U toku 1950 1955. godine pod predsedništvom pokojnog L. Fontanela, prvi put se pojavila ideja da se najvažniji radovi Pete komisije Međunarodnog instituta za hlađenje objedine u jednom jedinom dokumentu u vidu »Praktikuma«.
Nažalost, potpuno realizovanje ovog dokumenta, koje je još od 1956. godine preduzeo predsednik J. V. Verlot, bilo je usporeno iz više razloga, a naročito zbog teškoća oko skupljanja kompletne međunarodne dokumentacije za jednu tako široku oblast. Kada je Verlot napustio predsedništvo Komisije 1963. godine, novi predsednik je trebalo da nastavi preuzeti zadatak.
To je, dakle, plod kolektivnog rada članova Komisije koji je privukao pažnju međunarodnih krugova iz oblasti hlađenja.
Zadatak je da se na način lak za čitanje prikupe osnovna stručna i praktična znanja za razmatranje i, u slučaju potrebe, da se sasvim usvoje radi poboljšanja jedne od najvažnijih karika velikog lanca hlađenja: uskladištenja u hladnjačama.
Priručnik treba u osnovi da predstavlja detaljan pregled glavnih praktičnih činilaca koji se pojavljuju u koncepciji, konstrukciji i eksploataciji jedne hladnjače. Ali, rešenja koja nameću ispitivanja svakog od ovih činilaca su različita. Ona su u stvari različita za svaki poseban slučaj. Ovaj priručnik obuhvata osnovne elemente sa kojima treba da se upoznaju svi oni koji se interesuju za probleme uskladištenja u posebnom slučaju, i pomoći će ne samo da se nađu rešenja, već i da se bolje razumeju bitni fundamenti principa hlađenja.
Članovi Komisije 5 ne smatraju da je ovaj dokument urađen jednom za svagda. Naprotiv, oni nameravaju da redovno modifikuju osnovu i oblik u skladu sa novim idejama i napretkom nove tehnike, tako da će Priručnik ostati predmet diskusije na sastancima Komisije.
Ovaj priručnik sačinjavaju pet poglavlja:
1. Koncepcija i konstrukcija hladnjače;
2. Manipulisanja robom;
3. Roba u skladištu;
4. Hladnjača i njeni korisnici;
5. Osoblje i zaštitne mere.
Obrađivači ovih poglavlja bili su:
DALAS (FRANCUSKA), BAUMGARTNER (ŠVAJCARSKA), ANOUEZ (FRAN- CUSKA), FOULON (BELGIJA) I WEGMANN (ŠVAJCARSKA).
Osim toga, Dalas je još od 1963. godine bio istovremeno i glavni izvestilac za ceo Praktikum.
Obrađivačima ostaje da izvrše još jedan zadatak, a to je da potraže saradnju čitalaca, ma u kojoj zemlji i ma kakav bio značaj njegove eksploatacije. Bitno je da svaki sa svoje strane pruži svoj doprinos za pripremu sledećih izdanja Priručnika.
Proučavanje ovih različitih problema može se izvršiti u okviru Komisije 5 kako bi iz toga i tehnika i filozofija imale koristi.
E. BAUMGARTNER
Predsednik komisije 5 Međunarodnog instituta za hlađenje

Predgovor prevodioca

Na proizvodnji i kraćem ili dužem čuvanju namirnica zasnovani su čitav razvitak naše civilizacije i opšti društveno-privredni i kulturni progres, koji je u današnje vreme, u ovoj tehničko-tehnološkoj revoluciji dostigao neslućene razmere.

U čuvanje namirnica, koje mora da bude relativno dugo i uspešno, i u njihovom rastućem prometu, frigorifična tehnika s lancem hlađenja vrši primarnu i dominantnu ulogu. Zbog toga se i u nas sve jasnije shvata imperativ ove tehnike, pa se, naročito u poslednje vreme, čine sve organizovaniji napori, praćeni zamašnim investicijama, na proširenju i racionalnoj eksploataciji hlađenog skladišnog prostora, ne zanemarujući ni ostvarivanje neophodnog lanca hlađenja, da bi se time naknadilo izgubljeno vreme i prevazišla dugo vremena održavana zaostalost u ovoj značajnoj oblasti.

U nizu mera koje u ovom domenu moramo preduzimati, da bismo uspešno ostvarivali značajne zadatke na unapređenju frigorifične tehnike i lanca hlađenja naročito treba istaći upoznavanje, prenošenje u praksu, dalji razvitak i primenu u praksi svetskih iskustava i dostignuća nauke i tehnike u ovoj oblasti, tako dominantnoj i višestruko značajnoj u društveno-ekonomskom pogledu. Informisanje pomoću svih raspoloživih sredstava d sistematsko obrazovanje na svim nivoima predstavljaju najefikasnije sredstvo za ostvarenje ovog zadatka.

U tom pogledu sam i pristupio prevodu ovog Priručnika Međunarodnog instituta za hlađenje u Parizu, kolektivnog dela koje sadrži svakako bogato iskustvo nauke i tehnike u oblasti frigorifikacije u njenom najširem smislu, da bih ga učinio dostupnim i najširoj stručnoj javnosti i zainteresovanim privrednim krugovima i Organizacijama.

Lanac hlađenja je neodvojiv od modernih hladnjača. On nameće neuporedivo šire korišćenje hladnoće kao univerzalnog, najefikasnijeg i još uvek najpogodnijeg sredstva za održavanje namirnica biljnog i animalnog porekla s neumanjenim kvalitetom i s punom upotrebnom vrednošću. Bez široke primene frigorifičnih mogućnosti tehnike i tehnologije ne mogu se više ni zamisliti ne samo mnogobrojni ugostiteljski objekti i prodavnice životnih namirnica, već ni još mnogobrojnija domaćinstva. Ovo naročito važi za turistička područja u kojima su meteorološki uslovi u jeku turističke sezone veoma nepovoljni za održavanje namirnica, neophodnih ne samo domaćem stanovništvu već i rastućem broju domaćih i stranih turista.

I svima njima, naročito javnim objektima, odnosno prodavnicama, može korisno da posluži ovaj Priručnik, pa treba očekivati da ova publikacija skrene i njihovu pažnju.
Najzad, ovaj nesumnjivo veoma solidno izrađen Priručnik može vrlo korisno poslužiti i bar kao pomoćna udžbenička literatura svim studentima tehnologije, veterinarstva i agronomije, kao i učenicima škola koje spremaju odgovara- juče stručnjake na srednjem nivou, uključujuči i ugostiteljske škole.

U vezi izloženog, a pošto kroz neposrednu delatnost redovno pratim i dosta poznajem stanje jugoslovenske frigorifikacije, smatram da ovaj Priručnik odgovara u punoj meri dobro shvaćenim društveno-privredno-prehrambenim potreba- ma i interesima naše zemlje, u periodu njenih poletnih napora u pravcu svestranog progresa ka prosperitetu njenih najširih krugova proizvođača i potrošača.
Takvo uverenje me je i podstaklo da pristupim prevodu ovog Priručnika koji se ovim stavlja na raspolaganje zainteresovanima.

Beograd, jula 1971. god. S. Blagojević

Jugoslavija je po ukupnom broju stabala šljiva (oko 80 miliona) i proizvodnji (750.000 tona, prosek 1971/74. god.), na prvom mestu u svetu. Za Jugoslavijom slede: Rumunija, SAD, SR Nemačka, SSSR, Mađarska, Bugarska, Francuska itd. U proizvodnji po glavi stanovnika, posle nas (41 kg), dolaze Rumunija (27,8 kg), Bugarska (25 kg), Francuska (2,5 kg) itd.

Šljiva je najzastupljenija voćna sorta i u Jugoslaviji. Od ukupnog broja voćnih stabala, na šljivu dolazi oko 59%, a u Srbiji preko 70%. Posle Srbije, šljiva je najviše zastupljena u SR Bosni i Hercegovini.
Za proizvođače i celu zemlju šljiva ima veliki privredni značaj. U šljivarskim područjima, mnogim domaćinstvima ona je glavni izvor prihoda, a izvozom svežih ili sušenih plodova, kao i raznih prerađevina i rakije, ostvaruju se i znatna devizna sredstva.

Razumljivo, prihodi bi mogli biti i znatno veći ako bi se šljivarstvu poklonila veća pažnja posebno pravilnijem izboru sorti i podizanju zasada, zatim negovanju, orezivanju, đubrenju i zaštiti, kao i berbi i pripremi za tržište. Prirodni i drugi uslovi za savremeniju proizvodnju već postoje, samo ih treba umešno iskoristiti.

Danas se uveliko raspolaže visokokvalitetnim sortama i hibridima šljiva, veoma pogodnim za sušenje i dobijanje proizvoda kakvi se traže na domaćem i inostranom tržištu. Tu na prvom mestu dolaze nove sorte i hibridi Instituta za voćarstvo u Čačku, jer su visokog kvaliteta, a uz to rodne i veoma otporne. Takođe se danas raspolaže potrebnom mehanizacijom, sredstvima za zaštitu i drugim što je potrebno za sa- vremenu proizvodnju, a što posebno može doći do izražaja ’kroz udruženi rad udruživanjem u zadruge ili OOUR-e poljoprivrednih organizacija na svom području.

Prema tome, polazeći od povoljnih prirodnih i društvenih uslova, a imajući u vidu veliku hranljivu i terapeutsku vrednost šljiva u svežem ili prerađenom stanju, kao i mogućnost unovčavanja na domaćem i inostranom tržištu, šljiva u narednom periodu treba pokloniti znatno veću pažnju, kako bi se dobilo više kvalitetnijih plodova, jer će samo u tom slučaju i korist biti veća. Tom cilju treba da doprinese i ova publikacija, u kojoj su autori izneli sve što je neophodno znati da bi se postigao željeni uspeh pri gajenju i preradi šljive.

Redakcija

Sadržaj

Predgovor
Predgovor prevodioca

1) Hladnjača-koncepcija i konstrukcija

1.1 DEFINICIJA I TIPOVI HLADNJAČE
1.11 Statut hladnjača
1.12 Režimi aktivnosti
1.13 Ekonomske funkcije

1.2 OPŠTA KONCEPCIJA HLADNJAČE
1.2.1 Program eksploatacije
1.2.2 Ekonomski faktori i tehnička rešenja
1.2.3 Optimalne dimenzije i proširenja
1.2.4 Skladištenje
1.2.4.1 Gustina skladištenja
1.2.4.2 Podela skladištenog kapaciteta
1.2.5 Smrzavanje
1.2.5.1 Tunel za smrzavanje
1.2.5.2 Drugi postupci smrzavanja brzo smrzavanje
1.2.6 Kapaciteti prijema i ekspedicije robe
1.2.7 Pomoćne aktivnosti

1.3 GENERALNI PLAN HLADNJAČE
1.31 Podizanje (izgradnja)
1.32 Opšte odredbe
1.32.1 Hladnjača na više spratova
1.32.2 Hladnjača u prizemlju
1.33 Unutrašnji raspored hladnjače
1.33.1 Plan u celini
1.33.2 Hodnici
1.33.3 Rampe
1.34 Dimenzije i karakteristike komora za hlađenje

1.4 METOD KONSTRUKCIJE
1.4.1 Građevinarstvo
1.4.1.1 Zemlja
1.4.1.2 Skeletna konstrukcija
1.4.1.3 Pregrade, tavanice i krovovi
1.4.2 Izolacija
1.4.2.2 Izbor izolacije
1.4.2.3 Nepropustivi ekran (protiv parna barijera)
1.4.2.4 Polaganje izolacije
1.4.2.5 Izolacija cevovoda
1.4.3 Komore s duplim zidovima (»Jacket system«)

1.5 RASHLADNA OPREMA
1.5.1 Sistemi hlađenja
1.5.1.1 Opšte napomene
1.5.1.2 Direktno hlađenje i hlađenje nesmrzavajućom tečnošću
1.5.2 Raspodela rashladnih kapaciteta
1.5.2.1 Raspodela između tokova iskorišćavanja
1.5.2.2 Kapacitet rashladnih kompresora
1.5.3 Ostvarenje cirkulacije hlađenja
1.5.3.1 Mašinske sale
1.5.3.2 Kondenzator i snabdevanje vodom
1.5.3.3 Iskorišćavanje hladnoće
1.5.3.3.1 Aparati za iskorišćavanje hladnoće
1.5.3.3.2 Otapanje leda (defrostacija)
1.5.3.3.3 Snabdevanje aparata za prenošenje hladnoće
1.5.4 Pomoćna oprema
1.5.41 Snabdevanje energijom-električne instalacije
1.5.42 Izmena i prečišćavanje vazduha
1.5.5 Automatizam
1.5.5.1 Opšte napomene
1.5.5.2 Integralni automatizam
1.5.5.2.1 Regulisanje proizvodnje hladnoće
1.5.5.2.2 Regulisanje iskorišćenja hladnoće
1.5.5.3 Poluautomatizam

1.6 VEZA IZMEĐU KORISNIKA I KONSTRUKTORA MANIPULISANJE ROBAMA

2.1 UVOD
2.11 Definicija
2.12 Posebne karakteristike manipulisanja u hladnjači

2.2 TRANSPORTNA SREDSTVA U UNUTRAŠNJOSTI HLADNJAČE

2.3 PALETIZACIJA
2.3.1 Principi
2.3.2 Razvoj paletizacije u Evropi
2.3.3 Prednosti paletizacije
2.3.4 Raspored paleta u toku skladištenja

2.4 PROBLEMI KONSTRUISANJA
2.4.1 Opšte napomene
2.4.2 Pristupi i hodnici
2.4.3 Dimenzije lokala za skladištenje
2.4.4 Podovi
2.4.5 Vrata
2.4.6 Peroni i rampe
2.4.7 Mostovi prelaza
2.4.8 Opšte napomene

2.5 OSOBENOSTI KOJE SE ODNOSE NA MANIPULISANJE LAKOKVARLJIVOM ROBOM

2.6 KORIŠĆENJE RAZNOVRSNIH SREDSTAVA ZA MANIPULISANJE ROBOM U HLADNJAČAMA
2.6.1 Važnost opreme za manipulisanje robom
2.6.2 Manipulisanje robom u horizontalnom pravcu
2.6.3 Manipulisanje robom u vertikalnom pravcu

2.7 PALETIZACIJA U EKSPLOATACIJI HLADNJAČE
2.7.1 Posebne prednosti paletizacije u hladnjači
2.7.2 Raspored paleta u komorama za hlađenje
2.7.3 Kolica dizalice (viljuškari)
2.7.4 Ambalaža i paletizacija

2.8 OSOBLJE I ORGANIZACIJA MANIPULISANJA ROBOM
2.8.1 Osoblje za manipulisanje robom
2.8.2 Organizacija sistema manipulisanja
2.8.3 Formacija i nadzor za manipulisanje robom

2.9 EKONOMSKA STUDIJA
2.9.1 Elementi koji utiču na cenu manipulisanja
2.9.2 Uticaj vrste postupaka i roba na troškove manipulisanja
2.9.3 Uticaj paletizacije na troškove manipulisanja robom
2.9.4 Zaključak

ROBA U HLADNJAČI
3.1 UVOD
3.2 BITNI USLOVI DOBROG ČUVANJA HLAĐENJEM
3.2.1 Opšte napomene

3.2.2 Činioci dobrog čuvanja
3.2.2.1 Temperatura
3.2.2.2 Vlažnost
3.2.2.3 Cirkulacija vazduha
3.2.2.4 Osvetljenje
3.2.2.5 Nadzor u toku skladištenja
3.2.3 Uslovi dobrog čuvanja podesni za hlađenje namirnica
3.2.3.1 Izolovanje neke vrste robe
3.2.3.2 Čišćenje vazduha i zidova komora za hlađenje
3.2.3.3 Ambalaža
3.2.3.4 Gustina skladištenja
3.2.3.5 Rizici kondenzacije na izlazu iz komora za hlađenje
3.2.4 Uslovi pravilnog čuvanja smrznutih namirnica
3.2.4.1 Ambalaža
3.2.4.2 Gustina skladištenja

3.3 RELATIVNI MODALITETI ZA KORIŠČENJE HLADNOĆE U NEKIM POSEBNIM SLUČAJEVIMA
3.31 Prethlađenje kao funkcija hladnjače
3.32 Čuvanje u kontrolisanoj atmosferi
3.33 Kombinacija hlađenja s drugim postupcima konzerviranja

3.4 PREGLED MOGUĆNIH SMETNJI PRILIKOM ČUVANJA U HLADNJAČI
3.41 Skladišne bolesti
3.42 Ožegotine izazvane hladnoćom

HLADNJAČA I NJENI KORISNICI
4.1 U V O D

4.2 PRAVNI SAVETI
4.2.1 Ugovor o hlađenju
4.2.2 Pravna osnova ugovora o hlađenju
4.2.3 Unutrašnja pravila

4.3 KOMERCIJALNI ASPEKTl
4.3.1 Određivanje tarife
4.3.2 Obračun zaliha
4.3.3 Osiguranje robe
4.3.4 Garancija za robu
4.3.5 Praktičan koeficijent iskorišćavanja sala
4.4 OBRAZOVANJE I PROPAGANDA
4.4.1 širenje propagande kod klijentele
4.4.2 širenje propagande o hlađenju

OSOBLJE I ZAŠTITNE MERE

5.1 UVOD

5.2 ZAŠTITNE MERE
5.2.1 Zaštitne mere protiv vatre
5.2.1.1 Unutrašnjost zgrade
5.2.1.1.1 Preventivne mere
5.2.1.1.2 Oprema protiv požara
5.2.1.2 Spoljašnost zgrade
5.2.1.3 Uređaji koji se odnose na osoblje
5.2.2 Zaštitne mere protiv gasa
5.2.2.1 Zaštitni materijal protiv gasa
5.2.2.2 Uređenje mašinske sale
5.2.2.3 Uređaji za osoblje
5.23 Zaštitne mere protiv vode
5.24 Zaštitne mere protiv opasnosti od zatvaranja, naročito u komorama s niskom temperaturom
5.2.5 Zaštitne mere protiv nesreća
5.2.5.1 Opšti uređaji
5.2.5.2 Odredbe o dizalicama
5.2.5.3 Odredbe koje se odnose na sredstva unutrašnjeg transporta
5.2.5.4 Odredbe koje se odnose na električne instalacije
5.2.5.5 Odredbe koje se odnose na transportna vozila
5.2.5.6 Ostale odredbe

5.3 SPECIJALNE MERE KOJE SE ODNOSE NA OSOBLJE ZAPOSLENO U KOMORAMA ZA HLAĐENJE
5.31 Specijalna odela
5.31.1 Za rad u hlađenim komorama
5.31.2 Rad u komorama sa veoma niskom temperaturom
5.31.3 Ostale preporuke
5.31.4 Plaćanje, održavanje i čišćenje zaštitnih odela
5.32 Druge mere
5.3.2.1 Mere koje se odnose na snabdevanje
5.3.2.2 Dodatni odmor za osoblje koje radi u uslovima niske temperature –
5.3.2.3 Smena radnika zaposlenih u komorama s niskom temperaturom –
5.3.2.4 Medicinska kontrola

5.3.2.5 Socijalne mere
Literatura i bibliografija

Glava I Hladnjača — koncepcija i konstrukcija

1. 1 — Definicija i tipovi hladnjača

Na desetom internacionalnom kongresu hlađenja u Kopenhagenu (1) 1959. bio je već prezentiran jedan prethodni izveštaj pod naslovom »Tipovi i aktivnost hladnjača«.

Prilikom publikovanja ovog priručnika o uskladištenju bilo je potrebno klasifikovati različite tipove hladnjača, imajući u vidu ne samo njihove specijalizovane ili polivalentne aktivnosti, već i uslugu koja je njima namenjena u zemljama sa slobodnom, dirigovanom ili podržavljenom privredom.

Međutim, napominjemo da je hladnjača zgrada ili serija zgrada namenjenih za skladištenje određene robe (naročito lakokvarljivih životnih namirnica) u uslovima tačno određenih režima temperature i relativne vlažnosti, ponekad i u kontrolisanoj atmosferi, što ne može biti postignuto u običnim skladištima bez izolacije i rashladne opreme.

1. 11 — Statut hladnjača

1.111 — U zemljama s liberalnom privredom, hladnjače pripadaju najčešće trgovinskim preduzećima privatnog karaktera. One mogu ponekad, mada ređe, da budu vlasništvo bilo države, bilo nekog javnog organa (departmana, komune, opštine. itd.), ili grupe proizvođača (uglavnom kooperativa) ili jednog »mešovitog privrednog društva«, u kojima se tzv. javni i privatni interesi podudaraju.

U ovom poslednjem slučaju, pošto privatni ugovori dobijaju javnu saglasnost, hladnjače mogu eksploatisati profesionalci ili privatnici udruženi kao kooperanti. Ali ih isto tako mogu eksploatisati i javne službe. U svakom slučaju one se eksploatišu sa zadatkom da osiguraju svoju sopstvenu rentabilnost.

Ove hladnjače su javnog ili privatnog karaktera. Javne hladnjače rade za račun trećih lica. One su nosioci servisa za prijem robe radi njenog skladištenja. Skladištenje se obavlja za određenu, unapred poznatu naknadu, koja je naročito precizirana s jedne strane u odnosu na tehniku konzervisanja (prethlađenje, smrzavanje, itd.) i s druge strane prema tonaži ili obimu robe i vremenu skladištenja, kao i obimu manipulisanja.

Javna hladnjača ne može da raspolaže u svoje ime ni jednom uskladištenom robom. U zemljama u kojima zakon to dozvoljava, ona je jedino ovlašćena da izdaje skladišne listove, kao i da carini, vrši uslugu skladištenja. Nasuprot tome, privatne hladnjače u principu mogu skladištiti samo robu koja pripada njihovim vlasnicima, ali ne mogu skladištiti robu za račun trećih lica.

1. 112 — U zemljama u kojima je privreda podržavljena, hladnjače su državna preduzeća i uglavnom čine celinu: proizvodnja — distribucija — prodaja, u čemu one vrše svoju ulogu u korist krajnjeg rezultata — skladištenja robe za račun trećih lica.

Međutim, oba tipa privrede ispoljavaju podjednaku brigu o tehničkom (usavršavanju) s ciljem da se postigne takav kvalitet hlađenja koji treba da osigura maksimalnu vrednost proizvoda u vremenu potrošnje ili iskorišćavanja. Za skladišta u zemljama sa slobodnom privredom održavanje kvaliteta je uvek element prvorazredne važnosti, jer dobri finansijski rezultati zavise od zadovoljenja mušterija. Za skladišta u zemljama sa državnom privredom dobit zavisi od ugovorene premije i nagrade za dobar rad kao i od neprimenjivanja sankcija, za slabo čuvanu robu usled čega dolazi do gubitaka u težini.

1.12 — Režim aktivnosti

Ali i pored razlika u načinu eksploatisanja, prouzrokovanih privrednim režimom pojedinih zemalja, skoro svoda se nalaze aktivnosti istog tipa, tj. polivalentne hladnjače i specijalizovane hladnjače.

Polivalentna hladnjača je zamišljena, konstruisana i ekipirana za konzervisanje svih vrsta proizvoda na kraće i duže vreme. To je najčešće javna hladnjača i ona se uglavnom smešta u potrošačkim centrima.

Specijalizovana hladnjača je zamišljena i opremljena samo za čuvanje jedne kategorije proizvoda, s obzirom da dopunjuje aktivnost poljoprivrede ili prehrambene industrije (mlekara, klanica, parkirnica za voće, centar za smrzavanje itd.). Polazeći od ove činjenice, specijalizovana hladnjača se gradi radije u centrima proizvodnje i najčešće pripada kategoriji privatnih ili kooperantnih hladnjača.

1.13 — Ekonomske funkcije

Druga mogućnost klasifikovanja hladnjača, koju je prikazao izveštaj autora u Kopenhagenu, sastoji se u razlikovanju proizvodnih, potrošačkih i distributerskih hladnjača.

Podela između ova tri tipa data je na osnovu iskustva. i granice između jednih i drugih često su loše definisane.

Prve, zvane proizvodne raspolažu poglavito opremom za selo i ribarska pristaništa, dok druge, uopšte uzev, vezuju svoju sudbinu za gradska naselja s njihovim pravim klasičnim grosističkim tržištima ili njihovim novim obimom orijentisanim na samousluge ili na komercijalne centre opremljene za »slobodnu uslugu«.

Uloga hladnjača za distribuciju bila je naročito istaknuta u onom delu ranije pomenutog izveštaja kome bi se zainteresovani čitalac mogao posvetiti.

Pored ova tri tipa hladnjača postoji i lučka hladnjača.

Uloga ove hladnjače je trostruka: 1) prijem i skladištenje uvezene i istovarene robe u luku iz brodova hladnjača ili brodskih komora za smrzavanje, koja čeka na distribuciju; 2) prijem i skladištenje robe koja je prispela iz unutrašnjosti zemIje a namenjena je izvozu morskim putem; 3) konzumna hladnjača za stanovništvo iste luke.

Ukratko, lučka hladnjača je zgrada ili serija zgrada s temperaturom koja varira od — 30° do +13° . Ona olakšava tranzit proizvoda uvezenih ili namenjenih izvozu, za koje rashladni lanac ne sme da bude prekinut.

Dodajmo da hladnjače, bez obzira na režim eksploatisanja, imaju veoma važnu ekonomsku ulogu u poljoprivrednom i prehrambenom životu svake nacije.

Nedovoljna ishrana nekih zemalja i višak hrane u drugim nailazi na poželjnu ravnotežu samo zahvaljujući hladnjačama, jer skladište je instrument prvorazredne važnosti za ovu ravnotežu, pod uslovom da obezbeđuje odgovarajuću temperaturu.

Ovaj priručnik je sastavljen da bi se istakli problemi koje treba da rešavaju svaki pojedinac, društvo ili »kombinat« koji nameravaju bilo da izgrade hladnjaču, bilo da poboljšaju eksploataciju nekog postojećeg skladišta.

1.2 — Opšta koncepcija hladnjače

Generalna koncepcija jedne hladnjače je određena jasnim kriterijumima svojstvenim svakoj hladnjači, kao što su kapacitet skladištenja, mogućnosti prijema i isporuke robe i unutrašnje održavanje. Njena originalnost je u tome da se različiti delovi skladišta održavaju uglavnom na temperaturama nižim od spoljašnjih temperatura.

Iz toga proizilaze izvesne dopunske teškoće koje intervenišu isto tako dobro u izboru tehničkih rešenja za konstrukciju i opremu, kao i u eksploataciji u pravom smislu rečd.

Pri proceni realizacije jedne polivalentne hladnjače, trebalo bi pristupiti zajedničkoj studiji, čiji bi prvi deo sačinjavao program eksploatacije. Drugi deo određuje tehnička rešenja kao funkciju posebnih lokalnih uslova a naročito ekonomskih činilaca.

1.21 — Program eksploatacije

Glave naslova ovog programa su uglavnom sledeće:

— priroda tretirane robe;
— način operacije hlađenja: predhlađenje, skladištenje u hladnjači, smrzavanje, brzo smrzavanje, skladištenje u smrznutom ili brzo smrznutom stanju, skladištenje u kontrolisanoj atmosferi itd;
— slične aktivnosti kao što su pakovanje robe pre ili posle tretiranja hlađenjem;
— važnost posmatranog prometa: dnevno kretanje robe, prosečni stokovi itd.

Polazeći od ovog programa definisaće se opšte karakteristike: ukupni obim, razmeštaj u komorama manjih ili većih dimenzija. kapacitet smrzavanja, sistemi rashlađivanja, skladišna oprema i rukovanje kao i veze sa spoljnom sredinom.

1. 22 — Ekonomski faktori i tehnička rešenja

Drugi deo studije treba da omogući izbor najboljeg tehničkog rešenja. Ovo poglavlje ima za cilj da upozna čitaoce sa uglavnom već usvojenim rešenjima, ali treba znati da izbor ovih rešenja zavisi od ekonomskih i tehničkih uslova.

Ova ekonomska razmatranja su funkcija lokalnih uslova, pa je, prema tome, teško izvući opšta pravila.

Međutim, ipak se mogu učiniti izvesna zapažanja. Rentabilnost jedne hladnjače zavisi od korektne ravnoteže između obaveza amortizacije i obaveza eksploatacija. Među obavezama eksploatacije u slučaju kada hladnjača obezbeđuje celokupno manipulisanje, troškovi radne snage učestvuju u velikoj meri (50% od troškova eksploatacije, ovaj odnos je obično prihvaćen). Isto tako se uzima u obzir i utrošak energije, iako ima manji uticaj.

U zemljama, u kojima je električna energija za proizvodnju hladnoće relativno jeftina u poređenju sa cenom radne snage, zahtevi za izvođenje električne izolacije, čije postavljanje iziskuje veću radnu snagu, mogu biti realniji. U svakom slučaju ne bi se smelo sići ispod izolacione debljine koja bi onemogućila održavanje temperature robe, na primer u slučaju dužeg prekida struje.

Sadašnja tendencija najvećeg broja zemalja je usvajanje rešenja koja omogućavaju da se smanje troškovi radne snage u eksploataciji. Od nedavno počela je primena automatizacije i transporta u hladnjačama. Zbog toga je jedno celo poglavlje ovog priručnika posvećeno problemima manipulisanja. Najzad, izbor materijala će se pripremati prema lokalnim mogućnostima. U svakom slučaju tu treba još uzeti u razmatranje relativni izdatak za radnu snagu (npr. prefabrikovani elementi su manje više interesantni).

1. 23 — Optimalne dimenzije i proširenja

— U toku poslednje decenije konstatovan je znatan razvoj upotrebe hladnjače. Skoro u svim zemljama broj hladnjača raste sa dimenzijama hladnjača.

Pri određivanju optimalnih dimenzija jedne polivalentne hladnjače (osobito obim i kapacitet smrzavanja) veliku ulogu imaju lokalni uslovi. Međutim, opšta tendencija je da se ustanove znatno veće jedinUe nego ranije, i to kako u proizvodnji tako i u potrošnji.

Tamo gde je još pre deset godina usvojen kapacitet od 1500 tona kao razuman minimum, danas se smatra da bi trebalo ovaj kapacitet da iznosi 2500 ili 3000 tona. Dok su hladnjače od 5.000 do 10.000 tona u Evropi bile malobrojne, istraživanja ekonomičnije eksploatacije i porasta tonaže uticala su poslednjih godina na izgradnju hladnjača s kapacitetom znatno većim od 10.000 tona. )

Izučavajući plan u celini, vidi se da bi trebalo rezervisati prostor za proši rešenje, da bi se stvorila mogućnost prema porastu potreba.

