Korišćenje domaćih izvora hrane postalo je neophodni uslov savremene stočarske proizvodnje u svetu, a takođe i u našoj zemlji. Privreda svake zemlje pokušava da se osloni na domaće sirovine u proizvodnji uopšte, pa i u poljoprivrednoj proizvodnji, što je elementarni uslov za smanjenje ekonomskih teškoća usled potrebe za uvozom raznih sirovina i reprodukcionih materijala iz inostranstva. Najnaprednije stočarske zemlje zasnivaju svoju govedarsku proizvodnju ili na veoma prostranim ekstenzivnim pašnjačkim površinama ili na intenzivnom korišćenju oraničnih površina za proizvodnju stočne hrane u vidu paše, sena ili silaže.

Veliki deo naše zemlje nema mogućnosti za intenzivnu proizvodnju mleka i mesa putem paše, najviše zbog klimatskih razloga, pa se za te svrhe hrana mora proizvoditi na oranicama. Uz relativno dug zimski period potrebe za konzervisanim hranivima su velike, a one se u našim uslovima mogu zadovoljiti siliranjem kukuruzne biljke, zatim nusproizvoda ratarstva i prehrambene industrije. Neiskorišćene su mogućnosti siliranja u brdsko-planinskom području, gde se silaža može pripremati od trava, travno leguminoznih smeša i drugih kultura koje se tamo mogu gajiti. Komparativna prednost naše zemlje u ovoj oblasti je u mogućnosti dobijanja velikih prinosa biljaka sa visokim sadržajem ugljenih hidrata, koje su i najpogodnije za mlečnokiselu fermentaciju, osnovu siliranja.

U nas je sprovedeno relativno malo naučnih istraživanja koja se odnose na sam proces siliranja, biohemizam i metaboličke procese, dok se mnogo više radilo na korišćenju silaže u ishrani preživara.
Cilj ove knjige je da zainteresovanima, pre svega stočarskim stručnjacima i stočarima praktičarima, pruži više informacija o domaćim i inostranim iskustvima iz ove oblasti. Ona je rezultat dugogodišnjeg rada autora u Institutu za stočarstvo u Novom Sadu na naučnoistraživačkim zadacima i u saradnji sa poljoprivrednim organizacijama. Naravno, najveća pažnja će biti poklonjena proizvodnji silaže od kukuruza u svim njegovim oblicima, ali će se obraditi i druge kulture i nusproizvodi, uzimajući u obzir specifičnosti pojedinih poljoprivrednih rejona zemlje.

Prema tome, namera nam je da stočarskim stručnjacima i neposrednim proizvođačima mleka i mesa pomognemo u naporima da proizvedu što više ovih proizvoda na što efikasniji način, koristeći silažu kao osnovno hranivo obroka preživara. Od značaja je da i studenti poljoprivrede steknu osnovna teorijska znanja i dobiju praktični priručnik iz oblasti siliranja i primene silaže u ishrani stoke. Koliko ćemo u tome uspeti oceniće oni kojima je knjiga namenjena. Zbog toga će sve primedbe na eventualne nedostatke i greške, kojih verovatno ima u ovom prvom pokušaju, biti primljene sa zahvalnošću.

Novi Sad, januara 1983.
Dr Timotej Čobić, dr Stevan Bačvanski i dr Sofija Vučetić

Sadržaj

PREDGOVOR

UVOD

PROIZVODNJA SILAŽE
ISTORIJA I
PRINCIPI SILIRANJA
PREDNOSTI SILIRANJA
NEDOSTACI SILIRANJA

TOK FERMENTACIJE

Biohemijske promene u silaži
Stadijum delovanja encima
Hidroliza šećera
Disanje
Proteoliza proteina
Stadijum vrenja (fermentacije)
Tok fermentacije
Značaj pH
Gasovi pri siliranju
Naknadna fermentacija
Praktične preporuke

ČINIOCI KOJI UTIČU NA FERMENTACIJU, SASTAV I HRANLJIVU VREDNOST BILJAKA I SILAŽE
Suva materija
Rastvorljivi šećeri
Proteini
Puferska moć
Minerali
Morfološki sastav

FAKTORI KOJI UTIČU NA POBOLJŠANJE FERMENTACIJE I KVALITETA SILAŽE

Postupci siliranja
Aditivi
Aditivi za poboljšanje uslova fermentacije
Sredstva za direktno veštačko zakiseljavanje sredine
Mineralne kiseline
Smeše organskih i mineralnih kiselina
Organske kiseline
Soli slabih kiselina
Sredstva za blokadu bakterijske aktivnosti
Aditivi za povećanje hranljive vrednosti silaže
Dodavanje neproteinskog azota i minerala
Urea
Amonijak
Živinski feces kao aditiv za silažu

KVALITET SILAŽE

Ocena pomoću čula
Hemijske analize

GAJENJE BILJAKA ZA SILAŽU
Kukuruz
Plodored
Uticaj obrade
Đubrenje
Setva
Navodnjavanje
Zaštita biljaka od bolesti, štetočina i korova
Korišćenje oca semenskog kukuruza
Stočni sirak
Združeni usevi
Lucerka
Trave i travno leguminozne smeše
Ostale biljke za silažu

MAŠINE ZA PRIPREMU, IZUZIMANJE I DISTRIBUCIJU SILAŽE

Kombajni
Kosačice
Mašine za siliranje visoko vlažnog zrna i klipa kukuruza
Mašine za ubiranje glava i lišća šećerne repe
Mašine za ubiranje kukuruzovine
Mašine za transport silo-mase
Duvači
Mlinovi čekićari
Mašine za raspodelu i gaženje mase u silosu
Mašine za vađenje silaže iz silosa
Mašine i uređaji za raznošenje silaže
Pokretni raznosači hrane
Stacionarni raznosači hrane
Linija mašina za pripremu i raznošenje silaže

SILOSI
Planiranje potrebnih kapaciteta
Lokacija
Tipovi
Silo hrpa ili kamara
Silo rov
Horizontalni silos
Silo-tornjevi
Vazdušno (gasno) zaptiveni silosi
Silo folije
Silo kamara
Polivinilske vreće
Provizorni silosi
Gubici pri siliranju
Silažna osoka
Zaštita na radu

VREME I NAČINI UBIRANJA ZELENIH USEVA ZA SILAŽU

Cela kukuruzna biljka
Kukuruzno zrno
Ocena vlažnosti
Ocena fiziološke zrelosti na bazi crnog sloja
Preporučljiv sadržaj vlage
Zrno
Visoko vlažni mleveni klip
Sirak i slične kulture
Ovas i druge žitarice
Višegodišnje leguminoze i trave
Visina kosidbe i dužina seckanja
Zelena kukuruzna biljka
Dužina seckanja zelenog kukuruza za silažu
Zelena lucerka i trave

POSTUPAK SILIRANJA

Zelena masa
Senaža
Sporedni proizvodi ratarstva i prehrambene industrije
Siliranje visoko vlažnog klipa i zrna
Ubiranje
Mleveni klip
Mleveno zrno kukuruza
Siliranje uz dodavanje vode
Rekonstitucija

ORGANIZACIJA RADA PRI SILIRANJU

Ubiranje
Transport
Punjenje silosa, raspodela, gaženje i pokrivanje silažne mase
Orijentacione preporuke pri različitim silažama i stepenu opremljenosti

KORIŠĆENJE SILAŽE U ISHRANI STOKE

SILAŽA KAO HRANIVO
Svarljivost i mogućnost konzumiranja
Hranljiva vrednost

ISHRANA KRAVA
Principi ishrane krava
Mogućnost konzumiranja
Ishrana krava kukuruznom silažom
Seno u obrocima sa silažom
Silaža i zelena hrana
Hranjenje zasušenih krava silažom
Dopunske smeše koncentrata
Silirani visoko vlažni kukuruz u ishrani krava
Dodavanje NPN u obrocima za krave
Urea u koncentratnom delu obroka
Urea i amonijak u silaži
Silaža trava i leguminoza
Korišćenje složenih silaža u proizvodnji mleka
Silirani nusproizvodi šećerne repe
Glave i lišće šećerne repe u ishrani krava
Ishrana kompletnim obrocima sa silažom
Samoishrana silažom
Problemi vezani za ishranu krava silažom

