Sa razvojem industrijske proizvodnje lekova, sve se više oseća potreba da se obezbede sve veće količine raznog lekovitog bilja. Ovo se može postići samo sistematskim branjem i racionalnim razmnožavanjem samoniklog i proizvodnjom lekovitog bilja.

Naša zemlja, od Triglava do Đevđelije obiluje raznovrsnim lekovitim biljem najboljeg kvaliteta i to u neograničcnim količinama. Potrebno ga je samo ubrati i pripremiti u onom obliku u kojem se traži.
Uslovi za proizvodnju lekovitog bilja u našoj zemlji su veoma pogodni. Potrebno je samo više popularizacije za ovu granu, koja je kod nas neopravdano zapostavljena i zagarantovan uspeh sam po sebi dolazi. Za ono što propada po našim šumama, planinama i poljima, ono što nam je veoma često na dohvatu ruke i samo ga treba ubrati, dobijaju se zlatne devize.

Da bi se ovo postiglo, potrebno je stvoriti armiju berača, a tu armiju sačinjavaju uglavnom đaci, koji u berbi i sakupljanju lekovitog bilja, šumskih plodova i pečurki treba da nađu višestruku korist. Sistematskim sakupljanjem lekovitog bilja od samoga proleća pa do kasno u jesen svaki đak sa malo napora mogao bi da obezbedi velike količine, količine koje bi mogle ne samo da mu obezbede sasvim besplatno školovanje već i drugima da pomognu. Zato pomozimo đacima da steknu ove plemenite navike. Omogućimo im da sami ili kroz zajedničke akcije odeljenja ili škole učestvuju u opremi svojih škola, kabineta, radionica, biblioteka i drugog. To će oni postići, ako sakupljaju bogatstvo koje kraj njih leži. Ovaj put nije ni lak, ni kratak, ali je plemenit i donosi siguran uspeh, a to i jeste krajnji cilj.

U ovo vreme, kada je među starijim osobama sve manje slobodne, radne snage, đaci ostaju kao jedini sigurni berači i sakupljači. Ovaj priručnik je uglavnom i posvećen školskoj deci kao beračima. U njemu su opisane one samonikle vrste, koje su u najčešćoj upotrebi, koje se najviše traže u medicinske svrhe, a takođe i zbog svoje trgovačke vrednosti na našem i stranom tržištu.

Ukratko je opisano i dvadesetak vrsta biljaka koje se mogu uspešno kultivisati kod nas i na lošijem zemljištu. Male školske bašte će postići najveću rentabilnost gajenjem nevena, žalfije, izopa, nane, estragona i drugih vrsta, jer će veoma jeftinom radnom snagom doći do skupih proizvoda koji donose nekoliko puta veću korist nego krompir, kukuruz, ili druge vrste.

Najveća pomoć na ovom polju očekuje se od učitelja, nastavnika i profesora, koji će na razne načine zainteresovati đake za ovakve akcije, kao što su to učinile goranske organizacije. Ovakvim i sličnim akcijama ne samo da će se izgraditi radne navike kod đaka već će oni, stimulisani materijalnim dobrima koje će primiti za ovaj rad, stvoriti armiju berača, koja postepeno, ali sigurno prerasta u starije berače, koji su gotovo iščezli u potrazi za unosnijim poslovima.

Pisac ovoga priručnika je dugogodišnji biljar i čovek koji je radio na problematici sakupljanja, gajenja i prerade lekovitog bilja. Zato smatramo da je sve ovo dovoljna garancija da ovaj priručnik ispuni svoju prosvetarsku i stručno-obrazovnu misiju.