1. 24 — Skladištenje

Određivanje skladišnog kapaciteta i njegovih delova zavisi od nekoliko činilaca: obima prometa, prosečnog držanja robe u hladnjači i prirode robe.

1. 241 — Gustina skladištenja

Imajući u vidu visoku cenu koštanja po kubnom metru komore, posebnu važnost treba posvetiti gustini skladištenja. Peta komisija Instituta izučavala je ovo pitanje od 1958. do 1963, tako da se čitalac može upoznati sa saopštenjima datim u toku ovog perioda (3).

U sledećim poglavljima mogu se naći obaveštenja koja se odnose na metode skladištenja i vrednosti koje su različiti autori otkrili za najčešće robe (2.74, 3224 i 3.242).

Tablice 1 i 2 paragrafa 3.234 i 3. paragrafa 3.242 pružaju indikacije za terete koje podovi mogu izdržati.

Smatra se, uglavnom, da je gustina po kubnom metru bruto niža za 30 do 40% od gustine korisnog kubnog metra. Odnos neiskorišćenog prostora, koji se ne zanemaruje, utoliko je važniji ukoliko su komore manje. Zbog ovoga i drugih razloga na koje ćemo se ponovo vratiti, teži se da se konstruišu komore velikih površina i velikih visina tako da se postiže gustina po m2 korisne površine oko 2000 kg i više. Potrebno je proučiti ove vrednosti za određivanje tereta na zemlju, koji predstavlja bitni podatak za obračun podova.

Za pretprojekt najčešće se uzimaju sledeće vrednosti koje omogućuju grub proračun obima komora jedne hladnjače ako imaju 400 m2 i više i ako se iskorišćavaju za paletizovanu robu:

— smrznuti proizvodi = 300 kg po m3 bruto;
— hlađeni proizvodi = 160 kg po m3 bruto;

Prosečne često citirane vrednosti za polivalentne hladnjače kreću se od 200 do 250 kg po m3 bruto.

Najzad za obešenu robu meso s kosturom ili četvrtke koristi se gustina zvana »linearna« (težina robe po korisnom metru vazdušnog koloseka). Ova zbijenost, za koju će se naći poneke vrednosti u odeljcima 3.234 i 3.242, omogućuje kalkulisanje skeleta vazdušne mreže sa uobičajenim maržama sigurnosti.

1.242 — Podela skladišnog kapaciteta

Funkcionisanje skladišnog kapaciteta zavisi istovremeno od prirode roba zbog njihove raznovrsnosti (vidi glavu 3) i načina tretiranja hlađenjem (temperature zonske ili po pojasevima).

U specijalizovanim hladnjačama broj komora je uglavnom vezan za konstrukciono rešenje. Nasuprot tome za polivalentne hladnjače se postavlja pitanje da li je bolje graditi veći broj malih komora, radi izdvajanja različitih roba, ili manji broj komora velikih dimenzija.

Međutim prevagnulo je drugo rešenje očigledno iz ekonomskih razloga, kao i radi lakšeg upravljanja (vidi 2.7).

Pri tome se može zapaziti da su nepodudarnosti među robama, ako su one pogodne za skladištenje blizu 0°, beznačajne na niskim temperaturama, osim nekoliko izuzetaka (vidi 3, 23, i 3.24).

Najzad, povećanjem količine robe tretirane hladnoćom, kako hlađene tako i smrzavane, osigurava se potpuno korišćenje komora od više hiljada kubnih metara samo za jednu jedinu vrstu robe (vidi 1.521 i 1.5331).

1.25 — Smrzavanje

Međunarodni institut za hlađenje objavio je 1964. godine »Preporuke za pripremu i raspodelu smrznutih namirnica«. Ovo delo može se preporučiti, a naročito odeljak koji tretira proces smrzavanja.

Klasifikacija postupaka smrzavanja može biti obavljena pokretnim uređajem za transmisiju hladnoće ili imajući u vidu način na koji se roba uvodi u aparat (smrzavanje po delovima, smrzavanje neprekidno). Izićićemo iz okvira ovog dela opisujući sve korišćene postupke smrzavanja.

Ograničićemo se na pregled smrzavanja u tunelu, najrasprostranjenijem postupku, jer je vrlo polivalentan kao i na nekoliko indikacija na drugim aparatima, naročito korišćenim za ultra brzo smrzavanje.

1.251. — Tunel za smrzavanje i smrzavanje po delovima

Većina hladnjača snabdevena je danas tunelom za smrzavanje ) u koji se roba unosi u partijama.

Temperatura vazduha se snižava što je moguće brže na —30 do —40°. Za poboljšanje koeficijenta izmene toplote na površini robe, brzina vazduha treba a bude dosta velika, što nameće ventilatore Velike jačine (4).

Vreme zadržavanja robe u određenom tunelu uslovljeno je dimenzijama jedinice ambalaže ili komada. Ono je, na primer od 20 do 24 sata za goveđe čereke (četvrtine), 30 do 36 sati za sanduke od 25 kg mesa bez kostiju, 8—12 h za proizvode smeštene u metalne kontejnere, čija je debljina od 6—8 cm. ).

Objavljene studije o koncepciji i funkcionisanju tunela pokazuju da je praktičan randman utoliko bolji ukoliko je:

— roba bila rashlađena približno do 0° pre nego što je unesena u ćeliju (tunel će uglavnom biti kombinovan jednom ili dvema komorama za prethodno hlađenje) ;
— ako je temperatura vazduha ujednačena u raznim delovima tunela
— strujanje vazduha upravo na odeljke tunela homogeno;
— cirkulacija vazduha raspoređena tako da se gubici pri punjenju svedu na minimum;
— energija potrebna za cirkulaciju vazduha nije preterana u poređenju s korišćenom energijom za proizvodnju hladnoće;
— ako se na jedan opšti način postigne zadovoljavajući ekonomski kompromis uštede između snižavanja temperature vazduha, dakle temperature isparavanja i brzine smrzavanja proizvoda.

Ova metoda smrzavanja preporučuje se, zbog njene polivalentnosti — prvorazrednog kvaliteta, za robe čije su ambalaže različitih dimenzija i vrsta, i za preduzeća sa širim asortimanom roba.

Unutrašnja oprema tunela sastoji se uglavnom, iz vazdušne pruge za četvrtke (ili cele trupove) i komade mesa. Roba smeštena u sanduke ili metalne tave raspoređuje se na kolica sa policama, na kukama učvršćenim na vazdušnim šinama, na paletama, ili ređe na podu, vodeći računa o razmaku zbog bolje cirkulacije vazduha. Ova cirkulacija je ili uzdužna (jedan ili dva ventilatora duvaju paralelno uzdužnoj osi) ili poprečna (više ventilatora duvaju upravno na uzdužnu osu). Da bi se postigla ujednačenost temperatura, potrebno je izvesti obrnut smer cirkulacije vazduha u toku smrzavanja.

Kapacitet jednog tunela iskorišćenog za smrzavanje po delovima često je izražen u tonama na dan, što može da dovede do nekih zabuna, ako se ne preciziraju vrsta i način pakovanja proizvoda i njegova temperatura u unutrašnjosti na kraju operacije. Cesto se uzima kao referenca juneće meso u čerecima.

*) Ovaj naziv je usvojen jer su ovi lokali predstavljeni u obliku izduženog pravougaonika što smanjuje transferzalne preseke i povećava brzinu kretanja vazduh

**) Za maslac je uglavnom dozvoljeno da se smrzavanje može obaviti u komori za skladištenje, jer izgleda da nije zabeležena razlika u kvalitetu između maslaca

***) Izvestan broj korisnika smatra da je direktno smrzavanje, bez prolaženja kroz komoru za prethlađenje, interesantno zbog uštede ostvarene na radnoj snazi.

Ako je u pitanju optimalni kapacitet jednog tunela, on nastaje kao kompromis između troškova konstrukcije, utoliko većih po toni na dan ukoliko je lokal manji, i uslova eksploatacije. Sigurno je da je u tunelima malih dimenzija mnogo lakše manipulisati utovarom i istovarom, a osim toga u njima se lakše rešava problem ujednačenosti temperature i raspodele vazduha. U ovim tunelima kapacitet je između 5 i 10 tona na dan, a postoje i tuneli znatno većeg kapaciteta od — 20,30 pa čak i 40 tona na dan. )

1.252 — Drugi postupci smrzavanja — brzo smrzavanje

Potrebno je naglasiti da razvoj potrošnje smrznutih proizvoda — razvoj već star u SAD, ali relativno skorašnji u Evropi (sa izuzetkom ribe) treba da podstakne korisnike polivalentnih hladnjača da vrlo pažljivo razmotre da li je potrebno ekipirati ih za smrzavanje ili ne.

Uglavnom, pozitivna odluka može biti prihvaćena ako se hladnjača nalazi u rejonu proizvodnje namirnica (povrća, voća, itd.) za koje je brzo smrzavanje ) neophodno.

Od pre nekoliko godina u izvesnom broju hladnjača se kompletiraju sredstva smrzavanja, među kojima se mogu citirati sledeće metode i aparati korišćeni u proizvodnoj praksi:

— smrzavanje u vazduhu sa uređajem za automatsko kretanje proizvoda, kao na pr. aparati sa trakom, lancem, pokretnim kolicima, itd.;
— smrzavanje u tekućem fluidu (flo-freeze ili fluidising);
— smrzavanje direktnim kontaktom s metalnom površinom (aparat za smrzavanje s horizontalnim ili vertikalnim pločama neprekidnog ili isprekidanog tipa; kontinuirani aparati mogu biti snabdeveni uređajem za automatski utovar i istovar;
— smrzavanje pomoću nezamrzive tečnosti (potapanjem ili prskanjem);
— smrzavanje u tečnom gasu (azot ili drugi).

1.26 — Kapaciteti prijema i ekspedicije robe

Pošto je ovo pitanje vezano direktno za probleme unutrašnjeg transporta u hladnjačama, upućujemo čitaoce na glavu 2.

Međutim, ne bi se mogle zamisliti komore hladnjača, njihovo unutrašnje korišćenje i pristup u njih, a da se prethodno ne odrede:

— količine roba koje treba da uđu u hladnjaču i iz nje izađu u toku jednog dana;
— sredstva korišćena za manipulisanje.

Procena količine dnevnog prijema roba je potrebna da bi se ustanovila mesta rashladnog bilansa koji se odnosi na komore za skladištenje (potrebna hladnoća za hlađenje i smrzavanje robe koja ne prolazi kroz tunel).

*) Ove cifre odgovaraju za goveđe meso u četvrtkama za efektivan rad (vreme utovara i istovara tunela isključeno) oko 20 h na dan.

**) „Preporuke za pripremu i raspodelu smrznutih namirnica” (aneks u Biltenu I I F, 1964) daju definiciju smrznutih namirnica svesno ne uzimajući u obzir, brzinu smrzavanja. Ipak, u trgovačkoj praksi za smrzavanje se uglavnom vezuje pojam brzine snižavanja temperature u centru proizvoda (vidi 3.222 ove „Preporuke”),

1.27 — Pomoćne aktivnosti

Kao izrazito uslužan servis hladnjače će u nekim slučajevima otvoriti servise za svoje korisnike.

Među aktivnostima koje se neposredno odnose na uskladištenu robu, ukazaćemo na sledeće (5 b):

— stavljanje na raspolaganje korisniku trgovinske lokale (kancelarije, sale za prodaju, itd).
— manje ili više prerada daje prednost robi, pre tretiranja hladnoćom, u toku ili posle tretiranja; mogu se u tom pogledu navesti primeri neograničavajući ovo nabrajanje:
— odstranjenje kostiju i pakovanje mesa pre smrzavanja;
— priprema voća i povrća za smrzavanje;
— klasiranje i pakovanje smrznutog voća, itd.

1.3 — Generalni plan jedne hladnjače

1.31 — Podizanje (izgradnja)

Izbor terena se vrši na osnovu sledećih kriterijuma:

— povezanost s putem i železnicom;
— kvalitet zemlje: otpornost, sadržina vode, rizik od smrzavanja (vidi 1.412);
— mogućnost snabdevanja vodom i električnom energijom.

Važno je predvideti i prostor za parking a naročito, površine za docnije proširenje.

1. 32 — Opšte odredbe

Postojeće hladnjače svode se na dva velika tipa:

— prizemna hladnjača;
— hladnjača na više spratova.

Poslednjih godina, a naročito posle sastanka u Moskvi (1958), Peta komisija je posvetila veći deo svoje aktivnosti kritičkoj oceni ovih dvaju tipova hladnjača (pregledati izveštaje sa sastanka Komisije od 1958, a posebno sa sastanka od 1962 (Saint-Jacques-de Compostelle) i 1963 (Minhen) u kojima su prikazane sintetičke studije (6).

Prema autorima koji su analizirali ova dva načina izgradnje otkrivene su prednosti i nedostaci tih hladnjača.

1. 321 — Hladnjača na više spratova

Dugo se smatralo da je trebalo prvo uzeti u obzir i namenu „rashladnog” skladišta koje je pre svega smanjilo termičke gubitke. U ovoj svetlosti najprikladnija je kocka u kojoj je odnos površina i obima minimalan. Tada je površina zauzeta zgradom relativno malo važna s obzirom na njen obim. Od odlučujućeg uticaja je da li je zgrada postavljena u urbanističkoj zoni (s vrlo visokom cenom zemljišta) ili pak u pretrpanoj zoni.

Nezgode ovog tipa hladnjače proizilaze iz:

a) potrebe da se prostori za skladištenje nalaze jedan iznad drugog i da mogu da prime veliki teret po kvadratnom metru;

— veliki skelet (grede i stubovi velikog prečnika, mnogobrojne tačke oslonaca itd.);
— skupi temelji;

b) obaveze transporta robe s jednog sprata na drugi (pomoću motornih dizalica, dizalica, kontinuiranog lifta itd.).

Ove nezgode svakako nisu umakle konstruktorima, pa su, međutim, bar u Evropi do 1955. godine gotovo sve hladnjače konstruisane na ovaj način. Na kraju knjige mogu se naći osnove hladnjača i njihovi izgledi u nekim zemljama.

Pri tome treba istaći da su primenjena interesantna rešenja za privremeno izbegavanje nekih od ovih nezgoda: veći broj vrata da bi se smanjio broj stubova u komori (prednapregnuti beton), popločavanje i nosećih zidova krova, pečurkasti plafoni koji omogućuju bolju cirkulaciju vazduha ispod plafona, itd.

Presudni element koji utiče na uspešan rad hladnjače u prizemlju je sniženje troškova i razvoj tehnike manipulisanja.

1. 322 — Hladnjača u prizemlju

Ovaj tip hladnjače je zamišljen kao skladišni prostor koji može da primi veliki teret po mž i čije su dimenzije određene tipovima uređaja za utovar i manipulisanje robom, u uslovima eksploatacije viljuškara i paleta (detaljnije u glavi 2.7).

Skelet zgrade može biti olakšan, jer više neće podnositi teret robe na više spratova. Vrata i visine stubova mogu biti povećani u znatnim razmerama.

Nedostaci prizemne hladnjače su, očigledno, velika površina zemljišta i relativno visok odnos površine i obima .)

Osim posebnog slučaja u kojem je raspoloživi prostor ograničen, prednosti prizemne hladnjače nadmašuju njene nedostatke, naročito ako se imaju u vidu mnogobrojne sporedne prednosti kao što su: glatke tavanice, koje olakšavaju raspodelu vazduha, više rampi i prostora za manipulisanje sa većim brojem komora mogućnost izgradnje na zemljištu osrednje otpornom bez skupog temelja, lakše rezervisanje provizornog kalkana za kasniju dogradnju itd.

Većina hladnjača u Evropi koje su konstruisane u toku poslednjih godina su prizemne ). Ipak, u poslednje vreme, ako je to teren zahtevao građene su hladnjače i na više spratova. U ovom slučaju traženo je da se sačuvaju prednosti paleti zacije, s jedne strane, smanjujući broj stubova u komorama, a s druge strane instalirajući dizalice dovoljne jačine usled transporta viljuškara zajedno s njihovim teretom.

1. 33 — Unutrašnji raspored hladnjače

1. 331 — Plan u celini

Raspored rashladnih komora u prizemnim hladnjačama je veoma jednostavan, Grade se rashladne komore jedna pored druge između drumskih i železničkih perona. Vidi se da, u ovom rasporedu, komore direktno komuniciraju s jedne strane s drumskom, a s druge sa železničkom rampom.

Proširenja se mogu uraditi na više načina:

— linearno s produženjem zgrade;
— Konstruisanje druge zgrade paralelno s prvom;
— izgradnja nove zgrade upravno na prvobitnu hladnjaču, na jednom njenom kraju.

Ovaj poslednji raspored, nazvan ,,L”, izgleda naročito interesantan sa gledišta eksploatacije, jer on jasno razgraničava dvorište za kretanje drumskih vozila i olakšava nadzor.

Tuneli za smrzavanje smešteni su u bloku komora u blizini mašinske sale. Oni su vrlo često povezani s komorama za prethodno smrzavanje, a ponekad i s radionicama u kojima se pripremaju namirnice za smrzavanje.

Ako je hladnjača kombinovana s klanicom, kompleks tunel-komora za smrzavanje postavljen je često blizu klanice, da bi se skratio put prevoza četvrtki i polutki mesa.

Prema tome, da li je predviđeno proširenje mašinske sale ili ne, njeni aneksi su postavljeni na jednom od krajeva ili u sredini linije rashladnih komora, s ciIjem da se smanji dužina cevovoda koji opslužuje komore.

U prizemnim hladnjačama ne postoje posebni prostori za olakšano manipulisanje kao što je to slučaj s hladnjačama na više spratova, u kojima se celo prizemIje ili samo njegov deo koristi za tu svrhu.

Prijem i isporuka robe često se obavlja u jednoj od odgovarajućih komora što ima dvostruku prednost — smanjen put prevoza i skraćenje vremena držanja robe napolju.

U svakom slučaju, za izvesnu robu, pre nego što bude izmerena na ulazu i izlazu, moraju se predvideti kolske vage dobro raspoređene i u dovoljnom broju. Ako ima mesta, može se povezati jedno zajedničko mesto merenja za podne i viseće vage.

1. 332 — Hodnici

Neki praktičari predviđaju s obe strane komora po jedan hodnik širine 4-5 metara, kao i perone istih dimenzija.

Ovi „hodnici” pružaju sledeće prednosti:

— održavanje temperature koja čini prelaz između spoljašnje i niske temperature u komorama, tako da je smrznuta roba dok čeka na utovar ili ulazak u komoru što manje izložena riziku površinskog odmrzavanja:
— mogućnost da se ostvare pomoćne operacije manipulisanja (čišćenje, etiketiranje, itd.) kao i da se bez rizika poremeti promet na rampama;
— lakše postavljanje stanica za reglažu i različitih uređaja koja se postavljaju u najvišem delu hodnika.

Ovakav raspored je izvršen u nekim višespratnim hladnjačama i već je razmatran kao jedan od najracionalnijih za konstrukciju iako je skuplji.

Postavljanje rashladnih komora s obe strane centralnog hodnika uglavnom, nije preporučljivo zbog rizika od kondenzacije i inja na zidovima hodnika i na instalacijama (naročito električnim), koje su tu fiksirane, osim ako je atmosfera hodnika kondicionirana.

1. 333 — Rampe

Većina hladnjača gradi drumske i železničke rampe. U drugoj glavi naći će se precizni podaci o visini ovih rampi (2.46).

Neki smatraju da se može ostvariti znatna ušteda konstuišući komore na nivou zemljišta, pod uslovom da se ne ometa eksploatacija. Visina krovova kola nije uvek određena i od momenta kada se mogu predvideti elementi povezivanja (mehanički ili ne) može se ukloniti rampa i osigurati transport, bilo mehaničkim transporterom (na traci, na lancu, iitd.), bilo viljuškarom, ako je u pitanju paletizovan tovar. Ovo je naročito interesantno za kamione a isto tako je dobro rešenje, ukoliko je izvodljivo, za prizemne hladnjače obezbediti pristup u dvorište za drumski saobraćaj, i klasičnu rampu za železnički saobraćaj.

U svim slučajevima rampe i manipulativni prostori treba da budu pokriveni da bi se roba zaštitila od insolacije i vremenskih nepogoda za vreme istovara i utovara. U područjima s toplom klimom, železnički kolosek je najčešće u unutrašnjosti — „vagonjere” ili zatvorene galerje uglavnom snabdevene uređajem za hlađenje.

Među pomoćnim lokalima posebno se ističu garderobe, sanitarne prostorije i kancelarije. Za kancelarije je najbolje da se izabere mesto sa kojeg se vidi cela rampa za manipulisanje (posebna zgrada u dvorištu za drumska vozila s položajem blizu glavnog mesta za pripremu).

Takođe treba predvideti pomoćne lokale u mašinskoj sali (radionice, magacine rezervnih i sastavnih delova itd.), kao i magacine za ambalažu, za koju se u prizemnoj hladnjači često iskorišćavaju potkrovlja iznad komora.

Najzad ne treba zaboraviti da se predvidi dovoljan prostor za različite uređaje za manipulisanje (vidi 2.48).

1. 34 — Dimenzije i karakteristike komora za hlađenje

Kao što smo već naznačili, komore se često projektuju prema sredstvima za manipulisanje, a specijalno za paletizaciju.

Tako su u planu uvećane dimenzije za veličinu paleta za skladištenje, imajući u vidu „čuvanje”, ili prostor između paleta i zidova, kao i kod prolaza za promet čija je širina određena tipom viljuškara. Komore od 300 do 400 m2 su uobičajene, a ima ih i mnogo većih površina (do 1000 m2 i više). Visina je određena prema kapaciteta dizanja viljuškara, gde se pri određivanju maksimalne visine skladištenja zavisno od zapremine tipa ambalaže, ima u vidu i održavanje slobodnog vazdušnog prostora ispod plafona zbog ventilacije.

Najčešće usvojene visine su između 5 i 6 metara. Korišćenjem specijalne dizalice i paletnog sistema u izvesnim specijalizovanim hladnjačama, postignuta je visina od 8 do 9 metara.

Usvajanje paletizacije ima druge posledice:

— povećanje dimenzija izotermičkih vrata (visina i širina da bi se dobio pogodan prolaz viljuškara natovarenog paletama;
— izostavljanje gotovo kompletne linije stubova koji čine dosta teškoća za jednu racionalnu paletizaciju.

U rashladnim komorama s glatkom tavanicom, raspodela vazduha difuzerom — kondicionerom je generalisana. Nekada uobičajeni uređaji za raspodelu praktično su odbačeni.

U komorama temperature se određuju prema vrsti robe. (vidi 1.521 i 1.5331).

1.4 — Metod konstrukcije

Pošto predmet ovog priručnika nije iscrpno ulaženje u tehniku konstrukcija, to su građevinarstvo i izolacioni problemi samo uzgred spomenuti.

1. 41 — Građevinarstvo

Uvek se nastoji da se izgradi objekat što ekonomičnije bez velikih arhitektonskih zahteva. U nekim zemljama koriste se prefabrikovani elementi naročito prilagođeni za prizemne hladnjače. Uopšte uzev ekonomičnost treba da bude pravilo.

Pri izradi projekata važi drugo pravilo: odstranjivanje uzroka koji mogu da štete efikasnosti sistema „hidroizolacija”. Dakle, ovi uzroci su dvojaki: infiltriranje vode i vlage u zemljište i kroz zidove, ili diferencijalna i učestala pomeranja materijala i konstrukcionih elemenata.

Naime, infiltriranje vode kroz zidove brzo dovodi do oštećenja izolacije. Voda koja se zadržava u zemljištu, ako se smrzne, izaziva uzdizanje tla koje može da bude uzrok znatnih oštećenja u konstrukciji. Potrebno je dalje voditi računa da se izradi dobar sistem drenaže zemljišta i sistem odvodnjavanja krova da bi se izbegle pukotine u unutrašnjosti zidova i temelja.

Diferencijalno pomeranje materijala ili konstruktivnih elemenata kao što su zidovi krovovi i stubovi može izazvati pucanje spoljnjeg maltera i oštećenje hidroizolacije.

Treba pokloniti posebnu pažnju ispitivanju zemljišta i izboru načina fundiranja.

1. 411 — Zemlja

Opterećenje zemljišta obuhvata:

— statičku nosivost od 3000 — 5000 kg po m2 tereta robe;
— pokretne tovare koji se prenose na točkove dizalica — viljuškara; ovi tereti su obično od 1200 kg do 1500 kg po točku (ova cifra treba da bude povećana s obzirom na dinamički učinak (8).

Za prizemne hladnjače izvodi se izvrnuti svod od armiranog betona nezavisno od temelja stubova koji obrazuje skelet zgrade i koji podjednako raspodeljuje teret na zemljište.

Za višespratne hladnjače koje su izrađene prema klasičnim metodama konstrukcije ostvarena je naročito jaka armirano-betonska skeletna konstrukcija koja je iziskivala brižljivo ispitivanje temelja.

Naročite predostrožnosti treba da se preduzmu za zemljište pod komorama s niskim temperaturama u prizemlju, jer smrzavanje zemlje može da izazove teško oštećenje, kao što je, na primer, podizanje zgrade. O smrzavanju zemlje videti saopštenja urađena poslednjih godina i izložena u komisijama 3 i 5 Međunarodnog instituta za hlađenje (9).

Za ublažavanje rizika smrzavanja zemlje i štete koju to izaziva pribegava se konstrukciji pravog suterena, ili specijalnim uređajima za zaštitu protiv leda ako su pločice položene neposredno na zemljište.

Konstrukcija jednog pravog suterena je skupa, ali se ipak opravdava ako bi bilo mogućno da se u suterenu smeste pomoćni lokali. Ovo je neophodno u slučaju ako je zemljište rastresito ali zbijeno, ili ako je nemoguće izvršiti korektnu drenažu.

Što se tiče prizemnih hladnjača, mogu se spomenuti sledeća rešenja:

— izrada jednog kanala koji se provetrava spoljašnim vazduhom, pri čemu ovo provetravanje može biti prirodno ili veštačko. Ovaj kanal može se izraditi od šupljih blokova položenih između svoda i izolacije.
— Stalno zagrevanje spoljnih površina izolacije, bilo elektronskim putem, bilo cirkulacijom nekog fluida (ulja ili antikorozovne tečnosti) koji se zagrevaju vodom iz hladnjaka ili direktno vodom.
— Polaganjem grejnih sondi radi otklanjanja već nastalih poremećaja.

Trebalo bi kontrolisati temperaturu zemljišta periodično termometričnim sondama koje su postavljene kao stalne.

1. 412 — Skeletna konstrukcija

Kod hladnjača na više spratova skeletna konstrukcija se mora raditi od armiranog betona. Već je pomenuta upotreba pečurkastih tavanici i tavanica od prednapregnutog betona zbog povećanja raspona (10)

Za prizemne hladnjače koriste se dva tipa skeletne konstrukcije.

— Metalna skeletna konstrukcija, koja zbog svoje lakoće dopušta raspon do 30 metara. Pripremljena u radionici montira se brzo, što utiče na jeftinije rešenje; takve rešetke nose ujedno krovni pokrivač i izolaciju na plafonu.
— Armirano-betonska konstrukcija kojoj se često daje prednost kada komore treba opremiti vazdušnom mrežom koloseka radi manipulacije a pogotovu kada se može ova mreža prikačiti za jednu metalnu konstrukciju nezavisno od skeletne koja stoji na glavnom temeljnom svodu. Treba navesti i skeletne konstrukcije sastavljene od montažnih betonskih elemenata: stubovi koji nose grede od prednapregnutog betona ili stubovi sa kapitolima. Ovi kapitoli ujedno služe i kao ležište za stubove dalje nadgradnje.

1. 413 — Pregrade, tavanice i krovovi

Zidovi i unutrašnje pregrade izvode se što je moguće ekonomičnije, na primer, od nabijenog betona, opeka itd. malterisanih sa spoljašne strane nekim cementnim malterom. Isto tako se upotrebljavaju i montažni betonski zidovi kao i noseći velikih dimenzija liveni na licu mesta, koristeći se temeljnom pločom kao kalupom, posle vezivanja — zidovi se ispravljaju (metoda ,,tilt-up”) ili „sendvič“ panoi sa izolacijom i spoljnom oblogom.

U prizemnoj hladnjači s metalnom skeletnom konstrukcijom tavanicu obrazuje samo termička izolacija obešena o skeletnu konstrukciju, ali koja ne zadovoIjava uvek zbog gubitaka toplote kroz krov.

Češće se izvodi krov na dve vode, čime se omogućava korišćenje tavana za prolaz sistema cevi kao i za smeštaj nekih aparata. Ali se izvode i ravni krovovi. U tom slučaju treba obratiti naročitu pažnju na hidroizolaciju krova koja može da pretrpi teška oštećenja usled difuzije iznutra.

U svakom slučaju kišnicu treba odvesti pomoću oluka u odvodne cevi, tako da ista ne podliva temelje. Oluke i odvodne cevi, treba predvideti čak i u tom slučaju ako je nastrešnica vrlo široka.

1. 42 — Izolacija

Izbor izolacionog materijala i njegovo ugrađivanje od posebne su važnosti, jer se procenjuje da na to otpada 15-2O°/o troškova konstrukcije kada su u pitanju komore s temperaturom nižom od O°C. Ponovo ćemo se vratiti na tehničke kvalitete dobre izolacije. Veoma je važno voditi računa o pravilima Zavoda za osiguranje, ukoliko vlasnik želi da osigura hladnjaču i robu.

Treba se osvrnuti i na izvođenje podzemnih hladnjača bez ikakve izolacije. Tu se, uglavnom, koriste obični preuređeni podrumi, ali ima slučajeva da je podrum iskopan s namerom da se izgradi hladnjača. Inicijatori ovoga smatraju da je izdatak niži nego što je izgradnja klasične hladnjače, imajući u vidu prodaju osnovnog materijala. Ove forme primenjuju se samo za prikladnu konfiguraciju terena i prirodu zemljišta. Njena termička stabilnost važna je kada je hladnjača u pogonu.

1. 421 — Sistem izolacije

Dobra izolacija treba da izbegne termičke mostove koji osim gubitaka hladnoće mogu, preko kondenzacija i inja, da prouzrokuju oštećenje zgrade, a ponekad, i lokalno povišenje temperature koja je nepovoljna za uskladištenu robu.

Izolacija može biti ostvarena za celu zgradu ili za jedan blok komora sa istom temperaturom. Ona je tada spoljašna (curtain-wall). Ali, češće, naročito za prizemne hladnjače, svaka komora je posebno izolovana. Uz izvesne predostrožnosti (povratnom izolacijom) izoluje se jedna strana zidova između dveju komora.

