Svetska konferencija o hrani koja je održana u Rimu decembra 1974. godine, svestrano je ocenila dosadašnji i sadašnji nivo organizovanosti proizvodnje ljudske hrane u svetu, sa tendencijama daljeg razvoja.

Ova konferencija po broju zemalja učesnica predstavlja jedan od najreprezentativnijih međunarodnih skupova, na kojem je, može se sa dosta sigurnosti oceniti, preovladalo jedinstveno saznanje da će proizvodnja hrane u narednom periodu sve više postajati centralno strategijsko pitanje koje će se za duži period vremena nalaziti u središtu međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa.

Posedovanje vlastitih izvora hrane sa sposobnošću daljeg unapređivanja i razvoja proizvodnje za vlastite potrebe i izvoz, u najvećoj meri opredeljuje unutrašnju društveno-ekonomsku stabilnost zemlje i ne samo ekonomski, nego i politički prestiž na međunarodnoj sceni.

Socijalistička Jugoslavija, kao jedna od osnivača nesvrstanosti, sa velikim moralno-političkim uticajem, igrala je i na ovoj svetskoj konferenciji o hrani, a posebno „u grupi 77 zemalja u razvoju“ izvanredno važnu ulogu i u mnogo čemu doprinela da se uticaj zemalja u razvoju snažno afirmiše i utiče na sve bitne rezolucije koje je na Konferenciji o hrani donelo 113 zemalja učesnica.

Veoma je značajna činjenica što naša zemlja sa vanrednim prestižom u zemljama u razvoju, ima istovremeno velika iskustva i mogućnosti u razvoju moderne poljoprivredne proizvodnje na industrijskim osnovama, što na ovome planu, u svetlu saznanja sa rimske konferencije, postavlja nove zadatke i nove mogućnosti i to:

U oslobođenju i prevazilaženju koncepta samozadovoljnosti i oslobođenja naše zemlje od uvoza hrane, i to kao trajnu proizvodnu orijentaciju, sa mogućnošću proizvodnje hrane u Jugoslaviji za potrebe zemalja u razvoju.

U konstituisanju takvog razvojnog koncepta proizvodnje hrane koji će u svim aspektima razvijati izvoznu orijentaciju i transfer naše tehnologije u zemlje u razvoju, i to pre svega kompleksnom izgradnjom naših agroindustrijskih kombinata u ovim i drugim zemljama. Postoje brojni zahtjevi i ogroman interes niza zemalja u svijetu za uvoz naše tehnologije i organizacije proizvodnje u tipu kombinata, što nam daje velike poslovne šanse na ovom planu, ali i imperativno nameće odgovarajući nivo samoorganizovanosti na nivou Jugoslavije.
Stoga Kongres o hrani pada u pravo vreme i po svom sadržaju predstavlja izraz svestrane analize mnogobrojnih aspekata proizvodnje ljudske hrane. Zato je realno očekivati da će društveno angažovana stručna sinteza i poruka sa ovog Kongresa imati i odgovarajuću društvenu težinu i uticaj na dugoročnu projekciju razvoja poljoprivrede naše zemlje i društveni plan Jugoslavije za period od 1976. do 1980. godine, u delu koji se odnosi na proizvodnju Ijudske hrane.

U takvom kontekstu učinjen je i ovaj uvodni tematski prilog, sa ambicijom da doprinese rasvetljavanju i sistematizaciji činilaca od značaja za dalji razvoj proizvodnje ljudske hrane u našoj zemlji, i to u svetlu šire ekspozicije stanja, problema i daljih tendencija razvoja ove proizvodnje u svetu uopšte.

Sadržaj

Milorad Stanojević:
PROIZVODNJA LJUDSKE HRANE U SVIJETU I U JUGOSLAVIJI

Slavko Borojević:
ULOGA NAUKE U PROIZVODNJI LJUDSKE HRANE

Budimir Milojić:
PERMANENTNO STRUČNO I DRUŠTVENO-EKONOMSKO OBRAZOVANJE KADROVA ZA PROIZVODNJU LJUDSKE HRANE
PRIVREDNA KOMORA JUGOSLAVIJE Milorad Stanojević, dipl. inž.
PROIZVODNJA HRANE U SVIJETU I U JUGOSLAVIJI

Uloga nauke u proizvodnji ljudske hrane

Dr Slavko Borojević

Tehničkom i tehnološkom progresu nauka je doprinela u tolikoj meri da se poslednjih dvadesetak godina napredak društva poistovetio sa razvojem nauke. Govori se o naučno-tehničkoj revoluciji, o revoluciji koja permanentno traje, o postindustrijskom dobu. Može se reći da se naučna istraživanja nalaze danas na takvom nivou da su nova epohalna otkrića stalna pojava i da su pretvaranja tih otkrića u nove proizvode u razvijenim zemljama relativno brzo moguća.

Najvažniji doprinos nauke razvoju društva je, bez sumnje, doprinos rešavanju problema proizvodnje ljudske hrane. Bez toga svaki drugi napredak može biti doveden u pitanje.

Doprinos nauke stvaranju novih genetskih kapaciteta za proizvodnju sirovina

Kao prvi korak u unapređenju proizvodnje sirovina za ljudsku ishranu je stvaranje novih sorta bilja i rasa životinja visoke produktivnosti i dobrog kvaliteta. U tome su u ovom stoleou, a naročito posle drugog svetskog rata, postignuti fascinirajući rezultati.

Od šećerne repe, koja je početkom ovog stoleća imala 7—9% šećera, stvorene su sorte sa 22% šećera. Od suncokreta sa 30% ulja stvorene su sorte koje poseduju 50—60% ulja. Od sorta kukuruza, koje su u najboljim uslovima davale 40—50 mc/ha zrna, korišćenjem pojave heterozisa metodom ukrštanja inbred-linija, stvoreni su hibridi koji imaju genetski potencijal za prinos od preko 150 mc/ha.

Odlični rezultati su postignuti u stvaranju novih sorta bresaka različitog doba sazrevanja, prinosa i ukusa, besemenih sorta grožđa zasnovanih na triploidnosti, itd.

U povrtarstvu je nauka dala mnogobrojne sorte paradajza, paprike, salate, karfiola itd. za različite namene i s raznovrsnim hemijskim sastavom, itd.

U stvaranju novih genetskih kapaciteta domaćih životinja postignuti su, takođe, vanredni rezultati. Istočnofrizijska rasa goveda postala je fabrika mleka, gde plus varijante daju preko 10.000 litara mleka godišnje. Plodnost holandskog i švedskog landrasa svinja penje se na 20 prasadi po krmači godišnje. Stvoreni su hibridi kokoši (Hy-line i Babcock, Sex-Sal-Link i druge) koje snesu 260 jaja u 365 dana.

Prirodna selekcija takve sorte i rase ne bi stvorila. Empirijski se do toga nikad ne bi došlo. Jedan vrlo ilustrativan primer, koji to pokazuje, jeste poređenje divlje svinje sa švedskim landrasom (sl. 1). Od odnosa prednjeg i stražnjeg dela trupa 70 : 30% u divlje svinje stvorene su rase koje imaju upravo obrnuto 30 : 70%, a da i ne govorimo o razlikama u kvalitetu mesa, znatno većoj ukupnoj težini, ranozrelosti itd. u korist oplemenjene rase.

To je dala nauka kad je spoznala da je oplemenjivanje organizama, evolucija, u rukama čoveka i da su glavni izvori genetske varijabilnosti mutacije i rekombinacije gena.

Što se tiče ratarskih kultura, u tome smo sledili napredak nauke i, koristeći hibridizaciju genetski različitih sorta, poliploidiju, heterozis, itd., stvorili hibride kukuruza, sorte pšenice, triploide šećerne repe i druge koje se ubrajaju među najrodnije sorte sveta i koje su već prešle granicu naše zemlje.