Beograd, 31. I. 1973. g.
Dr Milan SOLDATOVIĆ
viši naučni saradnik Instituta za proučavanje lekovitog bilja

Sadržaj

Predgovor
Berba
Sušenje
Pakovanje i uskladištenje
Kalendar berbe
Samoniklo bilje
Hajdučka trava
Iđirot
Gorocvet
Beli slez
Medveđe grožđe

Čičak
Brđanka
Pelen
Navala
Velebilje
Šimširika
Različak
Rusa
Ražana glavnica
Mrazovac

Đurđevak
Glog
Tatula
Rastavić
Kičica
Hrastov lišaj
Lincura
Smilje
Sitnica
Bunika
Kantarion
Oman
Kleka
Mrtva kopriva bela
Šumski slez

Kamilica
Matičnjak
Salep
Uska bokvica
Slatka paprat
Srčenjak
Jagorčevina
Trnjina
Krušina
Šipak
Kupina
Zova
Maslačak
Podubica

Majkina dušica
Bela lipa
Crna lipa
Podbel
Kopriva
Borovnica
Čemerika
Divizma
Plava ljubičica
Dan i noć
Imela
Španska buba

Gljive pečurke
Vrganj
Lisičarka
Mlečnica
Rujnica
Smrčak
Blagva
Otrovne pečurke
Kulture
Estragon
Neven
Kim
Korijandar
Purpurni digitalis

Morač
Izop
Kamilica
Melisa
Pitoma nana
Majoran
Peršun
Kadulja
Bela slačica
Crna slačica
Timijan
Odoljen
Spisak latinskih naziva
Literatura

Sušenje

Posle pravilne berbe, način sušenja je najvažnija mera za postizanje kvaliteta obranog bilja.

Sušenje može biti veštačko i prirodno. Prirodno sušenje može biti na suncu, kada su pojedini delovi biljaka izloženi direktnim sunčanim zracima, i u hladovini, u koševima, na tavanima, šupama i drugim promajnim mestima gde nema direktnog sunca.

Veštačko sušenje se odvija u prostorijama u kojima se posebnim izvorima toplote postiže potrebna temperatura za sušenje. Ako na čistom, promajnom tavanu stavimo hartiju, pa preko nje položimo u jednom sloju cvet, list, celu biljku ili koren, posle nekoliko dana dobićemo suvu robu koja je zadržala lepu prirodnu boju. Međutim, ako sušenje pada u vreme dužih kiša, hladnog vremena, onda se rok sušenja zavisno od onog dela biljke koji se suši, može da produži i mesec dana. Ovaj način sušenja ne zahteva nikakve izdatke, ali ima i loših strana. Dugim sušenjem se donekle gube lekovita svojstva, posle izvesnog vremena napada prašina na bilje koje dugo stoji i, najzad, potrebne su veće površine za sušenje bilja koje se svakodnevno bere.

Najbolji, nejjeftiniji, najsigurniji i najbrži način za sušenje lekovitog bilja je sledeći:

Napravi se običan ram od 4 letvice i rastegne se retka juta, sargija, obično platno, cedilo, gaza ili kakva stara čista marama, i tako se dobije lesa za sušenje bilja. Ova lesa se stavi na dve cigle na štednjak ili iznad peći, najbolje uveče, a na lesu se stavi ono bilje koje smo u toku dana obrali. Na laganoj tihoj vatri sušenje cveta se na ovaj način obavi za svega nekoliko sati, a isto tako i lista i cele stabljike, dok se plod osuši preko noći, a koren eventualno sutradan. Za izradu ovog rama — lese nije potreban skoro nikakav izdatak, pa ga i najsiromašniji đak berač može napraviti sam. Ovo malo pomoćno sredstvo za sušenje isplatiće se, na primer, samo od 1 kg obranih šipuraka, a na njemu se veoma uspešno može osušiti nekoliko stotina kilograma raznog bilja tokom godine, i to kvalitetno osušiti.

