je važna stoga što se prema marksističkoj političkoj ekonomiji samo u materijalnoj proizvodnji (uz pomoć proizvodnih usluga) stvara nova vrednost, tj. nacionalni dohodak.

U literaturi i praksi kapitalističkih zemalja i u metodologiji Ujedinjenih nacija zastupljeno je gledište da proizvodnja obuhvata celokupnu aktivnost u zemlji. Na taj način se u proizvodnju uključuje još i aktivnost bolnica, banaka, ustanova, škola itd., odnosno ne pravi se razlika između društvene i ekonomske aktivnosti Ijudi. Po tom shvatanju proizvodan je svaki rad čiji se rezultat, bilo u vidu materijalnih proizvoda, bilo u vidu usluga, razmenjuje za novac na tržištu.

U našem sistemu sve društvene korisne delatnosti i aktivnosti koje nisu uključene u privredu imaju svoje priznato mesto, ali ne u proizvodnji, već u sferi raspodele i potrošnje. Prema tome, nije reč o potcenjivanju neproizvodnih ali korisnih delatnosti Ijudi po bolnicama, školama, pozorištima, u administraciji, u armiji itd., već o razgraničenju sfere proizvodnje (koja stvara nova nacionalna dobra-dohodak) od sfere raspodele i potrošnje novoostvarenih dobara. U stvari, proizvedena dobra (proizvodnja) se raspodeljuju na sledeće ekonomske kategorije: na proizvodnu, ličnu i opštu potrošnju, na investicije u osnovne fondove i uštede (zalihe) za buduću raspodelu — potrošnju. Na taj način u raspodeli društvenog proizvoda, koji ostvaruje privreda, sve delatnosti dobijaju odgovarajuće mesto izraženo u sredstvima za njihovo funkcionisanje. U ličnoj potrošnji javljaju se Ijudi svih aktivnosti bez obzira na to gde su zaposleni (u proizvodnim ili neprivrednim delatnostima). U toj sferi javljaju se: radnici iz proizvodnje sa svojim ličnim dohocima i aktivna lica drugih delatnosti čija primanja potiču iz društvene akumulacije od privrednih delatnosti, kao i lica sa prihodima od socijalnog osiguranja i iz drugih izvora. Prihodi celokupnog stanovništva sačinjavaju kupovne fondove iz kojih se formira lična potrošnja.

Elementi bruto-obrta proizvodnje (bruto-proizvoda). Vrednost proizvodnje je najširi pojam koji daje sumarnu karakteristiku ekonomske aktivnosti radnika u preduzeću. Sabiranjem vrednosti proizvodnje svih preduzeća u grani, delatnosti ili privredi dobija se bruto-obrt proizvodnje grane, delatnosti ili privrede. Bruto-obrt se još naziva i bruto-proizvod. Kada je u pitanju brutoproizvod određene političko teritorijalne jedinice, koristi se i izraz društveni bruto-proizvod, kao, na primer, u društvenim planovima.

Vrednost ukupne proizvodnje kao zbir vrednosti svih proizvoda (i usluga) iskazana je po prodajnim cenama proizvođača. Prodajna cena je u ovom slučaju zajedničko merilo za svođenje proizvoda i usluga na zajednički imenitelj — vrednost. U strukturi prodajne cene, međutim, figuriraju, pored ostalih elemenata, i troškovi materijala i usluge. Na taj način, sabiranjem vrednosti proizvoda izraženih po prodajnim cenama, da bi se došlo do pokazatelja brutoobrta proizvodnje u privredi, višestruko se uračunava vrednost međufaznih proizvoda, tj. vrednost sirovina i polufabrikata.* Na primer, od tone pšenice dobija se oko 800 kg brašna, odnosno oko jedna tona hleba. Vrednost pšenice je 40.000 dinara, vrednost brašna oko 48.000 dinara, a hleba oko 65.000 dinara. Bruto-obrt ili bruto-proizvod za ove tri grane je 153.000 dinara. Vrednost zrna pšenice — sirovina — računata je 3 puta: u vrednost pšenice, u vrednost brašna i u vrednost hleba.

Za razliku od ostalih delatnosti, u poljoprivrednim organizacijama materijalni troškovi sadrže u većoj meri minuli rad datog radnog kolektiva (sirovine iz vlastite proizvodnje: seme, stočna hrana, sadnice, stoka za tov, sirovine za primarnu preradu i sl.) ,a u manjoj meri opredmećeni rad ili usluge drugih kolektiva ili pojedinaca (kupljen reprodukcioni materijal i amortizacija kupljenih sredstava). Ovo stoga što poljoprivreda dobrim delom sama sebi obezbeđuje reprodukcioni materijal. Otuda u jednoj poljoprivrednoj organizaciji gotova proizvodnja jedne grane često predstavlja materijal, sirovine druge grane, a neki put i iste grane (seme).

Odnos između vlastitog i dokupljenog reprodukcionog materijala zavisi od stepena modernizacije i specijalizacije poljoprivredne proizvodnje. Nerazvijena, zaostala poljoprivreda ima neznatan udeo dokupljenog materijala, i obrnuto, moderna poljoprivreda veći deo materijala kupuje iz drugih delatnosti.

Činjenica da bruto-proizvod sadrži vrednost reprodukcionog materijala, pored novostvorene vrednosti, daje ovom pokazatelju određene prednosti nad ostalim pokazateljima (društvenim proizvodom i narodnim dohotkom), a to je ujedno i njegov osnovni nedostatak:

— Prednosti ovog pokazatelja su u tome što omogućuje da se izučava proces reprodukcije i planira buduća proizvodnja, odnosno reprodukcioni materijal, kao i da se analizira kretanje faktora ekonomičnosti proizvodnje. Te mogućnosti ne pruža ni jedan drugi pokazatelj proizvodnje.
— Nedostatak je u tome što kolektiv pomoću pokazatelja ukupne proizvodnje (bruto-proizvoda) ne vidi sebe, ne vidi svoj doprinos vrednosti date proizvodnje koji je opredeljen novostvorenom vrednošću. To je naročito naglašeno u organizacijama i granama u čijoj strukturi proizvodnje materijalni troškovi čine značajnu stavku.

Vrednost proizvodnje umanjena za materijalne troškove i usluge predstavlja društveni proizvod koji pored novostvorene vrednosti — narodnog dohotka — još sadrži i deo minulog rada u vidu amortizacije, a to je deo vrednosti koji su osnovna sredstva prenela na nov proizvod u toku proizvodnog procesa.

U suštini društveni proizvod je sa gledišta cele privrede zbir finalnih produkata proizvedenih u određenom periodu koji su namenjeni ličnoj, opštoj ili investicionoj potrošnji. U društveni proizvod su uključene i povećane zalihe sirovina i nedovršene proizvodnje. Ovakvim obračunom je eliminisano višestruko računanje sirovina i polufabrikata, pošto po ovoj definiciji društveni proizvod sadrži samo novostvorenu vrednost — dohodak i amortizaciju osnovnih sredstava za određeni period, koji su sadržani u finalnoj proizvodnji datog perioda. A to dalje znači da se posredno preko vrednosti finalne proizvodnje u obračun uključuju i sirovine proizvedene u tom periodu utrošene za ostvarenje date finalne proizvodnje. Sirovine proizvedene u ranijem peribdu a utrošene u posmatranom periodu ne uključuju se (oduzimaju se u vidu razlika zaliha sirovina na kraju i početku godine).

Narodni dohodak, ili novostvorena vrednost, u stvari je manji od društvenog proizvoda za iznos amortizacije. Prema tome, dohodak je očišćen od svih primesa minulog rada i sadrži samo novostvorenu vrednost proizvodnje u posmatranom periodu. Zato narodni dohodak najbolje karakteriše kretanje proizvodnje i njenih elemenata, kako sa gledišta cele privrede ili pojedinih delatnosti, tako i pojedinih preduzeća.

Na osnovu svega izloženog može se dati sledeća šema strukture elemenata proizvodnje, bruto-proizvoda:

1. Ukupna proizvodnja (bruto-proizvod)
2. Materijalni troškovi
3. Društveni proizvod (1—2)
4. Amortizacija
5. Narodni dohodak (3—-4) ili 6 + 7)
6. Lični dohoci (neto)
7. Akumulacija i fondovi

S obzirom na razliku u propisima o formiranju ličnih primanja (promene u načinu obrazovanja ličnih primanja) veoma su velike razlike u bruto iznosima ličnih dohodaka (uključiv i doprinose koji ulaze u lične dohotke), te je ova kategorija neuporediva po godinama, delatnostima i granama. Iz tih razloga statistika prati kretanje neto ličnih dohodaka posebno, a doprinose-fondove zajedno sa akumulacijom. Bez ovakvog formiranja elemenata dohotka nemoguće je pratiti stvarne promene u njegovoj strukturi.

2. Metodi utvrđivanja bruto-proizvoda i njegovih elemenata

Proizvodni, realni metod. Raspodela između društva i privrednih organizacija utvrđuje se završnim računima. Osnova za ovu raspodelu je realizovana proizvodnja. Pošto svaka privredna organizacija obavezno sastavlja godišnji završni račun, logično je da se pri obračunu ukupne vrednosti proizvodnje (bruto-proizvoda) pođe od toga. S tim u vezi šema obračuna izgleda:

1. Realizacija (prodaja) proizvodnje
2. Vanredni prihodi
3. Vanredni rashodi
4. Ukupan prihod (1+2—3)
5. Zalihe na početku godine (gotove i nedovršene proizvodnje)
6. Zalihe na kraju godine (gotove i nedovršene proizvodnje)
7. VREDNOST PROIZVODNJE (BRUTO-PROIZVOD) (4 + 6—5)
8. Materijalni troškovi i usluge
9. DRUŠTVENI PROIZVOD (7—8)
10. Amortizacija
11. NARODNI DOHODAK (9—10) ili (12 + 13)
12. Lični dohoci (neto)
13. Akumulacija i fondovi

Pošto se po najnovijim propisima u završnim računima pojavljuje stavka naplaćena realizacija, moraće da se menja i početak šeme obračuna na sledeći način:

a) naplaćena realizacija proizvodnje,
b) potraživanja od kupca,
c) ukupna realizacija (prodaja) proizvodnje,

da bi se dalji obračun nastavio po prikazanoj šemi. Prema tome, bitno je da se u obračunu dođe do ekonomskih kategorija, jer su samo one uporedive sa ranijim godinama i granama, s obzirom na to da su nezavisne od promene u privrednom sistemu.

Pri obračunu društvenog proizvoda i narodnog dohotka (bez obzira na upotrebljenu šemu) treba razlikovati pojam materijalnih troškova od troškova poslovanja. Troškovi poslovanja sadrže sve izdatke vezane za normalno odvijanje procesa proizvodnje i celokupno poslovanje, dok materijalni troškovi samo sredstva utrošena kao reprodukcioni materijal i za proizvodne usluge drugih lica.

Značaj date šeme za obračun bruto-proizvoda i njegovih elemenata je u tome što sadrži sve elemente neophodne za analizu sva tri pokazatelja proizvodnje: ukupna vrednost proizvodnje (bruto-proizvod), društveni proizvod i narodni dohodak. Dalje, međusobnom relacijom pojedinih pokazatelja i elemenata dolazi se do dragocenih sintetičkih merila uspeha poslovanja (ako je reč o pojedinačnom preduzeću), odnosno opšteg uspeha privrede.

Prihodni ili lični metod. Ovaj metod se zasniva na iskazivanju prihoda pojedinih ekonomskih kategorija u strukturi društvenog proizvoda, te se pomoću njega može obračunati samo narodni dohodak i društveni proizvod, a ne i ukupna vrednost proizvodnje (bruto-proizvod):

1. Lični dohoci
2. Akumulacija i fondovi
3. Narodni dohodak (1+2)
4. Amortizacija
5. Društveni proizvod (3 + 4)

Rashodni metod. Polazeći od logične pretpostavke da društvo ne sme utrošiti više od ostvarenih sredstava u toku godine (u normalnim prilikama), po ovom metodu društveni proizvod predstavlja zbir vrednosti koje pojedine kategorije potrošnje dobijaju raspodelom društvenog proizvoda:

1. Lična potrošnja
2. Opšta potrošnja
3. Investicije (bruto, tj. zajedno sa amortizacijom)
4. Saldo izvoza i uvoza robe i usluga (pozitivan i negativan)
5. Razlika ušteda (zaliha) na kraju i početku godine.

U planskoj privredi sistematski se utiče na to da suma proizvoda namenjenih za ličnu potrošnju (robni fondovi) odgovara sumi ličnih primanja sveg stanovništva (kupovnim fondovima), zatim da proizvodnja investicionog materijala odgovara sredstvima namenjenim za investicije (amortizacija + nova sredstva za obezbeđenje proširene reprodukcije) itd. Zbir vrednosti robe svih potrošnih kategorija mora se korigovati saldom izvoza i uvoza i saldom zaliha. Naime, ako je više uvezeno robe ili su zalihe bile veće na početku nego na kraju godine, znači da je utrošeno (raspodeljeno) više nego što je proizvedeno dobara te godine, i obrnuto.

3. Metod po kome naši statistički organi obračunavaju dohotke poljoprivrede

Bez obzira na razliku u načinu obračuna narodnog dohotka za društvena i za individualna gazdinstva, prema metodologiji Saveznog zavoda za statistiku ustanovljavaju se za sve vrste gazdinstava sledeće kategorije:

1. Vrednost proizvodnje (bruto-proizvod)
2. Vrednost materijalnih troškova proizvodnje (u naturi i u novcu)
3. Društveni proizvod (1—2)
4. Amortizacija
5. Dohodak (3—4)

Za društvena gazdinstva dohodak se obračunava na osnovu podataka knjigovodstva, završnog računa, inventara i druge evidencije, u osnovi po šemi prikazanoj na strani 639. U stvari, iz završnih računa za sva društvena gazdinstva (poljoprivredna preduzeća i zadruge i zadružne ekonomije) nekog područja uzimaju se podaci o realizaciji i vanrednim prihodima i rashodima, o zalihama proizvoda, nedovršene proizvodnje i stoke, o materijalnim troškovima proizvodnje i o uslugama (deo troškova poslovanja), kao i o amortizaciji.

Obračun dohotka za individualna gazdinstva u suštini je isti kao i za društvena gazdinstva dolazi se do istih elemenata i ekonomskih kategorija, a izvodi se po proizvodnom, realnom metodu, kako je on ranije izložen. Međutim, pošto se ne raspolaže podacima o proizvodnji svih proizvoda (pre svega iz stočarstva), niti se pouzdano zna koliki su troškovi u pojedinim administrativno-političkim jedinicama za koje se vrši obračun, za individualna gazdinstva se dobrim delom vrši procena pojedinih elemenata.

Po obračunu kako ga statistička praksa vrši za komune, bruto-proizvod predstavlja prost zbir vrednosti proizvodnje ratarstva, voćarstva i vinogradarstva, stočarstva, prerade i uzgrednih proizvodnji (delatnosti) na individualnim poljoprivrednim gazdinstvima.* * Obračun se vrši po cenama proizvođača, koje su u stvari ponderisana sredina između otkupnih cena i cena na seljačkoj pijaci (ponder su prodate količine preko otkupne mreže i na seljačkoj pijaci i uglavnom se procenjuju proporcije jednog i drugog načina realizacije). Proizvedene količine (podaci statistike za ratarstvo, voćarstvo i preradu, a procenjen prirast i proizvodnja stočarstva na osnovu ankete i bilansa stoke) množe se sa odgovarajućim cenama. Prema tome, bruto-proizvod poljoprivrede ne predstavlja vrednost finalne proizvodnje poljoprivrede, jer je, na primer, stočna hrana uključena u vrednost proizvodnje ratarstva i u vrednost proizvodnje stočarstva.

Materijalni troškovi se procenjuju u naturi pomoću važećih normativa za svaku opštinu (srez) i strukture zasejanih površina, a novčani izdaci na osnovu podataka o kupovini semena, đubriva i drugog reprodukcionog materijala i usluga od zadruga i preduzeća. Tako se utrošak semena procenjuje na osnovu statističkih podataka o zasejanim površinama i normativima setve; usluge plaćene u naturi obračunavaju se samo ako je u pitanju plaćanje zadruzi ili preduzeću (međusobne usluge seljaka se ne obračunavaju kao trošak, jer je tu u pitanju razmena unutar sektora, te bi ista vrednost jednom bila trošak a drugi put oblik ostalih prihoda gazdinstava); utrošak žita za stočnu hranu različit je po područjima i uglavnom se obračunava na osnovu prirasta i normativa po kilogramu prirasta za tovnu stoku, a kod ostale stoke se procenjuje; krmno bilje se računa kao stočna hrana, osim količina prodatih preduzećima ili zadrugama koje odlaze za ishranu stoke na socijalističkim gazdinstvima ili u armiji, ili za izvoz, kao i osim količina koje ostaju kao zaliha za iduću godinu. Prerađene masline, grožđe, voće i sl. obračunavaju se po normativu za dobijanje ulja, vina, rakije itd.

U krajevima gde se šaša i slama koriste u velikim količinama i za ogrev (negde se prvo šaša da stoci a zatim se stabljike lože) mora se korigovati vrednost utroška za stoku. Vrednost količina koje se izgore i količina prodatih van individualnog sektora čine neto-prinos date produkcije, a ostalo je stočna hrana. Količine prodate van individualne poljoprivrede i količine utrošene za gorivo i druge svrhe (neto-prinos), kao i količine utrošene kao stočna hrana, čine bruto-prinos šaše, koji ulazi u obračun bruto-proizvoda.

Za svaku grupu proizvoda popunjava se posebna tabela na kojoj se vrši obračun vrednosti proizvoda i njegove raspodele kao reprodukcionog materijala (seme i stočna hrana), odnosno koliko je pojedinog proizvoda dato na ime usluga drugim preduzećima (sve po prodajnim cenama), i najzad koliko je prodato van individualnog sektora.

Ovaj obračun bruto-proizvoda individualnih gazdinstava koji organizuje statistika vrši se pomoću tabela. Za svaku grupu proizvoda data je posebna tabela a na posebnoj tabeli br. 16 vrši se obračun materijalnih troškova i usluga plaćenih u novcu.

Konačan obračun bruto-proizvoda i njegovih elemenata za individualna gazdinstva vrši se pomoću posebnog obrasca, uzimajući odgovarajuće podatke iz pomenutih 16 tabela. Radi ilustracije daje se primer obračunatog bruto proizvoda i njegovih elemenata za jednu komunu:

P r i m e r :

Obračun vrednosti bruto-prinosa, troškova i dohotka ukupne poljoprivredne proizvodnje (u hiljadama dinara)

• Izvori
• Vrednost — bruto proizvoda
• Troškovi na bazi podataka u naturi
• za seme za ishranu stoke
• ostalo
• ukupno (2+3+4)
• Zbir iz tabele
• Žita
• Uzgredni proizvodi žita
• Industrijsko bilje
• Povrtarsko bilje
• Stočno bilje
• Livade i pašnjaci
• Voće i grožđe
• Prerada voća i grožđa
• Prirast stoke
• Stočni proizvodi
• Živinarstvo
• Pčelarstvo
• Prihodi od šuma
• Kućna radinost
• Ostale delatnosti na gazd.
• Ukupno

Rekapitulacija

1. VREDNOST PROIZVODNJE (ukupno, kolona 1 iz tabele) 689.000
2. Troškovi u naturi (ukupno, kolona 5 iz tabele) 218.300
3. TROŠKOVI u novcu 48.700
4. DRUŠTVENI PROIZVOD (1—2—3) 422.000
5. Amortizacija (3% od društven. proizvoda iz reda 4) 12.660
6. DOHODAK (4—5) 409.340

* Obrazac služi za konačni obračun dohotka po metodici SZS (obrazac br. 17). Radi bližeg objašnjenja dat je primer obračuna vrednosti proizvodnje (bruto-obrta) poljoprivrede, društvenog proizvoda i dohotka.
** Nacrt obrasca i objašnjenja štampani su u metodološkoj svesci SZS br. 124.

III. Regresi u poljoprivredi

Regresi predstavljaju meru ekonomske politike kojom zajednica obezbeđujući povoljnu nabavku odnosno prodaju opreme i reprodukcionog materijala pomaže razvitak pojedinih privrednih oblasti.

Regresi su kod nas uvedeni 1952. godine radi usklađivanja neadekvatnog odnosa cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. U prvom periodu regrese su mogli koristiti neposredno i individualna poljoprivredna gazdinstva za nabavku opreme i reprodukcionog materijala, dok se sada regresiraju samo savremeni proizvodni procesi čiji su nosioci socijalističke privredne organizacije.

Regresi imaju za cilj favorizovanje onih poljoprivrednih mašina i onih sredstava za reprodukciju koja su od naročitog značaja za modernizaciju proizvodnog procesa u poljoprivredi kao i brže osvajanje proizvodnje pojedinih sredstava od strane domaće industrije. Regresi nisu stalna mera i mera koja mora biti primenjena u svim slučajevima. Težnja je da se regresi smanjuju i da se tokom vremena ukinu.

Regresi se odobravaju posebnim saveznim propisima.

Za potrebe poljoprivrede i šumarstva daju se sledeće vrste regresa:

— regres pri prodaji opreme;
— regres pri prodaji goriva i maziva;
— regres pri kupovini veštačkog đubriva;
— regres pri prodaji industrijskih proizvoda za potrebe ribarstva;
— regres za opravke ribarskih brodova i kočara; i
— regres za delimično pokriće troškova prevoza kabaste stočne hrane.

Regres pri prodaji opreme za potrebe poljoprivrede i šumarstva

Korisnici regresa mogu biti samo privredne organizacije koje proizvode traktore, kombajne i bagere i koje istovremeno vrše generalni remont na bazi zamene, kao i remontne radionice I reda koje vrše generalni remont na bazi

Navedeni korisnici mogu ostvariti regres pod uslovom da su određenu zamene za traktore i kombajne, opremu predali i isporučili:

— poljoprivrednim proizvođačkim organizacijama, poljoprivrednim dobrima, poljoprivrednim kombinatima, poljoprivredno-industrijskim kombinatima, poljoprivrednim ustanovama, ekonomijama privrednih organizacija i ustanova koje su organizovane kao pogoni, seljačkim radnim zadrugama, zemIjoradničkim zadrugama i specijalizovanim zemljoradničkim zadrugama.
— određenim privrednim organizacijama koje gazduju šumama i šumarskim institutima i zavodima koji nabavljaju opremu za plantažnu proizvodnju brzorastućeg drveća, kombinovanu poljoprivrednu i šumarsku proizvodnju radi obnove šuma, poljoprivrednu proizvodnju u sopstvenoj režiji i radi melioracije šumskih i planinskih pašnjaka;
— vodnim zajednicama i privrednim organizacijama koje izvode melioracione radove isključivo u poljoprivredi;
— ustanovama i organizacijama koje vrše zaštitu zemljišta od bujica i erozije;
— semenskim preduzećima koja obavljaju poljoprivrednu proizvodnju u sopstvenoj režiji ili u kooperaciji;
— poljoprivrednim i šumarskim fakultetima, centrima za kurseve i školama za osposobljavanje kadrova u poljoprivredi.

Oprema za koju se daje regres u naznačenim iznosima jeste sledeća:

a) proizvođačima poljoprivredne opreme:
u 000 dinara

1) traktor »Zadrugar« dizel sa hidrauličnim podizačem »40« i »50/a« 1.000
2) traktor »Zadrugar« dizel sa hidrauličnim podizačem »50/l« 750
3) traktor guseničar tipa Tg-50 od 60 do 63 KS 1.735
4) traktor guseničar tipa Tg-90 od 100 do 105 KS 4.900
5) traktor »Ferguson« ITM-533 600
6) traktor »Ferguson MF-65 (IMT-551) 500
7) traktor guseničar BNT-60 1.735
8) kombajn »Zmaj« 780 972
9) kombajn »Zmaj« 630 513
10) kombajn za kukuruz »Zmaj«-1 i »Poljoprivrednik«—BK-1 280
11) dvoredni kombajn za kukuruz »Zmaj« 407
12) dodatni uređaj za kombajn »Zmaj« 780 za berbu kukuruza 250
13) silokombajn »Pobeda« 250
14) Traktorski, vučeni, jednoredni kombajni za šećernu repu tipa 230 »Poljoprivrednik« 290
15) kombajn za šećernu repu, jednoredni »Morava« 290
16) traktorski, vučeni utovarivač za šećernu repu tipa 570 »Poljoprivrednik« 470
17) generalno remontiran motor IM-034/T na bazi zamene za traktor »Zadrugar« — dizel 144
18) generalno remontiran motor IM-033/T na bazi zamene za traktor »Ferguson« 127
19) generalno remontiran motor IM-036/T na bazi zamene za kombajn »Zmaj« 780 i za traktor BNT-60 i TG-50 350
20) univerzalni bager UB-05, bez opreme 3.351
21) univerzalni bager UB-1, bez opreme 3.880
22) univerzalni bager UB-035, bez opreme 2.760
23) univerzalni bager UB-3, bez opreme 20.000

b) remontnim radionicama:

u 000 dinara

1) generalno remontiran motor IM-T34/T na bazi zamene za traktor »Zadrugar« dizel 144
2) generalno remontiran motor IM-T33/T na bazi zamene za traktor »Ferguson« 127
3) generalno remontiran motor IM-036/T na bazi zamene za kombajn »Zmaj« 780 i traktor BNT-60 i TG-50 350

Privrednim proizvođačkim organizacijama koje proizvode dizel-motore odobrava se regres kada ih prodaju i isporuče ribarskim proizvođačkim organizacijama, ribarskim ustanovama, zavodima i institutima za unapređenje ribarstva, ribarskim zadrugama i samostalnim ribarskim pogonima opštih zemIjoradničkih zadruga morskog i jezerskog ribarstva, i ta za sledeće dizel-motore u sledećim iznosima:

u 000 dinara

1) dizel-motor »Torpedo« 512-P 103
2) dizel-motor »Torpedo« 512 94
3) dizel-motor »Torpedo« 532 229
4) dizel-motor »Torpedo« 513 103
5) dizel-motor »Torpedo« 523 104
6) dizel-motor »Torpedo« 533 258
7) dizel-motor »Torpedo« 514 128
8) dizel-motor »Torpedo« 534 323
9) dizel-motor »Aran« 120 KS 1.120
10) dizel-motor brodski A-8 343 F od 135 KS, bez osovinskih vodova i propelera 1.163
11) dizel-motor brodski A-8 342 F od 90 KS, bez osovinskih vodova i propelera 1.080
12) dizel-agregat AP-2 »Aran«, za ribarske svetiljke 195
13) dizel-agregat sa motorom »Torpedo« 721 160

Proizvođači poljoprivredne opreme ostvaruju regres podnošenjem zahteva za regres banci u kojoj imaju žiro-račune. Uz zahtev za regres podnose se još:

a) faktura, odnosno overen prepis fakture, izdata kupcu, u koju se, pored ostalog, obavezno unose sledeći podaci:

— oznaka vrste i marke prodate opreme na koju se odobrava regres;
— fabrički broj opreme;
— pun naziv kupca, iz koga mora da se vidi da je oprema prodata organizaciji ili ustanovi koje su nabrojane, kao i mesto sedišta kupca;
— prodajna cena opreme, iznos regresa i iznos koji plaća kupac po komadu i za ukupnu količinu.

b) dokaz o isporuci opreme;

c) obračun regresa po komadu i za ukupnu količinu.

Ukoliko fabrike poljoprivredne opreme prodaju trgovinskim organizacijama opremu koja se regresira — po punim prodajnim cenama, ostvaruju regres na opremu tek pošto je trgovinske organizacije isporuče kupcima po regresiranim cenama koji na to imaju pravo. U tom slučaju proizvođači poljoprivredne opreme (fabrike) ostvaruju regres (koji se virmanom prenosi u korist trgovinske organizacije ako je ona kupila opremu po punoj ceni) pošto uz zahtev za regres prilože sledeću dokumentaciju koju dobiju od trgovinske organizacije:

— fakturu ili overen prepis fakture trgovinske organizacije (sa nazivom i sedištem); u fakturi se naznačuje vr&ta i marka, fabrički broj opreme i obračun regresa po komadu i ukupno;
— pun naziv i mesto sedišta kupca;
— podajna cena opreme, iznos regresa i iznos koji plaća kupac;
— dokaz da je oprema isporučena (tovarni list, otpremnica).

Korisnici regresa ostvaruju regres na teret računa 339495/5 — Regres za poljoprivrednu opremu. Korisnici regresa dužni su, takođe, da vode urednu evidenciju o ostvarenom regresu.

Ako poljoprivrednu opremu i motore za ribarstvo kupljene uz regres kupci ne koriste za potrebe poljoprivredne i ribarske proizvodnje, dužni su da iznos regresa vrate. Povraćaj regresa je obavezan i ako se oprema nabavljena uz regres rashoduje pre vremena ili otuđi, odnosno proda onom ko se ne bavi pomenutim proizvodnjama. Na primer, ako poljoprivredna organizacija proda građevinskom preduzeću traktor čiji je vek trajanja 10 godina posle 4 godine upotrebe, dužna je uplatiti na ime povraćaja regresa 6/10 ili 60% iznosa regresa.

Regres pri prodaji goriva i maziva

Korisnici regresa jesu privredne organizacije koje se bave prometom nafte i naftinih derivata. One ostvaruju regres za one količine koje su prodate potrošačima (na osnovu tačke 1 Odluke o davanju regresa pri prodaji goriva i maziva za potrebe poljoprivede, šumarstva i ribarstva) i za koje im je uprava prihoda opštinske skupštine na čijem se području nalazi sedište potrošača izdala potvrdu da su im potrebne.

Regres se ostvaruje za svaki kilogram prodatog goriva i maziva, i to kada su potrošači:

a) ribarska gazdinstva, zadruge i ustanove:

1) za petrolej za motore 25 dinara
4) za benzin za motore 28 dinara
3) za naftu — plinsko ulje 36 dinara
4) za naftu — plinsko ulje za dubinsko kočarenje na otvorenom moru 45 dinara
5) za motorno ulje 150 dinara
6) za petrolej za ribarske svetiljke 75 dinara

b) za ostale potrošače pomenute Odluke:

1) za naftu — plinsko ulje 32 dinara

Regres ostvaruju privredne organizacije koje obavljaju promet nafte i naftinih derivata podnošenjem zahteva za regres banci kod koje imaju žiro-račun. Uz zahtev za regres prilažu još:

— fakturu odnosno prepis fakture izdatu kupcima (navedenim potrošačima), koja mora da sadrži sledeće podatke:

1) količinu i vrstu goriva i maziva;
2) naziv i sedište kupca i dan izdavanja fakture
3) cenu po jedinici mere i za ukupnu količinu bez regresa;
4) iznos regresa po jedinici mere i za ukupnu količinu;
5) iznos naplaćen od kupca po jedinici mere i za celu količinu

— potvrdu o potrebnim količinama goriva i maziva, koju kupcu izdaje uprava prihoda opštinskog narodnog odbora na čijem se području nalazi sedište kupca. Za to je pomenuta uprava prihoda dužna da pre izdavanja potvrde o potrebnim količinama goriva i maziva utvrdi realne potrebe kupca, i to samo za predstojeće poljoprivredne radove odnosno ribolov. Ovo utvrđivanje će se izvesti na osnovu podataka o površinama zemljišta, vrsti poljoprivrednih radova, vrsti mašina kojima će se radovi izvoditi, kapacitetu motora i sl. Ukoliko poljoprivredne proizvođačke organizacije svojim mašinama vrše usluge u poljoprivrednim radovima drugim poljoprivredriim organizacijama ili individualnim poljoprivrednim proizvođačima, dužna su, radi dobavIjanja potvrde o potrebnim količinama goriva i maziva, podneti upravi prihoda OS i ugovora odnosno prepis ugovora o izvršenju tih radova.

Uprava prihoda izdaje potvrdu o potrebnim količinama goriva i maziva u tri primerka na propisanom obrascu.

Pošto utvrdi da je zahtev za regres u pogledu obračuna i dokumentacije tačan, banka odobrava regres u korist žiro-računa korisnika, i to:

— na teret računa 339 495-9 Regres za gorivo i mazivo za potrebe poljoprivrede i šumarstva, odnosno
— na teret računa 339 495-4 Regres za gorivo i mazivo za potrebe ribarstva.