SILAŽA, SILIRANI KLIP I ZRNO U ISHRANI PODMLATKA I TOVNE JUNADI

ISHRANA PRIPLODNIH JUNICA

ISHRANA TOVNE JUNADI
Mogućnost konzumiranja
Sadržaj suve materije silaže
Finoća seckanja mase za siliranje
Količina koncentrata u obroku
Kombinovanje obroka sa silažom
Kukuruzna silaža u obrocima za tov
Urea u tovu kukuruznom silažom
Stimulatori porasta
Silaža drugih žitarica
Siliranje leguminoza i trava
Silirano zrno i klip kukuruza
Složene silaže
Nusproizvodi šećerne repe
Silaža i zelena masa

SILAŽA U ISHRANI OVACA

SILAŽA U ISHRANI SVINJA
ZDRAVSTVENI POREMEĆAJI USLED LOŠE PRIPREME I ISKORIŠĆAVANJA SILAŽE
EKONOMSKI ASPEKTI KORIŠĆENJA SILAŽE

Dodatak

Indeks pojmova

Uvod

Poslednjih godina u našoj zemlji se poklanja znatna pažnja siliranju krmnog bilja i nusproizvoda ratarstva. Ova metoda konzervisanja je poznata i u nas se primenjuje bar poslednjih 60 godina, o čemu svedoče malobrojni silosi koji su već ranije podignuti na velikim dobrima. Uzrok za relativno slabu rasprostranjenost siliranja je pre svega ekstenzivnost uzgoja goveda i primena metoda ishrane zasnovanih na paši i kukuruzovini između dva rata. U posleratnom periodu na društvenom sektoru nije bilo dovoljno silosa i odgovarajuće mehanizacije, a na individualnim gazdinstvima vladala je i dalje ekstenzivna govedarska proizvodnja, koja je služila samo kao dopuna ratarstvu.

U najnovije vreme nekoliko okolnosti je uticalo na prihvatanje siliranja kao metoda konzervisanja hraniva kako na društvenim, tako i na individualnim gazdinstvima. Te okolnosti su sledeće:

• gajenje visokorodnih hibrida kukuruza, koji su po pravilu sa dužim vegetacionim periodom, i zbog toga često nisu u stanju da na vreme sazru;
• energetska kriza, koja sve više postaje ograničavajući faktor u dehidraciji, budući da cene goriva stalno rastu;
• postojanje linije mašina velikog učinka za pripremanje silaže od kosidbe do silosa i linija mašina za ishranu od silosa do jasala, odnosno krmnog stola;
• veoma izražena tendencija specijalizacije i ukrupnjavanja stada kako na društvenim, tako i na individualnim gazdinstvima, vezana za robnu proizvodnju i visoke prinose mleka i mesa, što se može postići samo obezbeđenjem kvalitetne hrane u dovoljnim količinama.
• stalan porast cena kukuruza i ostalih koncentrovanih hraniva i potrebe za ovim hranivima u ishrani monogastričnih životinja (svinja i živine) i ljudi.

Silaža kukuruza i nusproizvoda šećerne repe su pre svega energetska hraniva, te se tako moraju posmatrati u kontekstu ishrane goveda u cilju zadovoljavanja osnovnih funkcija organizma i proizvodnje mleka odnosno mesa. Vrednost silaže i ekonomičnost njene upotrebe uvek treba posmatrati upoređujući je sa zrnom kukuruza, kao energetski najjačim i visokovrednim hranivom, koje predstavlja osnov u našoj ishrani stoke. To zahteva izvestan umni napor jer se radi upoređenja uvek mora misliti na energiju, odnosno suvu materiju, ali su to jedini „zajednički imenitelji“ koji pružaju solidnu osnovu za poređenje.

Pri izlaganju materije bilo je potrebno da se ona podeli na dva osnovna dela, i to na jedan koji će tretirati pitanje proizvodnje silaže i drugi, koji će obuhvatiti način primene silaže u ishrani stoke. U oba dela vodilo se računa da se prikažu teorijski aspekti i praktični postupci u proizvodnji, odnosno primeni silaže u ishrani stoke. Ovo omogućuje selektivan pristup pri korišćenju knjige, bilo da se radi o teorijskim saznanjima i osnovama siliranja ili o neposrednim sugestijama za rad u direktnoj proizvodnji mleka i mesa.

Istorijat

Siliranje kao način konzervisanja zelene mase bilo je poznato još starim Egipćanima, o čemu postoje dokazi iz perioda 1000 do 1500 godina pre naše ere (Schukking, 1976). Ono je primenjivano i u drugim civilizacijama u regionu Sredozemlja, a tragovi o tome postoje i iz starog i iz srednjeg veka. Međutim, siliranje zauzima značajno mesto u konzervisanju kabastih hraniva tek u XIX veku kada se o tome javljaju i prve publikacije. Prema Coppocku i Stoneu (1968), Johnston (1843) je opisao i preporučio nemačku metodu konzervisanja i skladištenja zelene mase sabijanjem u silo rov koji je prekriven zemljom. U Nemačkoj je takođe bilo iskustava u siliranju rezanaca šećerne repe, pa su ta iskustva korišćena za siliranje cele kukuruzne biljke, koja je preneta iz SAD, o čemu je pisao Vilmorin-Andrieux (1870). Goffart (1877) je prvi opisao uspešno siliranje kukuruza. On je eksperimentisao sa siliranjem od 1852, ali je tek 1875. godine ustanovio da je neophodno da se biljke što kraće seckaju i da je tu mašu potrebno opteretiti kamenjem ili ciglom. U to vreme se smatralo da je glavni proizvod pri procesu siliranja alkohol, dok se danas zna da se konzervisanje postiže konverzijom šećera u organske kiseline, posebno u mlečnu i sirćetnu, dok alkohol može takođe da bude prisutan u silaži. Amerikanci su proces siliranja naučili od Francuza. Goffartova knjiga je prevedena 1879. godine na engleski, a zatim i u Holandiji. Watson (1948) navodi brojne podatke o korišćenju silaže u Zapadnoj Evropi krajem XIX veka. Smatra se da je u zapadnoevropskim zemljama oko 1900. godine već bilo oko 100.000 silosa, uglavnom tornjeva. Prema istom autoru, Montanari (1891) je u Italiji predložio korišćenje kiselina, posebno mineralnih, u cilju pravilnog toka fermentacije pri siliranju. Ovo je naročito bilo važno za zemlje koje proizvode silažu od leguminoza i trava. Ideju o veštačkom zakišeljavanju je teorijski razradio i u praksu kao A.I.V. metod uveo Virtanen (1933). On je ustanovio da je potrebno da se pH što brže smanji na 3—4, koristeći rastvor mineralnih kiselina koji se sastojao od smeše sumporne (H2S04) i hlorovodonične kiseline (HCl). Hiltunen (1979) navodi da je godišnja prodaja AIV rastvora u Finskoj 1969/70. godine iznosila 3.800 tona, a 1978/79. 19.600 tona. Danas se, međutim, kao konzervans za siliranje trava i leguminoza koristi melasa, odnosno mravlja kiselina, a savremena hemijska industrija svakim danom proizvodi sve više sredstava za konzervisanje, koja se kao aditivi dodaju pri spravljanju silaže.

Siliranje i korišćenje silaže doživeli su najveću primenu u zemljama koje gaje kukuruz, pre svega u SAD, a u novije vreme u Francuskoj, Jugoslaviji, Rumuniji, Mađarskoj i Italiji. Međutim, selekcijom kukuruza i stvaranjem hibrida sa kratkom vegetacijom, površine pod ovom kulturom se šire i u severnim zemljama, kao što su Holandija, Velika Britanija i Zapadna Nemačka.

U našoj zemlji u početku silaža se pripremala uglavnom na gazdinstvima poljoprivrednih škola i na veleposedima, budući da su ta gazdinstva imala izgrađene silose, obično betonske silo-tornjeve. Između dva rata pojavljuju se i prvi stručni članci koji obrađuju ovu problematiku (Atanacković, 1925, Obračević, 1937, Peurača, 1937, Smalcelj, 1937). Novi impuls korišćenju silaže dalo je formiranje krupnih gazdinstava posle oslobođenja, čime je došlo i do povećanog broja grla goveda koja je trebalo prehraniti. U periodu od 1945—1965. godine mnogi autori (Obračević, 1946, Obradović, 1951, 1954, Car, 1951, Đorđević, 1951, Ferjan, 1951, Mišković, 1953, Zelenko, 1953, Slavić, 1954, Pribićević, 1955, Kaštelan, 1955 i Pavlović, 1957) bave se tehnologijom proizvodnje silaže, a pojavljuje se i nekoliko brošura koje su služile kao priručnici za spravljanje silaže (Trenz, 1951, Ćirić, 1952, Cizelj, 1953 i Strižić, 1955).