Neke hladnjače imaju dupli skelet: jedan spoljašnji, koji drži samo krovnu konstrukciju, s lakim zidnim nosačima, a drugi je za unutrašnjost izolacije koju nosi. Na zemljištu izoluju se potporni zidovi. Ovde ne postoji nikakav termički most, jer je izolacija apsolutno kontinuelna. Unutrašnji skelet dopušta lakše instaliranje visećih aparata za prenos hladnoće.

1. 422 — Izbor izolacije

S obzirom na veliki broj korišćenog izolacionog materijala ne bi se moglo postaviti pitanje posvećeno kritičkoj studiji. O ovome mogli bi se konsultovati izveštaji komisija dva i pet (14) IIF. Što se tiče kvaliteta hladnjača neophodno je zahtevati od izolacionih materijala da poseduju osim zadovoljavajućeg koeficijenta termičke sprovodljivosti i druge kvalitete od kojih su najvažniji:

— nepropustljivost na vodenu paru
— slabo linearno skupljanje
— trajnost
— otpornost prema gamadima

Pri izradi visećih tavanica treba upotrebiti specifične lake materijale, dok za izolaciju na zemlji treba ugraditi veoma otporan materijal zbog kompresije zemljišta.

Najčešće korišćeni izolatori su: ekspandirana pluta (steam-baked) i izvestan broj izolatora biljnog porekla zatim sintetički izolatori mineralnog porekla (najpoznatija je staklena vuna) ili grupa plastičnih izolatora (polistiren, poliuretan, polivinil itd.)

Za izolaciju podova najčešće se koristi pluta zbog svoje dobre mehaničke otpornosti a poliestiren i staklena vuna za pregrade u tavanice.

1. 423 — Nepropustivi ekran (protivparna barijera)

Koeficijenat provodljivosti toplote znatno zavisi od količine vode koja se nalazi u termoizolaciji i zbog toga treba voditi računa da se izbegne uvlačenje vlage u zidove. U ovom slučaju treba koristiti paropropustljivi sloj sa hladne strane čime će se omogućiti eliminisanje vlage, a sa tople strane treba ugraditi paronepropustljivi sloj ili nepropustljivi ekran, koji sprečava difuziju vodene pare. Neki autori smatraju da je izbor i izrada ovog ekrana najvažniji detalj u konstrukciji hladnjače.

Postoje tri vrste nepropustljiivog ekrana:

— nepropustljivi ekran s konstrukcijom koja obuhvata čvrste ploče (ploče pojačane plastičnim materijalom, aluminijumom, neoksidirajući čelik) i neke tvrde izolatore koji su nepropustljivi za vodenu paru zbog same svoje strukture.
— ekran s membranom (metalne folije, bitumenske krovne lepenke i sintetičke folije)
— tečni ili polutečni premazi na bazi sintetičkih smola.

Bez obzira na vrstu upotrebljenog materijala, postavljanju ovih ekrana predhode izvesni opšti principi:

1. Ekrani treba da budu postavljeni uvek na toplu stranu izolacije. Ipak, u određenim uslovima (kada je spoljna temperatura niža od temperature komore) difuzija vodene pare može imati obrnut smisao. Ako se takva pojava dešava dosta često izbor i mesto ekrana zahteva posebnu studiju. Na primer, izolacija bi se mogla zaštititi od unutrašnje nepropustljivosti ekranima male propustljivosti ili provetravanjem šupljina izolacije suvim vazduhom, čija je temperatura tačke rošenja manja od najniže temperature u kojoj je konstrukcija izložena.
2. Svi nepropustljivi ekrani treba da su otporni na dilataciju i skupljanje u svim pravcima, ne lomeći se, kako bi se izbegao svaki prodor toplog vazduha ili paro.

U praksi kada se izrađuju ekrani, treba voditi računa o nepropustljivosti na spojnicama koje treba da budu ispunjene nepropustljivim materijalom. Na spojnicama između zidova i tavanica, između temelja i zidova, na uglovima treba predvideti dodatni ekran sa elastičnom membranom zbog otpornosti na diletaciona pomeranja.

Ako se ekrani rade od membrane, sve spojnice ili zavarena mesta ekrana moraju biti ne propustljivi na paru. Posebno treba obratiti pažnju kod primene klanfi i eksera, koji se može dozvoliti samo u tom slučaju, ako se prodori zaptiju odgovarajućim zaptivnim materijalom kako bi otpor na difuziju pare na tim mestima biobar toliki, koliki i otpor same membrane.

Na spojnicama treba ugraditi elastičan zaptivni materijal koji će pratiti diletiranje materijala ili poseban nabrani ekran koji će preklopiti spojnicu. Sama membrana treba da bude takva da se bez oštećenja može skupljati i širiti pri temperaturi od 180’C. bez znatnih deformacija.

Najzad, zaptivni ekrani spoljne obloge moraju da budu kontinualni u svim zidovima, u slojevima u plafonima (minimalne debljine 0,3 mm). Tu još treba paziti na spojeve: može da se preporuči iskorišćavanje elastične membrane koja će pratiti diferencijalna pomeranja obloženih površina..

Izbor materijala i načina izrade zavisni su od troškova i tehničke mogućnosti realizacije. Upotreba elastičnih spojnih materija, izgledi da je najsigurniji metod da bi se izbegla penetracija vlage u kritične zone kao što su spojevi između zidova i plafona, temelja i zidova i na uglovima.

1. 424 — Polaganje izolacije

Kvalitet gotove izolacije zavisi koliko od načina na koji je ona izvedena, toliko i od samih karakteristika materijala.

U svakom slučaju neki izolatori novijeg tipa apsolutno su nepropustljivi za vodenu paru, pa je suvišno predvideti nepropustljiv ekran.

Ne ulazeći u tehničke detalje polaganja izolacije, ističu se samo bitni principi:

— izbegavati termičke mostove, koje obrazuju metalni elementi (cevovodi, fiksiranje vazdušne mreže, električnih kablova itd.
— brižljivo izvršiti ukrštanje spojnica između panoa u vidu ploča u kojem se slučaju primenjuju dva izolaciona sloja;
— zaštititi termičku izolaciju od vlaženja paro nepropustivim ekranom;
— isto tako izolaciju treba štititi protiv udara ne samo ako je u pitanju zemIjište, već i pregrade. Neki autori smatraju da se ova zaštita na vertikalnim zidovima može izostaviti, što se praktikuje za tavanice.

Zaštitna pregrada se postiže spoljašnjim i unutrašnjim malterisanjem.

Spoljašnje malterisanje mora da bude otporno na diletiranje materijala, da bude otporno na spoljne uticaje: kišu, vetar, itd. Mora biti vatrostalno i vodootporno, kao i da sprečava ulaz gamadi i drugo.

Unutrašnje malterisanje treba da bude izvedeno sa određenim karakteristikama: propustljivost na vodenu paru, mehanička zaštita izolacije, zaštita od ulaska vode u izolaciju za vreme pranja i čišćenja i sanitetskih potreba prostorija.

Malanje unutrašnjih zidova se izbegava. Naime, zapaženo je da izvesne boje od aluminijuma i emajla zadržavaju vodenu paru sa ozbiljnim oštećenjima. Za oblaganje (malterisanje) upotrebljavaju se uglavnom: cementni malter, plastični premazi ili pano prekrivači od različitog materijala (salonit, aluminijum folije, talasasti lim). Ovi materijali se predviđaju ako je izolacija izrađena od vlaknastog materijala.

Postavljanjem vertikalni drvenih letvi izbegava se direktan dodir robe s pregradama. Nekad je zaštitni zid sama zaštitna obloga. Cilj je da se osigura dobra cirkulacija vazduha između robe i pregrada. Ako je roba paletizovana, često je dovoljno da se u osnovi pregrade postavi jedan »naslon« da ne bi donja paleta s tovarom dolazila u neposredan dodir sa zidom.

Na podu treba položiti parnu branu ispod izolacije, a iznad nje vodonepropusni ekran, kako bi se sprečio prodor vode u termičku izolaciju iz betona za vreme izrade ili za vreme pranja poda. Zatim se postavlja betonsko-armirana ploča i na kraju cementna košuljica. Ova zaštitna košuljica treba da se posebno pažljivo izvede, zbog štete koju mogu da prouzrokuju točkovi transportnih sredstava.

Neki autori ne preporučuju izolaciju poda. U ovom slučaju izolacija vertikalnih zidova produžena je do dole — do temelja, tako da određena debljina donjeg sloja zemljišta sačinjava termički zaštitu koja odgovara izolovanom sloju.

Ovaj metod naročito koristi komorama sa temperaturom od 0°C a možda i većom (parkirnice za voće). U pogledu ekonomičnosti, izostavljanje izolacije, zavisi od relativne visine troškova izvođenja izolacije i troškova električne energije u eksploataciji.

Naročita pažnja treba da se posveti izolaciji stubova; ovi konstrukcioni elementi omogućavaju pojavu termičkih mostova (pukotina) između spoljašnosti i unutrašnjosti ili pukotina u nepropustljivom ekranu. U posebnom slučaju ako stubovi prelaze preko izolacije na tavanici, oni moraju biti potpuno izolovani. Na ovaj način osigurava se potpuno povezivanje nepropusnost temelj-stubovi.

1. 425 — Izolacija cevovoda

Cevovodi kroz koje prolazi rashladna tečnost niskog pritiska moraju biti izolovani, za ovu svrhu koriste se isti materijali što i za zgradu. Izvođenje treba da bude vrlo brižljivo kako bi se izbeglo prodiranje vlage koja bi izazvala brzo oštećenje izolacije. Dakle, izolacija mora biti nepropustljiva.

1. 43 — Komore s duplim zidovima (»jacket-sistem«)

U klasičnoj komori količina toplote koja prodire kroj zidove mora biti odstranjena vazduhom prostorije do aparata za raspodelu hladnoće. Prošlo je već više godina od kako se pojavila ideja da se spreči prodiranje ove količine toplote u komoru. Radi ovoga izaziva se cirkulacija mlaza hladnog vazduha rashlađenog na izmeđivaču i ubacuje u prostor između izolacije i zidova unutar komore.

Prednosti ovakvog rešenja su sledeće:

— relativno slabija dehidracija namirnica, jer je povećan stepen vlažnosti u komori;
— stalna drenaža vlažnosti iz izolacije;
— smanjenje inja, jer vazduh cirkuliše između dve pregrade obe obložene nepropustljivim ekranom.

Ovakvo rešenje pri izvođenju besprekorne izolacije stvara teškoće. S druge strane, uvođenje termičkog režima dosta je sporo, raspodela vazduha između pregrada je manje ili više homogena, itd.

Ovaj postupak je naročito rasprostranjen u SAD, Kanadi i SSSR. Dobijeni su interesantni rezultati za hlađeno voće i smrznute proizvode. Pozivamo se na međunarodnu anketu čiji su rezultati izloženi na Kongresu u Minhenu 1963. godine (15).

1.5. — Rashladna oprema

Kvantitativno i kvalitativno određivanje rashladne opreme jedne hladnjače spada u nadležnost konstruktora rashladnog materijala.

Ovde ćemo se ograditi na opšte napomene sa stanovišta korisnika hladnjače naglašavajući da kako izolacija, tako i instalacija mora biti usklađena s propisima osiguravajućeg društva ili profesionalnih udruženja korisnika.

1. 51 — Sistemi hlađenja

1. 511 — Opšte napomene

Kapaciteti hlađenja korišćeni u hladnjačama mogu se smatrati kao prosečni, naročito u upoređenju sa primenom hladnoće u hemijskoj industriji, petrohemiji ili čak kondicioniranju vazduha.

Zbog relativno ograničenih potrebnih rashladnih kapaciteta Od — 50.000 do 500.000 frigorija na čas nominalno po jedinici proizvodnje — upotreba amonijaka kao rashladnog fluida je najrasprostranjenija. Ipak, halogeni zvani derivati ugljovodonika takođe se iskorišćavaju, naročito za slabije ili srednje instalacije, zbog jednostranosti eksploatacije, ili pak u pogonima veoma velikih snaga (centrifugalni kompresori). Hlađenje hladnjača skoro uvek se vrši kompresorima, najčešće alternativnim klipnim ponekad rotativnim, i vrlo retko centrifugalnim (turbokompresorima).

U nastavku poglavlja razmotrićemo, kompresorske instalacije sa amonijakom kao rashladnim fluidom, kao i poneke suprotne pojave.

1. 512 — Direktno hlađenje i hlađenje nesmrzavajućom tečnošću

Frigorije proizvedene isparavanjem rashladnog fluida mogu biti iskorišćene:

— za direktno hlađenje vazduha u komorama ili tunelima za smrzavanje i u zamrzačima (platen — frizerima) u kontaktu sa samom robom;
— za rashlađivanje nesmrzljive tečnosti na temperaturi opsluživanja, koja se zatim raspodeljuje u lokale za korišćenje; ova nesmrzljiva tečnost je, uglavnom, rastvor soli, najčešće upotrebljavana salamura kalcijum hlorida ili etil alkohola, glikoletilena, itd.

Naklonost korisnika podjednako je orijentisana na jedan ili drugi od ova dva sistema. Izgleda da izbor može biti izvršen samo razmatranjem svake vrste posebno, pogotovu danas, kada je direktno hlađenje najviše rasprostranjeno.

Direktno hlađenje vodi ka manjim investicionim troškovima, jer nesmrzljiva tečnost zahteva intermedijerne evaporatere i cirkulacione pumpe. Smatra se da je utrošak energije manji u direktnoj ekspanziji jer je odstupanje temperature između rashladne tečnosti i vazduha manje, nego ako postoji posrednički fluid. To se događa jedino ako su sve komore istog toka sa istom temperaturom. To se, kao što ćemo videti, ne dešava ako treba frigorije raspoređivati u više kruženja (tokova), različitih režima.

Ukoliko direktno hlađenje dozvoljava brzo uvođenje režima u komore, utoliko na suprotnoj strani proizvodnja hladnoće prestaje sa zaustavljanjem kompresora. Nasuprot tome upotreba nesmrzljive tečnosti omogućuje akumuliranje rezervi hladnoće, što je veoma interesantno za instalacije s promenljivim režimima iskorišćavanja. Uopšte uzev, sa salamurom se, dakle, postiže izvesna stabilnost režima, uprkos, ponekad, brzim promenama potreba.

Duže vremena se smatralo da je izvođenje i regulisanje instalacija sa tečnošću koja se ne smrzava bilo lakše, usled toga što u direktnoj ekspanziji odvajanje gasovite i tečne faze u toku evaporacije izaziva izvesne teškoće.

Ova prednost nije više toliko interesantna s primenom »flooded systema« (potopljen sistem) i naročito od kada se raspolaže regulacionim aparatima dobro prilagođenim rashladnim tečnostima, pa čak i za velike kapacitete, ova prednost nije više isto tako znatna.

Najzad, ako je nesmrzljiva tečnost salamura soli, moraju se predvideti i rizici od korozije.

1. 52 − Raspodela rashladnih kapaciteta

1.521 — Raspodela između tokova iskorišćavanja

Najbolji uslovi funkcionisanja biće postignuti ako je moguće ostvariti što veći pritisak isparavanja za svaku rashladnu jedinicu, imajući u vidu radnu temperaturu koja je potrebna u odgovarajućoj prostoriji.

U stvari, upotreba jednog kompresora za svaku komoru (ili za datu grupu komora) retko je ostvarena u polivalentnim hladnjačama. lako ovo rešenje dopušta uprošćeniji tok cevovoda, ono je veoma skupo, jer snaga svakog kompresora mora da omogući pokrivanje špiceva svake komore, bez pomoći drugih kompresora. Osim toga, povećanjem jedinica proizvodnje, istovremeno se povećava i broj priključnih aparata (pumpe i cevi s vodom, aparati i električne linije, itd).

U praksi, teži se ka raspodeli frigo snaga između minimalnog broja odgovarajućih sistema sa dobrim funkcionisanjem svakog od njih (a naročito s dozvoIjenom razlikom između temperature isparavanja i temperature iskorišćavanja).

To je, dakle, dovelo do grupisanja komora, prema njihovom iskorišćavanju u zonama određene temperature, na primer:

— temperature blizu 0°;
— temperature od —10° do —20° (do —25°);
— temperature niže od —20° (do —25°),

Svakoj od njih odgovara nezavisan sistem (strana niskog pritiska).

Prema slučajevima, postoje dva ili tri sistema za komore za skladištenje, kojima se, eventualno, dodaje sistem za brzo smrzavanje u tunelu.

Ovaj primer odgovara rešenju koje se često usvaja za instalacije s direktnim hlađenjem polivalentnih hladnjača konstruisanih poslednjih godina, ali ne bi se moglo odrediti opšta pravila za raspodelu sistema, budući da je ovaj funkcija programa eksploatacije.

Da bi se postigla maksimalna elastičnost u eksploataciji hladnjače često se teži ne samo instaliranju više sistema nego i mogućnost priključaka na komori za rad i na drugom sistemu. Prednosti eksploatacije određuju se, uglavnom, dodatnim troškovima izazvanim dužinom cevovoda i brojem pomoćnih uređaja (naročito ventila).

1.522 — Kapacitet rashladnih kompresora

Ne postoji opšte pravilo koje definiše kapacitet kompresora. Međutim, moralo bi se obratiti pažnja na sledeće elemente:

— treba predvideti mogućnost zamene kompresora
— treba predvideti uvek pomoćne kompresore, mogućnost zamene kompresora dopušta da se smanji broj rezervnih kompresora na minimum
— broj kompresora mora da bude što je moguće manji, imajući u vidu da rashladni kapacitet u eksploataciji mora u svakom trenutku da bude što je moguće bliži potrebnom kapacitetu; kompresori se sve više opremaju uređajima za automatsku regulaciju kapaciteta prema potrebi (isključni ventili, sporedni cilindri s pola toka, dodatni mrtvi prostor, promenljiva brzina motora).

Kompresori moraju biti istog tipa koliko god je to moguće (međuzameni delovi).

Razume se, ako se usled pada temperature isparavanja, stepen kompresije podiže, primenjuju se kompresori, sa više stepena — uglavnom — sa međuhlađenjem rashladnog fluida između stepena kompresije.

1.53 — Ostvarenje cirkulacije hlađenja

1.531 — Mašinske sale

Grupisanje sredstava za proizvodnju hladnoće u jednu centralnu stanicu koja može opsluživati različite delove hladnjače, predstavlja uglavnom racionalno rešenje. Kompresori, aparati za upravljanje i kontrolu, kondenzatori i njihovi priključci, postavljeni su u mašinskoj sali. Već je razmatrana oprema ove sale i različita rešenja koja se odnose na prelaz cevovoda povezanih između mašinske sale i rashladnih komora (tavani, sutureni, servisi, itd.).

Mašinske sale najčešće obuhvataju:

— kabinu za transformaciju električne struje,
— radionicu za održavanje,
— magacine i drugo.

1.532 — Kondenzator i snabdevanje vodom

Sreću se dva tipa montaže: jedan kondenzator za sve kompresore i kondenzator za svaki kompresor.

U nekim važnim instalacijama koristi se jedino cirkulacija visokog pritiska. Međutim, kondenzator obuhvata više elemenata koji mogu funkcionisati nezavisno jedni od drugih. Na taj način mogu se ublažiti posledice kvara na jednom elementu i pristupiti sistematskom održavanju ovih aparata.

Postoji nekoliko tipova kondenzatora. Izbor se obično vrši prema obimu i načinu snabdevanja vodom. Kondenzacija i rashlađivanje rashladnog fluida iziskuju odvođenje znatne količine kalorija na što je moguće nižoj temperaturi. Treba, dakle, raspolagati svežom vodom u velikim količinama.

U lučkim hladnjačama koristi se morska voda čija temperatura obično u područjima umerene klime ne prelazi 18°. Trebalo bi preduzimati naročite predostrožnosti da se izbegne korozija kondenzatorskih cevi i začepljenje cevovoda, koje mogu izazvati alge, morski mekušci, itd.

U pristaništima voda se zahvata sa dosta velike daljine što znatno povećava troškove.

Slične predostrožnosti preporučuju se i ako se koristi rečna voda, koja često ispoljava znatno kolebanje temperatura (do 25° leti, čak i u zemljama sa umerenom klimom).

Snabdevanje vodom često je obezbeđeno iz bunara, čiji oblik i dubina zavise od prirode zemlje.

Ako prethodna studija pokaže da je prvobitno procenjena količina vode nedovoljna, treba obezbediti cirkulaciju vode u zatvorenom sistemu, da bi se odvođenje toplote iz kondenzatora kompenziralo parcijalnim isparavanjem vode. Među usvojenim rešenjima mogu se navesti:

— vodom hlađeni kondenzatori, kondenzatori na isparavanje i atmosferski kondenzator koji može biti s prirodnim hlađenjem ili s prinudnom ventilacijom.

U vodohlađenim kondenzatorima ili evaporativnim vrlo brzo se stvara kamenac, pa bi trebalo predvideti prečišćavanje vode od primesa (odstranjenje kalijumove soli). Isto tako se u ovim aparatima i vodenim hladnjacima razmnožavaju alge koje se moraju suzbijati pogodnim postupcima.

Ma kakvi bili tipovi kondenzatora učinak ovog aparata zavisi od toga koliko su čiste površine izmenjivača vode, što je veoma važno za periodično čišćenje. U ovom slučaju važno je eliminisati ulje i nekondenzovane gasove. Osim kod kompresora bez podmazivanja, kod ostalih se zahvataju znatne količine ulja koja se potom talože u izmenjivaču (kondenzator, isparivači). Neophodno je pažljivo postaviti odvajače ulja i ventile za ispust. Gasovi koji se ne mogu kondenzovati i koji se najvećim delom sastoje od vazduha, mogu se odstraniti pomoću odvajača vazduha ili pomoću ventila za ispuštanje. Ovaj način je neophodan posle stavljanja u pogon nove instalacije ili posle radova na instalacijama.

1. 533 — Iskorišćavanje hladnoće

1.5331 — Aparati za iskorišćavanje hladnoće

Prenos hladnoće u prostorije za iskorišćavanje obezbeđuje se izmenjivačima, među kojima ćemo pomenuti osnovne tipove: zidni ili tavanski radijatori (isparivači), rigoriferi (hladnjaci) i kondicioneri — difuzeri.

Isparivači se malo iskorišćavaju i gotovo isključivo u komorama za skladištenje ispod 0°C. Ovde se prenos hladnoće vrši prirodnim neposrednim putem (konvekcijom) i ako stepen vlažnosti ostaje visok, što je izvesna prednost. Nasuprot, vreme obnavljanju temperature je dosta dugo, zavisno od ulaska robe ili manipulacije, osim toga otapanje aparata je teško (otapanje struganjem) sem ako se komora ne isključi iz pogona.

Suprotno tome hladnjak je smešten u posebnom odeljku komore, a cirkulacija vazduha obezbeđena je jednim ili sa nekoliko ventilatora, pomoću kanala za dovod i prečišćavanje vazduha a ponekad se koristi dupli plafon ili dupli pod. Defrostacija je laka jer se za vreme rada frigorifer izoluje iz komore. Osim toga, cirkulacija vazduha je mnogo jača nego prirodnom konvekcijom, odakle potiče i ujednačenost temperature. Međutim, izvesni autori misle da je energija potrebna za funkcionisanje ventilatora skuplja nego povećanje radne snage potrebne za defrostaciju isparivača.

Od pre nekoliko godina teži se da se frigorferi zamene kondicionerima — difuzerima koji, iako su im slični u principu, bitno se razlikuju po izgledu. StavIjanjem u jedan jedini blok izmenjivača, ventilatore i uređaje za otapanje, kondicioner-difuzer zauzima tako malo mesta da se često postavlja u samoj komori.

Mi smo već naveli interes za ove aparate koji su potisli uređaje za raspodelu vazduha, glomazne i teške za manipulisanje.

U komorama koje se mogu koristiti na različitim temperaturama kondicioner može imati dopunske uređaje, kao što su ventilatori sa dve brzine, baterije frakcionog izmenjivača, električni otpor zagrevanja itd. Po opštem pravilu baterija se sastoji od cevi s lamelama.

Za dispoziciju i raspodelu kondicionera u prostorijama za hlađenje usvojena su različita rešenja, kao što su:

— mali broj kondicionera velike snage postavljenih na podu hlađene komore uz jednu od pregrada, koje obuhvataju cevi za raspodelu vazduha u više pravca (ponekad je kondicioner smešten u prostoriju koji strči iznad komore);
— kondioioneri srednje snage koji zauzimaju malo prostora; aparati, u relativno malom broju, mogu biti obešeni na centralnoj osi komore, ili duž zidova što omogućava potpuno oslobađanje skladišnog prostora.

Potrebno je u svim slučajevima voditi računa da raspored vazduha osigura korektnu homogenost temperature.

Na kraju treba pomenuti hladnjake s vlažnom površinom od kojih su u SAD i Kanadi najrasprostranjeniji frigoriferi za prskanje salamurom i frigoriferi sa oticanjem kroz cevi zmijne.

1. 5332 — Otapanje leda (defrostacija)

Ako je temperatura fluida niža od 0°, inje koje se nataloži na baterije izaziva osetno smanjenje termičke izmene. Uredno otapanje aparata za eksploataciju jedne hladnjače od velike je važnosti. Ipak, debljina inja manje je važna, sama po sebi nego slobodan prolaz vazduha kroz hladnjak baterije. Iskustva ostvarena u SAD pokazala su da debljina od 3 cm ne predstavlja veću smetnju za transfer frigorija ako ona ne zatvara prolaz vazduha.

Otapanje bi trebalo da bude utoliko češće, ukoliko su površine za razmenu manje (slučaj kondicionera difuzera).

U hladnjacima i kondicionerima koriste se razni postupci pojedinačno ili istovremeno:

— defrostacija toplim gasom (direktnim dodirom ili toplom tečnošću;
— otapanje raspršivanjem vode, zagrevanjem električnim putem ili povezivanjem sa atmosferom komore ako je ova na temperaturi većoj od 0°.

Otapanje često se povezuje toplim gasom (ili vrućom tečnošću raspršivanjem vode.

Kondicioneri su opremljeni uređajima za ručnu ili automatsku komandu prikladnu za njihovu kompletnu izolaciju od komore za vreme otapanja i potpunog otklanjanja otopljenog leda.

Hladnjaci s vlažnom površinom očigledno ne iziskuju otapanje. Nasuprot ovome treba povremeno obnavljati koncentraciju rastvora soli. Sličan postupak primenjen je u SAD u kondicionerima — difuzerima zvanim »bez inja«, u kojima se na baterijama raspršava rastvor etilenglikola čija se koncentracija utvrđuje dodavanjem glikola ili isparavanjem suvišne vode.

1. 5333 — Snabdevanje aparata za prenošenje hladnoće

Snabdevanje izmenjivača toplote protokom nesmrzavajtiće tečnosti osigurano je jednom jedinom pumpom (razume se pomoćnom) i ne predstavlja naročite teškoće.

Kod instalacija s direktnim hlađenjem, isparivači i komora mogu biti snabdeveni tečnim amonijakom na različite načine:

— bilo direktnim ubrizgavanjem tečnosti visokog pritiska sa uređajima ventila na ulazu isparivača; u ovom slučaju termostatički ventili regulišu početak snabdevanja pomoću termičkog punjenja tako, da se pri usisivanju postigne pregrevanje za nekoliko stepeni; Ovaj sistem dozvoljava uprošćavanje aparature i cirkulacije raspodele hladnoće, ali na račun učinka evaporatera, čije punjenje svesno ostaje nepotpuno. Pokušavalo se da se ovaj učinak poboljša pomoću unutrašnjih uređaja za recirkulaciju (17).
— bilo potapanjem (flooded) koje može biti ostvareno pomoću tečnih separatora u svakoj komori, ili pomoću zajedničkih separatora za nekoliko komora; u oba slučaja potrebno je staviti separatore na dosta veliku visinu da bi se obezbedilo snabdevanje evaporatora gravitacijom, i na dosta slabu temperaturu — da bi se izbeglo povećanje efektivne temperature isparavanja pod uticajem hidrostatičkog pritiska na tečni stub. Cinjenica je da usled ovih zavisnosti zajedničko potapanje ne predstavlja zadovoljavajuće rešenje za veće hladnjače i snabdevanje najudaljenijih komora direktnim ubrizgavanjem (viškom tečnosti) nameće jedinu neprihvatljivu stranu.
— amonijačnom pumpom za potiskivanje tečnosti niskog pritiska iz jednog separatora (cirkulacijom) smeštenog u mašinskoj sali, u pravcu svih isparivača za korišćenje hladnoće. Ovo rešenje je samo prividno jevtinije (pumpe, energija, kalorični rashod za distributivnu mrežu). U stvari, ono dopušta da se postigne odličan učinak evaporatora, zahvaljujući koeficijentu recirkulacije otprilike 4 (višak tečnosti u cirkulaciji za dobro ovlaživanje površina za izmenu hladnoće) i uprošćuje stanice za pojedinačnu reglažu a naročito ako su u pitanju uređaji za otapanje toplim gasom.

Ipak, ostvarenje jedne takve cirkulacije stvara mnoge probleme i mora da bude brižljivo proučeno. Potrebna je krajnja predostrožnost pri rasporedu cevnog razvoda za obezbeđenje dobrog snabdevanja pumpi i izbegavanje njihovog pražnjenja, zatim za određivanje kapaciteta tečnog separatora sudova za punjenje naročito ako je instalacija zamišljena tako da se evaporatori prazne pri zaustavljanju i, najzad, za izbor dodatnih uređaja kao što su filtri, ventili, elektrootpornici itd., čuvajući se natpritisaka koji mogu da se pojave usled širenja tečnosti u zatvorenim sudovima.

U svim rešenjima upotrebe tečnih separatora (bilo da se radi o potapanju iz centralnih ili individualnih separatora ili o raspodeli putem amonijačne pumpe) regulacija tečnosti prema trenutnom rashladnom kapacitetu, dovodi se na kontrolni nivo u pomenutim separatorima i ostvaruje se bez poteškoća, bilo direktno pomoću plovka ili termostatičkim regulacionim ventilima, čija je osetljiva glava smeštena na vrhu kontrolnog nivoa ili pomoću električnog nivo-regulatora.

1 54 — Pomoćna oprema

Ograničićemo se na nekoliko zapažanja koja se odnose na snabdevanje energijom i na obnavljanje vazduha u komorama.