Regres pri kupovini veštačkog đubriva

Korisnici regresa za veštačka đubriva mogu biti:

— poljoprivredno-proizvođačke organizacije (dobra, kombinati, ekonomije, zadruge);
— radnje, preduzeća i poljoprivredne apoteke ako su osnovani kao pogoni opšte zemljoradničke zadruge;
— određena šumska gazdinstva, samostalni pogoni za šumsko gazdovanje i šumarski instituti i zavodi;
— ustanove i organizacije koje vrše zaštitu zemljišta od bujica i erozija;
— ribarske privredne organizacije, ribarske zadruge i ustanove koje se bave ribarskom proizvodnjom;
— proizvođačke privredne organizacije koje upotrebljavaju veštačko đubrivo kao sirovinu za mešana đubriva, i
— poljoprivredni i šumarski fakulteti, centri i škole za osposobljavanje kadrova u poljoprivredi.

Imenovani korisnici ostvaruju regres samo za one količine veštačkog đubriva koje su neophodne za podmirenje sopstvenih potreba ili za proizvodnju u kooperaciji sa individualnim poljoprivrednim proizvođačima.

Veštačka đubriva na koja se odobrava regres u sledećim iznosima po toni jesu:

a) za veštačka đubriva iz domaće proizvodnje:

Dinara
1) Superfosfat Ca(H2PO4)2 sa 16% P2O5 10.000
2) Superfosfat Ca(H2PO4)2 sa 17% P2O5 10.500
3) Superfosfat Ca(H2PO4)2 sa 18% P2O5 11.500
4) »Pelofos« fosforno đubrivo alkalne do neutralne reakcije koje sadrži smesu kalcijumovih fosfata sa minimumom 17% ukupne P2O5, od čega je minimum 80% P2O5 topivo u dvoprocentnoj limunskoj kiselini (po metodi 1 gram đubriva na 500 ml dvoprocentne limunske kiseline), minimum 4% K2O i 10% do 12% MgSO4 9.500
5) Hiperfosfat — mleveni sirovi fosfati Ca3(PO4)2 × CaF sa 28% do 30% P2O5 ukupne fosforne kiseline, finoće meljave 110 do 120 5.000
6) Amonijumsulfat (NH4 sa 2% N 16.000
7) Kalcijumcijanimid CaCN2 sa 20% N 18.000
8) Kalcijumamonijumnitrat »KAN« NH4 NO3 sa 20,5% N 14.000
9) Mešano đubrivo (NPK) 8:8:8 15.100
10) Mešano đubrivo (PK) 14 : 9 14.000
b) za sirovine iz domaće proizvodnje:

Dinara

1) Amonijumnitrat (amonijačna šalitra) NH4NO3 sa 34% N 22.000
2) Amonijumsulfat (NH«)i SO4 sa 20% N 11.000

Za veštačka đubriva iz uvoza određuju se cene za 1 tonu, i to: Dinara

1) Kalcijumamonijumnitrat-nitromonokal NH4 NO3 CaCO2 sa 20,5% N 20.000
2) Kalcijumnitrat (krečna šalitra) Ca(NO3)2 sa 15,5% N 18.000
3) Amonijumsulfat (NH4)2SO4 sa 20% N 20.500
4) Amonijumnitrat (amonijačna šalitra) NH4NO3 sa 34,5% N 34.000
5) Kalijumova so KCl sa 38% do 42% KaO 13.000
6) Kalijumsulfat K2SO4 sa 48% do 50% K2O 18.000
7) Kalijumhlorid-magnezijumsulfat (Mg-kalijum) 39% do 42%
8) Kalijumsulfat-magnezijumsulfat (patent-kali) sa 26% do 30% K2O i 25% do 38% MgO 19.000
9) Superfosfat Ca(H2PO4)2 sa 1.7% do 18% P2O5 u mesecima februaru, martu, aprilu, avgustu, septembru, oktobru i novembru 12.500 a u mesecima januaru, maju, junu, julu i decembru 9.500
10) Tomasfosfat Ca4 P2O9 (4CaO × P2O5) sa 16% P2O5 topivo u dvoprocentnoj limunskoj kiselini 12.000
11) Koncentrovani granulirani superfosfat (tripeks) Ca(H2PO4)2 sa 46% P2O5 31.500
12) Trojna složena kompleksna đubriva 32% (NPK) 8 : 16 : 8 22.000
13) Trojna složena kompleksna đubriva 30% (NPK) 10 : 10 : 10 23.000
14) Trojna složena kompleksna đubriva 36% (NPK) 12 : 12 : 12 28.000
15) Granulirano dvojno kombinovano đubrivo (NP) 25 : 10 34.000

Ako se prodaje đubrivo čiji kvalitet odstupa od određenog kvaliteta za više od 0,5%, iznos regresa se srazmerno povećava odnosno smanjuje. Na primer: regres za kalcijumcijanamid domaće proizvodnje uobičajenog kvaliteta (20%) iznosi 19.000 dinara po 1 toni. Međutim, ako se prodaje đubrivo boljeg

kvaliteta (22%), regres će biti 19.000 × 22 / 20 = 20.900 dinara po 1 toni

Uvoznici veštačkih đubriva dužni su da za uvezena đubriva nabave, pored dokumenata o analizi od inostranog prodavca, i analizu jednog od domaćih instituta zavoda određenih za te svrhe.

Pri kupovini veštačkog đubriva korisnici regresa ostvaruju regres podnoseći zahtev za regres. Uz zahtev za regres korisnici prilažu još:

— fakturu odnosno overen prepis o kupovini veštačkog đubriva ili sirovine;
— dokaz o isporuci robe.

Faktura mora da sadrži pored naziva i sedište prodavca i kupca još i:

— tačan naziv i oznaku kvaliteta za svaku vrstu veštačkog đubriva;
— prodajnu cenu, tj. cenu koju plaća kupac — korisnik regresa — po jedinici mere i za ukupnu količinu, posebno za svaku vrstu veštačkog đubriva;
— iznos regresa po jedinici mere i za ukupnu količinu, posebno za svaku vrstu veštačkog đubriva.

Ukoliko se prodaje veštačko đubrivo ili sirovina čiji kvalitet odstupa od 0,5% utvrđenog kvaliteta, prodavac je dužan da na fakturi ili na posebnom prilogu izvrši smanjenje odnosno povećanje iznosa regresa po jedinici mere i za ukupnu količinu. Uvezeno veštačko đubrivo uvoznici su dužni prodavati po određenim cenama. Za pokriće negativnih razlika između nabavnih cena u koje ulaze i troškovi koje priznaje Jugoslovenska poljoprivredna banka i prodajne cene uvoznici uz zahtev prilažu: fakturu ili overen prepis fakture o prodaji uvezenog veštačkog đubriva, dokumentaciju sa obračunom troškova i dokaz o isporuci robe. Ukoliko se pak utvrdi pozitivna razlika između nabavne i prodajne cene, uvoznici su dužni da uplate utvrđen iznos pozitivne razlike u korist računa 101-11-338027 — Obračun razlike u cenama za veštačka đubriva, u roku od 60 dana od prelaska poslednje partije robe preko jugoslovenske granice, u protivnom plaća se zatezna kamata.

Zemljoradničke zadruge, privredna preduzeća i radnje osnovane od zemljoradničkih zadruga i poljoprivredne apoteke mogu prodavati sva veštačka đubriva nabavljena uz regres, sem superfosfata iz domaće proizvodnje, individualnim poljoprivrednim proizvođačima i po regresiranim cenama sa maržom ili i po većim cenama ali ne takvim da onemogući njihovu upotrebu. Prodajnoj ceni superfosfata iz domaće proizvodnje određena je marža koja može biti samo 2 dinara po 1 kg uz zaračunavanje prevoznih troškova od istovarne stanice do mesta prodaje i eventualnog rabata ako ga zemljoradnička zadruga dobije.

Regres za mešana veštačka đubriva iz domaće proizvodnje odobrava se samo ako je za fosfornu komponentu upotrebljen superfosfat domaće proizvodnje.

Regresi za opravke ribarskih brodova i kočara

Korisnici regresa za opravku ribarskih brodova i kočara su ribarska preduzeća (gazdinstva), ribarske zadruge i ustanove morskog, jezerskog i slatkovodnog ribarstva koje se bavi unapređenjem ribarstva pod uslovom da Savez poljoprivredno-šumarskih komora Jugoslavije odredi da mogu biti korisnici ovog regresa. Regres se priznaje samo za ribarske brodove i kočare koje su korisnici dali na opravku preduzećima brodogradnje ili preduzećima koja imaju posebne registrovane pogone za opravku ribarskih brodova i kočara. Na osnovu predloga Sekretarijata SlV-a za poljoprivredu i šumarstvo Državni sekretarijat za poslove finansija može odrediti da i pojedina zanatska preduzeća vrše opravku ribarskih brodova i kočara uz regres.

Regres iznosi 50% od vrednosti izvršene opravke.

Korisnici regresa ostvaruju regres na osnovu zahteva za regres i fakture o izvršenoj opravci i dokaza da naručilac opravke ima pravo da daje svoj brod na opravku uz regres (overen prepis rešenja Savezne privredne komore — sekcije za poljoprivredu i šumarstvo). Podnosilac zahteva za regres obavezan je da u fakturi naznači tačan naziv i sedište naručioca, specifikaciju radova sa cenama i ukupnu vrednost opravke, iznos regresa i iznos koji se naplaćuje od naručioca — korisnika regresa.

Deo 9. Poljoprivreda i preradjivačka industrija

1. Prerada poljoprivrednih proizvoda

Povezanost poljoprivrede i industrije u preradi ispoljava se u više vidova od kojih uglavnom preovlađuju dva: 1. poljoprivreda snabdeva industriju sirovinama koje industrija putem prerade oplemenjuje (finalizira) povećanjem njihove vrednosti uz jednovremeno produžavanje veka trajanja, i 2. industrija vraća poljoprivredi niz nusproizvoda i otpadnih sirovina, koji se koriste za ishranu stoke ili u druge svrhe.

Preradu poljoprivrednih proizvoda možemo podeliti na primarnu, koja sa gledišta tehnologije predstavlja jednostavniji stepen prerade, i industrijsku, kao višu fazu, koja se obavlja u industriji mehanizovano i uz primenu složenih tehnoloških postupaka i metoda.

Primarna ili domaća prerada obavlja se na poljoprivrednim gazdinstvima s ciljem da se na licu mesta i na jednostavan način prerade određeni poljoprivredni proizvodi bilo u finalne proizvode (pekmez, suve šljive, rakija, vino i dr.) bilo u poluproizvode koji se dalje prerađuju u industriji (pulpiranje voća, proizvodnja sokova, ceđenje ulja i dr.). U seoskim i gradskim domaćinstvima kod nas je veoma rasprostranjen poseban vid domaće prerade poljoprivrednih proizvoda u prilično širokom asortimanu. Naročito se prerađuje povrće (kiseljenje kupusa, paprika i krastavaca, spravljanje ajvara, kuvanje paradajza), zatim voće (spravljanje pekmeza, raznih vrsta slatkog, kompota itd.), proizvodi se rakija od voća, naročito od šljiva, od kukuruza i dr. Predmet domaće prerade je i zaklana stoka (proizvodnja masti, sušenja mesa, spravljanje raznih mesnih proizvoda), a razvijena je i domaća prerada mleka.

Količine prerađenih poljoprivrednih proizvoda na poljoprivrednim gazdinstvima znatno variraju po godinama u zavisnosti od prinosa odnosnih poIjoprivrednih proizvoda, što se vidi iz pregleda na sledećoj strani.

Sa stanovišta nacionalne privrede prerada u domaćinstvima je ekonomski necelishodna. Pored higijenskih uslova, proizvodnja u industriji je daleko racionalnija naročito sa stanovišta boljeg iskorišćavanja sirovina. Industrija je takođe u mogućnosti da pruži širi asortiman proizvoda za razne kategorije potrošača, zatim jedino ona može da proizvodi robu standardnog kvaliteta i dr.

Domaća prerada voća

• Suvo voće ukupno — tona
• Suve šljive — tona
• Pekmez — tona
• Maslinovo ulje — u 100 hl
• Voćni sokovi — u 100 hl
• Rakija ukupno — u 100 hl
  — od šljiva — u 100 hl
  — od ostalog voća — u 100 hl
  — komovica — u 100 hl
  * Prerada na poljoprivrednim gazdinstvima.

Domaća prerada poljoprivrednih proizvoda u OZZ

• Suve šljive — tona
• Ostalo suvo voće — tona
• Pekmez — tona
• Vino — u 100 hl
• Rakija — u 100 hl
• Suvo povrće — tona
• Jestivo ulje — u 100 hl
• Prerađeno mleko — hiljadu litara
  ** Podaci za društvena gazdinstva.

Značaj prehrambene industrije u sklopu ostale industrije. Prehrambena industrija po broju preduzeća i proizvodnih pogona, po broju proizvoda u pojedinim različitim delatnostima, po broju zaposlenih i po vrednosti društvenog proizvoda spada među najznačajnije grane naše privrede.

Broj preduzeća prehrambene industrije po pojedinim tehnološkim grupacijama je sledeći:

• Industrija šećera 13
• Industrija biljnih masnoća 33

u tome:

• za proizvodnju jestivog ulja 26
• za proizvodnju tehničkog ulja 2
• za proizvodnju margarina 2
• za proizvodnju biljne masti 3
• Industrija skroba 5
• Industrija za preradu mesa 36
• Industr. za prer. voća i povrća 39
• Industrija za preradu ribe 29
• Mlinska industrija 589
• Industrija piva 28
• Industrija testenina 28

Ukupno preduzeća: 800

Broj preduzeća naročito povećavaju mlinovi veoma različitih kapaciteta i opremljenosti, zatim niz javnih klanica koje snabdevaju stanovništvo svežim mesom, kao i veliki broj malih prerađivačkih pogona lokalnog značaja. Zbog toga se statistika kod praćenja stanja i razvoja prehrambene industrije ograničava samo na 385 industrijskih preduzeća. Njihov raspored po republikama, kao i broj zaposlenih na dan 31. X 1961. godine, prikazan je na sledećoj tabeli:

• Broj preduzeća
• Ukupno 385
• Srbija 168
• Hrvatska 122
• Slovenija 38
• Bosna i Hercegovina 14
• Makedonija 35
• Crna Gora 8
• Prosečan broj zaposlenog osoblja
• Ukupno 96.359
• Srbija 42.416
• Hrvatska 31.430
• Slovenija 8.814
• Bosna i Hercegovina 4.627
• Makedonija 7.919
• Crna Gora 1.153

Prehrambena industrija spada u zaostale industrijske grane najpre zbog velike zastarelosti njenih kapaciteta, koja izražena odnosom sadašnje prema osnovnoj vrednosti ukupnih osnovnih sredstava iznosi 60%, a kod opreme 55% u celini, a zatim zbog još skučenog asortimana, neustaljenog kvaliteta i slabog opremanja proizvoda, zbog niske produktivnosti rada i drugih faktora. Pored toga, mnoga preduzeća ne koriste u potpunosti svoje kapacitete, što pokazuju podaci u sledećem pregledu:

• Industrijska delatnost
  Broj analiziranih pogona
  Industrija šećera 9
  Industrija ulja 25
  Industrija piva 28
  Industrija skroba 5
• Prerada mesa 31
• Prerada voća 39
  Prerada povrća
  Mlevena paprika 5
  Prerada ribe 29
  Mlinovi 588
  Prerada mleka 5
• Korišćenje kapaciteta %
  Računato za broj
• Vrsta sirovine
• šećerna repa
  uljarice
  ječam
  kukuruz
  krompir
  sveže meso za
  reprodukciju
  sveže voće
  sveže povrće
  ind. paprika
  sveža riba
  žita
  sveže mleko

U vezi sa korišćenjem kapaciteta i potrošnjom proizvoda konzervne industrije treba istaći da se stanovništvo velikim količinama snabdeva iz sopstvene proizvodnje u domaćinstvima. Tako se od ukupne proizvodnje voća oko dve trećine prerade u domaćinstvima (suve šljive, rakija, pekmezi), a samo oko 5% prerađuje se na industrijski način. Preko 70% proizvodnje grožđa prerađuje se kod samih proizvođača. Od ukupne proizvodnje paradajza i paprike u industriji se prerađuje oko 25%, dok se ostatak (izuzev potrošnje u svežem stanju) konzervira u domaćinstvima.

Slično je i sa snabdevanjem mesom i mesnim prerađevinama. Računa se da od raspoložive stoke za klanje, proizvođači kolju za svoje potrebe 50% pretežno u zimskim mesecima, te se stoga dobiveni proizvodi potroše neracionalno u vrlo kratkom vremenu.

Od ukupne proizvodnje mleka u 1960. godini kao tržišni višak otkupljeno je oko 1,100.000 tona, odnosno 42,3% od ukupne proizvodnje. Ostatak se trošio delimično u domaćinstvima proizvođača u svežem stanju, a delimično je prerađivan na primitivan način (od ukupne proizvodnje mleka, koja je u 1960. godini iznosila 2,4 miliona tona, odnosno oko 130 litara po stanovniku, industrijski je prerađeno svega oko 31%).

Međutim, u proizvodnji šećera, piva, ulja, skroba, špirita iz melase, testenina, konzervi riba i kakao-proizvoda industrijska prerada obuhvata 100%, dok u proizvodnji bombona i konditorskih proizvoda, zanatstvo još uvek učestvuje sa oko 30% od ukupne proizvodnje.

Korišćenje kapaciteta je znatno bolje kod industrija koje vrše indirektnu preradu poljoprivrednih sirovina:

• Industrijska delatnost
• Broj analiziranih pogona
• Industrija stočne hrane 15
• Konditorska industrija 11
• Prerada brašna (testenina) 28
• Ind. pekarskog kvasca 10
• Industrija kavovina 3
• Kakao proizvodi i bombone 27
• Industrija špirita 9
• Vrsta sirovine
• žita
• brašno i šećer
• brašno
• melasa
• cikorija i ječam
• kakaovac i šećer
• melasa, kukuruz
• Korišćenje kapaciteta %
• Računato za broj smena ili dana

Snabdevenost sirovinama i mogućnost plasmana osnovni su faktori koji su delovali na potpuno, odnosno znatno veće korišćenje kapaciteta kod ovih grupacija industrije.

Razvoj sirovinske baze za potrebe važnijih sektora prehrambene industrije u periodu 1951—1960. i u 1960. godini u odnosu na predratni desetogodišnji prosek prikazan je u sledećoj tabeli:

(Proizvodnja — tona)

• Vrsta poljoprivrednih sirovina
• Šećerna repa
• Uljarice
• U tome:
• suncokret
• soja
• uljana repica
• ricinus
• kukuruzne klice
• masline
• ostale uljarice
• Kukuruz
• Pšenica i raž
• Voće
• Povrće
• Mleko

Ukupan ulov morske i slatkovodne ribe iznosio je 1959. godine 29.412 tona, a 1960. godine 30.838 tona, od kojih 21.276 tona otpada na morsku ribu.

U odnosu na predratno stanje, proizvodnja poljoprivrednih sirovina, kao što se vidi, znatno je povećana. Međutim, ona još ne zadovoljava potrebe industrije, naročito u uljaricama, šećernoj repi, pivarskom ječmu i odgovarajućim sortama voća i povrća, u kvalitetnom mesu i ribi.

Porast potrošnje na unutrašnjem tržištu zasnovan je na brzim promenama u ekonomskoj strukturi stanovništva, na povećanju realnih dohodaka, i na porastu potrošnje kvalitetnijih artikala ishrane. Na toj osnovi predviđa se i promena dosadašnje strukture proizvodnje. I u pogledu plasmana na spoljnjem tržištu prehrambenoj industriji se, s obzirom na povoljnu sirovinsku bazu i relativnu blizinu zapadnoevropskog tržišta, pruža mogućnost za proširenje industrijskog izvoza, na račun izvoza poljoprivrednih proizvoda.

Kretanje proizvodnje važnijih proizvoda prehrambene industrije iznosilo je:

• Proizvod*
• Šećer
• Biljno jestivo ulje
• Pivo
• Konzerve mesa
• Konzerve povrća
• Konzerve ribe
• Testenine
• Skrobovi ukupno
• Stočna hrana
• Mlinovi — meljava

* Šećer i meljava u mlinovima u hilj. tona, pivo u hilj. hektolitara, ostali proizvodi u tonama.

Ovoliki obim predstavlja sledeću proizvodnju po stanovniku:

• Proizvod
• Šećer kg
• Biljno jestivo ulje kg
• Pivo lit.
• Konzerve mesa kg
• Konzerve voća kg
• Konzerve povrća kg
• Konzerve ribe kg
• Testenine kg
• Skrobovi ukupno kg
• Meljava kg

Za ovako projektovanu proizvodnju u prehrambenoj industriji predviđena je i proizvodnja važnijih sirovina iz poljoprivrede u sledećem obimu:

• Sirovine
• Proizvodnje
• Učešće industrijske prerade %
• Pšenice i raž
• Kukuruz
• Šećerna repa
• Soja
• Suncokret
• Meso
• Mleko**
• Voće

* Utrošak poljoprivrednih sirovina u industriji prikazan je na osnovu podataka iz poljoprivredne statističke službe i obuhvata samo preradu domaćih poljoprivrednih sirovina.
** Prerada u industrijskim mlekarama.
*** Učešće industrijske prerade voća u 1959. godini, koja je bila izuzetno rodna, iznosilo je 1,4% od ukupnog roda.

Sektori industrijske prerade poljoprivrednih proizvoda

Skoro bez izuzetka se može reći da svi poljoprivredni proizvodi predstavljaju predmet prerade u industriji. Od pojedinih poljoprivrednih proizvoda, preradom u raznim fazama, može se dobiti čitav niz industrijskih proizvoda. Tako npr. od šećerne repe dobija se šećer u raznim asortimanima (kristal, kocka, prah, glava šećera), zatim šećerna melasa, kao sirovina za industriju špirita i kvasca i kao stočna hrana, rezanci šećerne repe, sirovi i suvi, koji predstavljaju odličnu stočnu hranu, naročito za goveda.

Kukuruz je sirovina od koje se preradom može dobiti verovatno najveći broj industrijskih proizvoda, kao npr.: kukuruzni skrob za Ijudsku ishranu i za tehničke svrhe, jestivo. i tehničko ulje u tečnom i čvrstom stanju, šećer, razne vrste sirupa (veštački med), razne vrste dekstrina, ćiriša i drugih sredstava za lepljenje. U farmacuetskoj industriji kukuruz se upotrebljava za dobijanje velikog broja farmaceutskih proizvoda, kao što su medicinska glikoza za injekcije, podloga za izradu penicilina, lecitina, D-vitamina, C-vitamina, razni preparati za ishranu odojčadi i dece itd.

Iz soje kao industrijske sirovine proizvodi se u svetu direktnom preradom ili posrednim putem oko 70 raznih artikala od kojih su najvažniji: razne jestive i tehničke masnoće, razne vrste brašna za Ijudsku i stočnu ishranu, linoleum, sterol, razne vrste boja i lakova, plastične mase, lecitin, materijal za izolaciju, materijal za fabrikaciju hartije, za sapunsku industriju, mastilo za štampu, sojin lepak i sojina vuna, sojina guma i dr.

Kod nas je prerada, u zavisnosti od tehnoloških i ekonomskih razloga, ograničena na manji broj proizvoda, što će se videti iz izlaganja o pojedinim industrijama.

a) Industrija za proizvodnju i preradu brašna

Sirovina za ovu industriju su bela žita svih vrsta (pšenica, raž, ječam, ovas) i kukuruz. Industrija za proizvodnju i preradu brašna pak obuhvata mlinsku industriju (mlinarstvo), industriju za proizvodnju testenina, za proizvodnju keksa i pekarstvo.

Mlinarstvo. Sa oko 590 mlinova mlinarstvo po broju pogona učestvuje sa najvećim procentom u ukupnom broju pogona prehrambene industrije. Najveći broj industrijskih mlinova nalazi se u Srbiji (sa Vojvodinom) — 59,3%, a, zatim na području Hrvatske — 23,8%.

Pored mlinova, kao industrijskih pogona, nalazi se u radu i veliki broj (oko 35.000) vodenica i mlinova kamenjara, u kojima vrši meljavu najveći broj poljoprivrednog stanovništva u skoro svim krajevima zemlje.

Ukupna meljava pšenice u Jugoslaviji iznosila je godišnje oko 3 miliona tona, od čega se u industrijskim mlinovima samelje oko 1,8 miliona tona ili 60%, a ostatak od 1,2 miliona tona ili 40% melje se u ostalim pogonima.

Proizvodnja brašna od belih žita u industrijskim mlinovima pokazuje sledeća kretanja (u hiljadama tona):

Izostavljeno iz prikaza

Od 100 kg pšenice, uobičajenog kvaliteta sa područja Vojvodine, visokim izmeljavanjem dobija se oko 81 kg brašna raznih tipova, kao i određene količine mekinja, i to:

• oko 25 kg brašna tip 400 (belo brašno)
• oko 15 kg brašna tip 600 (polubelo hlebno brašno)
• oko 41 kg brašna tip 1000 (crno hlebno brašno)
• oko 17 kg krupnih i sitnih mekinja
• oko 2 kg urodice, nečistoće i rastura.

Jednoličnim izmeljavanjem dobija se 78 do 81 kg brašna tip 1000, a ostatak su mekinje, urodica, nečistoća i rastur.

Izvlačenje belog odnosno polubelog brašna i krupice (griza) iz pšenice u zavisnosti je od traženja na tržištu.

Industriju za proizvodnju testenina sačinjavaju 28 pogona od kojih samo tri posluju kao samostalna preduzeća, dok su ostali u sastavu mlinova, odnosno velikih industrijskih pekara.

Proizvodnja testenina po godinama iznosi:

Izostavljeno iz prikaza

Testenine se proizvode u raznim asortimanima, koji su u prometu poznati kao »duga« roba (šuplje i pune makarone, rezanci i dr.) i kao »kratka« roba (flekice, zvezdice, grkljančići i dr.).

Pošto se u testo za testenine dodaju neznatne količine jaja u prahu, soli i eventualno drugi začini, uzima se kao praktični normativ da se od 1 kg brašna tipa 400 (belo brašno) dobije oko h kg testenine sa 88—90% suvih materija.

Industrija za proizvodnju keksa povećala je proizvodnju od 4.570 tona u 1946. na 18.895 tona u 1960. godini.

Keks se proizvodi u raznim asortimanima, kao konzumni keks, čajna peciva i vafl proizvodi (filovan keks, kao npr. napolitanke). Normativi utroška sirovina variraju prema vrsti keksa i kvalitetu.

Za 1 tonu konzumnog keksa, koji se proizvodi u najvećim količinama, okvirni normativi sirovina i drugog materijala su sledeći

• Brašno OG do 680 kg
• Šećer do 150 kg
• Mleko u prahu do 40 kg
• Biljne masnoće do 60 kg
• Jaja u prahu do 7 kg
• Ugalj oko 900 kg
• Električna energija oko 30 kWh
• Kartonske kutije 200 kom.
• Pergament-hartija 10 kg

Ukoliko je keks kvalitetniji utoliko se troši manje brašna, a više šećera, mleka, kako praha, jaja u prahu, kremova i filova, mirisa i začina.

b) Industrija šećera

Okvirni normativi sirovina i reprodukcionog materijala za proizvodnju 1 tone šećera u kristalu pakovanog u natron vreće su sledeći:

• Šećerna repa 8.410 kg
• Krečni kamen 295 kg
• Mrki ugalj 1.600 kg
• Blankit 0,100 kg
• Ultramarin 0,423 kg
• Aktivni ugalj 0,500 kg
• Loj 0,020 kg
• Tehničko ulje 0,063 kg
• Filter materijal 0,820 m2
• Trinatrijum-fosfat 0,433 kg
• Sona kiselina 0,380 kg
• Amonijačna soda 0,400 kg
• Natron vreće 21 kom.

Od 100 kg šećerne repe fabrikacijom se dobija 12—14 kg šećera (bela roba), što zavisi od sadržine šećera u repi (digestija), zatim 4,50 kg šećerne melase koja se upotrebljava kao sirovina za proizvodnju špirita i kvasca, i do 4,9 kg suvih odnosno 74—76 kg sirovih rezanaca.

Industriju šećera kod nas sačinjava 13 fabrika šećera, od kojih se devet nalaze u Srbiji (Beograd, Ćuprija, Zrenjanin, Vrbas, Crvenka, kovin, Senta, Sremska Mitrovica i Peć) tri u Hrvatskoj (Branjin Vrh, Osijek, Županja), i jedna u Makedoniji (Bitolj). Kapacitet fabrika po republikama je sledeći: Srbija 67%, Hrvatska 28% i Makedonija 5%.

Kapacitet prerade u industriji šećera računa se na bazi količine dnevne prerade šećerne repe i broja dana, dok se kapacitet na bazi šećera računa još i množenjem sa procentom iskorišćenog šećera iz repe, koji se različito kreće po godinama.

Normalna kampanja prerade šećerne repe treba da traje 100 dana. Međutim, radi boljeg korišćenja šećera iz repe kampanja treba da traje oko 80 dana, koliko ona iznosi u zapadnoevropskim zemljama.*

Korišćenje ukupnih kapaciteta u kampanji prerade šećerne repe u pojedinim periodima kretalo se:

• U periodu 1921—1944. godine 60,3%
• U periodu 1945—1954. godine 74,7%
• U periodu 1955—1959. godine 106,3%

Korišćenje dnevnih kapaciteta prerade repe za poslednjih nekoliko godina iznosilo je:

• 1956. godine 104,9%
• 1959. godine 89,1%
• 1957. godine 112,4%
• 1960. godine 90,2%

Iskorišćenje šećera iz repe za poslednjih pet godina kretalo se:

Sadržina šećera Iskorišćenje šećera računato

• Godina u repi (digestija) % na repu na digestiju
  * U švedskoj 65, Holandiji 80, Italiji 60, Nemačkoj 85, Čehoslovačkoj 85 dana.
  ** Prethodni rezultati prema izveštajima fabrika.

Kretanje proizvodnje i potrošnje šećera prikazano je u sledećem pregledu:

• Godina
• Proizvodnja tona
• Potrošnja tona
• Po stanovniku
• proizvodnja kg
• potrošnja kg

Zbog naglog povećanja potrošnje poslednjih godina nije bilo moguće podmiriti potrebe iz domaćih izvora, te su se manjkajuće količine šećera podmirivale iz uvoza.

• (u tonama)
• Izvoz
• Uvoz
• Neto uvoz
  * Procena.
  ** U periodu januar-septembar 1961.

Od ukupne domaće potrošnje u 1960. godini od 275.767 tona upotrebljeno je za ličnu potrošnju 236.757 tona, dok je 39.010 tona potrošeno u reprodukcione svrhe. Od količine šećera za reprodukciju utrošeno je: za proizvodnju kakao proizvoda, bombona i keksa oko 64,3%, za prerađevine od voća oko 27,2%, za proizvodnju veštačkih alkoholnih i bezalkoholnih pića oko 5,3% i za industriju lekova i hemikalija oko 3,2%.

Od ukupne proizvodnje šećera u 1960. godini šećera u kockama proizvedeno je svega 13.764 tone ili 5,2%.

v) Industrija vrenja

Ova industrija obuhvata proizvodnju piva, pekarskog kvasca, špirita, sirćeta i veštačkih alkoholnih i bezalkoholnih pića.

Industrija piva. Osnovna sirovina za proizvodnju piva je pivarski ječam, ali se kao surogat kod nas umesto ječma koristi i 15—20% kukuruza. Pored ječma upotrebljava se kao sirovina (začin) hmelj, koji pivu daje gorčinu i aromatičnost.

Za proizvodnju 1 tone piva sa 12% šećera u sladu normativi utroška sirovina i osnovnog reprodukcionog materijala iznose:

• Pivarski ječam 270 kg
• Kukuruz 28 kg
• Hmelj 2,5 kg
• Ugalj mrki 700 kg
• Koks 100 kg
• Električna energija 45 kWh
• Pivarska smola 2 kg
• Industrijska so 4,5 kg
• Voda 10 m3

Kapaciteti pivara po narodnim republikama izgledaju ovako: Srbija 49,1%, Hrvatska 17,4%, Slovenija 16,8%, Bosna i Hercegovina 7,3%, Makedonija 5,1% i Crna Gora 4,3%.

Proizvodnja piva iznosila je:

Izostavljeno iz prikaza

U proizvodnji piva kao sporedni proizvod javljaju se ostaci Ijuske ječma —trebar, koji se upotrebljava kao stočna hrana.

Industrija za proizvodnju kvasca. Razlikuju se dve grupe kvasca: divlji kvasci, koji se posebno selekcioniraju i dalje uzgajaju za određene svrhe. U kultivirane kvasce, svrstano prema nameni, spadaju: pekarski kvasac koji se upotrebljava za spravljanje hleba i testa (i u proizvodnji špirita), stočni kvasac, koji služi kao stočna hrana, kvasac koji se upotrebljava u proizvodnji špirita i kvasac za upotrebu u industriji piva. Kod nas se proizvodi samo pekarski kvasac, dok se ostale vrste uvoze.