Kada se zna da su vrednosti silaže bile poznate još u prošlom veku, začuđujuće je da se ovaj metod konzervisanja kod nas nije primenjivao mnogo šire i obimnije. Osnovni razlog tome bio je što je kukuruzna biljka, u vreme kada je pogodna za siliranje, veoma velika i kabasta. Zbog toga se prethodno mora seckati da bi se omogućio lakši transport sa polja i konsolidacija mase u silosu. Dugo vremena nije postojala odgovarajuća mehanizacija za ove poslove, pa je proizvodnja silaže bila veoma težak i dugotrajan posao. Stvarnu revoluciju u tom pogledu odigrala je pojava savremene mehanizacije spravljanja i distribucije silaže stoci, što je dalo nov polet ovoj proizvodnji. Treba napomenuti i to da, tokom poslednjih 20 godina, silaža nije mogla da konkuriše koncentratima i nusproizvodima prehrambene industrije koji su, na bazi energetske vrednosti, bili relativno jeftiniji. Međutim, danas su koncentratna hraniva toliko poskupela da se proizvodnja i korišćenje silaže apsolutno isplati, posebno u ishrani goveda i ostalih preživara.

Silosi

Izgradnja silosa uslovljena je pre svega vrstom stočarske proizvodnje na gazdinstvu, prema čemu se određuje vrsta, tip i količina silaže koju treba pripremiti. Dalje je važno koji metod će se koristiti za punjenje i pražnjenje silosa, kao i za distribuciju silaže stoci. Sve ove faktore treba razmotriti pre nego što se odredi mesto, veličina i oblik silosa. Od ostalih faktora treba spomenuti odnos silosa prema ostalim zgradama na gazdinstvu, mogućnost obezbeđenja skladišta za seno ili slamu iznad silosa, mogućnost dogradnje silosa u budućnosti, kao i način odstranjivanja silažne osoke. Sve ove okolnosti utiču na troškove, koji obuhvataju ne samo silos nego i prilazne puteve, osočnu jamu i potrebnu mehanizaciju.

Spravljanje silaže vezano je za proces vrenja, pri čemu neminovno nastaju gubici u vidu gasova kao i tečnosti koja se cedi iz silosa. Naročito su veliki gubici koji nastaju usled nepravilnog pripremanja silaže, pri čemu se u njoj množe kvasci, plesni i drugi nepoželjni mikroorganizmi, koji je kvare i smanjuju njenu hranljivu vrednost.

Osnovni uslovi koje treba da obezbedi svaki silos za pravilno previranje silaže jesu mogućnost lakog punjenja, sabijanja mase i zaptivanja da bi se najpre istisnuo vazduh, a zatim sprečilo njegovo delovanje na silažu, jer se vrenje najbolje obavlja u bezvazdušnim uslovima. Siliranje je moguće u bilo kojem silosu koji ispunjava ove osnovne zahteve, od najprimitivnije silo-hrpe ili kamare, pa do najsavršenijeg vazdušno zaptivenog silosa (Harvestore). Potrebno je napomenuti da gubici u silosu proporcionalno rastu, a kvalitet silaže opada ukoliko je silos građen od slabijeg materijala i sa manjom mogućnošću zaptivanja.

Uglavnom postoje dva tipa silosa: horizontalni i vertikalni. Oni mogu biti različiti, u zavisnosti od vrste materijala od kojeg se grade i stepena ugrađene mehanizacije. Silosi mogu da budu od zemlje, betona i betonskih elemenata, kamena, drveta, plastične folije i metala, što umnogome zavisi od materijala koji se želi silirati i od troškova izgradnje u datim prilikama i okolnostima. Međutim, može se reći da su pri izgradnji stalnih silosa beton i betonski elementi najviše primenjeni, kako kod nas tako i u svetu.

Prema Hoglundu (1975), u SAD se primenjuju različiti sistemi skladištenja silaže, u zavisnosti od klime i veličine stada. U severnim predelima, gde je koncentrisano 77% farmi i 64% krava, u betonskim silo-tornjevima skladišti se od 62 do 78% silaže, u vazdušno zaptivenim tornjevima od 12 do 15%, a u horizontalnim silosima od 10 do 23%. Na pacifičkoj obali i na Floridi, gde ima 4,8% od svih farmi ali 14% krava, u betonskim silo-tornjevima nalazi se 12, odnosno 42% silaže, u vazdušno zaptivenim silosima 4%, odnosno 10%, a u horizontalnim silosima 84 odnosno 48%. U severnim državama broj krava po stadu iznosi 40—48,1, dok na pacifičkoj obali taj broj iznosi 144,6, a na Floridi 157,3. Iz ovih podataka može se primetiti tendencija izgradnje horizontalnih silosa u rejonima gde je broj krava u stadu veći.

Planiranje potrebnih kapaciteta

Kapacitet silosa određuje se prema godišnjim potrebama, mada je moguće da se jednom proizvedena silaža koristi i duže. Pri tome je najvažnije koliki je broj stoke i koje kategorije će se hraniti silažom.

Za visoku proizvodnju mleka, krava koja je teška oko 650 kg treba 7 do 9 kg suve materije obroka iz kabaste hrane, u proseku oko 8 kg. Ako smo proizveli silažu sa 25% suve materije, onda treba po jednoj kravi da obezbedimo 32 kg dnevno, a ako je suva materija silaže 30% onda je potrebno 27 kg, što znači da treba predvideti prosečno oko 30 kg silaže dnevno. Pošto se u našim prilikama normalno računa sa 180 dana stajskog perioda ishrane, to je količina potrebne silaže za taj period (180 x 30) oko 5400 kg. Ovu količinu potrebno je povećati najmanje za 20%, zbog gubitaka i rastura, pa će ona iznositi oko 6500 kg (6,5 tona).

Sličan način obračunavanja primenjuje se na tovnu, odnosno priplodnu stoku. Za proizvodnju dnevnog prirasta od 1150 g, prosečno june u tovu će pojesti dnevno iz kabaste hrane oko 2,7 kg suve materije. Pri sadržaju od 25% suve materije u silaži to će iznostiti oko 11 kg, a ako je suva materija silaže 30% onda će biti potrebno oko 9 kg. Znači da je potrebno prosečno oko 10 kg silaže dnevno po grlu. Za period tova od 250 dana potrebno je 2500 kg silaže. Ako ovu količinu povećamo za 20%, na račun gubitaka i rastura, onda je za jedno june u toku celog perioda tova (250 dana) potrebno 3000 kg ili 3 tone. Ako se izračunavaju godišnje potrebe, one će iznositi 365 x 12 kg silaže (10kg + 20%), što čini 4380kg, tj. 4,4 tone po grlu.

Priplodne junice koje su u proseku teške 300 kg dnevno će trošiti 4,8 kg suve materije iz silaže. Pri sadržaju suve materije od 25% trebaće 19kg, a ako je suva materija silaže 30%, trebaće 16kg, u proseku 17,5 kg. U toku stajskog perioda ishrane junice će za 180 dana potrošiti 3150 kg silaže, na šta treba dodati 20% gubitaka, tako da je potrebno obezbediti 3780 kg, odnosno 3,8 tona.

Ukoliko se ishrana ovih kategorija silažom vrši i leti, onda količinu silaže treba planirati za onoliko dana koliko se takva ishrana predviđa.

Primer: Gazdinstvo ima 300 krava, 70 junica do 1 godine, 65 junica od 1—2 godine, 30 junica preko 2 godine starosti i 500 tovnih junadi.

Najpre treba izvršiti pretvaranje svih kategorija u uslovna grla.