Ako je đak, idući iz škole kući, nabrao u nekoj kesi cvet zove i stavio ga na lesu, on će sutradan biti sasvim suv. Sutra će nabrati glog, i tako redom kako koja biljka stiže. Na ovaj način imamo sigurno osušeno bilje koje zadržava sva lekovita svojstva. Dobijamo čisto bilje jer nema odakle da pada prašina na njega. Na ovaj način, sušenje, koje vrlo često za druge predstavlja problem, ide bez zastoja i kese sa suvim biljem iz dana u dan rastu, a kod đaka berača se stvara sigurnost i želja da što više sakupi, jer unapred zna koliko će dobiti za to malo truda. Međutim, ako je đak ili stariji berač bilja koji nije imao ovu lesu za sušenje, imao problema oko sušenja jer je ono trajalo ili nedeljama, pa mu roba za koju je uložio dosta truda, nije primijena zato što nije dovoljno kvalitetna, on onda gubi samopouzdanje i volju za taj rad, jer nema šta da ga stimuliše, pa prekida branje. Osim toga, on savetuje i odvraća druge, i akcija tako propada. Zato se naročito podvalači važnost ovog malog pomoćnog pomagala prilikom sušenja bilja, jer ono ne samo da je veoma korisno, gotovo nezamenljivo pri sušenju bilja, već će poslužiti u domaćinstvu i u druge svrhe. Onaj berač bilja koji se bude držao saveta kako da bere i suši, sledeće godine će umesto jedne imati 10 lesa za sušenje jer će shvatiti da je to najlakši način da branjem i sušenjem bilja dođe do sigurne zarade.

CVET SE SUŠI isključivo u hladovini, izuzev cvet nekih biljaka, što će biti napomenuto kad se bude govorilo o pojedinim vrstama. Ako se cvet suši prirodnim putem, on se razastre u jednom sloju (cvet do cveta). Ako se suši u sušarama, temperatura se mora kontrolisati jer ne treba da pređe 35—40° C.

LIST I CELA STABLJIKA se suše u hladovini, isto kao i cvet, s tom razlikom što se suše sporije. Cela stabljika se veoma dobro suši ako se u malim kiticama pobode u koševima i po šupama, ili se jednostavno stavi na zategnut kanap po tavanima ili promajnim mestima.

KOREN, PLOD I SEIME se mogu sušiti na suncu. Seme i plod u jednom sloju, a deblji koren se prethodno raseče. Prirodno sušenje dugo traje, naročito ako nema dovoljno sunca u kišne jesenje dane. Najbolje sušenje je iznad peći na lesama ili, kada su u pitanju velike količine, onda u sušnicama. Temperatura ne sme da pređe 60—70° C. KORA čini izvestan izuzetak u pogledu temperature sušenja. Ona se može sušiti i na temperaturi od oko 100° C.

Sušenjem se mora postići sledeće:

• da osušeni delovi lekovitog bilja zadrže svoju lekovitost,
• da zadrže prirodnu boju, okus i miris,
• da se vlaga svede na oko 8—15 %, kako se bez bojazni može držati u magacinu duže vreme a da ne dođe do kvara robe.

Osušeni delovi biljke koji dolaze u prodaju ili se koriste u druge svrhe nazivaju se droga.

Cvet kamilice, lipe, zove ili list nane, koren maslačka, krušine, plod šipurka, kleke ili trna itd., sve se to naziva drogom.

Postoje i tablice koje pokazuju procenat sasušenja kod pojedinih biljnih delova, ali te tablice ne mogu služiti kao siguran podatak jer delovi pojedinih biljaka istih vrsta sakupljenih u raznim mestima imaju različit procenat sasušenja. Praksa je pokazala da procenat sasušenja zavisi, pored ostalog, i od mesta gde se bere, od vremenskih prilika tokom vegetacije i istih prilika tokom berbe, pa te tablice mogu samo orijentaciono poslužiti sa manjim ili većim odstupanjima.