1. 541 — Snabdevanje energijom — električne instalacije

Energija potrebna za funkcionisanje hladnjače s retkim izuzecima obezbeđuje se strujom visokog napona. Transformatorska stanica obezbečtuje struju niskog napona koja se razvodi po zgradi sa razvodne table.

U većini zemalja, po važećim propisima, smatra se da su rashladne prostorije dobri sprovodnici vlage i prema tome, neophodne su neke predostrožnosti, kao što su:

— stavljanje motora i svih aparata na zemljište preko specijalnog sprovodnog sistema povezanog sa zemljom (uzemljenje) nezavisno od uzemljenja visokog napona;
— hermetička oprema i upotreba kablova otpornih na vlagu podrazumevajući i kablove za sprovođenje osvetljenja;
— obezbeđenje vrlo niskog napona mreže za snabdevanje pokretnih aparata koju koristi osoblje;
— glavni vod u hladnjači obuhvata zemljišni sprovodnik za uzemljenje postolja ventilatora, radijatora, malih mašina alatljika i drugih uređaja.

1. 542 — Izmena i prečišćavanje vazduha

Sastav vazduha u rashladnim komorama može da bude modifikovan uskladištenim proizvodima naročito u toku hlađenja, bilo slučajno usled curenja tečnosti ili u toku dezinfekcije.

Obnavljanje vazduha ima zadatak da u komoru uvede spoljni vazduh i izbaci istu količinu nečistog vazduha, a naročito da odstrani mirise disanja voća.

Asanacija tretira i atmosferu komore, apsorbujući ili razlažući štetne sastavne delove (paragraf 3.232).

Postupci obnavljanja vazduha su dvojaki: obnavljanje po komorama i obnavijanje s jednog centralnog mesta (18).

U prvom slučaju ugrađeni uređaji su jednostavniji i često im se prigovara ’a ne tretiraju efikasno spoljašni vazduh pre njegovog uvođenja u komoru. Međutim, dolazi se do zadovoljavajućih rezultata i pomoću jednog kondicionera — difundira na koji je pričvršćen otvor za komuniciranje sa spoljnim vazduhom. Usisani ’azduh na otvoru kondicionera prolazi preko isparivača pre nego što se ubaci u komoru. Jedan otvor sa izolovanim vratancima omogućava odstranjivanje nečistog vazduha. Češće se preporučuje da otvor bude snabdeven ventilatorom. U slučaju da sistem za obnavljanje vazduha, ne radi, ventilator se koristi kao isisivač vazduha za odstranjenje mirisa).

Pobornici centralnog mesta za obnovu vazduha navode sledeće argumente:

— mogućno je da se izvrši dobro kondicioniranje uvedenog vazduha, tako da njegova temperatura i vlažnost budu prilično isti istisnutom vazduhu i to u toku cele sezone, pri čemu centralno mesto obuhvata jedan isparivač i jednu toplu bateriju;
— efikasno čišćenje vazduha (ozoniranje) vrši se sistematski.

Nasuprot torne, rizici od komuniciranja između komora robom koja oslobađa jake mirise mogu biti opasni. Potrebno je posebno se starati o distributivnoj mreži kanala čak i zbog kondenzacije vlage. Da bi se na neki način ublažile ove nezgode napravljeno je više mesta kondicioniranja i to po jedno za grupu komora sličnih namena. Najzad, automatsko regulisanje obnove vazduha može se lakše realizovati s jednog centralnog mesta. Isto tako, u slučaju obnove vazduha po komorama postupak se skoro uvek obavlja ručno.

1. 55 — Automatizam

1. 551 — Opšte napomene

Rashladna automatska instalacija u hladnjačama naročito je rasprostranjena u toku poslednjih godina. Ranije automatske instlacije manjih i srednjih dimenzija važile su kao nešto normalno. Bitno je zahvaljujući usavršavanju automatskih aparata (kvaiitet izrade i mogućnost primene), koja je postignuta na usavršavanju automatike za hladnjače velikih kapaciteta, da se dopušta više načina iskorišćavanja. (19).

1.5511 — Automatizam obezbeđuje dve glavne funkctje:

— regulaciju;
— sigurnost.

Oblast primene regulacije može biti više ili manje prostrana, prema tome da ii se primenjuje integralni automatizam ili poluautomatizam. Uostalom, čak i u hladnjačama SA RUČNIM UPRAVLJANJEM već odavno su postojali automatski aparati koji obezbeđuju izvesno regulisanje (npr., regulator za plovak). Što se tiče funkcije »sigurnosti«, ona treba da ima što je moguće širu primenu, tako da neutrališe nepoželjne posledice kao što su nedostatak vode za hlađenje kondenzatora, prekid struje, nedostatak kompresorskog maziva, poremećaj termičkog režima, itd. Uređaji sigurnosti takođe, često vrše ulogu regulatora.

1. 5512 — Ma kakav bio stepen automatizacije instalacija, treba omogućiti da se u svakom momentu uoči stanje spoljnih (temperatura, relativna vlažnost i eventualno brzina cirkulacije vazduha u komorama) i unutrašnjih uslova u komorama. Ove unutrašnje uslove predstavljaju u suštini: fizičke karakteristike (temperatura, pritisak itd.), rashladni fluid, nesmrzavajuće tečnosti (ako se dogodi) voda za hlađenje funkcionisanje različitih mašina (kompresora, pumpi, ventilatora, itd.); snaga svakog kompresora, mazivo; intenzitet i napon struje koja snabdeva različite motore, itd. Sve ove informacije koje omogućavaju kontrolu rada instalacija postavljene su u mašinskoj sali pomoću kontrolnih lampi, aparata za merenje itd., što je najčešće grupisano sa uređajima za ručno upravljanje na udaljenost od mašina (vidi 1.553).

1. 5513 — Najčešći automatski aparati koji se koriste jesu:

— termostati;
— hidrostati;
— presostati;
— presostatički ili termostatički prekidači;
— automatski regulatori sa plovkom libele sa kontaktom;
— zaustavni ventili;
— ventil konstantnog pritiska;
— razni pomoćni aparati kao što su: filtri, eliminator tečnosti, odvajači ulja, prečistač gasa itd., koji nemaju karakteristike automatskih aparata u pravom smislu reči.

Raznovrsnost, kompleksnost i vrednost ovih aparata zahtevaju da njihovo održavanje bude ostvareno stalno, i to pod kontrolom kvalifikovanog lica. Aparati koji su nabrojani najčešće su u upotrebi. Nove perspektive otvorile su upotrebu elektronskih aparata (elektronske cevi, poluautomatika, relej za statičke izmene itd.).

1. 552 — Integralni automatizam

Funkcionisanje instalacija je potpuno automatsko, njihovo stavljanje u pokret i zaustavljanje ostvaruje se bez ikakve Ijudske intervencije.

Regulacijom treba da se postigne:

a) usklađivanje proizvodnje hladnoće s realnim potrebama;
b) obezbeđenje rashladne tečnosti ili nesmrzavajuće tečnosti za transmisione aparate, i to za termički pogodan potencijal:
c) obezbeđenje funkcionisanja ovih aparata radi održavanja temperature i vlažnosti svake prostorije na nivoima koje odrede korisnici.

1. 5521 — Regulisanje proizvodnje hladnoće

Ona obuhvata regulisanja rashladnog frigorifičnog kapaciteta kompresora. S jedne strane, puštanje ili zaustavljanje kompresora se vrši uređajem za detekciju (uglavnom termostatom) razume se, ovo stavljanje u pogon ostvaruje prema ranije utvrđenom programu povezani automatizam), obuhvatajući stavljanje u pokret pumpe za amonijak ili za tečnost koja se ne smrzava, rukovanje pregradama, pokretanje kompresora, stavljanje u rad aparata za transmisiju (ventilatora). S druge strane, u skladu s potrebama moralo bi se obezbediti automatsko menjnje kapaciteta kompresora na primer, u skladu sa temperaturom ili pritiskom isparavanja. (vidi 1.522).

1. 5522 — Regulisanje iskorišćenja hladnoće

1.55221 — U instalacijama sa tečnošću koja se ne smrzava funkcionisanje jednog ili više kompresora je regulisano temperaturom ove tečnosti. Ako se raspolaže akumulativnim kapacitetom za nesmrzavajuću tečnost, režim hoda kompresora u principu je dovoljno stabilan, tako da nije potrebno da se reguliše njegov kapacitet.

Termostat u komori deluje u isto vreme na ventilatore i na elektromagnetske ventile, upravljajući cirkulacijom tečnosti kroz rashladna tela.

U komorama sa niskim temperaturama regulisanje vlažnosti, uglavnom, ne predstavlja problem. Naprotiv, u hlađenim komorama ovo pitanje pobuđuje važnost koja se ne može zanemariti. Uglavnom se traži održavanje određene razlike između vazduha i hlađenje površine frigurifera. Nađena su različita rešenja: vezivanje ventilacije za jedan jedini termostat ambijenta i cirkulacija salamura za jedan termostat čiji je osetljivi elemnt u kontaktu s baterijom; podele površine za toplotu automatskim uređajem, ponovno cilkulisanje salamure održavane na određenoj temperaturi uz podešavanje ubrizgavanjem doze hladne salamure itd.

1. 55222 — U instalacijama sa direktnim hlađenjem termostat kontroliše ne samo ventilaciju i cirkulaciju tečnosti već i funkcionisanje kompresora. Način na koji je osigurano snabdevanje evaporatora već je izložen (1.5333). Regulisanje vlažnosti ostvaruje se utoliko teže, ukoliko je razlika između temperature vazduha i rashladne tečnosti veća, bar za hlađenje komore. To je, uostalom, jedan od razloga za predviđanje posebnog cirkulacionog sistema.

Kada sve komore u sistemu hlađenja treba da budu iste vlažnosti, nameće se održavanje pritiska isparavanja što je moguće konstantnije pomoću regulisanja kapaciteta kompresora.

Kada su tražene vlažnosti sasvim različite, temperatura isparavanja u svakoj komori kontrolisaće se pomoću uređaja sa stalnim pnitiskom (sistemi regulatora na niski pritisak).

1.55223 — Postupci defrostacije mogu biti automatizovani, dok postupku s toplim gasom nedostaje kompleksna aparatura. Nasuprot tome, otapanje s vodom može se obavljati programskim časovnikom koji prekida funkcionisanje aparata u toku operacije i po potrebi ga izoluje od komore (registrovanje ostvareno servo-motorima).

1. 553 — Poluautomatizam

Neki praktičari smatraju da prednosti integralnog automatizma nisu dovoljne da bi se iz njih mogla generalisati primena u velikim polivalentnim skladištima.

U ovom tipu objekata integralna automatizacija povlači znatne troškove ugradnje i održavanja, zbog složenosti automatske aparature koja može dopustiti sve moguće kombinacije između različitih kompresora i tokova. To su, uostalom, kombinacije koje odgovaraju varijacijama prometa u jednoj takvoj instituciji.

Zbog toga izgleda teško prihvatljivo da se povežu polazak i zaustavljanje jedne velike instalacije, preskakanjem početnog jednog-temperaturnog stepena, pokrenutog termostatom jedne jedine komore. Pri tom se rizikuje da iz toga proizađu poremećaji režima, ma kakve varijante bili uređaji predviđene snage.

Imajući u vidu ova razmatranja, primenjen je delimičan tzv. »poluautomatizam«, čija je bitna karakteristika da se izbor vremena funkcionisanja ostavi inicijativi čoveka. Postoji, dakle, uvek jedno lice zaduženo za postupke, koje u funkciji kretanja roba i temperature u komorama odlučuje o stavljanju instalacije u pokretu ili njenom zaustavljanju.

Kada je instalacija u radu, onda je regulisanje snage kompresora i iskorišćavanja hladnoće obezbeđeno automatski, kao što je opisano (1.5221 i 5222).

S obzirom na postojanje ovog činioca rukovođenja, nekorisno je da se izvesne operacije, kao što je skidanje inja, vrše automatski. Radi se o većoj uštedi u uređajima.

Naravno, i u ovom slučaju zaštitni uređaji su isto kao i u integralnom automatizmu. Oni uvek komanduju alarmnim uređajima — koji su svetlosni i zvučni.

Kako ovo odgovorno lice mora da bude neprekidno obaveštavano o modifikaoijama koje nailaze u radu instalacije — čak i kada se ovima komanduje automatski — posebno su razvijeni signalizacija i komande na odstojanju. Jedna sinoptička svetlosna tabla, postavljena u mašinskoj sali, reprodukuje tokove i aparate i »označuje« one među njima koji su u radu.

Poluautomatizam, dakle, izgleda da predstavlja interesantno rešenje, opravdano sa ekonomskog gledišta, i to kad su u pitanju velike kompleksne instalacije koje se ne žele ostaviti da funkcionišu bez ikakvog prisustva čoveka.

1. 6 — Veza između korisnika 1 konstruktora

Opšta koncepcija jedne hladnjače spada u nadležnost konstruktora — arhitekte, inženjera konsultanta i konstruktora, specijalnih instalacija (frigorifični materijal, materijal za manipulaciju, itd.). Korisnici zahtevaju od njih da im stave na raspolaganje sredstva prilagođena potrebama budućeg transporta preduzeća, naravno s dvostrukim zadatkom:

— minimalno investiranje u odnosu na određeni zadatak;
— što je mogućno veće smanjenje troškova eksploatacije (energija, voda, radna snaga).

Da bi se ostvarili ovi rezultati, potrebno je da se između konstruktora i korisnika uspostavi permanentna saradnja, ne samo u toku perioda projektovanja i izgradnje hladnjače već i u toku njene eksploatacije.

U početku projekta konstruktor traži, pre svega, da bude snabdeven detaljnim programom. Ovaj program treba da obuhvati elemente eksploatacije (vidi 1.21), a takođe i određen broj posebnih obaveštenja za svaki slučaj. Često korisnik ima tendenciju da pruži samo uopštene podatke (obim, željena temperatura) i prepušta brigu konstruktoru da reguliše »pitanje detalja«. Dakle, ova pitanja treba da budu razmotrena zajedno s korisnikom.

Insistirali smo, na primer, u više mahova na međuzavisnosti između koncepcije generalnog plana i načina manipulisanja. Ova koncepcija izgleda da će biti potpuno prihvaćena. Međutim, u prošlosti se dešavalo da je opšta zamisao hladnjače bila loše prilagođena transportu koji je imao da se obavi.

Među problemima čije dobro rešenje zavisi od saradnje konstruktora 1 korisnika mogu se navesti:

— postavljanje i pristupačnost mašina i aparata;
— lakoća i sigurnost manevrisanja u kretanju, imajući u vidu da ni jedan prekid rada u jednoj hladnjači nije prihvatljiv;
— lakoća održavanja materijala;
— elastičnost rukovođenja budućom instalacijom

Specifikacije treba, dakle, da pruže maksimum informacija a da se ne nameću konstruktoru gotovo obavezna rešenja. Nasuprot tome biće prihvatljive, ako ne i predložene, i varijante, tako da konstruktor ima veliku slobodu u izboru opreme i dispozitiva koje će predložiti.

S druge strane, konstruktori treba da su upoznati s postupcima ili tehnikom eksploatacije, osobito postupcima koji se odnose na čuvanje roba. O tome ih korisnici moraju obavestiti. Poželjno je pri tom da se saradnja nastavi i posle puštanja u pogon instalacija da bi konstruktor znao kako su iskorišćeni materijali koje je on obezbedio. U izvesnim slučajevima, pak, on će primetiti da li korisnik loše iskorišćuje sve predviđene uređaje za rešenje određenog problema postavIjenog na početku projekta, ili ih uopšte ne iskorišćuje.

Na internaoionalnom planu razgovor između konstruktora rashladnog materijala i korisnika nastavlja se u okviru Međunarodnog instituta za hlađenje, posebno na zajedničkim sastancima Komisija 3 i 5. U nekim zemljama slične konfrontacije vrše se na nivou udružehja ili profesionalnih organizacija. Pored studije posebnih pitanja — regulisanja vlažnosti, načina otapanja, itd. — ova konstatacija treba da omogući izradu tipskih upitnika namenjenih za utvrđivanje projekata novih hladnjača u najpovoljnijim uslovima koštanja i eksploatacije.

Glava II – Manipulisanje robama

2. 1 — Uvod

2. 11 — Definicija

Pod manipulisanjem ili unutrašnjim transportom podrazumeva se svako kretanje robe u vezi sa spoljašnošću hladnjače (tj. za vreme ulaska i izlaska), kao i za vreme držanja robe u hladnjači. Postupci manipulisanja mogu, između ostalog, obuhvatiti:

Na ulazu: istovar, klasiranje, eventualna inspekcijska kontrola radi uvoza ili izvoza, merenje, transport u hladnjači sve do skladištenja.

U hladnjači: raspakivanje, pakovanje, sečenje, smrzavanje, tretiranje ledom i najzad smeštanje, povezivanje i vešanje, izbegavajući što je moguće više sve gubitke u zapremini pri hlađenju ili smrzavanju. U isto doba roba treba da koristi maksimum delovanja hladnoće i da bude identifikovana i kontrolisana. Ponekad su potrebna pregrupisavanja rasute robe, raspakivanje pošiljke u slučaju prodaje i carinjenja.

Na izlazu: drešenje, transport izvan hladnjače, merenje i utovar u vagone, kamione ili brodove.

2. 12 — Posebne karakteristike manipulisanja u hladnjači

Manipulisanje u hladnjači mora da bude:

a) Brzo: da bi se smanjilo zadržavanje robe na određenoj temperaturi ambijenta ) i što je moguće brže oslobodila transportna sredstva (vagon, kamion, brod). Brzina je posebno važna za brod, jer su troškovi imobilizacije i usidrenja broda u pristaništu veoma veliki. (Hladnjača uglavnom interveniše kad se roba nalazi na keju, pošto su manipulisanje na palubi izvršile specijalizovane firme).
b) Racionalizacija: treba izbegavati nekorisna i komplikovana manipulisanja i osvojiti materijal lak za iskorišćavanje.
c) Sigurnost: veze (bale) robe treba da budu stabilne da bi se izbegli nepoželjni slučajevi.
d) Higijena: pošto su robe kojima se manipuliše životne namirnice, moraju se preduzimati posebne predostrožnosti kad su u pitanju ambalaža i osetljive namirnice.
e) Ekonomičnost: troškovi manipulisanja ne bi trebalo u većoj meri da utiču na cenu robe.

Uskladištenje je osnovni cilj hladnjače. Manipulisanje robama nije samo po sebi cilj, ali u velikoj meri utiče na opšti randman eksploatacije. Ovde opšta rentabilnost ostaje odlučujuća a ne ona posebna za posebne službe.

Transport robe u unutrašnjosti hladnjače, njen ulazak i izlazak, koji povlače neproizvodne troškove, mogu biti znatni tako da mnogo utiču na raspored i uređivanje radionica i skladišta, pa čak i na postupke pripreme robe i na njihovu ambalažu. Transportna oprema može da utiče i na standardizaciju proizvoda.

Rastući troškovi radne snage u toku poslednjih godina su isto tako razvili mehanizaoiju s ciljem zamene što je moguće više ručnog rada u operacijama manipulisanja koje se obavljaju u skladištima. Povećanje izdataka za radnu snagu dovelo je, takođe, do preuzimanja jasnih mera koje mogu povećavati produktivnost. Roba mora, svakako u početku transporta, da bude manipulisana ručno, ali posle se manje pribegava radnoj snazi nego nekada zahvaljujući razvoju mehanizacije manipulisanja.

2.2 — Transportna sredstva u unutrašnjosti hladnjače

Za transport robe u čvrstom stanju u unutrašnjosti hladnjače koriste se obično sledeći uređaji:

a) uređaji koji odgovaraju isključivo (ili poglavito) za transport u horizontalnom smislu:
— kolica sa dva točka, ručna kolica, motorna kolica s platformom, traktorska kolica, ručne ili motorne transpalete;
— vazdušne šine jednostavne ili duple ili cilindrične s dopunskim uređajima ili bez njih (vage, poluge sa zupcima itd.);
— neprekidni konvejer (lanci manipulisanja): transporter s trakama ili kotrIjajući, gravitacioni ili s motorom (reverzibilan) itd;
b) uređaji koji odgovaraju isključivo (ili poglavito) za manipulisanje u vertikalnom smislu:
— dizalice i liftovi;
— beskrajni elevator („Paternoster”);
— elevatori i spuštači na vazdušne šine;
— elevatori s platformom;
— kotrljajući mostovi;
— kranovi;
— ravan ili spiralan tobogan;
— viljuškari ručni, s platformom ili s viljuškom;
— viljuškari s platformom, s električnim kablovima ili za dizanje pomoću baterija;
c) uređaji koji istovremeno odgovaraju za manipulisanje u horizontalnom, kosom ili vertikalnom smislu:
— kolica viljuškari;
— kolica dizalice s viljuškom;
— beskrajni konvejeri;
— pneumatični konvejeri.

2.3 — Paletizacija

2.31 — Principi

Ovaj postupak, razvijen u SAD u toku poslednjeg rata, primenjuje princip nedeljivosti jedinstva tereta koji predstavlja istovremeno jedinicu transporta za rukovođenje i jedinicu za skladištenje.

2.32 — Razvoj paletizacije u Evropi

Paletizacija se poslednjih godina brzo razvija u Evropi, Na dan 16. i 17. januara 1958. godine Komitet za transport i komunikaciju Međunarodne trgovinske komore (C. C. I.) odlučio je da dimenzije od 800 x 1200 mm treba da budu izabrane kao evropski paletni pul. Isto tako Radna grupa za sredstva za kombinovani transport, pomoćni organ Komiteta za unutrašnji transport i Evropska ekonomska komisija (C. E. E.) usvojili su jednu rezoluciju koja preporučuje vladama da podstiču svoje železničke mreže da među sobom formiraju međunarodni pul paleta standarnog tipa 800 x 1200 mm. Sada (1966) ovaj pul obuhvata 14 evropskih nacija.

Postoji drugi tip standardizovanih paleta s dimenzijama 1000 x 1200 mm, koje ne pripadaju pulu, ali korisnici hladnjača više zemalja smatraju da više odgovaraju za lakokvarljive namirnice nego tip 800 x 1200 mm. Zato bi oni želeli da bude osnovan i paletni pul od 1000 x 1200 mm ).

S druge strane, predviđeno je proširenje pula za drumski i vodeni saobraćaj. Međunarodno ispitivanje se nastavlja, ali se nailazi na dvojake teškoće:

1. — različit gabarit između drumskih vozila i vagona;
2. — posebni uslovi manipulisanja robe na palubi broda, manipulisanje tereta odozgo, znatan unutrašnji teret, itd.

U bliskoj budućnosti bilo bi mogućno da se manipuliše paletizovanom robom jedne zemlje s drugom, pomoću sistema međunarodne razmene paleta. U nekim zemljama neka javna transportna preduzeća mogu se obavezati da od ekspeditora preuzmu robu na paletama i da im u zamenu za to vrate isti broj praznih paleta.

Tako generalisana paletizacija će, verovatno, uticati na organizaciju transporta železnicom u režimu hlađenja, tako da, na primer, palete mogu služiti u isto vreme i kao rešetke na podu.

2.33 — Prednosti paletizacije

Nezavisno od veoma velikog povećanja učinka pri manipulisanju, naročito kad je u pitanju sakupljanje, paletizacija pruža sledeće prednosti:

1) zaštita osoblja manipulisanje od preteranih napora i fizičkog rada;
2) smanjenje rizika od udesa u toku manipulisanja robom;
3) zaštita transportovane ili uskladištene robe;
4) omogućavanje pravilnog rasporeda robe;
5) lakše premeštanje paletizovane robe u hladnjači;
6) lakša kontrola stokova.

Međutim, u slučaju nedostatka prostora za neku robu, naročito ako je u pitanju skladištenje na duže vreme, praktikuje se i ručno skladištenje. Dakle, stepen iskorišćenog kapaciteta skladišta, kompenzuje dodatne troškove radne snage.

2.34 — Raspored paleta u toku skladištenja

U običnom skladištu palete se mogu smestiti pod uglom od 45° ili 90° u odnosu na stazu za prolaz, da bi svaka paleta bila odmah pristupačna. U hladnjačama se primenjuje samo raspored od 90° da bi se maksimalno iskoristio prostor za skladištenje, U svakom slučaju, treba ostaviti razmak od 5-15 cm širine sa svake strane palete ili između dve palete slobodan prostor od 10-13 cm. Ova praksa ima u vidu činjenicu da roba može pasti s palete i omogućuje da se, bez teškoća, palete nameštaju i podižu.

Druge karakteristike manipulisanja paletizovanom robom biće izložene u delu »paletizacija u hladnjači«.

2.4 — Problemi konstruisanja

2.41 — Opšte napomene

Dok uređaji za manipulisanje ranije nisu iziskivali naročiti raspored prilikom konstruisanja hladnjače (razume se ne uzimajući u obzir dizalice, tobogane, itd.) mehanizacija manipulisanja, a posebno paletizacija, zahteva određen broj propisa iz oblasti konstrukcije.

Sa gledišta paletizacije prizemna zgrada je idealna. Tako, koncepcija jedne hladnjače zavisi od uobičajenog sistema manipulisanja u momentu konstruisanja (na primer, paleta i kolica dizalice viljuškari), ali ispitivanje mora da bude dosta elastično da bi se docnije izbegla skupa preinačenja ili upotreba sistema za manipulisanje s manjim učinkom (na primer, usled dimenzije vrata, prihvatljivog opterećenja podova, teškoće koje potiču od cevovoda i izolacije). Ne uzimajući u obzir troškove konsktrukcije, cena postupaka manipulisanja može da bude za 30 do 40% veća u hladnjačama na više spratova nego u prizemnoj zgradi, i to uprkos paletizaciji. Ali, kako je već rečeno (1.32), hladnjača sa više spratova (eventualno sa suturenom) možda ima konstrukcionu prednost i zbog visoke cene terena, nemogućnosti proširenja usled susednih zgrada, vrlo visokih gubitaka kalorija, itd.

2.42 — Pristupi i hodnici

Treba insistirati na važnosti unutrašnjih hodnika u komorama za hlađenje. Pristupi, rampe i hodnici treba da budu širokih dimenzija (vidi 1.33), naročito u polivalentnim hladnjačama, u kojima je roba koja ulazi ili izlazi izložena riziku čestog ukrštanja, u kojima se javlja saobraćaj sa dva različita transportna sredstva (na primer sveže meso na koloseku i paketi na paletama). Treba izbegavati loše izabrana mesta za merenje i poentiranje.

2.43 — Dimenzije lokala za skladištenje

Slobodna visina prostorije za uskladištenje paletizovane robe može biti 6 m i više. Nosači, direci i stubovi smetaju pri manipulisanju paletizovanom robom. Ako je nemogućno da se izbegne njihovo korišćenje u hladnjači, treba ih bar predvideti na takvim odstojanjima da se slobodan prostor može potpuno koristiti i u slučaju upotrebe paleta. Ako su dimenzije najvećeg dela roba za uskladištenje poznate pre konstruisanja hladnjače, tada je, mogućno da se visina komora odredi i da se time postigne najpovoljnije iskorišćavanje njene kubature.

S obzirom na ovo određivanje potrebno je, takođe, imati u vidu i visinu tereta koje drže stubovi. U posebnom slučaju, lučke hladnjače na strani prema brodu za manipulaciju, moraju se podesiti povoljnom izgradnjom: platformi, terasi itd.

2.44 — Podovi

Kada je reč o podovima (dopustivo opterećenje i oblaganje) pozivamo se na glavu 1 (deo 1.411).

2.45 — Vrata

Zbog uštede u hladnoći vrata hlađenih komora moraju -teorijski da budu što je mogućno manja. Ali da bi se omogućila upotreba viljuškara, potrebno je da imaju slobodnu visinu od najmanje 2,3 m ispod dovratnika. Ista slobodna visina treba da bude obezbeđena i ispod greda, razvodnih cevi i instalacija svih vrsta Ako se palete transportuju poprečno, vrata treba da su široka 1,8 m a za tran sport koji se obavlja u dužini — širine 1,5 m. U novim konstrukcijama iskorišćavaju se vrata 2,2 m širine i 2,8 m visine, da bi se omogućilo istovremeno kretanje na ulazu i izlazu.

Mehanizovano manipulisanje nameće, takođe, specijalno podešavanje vrata: dimenzije, sistem i pravci otvaranja.

Opravdano je da se usvoje automatski pokretna vrata ili duplirati izotermička s malim njihajućim vratima na pogodnoj visini, snabdevena staklenim ili providnim plastičnim prozorčićem, da bi se videlo da je prolaz slobodan ili ne.

Njihajuća vrata izrađena od providne plastične materije dala su dobre rezultate za komore s relativno visokom temperaturom. Vazdušne zavese su efikasne pod uslovom da njihovo podešavanje bude korektno. Ovo nameštanje je dosta mukotrpno, jer u velikoj meri zavisi od temperaturne razlike između dveju strana zavesa. Pošto je njihova cena dosta visoka one se uglavnom rezervišu za vrata tunela. za brzo smrzavanje, za vrata lokala s jakim prometom, ili za vrata na komorama sa veoma niskim temperaturama.

2.46 — Peroni i rampe

Izlaganje rashlađene i smrznute robe spoljašnoj temperaturi mora se što je moguće više smanjiti. Treba, dakle, što više skratiti vreme pretovara železničkih i drumskih vozila. Potrebno je povezivanje hladnjače sa železničkom mrežom. Raspored koji se odnosi na uređenje železničkih koloseka i pristupnih rampi je promenljiv.

Uopšte uzev peroni su pravolinijski. Ipak, neki predviđaju terasaste perone, koji omogućuju dupli pristup drumskim vozilima.

Visina rampi treba da bude prilagođena železničkim ili drumskim vozilima. Nažalost, železnički peroni treba da služe za utovar i istovar kako običnih vagona s robom, tako i vagona hladnjača. Visina perona i rastojanje između ovog i osovine koloseka naznačeni su za normalni kolosek od 1,435 m. na sl. 6 u prilogu knjige). Treba brižljivo proučiti visinu perona sa strane železničkog koloseka. Ako je peron dosta visok rizikuje se da se ne mogu otvoriti vrata izotermnih vagona, a s druge strane lakše je osigurati pristup prevoznog sredstva vagonu ako je više od perona, a ne u obrnutom slučaju. Kao definitivno za evropski park vagona — hladnjača, preporučuje se u glavnom visina od 1,12 m. U Severnoj Americi za vagone koji se sada koriste ova visina je oko 1,4 m. Ova kota se može prilagoditi lokalnim uslovima.

Potrebno je izravnati razliku između nivoa perona i poda vagona pomoću mosta za prolaz (vidi 2.47).