• 300 krava prosečne težine 650 kg= 300 uslovnih grla
  70 junica do 1 god. pr. težine 220 kg = 24 uslovnih grla
  65 junica 1—2 god. pr. težine 390 kg= 39 uslovnih grla
  30 junica 2—3 god. pr. težine 470 kg= 22 uslovnih grla
  500 tovnih junadi pr. težine 375 kg= 288 uslovnih grla
  Ukupno 673 uslovnih grla

Potrebe za silažom:

• 673 uslovnih grla a 30 kg silaže = 20.190kg
  20.190 kg x 180 dana =3.634 tone
  20% gubitaka = 727 tona
  Ukupne potrebe 4.361 tona

Ukoliko se goveda hrane i silažom kukuruznog klipa, onda su potrebe za silažom klipa sledeće:

• 673 uslovnih grla a 4,7 kg silaže = 3.163 kg
  3.163 kg x 180 dana = 569tona
  10% gubitaka = 57tona
  Ukupne potrebe 626 tona

Za 4.361 tonu silaže cele biljke, pod pretpostavkom da u 1 m3 stane 700 kg silaže, potrebno je skladište kapaciteta 6.230 m3.

Za 626 tona silaže kukuruznog klipa, pod pretpostavkom da u 1 m3 stane 900 kg silaže, potrebno je skladište kapaciteta 695 m3.

Ako horizontalni silos treba da ima širinu 14,00 m a visinu 3,00 m, dužina silosa trebalo bi da iznosi 104 m (14 x 3 = 42; 4361:42 = 103,8, ili 104m). Pošto bi ovakav silos bio veoma dug, izgradiće se dva paralelna silosa dužine 52,00 m, širine 14,00 i visine 3,00 m, što obezbeđuje kubaturu od 4.368 m3.

Za 695 tona silaže kukuruznog klipa, pod predpostavkom da širina silosa iznosi 10 m a visina 3m, dužina silosa treba da iznosi 23,00 m (10×3 = 30; 695:30 = 23m).

Prema tome na gazdinstvu bi trebalo izgraditi:

• 2 horizontalna silosa dimenzija 52 x 14 x 3 m,
  1 horizontalni silos dimenzija 23 x 10 x 3 m,
  ili silose istog kapaciteta a drugih dimenzija.

Ukoliko bismo se opredelili za silo-tornjeve, onda bi za silažu cele biljke trebalo 4 silosa visine 22 m prečnika 9 m, a za silirani klip 1 silo-toranj visine 18 m prečnika 7 m.

Primer za individualno gazdinstvo:

Gazdinstvo ima 5 krava, 2 priplodne junice i 10 tovnih junadi koje će hraniti obrocima sa kukuruznom silažom u toku 180 dana stajskog perioda. U letnjem periodu goveda će se hraniti zelenom hranom.

• 5 krava x 180 dana = 900 dana ishranex 33 kg silaže = 29.700 kg
  2 junice x 180 dana = 360 dana ishranex 17,5 kg silaže = 6.300 kg
  10 tovnih junadi x 250 dana = 2500 x 11 kg silaže =27.500 kg

Ukupne potrebe za sva goveda na gazdinstvu odnosno 63,5 tone silaže.

Pod pretpostavkom da na jednom hektaru rodi 50 tona zelene mase kukuruza, za pomenutu količinu silaže potrebno je obezbediti 1,3 ha ili 2,26 katastarskih jutara zemljišta.

Za siliranje ove količine kukuruzne silaže potreban je silos sledećih dimenzija:

Horizontalni silos:

• širine 2m, visine 2m, dužine 23 m, ili
• širine 3m, visine 2m, dužine 15 m, ili
• širine 4 m, visine 2 m, dužine 11 m

Ako se gradi silo-toranj:

• prečnik 3m, visina ll,5m, ili
• prečnik 3,5 m, visina 8,2 m

Životni ciklus krmače iznosi 161 dan (114 dana bremenitosti, 42 dana dojenja, 5 dana ulaska u estrus). Pošto krmača u proseku troši u periodu suprasnosti 2 kg, a u periodu dojenja 5,5 kg koncentrata, za ceo životni ciklus potrebno je u proseku 2,9 kg, a ukupno 469 kg hrane. Od toga 65% može biti kukuruz, tj. 1,9 kg. Ovo se odnosi na suv kukuruz sa oko 15% vlage. Kako se ovde radi o visoko vlažnom kukuruzu, dnevna količina koja je potrebna krmači pri sadržaju vlage od 40% iznosiće 2,6 kg.

Jedan tovljenik troši u proseku dnevno 2,4 kg koncentrata, od čega 60% može biti kukuruz, dakle 1,4 kg. Odgovarajuća količina visoko vlažnog kukuruza je 2 kg.

Primer: Gazdinstvo ima tokom cele godine stalno na broju 5 krmača i 100 tovljenika. Godišnje potrebe za siliranim visoko vlažnim zrnom kukuruza su sledeće:

5 krmača x 2,6 kg kukuruza x 365 dana ishrane = 4.745 kg
100 tovnih svinja x 2 kg kukuruza x 365 dana = 73.000 kg
Ukupne potrebe za sve svinje na gazdinstvu 77.745 kg

Za siliranje ove količine visoko vlažnog zrna kukuruza potreban je silos sledećih dimenzija: prečnik 3m, visina 12,35 m, ili prečnik 3,5 m, visina 9,0 m; ili prečnik 4m, visina 7,0 m.

Ove dimenzije odnose se na silo-toranj. Ukoliko se gradi drugi tip silosa, treba obezbediti 86 m3 zapremine silosa.

Težina jednog kubnog metra silaže zavisi od količine vlage u zelenoj masi koja se silira, načina siliranja dužine seckanja biljaka za silažu, odnosno finoće meljave zrna ili klipa. Približno se može računati sa sledećim vrednostima:

Silaža cele kukuruzne biljke (35% suve materije) 700kg/m3
Silaža cele biljke do 80% vlage 600-800 kg/m3
Visoko vlažni mleveni kukuruzni klip 750-800 kg/m3
Visoko vlažno mleveno zrno kukuruza 900-1000 kg/m3

Lokacija

Silos treba da bude tako lociran da silaža prelazi najkraći moguć put do staje, odnosno do mesta hranjenja. Drugi princip je da se silaža, kao kabasta hrana prevozi mehanizovano, bilo prevoznim sredstvima ili transporterom. Na kraju, prilikom manipulacije silaža treba što manje da se rastura. Takođe je potrebno uzeti u obzir mogućnost da se stoka hrani silažom direktno iz silosa, pri čemu ona sama uzima hranu po volji. Zbog svega iznetog, silos treba da se postavi što bliže stoci, ali tako da se obezbedi dovoljno prostora za pristup mašinama i transportnim sredstvima kako zbog utovara, tako i zbog izuzimanja silaže. Moguće je i takvo rešenje da se slama i seno skladište iznad silaže, između gornje površine i krova, pa je u tom slučaju potrebno voditi računa i o prilazu vozila.

Silos mora biti izolovan od površinskih i podzemnih voda, a iz njega treba sprovesti silažnu osoku posebnim odvodom. Izabrano mesto mora biti takvo da izdrži teret punog silosa. Zbog toga je pri gradnji većih silosa potrebno izvršiti sondiranje terena i pribaviti dokumenta o geofizičkim osobinama zemljišta. Ova ispitivanja vrše organizacije koje su specijalizovane za to. Ispitivanja podloge su posebno važna za silo-toranj, budući da se radi o velikom pritisku na maloj zemljišnoj površini.

Kada je u pitanju silo-rov, mora se izabrati ravan teren da bi se izbeglo kopanje i nasipanje, što bi moglo da poveća probleme oticanja tečnosti iz silaže ili površinskih voda.

Tipovi

Silo-hrpa ili kamara

Ovaj tip silosa zahteva minimalna novčana ulaganja, jer se obično gradi samo betonska pista, a često se postavlja samo na oceditom zemljištu. Pri ovom načinu siliranja gubici su najveći, jer je i najveća površina silaže koja je izložena spoljnim uticajima. Zbog toga je potrebno tu površinu zaštititi polivinilskom folijom ili drugim sredstvom za zaptivanje, ali se to često ne čini ili se ne radi dovoljno pažljivo. Međutim, uz dobro gaženje i zaptivanje folijom, moguće je da silaža i u ovim silosima bude dobrog kvaliteta.