Velika je greška naše generacije što istim putem nije pošla u stvaranju novih sorta povrća, krmnog bilja, novih rasa domaćih životinja. Izgleda da je u tome, pored faktora nerazvijenosti, imao uticaja i psihološki faktor »mala zemlja«, jer »šta mi u tome možemo stvoriti u poređenju s velikim zemljama kao što su Amerika, Engleska, Francuska?« Međutim, u pogledu naučnog stvaralaštva razlike između »male zemlje« i »velike zemlje« nemaju prvorazrednog značaja. Kakav su ogroman doprinos u stvaranju novih sorta povrća, krmnog bilja, rasa goveda, svinja itd. dale male zemlje kao što su Danska, Holandija, Švedska i druge! S druge strane, međuzavisnost savremenog sveta u proizvodnji i izmeni dobara je tako velika da tržište robe može biti stostruko veće od država u kojima je roba proizvedena. Dalje, treba imati na umu da stvaranje novih genetskih kapaciteta doprinosi boljem korišćenju postojećih kapaciteta, bez obzira na to ko ih je stvorio.

Nova naučna saznanja u oblasti molekularne biologije, citogenetike, fiziologije reprodukcije, fotosinteze i drugih disciplina pružaju ogromne mogućnosti za stvaranje novih genetskih kapaciteta za proizvodnju Ijudske hrane. Da spomenemo samo neke.

Hromozomski inženjering je tek na početku svoga razvoja. Poliploidi — organizmi sa utrostručenim, učetvorostručenim, ušestostručenim brojem hromozoma — stvoreni su tek u malom broju vrsta bilja (šećerna repa, raž, crvena detelina, grožđe, neke vrste cveća), a mogu se stvoriti u još velikom broju vrsta, naročito u povrtarstvu i krmnom bilju, jer povećani broj hromozoma dovodi do povećanja volumena ćelija, a time do većih organa i prinosa.

Danas postoje mogućnosti i razrađene metode za supstituciju pojedinih hromozoma iz jedne sorte u drugu (pšenica, paradajz, duvan) u cilju zamene »negativnih« hromozoma, nosilaca za nas neodgovarajućih gena (osetljivost prema bolestima, nizak udeo proteina itd.), »pozitivnim« hromozomima druge sorte ili vrste.

Otkriće fuzije protoplasta (biljne ćelije bez ćelijske membrane) omogućava paraseksualnu (somatsku) hibridizaciju između raznih vrsta u kojih je zbog inkompatibilnosti nemoguće izvršiti polnu hibridizaciju (primeri roda Nicotiana).

Muška sterilnost biljaka, nakon što su proučeni genetski mehanizmi, predstavlja jedinu mogućnost da se u nekih biljaka koristi heterozis (luk, sirak, pšenica itd.).

Proučavanje fiziologije reprodukcije omogućilo je da se nezrela ženska jaja (u svinja, na primer) mogu direktno dobiti iz folikula na jajnicima. Jaja se mogu oploditi in vitro i preneti u primaoca i postići njegovu gravidnost. Oplođena jaja se mogu transplantirati u ranoj i kasnoj fazi blastocista, kad je moguće odrediti pol embriona. Takođe je moguće podeliti oplođenu jajnu ćeliju na pojedine blastomere koje se mogu preneti u primaoca i tako dobiti identično potomstvo. Ova otkrića omogućavaju da se, kad budu savladani metodološki i tehnički problemi, zasnivaju i zamenjuju stada nabavkom ranih embriona iz epruvete i odaberu linije po želji.

Postoje još mnogobrojni primeri iz savremene nauke koji ukazuju na velike mogućnosti daljeg progresa.

Doprinos nauke iskorišćavanju genetskih kapaciteta organizama

Genetski potencijal za visok prinos zrna, za visoku proizvodnju mleka, itd. može biti realizovan samo u uslovima intenzivne agrotehnike i zootehnike. Stoga istraživanja iz oblasti fiziologije, ishrane, zaštite od bolesti i slično imaju ogroman značaj za unapređenje proizvodnje. Nova tehnika rešenja u oblasti mehanizacije omogućila su kvalitetnu pripremu zemljišta, hemija je dala efikasna sredstva za zaštitu useva, organizacija dovodi do veće produktivnosti rada itd. što je, sve skupa, dovelo do snažnog unapređenja poljoprivredne proizvodnje. Na primeru pšenice je interesantno pogledati ulogu sorte i agrotehnike u povišenju prinosa.

Prosečni 5-godišnji prinos pšenice u širokoj proizvodnji u Vojvodini u razdoblju 1952—1956. iznosio je 13,0 mc/ha (tab. 1). S obzirom na to da je agrotehnika — priprema zemljišta, upotreba mineralnih hraniva, itd. — bila vrlo slaba, ne može se uzeti da je ona doprinela visini prinosa više od 10—20% (1,5 mc/ha). Budući da ni sorta u takvim uslovima ne može doprineti više nego da reprodukuje količinu zasejanog semena (1,5 mc/ha), ostalo otpada na klimu i zemljište. Ako se kompariraju prinosi u drugim rejonima zemlje u to vreme, koji su se kretali prosečno između 11 i 12 mc/ha, gde su sorta i agrotehnika bile približno iste, a zemljište slabije, može se uzeti da klima i zemljište u Vojvodini, gledano kao potencijal bez ičeg drugog, mogu osigurati prinos od 10 mc/ha pšenice (tab. 1).

Uvođenjem rodnijih sorta pšenice u proizvođnju, upotrebom većih količina mineralnih hraniva (50—150 kg/ha N), boljom obradom zemljišta itd., počevši od 1957. godine, došlo je do znatnog povišenja prinosa. Pod pretpostavkom da je potencijal klime i zemljišta i dalje 10 mc/ha i da se sorti i agrotehnici daje podjednaka uloga, sa sortom bankut postignut je prosečan prinos od 27,0 mc/ha, a sa sortom san pastore 39,6 mc/ha u širokoj proizvodnji. Tu se već video značaj genetskog kapaciteta sorte i iskorišćenja toga kapaciteta, na koji otpada oko 75% izgradnje prinosa zrna, a na prirodni potencijal (klima i zemljište) samo 25% (tab. 1).

Ulogu sorte od uloge agrotehnike moguće je razdvojiti ako su sorte približno jednako adaptirane na spoljne uslove sredine i ako je primenjena ista agrotehnika za sve sorte. Na osnovu 3-godišnjeg prosečnog prinosa iz široke proizvodnje za 1972 — 74. godinu proizilazi da je u sovjetske sorte bezostaja—1 kao genetski manje rodne sorte (39,4 mc/ha) doprinos sorte izgradnji prinosa bio 38%, u italijanske sorte libelula (45,1 mc/ha) 44%, a u novosadske sorte sava s najvišim genetskim potencijalom za prinos (52,6 mc/ha) taj doprinos je iznosio 52% (tab. 1).

Ovo je, svakako, veoma grub račun koji, kad dobije matematički izraz, može poslužiti kao model za analizu doprinosa pojedinih faktora u funkciji proizvodnje sirovina. Kad se uzmu u obzir ekonomski pokazatelji, na primer da je prihod od sorte sava (5.200 kg/ha x 2,10 ND) iznosio 10.920 dinara po hektaru, što je za 1.720 din/ha više nego od sorte bezostaja-1 (4.000 kg/ha x 2,30 din = 9,200 din/ha), i da je sorta sava bila zasejana na oko 100.000 ha u 1974. godini, izlazi da je ona svojim većim genetskim potencijalom donela privredi 172 miliona novih dinara samo u jednoj godini. Kad se takve sorte rašire na 1 milion hektara, taj doprinos će iznositi 1,72 milijarde novih dinara godišnje.

Primer prinosa novih hibrida kukuruza, ako se uzme u obzir samo deo prinosa koji proizilazi iz korišćenja heterozisa kao genetske pojave, dok su svi ostali uslovi jednaki, posebno je vrlo poučan.

Prosečni prinos kukuruza u Jugoslaviji u 1974. godini bio je 35 mc/ha.

Ako se uzme da pojava heterozisa doprinosi najmanje 20% povišenju prinosa, onda je na taj način dobiveno više 700 kg/ha x 1,60 din = 1.120 din/ha. Računajući da se hibridni kukuruz gaji samo na milion hektara, čisti dobitak iznosi 1 milijardu 120 miliona novih dinara.