• od oko 4—8 kg sirovog cveta dobija se oko 1 kg suvog
• od oko 3—8 kg sirovog lista dobija se oko 1 kg suvog
• od oko 2,5 kg sirove cele stabljike sa listom dobije 1 kg suve
• od oko 2,5—5 kg sirovog korena dobije se 1 kg suvog
• od oko 2—5 kg sirovog ploda dobija se 1 kg suvog
• od oko 2—3 kg sirove kore dobije se 1 kg suve
• od oko 1,5—3 kg sirovog semena dobije se 1 kg suvog.

Pakovanje osušenog bilja i uskladištenje

Osušeno lekovito bilje mora biti upakovano prema postojećim propisima da bi zadržalo lekovitost i one kvalitete koji su postignuti pravilnim branjem i sušenjem.

Kao ambalaža za pakovanje služe: jutane vreće, jutane slamarice, jutane bale, papirne višeslojne vreće, papirne vreće spolja obložene jutom ili najlonom, papirne kutije, drveni sanduci, kartonska burad, limene kutije i druga specijalna ambalaža.

Cvet se, prema vrsti biljke, pakuje pretežno u papirne višeslojne vreće, kartonske kutije obložene tamnim papirom iznutra, drvene sanduke (ređe), limene kutije i jutane vreće.

List i cela stabljika pakuju se u jutane bale, jutane vreće, jutane slamarice, a neke vrste u papirne vreće i kartonske kutije.

Koren se pakuje u jutane bale i vreće.

Seme se pakuje u papirne vreće pojačane spolja jutom, i jutane vreće.

Plod se pakuje pretežno u jutane ređe vreće.

Kora se pakuje u jutane bale.

Pečurke se pakuju u kartonske kutije, papirne višeslojne vreće ili kartonsku burad.

Upakovano bilje se čuva isključivo u suvim prostorijama. Većina droga traži tamne prostorije jer im i minimalna svetlost utiče na izmenu kvaliteta. Prostorija u kojoj se čuva bilje mora biti potpuno suva i treba za svaki slučaj da ima upijače vlage, ili bar sud sa negašenim krečom. U blizini prostorija gde se čuva bilje ne smeju biti skladištene materije sa jakim mirisima (katran, smole, nafte, kože i druge materije), prostorije se moraju redovno čistiti i provetravati. Ako se ne pridržava propisa, u nedovoljno čistim prostorijama, pojavljuju se često razni insekti, koji mogu potpuno da unište svu robu. Isto tako, u vlažnim magacinima dolazi do kvarenja robe, naročito one koja nije dovoljno suva ili je higroskopna.

Upakovano bilje mora biti obeleženo — signirano (datum i mesto berbe, vrsta robe i količina).

Otrovno bilje mora biti obavezno posebno skladišteno.

Dakle, najglavnije od svega je da se bilje kroz berbu i sušenje dovede u takvo stanje u kakvom bi moglo dejstvovati prema svojoj prirodnoj snazi, a kada se to postigne, onda ga treba sačuvati od daljih promena.

Samoniklo bilje

Achillea millefolium — hajdučka trava, sporiš, kunica, ravan, hajdučica

Kao višegodišnja zeljasta biljka, hajdučka trava raste visoko oko 30 do 70 cm, najčešće pored puteva i na međama, a veoma često pokriva čitave livade i šumovite proplanke, Listovi hajdučke trave su perasti, a cvet je beo do bledoružičaste boje, u obliku štita. Cveta od maja do oktobra. Cela biljka je obrasla dlakama, veoma aromatična i gorkoga ukusa. Kada je biljka u punom cvetu, sakuplja se cvet, ređe list i cela biljka. Cvet se bere sa drškom oko 2—3 cm, list sa peteljkom, a cela biljka najviše do 20 cm dužine, obavezno sa cvetom.

Suši se na promajnim mestima u hladovini. Cvet i list najbolje se suše na lesama, na temperaturi od oko 40° C. Cela biljka se suši u malim snopićima obešenim u koševima ili na tavanima, najčešće na kanapu.