Računa se da se kod raznih naroda za spravljanje hleba upotrebljava 2 do 3% kvasca na količinu brašna. Kod nas se obično upotrebljava oko 2% na količinu brašna, a potrošnja kvasca iznosi prosečno godišnje oko 0,50 kg po stanovniku, jer seosko stanovništvo samo spravlja hleb i pri tom upotrebljava »kvas«. »Kvas« ponegde upotrebljavaju i pekare, a neke pekare pa i stanovništvo ostavljaju testo na toplom mestu za duže vreme pri čemu se postiže potrebno »dizanje« testa.

Kao svakodnevna Ijudska hrana kvasac se upotrebljava u svetu u raznim oblicima, obično u biskvitima, kao namaz na hleb, kao pahuljice za supe i u vidu pašteta. Kod nas kvasac kao Ijudska hrana još nije uvedena.

Kvasac kao stočna hrana upotrebljava se radi poboljšanja krmnih obroka. Obično se koristi suv kvasac, koji sadrži oko 50% belančevina i povoljan roka. Obično se koristi suv kvasac, koji sadrži oko 50% belančevina i povoljan provitamin D, vitamin E, PP, kao i druge sastojke.

Stočni kvasac se proizvodi iz sulfitnih lužina i hidrola i iz šećerne melase (skuplja proizvodnja).

Glavna sirovina za proizvodnju pekarskog kvasca je melasa, sporedni proizvod pri fabrikaciji šećera.

Normativi sirovine i materijala za proizvodnju 1 tone svežeg pekarskog kvasca jesu:

Izostavljeno iz prikaza

• Melasa 1.340 kg
• Diamon-fosfat 3 kg
• Superfosfat 60 kg
• Amon-sulfat 30 kg
• Sumporna kiselina 8 kg
• Masna kiselina 13 kg
• Pergament papir 9 kg
• Ugalj 3,5 kg

Proizvodnja i potrošnja kvasca po godinama iznosila je:

Izostavljeno iz prikaza

Industrija špirita. Osnovna sirovina za proizvodnju špirita u industrijskim pogonima je šećerna melasa. Osim melase kao sirovine se koriste i žita, kukuruz, krompir i šećerna repa. Međutim, zbog skuplje proizvodnje ove sirovine sve manje dolaze u obzir za proizvodnju špirita.

Pored navedenih sirovina, špirit se može proizvoditi iz otpadnih sulfitnih lužina. U poslednje vreme u nekim zemljama špirit se sve više proizvodi sintetski iz etilena i acetilena. Proizvodnja iz acetilena je veoma skupa, dok je proizvodnja iz etilena najpovoljnija. Ali pošto ta proizvodnja uslovljava rafinerije velikog kapaciteta, kod nas će još izvesno vreme melasa ostati kao glavna sirovina za proizvodnju špirita.

Od svih vrsta špirita koji se u svetu pojavljuju u prometu kao etil, metil i izopropil — kod nas se pojavljuju samo metilni, i to u neznatnoj meri kao proizvod u drvnoj industriji, i etilni alkohol, koji je glavni predstavnik špirita kod nas.

Asortiman etilnog alkohola kod nas je ograničen proizvodnjom i svodi se na:

— sirovi špirit (za proizvodnju sirćeta i u druge industrijske svrhe);
— rafinisani špirit (za spravljanje alkoholnih pića, za pojačanje vina, u kozmetici i farmaceutskoj industriji i dr.);
— denaturisani špirit (u stvari I i III tok špirita pri fabrikaciji), koji se denaturiše određenim sredstvima kako se ne bi mogao koristiti za druge svrhe osim za gorivo i u industriji i zanatsvu.

Denaturisanje se obično vrši dodavanjem špiritu određene količine metilalkohola.

Normativi sirovina, materijala i energije za proizvodnju špirita u jugoslovenskim špiritanama kreću se oko sledećih količina:

Špirit iz melase — 1000 hl° špirita, od čega 88% rafinisanog i 12% špirita I i III toka:

• Melasa 3.340 kg
• Amon-sulfat 2,80 kg
• Superfosfat 8,99 kg
• Sumpoma kiselina 60 Be 8,00 kg
• Masna kiselina 2,20 kg
• Pekarski kvasac 5,00 kg
• Ugalj 2.000 kg
• Elektroenergija 12 kWh

* Za preračunavanje hektolitarskih stepeni u litre ili kilograme postoje speci-jalne tablice. Na primer: 1 hl° rafiniranog špirita jačine 96.4% pri normalnoj tempe-raturi ima 0,964 litra.

Špirit iz poljoprivrednih sirovina — 1000 hl° sirovog špirita iz kukuruza:

• Kukuruz 14% vlage 2.750 kg
• Ječam 270 kg
• Kvasac pekarski 20 kg
• Sumporna kiselina 1 kg
• Ugalj 3.200 kg

Za 1000 hl° sirovog špiriti iz krompira:

• Krompir 9.000 kg
• Ječam 270 kg
• Kvasac pekarski 20 kg
• Sumporna kiselina 1 kg
• Ugalj 3.200 kg

Za 1000 hl° špirita iz šećerne repe:

• Šećerna repa 11.000 kg
• Kvasac pekarski 20 kg
• Sumporna kiselina 1 kg
• Ugalj 3.200 kg

Kapaciteti u ovoj industriji su dovoljni, s obzirom na teškoće u plasmanu špirita na đomaćem tržištu i u izvozu (poslednjih godina kapaciteti su korišćeni sa 62—72%).

Proizvodnja rafinisanog špirita kretala se:

Izostavljeno iz prikaza

Kao otpadak u industriji špirita javlja se šlempa (džibra), koja se upotrebljava kao stočna hrana. Pri proizvodnji 1000 hl° sirovog špirita dobija se oko 110 hl° šlempe.

Proizvodnja sirćeta (ocat). Kod nas se proizvodi vinsko sirće 6-pocentno, voćno takođe 6-procentno, alkoholno 10-procentno i sirćetna kiselina sa 80% sirćeta. Alkoholno sirće zauzima najznačajnije mesto, a proizvodi se iz špirita (alkohola).

Koncentracija od 10% sirćeta a 90% vode (kod alkoholnog sirćeta) prilagođena je zahtevima tržišta, iako je zbog teškog i skupog transporta otežano snabdevanje udaljenih mesta. Zbog toga se teži proširenju asortimana s većom procentom sirćeta u manjim pakovanjima u bocama.

U proizvodnji su uobičajeni sledeći normativi: Alkoholno sirće 10% — 1 hl

• Sirovi špirit 11,35 hl°
• Acetogen 0,025 kg
• Voda 28 hl
• Elektroenergija 1,8 kWh

Industrija sirćeta je kod nas dovoljno razvijena i pokriva sve potrebe tržišta. Do oscilacije u proizvodnji dolazi zbog sezonskih smanjenja potrošnje ili zbog neredovnog snabdevanja alkoholom.

Najveće količine sirćeta troše se u domaćinstvima, a tek u manjoj meri u konzervnoj industriji (senf, ukiseljeno povrće i dr.).

g) Industrija skroba

Skrob (štirak) i razni skrobni proizvodi dobijaju se industrijskom preradom kukuruza, krompira, pšeničnog brašna i pirinča. Asortiman ove industrije može biti vrlo širok, kako u proizvodima za ishranu (razna hrana za odrasle, decu i odojčad), tako i u proizvodima za industrijske svrhe (razne vrste dekstrina, lepkova i dr.). Isto tako sa stanovišta poljoprivrede značajna je proizvodnja kukuruzne droždine, kao sporednog proizvoda, koja se upotrebIjava za ishranu stoke.

Kod nas, a i u svetu, preovlađuje proizvodnja skroba i skrobnih proizvoda iz kukuruza kao osnovne sirovine, zatim dolazi proizvodnja iz krompira, pšeničnog brašna i pirinča.

Za proizvodnju 1 tone kukuruznog skroba potrebno je:

• Kukuruza 1.660 kg
• Sumpora 10 kg
• Ložišnog ulja 0,5 kg
• Elektroenergije 55 kWh
• Ogrevnog drveta 1,2 m2
• Papirnih vreća 25 kom.

Za proizvodnju 1 tone skroba iz pirinča i krompira i za proizvodnju dekstrina iz odgovarajućih sirovina važe sledeći okvirni normativi:

• Skrob pirinčani:
• Pirinač (riža) 1.500 kg
• N atriumhidr oksid 17 kg
• N atriumbisulf id 0,75 kg
• Električna energija 60 kWh
• Papirnate vreće 50 kom.
• Skrob krompirov:
• Krompir 8.333 kg
• Sumpor 5 kg
• Para 3 t
• Elektroenergija 90 kWh
• Papirnate vreće 50 kom.
• Dekstrin krompirov:
• Krompirov skrob 1.200 kg
• Sona kiselina 2 kg
• Para 6 t
• Elektroenergija 130 kWh
• Papirnate vreće 25 kom.
• Dekstrin kukuruzni: Kukuruz 2.400 kg
• Sumpor 12 kg
• Ložišno ulje 1,2 kg
• Cilindrično ulje 1,2 kg
• Sona kiselina 6 kg
• Ugalj (mrki) 1,2 kg
• Papirnate vreće 25 kom.

Kapaciteti ove industrije su u Vojvodini kao najpovoljnijoj sirovinskoj bazi, a samo u manjim količinama skrob iz krompira proizvodi se u Sloveniji.

Proizvodnja skroba i skrobnih prerađevina od 1950. do 1961. izgledala je ovako:

(u tonama)

• Skrob — ukupno
• Količina Indeks
• Skrobne prerađevine
• Količina Indeks

Proizvodnja se kretala ispod mogućnosti kapaciteta (korišćenje kapaciteta poslednjih godina iznosilo je oko 63%) zbog nerazvijene potrošnje kod nas i otežanog plasmana u uvozu. Otežan plasman je pored ostalog i rezultat uskog asortimana proizvoda.

Ukupan utrošak kukuruza za proizvodnju skroba i skrobnih proizvoda u periodu od 1957. do 1959. godine iznosio je prosečno godišnje 53.787 tona ili oko 1,04% od ukupne proizvodnje, dok je prosečan utrošak krompira u istom periodu iznosio oko 8.515 tona ili 0,29% od ukupne proizvodnje.

d) Industrija ulja

Ulje se proizvodi iz niza uljanih kultura, kao što su suncokret, uljana repica, soja, ricinus, mak i dr., zatim iz bundevskih koštica, semena lana, semena duvana, kikirikija i drugog semena voća i povrća (grožđa, paradajza), iz kukuruza i dr.

U celokupnoj proizvodnji jestivog ulja, ulje od suncokreta i soje učestvuje sa oko 85%, dok na sve ostale sirovine otpada 15%. Za proizvodnju 1 tone jestivog ulja potrebno je oko 3.456 kg suncokreta, ili oko 2.667 kg uljane repice, ili 4.720 kg bundevskih koštica. Količine sirovina, međutim, variraju u zavisnosti od sadržaja ulja koje kod suncokreta iznosi 27—33% (u nekim najnovijim sortama i znatno više), kod uljane repice 42—34%, ricinusa 55 do 60% i soje 16—18%. Iskoriščenje ulja pri fabrikaciji je nešto niže i iznosi kod suncokreta 27—32% ulja (kod ruskih sorta preko 40%), kod uljane repice 39 do 40%, ricinusa 45—50% i soje 15—17%.

U preradi za utrošak reprodukcionog materijala i energije otprilike važe sledeći normativi:

Sadašnja proizvodnja uljanih biljaka ne zadovoljava potrebe industrije ulja, te se i pored dovoljnih kapaciteta prerade iz domaće proizvodnje ne mogu pokriti potrebe zemlje za biljnim masnoćama.

Proizvodnja svih uljarica u periodu 1930—1939. godine prosečno je iznosila oko 65.000 tona, dok se u periodu 1950—1959. prosek kretao oko 146.000 tona godišnje ili za 2,2 puta više. Kapaciteti su, međutim, povećani za 2,8 puta, što ukazuje na nesklad između razvoja industrije ulja i njene sirovinske baze.

Zbog nedovoljnih količina sirovina uvoz poslednjih godina iznosio je:

(u tonama)

• Sojino sirovo ulje
• Hidrirana soja i pamuk
• Laneno seme

Industriju ulja sačinjavaju 24 fabrike, od kojih 19 proizvode isključivo biljne masnoće, 3 preduzeća su u sklopu prehrambenih kombinata, dok su dve fabrike u sklopu privrednih grana van prehrambene industrije.

Proizvodnja i korišćenje kapaciteta u industriji ulja pokazuje poslednjih godina sledeća kretanja:

(u tonama)

• Proizvod
• Jestivo i tehničko ulje
• Margarin
• Hidrirane masti
• Proiz-vodnja
  % korišć. kapacit.

* Uključujući i hidrirane masti.

Proizvodnja jestivih ulja iz godine u godinu raste srazmerno povećanju potrošnje, što jasno ukazuje na preorijentaciju u ishrani sa animalnim na biljne masnoće.

Proizvodnja tehničkih ulja takođe pokazuje porast, naročito ricinusovog i lanenog ulja, dok ulje iz uljane repice poslednjih godina pokazuje tendenciju opadanja.

Proizvodnja margarina raste prosečno godišnje oko 1.000 tona, što je rezultat visokog kvaliteta i šireg asortimana (stolni, delikatesni, pekarski).

đ) Konzervna industrija

Pod konzervnom industrijom podrazumeva se industrijska prerada mesa, ribe, mleka, voća i povrća. U sklopu prehrambene industrije ona zauzima kod nas značajno mesto, kako po kapacitetima i vrednosti proizvodnje, tako i po ulozi koju ima u finalizaciji poljoprivrednih proizvoda i izmeni strukture potrošnje, kao i u izvozu.

Industriju za preradu mesa sačinjavaju 36 industrijskih pogona, od kojih je 15 pušteno u rad u periodu 1957—1960. godine, dok su u istom periodu temeljno rekonstruisani i ranije izgrađeni pogoni. Zbog toga ova industrija ima kod nas karakter moderne industrije sposobne za primenu savremenih tehnoloških postupaka sa boljim iskorišćenjem zaklane stoke, kao i za proizvođnju artikala najvišeg stepena prerade i u širokom asortimanu. Takođe je omogućena potpuna prerada i korišćenje sporednih stočnih proizvoda, iznutrica, otpadaka i konfiskata.

Preradom ribe bavi se 29 preduzeća, od kojih je 12 locirano duž Jadranske obale, 15 na ostrvima i 2 pogona na jezerima (Dojransko i Skadarsko). Kapaciteti ove industrije u odnosu na stanje u 1949. godini su udvostručeni. Tehnička opremljenost u celini je zadovoljavajuća, pošto su fabrike ili nove ili potpuno rekonstruisane i sve raspolažu rashladnim postrojenjima.

Kapacitet za preradu mleka i pored izgradnje 10 većih konzumnih mlekara i 3 fabrike mleka u prahu, kao i nekoliko manjih novih mlekara, ne zadovoljavaju potrebe.

Industrijsku preradu voća i povrća vrši 39 preduzeća sa sledećim glavnim proizvodnim linijama: marmelada i konfiture, džemovi i slatka, kompoti i sterilizovane pulpe, pasterizovani sokovi, koncentrirani sokovi, sušeno voće i povrće, koncentrat paradajza, konzerve graška i konzerve boranije i ostalog povrća.

Proizvodnja glavnih proizvoda ovih industrija kretala se po godinama 1958—1961. ovako:

• P r o i z v o d
• Perađevine od mesa
• sveže meso
• soljeno i sušeno meso i bekon
• kobasičarski proizvodi
• konzerve mesa
• jestiva mast
• Prerađevine voća i povrća
• prerađevine voća sa šećerom
• prerađevine voća bez šećera
• konzerve povrća
• mlevena paprika
• Prerađevine od ribe
• riblje konzerve
• riba soljena i sušena
• Prerađevine od mleka
• mleko u prahu
• maslac (buter)
• sirevi — tvrdokori

U vezi sa asortimanom proizvodnje treba istaći da je on, i pored proizvoda najviših faza prerade, još dosta uzan. Tako, na primer, u proizvodnji voćnih prerađevina marmelada i džem učestvuju sa oko 74%; u proizvodnji prerađevina od povrća koncentrat paradajza učestvuje sa oko 70%; u preradi mesa sveže meso (rashlađeno i smrznuto) učestvuje sa oko 52%, a soljeno i sušeno sa 8%; kobasičarski proizvodi sa 9%; konzerve mesa sa 14% i jestiva mast sa 17%. Kao što se vidi, više od polovine od ukupne proizvodnje otpada na faze primarne prerade za domaće tržište, što je u izvesnoj meri i rezultat nesrazmera u kapacitetima za više faze prerade.

Struktura proizvodnje industrije za preradu ribe je sledeća: 83% konzervi, 12% usoljene ribe, 4% ribljeg brašna, 1% ribljeg ulja. Među konzervama 91% otpada na sterilizovane, a 9% na nesterilizovane.

Okvirni normativi sirovina, reprodukcionih materijala, goriva i energije i ambalaže za proizvodnju 1 tone nekih važnijih proizvoda u konzervnoj industriji su sledeći:

Svinjska mast

• Sveža slanina za topljenje 1.220 kg
  Ugalj 950 kg
  Električna energija 32 kWh
  Mesne konzerve u limenkama 0,5 kg (računato za prosek raznih vrsta konzervi)
  Sveže meso I i II klase sa kostima 1.250 kg
  Kuhinjska so 50 kg
  Šalitra 2 kg
  Šećer 1 kg
  Želatin 15 kg
  Biber 1 kg
  Aleva paprika 3 kg
  Lorber 0,5 kg
  Limenke 2.010 kom.
  Etikete 2.020 kom.
  Dekstrin 1 kg
  Sanduci 42 kom.
  Ugalj 900 kg
  Električna energija 200 kWh
  Salame i kobasice
  Sveže meso svinjsko (sa kostima) 1.030 kg
  Sveže meso goveđe (sa kostima) 380 kg
  Kuhinjska so 50 kg
  Šećer 1 kg
  Luk beli 2 kg
  Biber 2 kg
  Paprika aleva 2 kg
  Ugalj 620 kg
  Električna energija 250 kWh

Suhomesnati proizvodi

• Sveže meso — sa kostima 1.250 kg
  Kuhinjska so 80 kg
  Šalitra 2 kg
  Ogrevno drvo 0,3 m3
  Piljevina 1 ms

Marmelada od mešanog voća u sanducima

• Mark od jabuka 800 kg
  Mark od dunja 200 kg
  Pulpa od trešanja ili kajsija 250 kg
  Šećer 500 kg
  Sirup 100 kg
  Mravlja kiselina 0,4 kg
  Farba 0,2 kg
  Vinska kiselina 0,6 kg
  Pergament-hartija 4 kg
  Ugalj 300 kg
  Električna energija
  Sanduci (od 10 kg) 100 kom.

Džemovi u teglama

• Pulpe raznog voća Šećer 900 do 1.100 kg 600 kg
  Vinska kiselina 0,8 do 1 kg
  Ugalj 600 do 800 kg
  Električna energija 30 do 38 kWh
  Tegle (od 1 kg) 1.000 kom.
  Poklopci s prstenovima 1.000 kom.
  Gumice za tegle 1,8 do 2 kg
  Etikete 1.000 kom.
  Dekstrin 1 kg

Slatka u teglama

• Sveže voće 900 do 1.100 kg
  Šećer 650 do 750 kg
  Limunska kiselina 0,4 do 0,5 kg
  Ugalj 600 do 900 kg
  Električna energija 30 do 40 kWh
  Tegle sa poklopcima
  i prstenovima (od 1 kg) 1.000 do 1.010 kom.
  Etikete 1.000 do 1.010 kom.
  Dekstrin 0,4 do 0,5 kg

Kompot u limenkama

• Sveže voće 650 do 1.200 kg
  Šećer 200 kg
  Vinska kiselina 0,8 do 1 kg
  Voda 5 m3
  Ugalj 400 do 600 kg
  Električna energija 10 do 15 kWh
  Limenke (od 1 kg) 1.000 do 1.010 kom.
  Etikete 1.000 do 1.010 kom.
  Dekstrin 0,4 do 0,5 kg

Paradajz-pire u limenkama

• Svež paradajz 6.000 6 do 7.000 kg
  Soli do io kg
  Ugalj 3.000 do 4.000 kg
  Električna energija 150 do 160 kWh
  Limenke i etikete 1.000 do 1.010 kom.
  Dekstrin 0,4 do 0,5 kg

Riblje konzerve u ulju

• Sveža riba 1.250 kg
  Ulje jestivo 310 kg
  Beli lim 320 kg
  Kuhinjska so 0,1 kg
  Sanduci za transport 54 kom.
  Ugalj 200 kg
  Električna energija 80 kWh

Normativi mleka pri spravljanju raznih mlečnih proizvoda variraju u zavisnosti od sadržaja masnoće u mleku. Kod nas se prosečna masnoća mleka kreće oko 3,6%. Za proizvodnju važnijih mlečnih proizvoda potrebne su sledeće okvirne količine mleka masnoće oko 3,6%:

— za 1 kg butera — 24 litra mleka
— za 1 kg tvrdih sireva (kačkavalj, trapist i sl.) — 8—10 lit. mleka
— za 1 kg mekih sireva — 5—6 lit. mleka
— za 1 kg mleka u prahu — 10—12 lit. mleka.

e) Industrija stočne hrane

Savremeni razvoj stočarstva mora da prati jaka i moderna industrija za proizvodnju koncentrovane stočne hrane (krmnih smeša), koja je sposobna da od odgovarajućih poljoprivrednih sirovina i industrijskih proizvoda pripremi kompletne obroke za odgovarajuće vrste, starost stoke i namenu proizvodnje. Prema tome, sistem industrije stočne hrane obuhvata industriju za proizvodnju pojedinih komponenata (riblje brašno, mesno, krvno i koštano brašno, mleko u prahu, sačme uljarica i dr.) uključujući i vitamine i antibiotike, i fabriku stočne hrane. Ovaj sistem mora biti funkcionalno povezan i sposoban ne samo da obezbedi komponente iz industrije već da ih tačno dozira i homogeno izmeša, s tim da se do upotrebe spreči dekomponiranje.

Sadašnja industrijska proizvodnja stočne hrane kod nas je krajnje nedovoljna. Ukupna proizvodnja koncentrovane stočne hrane iznosila je u 1960. godini 100.396 tona, a u 1961. godini 93.461 tonu, od čega se oko 1/3 proizvodi u modernim industrijskom pogonu u Ljubljani, koji je pušten u redovnu proizvodnju u 1955. godini. Ostala količina proizvedena je u nizu mešaonica stočne hrane, koje su uglavnom u sastavu opštih zemljoradničkih zadruga i poljoprivrednih dobara.

Asortiman proizvodnje koncentrovane stočne hrane kod nas se stalno proširuje i pored toga što je ova industrija tek u razvoju. Danas se na tržištu nalazi stočna hrana u sledećem asortimanu:

Sadržaj u 1 kg smesa

• Vrsta hrana Svarljivih belančevina (grama)
  Kompletna smesa za prasad i krmače 140
  Kompletna smesa za nazimad 140
  Kompletna smesa za tov svinja (do 50 kg žive vage) 140
  Kompletna smesa za tov svinja II (od 50 do 75 kg žive vage) 100
  Kompletna smesa za tov svinja III (od 75 do 100 kog žive vage) 85
  Belančevinasti koncentrati za svinje 370
  Belančevinasti koncentrati za svinje 280
  Smesa za muzare I 130
  Smesa za muzare II 170
  Smesa za muzare III 212
  Smesa za muzare IV koncentrat 270
  Smesa za telad do 4 meseca 23
  Smesa za telad preko 4 meseca 105
  Smesa za kokoške-nosilje 150
  Smesa za uzgojne piliće 160
  Smesa za tov pilića 150
• Vrsta hrana Skrobnih vrednosti (grama)
  Kompletna smesa za prasad i krmače 620
  Kompletna smesa za nazimad 600
  Kompletna smesa za tov svinja (do 50 kg žive vage) 590
  Kompletna smesa za tov svinja II (od 50 do 75 kg žive vage) 590
  Kompletna smesa za tov svinja III (od 75 do 100 kog žive vage) 590
  Belančevinasti koncentrati za svinje 590
  Belančevinasti koncentrati za svinje 585
  Smesa za muzare I 580
  Smesa za muzare II 590
  Smesa za muzare III 610
  Smesa za muzare IV koncentrat 580
  Smesa za telad do 4 meseca 560
  Smesa za telad preko 4 meseca 555
  Smesa za kokoške-nosilje 620
  Smesa za uzgojne piliće 585
  Smesa za tov pilića 615
• Vrsta hrana Krmnih jedinica (grama)
  Kompletna smesa za prasad i krmače 1033
  Kompletna smesa za nazimad 996
  Kompletna smesa za tov svinja (do 50 kg žive vage) 980
  Kompletna smesa za tov svinja II (od 50 do 75 kg žive vage) 980
  Kompletna smesa za tov svinja III (od 75 do 100 kog žive vage) 980
  Belančevinasti koncentrati za svinje 980
  Belančevinasti koncentrati za svinje 971
  Smesa za muzare I 962
  Smesa za muzare II 980
  Smesa za muzare III 1012
  Smesa za muzare IV koncentrat 962
  Smesa za telad do 4 meseca 919
  Smesa za telad preko 4 meseca 920
  Smesa za kokoške-nosilje 1029
  Smesa za uzgojne piliće 971
  Smesa za tov pilića 1021

ž) Industrija duvana

Proizvodnja i prerada duvana predstavlja kod nas značajnu privrednu delatnost. Broj poljoprivrednih domaćinstava koja se bave gajenjem duvana dostigao je u 1957. godini cifru od 262.264. U docnijim godinama ovaj broj je u postepenom opadanju delimično i zbog proširenja kulture duvana na društvenom sektoru poljoprivredne proizvodnje (u 1958. godini gajenjem duvana bavilo se 228.231 poljoprivredno domaćinstvo, a u 1959. godini 186.884). Duvanska privreda u celini zapošljava oko milion lica, od čega na poljoprivredne proizvođače otpada 97,2%, na zaposlene u industriji 2,3% i na zaposlene u trgovini duvanom 0,5%.

U nacionalnom dohotku ukupne industrije samo industrija duvana učestvuje sa 4,4%, (podatak za 1959. g.). Vrednost izvoza duvana varira po godinama. U 1958. godini npr. izvezeno je duvana i duvanskih prerađevina u vrednosti od 8.123 miliona deviznih dinara, što je činilo 6,13% od vrednosti ukupnog jugoslovenskog izvoza ili 50,76% od vrednosti izvoza svih ratarskih proizvoda.

U industrijskoj proizvodnji razlikujemo fazu obrade duvana odnosno proizvodnju fermentisanog duvana, kao finalnog proizvoda preduzeća za obradu duvana, i preradu duvana kao krajnji proces finalizacije koji se vrši u fabrikama duvana.

Po pravilu u jednoj kalendarskoj godini vrši se industrijska obrada duvana koji je proizveden u prethodnoj godini, te se zbog toga, kao i zbog fermentacionog kala, ne mogu upoređivati podaci o proizvodnji duvana u poljoprivredi (sirovi duvan) sa podacima o proizvodnji fermentisanog duvana.

Proizvodnja fermentisanog duvana pre rata iznosila je 16.525 tona. U posleratnom periodu proizvodnja je bila u stalnom porastu sve do 1958. g., kada je dostigla nivo od 53.089 tona ili za 3,2 puta više od proizvodnje u 1939. godini. U docnijim godinama proizvodnja je bila u opadanju i iznosila je u 1959. god. 37.260 tona, u 1960. g. 34.837 tona, a u 1961. godini 21.3.77 tona.

U ukupnoj proizvodnji 1960. g. Makedonija je učestvovala sa 48,3%, Srbija sa 26,4%, BiH sa 20,1%, Hrvatska sa 4,1% i Crna Gora sa 1,1%. Na području Slovenije duvan se ne proizvodi.

Iz jedne tone sirovog duvana dobija se oko 900 kg fermentisanog duvana, što znači da na gubitke i kalo u procesu fermentacije otpada oko 10% od količine sirovog duvana.

Od 1 kg fermentisanog duvana dobija se prosečno 1.000 cigareta (1 cigareta = 1 gram).

z) Proizvodnja sirove kože i vune

Osnovna sirovina u industriji kože je sirova koža, kao proizvod stočarstva. Za ocenu kvaliteta i vrednosti sirove kože koriste se podaci o vrstama, poreklu, težini i pasminama stoke. Vrednost sirove kože od krupne stoke varira od 7 do 10% ukupne vrednosti odnosne stoke, dok kod svinja vrednost kože varira od 2 do 4%.

Pod proizvodnjom sirove kože podrazumeva se dobijanje kože posle klanja ili uginuća stoke, ukoliko uginula stoka nije infektivna. U procesu odvajanja (skidanja) kože sa zaklane ili uginule stoke osnovno je da se koži ne nanesu oštećenja koja bi umanjila njen kvalitet.

Posle skidanja, klasifikacija sirove kože u pogledu kvaliteta vrši se na bazi težinske kategorije, pasmine stoke i oštećenja na koži koja su eventualno postojala još za života stoke ili su nastala prilikom skidanja (odvajanja) kože.

U okviru pasmine i težinske kategorije koža se klasira u 4 klase zavisno od kvalitetnih osobina koje su propisima Jugoslovenskog standarda precizno definisane.

Prva faza prerade u kožarstvu predstavlja konzerviranje. Načini konzerviranja su: soljenje, soljenje-sušenje i sušenje.

Kod nas su soljenje i sušenje uglavnom zastupljeni kao načini konzerviranja.

Po vrstama sirove kože razlikujemo:

— krupnu kožu, u koju vrstu spada teleća koža, goveđa koža (juneća, kravlja, volovska, koža bikova), bivolska koža i koža kopitara (ždrebadi, konja, mazgi, magaraca, mula);
— svinjsku kožu, i
— sitnu kožu u koju vrstu spada jagneća, ovčija, jareća i kozja koža, koža divljači i reptilija.

Sirova koža se kupuje na kilogram ili na komad, a prerađena se prodaje na kilogram ili na metar, a prodaje po kilogramu i površini. Stoga kod prodaje kože postoji utvrđen randman koji izražava količinu potrebne sirove kože za jedinicu finalnog proizvoda. Tako, na primer, za proizvodnju 1 mi) boksa potrebno je 4,5—6,0 kg sirove kože, što zavisi od težinske kategorije sirove kože.

Bez obzira na štavu koja je primenjena, glavni artikli od krupne kože jesu: donjska koža, boks, henting, velur, tehnička koža, masna kravina i dr.

Od sitne kože glavni proizvodi su: odevna i rukavičarska napa, postavna koža, ševro, ševret, velur i drugo.

Od svinjske kože dobija se galanterijska koža, boks, postavna koža, velur i drugo.

Sva prerađena koža koja se stavlja u promet takođe se klasira prema kvalitetu na osnovu propisa Jugoslovenskog standarda.

Proizvodnja, izvoz i uvoz sirovih koža od 1958. do 1960. godine izgledali su ovako:

(u tonama)

• Proizvodnja
  Goveđa koža
  Teleća koža
  Svinjska koža
  Sitna koža
  U k u p n o :
• Izvoz
  Goveđa gornja i donja
  Goveđa tehnička
  Ovčja suva
  Jagnjeća suva
  Jareća suva
  Svinjska sirova, slana
  Ukupno:
• Uvoz
  Goveđa sirova soljena
  Goveđa suva
  Teleća sirova soljena
  Ovčja suva
  Kozja suva
  Jagnjeća suva
  Jareća suva
  Svinjska sirova, slana
  U k u p n o :

i) Prerada konoplje

Konoplja kao poljoprivredna kultura gaji se prvenstveno radi stabljike, koja se sadrži vlakno. Vlakno se preradom odvaja od kore i drvenastih delova stabljike.

Proces odvajanja vlakna obavlja se u kudeljarama, a počinje od snopova močene ili nemočene (zelene) stabljike i završava se preradom u vlakno i presovanjem proizvedenog vlakna u bale. Finalni proizvod kudeljara je sirovina za predionice, koje proizvode kudeljno predivo od koga se zatim u tekstilnoj industriji proizvode kudeljne tkanine za različite svrhe.

Računa se da se zavisno od tipa osušene stabljike konoplje prosečno dobija:

10—18% vlakna (ili do 13,8% od zelene stabljike),
1—10% semena konoplje (sadržine do 35% ulja),
60—70% drvenastih delova (pozdera) i
5—20% lišća.

Iz suve stabljike (osušene odležavanjem na vazduhu) dobija se 10—26% vlakna, što zavisi od tipa i kvaliteta konoplje. Kao prosečan normativ kod nas uzima se 18% vlakna iz suve stabljike.