Tab. 1. Uloga sorte i agrotehnike u povećanju prinosa pšenice u širokoj proizvodnji u Vojvodini

Izostaljeno iz prikaza

• Doprinos faktora
• Prosečni prinos U tome:
• Klima — zemljište Sorta
• Agrotehnika

U ovim primerima je uzet u obzir samo doprinos genetike i oplemenjivanja (veći genetski potencijal, korišćenje pojave heterozisa) koji ne proizilazi iz intenzivnije agrotehnike, ili iz većih ulaganja, što je, takođe, doprinos naučnih rezultata drugih naučnih disciplina.

Navedene brojčane vrednosti se ne mogu upoređivati s onim što zajednica i privreda daju za razvoj nauke, ali ih treba istaći da bi ukazale na činjenicu da će doprinos nauke razvoju privrede biti utoliko veći, ukoliko se u nju bude više ulagalo.

Doprinos nauke u prehrambenoj tehnologiji

Mnogi poljoprivredni proizvodi se ne mogu direktno upotrebiti za ljudsku ili stočnu hranu, nego ih treba preraditi u proizvode pogodne za potrošnju. Može se reći da se stepen razvijenosti proizvodnih snaga jednog društva upravo meri bogatstvom i kvalitetom proizvoda namenjenih životnom standardu, od kojih proizvodi za ishranu zauzimaju jedno od prvih mesta.

Mnogobrojni su primeri naučnih saznanja koja su dovela do unapređenja prehrambene tehnologije, a ilustracije radi spomenućemo samo neka.

Istraživanja uticaja niskih temperatura na strukturu mišića i kvalitet mesa dovela su do saznanja da se meso čuva na temperaturi nižoj od — 35°C i do dve godine bez značajnijih promena u sastavu i kvalitetu.

Proučavanjem delovanja kuhinjske soli i polifosfata na belančevine mišića uspelo se izraditi testo od hladnog mesa, što je omogućilo razradu tehnologije proizvodnje barenih kobasica potpuno automatizovanim linijama velikog kapaciteta. Ovu tehnologiju nije moguće primeniti u našoj zemlji, jer je industrija mesa izgrađena za proizvodnju skoro celog asortimana, pa su kapaciteti za pojedini proizvod maleni.

Danas procenat iskorišćenja šećera iz šećerne repe u nas iznosi oko 80%. Istraživanje i tehnička rešenja, koja bi doprinela da se taj procenat poveća na 85%, donela bi velike količine šećera nacionalnoj potrošnji.

Pretvaranje naučnih otkrića u nove proizvode

Naučna otkrića, bez obzira na to kako značajna i velika bila, ne mogu dovesti do tehnološke revolucije ako nisu našla primenu u proizvodnji, ako nisu pretvorena u nove proizvode. Iako smo u tome postigli vidne rezultate, još se nismo svrstali u razvijene zemlje i u mnogo čemu zaostajemo. Tehnološka revolucija je zahvatila društveni sektor poljoprivrede, ali znatno manje i sporije individualne proizvođače.

Pretvaranje naučnih rezultata u nova tehnološka rešenja zahteva velika investiciona ulaganja, mnogobrojan naučni i stručni kadar, velik broj sposobnih organizatora. Nije greška što to u pojedinim periodima razvoja nismo imali, već je velika greška što to nismo sistematski razvijali i rešavali.

Razvijenost jedne zemlje meri se danas brojem naučnih radnika i postotkom nacionalnog dohotka koji se izdvaja za naučna istraživanja. I u jednom i u drugom nalazimo se među poslednjima u Evropi (tab. 2). Nažalost, ni do 1975. godine broj istraživača na 10.000 stanovnika nije veći od 6, a sredstva su se povećala u masi, ali ne i u vrednosti.

Nedovoljan broj naučnog kadra i nepotpuna osposobljenost, nedovoljna ulaganja u istraživanja i tehnička rešenja, bez kojih nije moguća primena naučnih saznanja u proizvodnji, pored drugih faktora izvan sfere nauke, uzrok su zaostajanju i preteranoj orijentaciji na uvoz stranih licenci.

Dalje, naučna istraživanja u nas, naročito u oblasti poljoprivrede, bila su orijentisana gotovo isključivo na proizvodnju sirovina i u tome su postignuti veoma vrednosni rezultati. Međutim, zaostala su istraživanja u pravcu prerade sirovina u finalne proizvode visokog kvaliteta. S druge strane, i u jednoj i u drugoj oblasti zapostavljena su istraživanja na području organizacije i produktivnosti, tehnologije rukovođenja i odlučivanja, bez čega nema brze i ekonomične primene naučnog otkrića za nove proizvode.

Tako je u nas poslednjih godina u toku čudan jedan proces. Shvaćeno je da nema razvoja savremenog društva bez razvoja nauke. Politički i privredni organi donose rezolucije i zaključke da je »nauka pokretačka snaga društva«, da je »nauka glavna poluga za razvoj privrede«, »da se nalazimo u eri naučno-tehničke revolucije« itd.

Tab. 2. Broj naučnih radnika i procenat izdvajanja od nacionalnog dohotka za naučni rad u nekim zemljama Evrope1

Izostaljeno iz prikaza

Prema podacima UNESCO-a iz 1969. i 1970. godine za 1966. i 1967. godinu.

Međutim, odnos nauka — društvo, nauka — privreda, ostaje kakav je bio ranije, ostaje kakva je naša naučna politika koja nauku tretira kao potrošnju. Stanje se neće promeniti sve dok se naučni rad ne bude tretirao kao investicija, a ne kao potrošnja.

Naučna istraživanja u krajnoj liniji imaju za cilj tehničko-tehnološku inovaciju, dati rešenje problema, da bi čovek i društvo od toga imali koristi. Primena naučnog rezultata dovodi do novih ulaganja, do povećanja investiranja, a to rezultira povećanjem proizvodnje, novim proizvodima, većom zaposlenošću, povećanjem dohotka itd. Naučni rad je, prema tome, ne samo faktor razvoja nego i faktor podizania granice investiranja i, u krajnjoj liniji, faktor integracije proizvodnih snaga. Ova saznanja nisu bila ugrađena u našu naučnu politiku i stvari se nisu menjale, jer nisu preduzimane, ili nisu dovoljno preduzimane, mere da se nauka stavi u sferu privrednog investiranja.

U pojedinim periodima razvoja i u pojedinim oblastima ima primera da je naučni rad tretiran kao investicija i ti se periodi karakterišu vanrednim unapređenjem i proizvodnje i nauke. Jedan primer je program unapređenja proizvodnje pšenice, počet 1957. godine, kada je Poljoprivredna komora Jugoslavije bila nosilac programa unapređenja proizvodnje pšenice i na tome okupila i mobilisala naučne ustanove, poljoprivredna imanja, poljoprivredne stanice, fabrike poljoprivrednih mašina, mineralnih đubriva, fabrike sredstava za zaštitu bilja, itd. Nekoliko godina kasnije sličan program je napravljen za unapređenje proizvodnje kukuruza. Sav taj program su pratile investicije i u nauku i u proizvodnju, koje su se oplođivale, omogućavale nove investicije, itd. Na žalost, takav tretman nisu imale ostale ratarske kulture, ni povrtarstvo, ni stočarstvo i u znatnoj meri su zaostale.

Danas, kada finansiranje naučnog rada nije više budžetsko, nego postoje samoupravne interesne zajednice za naučni rad u kojima se nalaze delegacije naučnih ustanova korisnika naučnih rezultata, mogu se napraviti najsavremeniji programi naučnih istraživanja usmereni na unapređenje tehnologije proizvodnje i prerade. Organizacije udruženog rada u privredi preko svojih asocijacija moraju razraditi programe razvoja i investiranja da bismo naučna saznanja, naša i inostrana, mogli što brže i ekonomičnije pretvoriti u nove proizvode.