Donji delovi biljke bez lista, plesnive biljke koje su izgubile boju, kao i odrvenjeni delovi nemaju nikakvu vrednost, pa ih ne treba sakupljati. Osušeni cvet se pakuje u papirne vreće, a cela stabljika u jutane. Od oko 3—4 kg sirove stabljike sa listom i cvetom dobije se 1 kg suve. Od 4 kg sirovog cveta dobije se 1 kg suvog.

Hajdučka trava sadrži eterično ulje. Upotrebljava se u narodnoj medicini sama ili sa drugim biljem kao čaj za okrepljenje, za apetit i regulisanje tegoba kod čitavog niza raznih oboljenja.

Ima nekoliko vrsta iz ovoga roda koje su manje u upotrebi. Treba sakupljati samo onu sa belim ili bledoružičastim cvetom, a ne sa žutim cvetom.

Gljive, pečurke

Pečurka se sastoji uglavnom iz dva deia: iz šešira, ili klobuka, i drške, ili stožara.

Sa donje strane šešira pečurke nalaze se tanki listići, zvani lamele, na kojima se obrazuju spore — organi za razmnožavanje.

Za razviće pečurki potrebni su sledeći uslovi: vlažnost vazduha treba da bude oko 85 %, temperatura zemljišta 18° C pa naviše i temperatura vazduha najmanje od 12—15 ° C.

Pečurke mogu biti jestive i otrovnice.

Neke jestive pečurke se mogu i sušiti. Od 8—10 kg sirovih pečurki dobije se 1 kg suvih. Ovo zavisi od vrste, uzrasta i vremenskih prilika u kojima pečurka raste.

Pečurke sadrže oko 90 % vlage, a suve oko 9—10 %.

Od velikog broja gljiva koje rastu u našoj zemlji izvestan broj je veoma otrovan, neke su manje otrovne, dok je veliki broj jestivan. Gljive se ne smeju brati dok se ne upoznaju, jer pored toga što mogu da izazovu razna oboljenja, mogu biti i uzrok smrti.

Zato je potrebno brati samo one pečurke koje se dobro poznaju jer tada ne postoji nikakva mogućnost zamene. Iako se gljiva u ishrani čoveka javlja veoma dugo, ne postoji sasvim pouzdan način po kome bi se mogle sa sigumošću razlikovati jestive vrste od otrovnih ili poluotrovnih, stoga ko ih dobro ne poznaje ne treba da ih dira jer su neke otrovnice veoma slične jestivim.

Prilikom berbe treba se držati sledećeg:

• ne brati gljivu koja nije dobro poznata;
• gljive koje na preseku menjaju boju ne jesti, izuzev one koje se dobro poznaju;
• stare, natrule, crvljive ili od kiše raskvašene gljive ne pripremati za hranu, niti ih brati;
• jestivne gljive spremljene za jelo moraju se odmah jesti, inače mogu izazvati razna oboljenja;
• ubrane gljive očišćene od zemlje mogu se i duže čuvati na hladnom mestu;
• jestive gljive su uglavnom neupadljive, izuzetak čini jedino vrganj;
• otrovne gljive se ističu time što su im šeširi-klobuci ukrašeni veoma živim bojama, od nežnobelih kao sneg, jarkocrvenih, izrazito zelenih, ljubičastih, narandžastih, pa do jasnožutih;
• samonikle šumske i kultivisane pečurke za ljudsku ishranu smeju biti ubrane najranije 24 časa pre puštanja u promet, izuzev ako su smeštene u hladnjači;
• gljive se pažijivo beru u korpe, i ne smeju se gnječiti. One koje su za sušenje treba iseći na tanke šnite od 1—3 mm i sušiti u tankom sloju na suncu, ali najbolje iznad peći na lesama. Gljiva je suva onda kada prilikom sakupljanja šušti.

Suva pečurka se pakuje u papirne vreće, kartonske kutije, a po želji kupca i u drvene sandučiće ili kartonsku burad. Spakovana pečurka mora imati označeno: naziv, ime i sedište proizvođača, odnosno isporučioca, vrstu i kvalitet pečurke (I i II klasa).