Silo-rov (,,trenč“ silos)

To je horizontalni silos iskopan u zemlji u vidu rova. Postavlja se, takođe, na oceditom zemljištu sa niskim nivoom podzemnih voda. Izbačena zemlja se slaže sa strane i na taj način mu se povećava kapacitet. (Skica 1.) Dubina silosa zavisi od nivoa podzemne vode, no najčešće iznosi 1 do 1,5 metar. Širina zavisi od toga da li se pražnjenje vrši ručno ili traktorskom prikolicom. Ukoliko se silaža transportuje traktorom, mora se obezbediti dovoljna širina za okretanje. Pod silo-rova je od nabijene zemlje, a poželjno je nabiti ilovaču. Zidovi su od zemlje. Ukoliko se oblože plastičnom folijom to ima povoljan efekat na vrenje. Oko silosa treba obezbediti odvođenje atmosferske vode, kako se ne bi slivala u njega.

• Izbačena zemlja povećava kapacitet silosa
• Nivo zemljišta
• Iskop

Skica 1. Poprečan presek silo-rova

Izostavljeno iz prikaza

Pri siliranju, pod se u ovom silosu zastire slamom u debljini od 20 cm na koju se zatim stavlja zelena iseckana masa. Troškovi pri gradnji ovog silosa su mali, ali zato postoji dosta veliki rizik da se u silažu unese zemlja, bilo odronom zidova ili pak putem izrovanih prilaza. Postoji naravno mogućnost da se zidovi i pod betoniraju, ali je u tom slučaju bolje praviti nadzemni silos. Jedan od nedostataka silo-rova jeste što se mora postaviti dalje od zgrada, odnosno staja za stoku, a to povećava transportne troškove i utrošak radne snage. Ukoliko je teren na kojem se nalazi farma nagnut, može se uštedeti na iskopu zemlje, kako je to prikazano na skici 2, jer se zemlja iz zadnjeg dela može složiti tako da formira stranice prednjeg dela silosa.

Skica 2. Silo-rov usečen u zemljište pod nagibom Horizontalni silos

Izostavljeno iz prikaza

Ovaj tip silosa se u nas naziva i ,,trenč“ silos, što je pogrešno, jer trenč znači rov. Pravi se od solidnog materijala, kao što je beton i betonski elementi, ali isto tako i kao privremeni objekat, gde kamare slame služe kao stranice. Kapacitet silosa zavisi od broja životinja koje će se hraniti silažom i dnevnih količina koje su potrebne po grlu. Opšte uzev, sabijena silaža od cele kukuruzne biljke teži 600—800 kg po kubnom metru, što znači da za 1 tonu silaže treba od 1,25 do 1,65 m3. Silos je obično sa pravougaonom osnovom, sa neznatno zakošenim ili pak vertikalnim bočnim zidovima. Nagib stranica koji se preporučuje je 1:8, tj. 0,25 metara horizontalno na 2,0 m vertikalno, pa do 1:13 (0,15 m horizontalno na 2m vertikalno). Taj nagib omogućuje da se na ivicama silosa izvrši lakše konsolidovanje mase traktorom i da se postigne potpuni kontakt između silirane mase i zidova silosa. Širina horizontalnog silosa određena je količinom silaže koja će biti uskladištena, načinom izuzimanja silaže (ručno ili prikolicom), rasponom krovne konstrukcije ukoliko je silos pokriven, i primenom samohranjenja krava ukoliko se praktikuje taj način ishrane.

Sl. 27. Tipovi silosa: a. silo-hrpa ili kamara, b. ,,trenč“ silos, c. horizontalni silos između kamara slame, d. horizontalni betonski silosi sa putem između njih, e. horizontalni betonski silos sa nastrešnicom, f. baterije horizontalnih betonskih silosa i vazdušno zaptivenih silo tornjeva

Izostavljeno iz prikaza

Visina sabijene silaže treba u principu da bude što veća. To, s jedne strane, omogućuje da se proizvede silaža dobrog kvaliteta, a, s druge strane, bolje iskorišćavanje raspoloživog prostora. Međutim, ako se silaža koristi u sistemu samohranjenja krava, čelo silaže ne sme da bude više od 2 metra, jer inače postoji rizik od potkopavanja i oburvavanja silaže, čime bi bila izložena vazduhu i kvarenju. Pri samoishrani horizontalni silos treba isplanirati tako, da se sa čela silosa svaki dan utroši 10—15 cm silaže po vertikali. Prema britanskim iskustvima, pri samoishrani, treba po kravi obezbediti sledeću širinu silosa:

• pri 24 časovnom pristupu silaži 150 mm
• pri pristupu od 8—12 časova 400 mm
• pri pristupu 4 časa silaži 500 mm

Minimalna visina horizontalnog silosa u kojem se ne vrši samohranjenje krava treba da bude 2,5 metra. Pri konstrukciji zidova mora se uzeti u obzir opterećenje koje nastaje kako usled gaženja mase traktorom, tako i usled prisustva gasova u silaži. Zbog toga sve statičke proračune treba da izvrši stručnjak.

Prilaz silosu treba da je ravan. Pod treba da ima nagib od 1% od sredine silosa prema stranicama ili pak od stranica ka sredini, i da se završava žljebom kojim će osoka oticati. Zbog toga pod i dužinom silosa treba da ima pad do 0,5%. Debljina betonskog sloja poda treba da bude 10—15cm. Britanske preporuke za smešu cementa, peska i šljunka su da odnos treba da bude 1:2:4. Završetak poda treba da omogući slivanje osoke u žljeb i odvođenje u osočnu jamu. Preporučuje se da korišćenje silosa počne 28 dana po završetku betoniranja.

Ukoliko se gradi krov, vodi se računa o tome da iznad silaže bude dovoljno prostora za prolaz traktora. Od dna silosa do krova ne bi trebalo da bude manje od 5 metara. Na taj način se i povećava prostor za skladištenje sena ili slame. Tako visoko postavljeni krov ne štiti silažu od kiše, pa zato jednu stranu treba zatvoriti pločama salonita ili na drugi način između zida i krova. Druga strana treba da ostane otvorena kako bi se mogao vršiti utovar, odnosno istovar bala slame i sena.

Što se tiče zidova, oni mogu da se izliju na licu mesta, ili pak da se montiraju od betonskih elemenata. Ukoliko su zakošeni imaju betonske podupirače, a mogu biti poduprti i nabijenom zemljom. Podupirači mogu da budu od drveta, željezničkih pragova i gvožđa, koji svi mogu da izdrže pritisak silaže i traktora koji je gazi. Ukoliko se grade vertikalni zidovi, mogu se postići znatne uštede u materijalu, jer, na primer, kod baterije od dva silosa ima samo tri zida, a kod baterije od 6 silosa 7 zidova, šio je ušteda od 42% u odnosu na 6 pojedinačnih silosa. Betonski zidovi treba da budu glatki, kako bi se silaža što više priljubila uz njih.

• nivo pri punjenju
• nivo zemljišta

Skica 3. Izgled provizornog horizontalnog silosa, a) opšti izgled, b) poprečni presek

Izostavljeno iz prikaza

Kada se zidovi prave od betonskih elemenata, oni treba da budu užljebljeni i dobro vezani, a spojevi ispunjeni, tako da se onemogući prolaz vazduha. Pokretni i montažni zidovi treba da se oblože ili folijom ili premazom.

Metal nije pogodan kao materijal za izgradnju silosa, ukoliko nije zaštićen od korozije koja nastaje delovanjem kiselina iz silaže.

Sa gledišta punjenja horizontalnog silosa, najpogodnije je da se između paralelnih silosa izgradi put u nivou gornje ivice bočnih zidova. Na taj način se može vršiti istovar na bilo kojem mestu duž objekta, a putem se opslužuju dva silosa. Ovaj način gradnje je mnogo skuplji, ali ima ogromne prednosti kada je u pitanju manipulacija silažnom masom. U tom slučaju izbegava se potreba za transporterima pri spremanju silaže od klipa ili zrna kukuruza. Velika prednost je u tome što se u silos ne unosi zemlja putem transportnih sredstava što ima velikog uticaja na sam kvalitet silaže.