Ako automatsko prevozno sredstvo (na primer: viljuškar) ne može da uđe u vagon, tada se ono može koristiti za prihvatanje i polaganje kao i za prenos paleta do vrata vagona. Ako je tovar paletizovan iskoristiće se prenosna paleta čak i u unutrašnjosti vagona. Ako tovar nije paletizovan korisno je da se on paletizuje u samom vagonu. Povodom ovoga navodimo prevozno sredstvo zvano ,,Dolly” (lako okretljiva platforma sa više točkova na koju se stavlja prazna paleta da bi se približila gomili robe namenjene prenošenju na palete). Naravno, ovo se može primeniti samo ako nema rešetki ili posle njihovog podizanja. Prateći ručni viIjuškari su dosta laki za rukovanje u unutrašnjosti vagona (ako mogu da uđu u vagone jer zauzimaju manje prostora nego kolica kojima upravlja vozač).

Kamioni različitih modela imaju visinu platforme između 0,6 i 1,40 m. Nivo platforme može se kretati od 9 do 15 cm., što zavisi od toga da li je kamion natovaren ili prazan. Da bi se izravnali različiti nivoi niože se pribeći:

— platformama sa nivoom koji se reguliše, bilo električno bilo guranjem kamiona zbog njegovog postavljanja na pogodno mesto;
— rampama udešenim za koso podizanje ili spuštanje;
— nivelmanom za kamione („Truck Levelers”);
— drvenim ili metalnim podmetačima za točkove;

Ovi podmetači na točkovima moraju imati najmanje širinu zadnjih točkova prevoznog sredstva. Njihova upotreba iziskuje izvestan napor da bi se vozilo dobro postavilo.

Oni mogu biti korisni, naročito u drumskom saobraćaju, za potpuno elimlnisanje rampi, tako da se utovar i istovar sa kamiona obavljaju viljuškarima. Ovo rešenje je sasvim jednostavno, jer ono olakšava pripremu tovara i skraćuje odstojanje transporta za vreme utovara ili istovara, kao i trajanje postupka. Veza prevozno sredstvo — zemlja može isto tako da bude obezbeđena električnim transporterima ili transrulerima.

Pristupne rampe ne treba da imaju veliki pad. Dopušta se da pad bude najviše 8% za natovarena motorna vozila pod praktičnim uslovima eksploatacije. Pritom pristup na zemlju mora da bude naročito brižljivo izveden. Ako su ove rampe izložene nepogodama i uslovima hladne klime, može im se dodati uređaji za grejanje.

Povezivanja između krajeva rampe i horizontalnih površina, treba da budu postepena da bi se izbegle nagle promene pada.

2.47 — Mostovi prelaza

U toku izvesnih postupaka koji se odnose na drumska i železnička prevozna sredstva često je potrebno koristiti daske ili prelazne mostove, koji omogućuju da se premoste razlike u nivou s rampom. Sada postoje daske za prelaz od lakog materijala i vrlo praktične.

Jedno prosto rešenje sastoji se u tome da se posluži zadnjom pregradom kamiona oborenoj na rampi kao prelazn’m daskama.

Sl. 1 — Različiti tipovi mostova za povezivaiije keja i transportnih vozila

Izostavljeno iz prikaza

Ukoliko se prelaz između dva perona pokaže neophodnim, koristiće se pokretni mostići od kojih su neki lake konstrukcije i prenošljivi valjuškarima.

2.48 — Opšte napomene

Piste za saobraćaj treba da budu jasno obeležene tako da se osoblje navikne da ih lako koristi. Za obeležavanje ovih ivica koristi se žuta boja.

Naročita pažnja mora da se posveti osvetljenju prostora za manipulisanje i rampe. Ispitivanje treba da se poveri specijalistima jer su mnoga iskustva pokazala kakav je uticaj osvetljenja na učinak osoblja u manipulisanju.

Najzad, potrebno je predvideti i jedno mesto za smeštaj opreme i prevoznih sredstava, koji će za automatska kolica, raspolagati i mestima za električno punjenje. Bilo bi idealno da ova zona bude centralna, a ipak dovoljno odvojena od velikih saobraćajnih pista.

Sl. 2 — Most za povezivanje automobila za utovar

Izostavljeno iz prikaza

2.5 — Osobenosti koje se odnose na manipulisanje lakokvarljivom robom

Lakokvarljivi proizvodi treba da se prenose u lokale sa niskim temperaturama što je moguće brže.

Pošto prostor u hladnjači može da košta 3 do 4 puta više po m3 nego u običnom skladištu, namirnice treba da budu uskladištene tako da zauzmu što je moguće manje prostora.

Ne može se, dakle, uvek izabrati najracionalnije sredstvo za mehaničko manipulisanje ako njegovo korišćenje zauzima više prostora.

S druge strane, neke uskladištene namirnice iziskuju više prostora da bi im se obezbedila pogodna ventilacija. Predviđeno vreme uskladištenja takođe igra određenu ulogu.

Pri skladištenju na kraće vreme toleriše se mnogo manja gustina uskladištenja. Faktori koji utiču pri uskladištenju na duže vreme su: gubitak prostora, amortizacija paleta i eventualno okvira paleta s podižućim nosačima.

Saradnja korisnika je od velikog značaja za rentabilno i racionalno manipulisanje smrznutim namirnicama. Da bi se izbeglo nepotrebno korišćenje osoblja u hladnjačama kao i zbog korektnog tretiranja namirnica, potrebna je poslovnost. Skladišna roba u hladnjačama najčešće su životne namirnice koje tu ne mogu da ostanu duže vreme. „Prvi ulaz, prvi izlaz” bitan je princip koji se primenjuje u što je mogućno većoj meri. Ovaj princip važi i za smrznute proizvode čije je snabdevanje u izvesnoj meri funkcije potrošnje, ali on se ne primenjuje uvek i za sveže namirnice čije je vreme konzervisanja relativno kratko.

U unutrašnjosti hladnjača mogu se koristiti transportna sredstva čija upotreba ne oslobađa nikakve mirise. U tom pogledu naročito su osetljive životne namirnice bogate mastima.

2.6 — Korišćenje raznovrsnih sredstava za manipulisanje robom u hladnjačama

2.61 — Važnost opreme za manipulisanje robom

Izbor najboljih sredstava koja treba koristiti za manipulisanje robom u hladnjači zavisi od uslova konstrukcije, obima, učestalosti i funkcionisanja prevoza, osoblja itd. Korisnik primenjuje mehanizaciju da bi smanjio fizički umor osoblja i poboljšao uslove rada. Ako se u izvesnim slučajevima koristi jeftina radna snaga umesto mehanizacije za duže vreme, ovo rešenje se može pokazati kao loše.

Kao pozitivan primer može se navesti kompletno automatizovano skladište koje je predvidela Ford Machinery & Chemical Corporation u Riverside-u za mineralna ulja u Kaliforniji.

Ovim skladištem mogu da upravljaju dva čoveka bez ikakvog drugog ručnog manipulisanja sem jedne table s dugmadima. Ranije su hladnjače služile prvenstveno za skladištenje mesa u četvrtkama. Kolica, ručna s platformom, sa četiri ili šest točkova pokazala su se kao pogodno sredstvo za manipulisanje pošto mogu da budu opremljena dizalicom. Dvokolice (kolica za ručno manipulisanje sa dva točka) se ređe upotrebljavaju u hladnjačama, jer se njima retko manipuliše robom upakovanom u kese.

2.62 — Manipulisanje robom u horizontalnom pravcu

Bez ulaženja u tehničke detalje manipulisanja, podsetićemo da cena koštanja robe raste sa rastojanjem koje treba da pređe.

Ovde se razmatraju sledeća sredstva prenošenja:

— konvejeri;
— kolica za guranje ili Ijudsku vuču;
— kolica sa ugrađenim motorom;
— automatska kolica sa vozačem;
— više kolica koja vuče motorno vozilo.

Izračunato je da se oko 70 m ekonomično koristi motomim vozilom. Za još veća odstojanja koristi se više međusobno povezanih kolica.

Izbor prevoznog sredstva je predmet posebne studije za svaki dati slučaj. Za manipulisanje na horizontalnom planu koje je najvažnije, kolica se najviše koriste. Ona se najlakše prilagođavaju svim potrebama.

Isto tako je mogućno dobiti dobre rezultate kombinacijom više sredstava za manipulisanje, na primer: ručna kolica, natovarena paletama, koja mogu biti opremljena dodatnim okvirima svih vrsta. Na taj način roba se prvo natovari na uređaj za manipulaciju, a zatim odveze u hladnjaču, a u drugoj fazi natovari i ostavi na paletama. U posebnim slučajevima roba može pre definitivnog uskladištenja biti podvrgnuta smrzavanju bez ikakvog ručnog prihvatanja (npr. maslac).

Vazdušni transporteri i transporteri kontinuiranog tipa, usled svoje glomaznosti, za preporuku su samo u slučaju transporta robe istog tipa koji se u pravilnim intervalima pojavljuje skoro za sve vreme rada i uvek po istom putu. Tako se juneće polutke ili juneće četvrtke prihvataju na ulazu u skladište pomoću uređaja za vešanje i skidanje vazdušnog koloseka (gvožđe u obliku I ili cevasto) i odvode u tunel za smrzavanje. Isto tako kolosek može biti korišćen za transport od ulaska u tunel za smrzavanje do hlađenih komora za uskladištenje. Ali treba imati u vidu da vazdušne šine zauzimaju mesto, da se eventualno prekrivaju injem i da njihov prolaz preko vrata komora za hlađenje postavlja izvesne probleme. U jednoj velikoj hladnjači sistem vazdušnih koloseka komplikuje se i skretnicama namenjenih za smeštanje robe na određenom mestu, i za njeno iznošenje posle uskladištenja. Kompletni sistem transporta vazdušnim šinama korišćen je naročito za monovalentne hladnjače.

Sistem šina postavljen u osi komore za skladištenje zauzima vrlo malo mesta. Ipak on predstavlja smetnju ako se komora koristi za robu na paletama. Cesto se, takođe, predviđa mogućnost brzog demontiranja dela mreže smeštene u „polivalentnim” komorama.

Hvatanja inja na mreži preko šina može da predstavlja izvesnu prednost za cevaste koloseke s kotrljajućim žljebom, ali šine treba uvek da budu zaštićene mrežom i bez ikakvih prekida. Da bi se dobilo u prostoru, smrznute goveđe četvrtke uvek se stokiraju u hlađenim komorama, pri čemu je gustina skladištenja očigledno vrlo mala, ako se smrznuto meso ostavlja obešeno na kukama.

Neprekidni transporteri su naročito podesni za ujednačenu vrstu i oblik bala robe namenjenih za transport. Za ovu svrhu koriste se prenos i transporteri sa žljebom ili na točkovima sa elementima od po 2-3 m. dakle, takođe, pokretni za istovar ili utovar vozila kao i za hlađenje komore između gomila robe i aparata za manipulisanje.

2.63 — Manipulisanje robom u vertikalnom pravcu

Manipulisanja u vertikalnom pravcu vrše se dizalicama i liftovima. Njihov broj treba da bude dovoljan, a nosivost dobro izračunata. Oni bi trebalo da budu postavljeni tako da se uključe u organizaciju manipulisanja najvažnije robe. Naime, nisu potrebni veliki zaokreti da bi se došlo do dizalice.

Kabine moraju da budu dovoljno velike zbog prijema viljuškara, i zato treba da imaju minimalan koristan teret od tri tone (5 tona kada su kolica natovarena) i slobodnu visinu od najmanje 2,3 m. Površinu poda u kabini dizalice potrebno je podesiti prema dimenzijama paleta koje se upotrebljavaju u zgradi, imajući u vidu potrebnu površinu za manipulisanje, i to otprilike 15 cm. sa svake strane palete, kao i površinu potrebnu za prednji deo viljuškara-

Preporučljiva brzina za dizalicu kreće se između 0,7 i 1 m u sekundi.

Može se razmotriti i integralna ili delimična automatizacija za otvaranje i zatvaranje vrata dizalice — teretnog lifta.

U višespratnoj hladnjači s vazdušnom transportnom mrežom treba ili predvideti elevatore-spuštače, ili montirati — u teretni lift ili teretne liftove element vazdušne mreže koja će se vezati za mrežu svakog sprata.

U lučkim hladnjačama vrlo važnu ulogu igraju kranovi. Oni mogu stavljati robu direktno na više spratova, odakle ova može biti gravitaciom raspoređena u lokale ostalih spratova.

2.7 — Paletizacija u eksploataciji hladnjača

2.71 — Posebne prednosti paletizacije u hladnjači

Pored već spomenutih prednosti (vidi 2.33), paleta omogućuje bolju cirkulaciju vazduha, jer predstavlja rešetku. Izbegnuta su suprotna kretanja, koja su neophodna pri ručnom skladištenju zbog lakšeg pristupa različitim delovima robe. I zbog toga, zahvaljujući pokretljivosti natovarenih paleta, uklanjanjem paleta koje je zaklanjaju, može se brzo pristupiti bilo kojem delu robe. Zbog svih ovih prednosti paletizacija se sve više i više upotrebljava za manipulisanje u hladnjačama.

2.72 — Raspored paleta u komorama za hlađenje

Već je rečeno da palete mogu biti raspoređene pod uglom od 45 ili 90° sa prostorom za prolaz. Veoma je važno da se u hladnjače postave palete tako da se hlađeni prostor što je mogućno više uštedeti.

Paletizovana roba u principu je ,,na točkovima”. Da bi se postiglo najbolje iskorišćavanje komora, često su potrebna premeštanja robe u unutrašnjost hladnjače, što je paletizovanim zalihama izvodljivo lako i u vrlo kratkom vremenu. Zbog njihove pokretljivosti, šef hladnjače može upravljati po pravilu ,,što pre uđe pre i izađe”.

U tu svrhu mogu se ustanoviti:

— plan paletizacije pripremljen na podu linijom hodnika i označavanjem niza paleta ciframa ili slovima;
— šematski plan paletizacije pomoću table u svakoj komori u kojoj je za svako sanduče koje odgovara jednoj paleti, stokirana roba identifikovana.

2.73 — Kolica dizalice (viljuškari)

Postoji veliki izbor uređaja s platformom ili s viljuškama i viljuškarima. Kako je prostor u hladnjači skup, važno je da ova transportna sredstva ne zapremaju mnogo prostora i da su vrlo manipulativna. Postoje modeli viljuškara koji iziskuju samo minimalnu širinu prolaza, jer su opremljeni držačima ili uređajem za bočno premeštanje račvi, ili pak, polugom koja se uvlači. Ipak treba računati na širinu ne manju od dva metra za sva kretanja standardnih paleta u uzdužnom pravcu. Ako viljuškar koji dolazi iz prostora za cirkulaciju mora pod pravim uglom da uđe između gomile paleta, ova širina mora da bude za neke tipove vozila čak i 4 m.

Prilikom izbora mehaničkih sredstava za manipulisanje i ređanje paletizovanih tovara, dužina horizontalnih puteva mora da bude vrlo pažljivo razmotrena. Ako su odstojanja relativno kratka, dovoljne su i ručne transpalete; za mnogo veća odstojanja bolje je uzeti motorne nosače paleta s vozačem koji postižu brzinu od 7 do 8 km na čas. Za odstojanja veća od 150 m koriste se veće brzine. Preporučuje se formiranje »voza« s paletizovanim tovarom. Povećanje brzine na utovarnim perionima povlači uvek i povećanje opasnosti.

Normalne tečnosti koje se koriste u mehanizmu kolica dizalica mogu se u uslovima iskorišćavanja u komorama za hlađenje stvrdnuti, pa zbog toga treba koristiti ulje čiji je viskozitet malo osetljiv na temperaturne promene.

Svi nezaštićeni metalni delovi treba da budu premazani mašću koja odgovara niskim temperaturama, kako bi se izbegla korozija.

Za znatno veći teret nosivosti i duže vreme upotrebe u SAD se koriste glavčine točkova od sintetičke materije slične kaučuku, dakle elastične koje ne oštećuju podove.

Radnici više cene viljuškare sa vozačem kao prevozna sredstva. Za vozače ovih mašina neophodna su specijalna odela, naročito tople cipele, a sedište vozila treba da bude izolovano.

2.74 — Ambalaža i paletizacija

Paletizacija se najteže koristi za robu koja se skladišti u nepravilnim oblicima, kao što su bale s mesom ili sečeno meso, goveđe četvrtke, svinjske polutke ili delovi divljači. Iskorišćavajući dodatne okvire tipa paleta-sanduk, može se ipak, u određenim uslovima, izvršiti i paletizacija.

U svakom slučaju treba težiti ujednačenijoj i standardizovanijoj ambalaži. Za pripremu paletizovanog tovara, upotrebom paleta s dizalicama — nosačima koriste se metalni pojasevi, lepljivi pojasevi i lepak bez mirisa.

Sl. 3 — 20 tona junećih butova

Izostavljeno iz prikaza

Plan 1: ručno slaganje — manipulacija;
Plan 2: manipulacija pokretnim paletama

U industrijskim preduzećima s velikom proizvodnjom, već su u upotrebi mašine za automatsku paletizaciju.

Mehanička otpornost ambalaže može uticati na visinu slaganja robe. Ako je otpornost ambalaže slaba, na primer, kutije od talasastog kartona, treba voditi računa o prirodi robe i o punjenju ambalaže. Za paletizovane zalihe gustina skladištenja treba da bude otprilike 10—30°/o manja od one koja se dobija ručnim slaganjem.

Neke robe se ne mogu lako paletizovati, bilo zbog toga što oblik paketa ne dopušta formiranje većih tereta (džakovi, bale, četvrtke mesa, itd.), bilo što ambalaža nije dovoljno otporna da izdrži teret gornjih paleta. Tada se na paletu stavIja uređaj za držanje tovara, ali se pri tom izbegava da ovaj drži težinu gornje palete. Postoji velika raznovrsnost kod uređaja ovog tipa, kao što su:

— ugaoni vertikalni okviri koji se mogu iskoristiti sa standardnim pravougaonim balama;
— pretežno metalni »okviri« (cevasti ili profilni) čije četiri ugaone vertikalne šipke odgovaraju gornjem delu, zbog čega se podjednako koriste za paralelopipedne palete kao i za džakove ili čak i četvrtke mesa;
— lestvice, mreže i druge koje pretvaraju palete u paleto sanduke; ovo rešenje se primenjuje pri skladištenju hlađenih jabuka i smrznutog povrća i voća (sa umetnutom plastičnom folijom).

Drugo rešenje sastoji se u stavljanju natovarenih paleta na metalne police, raspoređene tako da kolica — dizalice mogu slobodno ući i u prostore između direka, da bi se moglo vršiti premeštanje najudaljenijih paleta od glavnog ulaza. Da bi se dohvatile poslednje palete (koje su ušle prve), treba premestiti palete iz prethodnih redova. Mogućno je, pri tome, ostvariti neprekidno kretanje paleta napred pod dva uslova:

— obezbeđenje pristupa sa obe strane poređanih zajedničkih polica (jedna strana za utovar, druga za istovar);
— pomeranje paleta napred na svaki nivo sprata pomoću točkova ili žljebova.

Ova vrsta instalacija interesantna je ako je promet robe brz, na primer, u jednom skladištu za raspodelu smrznutih proizvoda.

U izvesnim slučajevima može se postići mnogo veća gustina skladištenja korišćenjem dasaka za utovar. One koštaju manje nego standardne palete, ali im je primena ređa. One se koriste, uglavnom, u javnom prevozu (železnica, itd.).

2.8 — Osoblje i organizacija manipulisanja robom

2.81 — Osoblje za manipulisanje robom

Glava V (»Uskladištenje«) bavi se posebno osobljem zaposlenom u hladnjači, Ali, treba napomenuti da pitanje osoblja presudno utiče na organizaciju manipulisanja i cele eksploatacije hladnjače.

Ulazi i izlazi roba u hladnjači nisu ujedničeni. U toku jedne nedelje ima znatnih kolebanja iz dana u dan, i ne postoji nikakva paralela između potrebne radne snage i potreba eksploatacije objekta. Kolebanja u kretanju roba mogu se upoređivati sa uslovima koji vladaju u velikim pristaništima, s tom razlikom što su u pristaništima količine roba kojima se manipuliše pri dolasku ili polasku broda obično znatno veće od onih koje se pojavljuju pri ulazu ili izlazu u jednoj hladnjači.

Da li treba angažovati radnike za manipulisanje kao sezonske radnike, i da li treba raditi s mešovitim ekipama? To je pitanje prostora. Može se manipulisanje robom pri ulazu i izlazu poveriti i specijalizovanim društvima. Imajući u vidu uslove koje utvrđuju preduzeća i veličinu i vrstu upakovane robe za manipulisanje, ukoliko to dopuštaju zakonske odluke, može se odlučiti za sistem isplate radnika bilo po satu ili prema količini robe kojom se manipuliše. Ovaj poslednji sistem nije za preporuku u svim slučajevima, na primer, ako je u pitanju manipulisanje svežim jajima.

2.82 — Organizacija sistema manipulisanja

Da bi bio rentabilan, unutrašnji sistem manipulisanja treba da se prilagodi arhitektonskoj koncepciji i preciznoj organizaciji posla s raspodelom odgovornosti među osobljem. Prevozna sredstva za manipulisanje robom i palete zahtevaju veliko investiranje i zbog toga, ne mogu ostati dugo neiskorišćeni. Potrebno je, dakle, vrlo brižljivo planiranje sa organizacionim šemama, studijom sadašnje situacije, dijagramom kretnje, modelima postupka manipulisanja, itd. Jedan izvanredan metod organizacije sastoji se u iskorišćavanju plana skladišta na kojem se može manevrisati mašinama i osobljem, magnetskim uređajem.

Lanac manipulacije radi samo ako je postignut ujednačen stepen sinhronizacije. Zbog toga je neophodno da stalni nadzor sinhronizovanja različitih radnih rnesta vrše šef transporta i šefovi ekipa. Postupak istovara i smeštaja može se i preinačiti dok je on u toku a i rasporediti Ijude na različita mesta u lancu manipulisanja robom.

Sl. 4 — Plan X: 5 ljudi

Izostavljeno iz prikaza

1. Mehanička sredstva; 2. Horizontalni transport i numerisanje; 3. Merenje; 4. Istovar; Plan Y: 6 ljudi
1. Ručni rad; 2. Horizontalni i vertikalni transport i numerisunje; 3. Merenje; 4. Istovar

2.83 — Formacija i nadzor osoblja za manipulisanje robom

U sopstvenom interesu osoblja za manipulisanje robom je da pravilno koristi svoje radno vreme što je mnogo važnije u hladnjači nego u fabrici u kojoj postoji, uglavnom, ustaljeno radno vreme. Vozačima viljuškara potrebna je jedna dobra formacija, što proizilazi iz iskustva upravljanja železnicom. Prikazivanje filmova o radu preduzeća snabdevenih mehaničkim sredstvima manipulacije korisno doprinosi ovoj formaciji.

Treba ostvariti kontrolu prevoza prevaljenog puta i radova održavanja vozila za podmazivanje i punjenje električnih akumulatora.

Osoblju više odgovara da se služi modernim sredstvima koja štede ljudsku snagu. Ova sredstva manipulisanja na primer, prenosne palete, u svakom slučaju treba da budu prikladno opremljena za upotrebu. Ako se različito oboje, ova sredstva mogu da budu raspoređena među različitim ekipama za manipulisanje, što utiče na veću disciplinu među ekipama. Neupotrebljiva sredstva za manipulisanje treba smestiti na određeno mesto u hladnjači.

2.9 — Ekonomska studija

2.91 — Elementi koji utiču na cenu manipulisanja

Visina unutrašnjih troškova pri manipulisanju zavisi od:

— konstrukcije hladnjače (opšta koncepcija, pristupi, itd);
— ambalaže, oblika, težine, veličine i svih drugih karakteristika roba namenjenih transportu;
— hitnosti transporta, koji treba izvršiti, imajući u vidu ukupan dnevni program;
— karaktera hladnjače (definisanog u glavi 1 i 1,13);
— programa kako koristiti pravac prolaza i salu za sklad.štenje;
— kvaliteta i broja osoblja;
— karakteristike sredstva korišćenog za manipulisanje.

Osnovni podaci za izračunavanje cene koštanja manipulisanja u unutrašnjosti hladnjače su: vreme manipulisanja jedne tone robe i vrednost jednog časa rada. Svaki radnik treba, dakle, da pripremi izveštaj dnevnog rada, označavajući vrstu manipulisanja i prirodu transportovanih roba.

2.92 — Uticaj vrste postupaka i roba na troškove manipulisanja

Merenjem je konstatovano da za vreme manipulisanja po toni robe postoje velike razlike između postupaka pri ulazu u hladnjaču i izlazu iz hladnjače. Ovo proizilazi otuda što često robe ulaze u većim a izlaze u manjim količinama. Odabiranje ima naročito veliki uticaj na vreme manipulisanja. U mehanizovanom preduzeću za istovar jednog kamiona ili vagona, podrazumevajući tu i slaganje u komorama, treba računati otprilike sa dva časa po toni mesa u četvrtkama.

Iz kalkulacija rađenih u toku relativno dužeg perioda u jednom relativno mehanizovanom preduzeću proizilazi da su unošenje robe u hladnjaču i slaganje u komori kao i iznošenje iz hladnjaće dovodilo do rezultata prikazanih u tablici. Ova tablica ilustruje samo mogućne velike razlike ne precizirajući detaljno vrstu ambalaže.

Stavljanje u hladnjaču časova po toni Izlaz iz hladnjače časova po toni

• Stavljanje u hladnjaču Časova po toni
  Voće i povrće 1,1
  Smrznuto upakovano meso 1,2
  Neupakovano meso (u četvrtkama) 1,5
  živina 1,1
  Fileti ribe 0,8
  Maslac 0,8
• Prosečno 1,1
• Stavljanje u hladnjaču Izlaz iz hladnjače Časova po toni
  Voće i povrće 2,1
  Smrznuto upakovano meso 2,1
  Neupakovano meso (u četvrtkama) 2,3
  živina 2,7
  Fileti ribe 1,5
  Maslac 0,9
• Prosečno 2,0

Ovo trajanje obuhvata deo izgubljenog vremena tj. vreme prelaska osoblja iz jednog vozila (za utovar i istovar) u drugo, kao i vreme upotrebljeno za promenu prostorija za uskladištenje, itd.

Za veće bale vremenska razlika ulaska u hladnjaču i izlaska iz skladišta može se zanemariti.

2.93 — Uticaj paletizacije na troškove manipulisanja robom

Trošak unutrašnje manipulacije treba da predstavlja predmet posebne kontrole. Prema opštem pravilu smatra se, da se uštedom od 1000 do 1500 radnih časova godišnje opravdava nabavka jednog viljuškara pod uslovom da je njegova nabavna cena umerena. lako rentabilnost jednog viljuškara nije sasvim sigurna njegova nabavka može biti opravdana, jer je izdatak koji on povlači manji od dohotka jednog radnika koji nije potpuno iskorišćen.

Paletizacija dozvoljava veliko povećanje produktivnosti pri manipulisanju robom koja se može udovstručiti i čak, u izvesnim uslovima, udesetostručiti.

Ali ovo povećanje produktivnosti povlači i dodatne troškove. Treba imati u vidu činjenicu da nadzor nad sredstvima za manipulaciju i njihovo održavanje (transpalete, viljuškari, palete, itd.) iziskuje angažovanje kvalifikovanog osoblja. Pošto su vozila izložena velikim temperaturnim razlikama, ona brzo dotraju. Naročito nepovoljno utiče kondenzacija koja se stvara ulaskom u komoru i izlaskom iz nje. Osim toga vozači viljučkara su kvalifikovani i njihovi dohoci su veći.

Jedan delikatan problem koji treba rešiti jeste obračunsko predviđanje prihoda i rashoda između skladištenja u pravom smislu i manipulisanja. Nacionalno udruženje američkih hladnjača izvršilo je o ovome opširnu anketu.

Trajanje amortizacije oruđa ne bi trebalo da bude ni suviše dugo ni suviše kratko. Standardne palete traju prosečno od jedne do pet godina, dok vreme amortizacije električnih akumulatora varira od tri do pet godina. Kvalitet izrade kolica dizalica dopušta trajanje amortizacije od pet do osam godina, isto kao i za ručne transpalete hidrauličnom komandom. Naravno, stvarno trajanje materijala zavisi, uglavnom, od načina na koji se on održava.

Najzad, isto tako treba voditi računa o prilagođavanju paletizacije, ne samo sa ekonomskog aspekta problema, već i zbog poboljšanja kvaliteta rada koji iz toga proističe. Najveća brzina postupka, u slučaju paletizovanog manipulisanja, omogućuje osoblju kraći boravak u komorama za hlađenje. Iz toga proizilazi manja proizvodnja toplote u komorama, mada se ona delom kompenzuje oslobađanjem toplote iz električnih akumulatora. Zahvaljujući kraćem vremenu smeštaja i iznošenja robe, vrata hlađenih komora ostaju kraće vreme otvorena i oslobađanje toplote iz električnih sijalica je manje.

Kad su u pitanju hladnjače na više spratova ili sa starom konstrukcijom, klasičan sistem skladištenja je sasvim opravdan naročito za skladištenje na duže vreme, i naročito robe s nepravilnim oblicima.

2.94 — Zaključak

Ne postoji samo jedan sistem manipulisanja. Svaka hladnjača prema svojoj nameni, svojoj koncepciji i konstrukciji, a i prema lokalnim uslovima rada i obezbeđenja radne snage, koristi onaj metod manipulisanja koji najbolje odgovara njenim uslovima.

Glava III – Roba u hladnjači

3.1 — Uvod

Međunarodni institut za hlađenje objavio je »Uslove preporuke za skladištenje lakokvarljivih proizvoda u hladnjačama« (58). Ovaj dokument je poslužio kao osnova za navode koji se nalaze u ovom poglavlju. Ipak, ovde se nastoji da se konfrontiraju ovi uslovi s drugim razmatranjima praktičnog karaktera koji mogu ponekad nijansirati zaključke u ovom delu preporuke. Međutim, ostaje uputstvo za one koji razmatraju skladištenje robe u skladištu.

U ovom delu ne razmatra se ponašanje roba u toku njihovog smrzavanja, pošto je brošura Međunarodnog instituta za hlađenje »Preporuke za pripremu i raspodelu smrznutih proizvoda« (59 b) vrlo široko prikazala ovaj problem.