Upotreba ovih produkata kao sirovine za dalju preradu je višestruka. Seme konoplje koristi se kao sirovina za industriju ulja, a upotrebljava se i u industriji boja i lakova. Lišće se upotrebljava u prehrambenoj industriji, a i kao stočna hrana. Od pozdera se izrađuju specijalne ploče za građevinarstvo, a koristi se i kao gorivo, vezivno sredstvo i dr. Kudeljno vlakno pak služi kao osnova pri tkanju, zatim za tkanje platna za šatorska krila, za industriju tepiha, u proizvodnji vatrogasnih cevi, raznih mreža, užadi, platnenog remenja, džakova i drugog.

Pri utvrđivanju kvaliteta vlakna kao značajni faktori uzimaju se: jačina vlakna, stepen raščešljanosti, elastičnost, boja, sjaj, miris, dužina vlakna, mekoća i ujednačenost. Pri oceni se kao negativni elementi uzimaju se u obzir: vlažnost, procenat kratkih i iskidanih vlakana, ostaci pozdera na vlaknu itd.

U kudeljarama se kao posebni artikli proizvode: dugačko vlakno, poznato pod opštim nazivom »kudelja«, i kratko vlakno — »kučina«. Prema načinu obrade razlikuje se više vrsta dugačkih i kratkih vlakana, koja se prema kvalitetu svrstavaju u tri klase. U prometu razlikujemo:

• zeleno trleno dugačko vlakno I, II III klasa
• močeno trleno kratko vlakno I, II i III klasa
• močeno treseno kratko vlakno I, II i III klasa
• močeno kidano kratko vlakno (ne klasira se)
• zeleno trleno dugačko vlakno I, II i III klasa
• zeleno trleno kratko vlakno I, II i III klasa
• zeleno treseno kratko vlakno (ne klasira se)

Vlakno se isporučuje u balama. Bale dugačkog vlakna teške su 100 kg, a kratkog 70 kg. Dimenzije bala su: 1,0 × 0,55 × 0,6 = 0,33 m3.

Procentualni odnos dugačkog i kratkog vlakna iz konopljine stabljike iznosi kod nas prosečno 60:40. Odnos dugačkog i kratkog vlakna zavisi od stepena usavršenosti tehnološkog procesa.

Izvoz kudelje i kučine poslednjih godina iznosio je:

vrednost u hilj. dev. dinara (1 $ = 300 din.)

U 1960. godini najviše je izvezeno u Italiju, zatim u Cehoslovačku, Zapadnu Nemačku, Francusku, Švajcarsku i druge zemlje.

2. Sušenje poljoprivrednih proizvoda

Sušenjem na savremen način u proizvodima se sačuvaju svi hranljivi sastojci i vitamini. Sušeni proizvodi su zbog niskih troškova sušenja jevtiniji od industrijski prerađenih, zahtevavju srazmerno jevtinu i pristupačnu ambalažu (polietilenske kese, natron vreče i sl.), obezbeđena im je trajnost (dve i više godina) praktično bez ikakvih gubitaka pri skladištenju. Dalje prednosti ovog načina konzerviranja su uštede u magacinskom prostoru, jer za osušene proizvode, npr. voća i povrća, treba 4—6 puta manje magacinskog prostora nego za lagerovanje limenki i staklenki; zatim transport je znatno lakši itd. Investisticiona ulaganja u objekte za sušenje mnogo su manja od ulaganja u objekte za industrijsku preradu.

Kod nas se u fabrici »Cer« u Čačku proizvodi adaptirana kalifornijska sušara novog tipa, koja radi na principu cirkulacije toplog vazduha. U zavisnosti od namene sušara se izrađuje kao: sušara za voće i povrće, zatim za žita, suncokret i trave, i najzad univerzalna sušara za voće, povrće, žita, suncokret i trave. Svaki tip ovih sušara je jednak u građevinskom pogledu, dok razlike postoje samo u opremljenosti sušare uređajima namenjenih sušenju ove ili one grupe proizvoda. Univerzalna sušara je opremljena svim uređajima, tako da se zamenom odgovarajućih uređaja po želji može koristiti ili kao sušara za voće i povrće ili pak kao sušara za žita, suncokret i trave.

Kod nas je sušenje proljoprivrednih proizvoda, a naročito povrća, nerazvijeno. Sušenje voća je, međutim, rasprostranjenije. Količine sušenog voća variraju po godinama. U 1959. godini npr. ostvarena je maksimalna proizvodnja u količini od 61.100 tona suvog voća, od čega 53.900 tona suvih šljiva. Zbog slabog roda u 1960. godini količine osušenih šljiva su iznosile svega 2.790 tona, dok je proizvodnja u 1961. godini iznosila 39.300 tona.

3. Hladjenje i smrzavanje poljoprivrednih proizvoda

Hlađenjem se produžuje vreme trajanja poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u prirodnom stanju. Stoga hladnjače i rashladni magacini, na koje se nadovezuje niz rashladni uređaja (rashladne vitrine, frižideri i dr.) i rashladnih transportnih sredstava, predstavljaju značajan faktor u poboljšanju materijalnih tehničkih uslova u prometu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Preračunato na smeštajni kapacitet hlađenih prostorija računa se da je on početkom 1960. godine dostigao nivo od 53.960 tona godišnje, što uz normalan obrtaj robe posredstvom hladnoće omogućuje godišnji promet od 260.000 tona proizvoda, od čega na voće i povrće otpada oko 100.000 tona.

Takođe se računa da smo krajem 1960. godine raspolagali sa oko 16.300 tona instalisanih kapaciteta drumskih i železničkih rashladnih vozila. Poslednjih godina se u širim razmerama oprema i trgovina i ugostiteljstvo uređajima za hlađenje, a pristupilo se i proizvodnji tipske opreme i rashladnih skladišta u potrošačkim centrima.

4. Integracija i oblici povezivanja poljoprivrede

U uslovima bržeg privrednog razvoja, posebno bržeg razvoja poljoprivrede na savremenim osnovama, sve više se nameće potreba za razvijanjem horizontalne i vertikalne integracije (spajanje — fuzija istorodnih odnosno raznorodnih proizvodnih i prometnih organizacija) i raznih oblika tešnje i trajnije saradnje koja bazira na jedinstvenom procesu koji počinje sa setvom, a završava se isporukom finalnog proizvoda potrošaču (proizvodnja poljoprivrednih sirovina — prerada — promet).

U poljoprivredi je naročito izražen proces horizontalne integracije sa ciIjem da se okrupljavanjem gazdinstva (spajanjem više istorodnih poljoprivrednih organizacija) postigne racionalnija proizvodnja (specijalizacija, bolje korišćenje proizvodnih sredstava i kadrova). U prehrambenoj industriji, iako u manjem obimu, sve više se vrši spajanje srodnih industrijskih preduzeća u kombinate sa istim ciljevima kao kod horizontalne integracije u poljoprivredi.

Integraciju i druge vidove povezivanja zainteresovanih organizacija, bilo sa ciljem delimičnog bilo potpunog povezivanja proizvodno-tehnološkog procesa i prometa, treba shvatiti kao racionalizaciju. Pri ispunjenju potrebnih uslova sniženje troškova zbog racionalizacije nastaje u celokupnom procesu ili njegovim značajnim fazama. Ekonomski efekti, kako oni neposredni, koji se mogu konkretno utvrditi, tako i oni posredni, mnogostruki su s obzirom na ciljeve integriranih ili na drugi način povezanih organizacija.

Najveći ekonomski interes, a time i efekat, nalazi se u sigurnosti industrije u pogledu količina i kvaliteta poljoprivrednih sirovina za kontinuiran rad punim kapacitetom. Interes poljoprivrede pak zadovoljen je time što se ona usmerava na proizvodnju za krupnog potrošača, koji predstavlja stalnog i sigurnog kupca proizvedenih količina pod unapred poznatim uslovima. Usklađivanje zahteva u količinama, asortimanu, kvalitetu i rokovima isporuke sirovina od velikog je interesa za oba međusobno povezana partnera. Ovakva povezanost vodi ka specijalizaciji i poljoprivrede i industrije sa svim daljim pozitivnim efektima koji otud proističu.

Kad je reč o kvalitetu ratarskih proizvoda ne misli se samo na vrste i sorte prema zahtevima prerade, već i na svežinu koja je kod niza proizvoda uslovljena vremenom između branja (vađenja) i prerade. Ovaj uslov kod integriranih i tešnje povezanih partnera postaje njihova zajednička briga (radna snaga, transportna sredstva). Pri sinhronizaciji žetve ratarskih kultura ili berbe voća, ili klanja stoke s transportom i preradom, gubici na proizvodima potpuno nestaju, odnosno svode se na najmanju meru.

Od daljih prednosti koje proističu iz međusobne povezanosti treba ukazati i na sledeće:

— rad visokostručnog tehničkog kadra, kojim obično oskudevaju i poIjoprivredne i industrijske organizacije, može biti koordiniran i usmeren na izvršenje zajedničkih ciljeva u proizvodnji sirovina i finalnih proizvoda;
— sužavanje tehnološkog, komercijalnog, knjigovodstvenog i administrativnog službeničkog aparata koncentracijom pojedinih službi (služba istraživanja, investicija, za uzdizanje kadrova, konjunkturna služba, prodaja, nabavka. služba računovodstva i dr.);
— bolje korišćenje radne snage zapošljavanjem prema potrebi na poljoprivrednim radovima (do prispeća sirovina) i u industriji (u kampanji prerade)’
— korišćenje sporednih proizvoda iz industrije u poljoprivredi i uštede na transportu ovih proizvoda, zbog kratkog prevoza u neposredno poljoprivredno područje (mekinje, droždina pri preradi kukuruza, rezanci šećerne repe i dr.);
— bolje korišćenja zajedničkih transportnih sredstava;
— objedinjavanje i bolje korišćenje zajedničkih radionica za opravku transportnih sredstava, traktora i poljoprivrednih mašina, za remont i dr.;
— bolje korišćenje zajedničkog skladišnog prostora i dr.

Otvaranjem sopstvenih prodavnica ili spajanjem sa odgovarajućim trgovinskim organizacijama za unutrašnji promet i izvoz, kao i povezivanjem radi snabdevanja krupnih potrošača, mogu se postići dalji značajni ekonomski efekti.

Ovakve ekonomske pogodnosti stvaraju veće mogućnosti za dalje investiranje u cilju zaokrugljivanja i povećanja proizvodnje, bilo na nivou na kome se integrirane organizacije već nalaze, bilo izgradnjom novih kapaciteta viših faza finalizacije prema šemi koju radi primera navodimo:

Šećerna repa

• Šećer, melasa, rezanci
  Pekarski i stočni kvasac
  Bonbone
  Cokolada
  Alkohol
  Glutamat

Uljarice

• Ulje, sačma, hidrirane masti, margarin
  Stočna hrana
  Poluceluloza

Živa stoka

• Klanica
  Konzerve mesa, mesno i krvno brašno
  Tovilište
  Mlekara
  Obrano mleko
  Furfurol
  Suvi licetin
  Masne kiseline

Integraciju ne treba svatiti kao jednu određenu, najviše dostignutu formu sjedinjavanja, već kao proces u kome se kao izraz zajedničkih interesa i opštih tehnoloških i ekonomskih kretanja i specifičnih uslova razvija čvrsto povezivanje poljoprivrednih, industrijskih i prometnih organizacija na ekonomskom principu.

To je ujedno i osnovni uslov za odlučivanje bez obzira na formu i stepen povezivanja.

Dalji uslovi, od kojih zavisi i stepen povezivanja, jesu postojeća industrija na određenom području, njena raznovrsnost i kapaciteti, uža lokacija i uslovi rada (objektivni i subjektivni). Ove uslove treba razmatrati i kod poIjoprivrede kao drugog partnera. Kod jake i raznovrsne industrije i nedovoljnih kapaciteta poljoprivrede, i obrnuto, pri izboru formi povezivanja treba različito prilaziti. Ukoliko jedni ili drugi kapaciteti nisu razvijeni da se mogu u većem opsegu dopunjavati, integraciji u prvoj fazi treba prići opreznije, uključivanjem samo onih industrija za koje postoji najveća ekonomska opravdanost.

Udaljenost tržišta i njegova apsorpciona snaga, kao i povezanost sa tržištem, takođe su objektivni uslovi sa kojima se mora računati.

Na širinu koncepcije o integraciji, odnosno međusobnom povezivanju, utiče i niz subjektivnih faktora sa kojima treba računati (kolektivi organizacija, rukovodeći i stručni kadar, organizacioni problemi i dr.).

Osnovni zakonski propisi koji omogućuju integraciju i različite oblike međusobnog povezivanja privrednih organizacija jesu:

— Uredba o osnivanju preduzeća i radnji (službeni list FNRJ br. 51 od 24. decembra 1953, sa docnijim izmenama i dopunama).
— Zakon o udruživanju i poslovnoj saradnji u privredi (Službeni list FNRJ br. 28 od 13. jula 1960.).

Uredba o osnivanju preduzeća i radnji predviđa spajanje dva ili više preduzeća u jedno preduzeće ili pripajanje jednog preduz?ća drugom preduzeću (integracija), s tim što odluku o tome donose sporazumno radnički saveti preduzeća koja se spajaju, odnosno pripajaju.

Prema propisima Zakona o udruživanju i poslovnoj saradnji preduzeća, zemljoradničke zadruge i druge privredne organizacije mogu zaključiti u g ovog o poslovno-tehničkoj saradnji ili osnivati poslovno udruženje radi zajedničkog vršenja određenih poslova iz osnovne i sporedne delatnosti, kao i radi vršenja drugih poslova i ostvarivanja tehničke saradnje u vezi sa tim delatnostima.

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji mogu zaključiti, odnosno poslovna udruženja mogu osnivati privredne organizacije istih ili različitih privrednih delatnosti.

Ciijevi ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji odnosno osnivanja poslovnog udruženja su naročito sledeći:

— zajednička proizvodnja i prerada određenih proizvoda i njihova zajednička prodaja;
— zajednička prodaja otkupljenih poljoprivrednih proizvoda;
— usklađivanje proizvodnih programa, asortimana i kvaliteta proizvoda;
— zajedničko korišćenje opreme i uređaja;
— zajednička nabavka opreme, sirovina i materijala;
— zajednička prodaja postrojenja, uređaja, opreme ili koje druge robe čiji su sastavni delovi proizvedeni od saugovorača, kao i zajednička prodaja određene vrste robe čije pojedine asortimane proizvode saugovorači;
— zajedničko vršenje određenih spoljnotrgovinskih poslova (izvoz, uvoz robe i dr.);
— zajedničko vršenje određenih privrednih usluga (otprema, transport, turističke usluge i dr.);
— zajedničko vršenje projektantskih, investicionih, montažnih i remontnih radova;
— zajednička kupovina i korišćenje licenci;
— zajedničko istraživanje i konstrukcioni radovi.

Nije dopušteno zaključivanje ugovora o saradnji ili o osnivanju poslovnog udruženja s ciljevima koji su protivni načelima jedinstvenog privrednog područja, planskog usmeravanja privrede i drugim načelima društveno-ekonomskog sistema. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji naročito ne sme sadržavati klauzule koje imaju za cilj ograničenje obima proizvodnje i korišćenja kapaciteta proizvođača, onemogućavanje ekonomskog opstanka na tržištu drugim privrednim organizacijama, podelu tržišta i poslovnih područja, ili kojima se predviđa sporazumevanje saugovorača o prodajnim cenama na unutrašnjem tržištu. Nije dopušteno ni udruživanje na osnovu koga se radnički saveti i upravni odbori privrednih organizacija, odnosno organi zadruga, odriču osnovnih prava u upravljanju ili prenose na udruženje takva ovlašćenja usled kojih privredne organizacije gube poslovnu sposobnost i svojstvo samostalne privredne organizacije.

Zakon dalje predviđa način zaključenja ugovora i organe nadležne za njegovo odobrenje, kao i ostala osnovna prava organizacija u vezi sa stupanjem u udruženje ili u odnos poslovno-tehničke saradnje.

Deo 10. Tržište poljoprivrednih proizvoda

Pojmovi i klasifikacija tržišta

Činioci tržišta

Društveni i privredni progres, praćen sve većom podelom rada pri proizvodnji dobara i usluga, izveo je i poljoprivredu kao primarnu granu proizvodnje iz njenog naturalnog karaktera i učinio je granom robne proizvodnje. Ovaj proces se karakterisao sve većim obimom razmene proizvedenih dobara, najpre užom — putem neposredne razmene na tržištu, a zatim širom — do svetskih razmera.

Tržište bi moglo da se definiše kao skup odnosa između prodavalaca i kupaca, odnosno kao skup odnosa između ponude i tražnje. Prema okvirima u kojima se odvijaju ili posmatraju odnosi ponude i tražnje, tržište se može podeliti na: lokalno, nacionalno, međunarodno i svetsko tržište.

Lokalno tržište predstavlja užu teritoriju (mesto, grad) na kojoj se vrši kupoprodaja na malo i na veliko. Na lokalnom tržištu dominira ponuda one robe koja se proizvodi u njegovoj bližoj okolini. Ono ne mora da ima neki bitniji uticaj na nacionalno tržište.

Nacionalno tržište predstavlja skup odnosa ponude i traženje na određenoj nacionalnoj teritoriji. Na njemu se ispoljavaju privredna zbivanja i odnosi u privredi jedne zemlje — države; sem ponude i traženje roba, tu dolaze i mere regulisanja tržišta, politika cena, kreditna politika, premije i regresi, regulisanje obima i uslova razmene sa inostranstvom itd.

Međunarodno tržište obuhvata teritoriju dve ili više zemalja, koje međusobno obavljaju razmenu roba i usluga na osnovu međusobnih trgovinskih i platnih sporazuma.

Svetsko tržište obuhvata ponudu i tražnju, odnosno razmenu roba u čitavom svetu.

Izražavanje obima razmene na pojedinim tržištima može biti vrednosno ili količinski po vrstama robe koje su predmet razmene. S obzirom na ovo poslednje merilo, tržište može biti:

— Tržište industrijske robe, koje može da se podeli prema robnim grupama na: tržište crne metalurgije, tržište obuće, tržište tekstila itd.
— Tržište poljoprivrednih proizvoda, koje može da se podeli na: tržište žita, a u okviru ovoga na tržište pšenice, kukuruza itd., tržište stoke i stočnih proizvoda, tržište voća i prerađevina itd.

Pored napred navedene podele tržište se može deliti i po ekonomskoj nameni roba, kao:

— Tržište sirovina u koje ulaze sve sirovine namenjene pojedinim proizvodnim procesima. Ovde bi mogle da se ubroje razna rude, nafta, zatim sirovine industrijskog porekla i mnogobrojne sirovine poljoprivrednog porekla.
— Tržište robe za široku potrošnju u koje ulazi pre svega roba namenjena ličnoj potrošnji čoveka. Posmatrano sa gledišta porekla roba, ovo tržište može da se podeli na (1) tržište roba neposrednog porekla iz poljoprivrede i (2) tržište roba koje su industrijskog porekla.
— Tržište investicionih dobara koje obuhvata robe namenjene proširenju materijalne osnove u proizvodnji i društvenom standardu.

Činioci tržišta. Za uočavanje pojava i problematike pojedinih tržišta, pa i poljoprivrednog, mora se poći od materijalnih okvira u kojima se jedno tržište formira, a prvenstveno materijalnih činilaca formiranja ponude i traženja. U činioce koji određuju obim i strukturu jednog tržišta dolaze: obim i struktura proizvodnje, visina i sistem raspodele nacionalnog dohotka, broj i struktura stanovništva, saobraćaj i tehnička opremeljenost prometa.

Obim i struktura proizvodnje je prvi i osnovni materijalni činilac formiranja tržišta uopšte. Ako se želi videti kako neka poljoprivredna proizvodnja utiče na formiranje tržišta, mora se voditi računa o tome kakva je tržišnost te proizvodnje, jer samo ona proizvodnja koja je namenjena prodaji utiče na formiranje tržišta. Kod nas sva poljoprivredna proizvodnja nije namenjena tržištu, pošto se njen znatan deo troši u poljoprivrednim domaćinstvima za podmirenje potreba samih proizvođača, a manji deo izlazi na tržište.

Kad je reč o našoj poljoprivrednoj proizvodnji kao materijalnom činiocu formiranja tržišta treba navesti još jednu okolnost koje u drugim oblastima nema. To je postojanje dva proizvodna sektora — društvenog i individualnog. Čitava proizvodnja društvenog sektora predstavlja tržni višak i izlazi na tržište, što nije slučaj sa privatnim sektorom proizvodnje. Postojanje dva sektora poljoprivredne proizvodnje, daje posebno obeležje našem poljoprivrednom tržištu. Ova činjenica, pored niza drugih, takođe je uticala na organizaciju i sistem prometa poljoprivrednih proizvoda, kao i na regulisanje tržišta i politiku cena.

Drugi činilac formiranja odnosa na tržištu i samog tržišta jeste visina nacionalnog dohotka i njegova raspodela. Ukoliko je nacionalni dohodak veći utoliko su veće objektivne mogućnosti za širenje tržišta. Raspodela nacionalnog dohotka na investicije (privredne i neprivredne) i potrošnju (društvenu i ličnu) predstavljala je važan činilac obrazovanja odnosa na našem tržištu uopšte pa i na poljoprivrednom.

Broj stanovništva, njegova struktura i kupovna moć predstavljaju važan činilac formiranja tržišta. Broj stanovnika kod nas nalazi se u stalnom porastu; menja se struktura stanovništva i raste realni dohodak potrošača, što se mora pozitivno odraziti na tržište poljoprivrednih proizvoda. Broj stanovnika prema popisu u 1961. godini iznosio je 18,5 miliona ili za 28% više nego 1931. a za 9% više nego 1953. Porast broja stanovnika je praćen i izmenom njegove strukture, osobito u posleratnom periodu. Nepoljoprivredno stanovništvo čini danas 50% od ukupnog stanovništva, za razliku od popisa 1931. godine, kada je njegov udeo iznosio svega 23,2%. Ovakva kretanja stanovništva su od izvanredno velikog značaja za tržište poljoprivrednih prehrambenih proizvoda, jer kretanje stanovništva iz sela u grad uz napuštanje poljoprivrede kao delatnosti neminovno vodi povećanju tražnje i podmirenju potreba u hrani putem tržišta.

Saobraćaj u celini jeste važan činilac obrazovanja tržišta poljoprivrednih proizvoda i odnosa na njemu, jer u nedostatku dobrih puteva (drumskih, železničkih, vodnih, vazdušnih) i savremenih transportnih sredstava, otežano je pa čak i onemogućeno kretanje roba iz proizvodnih područja u područja potrošnje, čime se sužava pa čak i zatvara tržište, sa negativnim posledicama na proizvodnju. Loše saobraćajne prilike izazivaju obično velike gubitke kod poljoprivrednih proizvoda pri transportu, bilo da su to gubici količina bilo kvaliteta.

Prethodnom činiocu formiranja tržišta treba dodati i tehničku opremIjenost prometa, koja je od bitnog uticaja na obim i strukturu tržišta. Nedostatak silosa, hladnjača i magacina, rashladnih uređaja i druge opreme u trgovačkoj mreži prouzrokuje često velike gubitke u prometu poljoprivrednih proizvoda, sužava njegov obim i povećava troškove prometa.

U posleratnom periodu svi nabrojani činioci obrazovanja tržišta uticali su manje ili više u pojedinim razdobljima, što je u velikoj meri zavisilo od opšteg smera privredne politike i stepena razvijenosti ponude i tražnje kao osnovnih činilaca tržišta.

Tražnja i potrošnja poljoprivrednih prehrambenih proizvoda. Tražnja poljoprivrednih proizvoda izvan proizvođačkog gazdinstva, osnovni je preduslov za prerastanje poljoprivredne proizvodnje iz naturalne u robnu — za nastajanje tržišta poljoprivrednih proizvoda u pravom smislu. Cinioci tražnje poljoprivrednih proizvoda su mnogostruki, jer proizvodi poljoprivrede služe za ishranu i kao sirovina za industriju.

Od činilaca tražnje treba kao najvažnije spomenuti:

(1) Stanovništvo — njegov. broj, profesionalnu i starosnu strukturu
(2) Dohodak — kupovnu moć potrošačkog stanovništva
(3) Cene poljoprivrednih prehrambenih proizvoda i cene drugih potrošnih dobara i usluga
(4) Klimatske prilike u područjima potrošnje, jer su od uticaja na asortiman i udeo pojedinih proizvoda u strukturi ishrane
(5) Navike potrošača — činilac promenljiv u zavisnosti od prednjih činilaca potrošnje.

Iako potrošnja poljoprivrednih prehrambenih proizvoda zavisi od prednjih činilaca u celini, njena zavisnost je merljiva u odnosu na dohodak i cene.

Ukupna potrošnja pojedinih prehrambenih proizvoda jeste u suštini funkcija (1) broja potrošača i (2) individualne potrošnje, a individualna potrošnja prvenstveno kupovne moći potrošača — dohotka i cena potrošnih dobara (formulisano na najjednostivniji način).

Sa porastom dohotka domaćinstva povećavaju se izdaci za kupovinu hrane ali njihovo učešće u ukupnim izdacima opada. Danas je udeo izdataka za kupovinu hrane, kao deo ukupnih primanja ili izdataka domaćinstvima, znatno niži u zemljama sa visokim dohotkom potrošača (SAD i Kanada 25%, Švajcarska 25% za službenika a 32% za radnička domaćinstva, Zapadna Nemačka oko 30%), a još visok (preko 40%) u zemljama niskog nacionalnog dohotka po stanovniku godišnje. Isto tako je udeo izdataka za hranu niži kod potrošačkih kategorija sa višim primanjima u poređenju sa onim kategorijama čija primanja su niža.

U radničkim i službeničkim porodicama Jugoslavije udeo izdataka za hranu (bez pića i duvana) iznosio je:

• Domaćinstva
• Radnička
• Službenička

Viša primanja u službeničkim porodicama, kao i porast realnih primanja u porodicama oba tipa, izazvali su opadanje udela izdataka za ishranu, ali njihov udeo je još visok u poređenju sa drugim ekonomski razvijenim zemljama. U 1961. godini rashodi za ishranu bili su različiti u pojedinim kategorijama radničkih i službeničkih porodica od ukupnih primanja:

• Kategorija radnika
• Visoka kvalifikacija 45,0
• Kvalifikovan 48,4
• Priučen 51,0
• Nekvalifikovan 52,7
• Kategorija službenika
• Visoka i viša sprema 40,8
• Srednja sprema 45,0
• Niža sprema 46,6
• Pomoćni 53,3

Savremena proučavanja tražnje i potrošnje nastoje da ekonometrijskim metodama izmere intenzitet zavisnosti izdatka za kupovinu hrane ili kupljenih količina, od porasta dohotka ili promena cena. Utvrđivanje neto uticaja dohotka odnosno cena na potrošnju, istražuje se na osnovu vremenskih serija pojava i porodičnih budžeta, a meri se koeficijentom elastičnosti tražnje koji je brojčani izraz i kvantificira zavisnost izdataka ili kupljenih količina od visine dohotka ili promena cena.

Koeficijent elastičnosti tražnje pokazuje minimalne relativne promene tražnje u zavisnosti od minimalnih relativnih promena dohotka odnosno cena. Razlikuje se elastičnost izdataka i elastičnost količina (kupljenih). Sa porastom realnog dohotka može doći do povećanja izdataka za kupovinu hraniva boljeg kvaliteta (skupljeg), pri čemu će elastičnost količina biti niža od elastičnosti izdataka, za jedan isti artikal.

Opšta formula za izračunavanje elastičnosti tražnje je:

Izostavljeno iz prikaza

gde y označava izdatke ili potrošnju (naturalno izraženu), x dohodak ili cenu a dy je naziv regresione krive, odnosno prvi izvod funkcije na određenom nivou dohotka odnosno cena. Treba napomenuti da je izračunavanje elastičnosti tražnje putem regresione analize složen posao koji se razvio u posebnu oblast ekonometrijskih izučavanja. Analiza tražnje u ekonomski razvijenim zemljama uzela je veoma opsežne razmere tridesetih godina, a zatim je nastavljena posle drugog svetskog rata na još širem planu — u svetskim razmerama. Upravo je najviše proučavana tražnja poljoprivrednih prehrambenih proizvoda, gde se i izgradila metodologija ispitivanja.

Elastičnost tražnje (količina) u zavisnosti od dohotka

• Prehrambeni artikli
• Zemlje južne Evrope
  Cerealije — 0,02
  Krompir — 0,07
  Šećer 0,83
  Voće 0,34
  Mleko i proizvodi — od kojih: 0,32
  Sveže mleko 0,31
  Sir 0,39
  Maslac 0,34
  Masti i ulja* 0,46
  Jaja 0,71
  Meso, ukupno — od čega: 0,70
  Goveđe i teleće 0,49
  Varivo — 0,20
  Povrće 0,13
• Prehrambeni artikli
• Zemlje Evropske ekonomske zajednice
  Cerealije — 0,27
  Krompir — 0,27
  Šećer 0,47
  Voće 0,42
  Mleko i proizvodi — od kojih: 0,23
  Sveže mleko 0,15
  Sir 0,40
  Maslac 0,27
  Masti i ulja* 0,27
  Jaja 0,43
  Meso, ukupno — od čega: 0,47
  Goveđe i teleće 0,55
  Varivo — 0,20
  Povrće 0,13
• Prehrambeni artikli
• Ostale severozapadne evropske zemlje
  Cerealije — 0,32
  Krompir — 0,26
  Šećer 0,13
  Voće 0,48
  Mleko i proizvodi — od kojih: 0,19
  Sveže mleko — 0,03
  Sir 0,26
  Maslac 0,45
  Masti i ulja* 0,23
  Jaja 0,32
  Meso, ukupno — od čega: 0,39
  Goveđe i teleće 0,42
  Varivo — 0,20
  Povrće 0,13

Pošto relativne promene izdataka za hranu ne prate u istoj srazmeri relativne promene dohotka, u praksi postoji veliki broj zavisnosti, pri kojima vrednost koeficijenta elastičnosti kao merila zavisnosti ovih dveju pojava može biti manja ili veća od jedinice, zatim pozitivna i negativna. Ona će biti pozitivna kada pri povećanju realnog dohotka dođe do izvesnog ma i najmanjeg povećanja izdataka za kupovinu hrane, a negativna kada pri porastu dohotka nastupi opadanje izdataka za kupovinu jednog artikla (slučaj sa kupovinom hleba ili krompira) u odnosu na nivo izdataka pre porasta dohotka.

Za potrošnju poljoprivrednih prehrambenih proizvoda karakteristično je u celini da je ona neelastična, jer potrošači ne povećavaju svoje izdatke za kupovinu u istoj srazmeri sa porastom realnih primanja. Međutim, elastičnost tražnje nije ista za sve proizvode ishrane niti na svim nivoima kupovne moći potrošača, za izdatke i količine. Do ovih zaključaka došlo se na osnovu rezultata ispitivanja u zemljama sa različitim nivoom nacionalnog dohotka i potrošačkih grupa stanovništva sa različitim prihodima.

Intenzitet tražnje u pojedinim zemljama za pojedine prehrambene artikle veoma je različit meren koeficijentom elastičnosti tražnje (količine) u zavisnosti od dohotka (tabela). Zemlje južne Evrope, u koje dolazi i naša zemlja, jesu zemlje najnižeg nacionalnog dohotka po stanovniku godišnje. Potrošnja u njima zaostaje količinski i kvalitativno za potrošnjom u drugim ekonomski razvijenim grupama zemalja, pa je otuda nastala razlika u stepenu intenziteta tražnje pojedinih prehrambenih artikala (tabele).

Velike razlike u potrošnji pojedinih prehrambenih artikala u pojedinim zemljama (tabela) nastale su u toku njihovog razvitka pod uticajem činilaca tražnje kao veoma složene komponente. Zemlje srednje i zapadne Evrope jesu ekonomski razvijenije zemlje sa relativno visokim nacionalnim dohotkom po stanovniku godišnje; u njima se potrošnja prehrambenih artikala, s obzirom na učešće pojedinih hraniva, količine, strukturu izvora kalorija i udeo životinjskih belančevina u obroku, znatno razlikuje od potrošnje u zemljama južne Evrope i ostalih zemalja nerazvijenih područja u svetu. Sa privrednim razvitkom i ekonomskim jačanjem nerazvijenih i slabo razvijenih zemalja i porastom nacionalnog dohotka u njima treba očekivati da će se potrošnja u njima razvijati u istom pravcu kakav je dostigla u zemljama zapadne Evrope i drugih razvijenih područja sveta.