Potrebno je istaći neke prednosti koje pruža horizontalni silos nad silo-tornjem. U odnosu na kapacitet, horizontalni silosi su jeftiniji, jer mogu da prime daleko više silaže. Uređaji za izuzimanje silaže iz horizontalnog silosa su pokretni i mogu se koristiti za više silosa, dok u tornju uglavnom služe samo za onaj silos u kojem su ugrađeni. Zbog toga svojom amortizacijom manje opterećuju 1 kg silaže nego u silo-tornju. Siliranje u horizontalnom silosu ne zahteva tako visok nivo organizacije rada kao kod tornja. Naime, u toranj se puni masa sa relativno visokom suvom materijom, a ne i ona sa dosta vlage, dok se u horizontalni silos može silirati i masa sa visokom vlažnošću. Mada to nije poželjno, ponekad se to mora činiti, bilo zbog vremenskih prilika ili potrebe za bržim skidanjem useva da bi se posejao drugi. Horizontalni silos zahteva manju zaštitu na radu od silo-tornja.

Kapacitet horizontalnog silosa u odnosu na pojedine dimenzije dat je u Tab. IV. u aneksu.

Silo-tornjevi

Najčešće se prave od betona ili čelika, a ima ih i od plastične mase i staklene vune. U krajevima koji su bogati drvetom može se i ono koristiti, mada je to malo verovatno s obzirom na njegovu cenu.

U Sloveniji, na imanjima individualnih proizvođača najviše su zastupljeni silo-tornjevi. Odnos silo-tornjeva prema horizontalnim silosima je 11:1. Grade se betonski silo-tornjevi sa hermetičkim zatvaranjem, tzv. Weihenstephanski toranj, i to pomoću obloga (kalupa) i vibratora, tako da ih proizvođači mogu sami izgraditi uz potreban stručni nadzor. Silosi za manja gazdinstva se proizvode industrijski, od prefabrikovanih elemenata. Jedan od takvih je visok 5,2 m, a u prečniku je 3,0 m. Kapacitet ovog silosa je 37 m3, odnosno oko 30 tona silaže cele kukuruzne biljke, ili oko 37 tona mlevenog zrna visoko vlažnog kukuruza.

Betonski silos od elemenata je dugotrajan, zahteva malo održavanja i relativno je jevtin, jer zidovi nisu mnogo debeli, svega 8 cm, a u postupku masovnije industrijske proizvodnje verovatno mora biti konkurentan u poređenju sa individualnom gradnjom. Kao i kod svakog silosa, i kod betonskog tornja vredi princip da je veći silos po jedinici zapremine relativno jevtiniji. Normativ koji važi za betonski toranj je da njegova visina ne treba da prelazi 3,5 dužine njegovog prečnika. To znači da silos prečnika 3 metra treba da bude najviši 10,5 metara.

Kod betonskog silo-tornja neobično je važno fundiranje. Materijal za betoniranje treba da se sastoji od peska, koji će prolaziti kroz sito od 0,6 cm, i grublje frakcije, šljunka, koji će iznositi maksimalno 3,8 cm u prečniku. Šljunak treba da je čist od mekog i lomljivog materijala. Pošto je osnova jače izložena kiselinama nego stranice, beton treba da bude kvalitetan. Američke preporuke su da smeša treba da ima 250 kg cementa i ne više od 130 litara vode po kubnom metru. Za pravljenje betona na licu mesta koristi se 21 litar vode na svaki džak cementa (50 kg). Dobra mešavina, koja sadrži šljunak većeg prečnika od 2,5 cm, sastoji se od 1 dela cementa, 2,5 delova peska i 3 dela šljunka. Proporciju vode i cementa ne treba menjati, dok se drugi materijali mogu podešavati po želji. Novi beton se mora, bar nedelju dana posle izrade, polivati vodom. Silos se iznutra prekriva cementom košuljicom ili specijalnim premazima, kao što su laneno ulje, boje na bazi gume i ulja, smolom, magnezijum fluorsilikatom i voskovima. Najekonomičnije je laneno ulje. Ono treba da se obnavlja svake druge godine. Da bi se omogućila maksimalna penetracija, ulje treba mešati sa istom količinom terpentina. Plastični rastvori, kao što su jedinjenja na bazi stirena, trajniji su. Oni se prodaju pod komercijalnim nazivima, a uz pakovanje je priloženo i uputstvo za upotrebu.

Ukoliko je silos viši, masa se više sabija. Ustanovljeno je da, ako je toranj napunjen do 11 m visine, u 1 m3 ima 730 kg silaže, a pri visini od 25 metara 910 kilograma.

Sl. 28. Baterija betonskih silo-tornjeva

Izostavljeno iz prikaza

Betonski silosi obično imaju otvore koji služe za pražnjenje, ali postoje i uređaji koji služe za mehaničko izuzimanje silaže.

Najvažnija prednost silo-tornja nad horizontalnim silosom je u tome, što se može postići potpuna mehanizacija i automatizacija procesa hranjenja uz minimalni utrošak radne snage. Gubici suve materije silaže u tornju su manji nego u horizontalnom silosu, a ova prednost se više ispoljava ukoliko je u njemu kvalitetniji materijal (visoko vlažni klip i zrno). Toranj zahteva manje prostora, što može biti važno za dvorišta koja imaju ograničenu površinu. Sistemom pužnih transportera ili drugih konvejera hranjenje stoke se obavlja u jednom potezu, pritiskom na dugme. Naravno da je moguće koristiti toranj i bez ove mehanizacije, ručnim radom.

Kapacitet betonskog silo-tornja, s obzirom na dimenzije dat je u aneksu, u tabelama.

Vazdušno (gasno) zaptiveni silosi

Sa gledišta kvaliteta dobijene silaže, ovi silosi su najbolji. U našoj zemlji se za sada ne proizvode, ali ih ima uvezenih iz drugih zemalja. Poznati su pod imenom ,,Harvestore“, „Vitkovice“, ,,Cropstore“ i dr. S obzirom na vrlo visoke investicije, koriste se za najvrednija hraniva, kao što su kukuruzno zrno i klip visoke vlažnosti, a isto tako i ,,senažu“, tj. silažu lucerke i trava sa 40—50% vlažnosti. Za ostale silaže ovi silosi se koriste samo u međuvremenu, kada nisu zauzeti. U ovim objektima moguće je skladištiti i celo zrno bez ikakvih dodataka.

Kapacitet silo-tornjeva je od 93 do 814 tona. Grade se od čeličnih ploča koje su iznutra obložene staklom, što ih čini nepropustljivim za gasove i tečnosti. Ploče su na spojevima vezane smolom, tako da je ceo toranj zaštićen od korozije i zahteva minimum održavanja. Glatka struktura omogućuje nesmetani tok silaže na dole, gde su obično postavljeni izuzimači. Donji položaj izuzimača omogućuje da se silos koristi bez prekida, tj., da se odozdo prazni a odozgo puni, što doprinosi njegovom intenzivnijem i racionalnijem korišćenju. Međutim, kod sistema ,,Vitkovice“ postoji mogućnost izuzimanja i odozgo. Postoje izuzimači za silažu cele biljke, a takođe i za zrno, odnosno prekrupu zrna i klipa.

U ovim silosima se postiže potpuno isključivanje prisustva vazduha i na taj način smanjuju gubici silaže čak do 5%. S obzirom na to, da je potrebno kontrolisati dnevne promene pritiska usled normalnog zagrevanja i hlađenja gasova, postavljene su tzv. „disajne kese“. Tokom dana plastične disajne kese, koje imaju ventil za izlaz, odnosno ulaz vazduha, ispuštaju vazduh. Gasovi unutar silosa se usled sunčeve toplote šire, i umesto istiskivanja ugljen-dioksida dolazi do ispuštanja vazduha iz kese. Kada u toku noći temperatura opadne, gasovi i silosi se hlade i skupljaju. To dovodi do delimičnog vakuuma, i u kesu se uvlači vazduh iz spoljne sredine i ispunjava vakuum. Međutim, nikada nema kontakta između vazduha i silaže.

Sl. 29. Vazdušno (gasno) zaptiveni silosi: a. silo-toranj „Vitkovice“, b. silo-presa za siliranje u foliji, c. izgled završenog silosa, d. silo-kamara (sistem „Silo frigieri“)

Izostavljeno iz prikaza

Silos se puni duvačem preko otvora koji je postavljen centralno na vrhu krova. Ukoliko je skladišteno celo zrno, pri izuzimanju isto prolazi između gnječilice sa rebrastim valjcima koji se obezbeđuju od iste firme.