3.2 — Bitni uslovi dobrog čuvanja hlađenjem

3.21 — Opšte napomene

Proizvodi namenjeni hlađenju treba da budu zdravi. Hlađenje ne poboljšava kvalitet proizvoda već usporava procese degradacije mikrobiološkog, hemijskog i encimskog porekla. Ona ih usporava utoliko teže, ukoliko su oni koji se u proizvodima dešavaju, poodmakliji. Zbog toga se dobri rezultati dejstva hladnoće mogu očekivati samo sa proizvodima zdravim, čistim, bez ikakvih uboja, kontaminacije i fizioloških poremećaja kao i lišenih znakova napada mikroorganizama.

Uskladištenje robe bez ovih kvaliteta može imati izvanredno nepovoljan uticaj na kvalitet već uskladištene robe u istoj komori. Ove robe mogu, takođe, kontaminirati prostorije u koje se unose (otpuštanje mirisa, rasejavanje spora, buđi, itd.).

Hlađenje je relativno skup postupak. Zbog toga se ovom postupku pribegava samo ako prodajna cena tretiranih proizvoda može da pokrije troškove hlađenja, što znači ako su u pitanju proizvodi dobrog tržišnog kvaliteta.

Postupak hlađenjem treba da se izvrši rano, što znači hlađenjem treba intervenisati odmah posle žetve, ulova ili klanja. Svako zakašnjenje sa skladištenjem proizvoda smanjuje vreme za koje ovaj može biti sačuvan, bilo zato, što će se u međuvremenu pokvariti, bilo zato što će se transformirati i što njegovo stavljanje u hlađenu atmosferu ne može da zaustavi promene. Kao primer za ovaj poslednji slučaj navešćemo kruške koje treba stavljati u hladnjaču tek kada počinje proces dozrevanja (58).

Zapaženo je da se razvoj mikroorganizama u nekim proizvodima ne pojavljuje za vreme berbe, već samo izvesno vreme posle. Takav slučaj je s mlekom (59). Prirodne pojave koje izazivaju usporavanje u razvoju mikroba predmet su laboratorijskih istraživanja.

U nekim posebnim slučajevima pravilo preterane zrelosti ponekad je za diskusiju. Međutim, u pitanju su izuzeci koji su naročito interesantni za smznuto meso. Neki su pristalice smrzavanja mesa dok je ono toplo, drugi, pak, smatraju da je bolje posle izvesnog sazrevanja (59 b).

Ako hlađenje treba da deluje samo na zdrave i sveže proizvode, treba imati u vidu da je teško proceniti svežinu neke robe. Međutim, ova procena je neophodna bilo da se odredi trajanje njenog čuvanja, bilo da se odluči za njeno smrzavanje. Ova procena najčešće empirička, zasniva se na pregledu osobina proizvoda, (izgled, čvrstina, boja, miris)U nekim slučajevima postoje metode koje garantuju bolju dijagnozu (na primer, lampiranje jaja), ali one predstavljaju izuzetak. U toku su radovi na iznalaženju drugih vrednih postupaka za drugu robu (na primer ribe 60).

Hlađenje mora da bude neprekidno.

Roba se izlaže hladnoći za vreme celog puta od proizvođača do potrošača. Ova povezanost se zove »rashladni lanac«.

Ako su u pitanju prehlađeni ili smrznuti proizvodi, nivo održavanja hladnoće treba da bude onaj koji najbolje odgovara svakoj od ovih kategorija tretiranja. Naročito smrznuti proizvodi ne smeju se odmrzavati pre isporuke potrošaču.

3.22 — Činioci dobrog čuvanja

3.221 — Temperatura

Najpovoljnije temperature za maksimalno vreme čuvanja navedene su u »Uslovima preporuka« za svaku namirnicu. U principu, snižavanjem temperature ispod preporučenih vrednosti neće se povećati vreme čuvanja, već će se postići suprotno (rizik od smrzavanja ili fizioloških bolesti). Ali, u slučaju, ako se želi da se neki proizvod sačuva samo za kratko vreme, uslovi održavanja mogu biti elastičniji.

Vreme čuvanja označeno u »Uslovima preporuka« predstavlja maksimalno vreme u toku kojeg se određeni proizvod čuva s komercijalno dopustivim pogoršanjem kvaliteta i hranljive vrednosti, ili, pak, s normalnim kalom. Isto tako, pri tom treba imati u vidu i promene na proizvodima posle izlaska iz hladnjače, da bi se zadovoljili normalni komercijalni uslovi. Ovo maksimalno vreme čuvanje robe primenjuje se za proizvode besprekorno zdrave i dobrog kvaliteta (58).

Za celo vreme skladištenja, temperatura bi morala ostati što je mogućno konstantnija. Neki proizvodi su naročito osetljivi na temperaturne promene. Na primer, varijacije od + 1°C mogu imati izvanredno nepovoljne posledice na kvali(et neke vrste voća ili jaja.

Treba nastojati da se u istu komoru ne unosi roba s različitom temperaturom, od one koja je već unutra. Ova preporuka, koja važi kao opšte pravilo, naročito se odnosi na smrznutu ili brzo smrznutu robu. U slučaju da se ova preporuka ne može primeniti, što ,je slučaj u javnim hladnjačama, potrebno je obezbediti da svaka komora ima takve uređaje za hlađenje da se temperatura unetih namirnica brzo snizi na nivo one temperature koja već postoji u komori.

U unutrašnjosti komore, temperatura treba da bude što je mogućno ujednačenija. Ovo se odnosi ne samo na proizvode osetljive na temperaturne promene, već i na one za koje su preporučene temperature vrlo blizu vrednosti od 0°. U stvari, važno je omogućiti približavanje ovim optimalnim uslovima a da se pri tom izbegne rizik od smrzavanja.

Prodor toplote preko podova i zidova remeti raspored temperature u komorama. Pri izboru debljlne izolacije trebalo bi da se o tome vodi računa, ne zanemarujući ni ekonomske momente koji će iz toga uslediti.

Naročito je teško obezbediti ujednačen raspored temperature u slučaju uskladištenja robe koja pušta toplotu. Sistematska merenja izvršena u hladnjačama s voćem, omogućila su da se registruje odstupanje od 4°. Ovakva odstupanja su preterana. Iskustvo pokazuje da su ona često rezultat nepravilnog slaganja bala (61.)

Temperature komora mogu se izjednačiti i stvaranjem jake cirkulacije vazduha. Ipak, treba da ostane umerena ventilacija vazduha za skladištenje na duže vreme. Treba, takođe, izbegavati stvaranje mrtvih zona ili preterano jakih strujanja vazduha.

Dozvoljene tolerancije kolebanja temperature navedene su u »Uslovima preporuka«. One su jednake odstupanju dveju temperatura, minimalne i maksimalne, od preporučene za čuvanje. Ove vrednosti nisu razlike između varijacija zabeleženih temperatura u vrednosti i prostoru.

Važno je o tome voditi računa da bi se fiksirale temperature za puštanje u rad u toku hlađenja i za određivanje mesta aparatima za automatizam. Preciznost ovih aparata automatičnosti u upotrebi, obično ne silazi ispod — ±1° (65):

Postavljanje ovih aparata treba precizirati u svakom posebnom slučaju.

Temperature hlađenih komora moraju se utvrđivati povremeno ili kontinuirano. Neki smatraju da bi se ova merenja trebalo preneti u mašinsku salu, dok su drugi za to, da se u svakoj komori temperature beleže u toku više poseta dnevno. ‘

Termometri treba da budu zaštićeni od udara i lako pristupačni. Oni se postavljaju u delu komore u kojem je kontrola temperatura najpotrebnija-

3.222 — Vlažnost

Gubici težine za vreme skladištenja1 proporcionalni su razlici parcijalnog pritiska vodene pare između vazduha i površinskih slojeva uskladišetnih proizvoda (63). Za njihovo smanjenje bilo bi od interesa koristiti relativno visoku vlažnost. No u ovom pogledu postoji ograničenje, jer suviše visoka relativna vlažnost može izazivati razvoj mikroorganizama na nekim proizvodima. Relativne vlažnosti izležene u »Uslovima preporuka« su one koje su se u praksi pokazale kao dovoljno sigurne protiv razvoja mikroorganizama, pri čemu izvestan gubitak u težini, izazvan isparavanjem može biti i prihvaćen (58).

Za jednu istu namirnicu gubici težine se menjaju s prezentiranjem i stanjem robe. Oni su veći ako se uvećava odnos površine i zapremine. Meso bez kostiju, isečeno u delove, gubi više u težini nego meso u četvrtkama ili u trupovima.

Meso koje potiče od mladih životinja, čija su tkiva bogatija vodom, lakše dehidrira nego meso od starijih životinja. Obrnuto, masnije meso gubi u težini manje nego mršavo. (64)

Gubici težine neke robe smanjuju se postepeno s produženjem trajanja skladištenja, usled progresivnog isušavanja na površini koje se usporava isparavanjem. Ali u slučaju preterano suvim atmosferskim uslovima gubici u jedinici vremena ostaju dosta veliki čak i posle dužeg skladištenja (66).

Pri istoj vlažnosti razvoj mikroorganizama utoliko je manje opasan ukoliko je temperatura niža. Uopšte uzev, relativna vlažnost jedne komore održava se na onoliko većem nivou koliko je njena temperatura niža (63).

Ako su u pitanju smrznuti proizvodi, preporučene temperature dovoljno su niske da bi se mogla tražiti relativna vlažnost što je moguće bliže 100%.

Atmosfere sa slabom relativnom vlažnošću odgovaraju nastanku sekundarnih pojava koje umanjuju trgovačku vrednost namirnica.

Tako se zapažaju svenulost (slučaj s voćem) i ožegotine (slučaj sa smrznutim proizvodima). S druge strane, konstatovano je da se aroma neke vrste voća razvija jače u suvom nego u vlažnom vazduhu (67). Izvesno isušavanje mesa na površini sprečava i razvoj mikroorganizama, pa je ono ponekad poželjno u slučaju transporta na dužim relacijama (58).

Neki proizvodi čuvani u hladnjačama relativno su suvi i potrebno je preduzeti izvesne predostrožnosti da bi se izbeglo preterano apsorbovanje vode.

»Tretirane« urme i orasi održavaju se, na primer, u hidričnoj ravnoteži s relativnom vlagom od 70%. Crni luk najbolje se održi s vlažnošću od 70—75% (58).

U komori relativna vlažnost varira, što zavisi od vrste i kvaliteta uskladištenih proizvoda, prirode i načina pakovanja, kvaliteta izolacije sale, spoljašnjih uslova (leto i zima) i od trajanja ciklusa funkcionisanja rashladnih instalacija (67 b).

Uticaj ambalaže zaslužuje posebnu pažnju. Naime, ambalaža može u izvesnim slučajevima oko čuvanih namirnica stvarati mikroklimu štetnu za njihovo održavanje (69). Ovo se ponekad dešava s hlađenom robom. S druge strane, neki materijali za ambalažu imaju prema vodenoj pari znatnu apsorptcionu moć. Takav je slučaj naročito s drvetom (58).

Postupci koji se preporučuju za regulisanje relativne vlažnosti (promene izmene površina, početna ventilacija, odstupanja temperature između vazduha i rashladne tečnosti) efikasni su samo do izvesnih granica (65). Kombinovano korišćenje hlađenja i grejanja sa automatskom kontrolom pomoću presostata i hidrostata jedino je rešenje koje dopušta dobijanje tačne relativne vlažnosti sa slabim odstupanjem, ali to je skupo rešenje koje se uzima u obzir samo u izuzetnim slučajevima (na primer, kontrolisano sušenje mekog sira).

Treba napomenuti da komore za hlađenje s duplim zidovima imaju, u izvesnim slučajevima, u odnosu na one koje su konstruisane na klasičan način, prednost da mogu lako postići veću relativnu vlažnost. )

Merenje relativne vlažnosti često je neizvesno (fiktivno). Higrometri obično korišćeni u praksi, često su aparati koji se lako kvare, zato je potrebno da se povremeno kontrolišu. Najbolji rezultati dobijeni su sa psihrometrima na dva termometra.

Merenje vlažnosti u atmosferi s temperaturom nižom od 0° iziskuje upotrebu posebne tehnike i obazrivosti (69 b).

3.223 — Cirkulacija vazduha

Razlikuje se prirodna konvekcija dobijena razlikom gustine između vazduš nih slojeva različite temperature od prinudne konvekcije postignute veštačkom ventilacijom.

Za sve vreme trajanja skladištenja cirkulacija vazduha vlažnost i temperatura trebalo bi da budu ujednačeni. Zavisno od slučaja trebalo bi pribegavati jednoj ili drugoj od navedenih metoda pri čemu je prinudna ventilacija sve više u upotrebi.

Ako se primenjuje prinudna ventilacija, u tom slučaju treba se starati da ne bude previše jaka, da bi se izbeglo preterano isušivanje uskladištene robe. Najčešće se preporučuje umerena cirkulacija vazduha.

U slučaju prinudne ventilacije procenjuje se često vlažnost kretanja vazduha pomoću koeficijenta nazvanog stepen mešanja razmene vazduha.

Ovaj koeficijent izražava postojeći odnos između zapremine vazduha ubačenog ventilatorom u toku jednog sata i zapremine komore. Teoretski, ovaj koeficijent ne izražava uvek stvarno mešanje vazduha dobijenog u komori, jer ne vodi računa o sporednim pojavama koje mogu, eventualno, izazvati aparati za duvanje (izbacivanje). Zbog toga teoretske vrednosti ovog stepena mešanja vazduha treba da budu predstavljene kao funkcija aparata za raspodelu vazduha, zbog, što je moguće, tačnije procene realne vlažnosti stvarnog kretanja vazduha u komori (76).

3.224 — Osvetljenje

Komore za hlađenje treba da budu dobro osvetljene kako bi se pod najboIjim uslovima obezbedila sigurnost postupka manipulisanja robom i omogućilo održavanje neophodne čistoće. Snaga električne energije koju treba instalirati biće 12 W/m2 u komorama za hlađenje i 10 W/m2 u komorama za skladištenje smrznutih proizvoda. Fluorescentno osvetljenje je diskutabilno, iako ekonomičnije. Ono je, međutim, nezgodno u komorama za hlađenje, naročito u onim sa niskim temperaturama, pošto je za paljenje cevi u hladnoj atmosferi potrebno duže vreme.

Može se naći rešenje tako što će se cevi snabdevati dodatnim otpornikom koji znatno smanjuje vreme zagrevanja. Teži se da se ograniči izbočenost lampi ili cevi za osvetljenje kako bi se izbeglo njihovo oštećenje viljuškarima.

3.225 — Nadzor u toku skladištenja

U toku skladištenja mogu se desiti nepredviđene pojave sa veoma nepoželjnim posledicama na uskladištenim proizvodima. One mogu biti rezultat slabog funkcionisanja instalacija (curenje fluida, vode), stvaranja nenormalnih zona vlažnosti, ali mogu poticati i od samih proizvoda (oslobađanje mirisa, itd.).

Nezgode koje iz toga mogu proizići mogu se sprečiti povremenim, pa i svakodnevnim, ali u svakom slučaju redovnim, posetama hlađenim komorama.

Ove posete treba da vrši kvalifikovano osoblje. Ono će pregledati spoljašnji izgled lako pristupačne robe. S vremena na vreme ono treba, takođe, da kontroliše i robu smeštenu u unutrašnjost, gomile, pošto se omogući pristup do njih.

3.23 — Uslovi dobrog čuvanja podesni za hlađene namirnice

Hlađeni proizvodi su uvek stecište hemijskih i bakterioloških promena koje treba usporiti ili kontrolisati. Da bi se ovo postiglo došlo se do usvajanja nekoliko naročitih modaliteta za skladištenje robe.

3.231 — Izolovanje neke vrste robe

Izvesni proizvodi (na primer, ribe, agrumi i neke druge vrste voća) oslobađaju svojstvene prodorne mirise, drugi, pak, bogati masnim materijama (jaja, maslac, meso) lako apsorbuju mirise. Treba, dakle, preduzimati sve potrebne mere predostrožnosti pri skladištenju različitih proizvoda ili čak različitih sorti jedne iste vrste proizvoda u istoj komori i u isto vreme. Isto je to potrebno i u slučaju sukcesivnog čuvanja dva proizvoda u jednoj komori, eventualno na različitim temperaturama, pri čemu drugi proizvod može da se promeni stalnim mirisom prvog (58).

3.232 — Čišćenje vazduha i zidova komora za hlađenje

Ovo čišćenje je potrebno usled oslobađanja škodljivih gasova ili mirisa koje luče uskladišteni proizvodi, i usled razvoja mikroorganizama koji mogu da zagade atmosferu i zidove komora za hlađenje. Vazduh komore za hlađenje može se očistiti obnavljanjem vazduha koji ona sadrži. Suv vazduh koji se uvodi treba da bude ohlađen i po potrebi ovlažen. Potrebno je filtrirati ga da bi obnavljanje bilo potpuno. Ocenjuje se kao potrebno ubacivanje zapremine vazduha pet puta veće od zapremine komora. Postupak obnavljanja vazduha jednostavnim otvaranjem komora za hlađenje bazira na dugogodišnjem iskustvu.

Za hladnjaču koja ima veliki broj komora ovaj postupak se teško izvodi usled kondenzacije, mešanja vazduha i mirisa, koji mogu tada da nastanu (71).

Za čišćenje atmosfere hlađenih komora mogu se takođe koristiti fizičke i hemijske metode.

Zahvaljujući moći oksidisanja, ozon neutrališe postojane mirise i ispoljava baktericidna svojstva u efikasnim koncentracijama. Nažalost ovaj gas je otrovan. S druge strane, aktivni kiseonik koji ozon oslobađa, deluje na uskladištene proizvode koji se usled toga mogu užegnuti (masne materije) i biti izloženi promenama boja (meso, jabuke).

Postoje i materije koje imaju osobinu da apsorbuju neke gasove. Na žalost njihova moć apsorbovanja je selektivna. Aktivni ugalj je jedan od najpoznatijih. Bez delovanja na etilen, ne može se lako iskorišćavati u komorama za voće. Ovaj ugalj pruža veliku uslugu u nekim posebnim slučajevima (skladištenje jaja) (73).

Da bi bilo efikasno, svako čišćenje vazduha treba da bude praćeno čišćenjem poda, zidova komora i rashladnog materijala koji je instaliran u komorama. Čuvani proizvodi mogu oslobađati mirise koje apsorbuju zidovi. Neophodno je osloboditi ih se. Da bi se ovo postiglo, treba pristupiti savesnom periodičnom čišćenju komora za hlađenje a još bolje posle svakog uskladištenja. Ovo čišćenje obuhvata pranje, četkanje i prskanje na bazi dezinfekoionih proizvoda ili krečenja. Prskanje aerosolom efikasno upotpunjava ovaj postupak. Cišćenje frigorifičnog materijala (kondicioneri, sprovodnik vazduha, itd.) trebalo bi da bude izvršeno sa, utoliko većom brigom, ukoliko ima više uglova ili teško pristupačnih mesta.

Industrijskim skladištenjem smrznute robe u komorama prethodno koriščenim za agrume želi se da pokaže, da se kombinovanjem različitih tehničkih kombinacija može postići oslobađanje od »opasnog« mirisa. Nije nekorisno napomenuti da su ovi postupci utoliko efikasniji, ukoliko je temperatura lokala veća (73 b).

Kao dezinfektanti mogu se koristiti i formol, rastvor žavelove vode i amonijumove soli.

3.233 — Ambalaža

Budući da je razvoj hlađenih životnih namirnica još uvek u postepenom porastu, to se za ambalažu istražuju materijali koji će imati selektivnu propustljivost izvesnih gasova i vodene pare.

Naime, važno je da se oko ovih namirnica izbegne stvaranje mikroklime nepovoljne za njihovo čuvanje, i da se, olakša razmena potrebna za održavanje najpogodnijih uslova sredine (sastav, temperatura, vlažnost) (74).

Da ne bi došlo do usporavanja hlađenja robe, traži se da ambalaža ispoljava i jednu slabu termičku inerciju.

Najzad, da se ne bi delovalo na vlažnost komore, ili izazivao razvoj plesni, preporučljivo je koristiti higroskopnije materijale.

Ova tri posebna uslova za ambalažu hlađenih životnih namirnica ne isključuju druge kvalitete, koji se od njih uglavnom očekuju na planu higijene kao i sa trgovačkog i mehaničkog gledišta.

Standardizacija ambalaže već je bila predmet mnogobrojnih studija, kako u nacionalnim razmerama u pojedinim zemljama, tako i u internacionalnim razmerama.

U okviru OCDE postoje:

— standard koji se odnosi na kanadske sanduke za jaja u Ijusci;
— standard za drvenu ambalažu za voće i povrće.

Utvrđivanje ovakvih standarda nameće mnogobrojne probleme koji se naročito odnose na veoma veliku dimenzionalnu raznovrsnost proizvoda za pakovanje, na zahtev paletizacije i uslove izrade same ambalaže (81).

Javlja se praksa prepakivanja proizvoda (za maloprodaju), ali problemi koje ona postavlja nisu još rešeni (58). U pitanju su naročito tehnički problemi vezani za materijale adaptirane za zaštitu proizvoda i zahteve potrošača kao i za ekonomske probleme koji se odnose na troškove prepakivanja i njihov uticaj na raspodelu i reagovanje potrošača (82).

3.234 — Gustina skladištenja (osnovni pojmovi)

Slaganje koleta ne treba da smanji termičke razmene, niti da dopusti formiranje atmosfere koja može da bude štetna za proizvode. Ono treba da omogući što bolju cirkulaciju vazduha i laku kontrolu uskladištenih proizvoda.

Zabranjuje se svaki dodir koleta sa zidovima ili podom.

Više jedinica se mogu koristiti za procenu gustine skladištenja. U stvari, dva principa se odnose na težinu uskladištene robe, bilo po kubnom metru korisne zapremine (što znači po 1 m2 korisne površine za visinu slaganja od 1 m), bilo po

Sl. 5 — 5a — bruto obim; 5b — upotrebljiv prostor; 5c — iskorišćen prostor

Izostavljeno iz prikaza

U tablicama koje slede prikazane su vrednosti gustina skladištenja nekih roba. Prva tablica se odnosi na robu koja se nalazi na zemljištu (83 i 87). Gustine su tu izražene u m3 korisne površine. Druga tablica prikazuje robu obešenu na vazdušnim šinama (87).

Tablica 1 — Proizvodi na zemljištu

Izostavljeno iz prikaza

• Roba Ambalaža Dimenzije amo. (cm.)
• Četvrtasti 35x38x35
  drveni sanduk
  Maslac tronkonične
• korpe
  (10 kg neto) 0 28/28
  drveno bure 0 43/57
  kamamber u sanduku
  Sir (60 sireva) 60x36x16
  grijer na polici
  Jaja u kanadski
  Ljusci sanduci
  S ćelijama
  (360 jaja) 70x34x40
  breskva u letvaricama 57x34x8
  Voće jabuke u sandučićima 57x34x22
  jabuke u sanducima 57x34x29
  agrumi u sanducima 66x31x31
  (narandže)
  Roba ambalaža bruto težina jed. U kg.
• četvrtasti 27—29
  drveni sanduk
  Maslac tronkonične
• korpe
  (10 kg neto) 10,3
  drveno bure 56
  kamamber u sanduku
  Sir (60 sireva) 20
  grijer na polici —
  Jaja u kanadski
  Ljusci sanduci
  S ćelijama
  (360 jaja) 27
  breskva u letvaricama 6
  Voće jabuke u sandučićima 16,5
  jabuke u sanducima 28
  agrumi u sanducima 37
  (narandže)
  Roba ambalaža ručno skladištenje
  gustina sklad. U kg/m2 korisne pov. Na 1 m vi s.
  četvrtasti 500/550
  drveni sanduk 600/650*
  Maslac tronkonične
• korpe
  (10 kg neto) 400
  drveno bure 480
  kamamber u sanduku
  Sir (60 sireva) 250
  grijer na polici 105/170
  Jaja u kanadski
  Ljusci sanduci
  S ćelijama
  (360 jaja) 195
  breskva u letvaricama 230
  Voce jabuke u sandučićima 280/300
  jabuke u sanducima 350/440 (*
  agrumi u sanducima 350/380
  (narandže)
  Roba ambalaža ručno skladištenje
  maksim. Visina slaganja u met.
  četvrtasti 4
  drveni sanduk
  Maslac tronkonične
• korpe
  (10 kg neto) 3
  drveno bure 4
  kamamber u sanduku
  Sir (60 sireva) 3
  grijer na polici 4
  Jaja u kanadski
  Ljusci sanduci
  S ćelijama
  (360 jaja) 3
  breskva u letvaricama 3
  Voce jabuke u sandučićima 4
  jabuke u sanducima 1 4
  agrumi u sanducima 4
  (narandže)
  Roba ambalaža skladištenja na paletama gustina u kg/m2 koris, pov. Na vis. Od 1 m
• četvrtasti 485
  drveni sanduk 600(*)
  Maslac tronkonične
• korpe
  (10 kg neto) 440
  drveno bure —
  kamamber u sanduku
  Sir (60 sireva)
  grijer na polici —
  Jaja u kanadski
  Ljusci sanduci
  S ćelijama
  (360 jaja) 180
  breskva u letvaricama 210
  Voce jabuke u sandučićima 260
  jabuke u sanducima 400(‘)
  agrumi u sanducima 330
  (narandže)

Tablica 2 − Praktične vrednosti gustine vešanja

Izostavljeno iz prikaza

• Dvostruki vazdušni kolosek visina ispod koloseka 2,60 m
• Korisna jedinica tereta u kg
• (a) Gustina vešanja u kg/m koloseka
• (a) Prosečna gustina skladišta po m3 korisne zaprem.
• 240/330 410/560 Rastojanje između koloseka 1 m.
  200
  160/220 270/370 140
  140/170 270/320 140
  180/210
  240/280
  180/210 270/320
  360/420
  310/360 130
  180
  160
• Jednoredni vazdušni kolosek visina ispod koloseka 2,20 m
• Korisna jedinica tereta u kg (a)
• Gustina vešanja u kg/m koloseka (a)
• Prosečna gustina skladišta po m3 korisne zaprem.
  70/150 290/500
• Rastojanje između koloseka 0,80 m.
  150
  80/130 300/400 150
  35/50 170/220 130
• Cevasta vazdušna mreža visina ispod koloseka 2,60 m
• Korisna jediinica tereta u kg (a)
• Gustina vešanja u kg/m kolose ka (a)
• Prosečna gustina skladišta po m3 korisne zapremine
• 80/120 140/220
• Rastojanje između koloseka 0,80 m.
  100
  50/80 80/140 80
  70/130 180/300 120

a) Prvi broj označava prosečnu vrednost, drugi maksimalnu vrednost razmatrane veličine.

Korisna jedinica tereta u kg

3.235 — Rizici kondenzacije na izlazu iz komora za hlađenje

Na izlasku iz komora za hlađenje treba pazjti da se ne desi kondenzacija na površini robe. Takve kondenzacije nastaju ako je tačka rošenja veća od površinske temperature robe ili od njene ambalaže. Ako se kondenzacija pojavi, treba preduzeti mere da se formirana vlažnost ispari što je moguće bržeMože se, na primer, ubaciti dovoljna količina suvog, malo zagrejanog vazduha (58).

Dijagram omogućava proračun relativne vlažnosti spoljašnjeg vazduha koji se kondenzuje, poznavajući njegovu temperaturu ‘a i temperaturu proizvoda ‘p. On, takođe, pokazuje na kojoj temperaturi proizvodi treba da budu zagrejavani da bi se izbeglo svako kondenzovanje spoljašnjeg vazduha (58).

Na primer, na temperaturi ambijenta ta = 26°C i proizvoda od 7°C., kondenzacija se javlja ako relativna vlažnost vazduha pređe 30% (tačka preseka dva pravca ta = 26° i tp = 7°C).

3.24 — Uslovi pravilnog čuvanja smrznutih namirnica

Na smrznutim proizvodima javljaju se promene u toku njihovog čuvanja koje se sastoje, uglavnom, od oksidacije i isušivanja. Da bi se ogranioili njihovi uticaji, preduzimaju se posebne mere (vidi »Preporuke Međunarodnog instituta hlađenja za tretiranje smrznutih proizvoda« (59b).

3.241 — Ambalaža

U svakom slučaju treba zabraniti skladištenje smrznute robe bez ambalaže. U stvari ovu robu treba zaštititi od isušivavanja. Poželjno je, takođe, da se otkloni rizik od prljanja prašinom iz vazduha ili u toku manipulisanja.

Većina smrznutih životnih namirnica (meso, maslac, itd.) ne apsorbuju mirise. Međutim, u specijalnim slučajevima moraju se preduzeti izvesne mere (smrznuti karfiol, ribe cele ili sečene).

Pored navedenih opštih osobina mehaničke otpornosti, ambalaža za smrznute proizvode mora da bude hermetička i da, što je moguće manje propušta vazduh i vodenu paru.

Materijal od kojeg se pravi ambalaža treba da bude dosta elastičan zbog boljeg naleganja na upakovne proizvode i izbegavanja formiranja vazdušnih džepova koji pospešuju eventualnu ožegotinu, koja se pojavljuje izazvana hladnoćom u unutrašnjosti ambalaže.

Za pakovanje smrznutih proizvoda sve više se koriste plastični filmovi. Ambalaža, se pravi pod atmosferskim pritiskom ili, što je još bolje, u vakumu. U posebnom slučaju koristi se specijalna ambalaža (stavljanje ribe u led). Odlična zaštita u toku čuvanja postiže se na taj način što se neposredno posle smrzavanja proizvodi potapaju u vodu ili tretiraju raspršivanjem vode prilikom slaganja delova smrznutog uskladištenog svinjskog mesa, šunki ili bekona, namenjenih za docniju obradu. Time se komadi mesa oblože ledenom skramom debljine oko 3 mm.

Brošura Međunarodnog instituta za hlađenje, »Preporuke za primenu i raspodelu smrznutih životnih namirnica«, posvetila je celo poglavlje kvalitetu koji treba da ispoljavaju materijali za ambalažu i nomenklaturi glavnih materijala koji se koriste. Čitalac će imati interesa da se ovom brošurom koristi (59 b).

3.242 — Gustina skladištenja

Kao i za hlađene proizvode, slaganje koleta ne treba da sprečava cirkulaciju vazduha u komori, niti da ometa laku kontrolu robe. S druge strane ne treba više računati na izmenu gasova ili termičke izmene između vazduha komore i uskladištenih proizvoda.

Slaganje koleta mora, dakle, da bude zbijenije.