Cene poljoprivrednih proizvoda

Cene se mogu formirati u uslovima slobodnog tržišnog mehanizma (ekonomske cene) i u uslovima izvesnih ili potpunih ograničenja delovanja zakona tržišta (regulisane, određene, dirigovane cene). U našim uslovima cene poljoprivrednih proizvoda uglavnom se formiraju u skladu sa opštom ekonomskom politikom i posebno politikom cena, pri čemu se naročito ima u vidu položaj poljoprivrede i neke karakteristike poljoprivrednih proizvoda kao robe i elementa tržišta.

Jedan od osnovnih faktora koji određuje nivo cena jeste odnos ponude i tražnje. Ponudu određuju proizvodnja, zalihe, izvoz i uvoz, uopšteno uzeto, a na određivanje tražnje deluju neposredno visina i raspodela nacionalnog dohotka, kao i kretanje ličnih dohodaka, u zavisnosti od stepena razvijenosti proizvodnih snaga i stepena produktivnosti rada.

U uslovima slobodnog tržišta, slobodno formirana cena predstavlja ekonomski odraz realnog stanja na tržištu i u privredi, dok u uslovima kontrolisanog tržišta i sistema regulisanih cena, ove ne izražavaju odnose na tržištu već predstavljaju instrument određene ekonomske politike.

Cene poljoprivrednih proizvoda se formiraju u specifičnim uslovima, što potiče od nekoliko osnovnih karakteristika poljoprivrednih proizvoda:

— Osnovna masa poljoprivrednih proizvoda predstavlja prehrambene artikle, čija je tražnja kao predmet ishrane neelastična (nezamenjiva, ne postoji mogućnost znatnijeg smanjivanja ili odricanja potrošnje u normalnim uslovima).
— Poljoprivredni proizvodi se proizvode samo u određenim rejonima sveta i po pravilu u određenom godišnjem intervalu, a to uslovljava različito formiranje cena za isti proizvod u zavisnosti od mesta i vremena potrošnje.
— Poljoprivredni proizvodi prema svojim prirodnim i tehnološkim svojstvima zahtevaju ili potrošnju u svežem stanju ili konzerviranje za potrošnju u kasnijim intervalima. I jedan i drugi vid potrošnje stvara određene probleme kod formiranja cena poljoprivrednih proizvoda. Potrošnja u svežem stanju zahteva određenu organizaciju prometa a uslovljava, zbog sezonosti prispevanja određenih poljoprivrednih proizvoda, tendencije pada cena ponekad čak i ispod cene proizvođača. Potrošnja prerađevina zahteva određene troškove prerade i čuvanja što utiče na povećanje cena.

Dinamika cena poljoprivrednih proizvoda je takođe specifična za razliku od kretanja cena drugih artikala (na primer, industrijske robe). U zavisnosti od karaktera poljoprivrednih proizvoda cene poljoprivrednih proizvoda imaju sledeće oblike dinamike:

Kratkotrajne oscilacije cena poljoprivrednih proizvoda ispoljavaju kao dnevne oscilacije cena, zbog pokvarljivosti poljoprivrednih proizvoda, u zavisnosti od koncentracije ponude na određenom lokalnom tržištu (pijaci). Ove kratkotrajne oscilacije cena poljoprivrednih proizvoda (a i cena nekih drugih artikala) mogu biti izazvane psihološkim faktorima u slučajevima neredovnih prilika) kratkotrajna nestašica, veće elementarne nepogode, kratkotrajni prekidi u snabdevanju i slično).

Sezonske oscilacije cena poljoprivrednih proizvoda izazvane su sezonskim karakterom proizvodnje i prispevanja ovih proizvoda na tržište u određenim intervalima. Naročito kod ponude svežih poljoprivrednih proizvoda ove sezonske oscilacije dolaze do izražaja: u sezoni cene pokazuju tendenciju padanja (ponekad se proizvodi prodaju i ispod cene koštanja — cene proizvođača), dok van sezone cene dostižu vrlo visok nivo.

Ciklična kretanja cena predstavljaju ritmična kretanja cena poljoprivrednih proizvoda u periodu od nekoliko godina, dakle, u intervalima dužim od jedne godine. Kod nekih specifičnih proizvoda (stoka i meso) uočena su ciklična kretanja cena kao zakonita pojava tržišnog mehanizma. Međutim, dok su dnevna i druga kratkotrajna kolebanja cena izazvana uglavnom porastom tražnje ili nagomilavanjem proizvoda na lokalnim tržištima, dotle su ciklična kolebanja cena posledica proizvodnje, njenog karaktera i dinamike, odnosno ponude ovih proizvoda.

Inače cena kao novčani izraz društveno potrebnog rada (minulog i živog) utrošenog u proizvodnju može se posmatrati sa različitih aspekata u zavisnosti od interesa osnovnih grupacija koje se sučeljavaju na tržištu. Cena poljoprivrednih proizvoda za proizvođače treba da omogućuje proširenu reprodukciju; znači da obezbedi naknadu utrošenih elemenata i višak sredstava za proširenje proizvodnje. Proizvodnja odnosno ponuda na tržištu poljoprivrednih proizvoda prema tome, teži što višim cenama. Za potrošnju cene poljoprivrednih proizvoda jesu jedan od osnovnih faktora određivanja obima i strukture potrošnje uopšte (kod lične potrošnje), jer više cene prehrambenih artikala angažuju veći deo ličnog dohotka, a pri uslovu neelastične potrošnje poljoprivrednih proizvoda, to sužava obim potrošnje ostalih proizvoda i nerobne izdatke. Prema tome, na strani potrošnje po pravilu povoljnija je niža cena. To se odnosi i na proizvodnu potrošnju, jer viša cena reprodukcionog materijala povećava cenu proizvodnje a to može izazvati teškoće u realizaciji.

Društvena zajednica, putem tržišnog mehanizma i instrumenata ekonomske politike, usklađuje ove interese i odnose na nivou koji odgovara dostignutom stepenu razvitka i realnim mogućnostima za što brže širenje i razvijanje i proizvodnje i potrošnje poljoprivrednih proizvoda.

Sistem cena poljoprivrednih proizvoda odlikuje se specifičnostima kako u pogledu svoga razvoja tako i pojedinim oblicima cena za određene grupe poljoprivrednih proizvoda ili za pojedine proizvode. Ova specifičnost proističe iz specifičnosti samog tržišta poljoprivrednih proizvoda. Uz društveni sektor proizvodnje i prometa poljoprivrednih proizvoda, postoji i individualni sektor proizvodnje i seljačka pijaca. Otuda i sistem cena poljoprivrednih proizvoda sadrži i takve kategorije cena kojih nema u drugim granama proizvodnje.

Postoje sledeće kategorije cena poljoprivrednih proizvoda u okviru sistema cena:

Cena proizvođača (cena koštanja) obuhvata sve elemente proizvodnje poljoprivrednih proizvoda. Služi kao obračunska osnova proizvođačkim organizacijama (za kalkulaciju) za izračunavanje prodajne cene. Cena proizvođača je indikator materijalnih uslova proizvodnje. Sniženje se postiže povećanjem ekonomičnosti i produktivnosti rada.

Otkupna cena predstavlja kategoriju cene koju dobija proizvođač za svoje proizvode u prodaji otkupnim trgovinskim ili proizvođačkim organizacijama. Otkup predstavlja prvu fazu u prometu poljoprivrednih proizvoda. Otkupna cena sadrži i akumulaciju za proizvođača. Ona je važan instrument usmeravanja poljoprivredne proizvodnje.

Cena na veliko formira se u kupoprodaji poljoprivrednih proizvoda na veliko, ukoliko u procesu prometa poljoprivredni proizvodi moraju ići posredstvom trgovinske mreže na veliko (grosistička ili veletrgovinska mreža). Sadrži troškove prometa koji se stvaraju u trgovini na veliko i za toliko opterećuje otkupnu cenu. Poželjno je kanalisati poljoprivredne proizvode preko prometa na malo, gde god je to moguće.

Cena na malo ili maloprodajna cena je cena koju plaća potrošač za poljoprivredni proizvod. Formira se u maloprodajnoj mreži (u trgovini na malo — u prodavnicama) ili na seljačkoj pijaci,. Sadrži troškove prometa na malo i dodaje se ili na otkupnu cenu ili na velikoprodajnu cenu.

Marža ili razlika u ceni predstavlja onaj deo prodajne cene koji u sebi sadrži sve troškove prometa. Visina marže kod poljoprivrednih proizvoda veoma je važna kategorija u strukturi cene, te je stoga predmet kontrole i regulisanja od strane društvene zajednice.

U administrativnom periodu sistem cena je odgovarao potrebama u obnovi i izgradnji materijalne baze. Posle oslobođenja postojale su n o formirane cene kojima su bili obuhvaćeni poljoprivredni proizvodi (žita, industrijsko bilje, stoka, vuna, koža, stočna hrana). Ove normirane cene bile su zapravo maksimalne (plafonirane) cene za određene poljoprivredne proizvode iznad kojih se nisu smeli prodavati. Za poljoprivredne proizvode koji nisu bili obuhvaćeni normiranim cenama, određivane su maksimirane cene, tj. cene kojima su određene granice iznad kojih se ne mogu prodavati. Maksimirane cene su se odnosile uglavnom na poljoprivredne proizvode koji su realizovani preko seljačke pijace (voće, povrće, mleko i proizvodi od mleka). Pošto su ove cene bile relativno niže bilo je pojava povlačenja ove robe sa pijace ili se javlja ilegalna prodaja po višim cenama — »crna berza«. S prelaskom na plansku privredu (1947) uvode se tzv. jedinstvene cene za sve proizvode »od naročitog značaja za privredu SFRJ«, među kojima su bili i osnovni poljoprivredni proizvodi. Međutim, posle ukidanja raznih oblika maksimiranja onih poljoprivrednih proizvoda koji se realizuju preko seljačke pijace, a u uslovima postojanja obaveznog otkupa po nižim cenama, cene na seljačkoj pijaci pokazuju tendenciju stalnog porasta, čime je rastao i disparitet između regulisanih i slobodnih cena, kao i između većih cena za poljoprivredne proizvode i nižih jedinstvenih cena za industrijske proizvode. Da bi se ovaj disparitet likvidirao uvode se tzv. vezane cene, čija je suština u orijentaciji individualnih poljoprivrednih proizvođača na prodaju svih viškova — državnom otkupnom sektoru, po jedinstvenim otkupnim cenama sa b o n ovima za kupovinu industrijskih proizvoda po nižim jedinstvenim cenama. Time se povećala kupovna moć sela, uz porast proizvodnje i prometa poljoprivrednih proizvoda.

Sa prelaskom na nov privredni sistem, uvodi se u principu s i s t e m ekonomskih cena, koje se slobodno formiraju na tržištu. Međutim, kako su poljoprivredni proizvodi od velikog značaja za podmirenje svakodnevnih potreba svih stanovnika, pored njihovog značaja za reprodukciju i spoljnotrgovinsku razmenu, društvena zajednica je zadržala svoju regulativnu ulogu u oblast formiranja cena poljoprivrednih proizvoda.

Sistem cena poljoprivrednih proizvoda u sadašnjoj etapi razvitka privrede sadrži kategorije cena koje se formiraju u zavisnosti od stanja poljoprivredne proizvodnje, politike stabilizacije tržišta i životnog standarda. Postoje sledeće kategorije i vrste cena:

Garantovane (zaštitne) cene propisuju se radi unapređenja proizvodnje i obezbeđenja kvaliteta. Propisuju ih savezni organi a sprovodi ih Direkcija za ishranu, koja je dužna da od proizvođačkih i zadružnih organizacija otkupi sve ponuđene količine za koje su propisane ove garantovane cene, ako su tržišne cene ispod nivoa garantovanih cena. U sastavu garantovanih cena propisuju se i premije kao oblik stimulacije za bolji kvalitet proizvodnje. Garantovanim cenama su obuhvaćeni sledeći poljoprivredni proizvodi: pšenica, kukuruz, raž, ovas, ječam, pasulj, pirinčana arpa, utovljena goveda, svinje, ovce, živina (brojleri). Svrha im je zaštita proizvođača, jer treba da obezbeđuju troškove reprodukcije i akumulaciju.

Jedinstvene otkupne cene zadržane su za poljoprivredne proizvode reprodukcionog karaktera u cilju održavanja cena finalnih produkata na određenom nivou. Napuštaju se sa sređivanjem i širenjem tržišta. Određene su za sledeće proizvode: šećerna repa, suncokret, duvan, uljana repica, ricinus, sirova svinjska koža, makovo i laneno seme, soja.

Određen e maloprodajne cene (zaštitne) — propisuju se za neke osnovne artikle ishrane kao gornje (plafonske) maloprodajne cene, koje su ustvari fiksirane cene. Po ovim određenim maloprodajnim cenama prodaju se uglavnom prerađevine od poljoprivrednih proizvoda: hleb, šećer, brašno i dr. Svrha im je zaštita potrošača, jer se obezbeđuje realizacija planiranog nivoa životnog standarda.

Dogovorne cene postižu se u dva osnovna vida: 1. dogovaranje o najvišim otkupnim cenama po kojima zemljoradničke zadruge mogu otkupIjivati poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača i 2. dogovaranje o najvišim prodajnim cenama po kojima privredne organizacije i veliki potrošači mogu kupovati poljoprivredne proizvode od zemljoradničkih zadruga i drugih proizvođačkih organizacija.

Svrha dogovorenih cena jeste uklanjanje dispariteta u cenama odnosno formiranje cena na nivou koji usklađuje interese proizvodnje i potrošnje.

Najviše (plafonske) prodajne cene propisuju se uglavnom za poljoprivdredne proizvode koji služe kao sirovina za industrijsku preradu. Prodajne cene ovih proizvoda se mogu formirati do gornje granice (plafonske cene).

U oblasti cene javlja se još jedna specifičnost koja proističe iz dinamike cena na poljoprivrednom tržištu. Zbog različitog kretanja cena poljoprivrednih proizvoda (dnevna i sezonska kolebanja, ciklična kretanja) nastaju određene razlike između cena istih proizvoda ili jedne grupe proizvoda. Ove razlike u cenama nazivaju se dispariteti cena i javljaju se u više vidova.

Dispariteti cena poljoprivrednih proizvoda mogu se javiti u sledećim vidovima:

Vremenski dispariteti cena koji nastaju kao posledica sezonskih oscilacija cena, javljaju se i na razvijenim tržištima poljoprivrednih proizvoda. Na jugoslovenskom tržištu, na primer, disparitet cena zbog sezonskih oscilacija kod povrća iznosi oko 40% a kod voća i jaja dostiže skoro 100%. Sređenije tržište svodi ovaj disparitet na minimum.

Teritorijalni disparitet cena nastaje kao posledica nedovoljne povezanosti lokalnih tržišta i njihove nejednake izgrađenosti. Smatra se da je pred rat teritorijalni disparitet cena u Jugoslaviji iznosio oko 40% (razlika između najskupljeg i najjeftinijeg mesta kao 140 : 100), dok je 1959. godine ovaj teritorijalni disparitet smanjen na ± 20%.

Dispariteti cena proizvođača i cena na malo javljaju se kao manje i veće razlike u cenama na nivou proizvođača i maloprodajnih cena poljoprivrednih proizvoda. Ovi dispariteti se javljaju kao posledica određene politike cena.

Disparitet cena biljnih proizvoda i proizvoda stočarstva na štetu ovih drugih, traje već skoro pet decenija. Uklanjanje ovih dispariteta doprinosi izjednačavanju ekonomskog položaja raznih grana poljorpivredne proizvodnje.

Disparitet cena poljoprivrednih proizvoda i industrijske robe je važan vid razlika između nivoa cena ove dve grupe proizvoda. Ovaj disparitet se manifestuje kao »makaze cena« koje su pre rata i neposredno posle rata bile otvorene na štetu poljoprivrednih proizvoda.

Faktori obrazovanja cena poljoprivrednih proizvoda su mnogobrojni i njihovo dejstvo pri formiranju cena je istovremeno. Određivanje faktora obrazovanja cena poljoprivrednih proizvoda je veoma važno, jer se tako može uticati na nivo cena, rentabilnost poslovanja i na obezbeđenje planskih zadataka u oblasti poljoprivredne proizvodnje, potrošnje i tržišta poljoprivrednih proizvoda. Za određivanje faktora obrazovanja cena treba poći od cena proizvođača, jer se cene trgovine formiraju dodavanjem troškova prometa (marže).

Faktori obrazovanja cena poljoprivrednih proizvoda na nivou proizvođača mogu se grupisati ovako:

Tražnja (potrošači) — obuhvata čitav niz faktora koji posredno ili neposredno utiču na formiranje cena proizvođača: priraštaj stanovništva, lični dohodak potrošača, maloprodajne cene (njihova dinamika i nivo), elastičnost potražnje u odnosu na dohodak i cene, navike potrošača, vremenske prilike (klimatski uslovi), sezona odnosno doba godine, itd.

Ponuda iz domaće proizvodnje i uvoza obuhvataju sledeće faktore: rod (prinose), broj stoke, prelazne zalihe poljoprivrednih proizvoda, godišnje doba, položaj na svetskom tržištu, uvozna politika, itd.

Prerada i distribucija obuhvataju ove faktore: dužina prometnog ciklusa, troškovi prerade, troškovi prometa, položaj tržišta u pojedinim fazama prerade i prometa, regulisanje tržišta, intervencija države na tržištu, itd.

Monetarni faktor koji se svodi na kolebanje vrednosti novca odnosno koji predstavlja opšti nivo cena.

Ovi faktori mogu biti različite snage u različitim vremenskim intervalima, a kako su svi oni varijabilni, za obrazovanje cena poljoprivrednih proizvoda nužno je vrlo evidentno praćenje svih faktora od kojih zavisi formiranje cena.

Za određivanje osnovnog pravca kretanja cena poljoprivrednih proizvoda (trend cena) za poslednjih pedeset godina u Jugoslaviji, mogu vrlo lepo poslužiti podaci o kretanju i odnosima cena na veliko (dati kao tabela u »Jugoslovenskom pregledu«, Informacija — »Sistem i politika cena u Jugoslaviji«, sveska — septembar 1961):

Cene na veliko 1913—1960. (1913. = 1)

• Godina Poljoprivredni proizvodi
• Industrijski proizvodi ukupno
• Nivo cena polj. proizvoda u odnosu na cene ind. proizv. biljnih ili stočarskih
• Nivo cena stočarskih u odnosu na biljne
• Ukupno biljni i stoč. proizv.

(Podaci za period 1913—1940. iz predratnog »Privrednog pregleda« i Narodne banke Kraljevine Jugoslavije; za period posle rata, i to — za 1948. i 1953. obračun autora, a za 1958. i 1960. podaci Saveznog zavoda za statistiku).

Proizvodnja, uvoz i izvoz poljoprivrednih proizvoda

Iako u mnogim delovima sveta poljoprivreda ima naturalni karakter, pa prema tome i naturalni oblik potrošnje poljoprivrednih proizvoda, veliki deo poljoprivrednih proizvoda dolazi do faze potrošnje putem tržišnog mehanizma.

Poljoprivredna proizvodnja raste i u svetu i u Jugoslaviji. Prema podacima koje pružaju statističke službe poljoprivredna proizvodnja se povećava kako po fizičkom obimu tako i po zahvatanju novih oblasti. Porast poljoprivredne proizvodnje nejednak je u raznim oblastima sveta. Ovaj porast 1959/60 godine u odnosu na prethodnu godinu iznosio je 4%, na Dalekom Istoku nešto više od 3%, u Severnoj Americi više od 2%, u Istočnoj Evropi i Africi svega oko 1%, dok u zemljama Okeanije i Bliskog Istoka nema promene. Zemlje Latinske Amerike pokazale su u posmatranoj godini snažan porast poljoprivredne proizvodnje zbog znatnog povećanja proizvodnje kafe (36%)i lana (18%).

Nešto potpunije informacije o dinamici poljoprivredne proizvodnje u svetu mogu se dobiti iz pregleda indeksa poljoprivredne proizvodnje koji sadrži godišnjak za 1960. godinu

Indeksi poljoprivredne proizvodnje (prosek 1952/53 —1956/ = 100)

Predratni prosek
Prosek 1953/4

• Polj. proizvodi — Ukupno
  Zapadna Evropa 82
  Ist. Evropa i SSSR 82
  Sev. Amerika 70
  Okeanija 78
  Latinska Amerika 73
  D. Istok (bez Kine) 86
  Bliski Istok 72
  Afrika 70

Samo prehrambeni artikli

• Zapadna Evropa 82
  Ist. Evropa i SSSR 33
  Severna Amerika 68
  Okeanija 83
  Latinska Amerika 70
  Daleki Istok 85
  Bliski Istok 72
  Afrika 73
  S v e g a 77

Zanimljivo je konstatovati, na osnovu ovog pregleda indeksa svetske poIjoprivredne proizvodnje, da svetska poljoprivredna proizvodnja pokazuje tendenciju porasta. Međutim, u četiri posleratne godine — 1953/4, 1954/5. i 1956/57, 1957/8. — i ukupna poljoprivredna proizvodnja i proizvodnja prehrambenih artikala pokazuje stagnaciju (98% i 107 odnosno 108%). Može se takođe zaključiti da je poljoprivredna proizvodnja u svetu u prvim posleratnim godinama imala znatno niži nivo, ali i u godinama posle 1953/4. poljoprivredna proizvodnja pokazuje prilično neujedačen ritam na osnovu jednog blagog izlaznog trenda.

Pokazatelji prosečnog porasta poljoprivredne proizvodnje i priraštaja stanovništva prikazani po regionim i po pojedinim zemljama ilustruju znatnu neujedačenost u pogledu tempa porasta proizvodnje u pojedinim delovima sveta.

Zemlje sa relativno visokim procentom priraštaja stanovništva imaju manji godišnji prosek povećanja poljoprivredne proizvodnje. To su zemlje u nerazvijenim i manje razvijenim područjima sveta, od kojih neke pokazuju čak i manju proizvodnju u odnosu na bazni period (Peru, Urugvaj, Burma, Maroko)

Prosečno godišnje povećanje poljoprivredne proizvodnje upoređeno sa godišnijm priraštajem stanovništva po regionima i po pojedinim zemljama

ZAPADNA EVROPA

• Jugoslavija
  Grčka
  Austrija
  Belgi j a—Luksemburg
  Irska
  Španija
  Ujedinjeno Kraljevstvo
  Danska
  Savezna Republika Nemačka
  Italija
  Francuska
  Holandija
  Švajcarska
  Finska
  Portugalija
  Norveška
  Švedska

SEVERNA AMERIKA

• Sjedinjene Države
  Kanada
  OKEANIJA
  Australija
  Novi Zeland

LATINSKA AMERIKA

• Meksiko
  Brazil
  Kuba
  Cile
  Kolumbija
  Argentina
  Peru
  Urugvaj

DALEKI ISTOK (bez Kine)

• Japan
  Tajvan
  Filipini
  Malajska Federacija
  Južna Koreja
  Cejlon
  Indija
  Indonesia
  Pakistan
  Tajland
  Burma

BLISKI ISTOK

• Izrael
  UAR — Egipatska provincija
  Iran
  Turska

AFRIKA

• Tunis
  Južnoafrička unija
  Alžir
  Maroko (ranija franc. zona)

* Uključujući pacifičke teritorije kao i Australiju i Novi Zeland
** Za ranije godine porast stanovništva je procenjen visoko pa je sada korigovan na 1,9%.

Najzad, da bi se upotpunila slika o stanju i kretanju poljoprivrede u svetu prikazuje se kretanje površina, prinosa i ukupne proizvodnje nekih najvažnijih ratarskh kultura kao i stanje stočnog fonda u svetu, pre rata i posle rata, a prema raspoloživim statističkim podacima.

• Poljoprivreda u svetu
• Kulture
• Pšenica
• Kukuruz
• Pirinač
• Krompir
• Pamuk
• Šećerna repa
• Vrsta stoke
• Goveda
• Svinje
• Ovce
• Konji

Sto se tiče svetske biljne proizvodnje, tj. proizvodnje osnovnih artikala ishrane, može se zaključiti da je povećanje proizvodnje posledica kako povećanja prinosa, što se naročito zapaža kod kukuruza a manje kod ostalih kul-tura. Kod pamuka je proizvodnja povećana znatno zahvaljujući većem porastu prinosa nego površina, dok je gotovo udvostručena proizvodnja šećerne repe rezultat povećanja površina, jer je prinos čak i opao.

Kretanje stočnog fonda u svetu je uglavnom pozitivno, jer brže rastu intenzivnije vrste stoke — goveda i svinje, dok ovce rastu po broju nešto sporije. Broj konja je opao, što je posledica sve veće mehanizacije poljoprivrede.

Poljoprivredna proizvodnja u Jugoslaviji ima specifičnu liniju razvoja zbog njenog položaja u privredi. Poljoprivredna proizvodnja u staroj Jugoslaviji bila je uglavnom naturalna i svaštarska, zaostala, sa niskim prinosima i niskom produktivnošću rada. Nešto robne proizvodnje bilo je samo u severnim krajevima. Njen ekstenzivan karakter ogleda se u setvenoj strukturi i dinamici prinosa u pojedinm kulturama (1930/39 prinos pšenice 11,3 mc/ha, kukuruza 16,4 mc/ha, šećerne repe 165,7 mc/ha, krompira 50,9 mc/hai dr.).

Ovakvo stanje poljoprivrede stare Jugoslavije uslovljeno je pre svega opštim stanjem privrede, koja se karakteriše nerazvijenošću i zaostalošću.

U novoj Jugoslaviji poljoprivreda se razvijala u skladu sa opštim uslovima privrednog razvitka i ostvarenja planskih zadatka izgradnje zemlje i socijalističke privrede. Rezultati postignuti u petnaestogodišnjem periodu pokazuju da je zaostalost u osnovi prevaziđena. Izmena strukture stanovništva u brzom tempu na 50% poljoprivrednog stanovništva, porast nacionalnog dohotka od 130 dolara 1939. godine na oko 350 dolara po jednom stanovniku u 1960. godini i povećanje obima industrijske proizvodnje za 4, puta u odnosu na predratno stanje, — to su samo najbitnije pozitivne promene u razvitku privrede u novoj Jugoslaviji. Poljoprivreda je pokazala krupne rezultate u svom specifičnom razvitku u datim uslovima.

Za ilustraciju odnosa poljoprivrede i industrije kao dve najvažnije privredne grane najbolje je posmatrati učešće ove dve grane u formiranju nacionalnog dohotka u Jugoslaviji.

• Učešće industrije i poljoprivrede u strukturi nacionalnog dohotka 1939—1960.
• Privreda ukupno
• Industrija i rudarstvo
• Poljoprivreda

Razvitak poljoprivrede posle rata karakteriše se prvo jednom stagnacijom koja je trajala gotovo deset godina. Sve do 1957. godine poljoprivredna proizvodnja ili stagnira ili slabo raste u odnosu na predratno stanje. U periodu od 1957. godine poljoprivredna proizvodnja počinje naglo da se razvija i jača ne samo po fizičkom obimu već i po strukturi. Ukupna poljoprivredna proizvodnja pokazuje porast od 9,3% godišnje u periodu od 1957. do 1960. godine. Ovaj tempo je nastavljen i dalje, pokazajući da naša poljoprivredna proizvodnja sve manje zavisi od prirodnih uslova. Zanimljivo je da je učešće krupnih društvenih gazdinstava u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji povećano od 6,5% u 1956. godini — na preko 14% u 1960. godini. Stopa rasta proizvodnje u društvenom sektoru u posmatranom periodu iznosila je 30,4%.

Faktori ovakvog povećanja poljoprivredne proizvodnje jesu, pre svega, znatno povećana investiciona ulaganja u poljoprivredu (učešće poljoprivrede u ukupnim privrednim investicijama udvostručilo se u poslednjem periodu); zatim, povećana uloga društvenog sektora i razvitak kooperacije sa individualnim proizvođačima. Najzad, unapređenju poljoprivredne proizvodnje svakako je mnogo doprinela i doslednija i potpunija primena savremene agrotehnike, novih tehnoloških metoda i mehanizacije procesa proizvodnje.

Razvitak poljoprivrene proizvodnje mogu dobro da prikažu indeksi poIjoprivredne proizvodnje na osnovu podataka Saveznog zavoda za statistiku, na bazi desetogodišnjeg predratnog proseka. (prosek 1930—1939 = 100)

Izostavljeno iz prikaza

Ovakva dinamika poljoprivredne proizvodnje stvarala je i stvara mnoge probleme u oblasti prihvatanja tržišnih viškova, prerade poljoprivrednih proizvoda i njihovog plasmana.

Uvoz i izvoz poljoprivrednih proizvoda u Jugoslaviji u punoj je zavisnosti od dinamike i obima poljoprivredne proizvodnje i opštih privrednih prilika. Za predratni period karakterističan je izvoz poljoprivrednih proizvoda, koji su se javljali kao relativan i prividan višak. Slabo razvijeno unutrašnje tržište, nizak nacionalni dohodak i vrlo nizak prosečan lični dohodak, nisu stvarali uslove za apsorbovanje raspoloživih tržišnih viškova na unutrašnjem tržistu. Posle rata, uopšteno govoreći, zbog brze izgradnje zemlje u pravcu industrijalizacije, stvaranja većih centara u kojima se koncentriše sve veći broj potrošača, podizanja životnog standarda i relativno manjeg ulaganja u poljoprivredu u prvom periodu, — javljaju se manjkovi na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Jugoslavija se javlja kao uvoznik poljoprivrednih proizvoda.

Izvoz poljoprivrednih proizvoda posle rata u novoj Jugoslaviji uslovljen je potrebama unutrašnje izgradnje i povećane potrošnje. Jugoslavija se javlja na inostranom tržištu sa proizvodima voćarstva i vinogradarstva, sa prerađevinama od ovih proizvoda kao i sa prerađevinama od mesa. Međutim, obim izvoza je još mali i tek u perspektivi Jugoslavija će postati veliki robni proizvođač i izvoznik znatnih količina poljoprivrednih viškova. U vezi s tim javIja se potreba osvajanja novih tržišta van Evrope kao i borba za učvršćenje na evropskom tržištu naročito u uslovima tzv. integracije Evrope i zatvaranja regionalnih tržišta.

Uvoz poljoprivrednih proizvoda pre rata bio je mali i predstavljao je uglavnom južno voće i neke proizvode za hranu, kao testenine, začine i drugo.

Uvoz poljoprivrednih proizvoda posle rata rastao je u skladu sa porastom unutrašnjih potreba. Tendencija porasta uvoza poljoprivrednih proizvoda, uglavnom proizvoda za ishranu stanovništva — žita i njihovih prerađevina, masti i šećera —, traje sve do 1959. godine, kada je ublažen potreba za uvozom osnovnih artikala ishrane. Međutim, nedovoljna unutrašnja proizvodnja uslovila je potrebu uvoza i kasnije, ali u manjem obimu nego pre. U uvozu pored žita, javlja se i južno voće sa sve većim stavkama, jer njegova potrošnja raste sa porastom životnog standarda.

U nekoliko statističkih pregleda može se pratiti dinamika i struktura spoljnotrgovinske razmene Jugoslavije, a posebno razlike između predratnog i posleratnog perioda u uvozu i izvozu poljoprivrednih proizvoda.

(u 000 tona)

• Ukupan uvoz
• Proizvodi za hranu
• Žita i proizvodi od žita
• Voće i povrće
• Kafa, kakao, začini i prerađevine
• Ostali proizvodi za hranu

Izvoz poljoprivrednih proizvoda
(u 000 tona)

• Ukupan izvoz
• Proizvodi za hranu
• Životinje (žive)
• Meso i prerade od mesa
• Proizvodi mlekarstva, jaja i med
• Ribe i prerađevine od riba
• Žita i proizvodi od žita
• Voće i povrće
• Stočna hrana
• Ostali proizvodi za hranu
• Pića i duvan
• Pića
• Duvan

Za potpuniju ocenu spoljnotrgovinske razmene Jugoslavije u oblasti poIjoprivrednih proizvoda daje se pregled učešća poljoprivrede u ukupnom izvozu Jugoslavije pre rata i posle rata:
(u procentima)

Izostavljeno iz prikaza

Ovakvo učešće poljoprivrede u izvozu u skladu je sa opštim kretanjima u privredi Jugoslavije i pre i posle rata, o čemu je već bilo govora. Iz podataka o uvozu poljoprivrednih proizvoda jasno proizilazi da je posleratna orijentacija na uvoz žita u cilju obezbeđenja ishrane stanovništva, što je normalna posledica brzog razvitka privrede i izgradnje zemlje. Svakako da će se struktura naše spoljnotrgovinske razmene u poljoprivrednim proizvodima menjati sa razvitkom poljoprivredne proizvodnje — u pravcu povećanja izvoza i usklađivanja uvoza sa potrebama zemlje.

