Soja [Glycine max (L.) Merr.] spada u familiju mahunarki i ubraja se u najstarije gajene biljne vrste na svetu. U toku proteklih decenija soja je dobila sve veći značaj u ljudskoj ishrani i predstavlja najznačajniji izvor proteina u stočarskoj proizvodnji zahvaljujući visokom sadržaju proteina sa oko 40 % u zrnu i oko 20% sadržaja ulja. Soja se prvenstveno koristi kao sirovina u industriji stočne hrane, gde se postupkom prerade dobija sojina sačma, kvalitetno, visokoproteinsko hranivo koje se koristi za ishranu domaćih životinja, pre svega svinja i živine, a koristi se i u oblasti govedarstva sa ciljem povećanja proizvodnje mleka i mesa. U Evropi se oko 70 % potreba za stočnom hranom bogatom proteinima pokriva upotrebom sojine sačme.

Trenutna proizvodnja i prerada proteinskih biljaka u Evropi ne pokriva potrebe stočarske proizvodnje. Preko 60 % neophodnih biljnih proteina dolazi iz uvoza. Soja se uvozi iz Severne i Južne Amerike gde se gaji na oko 80 % od ukupno proizvedene soje u svetu. Godišnje se oko 35 miliona tona soje i sojine sačme za potrebe Evrope uveze iz Severne i Južne Amerike. U Evropi se godišnje proizvede oko 10 miliona tona sojinog zrna, što čini manje od trećine ukupnih potreba. Većinski deo soje koja je proizvedena u SAD-u, Argentini, Paragvaju i Brazilu je genetski modifikovana.

Posebna pažnja posvećena je soji koja je proizvedena u skladu sa principima organske
proizvodnje i koja je poreklom iz Evrope. Organska soja poreklom iz Evrope predstavlja alternativu za uvezenu genetski modifikovanu soju iz prekookeanskih zemalja. Usled povećane proizvodnje organskih jaja, tovnih pilića, svinjskog mesa povećala se i tražnja za organskom sojom. Potrošači su nepoverljivi prema uvozu organske soje iz Južne Amerike ili Azije. To povećava značaj Evrope kao regiona za proizvodnju organske soje.

U organskom stočarstvu soja predstavlja glavni sastojak stočne hrane. Visok sadržaj esencijalnih aminokiselina kao što su lizin i metionin soju čine značajnom u ishrani monogastričnih životinja. U poređenju sa drugim leguminozama, npr. bobom i graškom, soja ima znatno veći sadržaj proteina i bolji aminokiselinski sastav. Takođe, svarljivost aminokiselina iz stočne hrane koja sadrži soju je bolja u odnosu na stočnu hranu koja sadrži neku drugu vrstu biljnih proteina. U Evropi soja predstavlja osnovu za proizvodnju hraniva za dopunsku ishranu većine domaćih životinja kao što su živina i svinje, a u manjem obimu kod preživara (goveda i ovaca).

Priručnik možete skinuti ovde (serbiaorganica.info).

1. Uvod

1.1. Počeci gajenja soje u Evropi
1.2. Zašto soja iz Evrope?

2. Preduslovi za proizvodnju soje
2.1. Klimatski uslovi
2.2. Voda
2.3. Vazduh
2.4. Svetlost
2.5. Toplota
2.6. Zemljišni uslovi
2.7. Sorta
2.8. Rast i razvoj soje
2.9. Vegetativna faza
2.10. Reproduktivna faza

3. Tehnologija gajenja
3.1. Plodored
3.2. Izbor sorte
3.3. Osnovna obrada zemljišta
3.4. Predsetvena priprema
3.5. Potrebe soje za hranivima
3.6. Setva
3.7. Prevencija GM kontaminacije
3.8. Inokulacija semena soje
3.9. Vreme setve
3.10. Dubina setve
3.11. Gustina setve
3.12. Navodnjavanje soje

4. Suzbijanje korova
4.1. Suzbijanje korova kroz izbor useva u plodoredu
4.2. Primena češljaste drljače „na slepo“
4.3. Prvo suzbijanje korova posle nicanja
4.3.1. Prednosti češljastih drljača
4.4. Suzbijanje korova u ranom razvojnom stadijumu soje
4.5. Adekvatan izbor mašine za mehaničko suzbijanje korova
4.6. Suzbijanje korova u kasnijem razvojnom stadijumu soje

5. Kontrola bolesti i štetočina
5.1. Bela trulež
5.2. Druge bolesti
5.3. Štetočine
5.3.1. Stričkov šarenjak (Vanessa cardui)
5.3.2. Grinje/pregljevi
5.3.3. Zelena povrtna stenica (Nezara viridula)
5.3.4. Štete od divljači

6. Žetva
6.1. Određivanje vremena žetve
6.2. Podešavanje kombajna

7. Čišćenje, sušenje i skladištenje soje
7.1. Čišćenje
7.2. Sušenje
7.3. Skladištenje

8. Prerada i distribucija
8.1. Obezmašćeni proizvodi od soje
8.2. Primena različitih postupaka obrade
8.3. Punomasna soja
8.4. Glavne prerađevine od soje

9. Sertifikacija i trgovina organskom sojom
9.1. Sporazumi o ekvivalentnosti o upotrebi robne marke
9.2. Ugovori o otkupu
9.3. Pakovanje i distribucija proizvoda
9.4. Proizvodnja i trgovina u skladu sa direktivama o organskoj proizvodnji

10. Dunav soja standard kvaliteta i proces sertifikacije

Izdavač:
Dunav Soja Regionalni Centar, Novi Sad, Srbija

U saradnji sa:
Istraživačkim institutom za organsku poljoprivredu – FiBL, Švajcarska

Nacionalni autori:
Goran Malidža, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija
Jegor Miladinović, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija
Željko Milovac, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija
Svetlana Balešević-Tubić, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija
Vuk Đorđević, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija

Uključeni stručnjaci:
Ursula Bittner, Udruženje Dunav Soja, Austrija
Maurice Clerc, FiBL, Švajcarska
Hansueli Dierauer, FiBL, Švajcarska
Thomas Fertl, Bio Austria, Austrija
Salvador Garibay, FiBL, Švajcarska
Jürg Hiltbrunner, Agroscope, INH, Švajcarska
Toralf Richter, FiBL, Švajcarska
Leopold Rittler, Udruženje Dunav Soja, Austrija
Ann-Kathrin Spiegel, FiBL, Nemačka
Paul van den Berge, FiBL, Švajcarska
Johann Vollmann, BOKU, Austrija
Klaus-Peter Wilbois, FiBL, Nemačka
Birgit Wilhelm, WWF, Nemačka

Editori:
Marjana Vasiljević, Dunav Soja Regionalni Centar, Novi Sad, Srbija
Vesna Jenkins, Udruženje Dunav Soja, Beč, Austrija