Svaki dodir sa zidovima i zemljom treba zabraniti. Mogu se napraviti veće gomile bez uštede međuprostora, pod uslovom da su proizvodi prethodno hlađeni na potrebnoj temperaturi pogodnoj za njihovo skladištenje. Inače, trebalo bi razmestiti svaku gomilu robe tako, da je hladan vazduh zahvata sa svake strane.

U tablici 3, prikazana je zbijenost skladištenja nekih smrznutih proizvoda.

Izostavljeno iz prikaza

• Roba Ambalaža
• Dimenzije Bruto težina
• ambalaže (cm) jedinica kg
• MESO Goveđe četvrtke — —
• Svinjske polutke
• Meso bez kostiju
• u kutijama 64x36x19 27,3
• JAJA U limenkama 25x25x35 21
• U kartonskim kutijama sa 3 sloja (podmetača) 52x35x22 28,5
• VOĆE Kartonske kutije
• 3 sloja podmetača 52x35x22 27 do 30
• Ručno skladištenje
• Gustina skladištenja u kg/m2 korisne pov. na 1 m visine
• Maksimalna visina slaganja u m
• 330 4
• 300 4
• 550/600 4
• 640/700 4
• 640 3,5 do 4
• 620/610 3,5 do 4
• Skladištenje na paletama
• oustina slaganja u kg/m2 H = 1 m
• Maksimalna visina slaganja u m
• 445 5 i više
• 600 —
• 550 5 i više
• 510/550 5 i više

3.3 — Relativni modaliteti za korlšćenje hiadnoće u nekim posebn m slučajevima hlađenja

3.31 Važnost prethlađenja u hladnjači

Pod pojmom predhlađenja podrazumeva se brzo hlađenje proizvoda izvršeno, uglavnom, pre njegove isporuke, pre njegovog skladištenja ili čak pre svake prerade. Ovo predhlađenje obavlja se odmah posle berbe ili klanja na odgovarajućoj temperaturi, što zavisi od razniih okolnosti (85).

Što se tiče ekspedovanja proizvoda pod dirigovanom temperaturom ali bez prethodnog hlađenja, prethlađenje predstavlja prednost jer osigurava najbolji kvalitet proizvoda pri transportu. Ono omogućava duže vreme prodaje, da se smanje gubici težine pri transpotru, da se borba obavi docnije, što utiče na bolju prodaju, i dase izbegne ili smanji ponovno stavljanje leda u toku transporta (85).

Ako je teorijski uvek bolje da se neki proizvod ohladi neposredno posle branja ili klanja, u praksi postupak prethlađenja je rentabilan samo ako su zrenja ili promene nekog proizvoda vrlo brze ili ako je temperatura visoka. Ako je, na primer, u pitanju voće, ovaj postupak se opravdava za osetljivo letnje voće (jagode, trešnje, breskve, itd.). Nasuprot tome, jabuke koje se menjaju postepeno mogu se uskladištiti direktno u hlađenu komoru bez prethlađenja (80).

Namirnice namenjene za predhlađenje mogu se podvrgnuti tome pre utovara u transportno sredstvo ili posle, ali pre polaksa vozila.

Koristi se više postupaka. Ekonomski razlozi, uglavnom upućuju da se odabere koji će se postupak primeniti.

Najrasprostranjenije je predhlađenje pomoću strujanja hladnog vazduha. Ali, kako aktivna cirkulacija vazduha ubrzava isparavanje površinskih tkiva nekog proizvoda i izaziva isušivanje, uslovi u kojima se ovaj postupak izvodi ne mogu se smatrati beznačajnim. Preporučuje se predhlađenje u, što je mogućno vlažnoj atmosferi. S druge strane, danas se teži da se radi s jačom cirkulacijom vazduha, što skraćuje vreme predhlađenja i smanjuje, u izvesnoj meri, reduciranje težine (63).

Drugi su postupci korišćenje leda, prskanje ledom, vodom ili potapanjem u ledenu vodu i vakuum.

3.32 — Čuvanje u kontrolisanoj atmosferi

Pri čuvanju u kontrolisanoj atmosferi koristi se uticaj koji za vreme čuvanja može ispoljavati povećanu sadržinu CO2 i smanjenu sadržinu O vazduha komore (76) .

U praksi danas se samo jabuka i kruška čuvaju u kontrolisanoj atmosferi. Ovaj postupak nije još sasvim prihvaćen u svim zemljama.

Za voće svake sorte postoje, optimalna temperatura i optimalna koncentracija CO2 i O2. Ovi optimalni uslovi zavise isto tako i od porekla voća, usled čega preporučeni uslovi u jednoj zemlji za datu sortu ne moraju da budu pogodni za istu sortu u drugoj zemlji.

Zbog toga je u interesu preduzeća koja primenjuju ovaj postupak da konsultuju lokalne institute za istraživanje pre nego što utvrde uslove čuvanja koje treba ostvariti (58).

Uspeh postupka ne zavisi samo od pogodnog izbora temperature i sastava atmosfere, već treba ostvarit što je mogućno brže optimalne koncentracije gasova. (77) .

Za neke sorte, optimalna koncentracija se dobija ostavljanjem da voće isparava o zatvorenoj komori, pri čemu se procenat kiseonika, koji u vazduhu iznosi 21, smanjuje malo po malo i zamenjuje istim procentom C02. Kontrola koncentracije vrši se dodavanjem CCL, Njegovo regulisanje postiže se jednostavnim provetravanjem komore.

U drugim slučajevima mešavina gasova treba da obuhvati ukupan procenat CO2 i O2. Željeni uslovi održavaju se kombinovanjem provetravanja sa absorpcijom CO2 na jednom isparivaču.

3.3.3 — Kombinacija hlađenja s drugim postupcima konzerviranja

Sadašnja istraživanja su u toku sa gledišta pokretanja novih metoda konzerviranja, kombinujući dejstvo hlađenja sa drugim postupcima, kao što su jonizujuće zračenje ili dodatak antibiotika (63, 86, 88).

3.4 — Pregled mogućnih sinetnji prilikom čuvanja u hladnjači

3.41 — Skladišne bolesti

U toku skladištenja u hladnjačama mogu da se pojave i neke smetnje.

Ako su u pitanju hlađeni proizvodi to su najpre svenulost ili smrzavanje, izazvani suviše suvom sredinom ili suviše niskom temperaturom. To su, takođe, i parazitne promene ili fiizološke bolesti. Jedne su posledica mikroorganizama, dok će druge izgleda da predstavljaju poremećaje izazvane metabolizmom (78). One se najčešće susreću na voću. One izazivaju pege ili potamnjenja koja smanjuju vrednost obolele robe.

Nomenklatura za označavanje ovih bolesti još je nepotpuna. Najčešće služi za oznaku iste bolesti. Različitim nazivima mogu, takođe, odgovarati sukcesivne faze ili različiti oblici iste bolesti (78). Među najpoznatjim su ožegotine, unutrašnje potamnjenje, gorke pege i mrka srž.

Naša poznavanja njihove prirode su nedovoljna. Do sada mnoga, među njima preduzeta, istraživanja omogućila su samo evidenciju povoljnih ili nepovoljnih činilaca za njihovu pojavu.

3.42 — Ožegotine izazvane hladnoćom

Najpovoljnije promene pri skladištenju smrznutih proizvoda su ožegtine izazvane hladnoćomU pitanju su promene površinskih tkiva proizvoda koji se isušuju i dobijaju sunđerastu građu. Da bi se osigurali od svih povreda ove prirode, smrznuti proizvodi treba da se upakuju u nepropustljive omote koji potpuno prianjaju za njihove ivice.

Glava IV Hladnjača i njeni korisnici

4.1 — Uvod

Ova glava se odnosi na javnu hladnjaču čiji je osnovni zadatak da se u podesnim lokalima održava režim temperature i eventualno vlažnosti tako, da se osigura zaliha robe — uglavnom životne namirnice — koje skladište treća lica: proizvođači, trgovci, industrijalci, itd.

Korisnici hladnjače traže ne samo režime temperatura i vlažnosti pogodne za dobro čuvanje robe. već i dopunske usluge, među kojima evidenciju zaliha, osiguranje, skladišni list, kao i postupke prebiranja, etiketiranja, klasiranja, itd.

Veze koje se pojavljuju između korisnika i hladnjače, predstavljaju trgovinski aspekt koji je predmet ove glave. Postoji, isto tako, i tehnički aspekt odnosa hladnjača — korisnici (higijena, kontrola režima temperature, itd), o čemu je bilo govora u glavi 3.

Najzad pokazalo se kao interesantno da se navede uloga koju treba da ima hladnjača za unapređenje hlađenja, naročito u sredinama zainteresovanim za proizvodnju, raspodelu i preradu životnih namirnica.

4.2 — Pravni aspekti

4.21 — Ugovor o hlađenju

Pravne veze između hladnjače i korisnika određene su konvencijama koje posreduju između stranaka u obliku opštih i posebnih uslova.

Što se tiče opštih uslova Peta komisija Međunarodnog instituta za hlađenje podnela je na devetom Međunarodnom kongresu hlađenja, održanom u Parizu 1955. godine, projekt pod nazivom „Opšti uslovi ugovaranja hlađenja” ).

Ovaj projekt je bio razrađen posle proučavanja važećih uslova u 12 zemalja i prema pravnim aspektima jednog advokata Apelacionog suda u Briselu. Diskutovan je i na sastanku Pete komisije u Lionu (septembra 1956.), Moskvi (septembra 1958.) i Kopehagenu (avgusta 1959.). On je, s druge strane, bio predmet razmene gledišta u krugu nekih nacionalnih udruženja hlađenja, a naročito, francuskog i američkog nacionalnog udruženja hlađenja.

Imajući u vidu one diskusije, pomenuti projekt je urađen — usvojen i može se smatrati potvrđen od Pete komisije Internacionalnog instituta hlađenja. Bio je objavljen u Biltenu Međunarodnog instituta za hlađenje br. 2/1959.

Preporučuje se konsultovanje ove publikacije, čiji je smisao raniji predsednik Pete komisije definisao pišući… „ovaj dokument ne može pretendovati da odražava profesionalna gledišta svih zemalja sveta. On, uglavnom, predlaže da se ustanove opšte direktive koje je potrebno doneti u različitim zemljama i različitim hladnjačama s posebnim konvencijama i unutrašnjim pravilima, inspirišući se sopstvenim zakonodavstvom i postupkom za svaku zemlju posebno”.

4.22 — Pravna osnova ugovora o hlađenju

U izveštajima sa Devetog međunarodnog kongresa za hlađenje (Pariz, 1955.) čitalac će na str. 5.102 naći komentare različitih članaka ugovora o hlađenju.

Ako se „ugovor” posmatra u celini, evo kako se on analizira u pravnom smislu:

4.221 — Pojam najamnine treba da bude konačno odbačen. U stvari, upotreba lokala je samo dopunskog karaktera, drugom osnovnom cilju, koji se sastoji u hlađenju robe.

4.222 — Tada se, naravno, javlja pojam skladištenja. Korisnik i hladnjača bili bi uzajamno kupac i depozitor i preuzeli bi obaveze zakona koje, izuzev uobičajenih degredacija, proizlaze iz ugovora skladišta. Ovo tumačenje svrstava hladnjaču među obična skladišta. Međutim, uvo upoređenje nije najbolje, jer bitni element intervencije hladnjače nije čuvanje robe, već njeno tretiranje hladnoćom. Naplaćene usluge hlađenja odgovaraju, u suštini, troškovima hlađenja, a ne samo za obično čuvanje stvari. S druge strane, prihvatajući robu, hladnjača teži da se što je moguće više, ograniči od obaveze čuvanja. Tako ona izričito ograničava svoju odgovornost u garantovanju označenog režima komora u posebnim uslovima i ne želi da preuzme garancije izvršenja postupka, što znači savršeno čuvanje robe.

4.223 — Vraćajući se cilju koji postavlja klijent, konstatuje se da on želi da temperatura robe bude smanjena na odgovarajući nivo. On, dakle, želi da se njegova roba podvrgne određenom tretmanu hlađenja, postupku koji iziskuje unošenje robe u skladište.

Ugovor ima kao osnovni predmet izvršenje rada koji obavlja hladnjača, i mi smo, prema tome, prisutni radnom ugovoru, ugovoru koji se sastoji u tome da dovede robu na odgovarajuću temperaturu i da je tako održava.

Hladnjača, dakle, u pravom smislu reči ne osigurava robu koju čuva, već je vraća natrag kada posao obavi. Trajanje ove obaveze povraćaja ograničeno je odredbama nacionalnog zakonodavstva. Ako roba propadne ili se ukvari, radnik u svojstvu hladnjače ne može se smatrati odgovornim, iako je njegova greška i ustanovljena, izuzev ako je sporazum drugačiji.

4.23 — Unutrašnja pravila

Ugovor hlađenja obavezno reguliše unutrašnja pravila i posebne uslove.

Unutrašnja pravila mogu biti uklopljena u njegove odredbe, da bi se zadovo Ijili uslovi eksploatacije zajedničkih hladnjača jedne zemlje, posredstvom profesionalnih udruženja ili pak njegove primene na eksploataciju jedne određene hladnjače.

Posebni uslovi utvrđuju različite postupke skladištenja između hladnjača i korisnika i označavaju naročito vrstu robe, režime hlađenih komora, tarifu, uslove osiguranja robe i manipulisanja, vreme trajanja ugovora i, eventualno, vrednost robe.

Jedan takav dokument mogao bi da se iznese kao primer, na sledeći način:

ČLAN 1 — Pristup lokalima

a) Mušterije mogu pristupiti komorama u hladnjači svakog radnog dana između —ri — časova s dozvolom direktora ili lica koje on ovlasti ili u pratnji predstavnika hladnjače. Izuzetno, oni mogu bjti ovlašćeni da dođu u ove prostorije i van ovih časova, ili u toku praznika, ali takvu dozvolu hladnjiača može slobodno povući ili podvrgnuti određenim uslovima.
b) Ulazeći u komore klijenti moraju voditi računa da vrata budu otvorena samo onoliko vremena koliko je striktno potrebno.
c) Pristup u mašinske sale zabranjen je klijentima i svim drugim licima stranim za ovu siužbu.
d) Naročito se skreće pažnja klijentima i ovlašćenim posetiocima na činjenicu da se njihova poseta jednom industrijskom pogonu u radu čini na njihov rizik i opasnost, i da oni moraju da vode računa o sopstvenoj sigurnosti, čak i ako ih prate predstavnici hladnjače.

Prema tome, hladnjača skida svaku odgovornost u slučaju povreda mušterija ili posetilaca koje bi nastale ako se nalaze u njenim prostorijama.

e) Zabranjeno je pušiti u komorama, magacinima, predsobljima, tavanima, vagonima, itd.

ČLAN 2 — Manipulisanje robom

a) Klijent može iskorišćavati materijal za manipulisanje ili transport samo sa izričitom dozvolom rukovodioca hladnjače i u skladu sa datim instrukcijama. Hladnjača skida svaku odgovornost za povrede lica ili dobara koje bi bile posledica iskorišćavanja ovog materijala.
b) Zabranjeno je zadržavati se ili kretati po kolosecima kao i po putanji pokretnih mostova, transportera, dizalica, itd.

ČLAN 3 — Merenje, obračunavanje i premeravanje

a) Klijenti moraju da se pokoravaju instrukcijama predstavnika hladnjače kad je u pitanju obračunavanje, merenje ili premeravanje robe pri njenom ulazu u hladnjaču ili izlazu iz nje.
b) Klijenti mogu da zahtevaju ove postupke samo ukoliko to predviđaju posebni uslovi.

ČLAN 4 — Transport

Celokupan transport robe kamionima, vagonima ili nekim drugim prevoznim sredstvima obavlja se na rizik i gubitak klijenata, čak i ako je hladnjača direktno ili indirektno zadužena za vuču vagona ili prikolica, ili ako koristi sopstveni vozni park.

ČLAN 5 — Nadgledanje robe

Dužnost depozitera je da nadgleda i ispituje svoju robu u svakom momentu u toku celog trajanja skladištenja, i da po potrebi uzima uzorke.

ČLAN 6 — Komore ustupljene klijentima

Klijent koji raspolaže jednom ili više komora morao bi, obavezno, upravi hladnjače da preda ključeve zauzetih komora, da bi radnicima omogućio da uđu u svako doba u prostorije koje se koriste.

ČLAN 7 — Verifikacija

Klijenti mogu jedanput dnevno u toku otvaranja hladnjače proveriti režim u komorama u prisustvu direktora hladnjače ili njegovog predstavnika.

ČLAN 8 — Osiguranje

Ovaj član obaveštava o svim rizicima koje nadoknađuje osiguranje i o odredbama predviđenim u slučaju nepogoda. Ovo pitanje je razmatrano pod naslovom „Osiguranje robe” (vidi 4.33).

4.3 — Komercijalni aspekti

Klijent jedne hladnjače traži, s trgovačkog gledišta uslove skladištenja i administrativnu organizaciju koji odgovaraju zahtevima njegove trgovine i njegovih interesa. Ova pitanja su veoma važna i ona se, s druge strane, odražavaju i na rentabilnost preduzeća.

Od značaja je, dakle, ispitati probleme tarifa, proračun zaliha, osiguranje i skladišni list robe, da bi se odgovorilo želji klijenata, čuvajući pri tom i finansijski interes hladnjače.

4.31 — Određivanje tarife

Određivanje tarife nije samo rezultat odluke hladnjače, zvaničnih pravilnika ili profesionalnih sporazuma, već ono vodi računa o ceni koštanja, značaju rashladnog skladištenja za tržište, o komercijalnim razmatranjima koja se odnose na unovčavanje uskladištenih proizvoda, o konikurenciji i lokalnim kontingentima.

U skladu sa izveštajem podnetim na X kongresu (89), principi određivanja uslužnih tarifa mogu biti vezani:

— za osnovu određivanja tarifa prema: bruto težini robe, uzimajući u obzir činioce „temperature skladištenja” po zonama ili „pojasima temperature“, obuhvatajući najuobičajenije temperature;
— za posredovanje činioca „vreme”, na osnovu više formulacija: tona — dan, tona — nedelja, tona — mesec. Prema zemljama, prevagnuće jedna ili druga od ovih formulacija.

S druge strane, primene korekcije mogu biti predviđene ako je u pitanju roba veće vrednosti, roba koja je s nenormalnom zbijenošću uskladištena i u izvesnim posebnim skladištenjima (ako nisu potrošne stvari: zrnevlje, pamuk, itd.).

Standardizacija ambalaže, naročito za voće i maslac, dopušta izradu tarifa po neto težini, što bolje odgovara zahtevima klijenata i otklanja postupke dugog i skupog merenja.

U ovom slučaju, hladnjača skida svaku odgovornost o težini uskladištenih proizvoda, navodeći u ulaznim beleškama i fakturama da su težine približne. U istom smislu za uskladištenje smrznutog uvoznog mesa u četvrtkama, hladnjača se može pozva-ti na težinu četvrtki koju naznače manipulator istovarnih pristaništa u kojima merenje vrše ovlašćeni merači.

Hladnjača u ulaznim beležnicama i fakturama specificira težine koje su naznačili klijenti, ali s napomenom da ih ne priznaje.

Tarifa u funkciji vremena tona-nedelja može biti primenjena sa izvesnim modalitetima. Kao primer u tom pogledu uzima se za osnovu nedelja kao jedinica koja počinje u ponedeljak prilikom puštanja instalacija u pogon, da bi se završila u subotu pri zatvaranju hladnjače. Celokupan ulaz robe u toku nedelje se fakturiše, počev od ponedeljka, a celokupan iznos je obračunat počev od ponedeljka naredne nedelje. S druge strane, u eksploataciji jedne hladnjače direkcija može, u interesu svog klijenta, da primeni i specijalne tarife, i to angažovanjem određenog rashladnog prostora namenjenog, uglavnom, za duže skladištenje, ne vodeći pri tom računa o uskladištenim zalihama, ili, pak, može i da razmotri sezonske tarife, na primer, za jaja u Ijusci. Može se reći da određivanje tarifa treba da bude što jednostavnije, i da bi klijentima trebalo omogućiti brzo i lako obaveštenje o visini troškova za skladištenje i za sporedne postupke.

4.32 — Obračun zaliha

Obračun zaliha je potreban zbog kontrole količine robe u komorama i mogućnosti njenog lakog identifikovanja. Klijenti jedne hladnjače žele, da imaju mogućnost tačnog uvida u isporuku određene robe, kao i u pogledu njenog porekla i datuma unošenja u komoru. Neophodno je, dakle, odrediti robu prema njenom poreklu, eventualnoj marki i datumu ulaza, kao i organizaciju zaliha koleta u salama, tako da se osigura mogućnost isporuke prema zahtevima klijenata.

Obračun zaliha treba da bude proučen i organizovan sa mnogo pažnje. Ranije je podvučeno (90) da materijalni obračun robe, da bi bio efikasan, mora da odgovara sledećim potrebama:

— praćenje i registrovanje kretanja robe radi lakše kontrole zaliha u svakom momentu;
— pružanje potrebnih elemenata za fakturisanje postupaka koje vrši korisnik;
— centralizovanje obaveštenja koja su namenjena formiranju statističke dokumentacije (dokumentacije trgovanja, cene koštanja itd.).

4.33 — Osiguranje robe

Roba uskladištena u hladnjači često ima veliku vrednost. Rizici od šteta izazvanih požarom ili curenjem rashladnog fluida takođe su znatno veliki. Iskustvo pokazuje da jedan požar u hladnjači skoro uvek nanosi ozbiljnu i, uglavnom, potpunu štetu. Važno je, dakle, da se pitanje osiguranja razmotri sa mnogo pažnje.

Pravilnik o unutrašnjem redu, priključen opštim uslovima ugovora hlađenja, predviđa jedan član koji se odnosi na relativne odredbe osiguranja. Ovaj član utvrđuje položaj robe, veličinu i detalje povraćaja rizika, kao i modalitete regulisanja obeštećenja u slučaju nesreće.

Smatra se da je u interesu kako hladnjače tako i klijenta, da se predvidi pokriće robe polisom, koju bi izvršila sama hladnjača.

Mogu se pojaviti dva slučaja:

— robu je osigurao klijent — vlasnik;
— robu je osigurala hladnjača.

4.331 — U prvom slučaju osiguranici zadržavaju pravo tužbe prema hladnjači, zasnovano na njihovim ugovornim obavezama prema robi. U slučaju uništenja ili oštećenja robe, hladnjača bi trebalo da odgovara za štetu izazvanu svojom greškom, greškom svog osoblja ili kvarom na instalacijama hladnjače. U ime vlasnika robe osiguranik ima pravo da nadoknadi visinu pričinjene štete.

Primajući robu, hladnjača bi očigledno mogla da se oslobodi ove obaveze na taj način što bi s klijentom zaključila klauzulu oslobođenja. Međutim, čak i ugovoreno oslobađanje sadrži dvojaku opasnost: — jednu, koja pogađa hladnjaču i drugu, koja pogađa vlasnika robe. U stvari, princip je da se teške greške ne mogu oslobađati osiguranja. Otuda osiguranici uništene robe treba da dokažu da je šteta izazvana teškom greškom hladnjače. Čak iako ne bi uspeli ovo da dokažu, hladnjača bi se, svojim staranjem i troškovima, morala angažovati u procesu.

Odbacivanje tužbe može istovremeno predstavljati i ozbiljnu opasnost u odnosu na vlasnike robe. U stvari, saglašavajući se sa odbacivanjem tužbe, znatno se umanjuju izgledi osiguranja za naknadu visine štete. Tada vlasnici robe imaju pravo da za ovo neispunjavanje obaveza tuže svoje osiguranike. Ako oni to ne učine usled neznanja ili zaborava, ili radi izbegavanja plaćanja dodatnih troškova, osiguranici mogu, u slučaju štete da realizuju visinu sume koja bi mogla biti nadoknađena hladnjači u slučaju odbacivanja tužbe za obeštećenje.

S druge strane, ako je svaki klijent osiguran posebno, on bi trebalo da bude oslobođen od recipročnog postupka u slučaju ako roba izazove štetu drugim proizvodima koji se nalaze u hlađenim komorama, što bi moglo da bude pripisano i upućeno njemu, Ova odgovornost može da bude naročito ozbiljna ako klijent zauzima komoru u kojoj ona ima veći deo prometa pri ulazu. i izlazu robe i osoblja. Može se pretpostaviti da u jednoj od ovih komora može izbiti i požar. Klijent se tada nalazi pod udarom pretpostavke legalne odgovornosti koja proizilazi iz odredbi Građanskog zakonika. Bitno je, dakle, da on dobije parnicu protiv svih onih koji bi mogli pokrenuti neku akciju protiv njega. Prema tome, ove uzajamne rasprave sa kontinuiranim ulazom i izlazom robe komplikovale bi ulogu polisa na jedan nerazmrsiv način.

4.332 — Ako je u pitanju roba koju osigurava hladnjača, njen položaj postaje jednostavniji, praktičniji i manje skup, što proizilazi iz činjenice da se osiguranje primenjuje na celokupnu robu s policom ustanovljenom u ime hladnjače. U ovom slučaju svako parničenje je nepotrebno.

S druge strane, osiguranje koje vrši hladnjača predstavlja veliku prednost, kako u uslovima osiguranja tako i u premiji osiguranja. Specijalno za hladnjače osiguranje protiv požara je apsolutno nedovoljno, jer su mogućne štete i usled defrostacije. Prema tome, vlasnicima robe koji deluju izolovano biće vrlo teško, pa čak, u većini slučajeva i nemoguće, da postignu tako povoljne uslove kao što su uslovi za hladnjaču.

S druge strane, ako je u pitanju premija osiguranja koju je ugovorila hladnjača, postoji godišnji ugovor koji koristi premiju obračunatu na osnovu jedne godine. Ako je, pak, osiguranje na teret vlasnika robe, osiguravajuće društvo vodi računa o činjenici da roba ostane u komori samo određeno vreme, i u tom slučaju je stopa premije mnogo veća.

Primedba

U prethodnim razmatranjima pomenuto je ,,da se u principu ne može osloboditi svoje teške greške”. Ipak se primećuje da osiguravajuća društva pokrivaju, u nekim slučajevima, odgovornost koju hladnjače primaju na sebe u odnosu na vlasnike uskladištene robe u slučaju da su oštećene instalacije ili je šteta nastala greškom, nehatom, zabludom ili odgovornošću njenog osoblja ili svih odgovornih lica.

Osiguranje robe predstavlja predmet posebnih tarifa na taj način, što se roba, koja ulazi u komoru, automatski osigurava.

4.333 — Hladnjača može od osiguravajućih društava u uslovima specijalne premije dobiti ađustiranu polisu, fiksiranu na određeno vreme, na primer, na svakih petnaest dana. Iznos se računa od maksimalne vrednosti robe uskladištene za vreme ovog perioda.

Ugovor sa osiguravajućim društvima može obuhvatiti, u glavnim linijama, sledeće rizike: požar, defrostaciju prouzrokovanu požarom ili eksplozijom nastalom oštećenjem mašina, cevovoda, curenja rashladnog fluida, kvara centralne stanice za struju ili kablova koji snabdevaju potcentrale električnom strujom, nedostatak vode usled naglog presušivanja izvora ili bunara, oštećenja u instalacijama za snabdevanje vodom i dr.

Ugovor osiguranja može, istovremeno, da predvidi sledeće odredbe:

a) Klijent prihvata sve odredbe polisa osiguranja zaključene s hladnjačom;
b) U slučaju nesreće regulisanje štete ustanoviće se na osnovu vrednosti robe na dan nesreće. Ekspertiza za utvrđivanje štete između osiguranika i hladnjače, koja bi bila protivurečna biće sporna za oštećene vlasnike robe koji treba da usvoje konačan rezultat prema samima sebi. Osim toga, hladnjača može da bude odgovorna samo za sumu koju plaća osiguravajući zavod.
c) Sama činjenica zaključenja ugovora i osiguranje robe koju vrši hladnjača. dovodi do toga da klijent oslobađa hladnjaču svih posledica pokrivenih šteta i odriče se svih traženja koja bi imao bilo za sebe, bilo za one koji imaju prava naknade štete.
d) U slučaju nesreće obaveštenje će biti, eventualno, dato nosiocu certifikata skladištenjaUkoliko certifikat depoa služi kao priznanica za robu, relativna naknada za osiguranu robu pripada nosiocu priznanice i biće direktno isplaćena njemu na ruke.

4 34 — Garancija za robu

Garancija za robe poverenih hladnjači, specijalno za smrznuto meso, maslac i jaja uzela je velike razmere. Suma koju avansira banka dostiže 80% od vrednosti uskladištene robe.

Garancija povlači troškove (utvrđivanje jemstva, provizije i interesi), koji svojim posledicama mogu da se odraze na obim skladištenja. Hladnjača ima interesa da sa svojim klijentima sarađuje kod bančinih organa s ciljem istraživanja najpovoljnijih uslova jemstva, stavljajući naročiti naglasak na tehničke garancije koje mogu pružati instalacije i na obim pokrića osiguranja.

S druge strane, hladnjače moraju voditi računa o odgovornosti koja proizilazi u slučaju izdavanja jemstva. Zakonske odredbe o jemstvu su različite, što zavisi od zemalja, ali, prema nekim zakonima, davalac jemstva je odgovoran za ispravnost dokumenta koji izdaje o dobrom čuvanju robe.

Kada je u pitanju prva obaveza, polazeći od toga da jemstvo treba da bude dato u korist onoga koji raspolaže robom, važno je da davalac jemstva proveri ovu stvar. On bi koristio svoju odgovornost ne ulazeći u ovu proveru ili bi je vršio globalno.

Druga odgovornost za davaoca jemstva je vrlo važna. Onaj koji daje jemstvo odgovoran je za čuvanje robe koja je predmet staranja, i on će, ako Je potrebno, dokazati da su štete nastale nezavisno od njega. Prema tome, hladnjača postupa prema definiciji za lakokvarljivu robu i uvek sa opravdanjem odbija sve obaveze koje se odnose na čuvanje robe. Postoji, dakle, očigledna suprotnost između stvarnih obaveza nametnutih izdavanjem garancija, s jedne strane i oslobađanja svih ugovorenih obaveza u tom pogledu s druge strane.

Hladnjača može da izda certifikat depoa koji sadrži tekst uslova ugovora o hlađenju i unutrašnja pravila. S druge strane, ovaj dokument označava da obaveštenja koja tu postoje, a naročito priroda robe proizlaze jedino iz deklaracije klijenta.

U praksi po prezentiranju certifikata depoa, klijent može da dobije avans u novcu od nekih banaka, ako banka ima garanciju, o tehničkoj vrednosti hladnjače, ili, eventualno, ako banka može finansijski da pomogne manipulatora.