Glavni spoljnotrgovinski partneri Jugoslavije u izvozu poljoprivrednih proizvoda vide se iz sledećeg pregleda:

• Sveže meso
  SSSR
  ČSSR
  Grčka
  Italija
  DR Nemačka
• Goveda
  Grčka
  SR Nemačka
  Austrija
  Švajcarska
• Svinje
  Austrija
  ČSSR
  SR Nemačka
• Sveže voće
  SR Nemačka
  DR Nemačka
  Austrija
  SAD
• Vino
  SR Nemačka
  Italija
  Švajcarska
  Holandija
  ČSSR

Jedna od osnovnih karakteristika izvoza poljoprivrednih proizvoda iz naše zemlje je neravnomernost i kolebljivost u količinama, zbog karaktera poljoprivredne proizvodnje. Međutim, i pored toga jugoslovenski izvoz poljoprivrednih proizvoda i proizvoda industrije na bazi poljoprivrednih sirovina — raste iz godine u godinu, iako bi ovaj izvoz mogao biti i veći da je veća poljoprivredna proizvodnja. Uslovi većeg plasmana poljoprivrednih proizvoda, naročito onih višeg stepena obrade (konzerve, prerađevine), postoje te se u tom smislu razvija proizvodnja i prerada.

Sistem organizacije prometa i principi na kojima se zasniva

Uporedo sa rešavanjem i izmenom materijalne baze, nametnula se potreba izmene i rešavanja pitanja iz oblasti organizacije prometa poljoprivrednih proizvoda. Ta potreba se naročito osetila poslednjih nekoliko godina kada je došlo do osetnog povećanja poljoprivredne proizvodnje. Kod toga išlo se za tim da se obezbedi najtešnje povezivanje proizvodnje i potrošnog tržišta. Težnja je bila da osnovni nosioci unapređenja poljoprivredne proizvodnje postanu i osnovni nosioci prometa poljoprivrednih proizvoda.

U prometu poljoprivrednih proizvoda učestvuje niz organizacija, koje su formirane i pod različitim uslovima i sa različitim zadatkom. Svaka pojedina organizacija ima svoje posebne unutrašnje i spoljne odnose. Neke su ograničene samo na jednu, a druge na više faza prometa.

Otkup poljoprivrednih proizvoda. Sve do pred kraj 1955. godine otkup poljoprivrednih proizvoda od individualnih proizvođača obavljale su privredne organizacije. One su to vršile preko otkupnih stanica i nakupaca. Od tada počelo se sa postepenim ukidanjem otkupnih stanica i prenošenjem otkupa poljoprivrednih proizvoda na zemljoradničke zadruge. 1958. godine, prema odredbama Uredbe o trgovinskoj delatnosti i trgovinskim preduzećima i radnjama, poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača mogu otkupljivati jedino zemljoradničke zadruge. Ovo pravo odnosi se na sve poljoprivredne proizvode, izuzev duvana koji otkupljuju preduzeća za obradu duvana.

Zemljoradnička zadruga vrši otkup samo na svom poslovnom području. Na svom području zadruga ima pravo da otkupljuje poljoprivredne proizvode od svih individualnih proizvođača bez obzira na to da li su oni članovi zadruge ili nisu. Na svom području zadruga ima pravo otkupa i od individualnih proizvođača sa područja drugih zadruga, ukoliko ovi donesu i ponude joj proizvode na prodaju. Dopunom propisa, dato je ovlašćenje sreskom narodnom odboru da u nekim slučajevima može odobriti pojedinoj zemljoradničkoj zadruzi da obavlja otkup poljoprivrednih proizvoda na poslovnom području druge zemljoradničke zadruge, koje se nalaze na području istog sreza. Ovo odobrenje se daje u slučajevima kada se utvrdi da druga (susedna) zadruga ne vrši ili nije u stanju da uspešno obavlja otkup.

U otkupu poljoprivrednih proizvoda zemljoradničke zadruge primenjuju razne forme: neposredni otkup, otkup preko poslovnih jedinica i otkup preko sabirača.

Pri neposrednom otkupu zemljoradnička zadruga može otkupIjivati poljoprivredne proizvode na način koji joj u datoj situaciji najbolje odgovara. U dosadašnjoj praksi najviše su došli do izražaja sledeći oblici otkupa:

— otkup u samoj zadruzi, kada zadruga sa proizvođačem sklapa ugovor o kupoprođaji poljoprivrednih proizvoda bilo da je proizvođač doterao robu ili će je kasnije isporučiti;
— otkup u centralnom magacinu, gde se vrši preuzimanje robe;
— otkup u sabirnim i prihvatnim magacinama, koje zadruga može osnivati na svom poslovnom području. Za osnivanje tih magacina nije potrebno nikakvo odobrenje, ali oni moraju ispunjavati sanitarno — tehničke i druge uslove koji se odnose na magacine;
— otkup u saobraćajnom sredstvu, gde se unapred objavi dan preuzimanje robe i cena;
— otkup prilikom obilaska proizvođača.

Otkup preko posebnih poslovnih jedinica. Ukoliko zadruga nalazi da neko svoje otkupno mesto treba da formira kao poslovnu jedinicu, u tom slučaju takva poslovna jedinica ima status otkupne stanice koja se mora registrovati.

Otkup preko sabiračai otkupljivača se obavlja preko lica koja nisu u radnom odnosu sa zadrugom, nisu njeni službenici, već sa zadrugom sklapaju ugovor da za njen račun sabiraju i otkupljuju određene poljoprivredne proizvode. U stvari između zadruge i sabirača utvrđuje se naknada sabiraču. Ona može da bude u vidu provizije, a može se predvideti da se sabirač predaje zadruzi otkupljene proizvode po utvrđenoj ceni. Zemljoradničkoj zadruzi nije potrebno neko posebno odobrenje za otkup preko sabirača i otkupljivača.

Iako postojeći propisi polaze od principa da poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača treba da otkupljuju isključivo zemljoradničke zadruge, u određenim slučajevima izuzetno se može dozvoliti privrednim organizacijama i velikim potrošačima da i oni kupuju poljoprivredne proizvode neposredno od individualnih proizvođača.

Prema odredbama člana 72. Uredbe o trgovinskoj delatnosti, na području gde ne postoji zemljoradnička zadruga ili gde sama zadruga ne kupuje, ili iz bilo kojih razloga nije u mogućnosti da kupttje poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača, može se pojedinim privrednim organizacijama odobriti da kupuju poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača. Odobrenje za kupovinu izdaje republički organ robnog prometa na osnovu mišljenja republičke trgovinske komore.

Prema posebnoj uredbi (Sl. list 19/58) veliki potrošači, socijalne i zdravstvene ustanove, isturene jedinice Jugoslovenske narodne armije i Narodne milicije, ugostiteljska preduzeća i radnje, radničko-službenički restorani, menze i planinarski domovi mogu pod određenim uslovima kupovati poljoprivredne proizvode od individualnih proizvođača i van pijaca. Odobrenje se izdaje samo u slučajevima kada se veliki potrošači nalaze u mestima gde je otežano snabdevanje poljoprivrednim proizvodima preko zadruga, trgovinske mreže ili pijace.

Realizacija poljoprivrednih proizvoda. Sve proizvođačke organizacije mogu bez ikakvog ograničenja prodavati svoje proizvode direktno krajnjim korisnicima ili trgovinskim preduzećima. Zemljoradnička zadruga se tretira kao proizvođačka organizacija i kao takva ima pravo, kao i sve druge proizvođačke organizacije, da realizuje proizvodnju sa svog poslovnog područja bilo da se radi o proizvodima sopstvene proizvodnje ili otkupljenim proizvodima.

U realizaciji poljoprivrednih proizvoda proizvođačke organizacije nisu vezane ni za određeno područje ni za određene poslovne partnere; one mogu prodavati proizvode na celoj teritoriji SFRJ, a takođe i izvoziti.

Proizvođačke poljoprivredne organizacije imaju pravo prodaje poljoprivrednih proizvoda na veliko i na malo. Pri tome se koriste razni organizacioni oblici.

U prodaji poljoprivrednih proizvoda na veliko mogu se koristiti sledeći oblici: neposredni način prodaje, prodaja preko poslovnih udruženja i ustanova.

— Pod neposrednim načinom prodaje podrazumeva se slučaj kada proizvođačke organizacije same sklapaju ugovor sa kupcem (lično, telefonom, telegramom, putem korespodencije itd.).
— Prodaja putem poslovnih jedinica obavlja se na taj način što proizvođačke organizacije otvaraju svoja stovarišta i trgovinska predstavništva, koja imaju pravo da sklapaju ugovor sa kupcima. Stovarišta pored sklapanja ugovora imaju i pravo prodaje robe kupcima. I jedna i druga — stovarišta i trgovinska predstavništva — moraju biti registrovana kod nadležnog privrednog suda.
— Prodaja preko poslovnih udruženja vrši se na više načina. Poslovno udruženje istupa kao komisionar ili kao agent ili pak kao posrednik. Komisionar obavlja prodaju u svoje ime a za račun komitenta proizvođačke organizacije. Udruženje kao agent zaključuje kupoprodajni ugovor u ime i za račun komitenta. Osim toga, udruženje može da istupi kao trgovinski posrednik pri čemu ono samo dovodi u vezu prodavca i kupca da bi zaključili kupoprodajni ugovor.

Prodaja poljoprivrednih proizvoda na veliko može se vršiti još i putem sledećih ustanova — produktne berze, tržnice na veliko, pijace na veliko, aukcije i agencije.

Prodaju poljoprivrednih proizvoda na malo proizvođačke organizacije mogu obaviti na neposredan način preko prodavnica i preko prodajnih mesta.

Neposredan način prodaje obavlja se preko magazina ili razašiljanjem robe kupcima. Za prodaju iz magacina nije potrebno nikakvo posebno odobrenje, osim što se to mora predvideti pravilnikom privredne organizacije.

Prodavnice su trgovinske poslovne jedinice za prodaju robe na malo i osnivaju se po propisima Uredbe o trgovinskoj delatnosti.

Prodajna mesta su manje radne jedinice — tezge, barake. Za formiranje prodajnih mesta nije potrebno odobrenje opštinske skupštine niti se ona moraju registrovati, ali moraju ispunjavati tehničke, sanitarne i druge uslove koji važe za organizacije koje učestvuju u prometu.

Promet poljoprivrednih proizvoda na veliko. Putem propisa i drugih mera nastojalo se da funkcija trgovine bude u skladu sa ekonomsko-političkim ciljeva razvoja poljoprivredne proizvodnje i potrebama potrošnje, što, drugim rečima znači, da se trgovina podredi interesima i proizvodnje i potrošnje. Uloga trgovine na veliko ograničena je samo na slučajeve kada proizvodnja nije u stanju da se sama poveže sa potrošnim tržištem. U slučajevima kada neposredno povezivanje nije celishodno sa gledišta ubrzanja puta robe, sa gledišta troškova prometa i obezbeđenja pravilne manipulacije robom od proizvodnje do potrošnje.

Prometom poljoprivrednih proizvoda na veliko mogu se baviti sledeće kategorije trgovinskih preduzeća: snabdevačka preduzeća i ovlašćena preduzeća.

Snabdevačka preduzeća su posebna kategorija trgovinskih privrednih organizacija. Razlikuju se od ostalih privrednih i trgovinskih organizacija, pre svega, po svom položaju prema osnivaču. Osnivač ima pravo da određuje konkretne zadatke u pogledu kupovine, lagerovanja i prodaju robe. Takođe osnivač određuje preduzeću za snabdevanje artikle sa kojima ono može poslovati i područje koje je ono dužno da snabdeva.

Preduzeća za snabdevanje mogu se baviti prometom svih poljoprivrednih proizvoda na veliko, izuzev žita. U cilju dopune asortimana ova preduzeća mogu prodavati i industrijsko-prehrambene artikle. U pogledu nabavke snabdevačka preduzeća nemaju neka posebna ograničenja. Ona mogu nabavljati robu od svih proizvođačkih organizacija i organizacija koja se bave uvozom poljoprivrednih proizvoda. U pogledu prodaje poljoprivrednih proizvoda snabdevačka preduzeća su, međutim, prilično ograničena. Ona mogu prodavati poIjoprivredne proizvode trgovinskim privrednim organizacijama za promet robe na malo, velikim potrošačima, zanatskim i ugostiteljskim preduzećima i radnjama, kao i preko sopstvene maloprodajne mreže. Takođe im je dato pravo da mogu prodavati poljoprivredne proizvode i industrijskim preduzećima, ali samo po ceni koja ne može biti viša od one po kojoj je roba kupljena uvećanoj za troškove prevoza.

Preduzeća za snabdevanje nemaju pravo obavljanja verižne i tranzitne trgovine. Cilj ovoga je da se otklone nadire nepravilnosti u oblasti prometa poljoprivrednih proizvoda.

Ovlašćenja trgovinska preduzeća za promet poljoprivrednih proizvoda na veliko su ona preduzeća koja se mogu baviti prometom određenih poljoprivrednih’ proizvoda samo na osnovu posebnog odobrenja izdatog od Saveznog državnog sekretarijata za poslove robnog prometa, odnosno organa uprave određene od strane tog Sekretarijata.

U ovlašćena trgovinska preduzeća za promet poljoprivrednih proizvoda ubrajuju se preduzeća koja se bave prometom žita i njihovih prerađevina, sirove kože i vune i specijalizovana trgovinska preduzeća na veliko koja se bave prometom alkoholnih pića, lekovitog bilja, industrijskog bilja, semenske robe, stočne hrane, perja i ribe itd.

Ostali učesnici u prometu na veliko. U prometu poljoprivrednih proizvoda na veliko u svojstvu kupca učestvuju još: prerađivačke privredne organizacije, spoljnotrgovinske organizacije i veliki potrošači.

— Prerađivačke privredne organizacije mogu kupovati poljoprivredne proizvode od zemljoradničkih zadruga i ostalih poljoprivrednih organizacija, kao i od trgovinskih preduzeća na veliko. Od individualnih proizvođača mogu kupovati samo u smislu odredbe čl. 72. Uredbe o trgovinskoj delatnosti. Kupovinu robe mogu obavljati samo u cilju prerade u svojim pogonima.
— Spoljnotrgovinske organizacije mogu obavljati kupovinu robe od zemIjoradničkih zadruga i drugih proizvođačkih organizacija, kao i trgovinskih preduzeća na veliko. Ove organizacije ne mogu vršiti kupovinu poljoprivrednih proizvoda na pijacama na veliko, osim stoke i stočne hrane potrebne za organizovani tov. Ova preduzeća mogu kupovati poljoprivredne proizvode samo u cilju izvoza. Na unutrašnjem tržištu mogu prodavati samo one količine robe koji nisu uspele da izvezu zbog neodgovarajućeg kvaliteta i drugih sličnih razloga.

U velike potrošače mogu se ubrojiti: Jugoslovenska narodna armija, Narodna milicija, socijalne i zdravstvene ustanove (bolnice, sanatorijumi, domovi i sl.), kao i ugostiteljske privredne organizacije. Ove organizacije mogu kupovati poljoprivredne proizvode na veliko za potrebe sopstvene potrošnje i to: od zemljoradničkih zadruga i ostalih poljoprivredno-proizvodnih preduzeća, kao i trgovinskih preduzeća na veliko.

Veliki potrošači mogu kupovati poljoprivredne proizvode i neposredno od individualnih proizvođača, kada im je iz određenih uslova otežano snabdevanje preko zadruga, poljoprivredno-proizvođačkih organizacija, trgovinske mreže ili pijaca.

Promet poljoprivrednih proizvoda na malo. Uloga trgovine na malo bila je i ostala snabdevačkog karaktera. Postoji mnoštvo organizacionih oblika trgovinske mreže za promet robe na malo. Na taj način omogućilo se opštinskim skupštinama da trgovinsku mrežu na malo organizuju prema specijalnim uslovima pojedinih potrošačkih centara, a s ciljem da se obezbedi snabdevanje potrošača pod najpovoljnijim uslovima.

Za promet poljoprivrednih proizvoda na malo ne postoje nikakva posebna ograničenja, več se on odvija prema opštim propisima o maloprodajnom prometu.

Prodavci poljoporivrednih proizvoda na malo su: trgovinska preduzeća za promet na malo i trgovinske radnje, zatim trgovinska preduzeća na veliko, zemljoradničke zadruge i ostale poljoprivredno-proizvođačke organizacije, kao i individualni proizvođači na seljačkoj pijaci.

Oblici prodaje poljoprivrednih proizvoda na malo su: prodavnice, tezge, kiosci, barake itd.

Tržišne ustanove. U mehanizmu prometa poljoprivrednih proizvoda, pored napred pomenutih organizacija, dolaze još i tržišne ustanove. U red tržišnih ustanova dolaze:

Tržnice na veliko. One služe za obavljanje kupovine i prodaje poljoprivrednih proizvoda među privrednim organizacijama, a radi unapređenja prometa poljoprivrednih proizvoda i što boljeg snabdevanja potrošačkih centara.

Za osnivanje tržnice na veliko potrebno je odobrenje republičkog organa uprave nadležnog za poslove robnog prometa.

Neposredni prodavci na tržnici mogu biti: zemljoradničke zadruge i druge poljoprivredno-proizvođačke organizacije, trgovinska preduzeća za promet poljoprivrednih proizvoda na veliko i uvozna preduzeća.

Kupci na tržnici mogu biti: trgovinske privredne organizacije, privredne organizacije koje se bave preradom poljoprivrednih proizvoda, izvozna preduzeća i veliki potrošači. Zemljoradničke zadruge mogu kupovati robu na tržnici samo za preradu i potrebe svojih članova. Ukoliko se bavi preradom poljoprivrednih proizvoda i tržnica može se pojaviti kao kupac. Na tržnici na veliko ne mogu se pojaviti kao kupci individualni poljoprivredni proizvođači.

Prodaja poljoprivrednih proizvoda na tržnici može se obavljati putem neposrednog sporazuma između prodavca i kupca ili na aukcijski način. Prodaja se takođe može vršiti prema uzorku ili standardu robe.

Produktivna berza. Cilj osnivanja produktivnih berzi je da se postigne koncentracija ponude i tražnje i da se na taj način povećava mogućnost sređivanja tržišta. Time mogu bolje da se sagledaju potrebe tržišta, industrije i izvoza; može da se obezbedi ravnomernije snabdevanje tržišta i veća sigurnost plasmana poljoprivrednih proizvoda.

U SFRJ za sada postoji samo jedna produktna berza i to u Novom Sadu.

Prema svom Statutu, produktna berza u Novom Sadu ima sledeće zadatke: da organizuje sastanke učesnika na berzi, da utvrđuje način zaključivanja ugovora, da vrši nadzor zaključenja ugovora, da objavljuje cene poljoprivrednih proizvoda i njihovih prerađevina koji su bili predmet berzanskog poslovanja, da donosi posebne uzanse za promet poljoprivrednih proizvoda i njihovih prerađevina koji su predmet berzanskog poslovanja.

Statutom berze predviđeno je da berzanske poslove mogu zaključivati na berzanskim sastancima privredne organizacije koje se bave proizvodnjom, proprometom, izvozom i uvozom, doradom i preradom poljoprivrednih proizvoda, kao i industrijskih proizvoda poljoprivrednog porekla.

• Grupa proizvoda
  Broj za ključnica jedin. mere
  Pšenica 1.896 tona
  Prerađevine žita 394 tona
  Semenska roba 550 tona
  Stoka 508 kom.
  Sir 3 tona
  Meso i mesne prerađevine
  Masnoće biljnog i životinjskog 52 tona
  porekla 29 tona
  Stočna hrana 425 tona
  Plodovi suhomestatog bilja 45 fona
  Alkoholna pića 83 000 lit.
• Svega od 29. V 1959. do 31. XII 1960. god. oko
• Grupa proizvoda Količina
  Pšenica 602.995
  Prerađevine žita 41.340
  Semenska roba 18.618
  Stoka 165.776
  Sir 26
  Meso i mesne prerađevine
  Masnoće biljnog i životinjskog 844
  porekla 423
  Stočna hrana 24.397
  Plodovi suhomestatog bilja 637
  Alkoholna pića 3.975
  Svega od 29. V 1959. do 31. XII 1960. god. 73.000
• Grupa proizvoda
  Promet u milionima dinara
  Pšenica 19.238
  Prerađevine žita 1.914
  Semenska roba 1.698
  Stoka 3.683
  Sir 10
  Meso i mesne prerađevine
  Masnoće biljnog i životinjskog 256
  porekla 102
  Stočna hrana 581
  Plodovi suhomestatog bilja 48
  Alkoholna pića 397
  Svega od 29. V 1959. do 31. XII 1960. god. 27,927
• Grupa proizvoda
  Učešće u prometu
  Pšenica 68,89
  Prerađevine žita 6,86
  Semenska roba 6,08
  Stoka 13,19
  Sir 0,92
  Meso i mesne prerađevine
  Masnoće biljnog i životinjskog 0,92
  porekla 0,37
  Stočna hrana 2,08
  Plodovi suhomestatog bilja 0,17
  Alkoholna pića 1,42
• Svega od 29. V 1959. do 31. XII 1960. god. 100,0

Izvor: Problemi poljoprivrednog tržišta i njihov uticaj na razvitak poljoprivrede i proizvodne saradnje elaborat Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga NR Srbije.

Na berzanskim sastancima pomenuti učesnici, koji mogu biti stalni ili povremeni, mogu zaključivati berzanske kupoprodaje sa rokom isporuke odmah (promptni poslovi) ili kao poslovi sa određenim rokom izvršenja (teminski propisi).

Produktna berza u Novom Sadu osnovana je 1959. godine. U relativno kratkom vremenu od njegog osnivanja, ona je ostvarila znatan promet, što se vidi iz sledećeg pregleda:

Aukcije su takav oblik tržišnih ustanova na kojima se kupoprodaja robe obavlja putem nadmetanja. Pri takvom načinu kupoprodaje onaj kupac koji ponudi najvišu cenu kupuje (uzima) robu koja je predmet aukcijske prodaje.

Na području SFRJ postoji samo jedno stalno aukcijsko mesto, i to pri Savezu trgovinskih komora Jugoslavije u Beogradu za kupoprodaju sirove kože i vune.

Industrijski proizvođači sirove kože i vune, poljoprivredne organizacije i trgovinska preduzeća koja se bave otkupom i prodajom sirove kože i vune mogu prodavati sirovu kožu i vunu samo na aukcijama organizovanim od strane Saveza trgovinskih komora SFRJ. Privatna lica ne mogu učestvovati na aukcijskom mestu ni kao kupci ni kao prodavci.

Savez trgovinskih komora SFRJ doneo je Pravila o organizaciji i poslovanju Aukcijskog mesta za kupovinu sirove kože i vune (Službeni list FNRJ br. 26/55) i izmene i dopune Pravila (Službeni list FNRJ br. 23/57).

Pijace na veliko su stari, tradicionalni oblik prometa. Prenošenjem otkupa za zadruge, pijace na veliko postepeno gube svoj značaj. Kako zadruge nisu sposobne da potpuno preuzimaju ukupne tržne viškove, pijace na veliko predstavljaju neku vrstu korektiva uspostavljanja tržnih odnosa i svojim radom doprinose pravilnijem formiranju cena poljoprivrednih proizvoda.

Pijace na veliko osniva opštinska skupština ali samo sa prethodnim odobrenjem Republičkog državnog sekretarijata za robni promet. Opštinska skupština reguliše promet na pijaci na veliko svojim propisima pridržavajući se odredaba Uredbe o trgovinskoj delatnosti.

Na pijaci na veliko poljoprivredne proizvode mogu prodavati proizvođačke organizacije i individualni proizvođači, a kupovinu mogu obavljati trgovinske privredne organizacije, veliki potrošači i individualni potrošači. ZemIjoradničke zadruge ne mogu kupovati poljoprivredne proizvode na pijacama na veliko, bilo u cilju preprodaje na veliko, bilo u cilju snabdevanja svojih članova ili za sopstvenu preradu. Izuzetak je jedino učinjen u kupovini stoke, koju mogu kupovati isključivo za potrebe svojih članova i za sopstvenu preradu.

Prema postojećim propisima, izvozna preduzeća ne mogu kupovati poljoprivredne proizvode na pijaci na veliko.

Organizacije koje imaju pravo kupovine poljoprivrednih proizvoda na pijacama na veliko mogu kupovati te proizvode samo preko svojih stalnih službenika i to na osnovu posebnog ovlašćenja overenog od strane opštine na čijem se području nalazi sedište dotične organizacije.

Pijace na malo. Prema Naredbi o određivanju uslova za kupovinu i prodaju poljoprivrednih proizvoda na pijacama (Službeni list FNRJ broj 19/58), na pijacama na malo poljoprivredne proizvode mogu prodavati individualni proizvođači, zemljoradničke zadruge i druge poljoprivredne proizvođačke prganizacije, kao i trgovinske privredne organizacije, a kupovinu mogu obavljati samo individualni potrošači. Samo u izuzetnim slučajevima opštinska skupština može svojim propisima predvideti posebne uslove pod kojima na pijaci na malo mogu kupovati poljoprivredne proizvode i veliki potrošači.

Pijace na malo osniva opštinska skupština, koja donosi i propise o regulisanju prometa na toj pijaci.

Propisi o prometu, standardizaciji, lagerovanje, pakovanje, obeležavanje, reklama i propaganda u prometu poljoprivrednih proizvoda

Savremeni promet poljoprivrednih proizvoda i tržišni odnosi moraju biti regulisani propisima koje donose državno-upravni organi ili društvena zajednica preko svojih organa vlasti. U uslovima sve bržeg povećanja društveno organizovane poljoprivredne proizvodnje razvija se tržište poljoprivrednih proizvoda i javlja se sve veća potreba za društvenim intervencijama u cilju sređivanja odnosa na tržištu i pravno-organizacionog regulisanja tokova robnih fondova poljoprivrednih proizvoda.

U uslovima izgradnje socijalizma tržište poljoprivrednih proizvoda mora biti regulisano merama, propisima i instrumentima ekonomske politike kako u interesu potrošača tako i u interesu proizvođača. Poznato je da u prvoj etapi izgradnje, u administrativnom periodu, praktično i nije bilo slobodnog tržišta, sem jednog dela prometa poljoprivrednih proizvoda koji se vrši na tzv. seljačkoj pijaci.

Međutim, sa jačanjem socijalističkog sektora i sa povećanjem poljoprivredne proizvodnje razvijalo se tržište i promet poljoprivrednih proizvoda. U takvim uslovima društvena zajednica nastupa kao organizator prometa i sve njene mere, propisi i pothvati usmereni su na razvijanje svake proizvodne inicijative koja ide za povećanjem poljoprivrednih robnih fondova s jedne strane, i s druge strane na obezbeđenje što potpunijeg i boljeg podmirenja potreba radnih Ijudi, prerađivačke industrije i izvoza poljoprivrednih proizvoda.

Propisi i organizacione mere dinamično se usklađuju sa menjanjem i razvijanjem potreba na unutrašnjem domaćem i inostranom tržištu. Na taj način propisi, standardi i druge mere dejstvuju usmeravajući na poljoprivrednu proizvodnju i na čitav proces prometa poljoprivrednih proizvoda.

Prema tome, neposredno dejstvo propisa, standarda i ostalih organizacionih mera usmereno je na obezbeđenje interesa konačnih potrošača i zahteva inostranog tržišta čime se povećava potrošnja i po obimu i po vrednosti a po strukturi se poboljšava. Istovremeno sa povećanjem potrošnje poljoprivrednih proizvoda, sa povećanjem potreba na tržištu stvaraju se uslovi za povećanje proizvodnje i za obezbeđenje plasmana svih tržišnih viškova. Znači, propisi neposredno pomažu i proizvođačkim poljoprivrednim organizacijama i proizvođačima uopšte, jer regulišu i obezbeđuju promet i plasman poljoprivrednih proizvoda.

Standardizacija predstavlja tipizaciju proizvoda u uslovima masovne i savremene proizvodnje čime se obezbeđuje i odgovarajući promet i zadovoljenje potreba širokih potrošačkih masa. Prvi standardi u Jugoslaviji uvedeni su

Glavni uvoznici jugoslovenskog svežeg grožđa su: Austrija, SR Nemačka, Poljska, Švedska, Velika Britanija.

U svetu se grožđe i vino proizvode u velikom broju zemalja. Za naša inostrana tržišta najveći konkurent je Italija a zatim Bugarska. Italija konkuriše na međunarodnom tržištu svežeg grožđa specijalnim načinom pakovanja grožđa, a Bugarska proizvodnjom i plasiranjem posebne sorte grožđa koja lako podnosi duži transport pa konkuriše na udaljenim tržištima.

U proizvodnji grožđa kod nas vrše se izmene u skladu sa zahtevima tržišta, jer se ide postepeno na selekciju boljih tržišnih sorti grožđa (koje bolje podnose transport, imaju bolji materijalni sastav — šećer, boju, krupnoću itd.), a posebno se nastoji da se više proizvode stone sorte grožđa za jelo.

JUS određuje tri klase kvaliteta za sve grožđe: ekstra klasa, prima i sekunda. U pojedinim klasama određuje se, pored boje, izgleda, krupnoće zrna, sačuvanosti pepeljka na bobicama, težina pojedinog grozda (ekstra klasa — 150 g jedan grozd).

Tržište povrća

Povrće dolazi na tržište u svežem stanju ili kao prerađeno odnosno konzervisano. Na tržište izlazi samo manji deo od oko 120 vrsta povrća sa nekoliko hiljada sorti.

Proizvodnja povrća u Jugoslaviji raste sa porastom površina pod povrćem: 1920. — 314.000 ha, 1939. — 430.000 ha, 1961. — 526.000 ha. Povrtarska proizvodnja učestvuje u vrednosti cele poljoprivredne proizvodnje, za poslednjih deset godina, sa oko 7%, a u vrednosti biljne proizvodnje sa oko 13%, dok u vrednosti ratarske proizvodnje povrtarska proizvodnja učestvuje sa 15%.

Iako povrće u svetskoj trgovini ne učestvuje toliko kao ostali proizvodi biljne proizvodnje, na našem unutrašnjem tržištu sa porastom nacionalnog dohotka, životnog standarda i sa razvojem velikih potrošačkih centara uporedo sa razvojem urbanizacije, promet povrća postaje sve veći i značajniji. U poslednje vreme, sa usavršavanjem transporta pogodnog za prevoz svežeg povrća i na veće udaljenosti, razvija se promet povrća i u međunarodnim razmerama. Ovo je značajno i za Jugoslaviju, jer ona jednim delom svoje proizvodnje povrća učestvuje u međunarodnoj trgovini povrćem. Za tržište je takođe značajna činjenica da je period prispevanja svežeg povrća prilično dug, jer se proizvode rane, srednje i kasne vrste i sorte povrća, a neke vrste i sorte proizvode se na intenzivan način (u staklenicima) tokom cele godine.

Najveći deo proizvedenog povrća iznosi se na tržište u svežem stanju, ali sa podizanjem prerađivačke industrije i sa izgradnjom kapaciteta za hlađenje i čuvanje poljoprivrednih proizvoda, sve veći deo ovih proizvoda se može trošiti i van sezone u obliku prerađevina ili kao hlađeno povrće.

Jugoslovenska proizvodnja povrća nije dovoljna da podmiri potrebe domaćeg tržišta za široku potrošnju u svežem stanju niti kapacitete konzervne industrije.

Proizvodnja povrća je najvećim delom u okvirima individualnog sektora, koji još uvek ima dovoljno radne snage, ali proizvodnju vrši najčešće na zastareo način. Zbog toga treba obezbediti materijalne uslove za obavljanje savremene ekonomične proizvodnje povrća u društvenom sektoru (sistemi za navodnjavanje, staklenici, transportna sredstva i drugo) i reorganizovati trgovinsku mrežu tako da se osposobi za preuzimanje svih tržišnih viškova povrća, po cenama koje će biti u skladu sa opštim nivoom cena poljoprivrednih proizvoda.

Potrošnja povrća u Jugoslaviji ima sledeću strukturu: najveći deo proizvedenog svežeg povrća služi za ishranu stanovništva (preko 90%), za industrijsku preradu prosečno godišnje troši se oko 5%, dok se manje količine izvoze.
U periodu od 1956. do 1960. prosečna godišnja potrošnja povrća po jednom stanovniku iznosila je 123 kg svežeg povrća, od čega na krompir otpada 65,4 kg, na pasulj, sočivo i grašak 8,7 kg a na ostalo povrće 48,9 kg. Zapaža se tendencija porasta potrošnje svežeg povrća što utiče na širenje tržišta povrća. Međutim, ovakva struktura potrošnje povrća za ishranu stanovništva prilično je jednostrana, jer polovina od prosečno trošenih količina svežeg povrća otpada na krompir. Osim toga, još uvek je potrošnja svežeg povrća relativno mala.