Drago mi je što mogu reći da su u oblasti poljoprivredne proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda stvari krenule takvim putem. Stvoreni su akcioni programi i interesne zajednice za rešenje problema šećera, ulja i soje koji će doprineti razvoju i nauke i privrede. Takvi akcioni programi razvoja se pripremaju u stočarstvu i drugim granama, što će sve skupa doprineti napretku u proizvodnji hrane za čoveka.

Primena naučnih dostignuća u praksi

Za što bržu primenu naučnih saznanja u proizvodnji potrebna su tehnička rešenja i sve vrste službi prenošenja.

Na primer, veštačko osemenjavanje i progeno testiranje muških rasplodnjaka domaćih životinja moglo je dobiti karakter dugoročnog planiranja tek kad se usavršila tehnika konzervisanja sperme na dugo vreme, što danas omogućava čak postmortalno korišćenje sperme genetski izrazito dobrih rasplodnjaka.

Preterano unošenje inostranih licenci ima pored destimulišućeg efekta na naučna istraživanja i negativan efekat na traženje tehničkih rešenja. To najbolje pokazuje izrazito mali broj prijavljenih i priznatih patenata. A nismo mi narod koji ne ume da stvara, niti tako nerazvijeni da ne bismo znali davati tehnička rešenja.

Razumljivo je da niko ne misli da treba istraživati u svim naučnim oblastima i rešavati sve probleme koji se postavljaju u privrednim delatnostima. Za to nemamo ni kadrovskih snaga, ni materijalnih sredstava, ni potreba. Svet je danas više nego ikada dosada povezan ekonomski, naučno, socijalno, koristi i treba još više da koristi rezultate nauke i nove proizvode koje stvaraju drugi. Ali, narod koji sam ne razvija nauku i tehnologiju nije u stanju da efikasno koristi ni tuđe rezultate.

Stanje će se popraviti ako nauku budemo tretirali kao integralni deo privrede, kao investiciju i ako budemo stimulisali novatorstvo u svim delatnostima.

Poseban problem u nas je prenošenje saznanja nauke u proizvodnju. U agroindustrijskom kompleksu su u nekim područjima postignuti vrlo dobri rezultati i povezanost između naučnih institucija, razvojno-istraživačke službe i direktne proizvodnje. Međutim, taj rad još nije obuhvatio sve naučne institucije i sve privredne organizacije, nije organizovan kao sistem koji može da funkcioniše i u situaciji kadrovskih i drugih izmena.

Stoga akcija, koja se vodi da se izgradi jedinstven sistem obrazovanja stručnjaka, naučnog rada i primene naučnih dostignuća u proizvodnji, predstavlja nužan završetak povezivanja osnovnih organizacija udruženog rada u integrirane celine. U tome sistemu se instituti pojavljuju kao OOUR osposobljeni za fakultetsku nastavu, naučna istraživanja i transfer naučnih rezultata u praksu. Fakultet i univerzitet će biti koordinatori tih delatnosti i predstavnici u opštim i zajedničkim poslovima.

Da bi primena rezultata nauke što pre postala faktor unapređenja tehnologije proizvodnje potrebno je da organizacije udruženog rada u privredi obrazuju i osposobe svoje razvojno-istraživačke službe i povežu ih sa institutima i fakultetima. Samozadovoljnost i zatvaranje u sebe odraz su nerazvijenosti i mogu samo biti od štete i jednima i drugima.

Uloga nauke u unapređenju proizvodnje uopšte, a ljudske hrane posebno, biće efikasna i velika samo ako je omogućeno kadrovsko, materijalno i organizaciono kretanje ideja, rešenja i dobara u oba pravca.

Nadamo se da će naredni period u tom pogledu značiti velik napredak.

Permanentno stručno i društveno ekonomsko obrazovanje kadrova za proizvodnju ljudske hrane

Poljoprivredni fakultet, Beograd — Zemun

Prof. dr Budimir Milojić

1.0. Uvodne napomene

Poslednjih godina, u svetu i kod nas, dosta se raspravljalo o problemu permanentnog obrazovanja. To pitanje je veoma važno sa stanovišta obrazovanja i tehničkog progresa.

Na skupštini SPIT Jugoslavije 1971. g. podnet je koreferat Problemi permanentnog obrazovanja u poljoprivredi (Milojić, 1971). I na drugim sastancima inženjersko-tehničkih organizacija bilo je reči o permanentnom obrazovanju, kao što su Savetovanje o poslediplomskom obrazovanju, usavršavanju i specijalizaciji diplomiranih inženjera d tehničara (Vrnjačka Banja, 1972) i korišćenje inženjersko-tehničkih i drugih kadrova, njihovo obrazovanje, planiranje i zapošljavanje (Sarajevo, 1973).

Na XVIII internacionalnom seminaru Univerzitet danas, u Dubrovniku 1973. g., tretirano je pitanje Univerzitet i permanentno obrazovanje. Podnet je referat o iskustvima iz oblasti poljoprivrede (Drezgić, 1973).

I u organizaciji C.O.P.I.S.E.E. u Atini, od 10—15. II 1974, održan je Međunarodni kongres posvećen permanentnom obrazovanju inženjera i tehničara

Danas se dosta piše o permanentnom obrazovanju uopšte, o tendencijama u raznim zemljama, kao i o iskustvima. Daju se i matematički modeli za optimizaciju permanentnog obrazovanja inženjera i tehničara (Tassios — Logothetis, 1974).

Pri pisanju ovog referata imali smo mnogo teškoća, jer nam nisu bili dostupni konkretni radovi koji tretiraju problematiku permanentnog obrazovanja kadrova za proizvodnju Ijudske hrane.

Većina radova, koje smo koristili, odnose se na opšte pojmove, ali, prema mnogim autorima, značajne za opšte razumevanje i konkretizaciju. Sigurno je da se ne može govoriti o univerzalnom modelu koji bi važio za sve zemlje i sve struke.

Sve je ovo uticalo na uopštavanje ovih razmatranja, jer je problematika heterogena, te oni predstavljaju i lična razmišljanja sa željom da se o njima diskutuje, da se prihvate, ospore dli dopune.

Mora se pohvaliti inicijativa Organizacionog odbora da i ova problematika bude predmet referata i diskusije na Kongresu o proizvodnji ljudske hrane.

1.1. Značaj permanentnog obrazovanja u današnjim uslovima tehničkog progresa

Poznato je da su ranije prolazile mnoge godine od naučnog otkrića do industrijske eksploatacije. Danas se u mnogim publikacijama navodi kao primer da se fotografija počela industrijski eksploatisati tek 112 godina pošto je otkrivena. Kasnije je vremenski period skraćen. Tako je telefon primenjen 56 godina posle svog otkrića, radio posle 35 godina. Za televiziju je bilo potrebno 12 godina, za tranzistor 6 godina. Međutim, danas se naučno otkriće odmah industrijski eksploatiše.

Dok je ranije određena tehnologija u toku jednog radnog veka imala ustaljene postupke i procese u proizvodnji, koji su, istina, bili poboljšavani, ali me i radikalno menjani, dotle se danas, u toku jednog radnog veka, promeni po nekoliko različitih tehnologija.

Šta ove promene tehnologije znače u sistemu obrazovanja?

Nepromenjena tehnologija u toku jednog radnog veka značila je da se samo jedan određeni deo znanja, stečenih u školovanju, aktivira, a ostali deo pada u zaborav. Stalne promene tehnologije danas znače da sva stečena znanja postaju aktuelna i potrebna.

Nužno je ne samo stalno ih osvežavati nego i dopunjavati onim znanjima koja nisu bila poznata za vreme školovanja. Prethodna znanja i iskustva se dopunjuju, menjaju i bivaju prevaziđena.

Otuda se nužno nameće permanentno i kontinuirano obrazovanje, jer je ono imperativni zahtev i nerazdvojni deo svakog radnog mesta. Danas se smatra da će svaki mlad čovek biti prinuđen da u toku svog radnog života najmanje tri puta menja lik svoje profesije.