4.35 — Praktičan koeficijent iskorišcavanja sala

Ovo pitanje naročito interesuje hladnjaču da bi mogla pokazati na konkretan način važnost nekih elemenata eksploatacije i interes aktivne saradnje s klijentima za probleme ambalaže, i to sa gledišta što većeg obima korišćenja hladnjače.

Pojam praktičnog koeficijenta iskorišćavanja sale koristi, da se ustanove utvrđene aktivnosti različitih rashladnih instalacija u nacionalnim i međunarodnim razmerama. Ovaj koeficijent je približno tačan, imajući u vidu mnogobrojne elemente koji mogu intervenisati u određivanju prosečnog praktičnog obima iskorišćenog za uskladištenje jedne tone robe. Kao primer navodi se da se u jednom lancu hlađenja koeficijent iskorišćavanja izračunava prema razmatranjima u saopštenjima 5.21 i 5.22, prikazanim na IX međunarodnom kongresu hlađenja (Pariz, 1955).

Koeficijent korišćenja predstavlja odnos izražen u procentu između stvarno iskorišćene i korisne zapremine (definiciju korisne zapremine vidi 1.241).

Praktično određivanje korišćene zapremine je veoma komplikovano. Pri lom se postiže vrlo dobra aproksimacija pri upoređenju tonaže. Tada je koeficijent iskorišćavanja odnos uskladištenih zaliha (za jedan određen datum ili pak prosečna tonaža za posmatrani period) prema maksimalnom kapacitetu preduzeća. Ovo se obračunava počev od elemenata navedenih u članu 1.241.

Ako se u ovome želi veća preciznost, može se posebno obračunati koeficijent za rashladne komore u kojima se skladišti smrznuta i brzo smrznuta roba.

Ovaj koeficijent, utvrđivan povremeno, može dati dosta jasnu sliku o eksploataciji hladnjače i njenom odnosu sa klijentima.

4.4 — Obrazovanje i propaganda

4.41 Širenje propagande kod klijentele

Pod obrazovanjem se ovde podrazumeva širenje ideja o hlađenju u zainteresovanim krugovima, ističući značaj i potrebu da se hlađenju podvrgne lakokvarIjiva roba koja se proizvodi, kupuje ili prodaje.

Da bi se koristile javne hladnjače ovo obrazovanje je namenjeno poljoprivredi, trgovini i industriji.

U jednom saopštenju Pete sekcije francuskog društva hlađenja, direktor za istraživanje i razvdi lionskih hladnjača vrlo jasno je izložio poseban karakter ovog obrazovanja. Kasnije će se u glavnim crtama izložiti razmatranja koja je on razvio.

Ovo obrazovanje predstavlja dva aspekta — ekonomski i tehnički. Sa ekonomskog gledišta među proizvođačima treba insistirati na sledećim merama.

a) Za korišćenje hladnjače za kratko vreme, naročito prilikom transporta, postoji bolja mogućnost čuvanja, smanjenje gubitaka usled oštećenja i isušivanja robe (naročito povrća).
b) Za skladištenje u različitom trajanju, što predstavlja pojam prenosa iz perioda izobilja u period nestašice.
c) Važno je insistirati na činjenici da zalihe u hladnjačama, radi špekulacije, predstavljaju poseban aspekt. Prošlo je vreme kada je stavljanje u sezonsku hladnjaču maslaca, živine, jaja i dr. donosilo vrlo velike marže korisnicima. Događa se, sada da se troškovi izazvani stokiranjem, mogu nadoknaditi razlikom vrednosti za vreme ulaza i izlaza robe. Koliko ovo donosi, malo ili mnogo, to je obaveza skladištara. U ovom pogledu treba jasno razlikovati ulogu proizvođača od uloge trgovca ili industrijalca, koji na osnovu iskustva znaju da nisu svi postupci u hladnjači korisni. Njihova aktivnost počinje na velikom broju trgovinskih postupaka i oni ustanovljavaju bilans svoje prosečne aktivnosti. Proizvođač, koji uskladištuje robu za svoj račun vrši poseban postupak skladištenja za svaki od svojih proizvoda. Ovaj pojedinačni postupak je koristan, i ne treba pribegavati drugim postupcima.
d) Proizvođačima se daju precizni pojmovi o ceni koštanja za čuvanje proizvoda u hladnjači. U ovu cenu ulazi ne samo trošak čuvanja već i rizik koji se javlja pri čuvanju robe na izvesno vreme. I upravo, da bi se smanjili ovi gubici na najmanju moguću meru, treba obratiti veću pažnju obrazovanju proizvođača. Ovo obrazovanje, između ostalog, omogućava mu da upoznaje neizbežni rizik koji prouzrokuju fiziološke bolesti u toku skladištenja. Pažnja proizvođača usredsređena je na sledeće probleme: prodajna cena proizvoda u momentu berbe, troškovi skladištenja, rizik usled nedostataka čuvanja i neizvesnost koja će se cena postići pri izlazu robe iz hladnjače.
e) Neophodno je da proizvođač iil trgovac raspolažu objektivnim elementima za upoređenje između troškova i vrednosti usluga u jednoj hladnjači, imajući u vidu zavisnost eksploatacije sa posebno delikatnim instalacijama.

Pri formiranju cene koštanja za instalacije, proizvođač i trgovac moraju da procene faktor »improvizacije« tako da se različiti troškovi za električnu struju, vodu i održavanje uzmu u obzir. Oni treba da poznaju sve teškoće vezane za funkcionisanje frigorifičnog materijala.

Što se tiče tehničkog obrazovanja potrebno je koristiti savet korisnika hladnjače, i to pre držanja robe u komori, u toku i posle ovoga. Hladnjača mora da utvrdi praktične i precizne instrukcije. One moraju da pruže obaveštenja u pogledu izbora ambalaže, uslova predhlađenja, tehničkih uslova skladištenja, čuvanja pri izlazu iz sala za hlađenje, tj. u pogledu najvećeg dela pitanja koja čine predmet III glave (Roba u skladištu).

4.42 Širenje propagande o hlađenju

Postoji više načina kako širiti propagandu o hlađenju:

a) U svakoj poljoprivrednoj školi neophodno je da se izučava iskorišćavanje hladnoće ne samo s teorijskog već i praktičnog gledišta.
b) Štampa, televizija i radio mogu, u emisijama, odnosno rubrikama posvećenim poljoprivredi, pružati povremeno obaveštenja i savete koji se odnose na čuvanje proizvoda u hladnjačama. Stručni časopisi, koji su posvećeni poljoprivredi, mogu, takođe, dosta doprineti.
c) Postoje mnogobrojne seoske opštinske organizacije koje su zadužene da obrazuju proizvođače preko razgovora, konferencija, demonstriranjem, posetama koje organizuju inženjeri poljoprivredne službe i građevinarstva za selo, putujući poljoprivredni instruktori stručnjaci iz industrijskih preduzeća za proizvodnju poljoprivrednih artikala.

Izbor sorti i posledice koje mogu uticati na orijentaciju poljoprivrede ili hortikulture jednog područja ne smeju se zanemariti.

Biološka istraživanja koja inženjer frigorifičar može inicirati, uska saradnja između proizvođača, frigorifičara i laboratorije, mogu dati odlične rezultate, olakšavajući rad frigorifičara i poboljšavajući krajnji rezultat koji postižu proizvođači.

U toku poslednjih dvadeset godina konstatuje se da proizvođač sve više traži da njegovu proizvodnju sledi trgovina i da se za nju interesuje do konačne prodaje.

Različite karike rashladnog lanca imaju svaka svoju važnost i neophodno je da proizvođač ima koristi od konstatacija frigorifičara i rezultata laboratorije s ciljem da se izvrši selekcija biljaka koje će biti naročito pogodne za tretiranje hladnoćom. Kao što su, na primer, stvorene sorte crvenog patlidžana, graška i boranije za konzervisanje (toplotom, apertizacijom), isto tako druge ili iste sorte mogu biti preporučene po pogodnosti čuvanja njihovih plodova u skladištima za smrzavanje i hlađenje.

d) Sa puno razloga se smatra da hladnjača može predstavljati idealan centar za obrazovanje iz oblasti hlađenja, pa se preporučuju i posete učenika poljoprivrednih škola, profesionalnih organizacija proizvođača i trgovaca, s potrebnim objašnjenjima i tumačenjima.

Publicitet u ovome igra važnu ulogu. Tako je u SAD pre nekoliko godina počelo uspešno korišćenje publiciteta u svrhu propagande. Materijal korišćen za ovu kampanju, koji će se prikazati kasnije po izveštaju francuske komisije za produktivnost (1955), pokazuje sve prednosti javnih hladnjača za klijente.

»Naša uloga je da vas zadovoljimo i da vam stalno pomažemo u poboljšanju prodaje«.

»Iskoristite javne hladnjače radi smanjenja vašeg zamrznutog kapitala«.

»Javne hladnjače nude vam mogućnost skladištenja čiji su troškovi raspodeIjeni na 12 meseci zauzetosti i na veliki broj korisnika«.

Glava V Osoblje i zaštitne mere

5.1 — Uvod

Iskorišćavanje hladnjače, naročito one koja ima komore s niskim temperaturama, krije i izvesne rizike, usled čega ona iziskuje posebne mere zaštite koje se dodaju uobičajenim merama, primenjenim u svim industrijskim prostonijama.

Izlaganje u ovoj glavi ima za cilj da pruži odgovor na svako pitanje koje se odnosi na ove mere. Ono će omogućiti čitaocu da bez teškoća izradi pravilnik za sopstvenu hladnjaču. Ali, pre izrade jednog takvog pravilnika preporučljivo je da se tačno povede računa o korisnosti i potrebi svake predviđene mere. Smatra se da je bolje izbeći sve ono što nije važno i, nasuprot tome, starati se da se pravilnik striktno primenjuje. Radi toga potrebna je redovna kontrola.

Naročito se preporučuje striktna primena mera u vezi oblačenja. Tako, na primer, razlike između spoljašnje temperature i u komorama s niskom temperaturom. Ove mere su veoma važne jer se neke bolesti (reumatizam na primer, itd.) ne mogu izbeći bez redovnog korišćenja zaštitnog odela.

5.2 — Zaštitne mere

5.21 — Zaštitne mere protiv vatre

5.211 — Unutrašnjosti zgrade

5.2111 — Preventivne mere:

— formalna zabrana pušenja u prostorijama hladnjače;
— česta kontrola električnih instalacija u hlađenim komorama, a specijalno kontrola linija i aparata podložnih oštećenjima u toku manipulisanja;
— nadgledanje u vreme kada je preduzeće zatvoreno.

5.2112 — Oprema protiv požara

— dovoljan broj antipožarnih otvora na svim spratovima (od podruma do tavana);
— cirkulacija vode koja osigurava pritisak i dovoljan protok (cevovodna mreža s dovoljnim presekom), pri čemu dovodi vode treba da opslužuju stepenište ili stepeništa, pomoćne zgrade i ostalo. U svim delovima cirkulacije moraju se preduzeti mere protiv mraza (cevi, slavine, otvori itd.);
— pokretni antipožarni aparati (otporni prema mrazu) u dovoljnom broju i dobro raspoređeni, predvideti specijalne aparate protiv vatre koju prouzrokuje struja;
— zalihe peska dobro raspodeljene;
— u velikim hladnjačama potrebne su automatske instalacije za polivanje komora iznad 0° i fiksiranje uređaja za proizvodnju snega od CO2 sa automatskim funkcionisanjem (sistemi za ubrizgavanje tečne ugljenične pene) u kabini s visokim pritiskom
— prirodno je da uređaji za zaštitu protiv požara treba da budu usklađeni sa zakonskim pravilima; premija osiguranja protiv požara u izvesnoj meri je funkcija obima sredstava zaštite koje obezbeđu-je korisnik.

5.212 — Spoljašnost zgrade

Predviđaju se zalihe peska i antipožami otvori s cevima i mlazevima u dovolinom broju, raspoređene u prizemlju. Ako postoje bunari, u slučaju nesreće jedna ili više pumpi treba da bude spremno za korišćenje. Pošto se može dogoditi da se zalihe peska ovlaže i stvrdnu preko zime, poželjno je da se obezbedi i aparat sa suvim praškom na mestima na kojima postoji opasnost od požara. Izveštači o požaru i telefonska veza, omogućuju brzo upozorenje vatrogasaca i, eventualno, milicije.

5.213 — Uređaji koji se odnose na osoblje

Ovi uređaji obuhvataju:

— formiranje kadra fabričke vatrogasne službe s regularnim vežbama;
— sistematsku kontrolu-svaka tri meseca-dobrog funkcionisanja materijala za borbu protivu požara;
— isticanje oglasa »u slučaju požara«.

5.22 — Zaštitne mere protiv gasa

Oticanje amonijačnog gasa je relativno retko, i zbog toga se prisustvo ovog gasa, makar i u veoma slaboj koncentraciji u vazduhu, brzo otkriva. Ipak, neophodno je preduzeti mere da ne bi došlo do pucanja cirkulacione mreže.

5.221 — Zaštitni materijal protiv gasa

Ove mere naročito obuhvataju:

— pune maske protiv gasa različitih veličina s filtrom za amonijačni gas (u mašinskoj sali i izvan nje), pri čemu u slučaju jačih koncentracija gasa obične maske mogu da ne odgovaraju, pa se preporučuju portabl-aparati za disanje;
— maske s rezervom komprimiranog vazduha;
— jedan ili dva aparata za disanje s nepromičivim kombinezonom (na primer, od gume) koji se zatvara oko vrata, članaka na rukama i zglobova na nogama.

Osoblje hladnjače treba da vrši redovne vežbe sa iskoriščavanjem različitih maski, koje omogućavaju tromesečnu kontrolu materijala za borbu protivu gasa.

5.222 — Uređenje mašinske sale

U ovoj prostoriji rizici za održavanje voća su znatni, očigledno najveći, pa se predviđaju:

— jak usisni ventilator i kanali za izbacivanje, povezani s dimnjakom;
— dva izlaza, od kojih jedan vodi direktno napolje.

5.223 — Uređaji za osoblje

Potrebno je istaći oglasne table sa uputstvom o upotrebi materijala i korišćenju mera koje treba preduzeti u slučaju da curi amonijačni gas. Korisno je podsetiti, da u izvesnim uslovima koncentracija mešavine vazduha i amonijaka može u kontaktu s plamenom da eksplodira.

Preporučljivo je da se napravi specijalna mala pomoćna kutija za negovanje i lečenje radnika zahvaćenih amonijakom:

— rastvor čiste borne vode (500 ml);
— jedna boca čistog maslinovog ulja (500 ml);
— jedna boca krečne vode (500 ml);
— benzokain (20 g);
— jedna boca čistog sirćeta (500 ml);
— paket sterilizovanih zavoja;
— brojač kapljica (pipeta).

U slučaju potrebe ovi lekovi se koriste na sledeći način:

Za oči: u slučaju dodira sa amonijakom ili pri udisanju ovog gasa treba pozvati medicinskog pomoćnika, uvežbanog, da pažljivo ispere oči s rastvorom burove vode od 3% (za ovo postoje i specijalne boce koje se čuvaju na temperaturi prostorije). Ne treba primenjivati nijedan drugi medikament, pokriti oči suvom tkaninom i čekati dolazak lekara. Ako nema osoblja za ovako hitnu pomoć, tada treba oči ili delove zahvaćene kože prati sa mnogo vode, najmanje tri minuta, pozvati odmah lekara i u isto vreme, po potrebi, primeniti veštačko disanje.

Za lice: smešom od 200 g maslinovog ulja, 200 g krečne vode i 5 g benzokaina nakvasiti tkaninu ili čistu gazu, iscediti i staviti na opekotinu lica, menjajući često ovu oblogu.

Pri udisanju amonijaka: zaštita nosne sluzokože stavljanjem 1% borne vode po kap u svaku nazdrvu i to ponavljati više puta;

— zaštita usne sluzokože — ispiranjein bornom vodom od 1%.
— zaštita ostalih sluzokoža — brzim udaljavanjem od predmeta s nadražujućom parom i aktivnom superventilacijom. Izvesti povređenog da brzo i duboko diše čist vazduh: reagovati brzo i odmah aktivirati postupak za disanje; zamočiti ubrus ili gazu u sirće i staviti je ovlaš na usta i nos, tako da oboleli udiše sirće kroz nos.
— Zaštita sluzokože jednjaka i želuca: usisivanjem limunovog soka ili razblaženog sirćeta (10%), a u nedostatku toga, malo mleka ili nešto zaslađenog ulja.

Treba se starati da ova kutija s medikamentima bude kompletna. Posle izvesnog vremena ili posle svake upotrebe mora se proveriti svežina i kvalitet navedenih lekova i zaštitnih sredstava, a po potrebi se moraju i zameniti.

5.23 — Zaštitne mere protiv vode

Zaštitne mere koje ovde treba predvideti zavise od konstrukcije preduzeća. Za komore smeštene u suterenu treba predvideti pumpne instalacije ili sistem drenaže koji, u slučaju poplave, omogućuje brzo pražnjenje poplavljenih prostorija.

U slučaju rizika od poplava koje dolaze s polja, treba spremiti džakove s peskom i držati ih na prilazima zgradi kao rezervu.

5.24 — Zaštitne mere protiv opasnosti od zatvaranja, naročito u komorama s niskom temperaturom

Pošto se ovo dešava uglavnom za vreme zatvaranja preduzeća oko podne, treba odrediti jednog odgovornog službenika koji obilazi sve prostorije nekoliko minuta pre obustave rada, kako bi proverio da neko nije ostao u komori za hlađenje i posle toga zatvoriti (katancem sigurnosnom bravom itd.). Broj osoblja može se kontrolisati poentiranjem. Najzad, svako lice koje ulazi u komoru treba da bude u svakoj mogućoj meri praćeno.

U svakom slučaju treba instalirati jedan ili više sledećih uređaja:

— vrata koja se otvaraju spolja i iznutra;
— signalna lampa u hodniku sa stalnom ili isprekidanom svetlošću;
— sirena ili zvono koji funkcionišu iznutra, svetlosni prekidač pored vrata, po potrebi povezano sa mašinskom salom, s naznačenjem na tabli komore odakle dolazi poziv, pri čemu se vodi računa da kontrolna lampa i alarmni sistem budu obešeni nezavisno jedan do drugog;
— telefon u svakoj komori;
— komanda za osvetljenje u svakoj komori (sa vidljivom signalnom svetlošću).

Ako su izolovana vrata komore pomerajućeg tipa sa električnim upravljanjem, njima se može upravljati:

— s polja — pomoću dugmadi ili uzicom obešenom tako da budu pristupačni vozačima viljuškara;
— iznutra — preko obešene uzice.

Okvir ovih vrata zagreva se strujom, da bi se izbeglo svako njihovo blokiranje ledom, ako su u pitanju komore s niskom temperaturom.

S obzirom na to da se ova vrata zatvaraju pomoću električne struje, ne postoji nikakva mogućnost njihovog korišćenja dok je električna brava blokirana. Da bi se u ovakvim slučajevima moglo izaći, postoje različiti uređaji od kojih se navode:

— pomoćna izolovana vrata od 0,60 x 1,70 m sa slobodnim otvaranjem postavljena su pored klizajućih vrata; ona se mogu otvarati samo iznutra pritiskom pločice koja je u vezi s bravom;
— jedna pano vrata pridržavana na mestu s leptirastim uvojkom koji se lako demontira u komori; odgovarajući otvor omogućava prolaz pri čemu je bitno da se svi sigurnosni izlazi redovno proveravaju da bi se utvrdilo njihovo funkcionisanje.

5.25 — Zaštitne mere protiv nesreca

5.251 — Opšti uređaji

Striktno ispunjavanje službenih pravila koja postoje u svim zemljama neophodno je, kao i ispunjavanje onih propisa koje daju snabdevači mašina i instalacija. Potrebno je, istovremeno, da osoblje poštuje pravila sigurnosti kojima se obaveštava službenom beleškom ili plakatima. Najzad, navedimo i izvestan broj mera koje povećavaju sigurnost u radu, kao što su:

mašine koje sadrže delove u pokretu zaštićene su branikom, a transmisije uređajima sigurnosti (na primer, rešetkama);
— pomoću dugmeta zaustaviti sve mašine jednostavnim pritiskom, koje je namešteno izvan sale za mašine;
— jedan kontrolni organ (na primer, udružene industrije, Lloyd’s Register, itd.) zadužen je da vrši redovne posete preko specijalizovanih tehničara s ciljem da utvrdi da li su regulacioni uređaji pregledani. Ova kontrola obuhvata istovremeno lestve, lance, čekrke, dizalice i liftove;
— potrebno je organizovati redovne sastanke osoblja kako bi se upoznali sa zvaničnim propisima, propisima snabdevača mašina i instalacija i propisima same hladnjače (sprečavanje nesreće);
— može se osnovati i komitet sigurnosti zgrade koji će okupiti radnike, kvalifikovano osoblje (mehaničare, tehničare itd.) i vršiti mesečnu inspekciju hladnjače propraćenu diskusijom. Ovaj komitet formuliše preporuke za bolje obezbeđenje osoblja.

5.252 — Odredbe o dizalicama

Postoje zakonski propisi ili pravila o čijoj se striktnoj primeni mora starati.

Najvažnije mere sigurnosti koje se odnose na ove aparate:

— automatsko blokiranje u slučaju pogrešnog rukovanja;
— obezbeđenje rešetaka u slučaju potrebe;
— oznaka maksimalnog tereta na svim pomoćnim vratima;
— svakodnevno kontrolisanje dizalica pre svakog početka rada.

Ova kontrola treba da obuhvati:

1. brave i kontakte pomoćnih vrata;
2. automatsko zaustavljanje dizalica u slučaju da su vrata otvorena;
3. zatvaranje vrata po spratovima u slučaju da lift nije tu, itd.;
4. automatsko zaustavljanje dizalice na kraju hoda (puta);
5. kočenje mašine dizalice;
6. osvetljenje lifta;
7. alarmni signal.

Kontrolu i čišćenje treba obavljati nedeljno, a po potrebi i podmazivanje šina, brava, priključaka itd.

5.253 — Odredbe koje se odnose na sredstva unutrašnjeg transporta

— klasična ručna kolica ne iziskuju specijalne mere zaštite;
— za mehanička kolica, na primer, električne dizalice i za sve instalacije namenjene transportu mogu se striktno primenjivati službeni propisi. Za samohodna motorna sredstva na zemlji, brzina je ograničena, na primer 5 km na čas, sa eventualnim blokiranjem u slučaju da se pređe ova brzina. Na ostalim mestima treba obezbediti zaštitu vozača (na primer, vozača kolica elevatora);
— treba predvideti i zaštitnu rešetku iznad sedišta vozača viljuškara čija je visina, iznad visine dizanja veća od 2,7 metara.

5.254 — Odredbe koje se odnose na električne instalacije

Ovde se ističu zvanični propisi koji postoje u svim zemljama i koji, uglavnom, obuhvataju sledeće:

— obavezno uzemljenje visokog i niskog napona svih instalacija;
— obavezu da osoblje nosi gumene rukavice, da koristi naprave za manevrisanje i izolovanu ‘stoličicu za rukovanje aparatima s visokim naponom;
— postaviti električne sprovodnike na visinu izvan normalne;
— opasna mesta signalizirati veoma vidljivo;
— sprovoditi povremenu kontrolu;
— dva puta mesečno kontrolisati stanje izolacije i svih tokova;
— zadužiti jedan nezavisan organ da jednom godišnje detaljno ispita aparate i elemente izolacije električnih tokova.

5.255 — Odredbe koje se odnose na transportna vozila

Za železničke vagone koji cirkulišu u preduzeću:

— ograničenje brzine (na primer 5 km / h) za sva kretanja vagona;
— instalirati svetlosne signale za sva kretanja vagona;
— postaviti vidne signale skretnica;
— poštovanje slobodnog prolaza (gabarita).

Za drumske kamione ‘koji se kreću u krugu preduzeća:

— ograničenje brzine;
— eventualno razdvojiti ulaze i izlaze, ukoliko je to mogućno bez obavezne cirkulacije;
— kretanje regulisati preko nastojnika;
— dozvoliti ulazak samo onog broja kamiona koji se može smestiti na rampi;
— obezbeditl trotoar za osoblje i pešake.

5.256 — Ostale odredbe

— Treba obezbediti:
— kutije farmaceutskih proizvoda i prve pomoći, specijalno namenjene u slučaju trovanja i pružanja pomoći pri ozledama izazvanih amonijakom (vidi napred 5.223);
—neklizajuće cipele radi izbegavanja klizanja po vlažnom zemljištu;
— redovno obaveštavanje osoblja da bi se nesreće predvidele i izbegavale;
— jedanput godišnje isticati spisak svih nesreća, da bi se omogućilo preduzimanje svih mera za njihovo otkalanjanje;
— primena kurativnih mera radi sprečavanja svakog ozbiljnog rizika;
— obeležavanje opasnih mesta radi izbegavanja nesreća.

5.3 — Specijalne mere koje se odnose na osoblje zaposleno u komorama za hlađenje

5.31 — Specijalna odela

5.311 — Za rad u hlađenim komorama

Ovde je važno da radnik ne oseća hladnoću, naročito na nogama, kolenima, rukama i ušima. On mora da nosi zaštitno odelo koje najmanje smeta njihovim poslovima i ne predstavlja nikakav isturen deo, da bi izbegao nesreće.

Ako za temperature oko 09 odgovara obično radničko odelo pod uslovom da radnik nosi tople potkošulje od vune, neophodno je da za niže temperature bude bolje zaštićen.

A za nošenje ispod odela preporučuje se sledeća odeća:

— obložena kapuljača (paperjem, vatom i dr.) ili zimska kapa, obloženi kombi nezon (paperjem, vatom), a preko ovoga radničko odelo:
— obložene kožne cipele s đonom od gume ili obložene kaljače;
— gumene ili kožne čizme;
— kožne obložene rukavice od gume;
— rukavice obložene i presvučene najlonom.

Takođe se upotrebljavaju: kožni kaput, kaput od ovčije kože bez rukava, top le bluze, topli mantili, cipele s drvenim đonom, s filcanim umetkom.

Odelo treba da bude od vrlo otpornog i nepromočivog štofa, lako za skidanje (presvučena dugmad na kombinizonima) i pogodno za pranje. Osim toga, prema poslovima koji se obavljaju koriste se:

— kecelje (nepromočive);
— platno za zaštitu glave i potiljka prilikom transporta svežih mlečnih proizvoda;
— cipele s pojačanim vrhovima (pločice od čelika koji štite prste za sve one koji manipulišu robom;
— zaštitne kacige od plastike.

5.312 — Rad u komorama sa veoma niskom temperaturom

Ovde se preporučuje ista oprema koja je navedena pod 5.311. Radnik, prema svojim potrebama oblači više toplog rublja. Pristup u komore s veoma niskom temperaturom treba striktno zabraniti svim radnicima koji nemaju zaštitno odelo (šešir za glavu, mantil, kaput ili kombinezon i rukavice). Opasni su izuzeci »samo radi brzog uzimanja ili radi brzog pregleda proizvoda«. Radnici su, naročito mladi, često neiskusni, dok stariji bolje poznaju posledice kojima se izlažu ako se dovoljno ne zaštite.

5.313 — Ostale preporuke

Hladnjača bi trebalo da ima jednu dobro zagrejanu sobu za presvlačenje osoblja. U svom zaštitnom odelu radnik se često znoji, jer kroz tkanine, paperje i dr. vazduh ne cirkuliše dovoljno ili jedva cirkuliše.

Osim toga preporučuju se sušionice za odela kako bi radnici, kada pristupe poslu, bili suvi i osećali se prijatno. Svaka hladnjača mora da ima brižljivo održavane toalete, sa sapunom i ubrusima od hartije.

5.314 — Plaćanje, održavanje i čišćenje zaštitnih odela

Zaštitna oprema je na svakoj hladnjači stavljena na raspolaganje osoblju besplatno ili po veoma niskoj ceni. Preporučljivo je da se za skupe predmete fiksira vreme za koje treba da služe (prema prilikama, na primer: 6 meseci, jedna ili dve godine).

Uglavnom preduzeće preuzima održavanje i pranje odela na svoj račun. U nekim zemljama korisnik plaća nedeljno ili mesečno naknadu za održavanje i pranje odela.

5.32 — Druge mere

5.321 — Mere koje se odnose na snabdevanje

Preporučuje se besplatna raspodela mleka, bele kafe, ili čaja. Preporučuje se, uglavnom, topla pića zimi, a sveža pića, bez alkohola, leti.

5.322 — Dodatni odmor za osoblje koje radi u uslovima niske temperature

U komorama s niskom temperaturom mora se u toku jednog sata koristiti odmor od 10—15 minuta. U nekim komorama na svaka dva sata odobrava se odmor od 30 minuta, po potrebi radni dan se smanjuje od 8 na 6 časova.

5.323 — Smena radnika zaposlenih u komorama s niskom temperaturom

Radnicima u komorama obezbeđuje se zamena koja se sprovodi na veoma različit način. U nekim komorama svakog sata, svakih 3, 4 ili 8 časova.

Neki praktičari smatraju da je zamena na štetu zdravlja radnika. Oni smatraju da rad u komorama s niskom temperaturom nije štetan za zdravlje radnika. Ali ono što je, po njihovom shvatanju, opasno to su temperaturne promene između unutrašnjosti komora i spoljne temperature od 20 na 40°. Oni pri tom dodaju da su oštećenja pluća kod radnika vrlo retka i da jedino treba posvetiti pažnju prilikom uzimanja najamnih radnika (lekarski nadzori moraju da budu vrlo ozbiljni). Ali ne bi trebalo dozvoliti rad srčanim bolesnicima.

Preporučuje se česta lekarska ispitivanja, naročito zbog reumatičnih obolenja.

5.324 — Medicinska kontrola

Važno je da svi radnici prođu bar jednom godišnje kroz radiografsko ispitivanje i celokupan lekarski pregled. S ovim u vezi potrebno je imati za osoblje jednu sobu za odmor i tople tuševe.

5.325 — Socijalne mere (važne za sve osoblje)

U ovoj oblasti u kojoj su ostvarenja dosta različita mogu se navesti:

— restoran ili kantina sa sniženim cenama usluga;
— lekarska služba;
— lekarska služba za decu ili porodicu radnika;
— preventivni dispanzer i odmarališta za decu radnika;
— premije za odmor van mesta stanovanja;
— odmarališta;
— sportski tereni.

Najzad, često se preporučuje da se uvede sveska u kojoj radnici daju sugestije u vezi rada i za eventualne reklamacije.