Cene povrća imaju tendenciju porasta poslednjih godina. Otkupne cene postepeno iz godine u godinu rastu, iako u pojedinim godinama proizvodnja daje veće količine od prosečnih. Tako je 1961. otkupna cena krompira u odnosu na

1957. iznosila 148%, pasulja 130%, crnog luka 178%, kupusa 205%, paradajza 163%, zelene paprike 128%.

Treba istaći da je 1962. godine došlo do izvesnog sređivanja odnosa na tržištu povrća u pogledu otkupnih cena i obezbeđenja plasmana proizvedenih količina povrća. Direkcija za ishranu garantovala je otkup svih proizvedenih količina povrća kod proizvođačkih organizacija, po otkupnim cenama koje su unapred utvrđene (svež kupus — 15 dinara za 1 kg, kelj — 20 dinara, sveža boranija od 50 do 60 dinara za 1 kg, itd.).

Na tržištu su maloprodajne cene bile znatno više od otkupnih cena, što je svakako posledica visokih troškova prometa i slabije organizacije prometa, kao i oscilacija u proizvodnji. Ima i takvih povrtarskih proizvoda kod kojih se razlika u ceni (razlika između otkupne i maloprodajne cene) penje i do 100%. Tako, na primer, 1961. godine razlika u ceni kod krompira iznosila je 73%, pasulj 64%, kod paradajza 170%, kod zelene paprike — 134%.

Otkup povrća raste postepeno, iako u pojedinim godinama proizvodnja opada po obimu. Tendencije u kretanju otkupnih cena ka blagom porastu pozitivno deluju na povećanje proizvodnje i otkupa svežeg povrća.

Najveći deo potrošača snabdeva se svežim povrćem na seljačkoj pijaci. Međutim, sve je veći deo proizvodnje povrća koji se obuhvata društvenim sektorom odnosno otkupom od individualnih proizvođača. Tako, na primer, u otkupu zelene paprike i kupusa društveni sektor učestvuje sa polovinom ukupne proizvodnje tržišnih viškova. U okolini velikih gradova postoje mnoga individualna gazdinstva koja su se specijalizovala za proizvodnju povrća. Tu su dobrim delom izvori otkupa svežeg povrća, ali jedan znatan deo ove proizvodnje plasira se direktno na tržište putem seljačke pijace. Ovaj promet se ne evidentira.

Unutrašnji promet povrća, iako znatan deo tržišnih viškova ide preko seljačke pijace, podvrgnut je propisima o standardima kojima se reguliše kvalitet povrća i način pakovanja, što doprinosi sređivanju stanja na domaćem tržištu povrća. Propisi o standardu za sveže povrće namenjeno izvozu vrlo su strogi i obavezni su za izvozne privredne organizacije.

JUS-om su obuhvaćeni sledeći proizvodi svežeg povrća: mrkva, cvekla, rotkvica, mladi krompir, crni luk, praziluk, beli luk, špargla, kupus, kelj, karfiol, keleraba, salata, spanać, boranija (mahune), grašak, paradajz (crveni patlidžan), dinje, lubenice, paprika, tikvice, krastavci.

Standardima se propisuju potreban kvalitet, oblik, ukus, boja. Isto tako određuje se i način pakovanja kao materijal za pakovanje za određene vrste povrća. Povrće koje izlazi na tržište, u skladu sa JUS-om, klasira se prema vrstama, unutar vrsta na sorte a u okviru sorte na određene kvalitete prema obliku, krupnoći, stepenu zrelosti i očuvanosti, boji itd. Klasirano povrće prema standardima stiče veću komercijalnu vrednost na tržištu.

JUS određuje za sveže povrće četiri klase kvaliteta: ekstra, prima, sekunda i tercija. Odstupanja od propisanih uslova pojedine klase kvaliteta dozvoljeno je samo do određene granice (na primer, od 5 do 100/o).

Metod berbe je veoma važan za postizanje potrebnog kvaliteta svežeg povrća za tržište. Da bi se udovoljilo propisima o standardima kod berbe povrća se mora voditi računa o trenutku berbe, o načinu ubiranja plodova i o postupku sa ubranim svežim povrćem od branja do transporta na tržište. Pored načina berbe povrća, za visoku komercijalnu vrednost svežeg povrća važno je izvršiti određeno klasiranje, pripremu i pakovanje svežeg povrća pre nego što se neposredno iznese na tržište. Poštovanje propisa o kvalitetu, pakovanju i klasiranju svežeg povrća od velikog je interesa ne samo za proizvođačke organizacije, nego i za otkupne trgovinske organizacije kao i za organizacije koje vrše neposrednu maloprodaju. Povećanje prometa i realizacija svih proizvedenih tržišnih viškova po najpovoljnijim uslovima moguće je jedino uz dobru organizaciju proizvodnje i prometa svežeg povrća.

Krompir je najmasovnije povrće u svetu i u našoj zemlji. Među svim vrstama povrća krompir stoji na prvom mestu u našoj zemlji — od ukupnih površina zasejanih povrćem, na krompir otpada oko 56%. Površine pod krompirom su u porastu. Posleratna proizvodnja je znatno veća nego predratna, jer su porasli prinosi po hektaru, što je posledica bolje agrotehnike i intenzivnijeg načina obrade ovog povrća.

Najveća količina krompira proizvodi se na individualnom sektoru a ujedno su i površine pod krompirom u odgovarajućem srazmeru (oko 90%). Najveći proizvođač krompira u Jugoslaviji je Hrvatska, sa oko 87.000 vagona godišnje prosečno. Druga je Slovenija, koja stoji na prvom mestu po visokim prinosima krompira. Treća je Srbija sa oko 20% ukupne proizvodnje u zemlji.

Otkup krompira prema ukupnoj proizvodnji u zemlji, nije velik (nešto preko 6% od ukupne proizvodnje). Najveći deo tržišnih viškova krompira prodaje se preko seljačke pijace, jer je i proizvodnja mahom u individualnom sektoru. Otkup krompira vrše zemljoradničke zadruge i tržnice na veliko, putem kojih se snabdevaju veliki potrošači.

Otkup krompira kretao se poslednjih godina ovako: 1957. — 162.641 tona, 1958. — 159.757 tona, 1959. — 151.137 tona, 1960. — 176.667 tona. Ovim otkupom obuhvaćen je samo jedan deo proizvodnje krompira u društvenom sektoru (na primer, 1960. godine otkupljeno je iz društvenog sektora 38.984 tone a proizvedeno je 87.000 tona).

Otkupne cene krompira osciliraju u zavisnosti od prinosa, a tokom godine prema sezoni odnosno prema stepenu snabdevenosti tržišta. Prosečne otkupne cene krompira su bile: 1955. 14,7 dinara za 1 kilogram, 1956. — 12,7, 1957. — 11,7, 1958. — 10,6 dinara, 1959. — 17,0 dinara, 1960. — 13,3 dinara, 1961. — za mladi krompir, u junu, 21,9 dinara. Maloprodajne cene krompira na seljačkoj pijaci su znatno iznad otkupnih cena, što je jedan od glavnih uzroka velikog učešća direktnog seljačkog prometa.

Krompir na tržištu mora zadovoljavati sledeće zahteve: treba da bude određene krupnoće (konzumni krompir ne treba da je suviše krupan ali ni suviše sitan), određenog duguljastog oblika, određene boje (žućkaste ili ružičaste), glatke tanke kore, bez mnogih i velikih udubljenja.

Zbog nestašice krompira na unutrašnjem tržištu poslednjih godina, izvršen je uvoz krompira: 1959. — 40.000 tona konzumnog krompira i 1.314 tona semenskog krompira (602 miliona deviznih dinara ili oko 2 miliona dolara),

1960. -— oko 10.000 tona konzumnog krompira i 653 tone semenskog krompira (123 miliona deviznih dinara). Uvoz krompira je nastavljen i u 1961/62. godini.

Konzumni krompir se uvozi u Jugoslaviju iz Poljske, Bugarske, Grčke, Egipta, Italije.

JUS određuje za mladi krompir dve klase kvaliteta. Takođe propisuje i ambalažu za pakovanje mladog krompira za tržište.

P a s u l j je drugi povrtarski proizvod po učešću u ishrani stanovništva i u spoljnotrgovinskoj razmeni. U poslednjihe deset godina prosečno je godišnje proizvedeno 17.000 vagona. Najmanja proizvodnja bila je 1958. godine — 12.000 vagona, a najveća posleratna proizvodnja 1959. godine — 22.610 vagona. Najveći deo proizvodnje pasulja — oko 85% — dobija se kao međuusev (oko 14.500 vagona godišnje). Ostatak je proizvodnja pasulja kao čistog useva, sa prinosima koji prilično osciliraju) od 6,8 mc 1958. do 12,3 mc/ha 1959. godine). Prosečan desetogodišnji prinos iznosi 9,1 mc/ha.

Gotovo cela proizvodnja pasulja obavlja se u individualnom sektoru. Najveći proizvođač pasulja u Jugoslaviji je Srbija (40%), a zatim Hrvatska (oko 30%) i Bosna i Hercegovina (oko 20%). Godišnja proizvodnja boranije iznosi prosečno 1.500 vagona, od čega u društvenom sektoru svega oko 4%.

U svetu najveći proizvođači pasulja su: Brazil, SAD, Japan, Meksiko, Italija, Francuska i Jugoslavija (ovde se ne računa socijalistički blok).

Iako najveći deo proizvodnje pasulja u Jugoslaviji ima naturalni karakter (potrošnja u okviru domaćinstva), otkup pasulja preko zemljoradničkih zadruga i drugih otkupnih i trgovinskih organizacija, kreće se godišnje između 20.000 i 35.000 tona. Ipak, najveći deo tržišnih viškova realizuje se preko seIjačke pijace, jer je gotovo cela proizvodnja pasulja (98%) u individualnom sektoru.

Cene pasulja se formiraju slobodno kako u otkupu tako i u maloprodaji. Prosečne otkupne cene pasulja bile su za 1 kilogram: 1956. — 37,4 dinara, 1957. — 49,3 dinara, 1958. — 46,0 dinara, 1959. — 52,2 dinara, 1960. — 52,5 dinara, 1961. (juna) — 54,0 dinara. 1959. i 1960. godine otkupne cene pasulja bile su garantovane, po kojima je obavezno otkupljivala Direkcija za ishranu sve ponuđene količine.

Visoku komercijalnu vrednost u prometu ima pasulj koji je iste berbe, iste sorte, rešetan, iste boje i ujednačen po veličini, sa određenim procentom vlage (najviše do 14%).

Iz Jugoslavije se pasulj izvozi redovno, mada su količine neujednačene: 1956. — 19.200 tona, 1957. — 5.340 tona, 1958 — 2.710 tona, 1959. — 130 tona, 1960. — 3.350 tona pasulja. Povremeno se javljaju teškoće plasmana pasulja na inostrana tržišta zbog konkurencije drugih proizvođača pasulja. Glavne zemlje uvoznici jugoslovenskog pasulja su: SSSR, SR Nemačka, DR Nemačka, CSSR, Austrija, Holandija, Italija, Finska, Liban, Grčka. Inače, najveći uvoznici pasulja među evropskim zemljama su: Velika Britanija, SR Nemačka, Francuska, Holandija; od ostalih zemalja u svetu — Japan i Kuba.

JUS raspoređuje pasulj u klase kvaliteta. Određuje i način pakovanja.

C r n i 1 u k zahvata prosečno godišnje blizu 5% od ukupnih površina pod povrćem, odnosno oko 23.000 ha. Učešće društvenog sektora u proizvodnji crnog luka se smanjuje, jer je 1959. godine učešće iznosilo 4,8%, 1960. — 2,1% a 1961. — svega 1,5%.

Crni luk kao roba dolazi na tržište u dva vida: kao mladi crni luk i kao crni luk u glavicama. Promet mladog crnog luka traje relativno vrlo kratko, mada je proizvodnja mladog luka vrlo rentabilna. Prednost proizvodnje mladog zelenog luka je u tome što se dosta rano oslobađaju površine za proizvodnju, mnogo brže nego kod proizvodnje crnog luka u glavicama. Od tržišnih viškova najveći deo se realizuje preko seljačke pijace, dok najveći deo od ukupne proizvodnje crnog luka ide u naturalnu potrošnju.

Otkup crnog luka je relativno mali — 1960. godine otkupljeno je svega 21.000 tona ili 8% od ukupne proizvodnje. Razlika u ceni između otkupne i maloprodajne cene koja se ostvaruje na seljačkoj pijaci, orijentiše individualne proizvođače na direktnu realizaciju crnog luka preko seljačke pijace.

Cene crnog luka — kako otkupne tako i maloprodajne — variraju. Otkupne cene za 1 kilogram crnog luka iznosile su: 1956. — 43,3 dinara, 1957. — 27,4 dinara, 1958. — 33,5 dinara, H)59. — 17,1 dinar, 1960. — 25,4 dinara, 1961. (juna) — 48,9 dinara.

Jugoslavija se javlja i kao izvoznik i kao uvoznik crnog luka. Unutrašnja potrošnja crnog luka raste brže od proizvodnje te se tako javlja tendencija smanjenja izvoza crnog luka. Od 1952. do 1955. godine izvoz crnog luka prosečno godišnje iznosio je oko 7.000 tona, a posle 1956. godine prosečno godišnje se izvozi oko 1.600 tona. Uvoznici jugoslovenskog crnog luka su: SR Nemačka, DR Nemačka, Austrija, Italija, Francuska.

Uvoz crnog luka povremeno je izazvan većom potrošnjom uz slabu proizvodnju. Uvoz crnog luka se kretao ovako: 1957. — 940 tona, 1958. — 280 tona, 1959. — 6.070 tona, 1960. — 1.510 tona. Najviše se uvozi crni luk iz UAR.

JUS određuje za mladi luk i za luk u glavicama po dve klase kvaliteta. Luk se kalibrira u tri kategorije, prema krupnoći.

P a r a d a j z, značajan povrtarski proizvod kao roba, jer ima veliko učešće u ishrani stanovništva, bilo u svežem stanju bilo kao prerađevina. JavIja se na tržištu i kao sirovina za konzervnu industriju. U izvozu paradajz takođe ima značajno mesto.

Paradajz se proizvodi godišnje na oko 19.000 ha, odnosno na oko 4% od ukupnih površina pod povrćem. Površine pod paradajzom se povećavaju, (1961. godine 23.100 ha pod paradajzom). Proizvodnja varira od 200.000 do 270.000 tona, u zavisnosti od rodnosti godine. Prosečni godišnji prinosi takođe variraju: od 110 mc/ha 1956. godine do 135 mc/ha 1957. godine.

Društveni sektor učestvuje u proizvodnji paradajza sa 13%, sa znatno većim prosečnim godišnjim prinosima: 1959. — 200 mc/ha, 1960. — 247 mc/ha i 1961. — 229 mc/ha, što u odnosu prema prinosima u individualnom sektoru iznosi 204%.

U prosečnoj godišnjoj proizvodnji paradajza Srbija učestvuje sa polovinom, a Hrvatska sa oko 21%. Posle rata proizvodnja paradajza se povećava, što je uslovljeno povećanjem potrošnje i širenjem unutrašnjeg tržišta, kao i povećanjem mogućnosti izvoza.

Najveći deo proizvodnje paradajza plasira se preko seljačke pijace, jer je preko 90% proizvodnje paradajza u individualnom sektoru. Za potrebe velikih potrošača i konzervne industrije vrši se preugovaranje proizvodnje i isporuke paradajza.

Otkup paradajza prosečno obuhvata godišnje oko 55.000 tona i to: 1957. — 57.100 tona, 1958. — 47.200 tona, 1959. — 21.500 tona, 1960. — 54.500 tona. Najveće količine otkupljenih količina dolaze iz Makedonije i Vojvodine (iz Makedonije 1960. — 21.800 tona).

Otkupne cene (prosečne godišnje) za 1 kilogram paradajza kretale su se ovako: 1957. — 13,6, 1958. — 17,0 dinara, 1959. — 14,9 dinara, 1960. — 19,4 dinara. Otkupne cene formirane su u otkupu kod zemljoradničkih zadruga.

Izvoz paradajza obuhvata ranu vrstu paradajza visoke komercijalne vrednosti, dok se jedan deo paradajza izvozi u vidu konzervi. Izvoz jugoslovenskog svežeg paradajza kretao se: 1957. — 1.230 tona, 1958. — 1.760 tona, 1959. — 7.140 tona, 1960. — 2.980 tona. Glavne zemlje uvoznice našeg svežeg paradajza: Austrija, SR Nemačka, DR Nemačka, Italija, ČSSR.

JUS raspoređuje sveži paradajz u dve klase kvaliteta. Paradajz se kalibrira u sedam kategorija prema krupnoći odnosno prema veličini prečnika.

Kupus i kelj su povrće koje u površinama pod povrtarskim biljem zauzimaju drugo mesto. U poslednjih deset godina pod kupusom i keljom ima prosečno godišnje 31.000 ha, odnosno oko 6,5% od ukupnih površina pod povrćem. Površine pod kupusom i keljom rastu, kao i proizvodnja: 1960. godine 40.610 ha sa proizvodnjom od 62.830 vagona, koja je ujedno i maksimalna godišnja proizvodnja.

Prinosi kupusa i kelja su nestabilni. Proizvodnja kupusa i kelja se deli na ranu (letnju) proizvodnju i na kasnu (zimsku) proizvodnju, što je zanimIjivo sa gledišta širenja unutrašnjeg i spoljnjeg tržišta za ovo povrće. Oko 95% proizvodnje kupusa i kelja otpada na individualni sektor, dok se putem socijalističkog sektora na tržište doprema prosečno godišnje oko 50.000 tona ili oko 8% od proizvedenih količina. Znači, najveći deo proizvedenih tržišnih viškova kupusa i kelja realizuje se preko seljačke pijace.

Otkupne cene za kupus i kelj variraju u zavisnosti od prinosa i rodnosti drugih vrsta povrća Za kupus otkupne cene su se kretale, za 1 kilogram: 1957. — 8,3 dinara, 1958. — 13,5 dinara, 1959. — 9,2 dinara, 1960. — 12,6 dinara.

Izvoz kupusa i kelja je mali. U 1959. godini izvoz kupusa, kelja i karfiola iznosio je svega 4.160 tona. Ranije se ovo povrće nije izvozilo.

JUS propisuje dve klase kvaliteta i način i vrstu pakovanja za kupus i kelj.

G r a š a k (u zrnu) javlja se na tržištu kao roba visoke komercijalne vrednosti. Proizvodi se na površini od oko 8.500 ha, a 1961. godine pod graškom je bilo 10.500 ha, od čega je na društveni sektor otpalo 1.740 ha ili 16,5% od ukupnih površina pod graškom.

Proizvodnja graška sporo se razvija, jer zahteva veliku količinu živog rada. Prosečna godišnja proizvodnja u periodu 1951—1960. iznosila je 8.560 tona (na 8.320 ha). Glavni proizvođač graška je Srbija a zatim Hrvatska. Na društveni sektor otpada oko 25% ukupne godišnje proizvodnje graška (1960. godine).

Otkup obuhvata otprilike 50% tržišnih viškova graška, dok ostatak ide preko seljačke pijace. Grašak izlazi na tržište kao mlad grašak (u mahunama) i kao grašak u zrnu.

Otkupne cene prosečno godišnje za 1 kilogram graška u mahunama bile su: 1957. — 38,8 dinara, 1958. — 39,4 dinara, 1959. — 39,0 dinara, 1960. — 51,4 dinara, 1961. (juna) — 61,0 dinara.

Izvoz graška je u opadanju, verovatno zbog povećanja potrošnje na unutrašnjem tržištu kao i zbog pojačane konkurencije na inostranim tržištima. Izvoz graška se kretao ovako: 1956. — 1.290 tona, 1957. — 700 tona, 1958. — 580 tona, 1959. — 80 tona, 1960. — 300 tona. Glavni kupci su: Italija, SR Nemačka, Velika Britanija.

JUS raspoređuje grašak (mladi grašak u mahunama) u dve klase kvaliteta. Određuje i ambalažu za pakovanje mladog graška u zrnu za iznošenjem na tržište.

Tržište preradjevina od voća i povrća

Prerađevine od voća i povrća predstavljaju ili gotove proizvode koji se mogu neposredno lansirati u potrošnju ili poluproizvode koji se tokom vremena, u pogodnom trenutku, prerađuju u gotove proizvode i realizuju. Prerađevine se dobijaju procesom konzerviranja ili prerade voća i povrća, dozvoljenim sredstvima koja ne štete ni proizvodima ni potrošačima. Svrha konzerviranja i prerade jeste očuvanje svih trenutno raspoloživih viškova voća i povrća za kasniju potrošnju, za period kada na tržištu nema svežih proizvoda voćarstva, povrtarstva i vinogradarstva.

U prometu i na tržištu javljaju se sledeće prerađevine od voća i povrća:

— prerađevine od voća: marmelada, džem, pekmez, konzervisano voće, voćni sokovi, (tečno voće), kompot, suvo voće, žele od voća, voćna pasta (voćni sir);
— poluprerađevine od voća: voćna pulpa, voćna kaša (mark, srž), sirovi voćni sok i sukus. (Poluprerađevine od voća nepodesne su za neposrednu potrošnju);
— alkoholna pića od voća i grožđa: vina i rakije;
— prerađevine i konzerve od povrća: umokci od povrća, povrće sterilisano toplotom, sokovi od povrća, zgusnuti sok od povrća, koncentrati od paradajza, biološki konzervisano povrće, usoljeno povrće, povrće u sirćetu, osvežavajući napici od povrća, sušeno povrće, dubokosmrznuto povrće, paprika u prahu.

Preradu voća i povrća vrše u našoj zemlji konzervna industrija (industrijska prerada) i individualni sektor (domaća prerada). Pored krupne konzervne industrije, koja nije uvek najbolje locirana prema izvorima sirovina i centrima potrošnje, sa gledišta potreba tržišta trebalo bi podizati manje prerađivačke kapacitete uz tržnice na veliko i hladnjače, da u trenucima velike ponude preuzmu sve viškove i prerade ih i na taj način doprinesu širenju tržišta. S druge strane, krupna konzervna industrija je skupa, mora stalno da proizvodi, pa u uslovima neujednačene proizvodnje vrši veliki pritisak na tržište kroz tražnju u nerodnim godinama. To dovodi do poskupljenja voća i povrća, a time se otežavaju uslovi rada krupne konzervne industrije i stvaraju se nepovoljni odnosi na tržištu ovih proizvoda.

Jedna od osnovnih smetnji koja se manifestuje i na tržištu voća i povrća i njihovih prerađevina jeste postojeći sistem cena za ove proizvode. Oseća se potreba da se sistemom garantovanih cena obuhvate bar neki važniji proizvodi voća i povrća i prerađevina od ovih proizvoda. Za sređenije unutrašnje tržište ovih proizvoda potrebni su odgovarajuća materijalna baza, stručni kadar i organizacione mere kako u oblasti proizvodnje tako i u oblasti prerade i pripreme ovih proizvoda i posebno njihovog prometa.

Promet prerađevina od voća i povrća pokazuje porast, mada neujednačen, u zavisnosti od dinamike sirovinske baze. Pokazatelji prodaje na malo nekih prerađevina od voća i povrća ukazuju na strukturu i dinamiku tržišta prerađevina.

Promet na malo preradjevina od voća i povrća (u vagonima)

• Vrste robe
• Marmelada
• Ost. prerađev. od voća
• Paradajzpire
• Ost. prerađ. od povrća
• Alkoholna pića (000 lit.)

U poređenju sa količinama koje se prosečno godišnje troše u ishrani stanovništva a koje se realizuje putem trgovine na malo, dakle, na našem unutrašnjem tržištu, obim prometa prerađevina od voća i povrća je vrlo malen. To se odnosi na prerađevine od voća i povrća u vidu marmelade, konzervi i ostalih prerađevina, dok je učešće alkoholnih pića u prometu na malo — veoma veliko. Treba ovome dodati da se najveća količina alkoholnih pića (naročito rakije) iz domaće prerade naturalno potroši, tj. u okviru individualnih gazdinstava. Istina, pod alkoholnim pićem u prometu na malo statistika je obuhvatila promet na malo svih alkoholnih pića — prirodnih i veštačkih. Konstatuje se da je 1961. godine potrošnja alkoholnih pića kroz trgovinsku mrežu na malo porasla četiri puta u odnosu na 1951. godinu! U 1961. godini potrošnja alkoholnih pića iznosila je preko 81,5 miliona litara.

Maloprodajne cene konzervi i prerađevina od voća i povrća uglavnom su visoke i nepovoljno utiču na širenje tržišta ovih proizvoda. Nivo cena konzervi i prerađevina od voća i povrća je jedan od uzroka održavanja pojave domaćeg pripremanja »zimnice« od voća i povrća i izvesnog zaostajanja industrije u obezbeđenju većih količina konzervi i prerađevina za domaće tržište.

Drugi deo prometa prerađevina od voća i povrća, kao i ostalih industrijskih prerađevina od poljoprivrednih proizvoda, jeste i z v o z, odnosno povremeno i za neke vrste proizvoda — u v o z.

U izvozu voća iz Jugoslavije preovlađuje sveže voće, mada je učešće suvog voća (suvih šljiva) znatno. U stalnom porastu je izvoz industrijskih voćnih prerađevina i voćnih sokova, dok je izvoz voćnih pulpi u opadanju zbog izvesnih mera ograničenja uvoza u nekim zemljama uvoznicama pulpi sa određenim vrstama konzervansa. Izvoz prerađevina od voća je neujednačen po dinamici po pojedinim godinama i po strukturi pokazuje najveće učešće voćne pulpe (ranijih godina) i suvog voća (suvih šljiva uglavnom).

Izvoz prerađevina od voća (u tonama)

• Suvo voće
• Voćna pulpa
• Druge voćne prerađevine
• Sirovi voćni sokovi
• Koncentrisani voćni sokovi
• Alkoholna pića od voća

Jugoslavija je najveći proizvođač šljive u svetu (od prosečne godišnje svetske proizvodnje od oko 300.000 vagona, Jugoslavija daje od 110.000 do 120.000 vagona, oko 40% svetske proizvodnje). U Evropi Jugoslavija daje oko 55% od proizvodnje. Prosečno godišnje jedan stanovnik Jugoslavije troši 7 kg sveže šljive, 0,5 kg pekmeza od šljive i 3 litra rakije — šljivovice.

Prerada šljive vršila se najvećim delom u individualnom sektoru — u okviru domaće prerade — jer je proizvođnja sa 90% u individualnom sektoru. Najveći deo proizvedenih šljiva prerađuje se u rakiju. U periodu od 1951. do 1960. godišnje prosečno proizvede se 571.000 hl meke šljivove rakije i 44.100 hl Ijute rakije. Izvozi se najviše do jedne polovine Ijute rakije, dok se ostalo troši u zemlji.

Sušena šljiva je kao prerađevina od šljive na drugom mestu — sa prosečno godišnje 19.900 tona suve šljive (prosek godišnji za period od 1951. do 1960. godine). Za ovu količinu suvih šljiva treba prosečno godišnje oko 60.000 tona sveže šljive ili oko jedna desetina od ukupne prosečne godišnje proizvodnje šljiva.

Otkupna cena suve šljive koju zemljoradničke zadruge daju individualnim proizvođačima bile su: 1956. — 145 dinara za 1 kilogram, 1957. — 110 dinara, 1958. — 78 dinara, 1959. — 81 dinar, 1960. — 127 dinara.

Prerada šljive u pekmez zahvata najmanji deo proizvodnje svežih šljiva. Godišnja prosečna proizvodnja pekmeza od šljiva iznosi 6/700 tona, ali komercijalna proizvodnja pekmeza od šljiva opada, jer ovaj proizvod ne može da izdrži konkurenciju džemova od drugih vrsta voća. Još i posle rata izvoz je iznosio preko 3.000 tona godišnje (1948. — 3.460, 1949. — 3.200 tona), ali poslednjih godina izvoz pekmeza od šljiva opao je ispod 500 tona.

Izvoz suve šljive iz stare Jugoslavije jedno vreme je bio po vrednosti veći od vrednosti celokupne tadašnje industrije (1920—1926). Najveći izvoz šljiva bio je 1929. i 1930. godine, posle čega opada zbog konkurencije kalifornijske šljive i zbog primitivnog načina sušenja i slabe opreme suve šljive kao robe za izvoz. Posle rata Jugoslavija je takođe izvoznik suve šljive, a glavni uvoznici jugoslovenske suve šljive su: SSSR, SR Nemačka, Italija, Francuska, CSSR, Austrija. Konkurent na tržištu suve šljive su SAD, jer plasiraju godišnje na evropsko tržište oko 28.000 tona, ukupno prosečno godišnje izvozi oko 38.000 tona.

Izvoz preradjevina od šljiva (u vagonima)

Izostavljeno iz prikaza

Prerađevine od povrća se takođe izvoze. U izvozu najviše učestvuju konzervisani paradajz i ukiseljeno povrće — krastavac i paprika. U poslednjim godinama najveći izvoz prerađevina od povrća ostvaren je 1958. godine, a najmanji 1960. godine. Prosečno se godišnje izveze prerađevina od povrća za 172,680.000 dinara.

Vrednost izvoza preradjevina i konzervi od povrća (u 000 dinara)

Ukupno

• Paradajz — konzerviran
• Krastavci kiseli
• Paprika kisela
• Ost. konzerv. povrće
• Povrće suvo
• Ost. prerađeno povrće

Izvoz konzervisanih i prerađenih proizvoda od voća i povrća obuhvata oko 28% ukupne proizvodnje konzervne industrije, koja prerađuje voće i povrće. Izvoz se inače povećava ali ne u skladu sa mogućnostima proizvodnje prerađevina i sirovinske baze.

Izvoz vina značajnija je stavka u izvozu poljoprivrednih proizvoda i njihovih prerađevina. Iz Jugoslavije se prosečno godišnje izveze oko 4.000 vagona vina razne vrste. lako su jugoslovenska vina neujednačenog kvaliteta i različitog sortimenta, ipak su neka naša vina priznata na svetskom tržištu kao vredan komercijalan artikal.

• Izvoz vina po vrstama (u vagonima)

Ukupno sve vrste vina od toga:
— obična vina
— kvalitetna vina
— dezertna vina
— stona vina

Najveći uvoznici jugoslovenskih vina su: SR Nemačka, Švajcarska, CSSR. Brazil, DR Nemačka, Holandija, SAD, SSSR, Austrija, Italija, Belgija. Prosečna godišnja vrednost izvoza vina iznosi 1.235 miliona dinara, a od 1954. godine vrednost izvoza vina iz Jugoslavije stalno je u porastu.

Tržište stoke za klanje i mesa

Opšti deo

Međusobni odnos proizvodnje i tržišta. Izvesno saznanje o tržištu stoke od neocenjive je važnosti za proizvođača. Takva saznanja mogu pomoći proizvođaču da bolje planira svoju proizvodnju, da dobije bolji uvid u to šta da proizvodi, kada proizvoda treba da bude gotov za tržište, i kakav kvalitet proizvoda da proizvodi. Ovo je naročito važno kod stočarske proizvodnje, s obzirom na postojanje proizvodnih ciklusa.

Iskustvo je pokazalo da je u svakoj zemlji gde je postignut uspeh u unapređenju tržišta proizvodnja imala veći ili manji doprinos, a svuda pak gde su postignuti vidljivi uspesi u proizvodnji tržište je takođe dalo svoj doprinos. Drugim rečima, sa razvojem proizvodnje i tržišta postaje sve tešnji kontakt između njih, dolazi do jačeg ili slabijeg oblika integracije.

Put proizvoda od proizvođača do potrošača. Najjednostavniji i najkraći put je kada proizvođač sam proizvodi meso i prodaje ga direktno potrošaču. Najčešće, međutim, stoka odnosno meso prolaze preko velikog broja posrednika na putu od proizvođača do potrošača. Dužina puta i broj posrednika zavisi od niza činilaca, pre svega od udaljenosti proizvođača od potrošača, sredstva transporta, lokacije i organizacije klanica, mogućnosti održavanja proizvoda, ukusa i dohotka potrošača.