Jedinu prepreku za šire korišćenje ovih silosa čini cena, budući da su to najskuplji objekti ove vrste po jedinici kapaciteta.

Silo folije

Silo-folija (,,silo-kobasica“) je jedna od varijanti vazdušno zaptivenih silosa. Siliranje u foliju se vrši presom (,,Eberhardt“) koja omogućava potpuno zaptivanje. Folija od polivinila ili druge plastične materije je bele boje, kako bi odbijala sunčeve zrake, debljine 0,2 mm, a prečnika 2,40 m. Maksimalna zapremina ovog silosa je oko 100m3. Dužina folije je proizvoljna, ali se najčešće koriste one dužine 20 metara. Po jednom dužnom metru stane oko 4 m3 silaže, a u jednom kubnom metru ima od 180 do 360 kg suve materije. Učinak je oko 30 tona na čas. Zatvaranje se vrši veoma jednostavno, stavljanjem vreća peska na kraj folije, zatezanjem i pritiskivanjem krajeva. Period lagerovanja u folijama je ograničen na zimske mesece, kada je dovoljno hladno za porast plesni, pošto ogledi vršeni u letnjim mesecima nisu pokazali isti efekat. Najveću opasnost za ovako skladištenu silažu predstavljaju rupe na foliji načinjene od ptica i glodara, što naravno otvara mogućnost prodiranja vazduha i vode u silos. Zbog toga se silos mora nadgledati i pocepana mesta odmah zalepiti. U nas je ovaj sistem pokazao dobre rezultate pri siliranju visoko vlažnog zrna i klipa kukuruza. Ipak, ovaj silos treba smatrati privremenim rešenjem, do obezbeđenja građenog objekta za ove svrhe.

Silo-kamara

Poznata pod imenom „Silos Frigieri“, je italijanska varijanta vazdušno zaptivenog silosa u foliji. Silos se puni pomoću opreme koja obuhvata rotirajući mehanički kompresor koji radi pomoću eksplozivnog motora, centralne cevi oko koje se kompresor kreće, uređaja na bazi pužnog transportera koji raspoređuje i ravna masu, koji se takođe kreće putem svog motora, i metalne oplate koja se postepeno diže pomoću kompresora uporedo sa punjenjem. Na taj način moguće je načiniti silo-kamare kapaciteta 70, 150 ili 250 tona. Za jedan čas moguće je silirati 15—25 tona silažne mase. Na završetku siliranja, kamara se prekrije plastičnom folijom, a vazduh ispod folije izvuče pomoću vakuuma, te se na taj način obezbedi bezvazdušna sredina u kojoj se kamara nalazi.

Polivinilske vreće

Siliranje u polivinilske vreće predstavlja veoma efikasan način konzervisanja, naročito kukuruznog klipa i zrna sa visokom vlažnošću. Postupak je vrlo jednostavan, jer mleveni klip ili zrno treba dobro sabiti u vreću, ručno istisnuti vazduh i zavezati, te unakrsno složiti u bilo koju magacinsku prostoriju. Pošto skoro svako poljoprivredno gazdinstvo koristi veštačko đubrivo, ono poseduje vreće. Ako se opredeli za ovu vrstu siliranja, treba da se obrati pažnja pri rukovanju đubrivom, da se vreće što manje cepaju i da se sakupe. Na taj način će se postići velike uštede, a dobiće se odlična hrana za stoku. Vreće imaju i tu prednost, što se mogu cele prenostiti do staje, i pošto su već na neki način izmerene, ne mora se vršiti posebno merenje hrane. Ovaj metod siliranja je vrlo jednostavan, i pruža velike mogućnosti individualnim poljoprivrednicima da uz male troškove dođu do odlične silaže, koja je ravna onoj iz najskupljih silosa. Zbog malog kapaciteta, siliranje u vreće treba primenjivati za vlažni klip i zrno.

Provizorni silosi

Proizvođač koji se odluči za proizvodnju mleka, tov goveda ili svinja i proizvodnju prasadi, često nije u stanju da na početku istovremeno investira novac u staju, stoku i silose, nego to vrši postepeno. To ne treba da ga odvrati od siliranja hrane, jer postoji mnogo načina da se ono obavi sa minimalnim ulaganjem. Zbog toga je neophodno da se koriste svi oni objekti koji mogu poslužiti za siliranje, a koji su privremenog karaktera. Ovo se naročito odnosi na siliranje kukuruznog klipa i zrna. To mogu biti stambene prostorije, zatim sporedne zgrade koje se više ne koriste, šupe i čardaci. Treba imati u vidu da te zgrade nisu pravljene za tu svrhu, te da usled pritiska silažne mase i gaženja može da dođe do rušenja objekta. Zbog toga se silira u tanjem sloju, nego što se to čini u normalnom silosu. Neke konkretne preporuke se ne mogu dati, već je to stvar ocene u svakom pojedinom slučaju. Ako je u pitanju čardak, potrebno je izvršiti dodatno ojačavanje konstrukcije povezivanjem elemenata, a sve objekte treba pre siliranja iznutra obložiti plastičnom folijom.

Sl. 30. Provizorni silosi (horizontalni i vertikalni)

Izostavljeno iz prikaza

Za manje količine silaže mogu da se koriste i bilo kakvi veći sudovi, kao što su drvene, metalne i plastične kace i burad, veliki kamionski kontejneri, hladnjače i cisterne koji se eventualno mogu nabaviti, kao i drugi sudovi veće zapremine koji se mogu pokriti radi izolacije od vazduha.

U ovom trenutku je potrebno da se koriste sve ove mogućnosti, a kada proizvođač jednom napravi silažu, on će se uveriti u njene vrednosti i svakako se odlučiti za podizanje jednog trajnog objekta.

Tab. 54 Mineralni gubici suve materije kabaste hrane uskladištene kao silaže pri različitim sadržajima vlage a) (Etgen i Reaves, 1978), u %

Gubitak suve materije
Vrsta silosa	Sadržaj vlage pri skladišt.	Površ. truljenja b)	Fermentacije c)	Odliv tečnosti	Ukupni gubici silosa	Gubici na polju	Od kosidbe do hranjenja
Betonski	85	3	10	10	23	2	25
silo-toranj	80	3	9	7	19	2	21
–	75	3	8	3	14	2	16
–	70	4	7	1	12	2	14
–	65	4	8	0	12	4	16
–	60	4	9	0	13	6	19
Vazdušno zaptiveni	85	0	10	10	20	2	22
silos	80	0	9	7	16	2	18
–	75	0	8	3	11	2	13
–	70	0	7	1	8	2	10
–	65	0	6	0	6	4	10
–	60	0	5	0	5	6	11
–	50	0	4	0	4	10	14
–	40	0	4	0	4	13	17
Horizontalni	85	6	11	10	27	2	29
silos	80	6	10	7	23	2	25
–	75	8	9	3	18	2	20
–	70	10	10	1	21	2	23
Silo-hrpa	85	12	11	7	30	2	32
–	75	16	11	3	30	2	32
–	70	20	12	1	33	2	35

1. Izračunavanja izvršena za uslove pažljivog punjenja i dobre drenaže za period od 6 meseci. Plastični pokrivač će smanjiti truljenje na površini. Loše gaženje i zaptivanje silosa sa obimnim padavinama ili topljenjem snega na nepokrivenim silo rovovima i hrpama povećavaju gubitke.
2. Uključuje obično truljenje i na krajevima u silo rovovima i hrpama.
3. Pri manjem procentu vlage uračunati gubici od zagrevanja i plesni.

Ako bismo pokušali da damo neke preporuke u sadašnjem trenutku, onda bi izbor nesumnjivo pao na horizontalni silos ili silo-toranj, bilo od izlivenog betona ili betonskih elemenata. Ovi objekti pružaju mogućnost i ručnog rada i uvođenja mehanizacije, što može da se čini i postepeno, prema materijalnim mogućnostima proizvođača. U svakom slučaju, oni proizvođači koji žele da se duže bave stočarskom proizvodnjom, a pogotovo oni koji se opredeljuju na specijalizaciju i povećanje broja stoke, treba da prihvate siliranje kao način konzervisanja koji je u našim uslovima neophodan.