Na ovaj način se odmah utvrđuje ko je prodavac eventualno pomešanih jestivih pečurki sa otrovnim. Signurnije je veoma važno jer i jestive pečurke mogu biti štetne po organizam ako se upotrebe kao ustajale, plesnive ili ako su u stanju raspadanja. Takve se pečurke ne smeju isporučivati tržištu, jer upotrebljene za ljudsku ishranu prouzrokuju veoma teška oboljenja, a često i samu smrt. Ako se upotrebe neispravne pečurke u hrani, posle 2—3 časa prouzrokuju grčeve, gubljenje svesti, osećaj jake žeđi, lupanje srca i, najzad, smrt, te pri pojavi makar i jednog od navedenih znakova posle uzimanja pečurki u hrani treba se odmah obratiti najbližem Iekaru, a u međuvremenu povraćati što je moguće više.

Najpoznatije neotrovne pečurke koje se mogu jesti su sledeće: vrganj, lisičarka, rudnjača, blagva (jajčara), mlečnica i smrčak.

Boletus Edulis — Vrganj, medvedara, goban, pečurka

Vrganj je jedna od najpoznatijih i najtraženijih pečurki. Šešir ove pečurke je različite boje i veličine, čak i do 25 cm, što je zavisno od godišnjeg doba i kraja u kome raste. Na svetlim položajima, na livadama, proplancima i drugim mestima, šešir je tamnobraon, dok je kod onih vrganja koji rastu u hladovini i u vlažnim krajevima njegova boja bleđa, kamenosiva. Leti je uvek svetlije boje, a s jeseni crvenobraon. Meso vrganja je bele boje, ne menja se i zato je ovaj vrganj i najboiji za sušenje. Mirisa je veoma prijatnog, sladunjava ukusa. Raste po svetlim, južnim šumama i obroncima, a najviše po livadama i pašnjacima — obično bliže šuma.

U proleće, krajem maja i sve do sredine jula vrganj se sakuplja, a zatim, kad počnu jake suše, njega je najmanje. Od sredine avgusta pa do sredine novembra, posle kiše, ga ima mnogo, naročito ako je toplo. Bere se od maja do juna i od avgusta do novembra. Sveži vrganj se sakuplja u korpe, seče u tanke šnite od 1—3 mm i suši na suncu, ali najbolje i najsigumije na lesama iznad peći ili štednjaka. Posle sušenja, vrganj treba da zadrži prirodnu boju. Pakuje se u kartonske kutije, papirne vreće, a po želji kupca u drvene sandučiće ili drvenu burad. Osušeni vrganj se razvrstava u I i II klasu. Vrganj se upotrebljava u svežem stanju za ishranu, a i u konzervisanom. Konzervisanje se vrši uglavnom pomoću slane vode prokuvavanjem i stavljanjem u plastičnu burad, pri čemu treba voditi računa da vrganj bude pokriven salamurom kako ne bi došlo do kvara. Ovako pripremljen vrganj se čuva u hladnim prostorijama.

Cantharellus Cibarius — Lisičarka, lisnjača, lisica

Lisičarka je veoma dobra pečurka koja ima široku primenu u ishrani, ali se isto tako dobro i suši. Ovu pečurku je potrebno pre upotrebe držati u vodi bar dva sata.

Šešir lisičarke je žute boje kao žumance. Starija pečurka ima oblik levka, dok je levak kod mlađih pečurki plitak. Nabori su voštano rumeni i po krajevima duboko razvučeni. Meso je beličastožuto i ima miris breskve. Ukusa je malo na biber. Raste od proleća do jeseni u svim šumama, a najčešće u četinarskim, u velikim skupinama.

Lisičarka se isto kao i vrganj seče, suši na lesama. Pakuje se u papirne vreće ili kartonske kutije.