Tržišne funkcije. Na putu od proizvođača do potrošača, od početnog do finalnog proizvoda, dogode se krupne promene. Sve te promene i poslovi koji se obave oko toga poznate su pod pojmom tržišne funkcije. Od tih funkcija najvažnije su sledeće:

a) Prikupljanje, koncentracija i klanje stoke, prerada i raspodela mesa i prerađevina od mesa. Prikupljanje stoke se obavlja na sajmovima, centralnim stočnim pijacima, aukcijskim mestima itd. Klanje stoke i prerada mesa obavlja se u klanicama. Raspodela mesa i prerađevina od mesa vrši se preko maloprodajne mreže.

b) Transport. Prevoz stoke i mesa od mesta pogodnih za proizvodnju do onih za potrošnju jedna je važna funkcija tržišta. Sa povećanjem stanovništva i njegovom koncentracijom u gradskim centrima i sa razvijenijom i specijalizovanijom tražnjom, transport i pakovanje postaju sve važniji. Rastojanje između proizvođača i potrošača se povećava. Ali, u isto vreme, i transportne mogućnosti se poboljšavaju.

Uvođenje hladnjača kod transporta imalo je snažan uticaj na tržište stoke i mesa. Transportovanje žive stoke uveliko je zamenjeno transportovanjem mesa. Pre uvođenja hladnjača, meso zbog njegove kvarljivosti nije moglo da bude transportovano na veće udaljenosti. Pošto 50 do 75% od stoke za klanje može da bude prodato kao meso, postoje velike mogućnosti uštede u slučaju da se transport žive stoke zameni transportom mesa. Upotreba hladnjača, međutim, kod transporta traži zamašne investicije i pažljivo rukovanje.

Stoka može da bude transportovana, pre svega, gonjenjem, železnicom, kamionom, brodom, pa čak i avionom. Odluka o tome koji je način najbolji zavisi od konkretne situacije. Uslovi su različiti po zemljama i teritorijama. Jedna opšta preporuka ne bi mogla da bude uopšte pouzdana. U praksi se uzimaju ona sredstva kojima će se to obaviti po najnižim troškovima. Pri tome se ne smeju uzeti u račun samo direktni troškovi po kilometru, već i moguća preimućstva, vreme prodaje stoke, kao i svi dodatni troškovi — mogući gubici u težini i kvalitetu, smrtnost prilikom transporta, itd.

Meso može da bude transportovano u svežem, ohlađenom, smrznutom, konzerviranom, osušenom stanju. Pri izboru napred navedenih alternativa treba nekoliko ključnih momenata imati u vidu: 1. tehničke i ekonomske probleme u vezi transporta mesa, 2. navike potrošača i cene, 3. indirektne i direktne troškove prerade.

c) Standardizacija. Donošenje standarda za stoku i meso omogućuje da se postignu sledeći ciljevi: 1. omogućuje tačno određivanje vrednosti stoke; 2. kretanje cene stoke na tržištu je određenije; 3. pomaže proizvođaču da proizvede onu vrstu i kvalitet stoke koju potrošač želi; 4. pravilno orijentiše potrošača pri kupovini mesa; 5. olakšava trgovinu na osnovu opisa robe. Do kog opsega će ustanovljeni standardi ispuniti gornje ciljeve zavisi od toga u kojoj meri će biti prihvaćeni od proizvođača i potrošača (kupaca). Standardizacija odnosno ocenjivanje kvaliteta stoke može biti u živom i zaklanom stanju. Praksa i studije o prednosti jednog ili drugog načina ocenjivanja kvaliteta pokazale su sledeće:

1. Dobija se tačniji uvid u kvalitet stoke u zaklanom nego u živom stanju. Pri proceni vrednosti stoke u živom stanju postoji veća mogućnost da se vrednost stoke boljeg kvaliteta potceni, a da se vrednost loše stoke preceni.
2. Pri proceni vrednosti stoke u zaklanom stanju ne postoji mogućnost Kod ocene vrednosti stoke u zaklanom stanju pretpostavlja se veća pažnja obmane, na primer, preterano davanje hrane neposredno pred prodaju stoke. proizvođača prilikom pripreme stoke neposredno pred prodaju — ishrana, merenje, utovar itd.
3. Jedan od glavnih prigovora prodaje stoke na osnovu ocene kvaliteta stoke u zaklanom stanju je taj što proizvođač mora da čeka za isplatu dok se ne obavi klanje stoke. Drugi prigovori su što svaka životinja mora da bude markirana — obeležena ponaosob tako da bi mogla biti identifikovana posle klanja i da prilikom ocene kvaliteta mora da bude prisutan i prodavac ili neko neutralno lice da bi se izbegla mogućnost pristrasnosti. Ovaj sistem je najpraktičniji u onim slučajevima kada su klanice locirane u proizvođačkim područjima.

d) Informativna služba. Efikasan tržišni sistem treba da ima službu čija je dužnost da stalno i na vreme obaveštava proizvođača o vrsti, kvalitetu i količini stoke koji su tržištu potrebni. Tržišne informacije imaju punu vrednost samo u tom slučaju ako daju tačan pregled tekućeg stanja na tržištu kao i što je moguće približnije prognoze o kretanjima na tržištu.

Informacije će imati punu korist u tom slučaju ako proizvođači prilagode svoj program proizvodnje tim obaveštenjima. Nije dovoljno samo proizvesti stoku dobrog kvaliteta. Napredan proizvođač treba da bude informisan o stanju na tržištu, o kretanju cena, o ukusu potrošača i to kako sa kratkoročnog, tako i sa dugoročnog stanovišta. Proizvođač treba da ima u vidu činjenicu da ukus potrošača ne ostaje isti iz godine u godinu.

Međunarodni pregled

Proizvodnja. U posleratnom periodu proizvodnja mesa u svetu pokazuje tendenciju stalnog povećanja (vidi tabelu). Proizvodnja mesa znatno se povećavala u Severnoj Americi, Okeaniji i zapadnoj Evropi. U toku poslednje decenije došlo je takođe do znatnog povećanja proizvodnje i u zemljama istočne Evrope i SSSR-a. Glavni faktori koji su uticali da dođe do tog povećanja bili su, prvo, uvećana tražnja, i, u mnogo slučajeva, državna politika koja je favorizovala domaću proizvodnju.

Proizvodnja i izvoz mesa (u 000 tona)

• Svetska proizvodnja* * *
  (bez Kine)
  Goveđe i teleće
  Svinjsko
  Ovčije i jagnjeće
  Živinsko
  U k u p n o
• Svetski izvoz
  S v e ž e, o h l a đ e n o i smrznuto meso
  Goveđe i teleće
  Ovčije i jagnjeće
  Svinjsko
  Živinsko
  Iznutrice, divljač i drugo meso
  Neidentifikovano* * **
  U k u p n o
• Prerađevine i konzerve
  Bekon, šunke i usoljeno svinjsko meso
  Druge prerađ. od mesa, uključiv kobasice
  Konzerve
  U k u p n o

SVEGA:

Proizvodnja svinjskog mesa bila je najveća u Evropi, i to u najvećem broju zemalja uvoznica, gde je domaće tržište zaštićeno uvoznim kvotama. U SAD proizvodnja je uglavnom ostala na istom nivou kao i ranijih godina. U istočnoj Evropi proizvodnja se nešto uvećala.

* Klanična težina, bez jestivih otpadaka i klaničnih masnoća.
** Iznos sadrži sav izvoz koji, zbog nedovoljne specifikacije, ne može da bude podveden — uključen, ni u jednu od navedenih kategorija. SSSR i Kina, na primer, daju izveštaj samo za ukupne količine gde su uključene sve količine svežeg, ohlađenog i smrznutog mesa, i otuda je izvoz ovih zemalja uključen u grupu »neidentifikovano meso«.

Proizvodnja jagnjadi i ovaca u Australiji, Novom Zelandu i Argentini, najvećim izvoznicima, je nešto uvećana u 1961. godini. Proizvodnja u zapadnoj Evropi bila je takođe veća i to uglavnom zbog rekordne proizvodnje u Velikoj Britaniji.

Proizvodnja živinskog mesa se snažno proširila poslednjih godina. Ona se udvostručila poslednjih deset godina. Najveće povećanje je postignuto u SAD. Do snažnog uspona došlo je usled uvođenja novih metoda proizvodnje (brojlera), prvo u SAD, a zatim i u drugim zemljama. Od evropskih zemalja, najveći napredak je postignut u Engleskoj, a u poslednje vreme i u Italiji. U zemljama istočne Evrope i SSSR-a proizvodnja živinskog mesa metodom »brojlera« takođe je uzela znatan zamah.

Trend za stanovništvo, dohodak i potrošnju (Godišnja prosečna stopa 1950—1958.)

• Mediteranske zemlje
• Evropska ekonom. zajednica
  Skandinavija
  Ujed. Kralj., Irska,
  Austrija
  Švajcarska
  Čitava zapadna evropa
  Istočna Evropa
  SAD
• Stanovništvo
  Dohodak po stanovn.
  Nacionalni dohodak
  Hrana po stanovniku
  Kalorija
  Masnoće
  Animalne belančevine
  Belančevine od mesa, ribe i jaja
  Količine po stanovniku
  Goveđe i teleće
  Svinjsko
  Ovčje
  Živinsko
  Sve meso
  Jaja
  Mleko
  Sir
  Buter
  Margarin
  Ukupno masnoće
  Šećer
  Žita
  Krompir
  Jabuke
  Limun
  Banane

a) Isključena Belgija i Luksemburg; b) Isključena Rumunija; c) Isključena Rumunija i Bugarska; d) Isključena Finska i Danska.

Potrošnja. Povećani broj stanovnika i brz ekonomski progres u svetu doveli su do znatnog povećanja tražnje poljoprivrednih proizvoda uopšte. S druge strane, stvarno povećanje dohotka po glavi stanovnika do koga je došlo u pojedinim zemljama imalo je manji ili veći uticaj na strukturu ishrane odnosno tražnje pojedinih proizvoda. Prikazani podaci u tabeli o godišnjem kretanju potrošnje pojedinih proizvoda u toku 1950—1958. godine, izraženom u procentima, vrlo su ilustrovano potvrđuju prednje navode. Iz podataka se takođe vidi da je kod potrošnje mesa, izuzev tropskih proizvoda, bilo najveće procentualno povećanje.

Potrošnja mesa još jako reaguje na promene dohotka i cena i nije dostigla saturacioni nivo čak ni u zemlji sa tako visokim dohotkom kao što je SAD. Naročito je visok procenat godišnjeg povećanja potrošnje kod goveđeg mesa u zemljama sa visokim dohotkom.

Potrošnja mesa po stanovniku u nekim zemljama

• SAD
• Kanada
• Danska
• Francuska
• Velika Britanija
• Austrija
• Zapadna Nemačka
• Norveška
• Holandija
• Italija
• Grčka

Regulisanje tržišta i cene. Mere koje se preduzimaju na tržištu pojedinih zemalja u tesnoj veza su sa kretanjem ukupne privrede tih zemalja. Nisu sve zemlje, međutim, podjednako zainteresovane i zavisne od stočarske proizvodnje i međunarodne trgovine stočarskim proizvodima. Zato regulisanje tržišta i politika cena u veliko varira od zemlje do zemlje i od proizvoda do proizvoda. Moraju se imati u vidu razlike koje postoje između zemalja koje su u prvom redu izvoznice i onih koje su uvoznice stoke i stočarskih proizvoda, između zemalja u kojima stočarstvo ima dominantnu ulogu u privredi zemlje i onih u kojima je ono od relativno manje važnosti, i, naročito, između zemalja na različitom nivou privrednog razvoja, jer prosperitet i proširenje privrede u celini je preduslov za napredak pojedinih proizvodnji, pa i stočarstva.

Različiti su ciljevi pojedinih mera iz oblasti regulisanja tržišta i politike cena koji se danas sprovode u raznim zemljama u svetu, ali oni mogu da se sumiraju ovako:

— Da se smanje kolebanja cena i dohotka, a posebno da se obezbedi izvesna sigurnost od naglog pada cena.
— Da se održi ili poveća nivo dohotka proizvođača, s ciljem da se otkloni razlika između dohotka u poljoprivredi i drugim granama privrede.
— Da se smanje kolebanja potrošačkih cena.
— Da se stimulira proizvodnja uopšte, ili da se podstakne selektivna ekspanzija proizvoda u odnosu na druge s ciljem: a) da se proizvodnja prilagodi bilo u pogledu količina bilo u pogledu kvaliteta; b) da se smanji zavisnost od uvoza, bilo zbog bilansa plaćanja, bilo zbog bezbednosti ili drugih razloga i c) da se uveća izvoz proizvoda.

U vezi s ovim što je napred rečeno, cene stoke na domaćem stržištu pojedinih zemalja i dalje se formiraju ne samo na osnovu ponude i tražnje, već u velikoj meri i na osnovu državne intervencije tih zemalja.

• Indeks cena zaklanih goveda i svinja. u nekim stranim zemljama
• G o v e d a
• S v i n j e
• Danska
• Zapadna Nemačka
• Italija
• Holandija
• Velika Britanija

Izvor: FAO — Prices of Agricultural products and Fertilizers in Europe 1960/61, Geneva 1962.

Prosečne otkupne cene za kg žive mere za sve vrste i kvalitete goveda (izuzev teladi) $ = 750

• Zemlja
• Austrija
• Belgija
• Danska1
• Finska2
• Francuska3
• Nemačka
• Grčka
• Irska4
• Italija
• Holandija
• Norveška
• Portugalija5
• Španija
• Švedska
• Švajcarska
• V. Britanija6

1. Danska — Ponderisani prosek za zaklana grla i izvežena živa grla za klanje.
2. Finska — Klanična težina 40—50% žive težine. Proizvođač
3. Francuska — Prosečne godišnje cene za sva goveda (izuze
4. Irska — Ponderisani prosek utovljenih goveđa; dablinsko
5. Portugalija — Neto težina.
6. V. Britanija — Ukupna primanja. Uključene i subvencije.

Neka svetska tržišna cena za stočarske proizvode u stvari ne postoji, Nje bi bilo samo kada bi se cena stoke odnosno mesa formirala slobodno na tržištu bez izvoznih subvencija, uvoznih tarifa ili kvota.

Zbog teškoća oko obračunskog kursa, kod svakog upoređenja cena na domaćem i onih na svetskim tržištima treba biti vrlo oprezan.

Upoređenje cena pojedinih vrsta stoke je posebno komplikovano zbog postojećih razlika u kvalitetu stoke odnosno mesa. To je naročito otežano u onim slučajevima gde nema čvrsto ustanovljenih standarda. Osim toga, često je kvalitet izvežene stoke odnosno mesa različit od kvaliteta stoke prodate na domaćem tržištu.

Iz priloženih tabelarnih pregleda vidi se da su cene goveda u većini zemalja rasle, a cene svinja opadale poslednjih godina. Otkupne cene živine kretale su se ispod nivoa otkupnih cena goveda i svinja najboljeg kvaliteta. Relativan pad cena živine usledio je pre svega zbog sniženja troškova proizvodnje.

• Tovne svinje — živa težina
• Prosečne godišnje cene svih vrsta
  Zemlja
  Danska
  Francuska1
  Nemačka
  Italija
  Holandija2
  V. Britanija3

1 Francuska — Prosečna godišnja cena najzastupljenijih vrsta.
2 Holandija — Živa težina 95—120 kg.
3 V. Britanija — Cena za bekon u koju je uključena i subvencija.

Cena živinskog mesa za kg žive vage $ = 7/0

• Zemlja
• SAD
• Danska
• Holandija

Tržišna marža. Izračunavanje marže za stoku i meso je dosta komplikovano iz više razloga. Na nivou proizvođača, na primer ima znatne razlike u kvalitetu zaklane stoke, zbog razlike u tipu, starosti, polu i kondiciji stoke. Na nivou potrošača, pak, postoje znatne razlike između cena različitih delova mesa. Razdaljina od mesta proizvodnje do mesta potrošnje može takođe jako da varira, što opet otežava izračunavanje marže. U isto vreme, troškovi obavIjanja pojedinih usluga, kao radna snaga, gorivo, transport itd., jako variraju od zemlje do zemlje.

Postoji velika razlika između velikoprodajne — klanične marže goveda i svinja. Tako velika razlika je zbog toga što se goveđe meso prodaje maloprodaji u velikim polutkama sa kostima. Kod svinjskog mesa nije tako. Ono je već na nivou velikoprodaje isečeno na delove i to bez većeg dela kostiju i skoro potpuno pripremljeno za prodaju potrošaču.

Svako nastojanje da se smanji tržišna marža treba pre svega upraviti u ispitivanju elemenata od kojih se marža sastoji.

Kategorije mesa i proizvoda od mesa u svetskoj trgovini. U svetskoj trgovini mesom i proizvodima od mesa učestvuje bezbroj proizvoda, ali ipak ovaj veliki broj može da se svrsta u nekoliko većih više ili manje homogenih kategorija, i to:

Trgovina živom stokom za klanje. Ovo je jedan od najstarijih oblika trgovine mesom. Ranije je, na primer, bio dosta jak interkontinentalni promet živih goveda. Danas se ovakav način trgovine odvija samo u prometu između susednih zemalja.

Sveže ohlađeno i smrznuto meso. Ova kategorija ima najveći udeo u ukupnoj količini svetskog izvoza mesa.

Prerađevine i konzerve. Ove dve kategorije su približno zastupljene. Obe zajedno predstavljaju oko 30% svetskog izvoza, gledano sa stanovišta količina. Sa stanovišta vrednosti, pak, navedeni odnosi se menjaju. Jer, na primer, računa se da je vrednost jedne tone goveđeg mesa FOB oko 500 dolara, prosečna vrednost tone bekona oko 700 dolara, a tone mesa u konzervama oko 850 dolara.

U kategoriji »sveže, ohlađeno i smrznuto meso« učešće pojedinih vrsta mesa, kako se vidi iz navedenih tabela, bilo je u svetskoj trgovini mesom različito.

Goveđe i teleće meso imaju najveći udeo u svetskoj trgovini mesom. Pored Argentine i Okeanije, glavni izvoznici su: Danska, Irska, Francuska, a poslednjih godina i Jugoslavija je počela da igra prilično važnu ulogu. Izvoz iz zapadnoevropskih zemalja upućen je skoro u celosti u deficitarne zemlje zapadne Evrope, i to u prvom redu u Zap. Nemačku i Italiju. Goveđe meso proizvedeno u pomenutim zapadnoevropskim zemljama ne može da konkuriše na engleskom tržištu jeftinom mesu iz Južne Amerike i Okeanije. Ukupan svetski izvoz živih goveda iznosio je oko 2—9 miliona grla u 1959. i 1960. godini.

Ovče i jagnjeće meso je po količini na drugom mestu u kategoriji »sveže, smrznuto i rashlađeno meso«. Zemlje južne hemisfere, Australija i Novi Zeland, glavni su izvoznici. U zapadnoj Evropi Irska. Holandija i Jugoslavija su najveći izvoznici ovčijeg i jagnjećeg mesa.

Velika Britanija je najveći uvoznik ove vrste mesa. Poslednjih godina, međutim, uspelo je Australiji i Novom Zelandu da plasiraju znatne količine ovog mesa u SAD i Kanadu. Japan je takođe uvezao dosta velike količine ovčetine.

Živinsko meso. U toku poslednje decenije u proizvodnji i međunarodnoj trgovini živinsko meso je imalo relativno najveći uspon. Zapadna Evropa je najvažnije tržište za živinsko meso. Najveći uvoznik je Zapadna Nemačka. Ona uvozi tri petine ukupnog svetskog uvoza. Liberalizacija uvoza iz zemalja članica Zajedničkog evropskog tržišta doprinela je mnogo porastu nemačkog uvoza. Drugi veliki uvoznik mesa od živine je Švajcarska. Njen uvoz je u stalnom porastu. Engleska i Italija, međutim, uvoze sve manje, što se pripisuje znatnom porastu njihove vlastite proizvodnje. Među zemljama izvoznicama, zemlje zapadne Evrope imaju najveći udeo, i to Holandija i Danska. Poslednjih godina učešće SAD u svetskoj trgovini živinskim mesom stalno se uvećava.

Svinjsko meso (sveže, smrznuto i ohlađeno). U svetskoj trgovini ova vrsta mesa nema tako veliki udeo, i to u prvom redu zbog toga što je većina zemalja u kojima se troše velike količine svinjskog mesa znatno razvila vlastitu proizvodnju. Najveći izvoznici u zapadnoj Evropi su Danska, Holandija, Švedska i Jugoslavija, a u drugim područjima Kanada, Argentina i N. Zelandija. Glavni uvoznici su Engleska, Zapadna Nemačka i Italija. U Evropi se takođe obavlja znatna trgovina živim svinjama za klanje. Najveće tržište je Zapadna Nemačka, pa Austrija i Italija.

»N e i d e n t i f i k o v a n o m e s o«. U navedenoj tabeli u kategoriji »sveže, smrznuto i ohlađeno meso« nalazi se i stavka »nedentifikovano meso«. To je u stvari sveže meso, koje u nacionalnim statistikama nije bliže specificirano. Ovde je uglavnom reč o razmeni koja se obavlja između SSSR-a, Kine i istočne Evrope. Ova razmena je znatno porasla poslednjih godina.

U kategoriju »prerađevine od mesa« dolazi sledeće:

B e k o n je najvažniji artikal u ovoj kategoriji. Engleska je najveći uvoznik bekona. Pošto je izvoz bekona skoro u potpunosti upućen na ovo tržište, tražnja potrošača engleskog tržišta je u stvari najvažniji faktor za sudbinu ovog artikla svetske trgovine. Najveći izvoznik bekona na englesko tržište je Danska, a slede je Poljska, Holandija i Irska. Jugoslavija se pojavila na britanskom tržištu bekona tek 1957. godine, mada sa vrlo skromnim količinama — 34 tona. U 1960. godini, međutim, Jugoslavija je izvela 4.672 tone, što čini 1,1% od ukupnog britanskog uvoza.

Meso u konzervama zauzima treće mesto među navedenim kategorijama mesa, koje su predmet svetske trgovine. Teško je ustanoviti sa dovoljno tačnosti koje su vrste mesa obuhvaćene ovom kategorijom, jer su mnoge nacionalne statistike nepotpune u ovom pogledu. Izvesno je, međutim, da konzerve koje proizvode veliki proizvođači južne hemisfere (Argentina, Australija, Urugvaj, Paragvaj) sadrže uglavnom goveđe meso, a konzerve koje izvoze evropski izvoznici (Danska, Holandija, Poljska i Jugoslavija) sadrže uglavnom svinjsko meso. Poslednjih godina živinsko meso u konzervama ulazi na svetsko tržište u sve većim količinom. Dve stvari u vezi s trgovinom mesa u konzervama treba navesti. Prvo, broj tržišta za meso u konzervama vrlo je veliki, jer meso u konzervama može da nađe prodaju u svim klimatskim pojasevima. Drugo, treba imati u vidu činjenicu da je meso u konzervama relativno skup proizvod i otuda pristupačan samo narodima sa visokim nacionalnim dohocima, odnosno imućnijim slojevima u manje razvijenim područjima. Engleska je najveći uvoznik mesa u konzervama. Ona uvozi oko 200 hiljada tona godišnje. SAD uvozi oko 100 hiljada tona mesa u konzervama, i to goveđe meso u konzervama iz Južne Amerike, a ostatak uvoza sastoji se od konzervi sa šunkom iz evropskih zemalja (Danska, Holandija, Poljska, Nemačka i u poslednje vreme Jugoslavija). Od ostalih uvoznika treba navesti Nemačku, Venecuelu i Filipine.

Međunarodni promet. Posle II svetskog rata svetska trgovina mesom postepeno se širila. Dok je u periodu 1948—52. godine bila još ispod predratnog nivoa, poslednjih godina je porasla za više nego 6O% u odnosu na obim iz perioda 1934—38. godine.

Pozicije pojedinih svetskih područja u prometu mesa su sledeće:

Latinska Amerika i Okeanija su najveći neto izvoznici mesa. U pogledu ukupnog obima izvoza ova područja nisu učinila neki naročiti napredak u odnosu na predratno stanje (vidi tabelu). U neto izvoznike mesa dolaze takođe neke suficitarne zemlje zapadne Evrope, a u prvom redu Danska, Irska, Holandija, Poljska i Jugoslavija. U poslednje vreme, u okviru Evropske zajednice, Francuska nastoji da zauzme vidno mesto u izvozu mesa. Izvoz mesa iz suficitarnih zemalja Evrope dva puta bio je veći u 1958. godini u odnosu na period 1934—38. godine. Najveći deo evropskog izvoza apsorbuju tržišta zapadne Evrope. Jedan manji deo izvozi se u druga područja, i to uglavnom u SAD. Ostala svetska područja u međunarodnoj trgovini mesom imaju relativno neznatnu ulogu.

Najveći uvoznici mesa u svetu su Britanija, SAD, Zap. Nemačka i Italija (v. tabelu). Ove zemlje uvezu skoro tri četvrtine ukupnog izvoza mesa u svetu. Zato budućnost ovog sektora svetske trgovine u mnogome zavisi od toga kako će se razvijati uvozna politika ove četiri zemlje. Pre II svetskog rata učešće Engleske u svetskoj trgovini mesom bilo je oko 77%, a poslednje 3 godine oko 45%. Ovako veliki relativni pad Engleske u svetskom uvozu mesa je pre svega zbog velikog porasta uvoza SAD, Zap. Nemačke i Italije. Relativno smanjenje uvoza mesa u Englesku usledilo je i zbog znatnog povećanja domaće proizvodnje. U 1959/60. godini u odnosu na predratno stanje, usled velikih subvencija i drugih mera, Engleska je uspela da poveća za 33% proizvodnju goveđeg mesa, 60% svinjskog i 24% ovčijeg mesa. Porast proizvodnje živinskog mesa bio je još veći, ali subvencije nisu davane za ovu vrstu proizvodnje.

Porast uvoza mesa u SAD pretpostavlja jednu važnu pojavu u međunarodnoj trgovini mesom. Dok su SAD pre i neposredno posle II svetskog rata bile izvoznik mesa i stoke, od 1948. godine one su uvoznik. Taj uvoz je doduše vrlo mali u upoređenju sa domaćom proizvodnjom.

Zap. Nemačka je poslednjih godina znatno uvećala uvoz mesa. U 1960. godini, pored značajnog porasta proizvodnje, uvoz u Zap. Nemačku bio je 324.000 tona prema 73.000 tona, koliko je čitava Nemačka uvozila u periodu 1934—38. godine. Ovako nagli porast uvoza je došao kao posledica snažnog porasta nacionalnog dohotka i porasta stanovništva. U nemačkom uvozu mesa najveći udeo ima živinsko meso. Osim mesa, Nemačka uvozi redovno znatne količine žive stoke za klanje. Ako se uvezena živa stoka preračuna na meso, Zapadna Nemačka je uvezla skoro 0,5 miliona tona mesa u 1960. godini.

U posleratnom periodu Italija se takođe uvrstila u red velikih uvoznika mesa. lako Italija nastoji da poveća domaću proizvodnju i da time reducira nivoa mesa, usled stalnog porasta tražnje, uvoz je ipak stalno rastao. Uvoz je naročito povećan iz zemalja koje pripadaju Evropskoj ekonomskoj zajednici, i to zbog toga što članice ove zajednice znatno liberalizovale međusobnu razmenu u odnosu na treće zemlje.

Predviđanja za perspektivu u nekim zemljama su sledeća:

Potrošnja. Pod pretpostavkom da cene ostanu nepromenjene, očekuje se da će najveća povećanja potrošnje biti kod živinskog i goveđeg mesa, s obzirom na kretanje ukusa potrošača. Izgledi za potrošnju svinjskog mesa su manje pogodni. U SAD sadašnje opadanje potrošnje svinjskog mesa izgleda da će i dalje da se produži u korist goveđeg i živinskog mesa. U zemljama Evropske ekonomske zajednice od 1957. do 1959. godine bila je veća potrošnja svinjskog nego telećeg i goveđeg mesa. U 1970. godini, međutim, očekuje se obratna situacija. Potrošnja ovčijeg i jagnjećeg mesa interesantna je samo za zemlje Okeanije, mediteranskog područja i V. Britanije. Nema izgleda, međutim, da će potrošnja ovog mesa znatno da se uveća po stanovniku.

Proizvodnja. Gledano u celini, očekuje se da će doći do snažnog povećanja proizvodnje mesa. Stočarska proizvodnja u zemljama sa visokim dohotkom je već dosta razvijena, ali se isčekuje i dalje povećanje. Tražnja će verovatno biti veća u dve uvozničke zemlje kontinentalne Evrope, u Zap. Nemačkoj i Italiji. Pretpostavlja se, međutim, da će ove zemlje svoje potrebe rešiti u okviru Evropske ekonomske zajednice, i to uvozom iz Francuske i Holandije. Što se tiče proizvodnje goveđeg mesa, pretpostavlja se da će do najvećeg uvećanja doći u Francuskoj. U odnosu na druge zemlje predviđa se takođe relativno snažno povećanje stočarske proizvodnje u Japanu.

P r o m e t. Ne očekuju se veće promene u strukturi svetske trgovine mesom u 1970. godini u odnosu na sadašnju situaciju. V. Britanija će i dalje ostati najveći uvoznik mesa. SAD će i dalje ostati uvoznik ovčijeg i jagnjećeg mesa, kao i nekih proizvoda koji se dobijaju od svinja (uglavnom šunke). Uvoz goveđeg mesa u SAD može biti i veći od onog od 195;7—59.

Ukoliko dođe do pune integracije zemalja Evropske ekonomske zajednice, svetska trgovina mesa će verovatno pretrpeti izvesne promene. Glavni deo uvoza Zap. Nemačke i Italije očekuje se da će biti rešen uvozom iz Francuske i Holandije. Po predviđanjima, usvojenim prvom varijantom (vidi tabelu), uvoz iz drugih zemalja van Evropske ekonomske zajednice bio bi dosta manji od uvoza u 1957—59. godini. Po drugoj varijanti, međutim, uvoz iz drugih zemalja van Evropske ekonomske zajednice bio bi nešto, ali ne znatno, veći od uvoza 1957—59. godine.

Što se tiče trgovine pojedinih vrsta mesa, predviđanja za 1970. godinu mogla bi se sumirati ovako:

U pogledu goveđeg mesa, raspoložive količine za izvoz, po prvoj varijanti, mogle bi da budu za oko 350 hiljada mc tona veće nego što bi tržišta Severne Amerike i zapadne Evrope mogla da apsorbuju. Pošto nema izgleda da će tržišta van navedenih teritorija biti u stanju da uvezu tako velike količine mesa, očekuje se da će doći do vrlo snažne ponude goveđeg mesa. U tom slučaju, zbog visoke elastičnosti cena za goveđe meso, pitanje ponude bi se rešilo putem pada cena. Po drugoj varijanti, situacija bi bila drugačija, jer bi došlo do većeg uvoza u zemlje visokog dohotka.

Prema predviđanjima datim u drugoj varijanti, ukupan obim ponude jagnjećeg i ovčijeg mesa ne bi morao da bude toliki da u potpunosti reši tražnju ovih vrsta mesa u zemljama sa visokim dohotkom. Međutim, s obzirom na velike proizvodne mogućnosti zemalja Australije i Okenanije, po svemu sudeći potrebe za ovom vrstom mesa moći će u potpunosti da se reše kako u zemljama sa visokim dohotkom, tako i u onim van ovog područja.

Proizvodnja, neto trgovina i potrošnja mesa u nekim područjima 1957—1959. i prognoza za 1970—1971.
— Količine izražene u klaničnoj težini — (u 000 tona)

• Zemlja ill područje
• Severna Amerika
• Ujedinjeno Kraljevstvo
• Evropska ekonom. zajedn.
• Druge zemlje z. Evrope
• Argentina i Urugvaj
• Okeanija
• Japan

Ukupno (goveđe, teleće, svinjsko, ovčije, jagnjeće i živinsko meso):

• Severna Amerika
• Ujedinjeno Kraljevstvo
• Evropska ekonom. zajedn.
• Druge zemlje z. Evrope
• Argentina i Urugvaj
• Okeanija
• Japan

Goveđe i teleće meso:

U prognozi su date dve varijante: I — gde se predviđaju manje količine, i II — gde se predviđaju veće količine.
I z v o r : Agricultural Commodities-Projections for 1970. — FAO, Rome E/CN 13/48, CCP 62/5.

S druge strane, ekspanzija proizvodnje svinjskog i živinskog mesa u zemIjama sa visokim dohotkom neće se kretati samo u pravcu smanjenja uvoza iz zemalja van ove teritorije, već će te zemlje nastojati da i same izvoze proizvode, naročito živinsko meso, s obzirom na mogućnost povećanja proizvodnje po sniženim troškovima.

U zemljama Istočnog bloka će povećana tražnja verovatno biti rešena domaćom proizvodnjom. Ali, ne isključuje se, s obzirom na očekivani porast stanovništva i povećanu urbanizaciju, mogućnost povremenog manjeg ili većeg uvoza mesa iz zemalja van ove teritorije.