Ranije je permanentno obrazovanje bilo više stvar ambicije i želje ljudskog duha za novim saznanjem nego stvarne potrebe na radnom mestu. Danas je nužno u toku celog radnog veka održavati znanje ukorak sa savremenim razvitkom, kako bi se time održalo ‘i to radno mesto. I ranije je bila poznata istina da čovek uči u toku celog života. Najviše se uči u toku školovanja, i to planski, organizovano i smišljeno.

Poslednjih decenija obrazovanje počinje da igra značajniju ulogu u ekonomskoj i u drugim oblastima života. To utiče na plansko i sistematsko prilaženje permanentnom obrazovanju, i to najviše u ekonomski i tehnički najrazvijenijim zemljama.

Ako se vratimo na istoriju, vidimo da je starim istočnim narodima, grčkoj kulturi, bila poznata ideja o permanentnom obrazovanju. Međutim, društveni, a još manje ekonomski uslovi za permanentno obrazovanje i njegovu celishodnu primenu nisu postojali.

Brz razvoj nauke i tehnike uticao je na tehnologiju, a time i na permanentno obrazovanje, jer je interes za povećanjem produktivnosti izvanredno značajan. Ta ekspanzija tehnologije nužno je vodila ekspanziji obrazovanja, odnosno do primene permanentnog obrazovanja, jer je ono jedan od uslova, i to najznačajnijih, za primenu naučnih i tehničkih dostignuća.

1.2. Kakav značaj ima permanentno obrazovanje u našem samoupravnom socijalističkom društvu?

U materijalima za X kongres SKJ, u poglavlju koje nosi naslov Idejne osnove samoupravnog socijalističkog preobražaja vaspitanja i obrazovanja, izražen je stav SKJ prema permanentnom obrazovanju.

»Savez komunista će se odlučno boriti za afirmaciju i ostvarivanje permanentnog obrazovanja kao dominirajućeg principa izgradnje savremenog vaspitno-obrazovnog sistema, koje nameću savremene tendencije naučno-tehnološkog razvoja, a posebno položaj i uloga čoveka u samoupravnom socijalističkom društvu«.

Dalje se govori o potrebi vraćanja obrazovanju, o dopunskom obrazovanju, o prekvalifikacijama, o raznim oblicima obrazovanja uz rad i iz rada, koji treba da »dobijaju prvorazredni značaj u obrazovnoj i kadrovskoj politici, kao i politici zapošljavanja«.

»Svi činioci obrazovanja dužni su da se angažuju u osposobljavanju mladih i odraslih za samoobrazovanje (istakao B.M.), koje je pretpostavka uspešne realizacije permanentnog obrazovanja. Organizacije udruženog rada u privredi i u društvenim delatnostima dužne su obezbeđivati i razne materijalne i organizacione olakšice i uslove za obrazovanje radnika«.

S jedne strane potrebe udruženog rada, a s druge i naučno-tehnički razvoj, zahtevaju stalnu modernizaciju sadržaja obrazovnih i vaspitnih programa i uvođenje savremene obrazovne tehnologije.

Mislimo da je u materijalima za X kongres SKJ sasvim jasno i nedvosmisleno istaknut značaj permanentnog obrazovanja, kao i to da će se SKJ odlučno boriti za njegovu afirmaciju i ostvarivanje.

2.0. Kratak prikaz proizvodnje ljudske hrane

Poljoprivreda stare Jugoslavije bila je jedna od najzaostalijih u Evropi, mada joj je poljoprivredno stanovništvo činilo 80% u aktivnom i 7796 u ukupnom stanovništvu (1939. g.).

Nizak nivo proizvodnih snaga uslovljavao je nizak nivo produktivnosti, a i velik broj poljoprivrednih gazdinstava koja su bila izdeljena, odnosno, isparcelisana na oko 30 miliona parcela.

Jedna polovina gazdinstava nije imala ni najosnovnija oruđa za obavljanje procesa poljoprivredne proizvodnje. Broj traktora je bio simboličan, jer je tek 1939. g. iznosio 2.600 komada.

Primena hemijskih sredstava, kao što su mineralna đubriva i druga sredstva za hemijsku zaštitu, bila su sasvim minimalna, jer je i hemijska industrija bila nerazvijena.

U takvim uslovima poljoprivredne proizvodnje, prinosi ozime pšenice bili su sledeći:

Prinosi ozime pšenice u mc/ha — višegodišnji proseci

Izostavljeno iz prikaza

Prehrambena industrija bila je, takođe, nerazvijena. Postojale su nekolike fabrike šećera, a ostalo su bile zanatske radionice. Otuda je potrošnja industrijskih proizvoda bila neznačajna, tako da je potrošnja šećera po stanovniku iznosila samo 3 kg godišnje.

2.1. Značajna dostignuća u proizvodnji ljudske hrane u periodu od 1945 — 1974. godine

Završetkom narodnooslobodilačkog rata i pobedom socijalističke revolucije stvoreni su neophodni uslovi i za korenite promene, kako u izmeni strukture društveno-ekonomskih odnosa i smanjivanju istorijskih razlika između grada i sela, tako i u obezbeđivanju dovoljnih količina kvalitetnih sirovina za ishranu i prehrambeno-prerađivačku industriju, kao i akumulisanju sredstava za investicije u industriji.

Agrarna reforma od 1945. g. i druge mere ekonomsko-pravnog i političkog karaktera dovele su do formiranja društvenog fonda zemljišta koji se iz godine u godinu sukcesivno povećavao. Raznim oblicima proizvodne saradeje s društvenim sektorom obuhvaćeno je, prema oceni, oko 20% obradivih površina i oko 35% stočne proizvodnje individualnog sektora. Razvijala se i prehrambeno-prerađivačka industrija.

U prvim godinama posle oslobođenja i kasnije, sve do završetka izgradnje osnovnih objekata industrijalizacije zemlje, izdvajana su neznatna sredstva za poljoprivrednu proizvodnju (u 1974. g. izdvojeno je 3,7% ukupnih investicija). U tom periodu učešće poljoprivrede predstavljalo je bitan činilac u ekonomici zemlje u celini, s obzirom na to da su se iz te grane akumulisala sredstva za investicije u industriji.

Posle završetka izgradnje ključnih objekata industrijalizacije zemlje, tj. od početka 1956. g., kada su počela značajnija investiciona ulaganja (1959. g., od ukupnih investicionih ulaganja, 16% u poljoprivredu), došli su do punog izražaja svi oni pozitivni procesi, inicirani radom posleratnih masovnih generacija stručnjaka, osposobljenih na fakultetima i na drugim poljoprivrednim školama.

To je, u stvari, i početak intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje i prehrambene tehnologije. Postižu se visoki, stabilni i ekonomični prinosi, jer se gaje visokorodne sorte, primenjuju odgovarajuće agrotehničke mere, a naročito je intenzivna primena mineralnih đubriva. Na velikim površinama stvorena su gazdinstva i kombinati čija se proizvodnja po jedinici površine i produktivnosti može meriti sa najnaprednijim gazdinstvima u svetu. Ona su opremljena vrhunskom mehanizacijom, primenjuju se savremene agrotehničke mere, zasnovane na naučno proverenim rešenjima i dostignućima savremene prakse. Na ovim gazdinstvima, koja imaju i više desetina hiljada hektara, postižu se prosečni prinosi od preko 50 mc na hektar ozime pšenice i preko 70 mc/ha kukuruza, a šećerne repe preko 600 mc/ha (PKB Beograd, Sirmijum — Sremska Mitrovica, IPK Osijek i drugi).

Izgradnjom poljoprivredno-industrijskih kombinata u potpunosti je zaokružen proces proizvodnje, tehnologija prerade i promet poljoprivrednih proizvoda. Za velika gazdinstva ova koncepcija i organizacija predstavlja vrhunsko dostignuće, te postoji veliko interesovanje za stvaranje takvih organizacija i u drugim socijalističkim zemljama (SSSR, NDR, NR Bugarska i druge).

Prinosi ozime pšenice po hektaru porasli su u našoj zemlji od 1947 — 1967. g. pet puta, a kukuruza osaim puta brže nego za isti vremenski period od 1920. do 1940. godine.