Lactarius Volemus — Mlečnica, mlečna pečenica

Šešir kod ove pečurke je zlatnorumen. Na sredini šešira boja je uvek tamnija; kod mlađih pečurki šešir je okruglast i pravilan, a kod starijih sa nejednako zavrnutim krajevima nagore. Listići (lamelice) su žućkastobele boje, a kasnije postanu braon, ako se oštete.

Meso je bele boje, a ako ga raskinemo, postaje braon i tada luči dosta beličastog soka sladunjavog ukusa. Mlada pečurka miriše na kruške i sladunjavog je ukusa. Raste najviše na vlažnom tlu, ali ne u grupama. Bere se od avgusta do kasno u jesen. Ova pečurka je dobra za kuvanje, a posebno je dobra i ukusna kao pečenica. Ponekad se jede čak i sirova.

Lactarius Deliciosus — Rujnica

Ova fiečurka spada u najbolje vrste, ali baš nije kvalitetna za sušenje. Šešir kod mladih pečurki je okruglast, kasnije pljosnat a na sredini jako udubljen. Crvene je boje kao cigla. Na vrhu ima zelenkastooranž krugove i zelenkaste mrlje. Drška je valjkasta i iste boje kao i šešir, a kod starijih pečurki šuplja. Meso je crvenkastožuto kao šargarepa. Ukusa je malo nagorka. Raste u svim šumama preko celog leta čak do novembra meseca. Ako se pečurka prelomi, pojavljuje se oranž-žuti sok, stoga pre upotrebe, pre sečenja, ovu pečurku treba oprati da se ovaj sok ne bi isprao, jer se on na ozleđenim mestima odmah cedi.

Morchella Esculenta — Smrčak, gorski smrčak

Smrčak je jedna od najboljih jestivih biljki. Raste po svetlim šumama, planinskim pašnjacima i na peskovitom tlu.

Bere se od aprila do juna posle toplih kiša. Šešir je jajastookrugao, jamičast i na vrhu šupalj, naduven, žuto-sive boje. Drška je beličastoprljave sive boje. Meso je belo. Mirisa prijatnog na pečurku, ukusa veoma prijatnog. Smrčak se suši ceo, najbolje na lesama iznad peći. Pakuje se u papirne višeslojne vreće ili u kartonske kutije. Širovi smrčak može da izazove neke blaže poremećaje, ali kad se pravilno i dobro osuši, otrov ove pečurke se raspada i sasvim iščezava.

Amanita Caesarea — Blagva, rujnica, jajčara

Šešir je loptastog oblika kod mlade pečurke, zatim se širi i ispupči, da najzad postane ravan ili čak sa obodom posuvraćenim uvis. Sasvim mlada pečurka se nalazi u belom omotaču sličnom jajetu. Tokom rastenja omotač se rasprsne i pojavljuje se šešir pečurke jarkocrvene boje, na tankoj dršci. Meso je kod mladih pečurki belo, a kod starijih žuto. Drška je tanka, žute boje, valjkasta, sa karakterističnim prstenom. Ukusa je vrlo prijatnog, spada u veoma kvalitetne pečurke. Ne suši se, ali se konzervira.

Veoma je slična pečurki muhari, jednoj od najotrovnijih pečurki. Muhara ima crveni šešir sa belim izraštajima i drška je bela, dok je kod blagve žućkasta, listići takođe.

Otrovne pečurke (ne sakupljati)

Smrtonosne

• Amanita Verna — Bela muhara
• Amanita Phalloides — Zelena mušnica

Veoma otrovne

• Amanita Muscaria — Muhomorka
• Amanita Pantherina — Pegasta muhara
• Boletus Satanas — Svinjski goban
• Tricholoma Pardinum —Tigrasata kolobarica

Otrovne

• Lactarius Torminosus — Brezova sirovka
• Russula Emetica — Bljuvara
• Boletus Satanas
• Tricholoma Pardinum
• Naematoloma Sublateritium
• Lactarius Torminosus