Gubici pri siliranju

Osnovna svrha izgradnje silosa je da se spreče gubici. Pri korišćenju pojedinih tipova silosa gubici od stavljanja u silos do izuzimanja silaže se kreću u sledećim rasponima:

Vrsta silosa	Prosečno	Raspon
Silo-hrpa ili kamara	20%	12-25%
Horizontalni betonski silos	15%	10-20%
Betonski silo toranj	10%	5-15%
Vazdušno (gasno) zaptiven silos	5%	2-10%

Etgen i Reaves (1978) su naveli rezultate ispitivanja sa različitim tipovima silosa u Beltsvilleu, koji uključuju i gubitke na polju. Gubici se povećavaju sa većom vlažnošću mase kod svih tipova silosa. Usled površinskog truljenja i fermentacije, najveći gubici su kod silo-hrpe i horizontalnog silosa, dok su kod gasno zaptivenog silosa najveći gubici na polju pri većem sadržaju suve materije (Tab. 54.)

Šta to znači može se videti na jednom primeru. Ako gubici pri siliranju iznose 20%, od 5 tona zelene mase kukuruza izgubi se 1 tona, a od 200 tona 40 tona itd. To nije samo gubitak u hranljivim materijama, nego i celokupnog rada uloženog oko proizvodnje useva, njegovog prevoza i skladištenja. Zbog toga, pre odluke o prelasku na korišćenje silaže u ishrani stoke, treba izračunati kolike su prednosti građenih silosa. U tom pogledu može se dosta postići ulaganjem u folije, koje su sve skuplje, ali efikasno štite silažu od uticaja vazduha i atmosferskih taloga.

Silažna osoka

Od svih otpadnih materija u savremenoj poljoprivredi, osoka koja otiče iz silosa je jedan od najvećih zagađivača vode. Sa gledišta organskog zagađenja, potrebna količina kiseonika (BOD) za biološku stabilizaciju silažne osoke je veoma velika, jer, na primer, za goveđi stajnjak iznosi 4500 mg/litru, a za silažnu osoku (efluent) 66.000 mg/litru. Količina osoke koja se cedi iz silaže zavisi od sadržaja vlage u biljkama koje se siliraju. Ako one imaju 18% suve materije, količna osoke po toni iznosi 80—160 litara, a ako ima 25% suve materije i vise, količina osoke se smanjuje na 0—30 litara po toni. Ako ova tečnost dospe do nekog vodotoka (potoka, reke), sigurno uništava biljni i životinjski svet u vodi, a pogotovu je opasna ako dospe do pitke vode. Prema tome, poželjno je da se silaža proizvodi od biljaka koje imaju bar 25% suve materije, što se, kada je u pitanju trava ili lucerka, postiže provenjavanjem. Najbolje je da se silažna osoka odvede površinskim kanalima od glaziranih žljebova ili od betona u osočnu jamu radi lagerovanja. Ova jama se gradi od betona, a može da se iznutra premaže bitumenom, radi zaštite betona od kiselina. Britanske preporuke su da se na 100 tona silirane trave obezbedi 3 m3 cisterne za silažnu osoku. Beton koji će biti otporan na korozivne kiseline treba da je smeša portland cementa, peska i šljunka u odnosu 1:2:4, a minimalna težina jednog kubnog metra da iznosi 330 kg. Maksimalna veličina šljunka treba da iznosi 20 mm. Ukoliko cisterna nije zatvorena treba je ograditi, tako da njoj nemaju pristup ni deca ni stoka.

Osočna jama mora biti snabdevena poklopcem i ograđena. Treba je redovno prazniti i ne ostavljati da osoka iz prethodne sezone sačeka sledeću. Postoje dve metode za odstranjivanje silažne osoke. Upijanje se koristi samo u slučaju kada je nivo podzemne vode dovoljno nizak, te nema mogućnosti da se zagadi spoljna sredina. Zbog toga bi pri izgradnji osočare trebalo potražiti savet stručnjaka za vode. Prednost se daje metodu rasturanja silažne osoke po zemljištu. Pri tome treba izbegavati polja koja su u vezi sa kanalima za navodnjavanje ili drugim vodnim tokovima, ili pak zemljišta sa velikom propusnom moći. Takođe, osoka se ne rastura na zemljištu koje ima ugrađen drenažni sistem. Ako se rasturaju velike količine silažne osoke za vreme toplih dana, potrebno je da se ona razredi vodom u razmeri 1:1.

Zaštita na radu

Proizvodnja silaže podrazumeva prisustvo kiselina, gasova i silažne osoke. Sve ove materije mogu u određenim uslovima biti štetne za zdravlje ljudi. Sem toga, visoke konstrukcije silo-tornjeva mogu predstavljati opasnost od fizičkih povreda usled padova.

U okviru zaštite, pre svega potrebno je sprečiti decu da se kreću oko silosa i u njemu. Što se tiče opasnosti od gasova, ona je više prisutna kod silo-tornja nego kod horizontalnog silosa. Usled disanja biljaka koje se siliraju pojavljuje se ugljen-dioksid, a može se pojaviti i vodonik, ugljen-monoksid i azotni oksidi. Realnu opasnost predstavlja samo ugljen-dioksid. Ovi gasovi su teži od vazduha, prisutni su u silotornju do visine od 4,6 m iznad površine silaže, te je zbog toga opasno da se ulazi u toranj za vreme ili posle punjenja. Ukoliko je to neophodno, treba postupiti na sledeći način: ići u silos istog dana, neposredno posle poslednjeg punjenja; ne čekati sledeći dan.

Silos je potrebno prethodno izvetriti puštanjem duvača u rad najmanje 30 minuta. Opremiti se sigurnosnim kaiševima i užetom za eventualno izvlačenje, zbog čega je neophodno prisustvo još dva lica. Dodatno obezbeđenje može pružiti maska. Takođe je potrebno postaviti na vidnom i pogodnom mestu stalno upozorenje o opasnostima koje su vezane za ulazak u silo-toranj.

Treba apsolutno izbegavati postavljanje silosa ispod električnih vodova, naročito ako se uređaji za raspoređivanje i izuzimanje silaže premeštaju iz jednog tornja u druge.

Pošto se pri gaženju silaže traktorom u horizontalnom silosu radi na podlozi koja se giba, i koja je na ulazu i izlazu iz silosa pod nagibom, često dolazi do prevrtanja traktora, pa je u tom smislu potrebno upozoriti traktoristu na moguće opasnosti. Ta opasnost je prisutna i kada se radi o sabijanju silaže na stranicama silosa, naročito pri završetku, kada je masa znatno iznad zidova silosa.

O otrovnosti silažne osoke je već bilo reči, te je potrebno da se radnici koji manipulišu njom upoznaju s tom činjenicom. Silaža sadrži brojne kiseline koje korodiraju metalne delove mašina i opremu u stajama, što treba imati u vidu pri njihovom održavanju.

Literatura

1. Airtight storage of high moisture grain. Short term leaflet MAFF, ADAS, 1975.
2. Čobić, T.: Silosi i kvalitet silaže. Poljoprivrednik, br. 1366, Novi Sad, 1981.
3. Čobić, T.: Lokacija i tipovi silosa. Poljoprivrednik, br. 1367, Novi Sad, 1981.
4. Čobić, T.: Vazdušno zaptiveni i provizorni silosi. Poljoprivrednik, br. 1368, Novi Sad, 1981.
5. Concrete staves: Economical material for building silos Portland cement Association. World Farming, Vol. 21. 3, 1979.
6. Etgen, W. M., Reaves, P. M.: Dairy Cattle Feeding and Management, Sixth. Ed. John Willey Sons, New York, 1978.
7. Hoglund, C. R.: The U. S. Dairy Industry Today and Tomorrow. Res. Pep. 275. Michigan State University, East Lansing, 1975.
8. Koljajić, V.: Silo-objekti-prostori. Sistem držanja goveda na gazdinstvima zemljoradnika i proizvodnja mleka u velikim zapatima goveda. IPNP, Beograd, 1980.
9. Salamon, M.: Silaža i silo-tornjevi Vitkovice (ČSSR). Merkur, Zagreb.
10. Silos-Choice and construction. The West of Scotland Agr. College Advisory Publication, No. 9, 1976.