Naši najbolji proizvođači svinja mogu se ravnati po proizvodnim efektima sa evropskim i svetskim dostignućima.

Pored društveno-ekonomskih uslova, koji su uticali na transformaciju nerazvijene i zaostale poljoprivredne proizvodnje u krupnu i tehnički razvijenu proizvodnju, važna uloga pripada i stručnim kadrovima u poljoprivredi.

U čitavom posleratnom periodu izdvajanje sredstava za formiranje kadrova bilo je jedan od prvorazredmh zadataka.

3.0. Terminološka razmatranja permanentnog obrazovanja

U literaturi koja nam je bila dostupna, a odnosi se na permanentno obrazovanje inženjersko-tehničkih kadrova, sreću se različiti termini koji se upotrebljavaju i u jednom istom jeziku, te se otuda naglašava potreba da se definiše svaki termin.

Mi smo i ranije ukazivali na terminološka razmatranja, kako u raznim lingvističkim verzijama, tako i u srpskohrvatskom jeziku (Milojić, 1971, 1972, Adžić, Jovanović, Milojić i Pregel, 1973).

Različita teorijska strujanja u našoj stručnoj i naučnoj pedagoškoj literaturi, kao i praktično ostvarivanje permanentnog obrazovanja, uticali su i na termine koji se mogu naći u našem jeziku.

Polazeći od ciljeva permanentnog obrazovanja, imamo termine: obrazovanje odraslih, obrazovanje uz rad, obrazovanje za rad, dalje obrazovanje (usavršavanje), kontinuirano obrazovanje, povratno obrazovanje (rekonverzija), specijalizacija i slično. U toku poslednjih desetak godina, kako se intenzivno govori i piše o permanentnom obrazovanju, značenje pojedinih termina se menjalo. U diskusiji na XVIII međunarodnom seminaru Univerzitet danas 1973. g., bila su izneta mišljenja da ima toliko shvatanja koliko i autora.

Kod nas se najviše upotrebljava termin permanentno obrazovapje, mada Filipović (1971) navodi da je u toku rada na pripremi razvoja i usavršavanja sistema obrazovanja i vaspitanja u SFRJ bilo pokušaja da se taj termin zameni domaćom rečju, ali ostala je i dalje u upotrebi strana reč za ovaj pojam.

U idejnoj osnovi samoupravnog socijalističkog preobražaja vaspitanja i obrazovanja, donetoj na X kongresu SKJ, i ako se govori o širem aspektu, zadržan je termin permanentno obrazovanje.

Permanentno obrazovanje je stalno usavršavanje (samousavršavanje, institucionalno, programirano usavršavanje, specijalizacija i slično), jer »na današnjem stepenu i dinamici naučno-tehničkog razvitka, kao i u svetlosti tendencija daljeg razvitka, obrazovanje u toku celog radnog veka postaje neophodnost«.

U Preporukama XVIII međunarodnog seminara Univerzitet danas istaknuto je da je pojam permanentno obrazovanje višedimenzionalan, i kao određena koncepcija obuhvata sklop ciljeva i principa koji upućuju na međusobnu povezanost razvitka nauke, obrazovanja i rada« (Univerzitet danas, 5 — 6, 1973).

Ova terminološka razmatranja smo izneli da bismo ukazali na potrebu terminološkog diferenciranja i ujednačavanja pojmova koji se odnose na permanentno obrazovanje, ali ovaj referat nema pretenzija da utvrdi terminološko diferenciranje, već samo da ukaže na nj.

3.1. Dosadašnja iskustva sa permanentnim obrazovanjem

Posle oslobođenja u proizvodnji ljudske hrane učinjen je velik napredak, a naročito od perioda intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje.

Bilo je dosta savetovanja, seminara i sl. koja su održavana svake godine za određenu proizvodnju. Međutim, ima malo objavljenih podataka o tom radu.

Navodimo interesantna iskustva sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu koja je izneo Drezgić na XVIII međunarodnom seminaru 1973. g.:

Od 1965. g. organizuju se seminarni za organizacije koje imaju tehničku saradnju sa Fakultetom o uvođenju nove tehnologije, o inovacijama znanja u oblasti bioloških nauka.

Poslednjih godina ovi seminari traju 15 dana sa 6 časova nastave dnevno za vreme zimskog raspusta, jer je to najpovoljnije vreme za profesore i učesnike seminara, pošto su tada manje zaposleni. Na seminaru se iznose odabrana poglavlja koja čine osnovu visoke proizvodnje. Takođe, iznose se i novine, tj. naučnoistraživački rezultati koji su osnova postizanja visoke, ekonomične i stabilne proizvodnje. Biološke i ekološke karakteristike novih sorata i hibrida takođe se daju na seminaru.

U slobodnom vremenu iznose se impresije pojedinih profesora sa putovanja i poseta pojedinim gazdinstvima i institutima. Pored eksperimentalnih polja prikazuju se, prirodno, i kulturni i istorijski spomenici. Predavači su profesori, naučni radnici i stručnjaci iz proizvodnje. Učestvuje 200 — 300 diplomiranih inženjera poljoprivrede, a ima ih i bez visokoškolske spreme.

Planira se povećanje broja učesnika, kao i organizovanje novih seminara u trajanju od 3 meseca, s tim što bi učesnici dolazili svake treće godine.

Na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu — Zemunu postoji već nekoliko godina Centar za permanentno obrazovanje. Organizuju se seminari o najnovijim dostignućima nauke i prakse u proizvodnji ljudske hrane. Prvi su organizovani povodom 50-godišnjice postojanja Fakulteta, a sada se organizuju svake godine najmanje jednom.

Verovatno da i druge nastavno-obrazovne institucije, koje se bave izgradnjom kadrova za proizvodnju ljudske hrane, organizuju neke oblike permanentnog obrazovanja.

Prema Preporuci XVIII međunarodnog seminara Univerzitet danas (1973), visokoškolske ustanove treba u sistemu permanentnog obrazovanja prvenstveno da osiguraju dalje permanentno obrazovanje stručnjaka iz prakse, bez obzira na stepen stručnog akademskog znanja.

Predlaže se i organizovanje centra za permanentno obrazovanje pri većim univerzitetima i fakultetima sa stalno angažovanim nastavnicima.

4.0. Projekcije dugoročnog razvoja poljoprivrede

Prema podacima, koji su nam bili dostupni, pravci dugoročnog razvoja poljoprivrede odnose se na vremenski period do 1985. g. Koristili smo Predlog politike dugoročnog razvoja i sistemskih uslova za njenu realizaciju (SIV — 1973). I najnovije: Osnove zajedničke politike dugoročnog razvoja SFRJ za period do 1985. g. Predlog za javnu diskusiju. SIV, 1974.

Naučno-tehnički progres donosi neusklađene mogućnosti, jer se naučno-tehnički razvoj tako ubrzao da se danas samo za godinu dana pojavi više naučnih pronalazaka nego za 100 godina u epohi industrijskog kapitalizma.

Polazeći od očekivanog porasta stanovništva i društvenog proizvoda po stanovniku i očekivanog kretanja elastičnosti tražnje, porast ukupne poljoprivredne proizvodnje može biti prognoziran sa dosta sigurnosti. Stanovništvo u SFRJ prognozira se za 1985. godinu na 23,835.803, a u 2000. godini na 25,653.358.

Potrošnja pojedinih proizvoda može biti prognozirana samo orijentaciono. Stopa rasta stanovništva od 1970 — 71. do 1985. biće 0,9%, stopa rasta društvenog proizvoda po stanovniku 5,5% i ukupna proizvodnja poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na domaćem tržištu po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,5%.

Potrošnja brašna biće smanjena sa današnjih 175 kg na oko 120 kg po stanovniku u 1985. godini. Treba očekivati porast potrošnje sledećih proizvoda: mesa sa 36 kg na 55 kg, mleka sa 125 na oko 210 litara, šećera sa 27 na 38 kg, biljnih masnoća sa 9 na 12 kg po stanovniku u 1985. godini. Po ovome, struktura ishrane bi bila bliska onoj koju nauka o ishrani smatra za optimalnu (1973).

Stopa rasta poljoprivredne proizvodnje trebalo bi da iznosi najmanje 3,5% (1974).

Urađeni su bilansi važnijih proizvoda: pšenice i raži, kukuruza, šećera, jestivog ulja, duvana, mesa (ukupno): goveđeg, svinjskog i živinskog, svinjske masti, jaja, i to za svaki proizvod za 1970/71, plan 1970. i projekcija za 1985. godinu (predlog 1973).

Teško je predvideti tehnološka rešenja, s obzirom na dinamiku naučno-tehničkog progresa, a da pri tome ona budu i ekonomična u našim uslovima.

Okosnicu dinamizovanja poljoprivredne proizvodnje treba da čini stočarstvo.

Verovatno će proširenjem tehničko-tehnoloških rešenja doći i do pojevtinjenja proizvodnje, tj. do povećanja ekonomičnosti, proizvodnosti rada, rentabilnosti, jednom reči do poboljšanja rezultata proizvodnje.

Sigurno je da će u narednom periodu osnovni cilj agrarne politike biti razvoj krupne, tj. visokoproduktivne i ekonomične proizvodnje, uz postepeno podruštvljavanje. Društveni sektor, čija je uloga sada dominantna, imaće značajno mesto u razvoju proizvodnje na individualnim gazdinstvima i u njihovom povezivanju sa tržištem. Poljoprivredne površine u društvenom vlasništvu će se povećati za 460.000 ha, tako da bi do 1985. godine obradive površine društvenih gazdinstava iznosile 2,200.000 ha. Očekuje se da će u 1985. godini raznim oblicima proizvodne saradnje krupna proizvodnja biti organizovana na oko 600.000 ha individualnih proizvođača, te će zajedno sa 2,200.000 ha površina društvenog sektora u društvenoj ukupnoj proizvodnji biti oko 2,800.000 ha, odnosno oko 40% obradivih površina. Osnovno pitanje na društvenom sektoru biće povećanje produktivnosti i minimalizacije troškova proizvodnje.

4.1. Reforma nastavno-obrazovnog procesa i permanentno obrazovanje

Usvajanje koncepcije permanentnog obrazovanja uticalo bi i na reformu nastavno-obrazovnog procesa na redovnim studijama. (Milojić, 1973).

U toku redovnih studija studente treba osposobljavati za permanentno obrazovanje, tj. za samoobrazovanje i samostalan rad.

Već u prvim godinama trebalo bi da se studenti upoznaju sa uvodom u naučnu i stručnu dokumentaciju, da bi se mogli samostalno koristiti svim izvorima informacija, kako na studijama, tako i kasnije, u sistemu samoobrazovanja. U starijim godinama studija, za veći broj nastavnih disciplina, treba uvesti seminar. Danas se smatra da seminar razvija samostalnost studenata i povećava interesovanje za stručnu i naučnu problematiku, a može korisno poslužiti i kao solidna osnova za dalje permanentno obrazovanje.

S obzirom na ulogu nauke u naučno-tehničkoj revoluciji, neophodno je na svim fakultetima i visokim školama uvesti kao obavezan predmet uvod u metodiku naučnoistraživačkog rada za svaku oblast proučavanja (ratarstvo, stočarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, agroekonomika, prehrambena tehnologija).

Isto tako treba znatno više davati opštih, teorijskih i fundamentalnih znanja, jer će ona omogućiti studentima da kasnije lakše i brže savladaju inovacije i novu tehnologiju koju sobom nosi brz tehnički progres.

Za permanentno obrazovanje treba se pripremati još na redovnim studijama, upoznajući se sa izvesnim nastavnim disciplinama koje pomažu studentima da i redovne studije završe blagovremeno i uspešno.

Usvajanje koncepta permanentnog obrazovanja, ,s druge strane, omogućava znatno smanjenje broja predmeta i časova nedeljno i time utiče na efikasnost i kvalitet studija.

Reforma nastavno-obrazovnog procesa mora polaziti od shvatanja da je obrazovanje vezano za ceo radni vek, a ne samo za period studiranja, pa će to omogućiti nov kvalitetni pristup reformi visokoškolske nastave.

Pored stručnog obrazovanja na svim nivoima školovanja, tj. usmerenog obrazovanja, treba dati i društveno-ekonomsko obrazovanje koje treba da »doprinese formiranju socijalističke idejne orijentacije mlade generacije i odraslih (istakao B.M.) i usvajanju osnova naučnog socijalizma, da razvijaju smisao i sposobnost i spremnost za aktivno ostvarivanje i razvijanje samoupravnih socijalističkih odnosa i da razvijaju stvaralački odnos prema radu…«.

Marksizam, shvaćen celovito kao naučna teorija, klasnooslobodilačka ideologija i revolucionarna praksa radničke klase, treba da postane idejna osnova celokupnog vaspitanja i obrazovanja. (istakao B.M.).

U toku školovanja omladinu treba upoznati sa delima klasika marksizma, sa savremenim razvojem marksizma, a posebno sa teorijom i praksom našeg samoupravnog socijalističkog društva, da bi s ubeđenjem usvojila marksizam kao svoj pogled na svet, primenjujući ga stvaralački u praksi.

Marksističko obrazovanje predstavlja značajnu komponentu u stvaranju celovite svestrano razvijene aktivne ličnosti.

I ekonomsko obrazovanje je nužno u našem samoupravnom društvu za sve učesnike — proizvođače. Proizvodnja ljudske hrane, kao i svaka druga proizvodnja, mora voditi računa o ekonomičnosti i o rentabilnosti. Čisto tehnološka rešenja, bez ekonomskih pokazatelja, danas su neupotrebljiva u OOUR-ima. Međutim, ima kod nas tendencija izvesnih tehnologa da se obrazovanje iz oblasti ekonomike smanji, što bi negativno uticalo na buduće kadrove.

Područje tehnoloških nastavnih disciplina treba sinhronizovati sa proučavanjima organizacije i ekonomike, odnosne tehnologije.

Mada će postojati mnogobrojni profili ekonomiste, za „sve koji se bave proizvodnjom Ijudske hrane potrebna su ekonomska znanja da bi se shvatio mehanizam, tj. mnogobrojni ekonomski problemi, od kojih, u krajnjoj instanci, zavisi egzistencija svakog radnog čoveka i njegov ekonomski položaj.

4.2. Naučno-tehnička revolucija i permanentno obrazovanje

Mi živimo u vremenu koje se s pravom naziva naučno-tehničkom revolucijom. Prema nekim autorima su nauke, prirodne ili društvene, teorijske ili empirijske, postale toliko važne za naš svakidašnji život da ih smatramo osnovnim činjenicama međusobnog raspoznavanja.

I osnove zajedničke politike dugoročnog razvoja ne mogu se zamisliti bez naučno-tehničke revolucije.

U Osnovama zajedničke politike dugoročnog razvoja SFRJ do 1985. godine navodi se:

»Nauka i tehnički progres postali su presudni faktor materijalnog i društvenog napretka čija se uloga u razvoju proizvodne snage društvenog rada stalno povećava«.

Već se danas pred našim očima stvaraju gigantske proizvodne snage čije nastajanje znači prodor naučno-tehničke revolucije. Verovatno da će narednih 15 godina prodor naučno-tehničke revolucije otkriti neslućene mogućnosti koje danas i najmaštovitiji naučnici teško mogu zamisliti. Sve će to uticati i na proizvodnju Ijudske hrane.

Sigurno je da će ključni faktor celokupnog progresa biti nauka i njena primena u svim oblastima Ijudske delatnosti.

Nauka će se sve više pojavljivati kao odlučujući parametar u porastu proizvodnje ljudske hrane.

Uvođenje nove tehnologije i industrijskih metoda biće moguće samo primenom naučnih dostignuća. Sigurno je da naučnoistraživački rad mora biti kvalitetniji, sa znatno većim osnovno-teorijskim usmeravanjima i sa više kadrova, ne samo u naučnoistraživačkim ustanovama već i u razvojnim službama poljoprivredno-industrijskih kombinata, odnosno u agroindustrijskom prehrambenom kompleksu.

Predviđa se povećanje ukupnih sredstava za naučnoistraživački rad sa sadašnjih 1% na 2,4% društvenog proizvoda u 1985. godini.

5.0. Problemi permanentnog stručnog i društveno-ekonomskog obrazovanja kadrova za proizvodnju ljudske hrane

Posleratni društveni i ekonomski razvoj zahtevao je mnogo stručnih kadrova svih nivoa i različite specijalnosti. Interesantno je navesti da u nekim razvijenim zemljama danas postoji u školovanju poljoprivrednih stručnjaka visoke spreme 41 specijalnost i 18 specijalnosti za srednje kadrove (SSSR). U proizvodnji ljudske lirane kod nas učestvuju i stručnjaci školovani na tehničkim, veterinarskim, ekonomskim, pravnim, prirodno-matematičkim fakultetima i školama i na fakultetima organizacionih nauka.

Ne samo velik i različit broj stručnjaka, koji i učestvuju u proizvodnji ljudske hrane, već i sama problematika permanentnog obrazovanja ukazuje na kompleksnost ovog problema.

Iz izloženog o permanentnom obrazovanju može se zaključiti da je to veoma složen proces koji zahteva da ga kompleksno razmotre ovi faktori:

1. nastavno-obrazovne institucije
2. osnovne organizacije udruženog rada
3. inženjersko-tehničke organizacije
4. društveno-političke zajednice i sl.

Za problematiku permanentnog obrazovanja zainteresovani su pojedinci — diplomirani inženjeri, inženjeri, tehničari i drugi stručni radnici, čiji će efekat rada, lični dohodak i napredak u struci zavisiti od stepena kojim budu pratili razvitak nauke i struke, upravo išli ukorak sa njim.

»Permanentno obrazovanje je najtešnje povezano s nastankom i razvitkom naučno-tehničke revolucije i ono postaje društveni imperativ savremenog društvenog i ekonomskog razvitka. Ono proističe iz potrebe za sticanjem stalno novih i sve većih znanja radi ovladavanja zakonitostima koje karakterišu savremene naučno-tehničke revolucije«.

Nastavno-obrazovne institucije treba za svoje diplomirane stručnjake i za ostale stručnjake iz prakse da organizuju stalne ili povremene oblike njihovog stručnog usavršavanja u skladu s najnovijim dostignućima u nauci i u savremenoj praksi.

Forme permanentnog obrazovanja treba da budu različite, počev od javnih predavanja, savetovanja, seminara, kurseva (kraćih i dužih, do jedne godine). Prema nekim iskustvima u SAPV, preporučuje se da kursevi traju 3 meseca, i to svake treće godine (D r e z g i ć, 1973).

Univerziteti treba da budu središta permanentnog obrazovanja prema Preporuci XVIII međunarodnog seminara Univerzitet danas 1973, a i prema Rezoluciji o reformi visokoškolskog obrazovanja i društveno-ekonomskom razvoju Beograda.

U metodama nastave partnerstvo nastavnika i studenta treba da bude prisno. Permanentno obrazovanje treba da bude most kooperacije između privrede i univerziteta. Moćna sredstva za permanentno obrazovanje su novine, radio, televizija, stručna i naučna štampa čija će efikasnost zavisiti od oblika, specifičnosti, raznovrsnosti i sl.

Korisno je i neophodno da i univerziteti i fakulteti sa svojim kadrovskim potencijalima učestvuju aktivno i sistematski u permanentnom obrazovanju — neprekidnom učenju, što je smisao ljudskog života i sreće, a neophodna potreba ljudskog duha.

Sigurno je da će ubuduće biti potrebno većem delu stručnjaka u oblasti proizvodnje ljudske hrane da završe kurseve iz oblasti tehničke kibernetike i programiranja, matematičko-statističkih metoda i sl.

Poznato je da će efikasnost permanentnog obrazovanja zavisiti od nastavnih sadržaja, organizacionih oblika i sl. Nužno je imati i konkretne planove naučnoistraživačkog rada u ovoj oblasti.

Organizacije SIT treba uporno da rade na afirmaciji permanentnog obrazovanja i pokretanju svih drugih faktora za njegovo uspešno rešavanje: prići proučavanju permanentnog obrazovanja, usavršavati i izgraditi metodologiju permanentnog obrazovanja, razviti saradnju sa nastavno-obrazovnim institucijama, osnovnim organizacijama udruženog rada i društveno-političkim organizacijama, proučiti sva dosadašnja iskustva iz oblasti permanentnog obrazovanja.

Poljoprivredni fakulteti su imali dosta velika iskustva sa organizovanjem savetovanja o novim tehnologijama za pojedine ratarske useve, kao i sa organizovanjem seminara o najnovijim dostignućima u pojedinim naučnim disciplinama.

Uspeh svih vidova permanentnog obrazovanja zavisiće od izbora tematike pripremljenosti predavača, zainteresovanosti polaznika i sl.

Najvažnije pitanje u sadašnjim uslovima je finansiranje permanentnog obrazovanja.

Ugovaranjem sa zainteresovanim organizacijama udruženog rada, društveno-političkim zajednicama i drugim asocijacijama, kao i stvaranjem interesnih zajednica, verovatno je da će i pitanje finansiranja biti bolje rešeno.

Ukoliko su programi zasnovani na najnovijim dostignućima nauke i savremene prakse i odražavaju potrebe organizacija udruženog rada za profilom stručnjaka koji se obrazuje, utoliko će i efikasnost permanentnog obrazovanja biti veća.

5.1. Zaključak

Na osnovu iznetog o značaju permanentnog obrazovanja u današnjim uslovima tehničkog progresa u našem samoupravnom socijalističkom društvu, dosadašnjim iskustvima sa permanentnim obrazovanjem i problemima permalientnog stručnog i društveno-ekonomskog obrazovanja kadrova za proizvodnju ljudske hrane, mogu se izvesti sledeći opšti zaključci:

1. Brz razvoj nauke utiče na tehnologiju i tehniku, a time i na permanentno obrazovanje, jer je interes za povećanjem produktivnosti izvanredno značajan u našem samoupravnom socijalističkom društvu.
2. Usvajanje koncepcije permanentnog obrazovanja uticalo bi i na reformu nastavno-obrazovnog procesa na redovnim studijama. U toku redovnih studija treba se osposobljavati za permanentno obrazovanje, tj. za samoobrazovanje i samostalan rad. Poslediplomske studije takođe treba orijentisati na specijalizaciju različitog trajanja.
3. Pored stručnog obrazovanja na ovim nivoima usmerenog obrazovanja treba dati i društveno-ekonomsko obrazovanje. Sve to treba da doprinosi usvajanju marksizma i naših samoupravnih socijalističkih odnosa i da razvija stvaralački odnos prema radu.
4. U proizvodnji ljudske hrane učestvuju stručnjaci različitih profila, školovani na svim nivoima usmerenog obrazovanja. Otuda je problematika permanentnog obrazovanja heterogena i predstavlja veoma složen proces koji zahteva da ga kompleksno razmotre svi subjekti našeg samoupravnog društva.
5. Treba prići izučavanju dosadašnjih iskustava i usavršavanju metodologije permanentnog obrazovanja i razviti saradnju sa nastavno-obrazovnim institucijama, osnovnim organizacijama udruženog rada i društveno-političkim organizacijama.
6. Efikasnost permanentnog obrazovanja zavisiće od nastavnih sadržaja, pripremljenosti predavača, zainteresovanosti polaznika i sl. Ukoliko ono bude odražavalo potrebe osnovne organizacije udruženog rada, utoliko će i efikasnost permanentnog obrazovanja biti veća.
7. U sadašnjim uslovima, najvažnije pitanje permanentnog obrazovanja je njegovo finansiranje. Stvaranjem interesnih zajednica verovatno će i finansiranje biti bolje rešeno.
8. Pitanje permanentnog stručnog i društveno-ekonomskog obrazovanja kadrova za proizvodnju ljudske hrane treba shvatiti kao ogroman potencijal u proizvodnji ljudske hrane.