Pšenica je najvažniji usev ne samo među žitima no i među ostalim njivskim bilјkama. To je zbog toga što se od njenog zrna dobiva hleb, osnovna i nezamenlјiva hrana za ishranu lјudi. Stoga sve države i celu narodi nastojavaju da njeno gajenje no mogućstvu što više prošire, čak i tamo gde uslovi za njeno uspevanje nisu najpovolјniji. Otuda među žitima pšenica na zemlјinoj kugli zauzima najveću površinu. Pored toga, ona je rasprostranjena gotovo svuda, te se slobodno može reći da nema krajeva ili oblasti, izuzev polarnih, u kojima se osa bilјka u manjoj ili većoj meri ne gaji.

Od pšeničnog zrna se dobiva, uopšte uzeto, no kakvoći najbolјi hleb, tj. hleb u pravom smislu reči. Sve ostale vrste žita u ovom pogledu daleko zaostaju za njom. Ali važnost pšenice nije samo u tome, što se od njenog zrna dobiva hleb koji je neophodan za ishranu čoveka, već ona služi još i za ishranu stoke, a u industriji kao sirovina za dobivanje raznih proizvoda.

U ishrani stoke, kao što je poznato, pšenica učestvuje preko otpadaka (mekinja), a u industriji od nje se dobi- vaju bilo direktno ili indirektno razni proizvodi, kao: griz, ulјe (iz Klica) skrob itd:

Za našu zemlјu pšenica ima izvanredan značaj. Ona je jedna od najvažnijih naših njivskih bilјaka, a usto igra važnu ulogu u ishrani našeg stanovništva. Zato je problem kulture ove bilјke za nas važan i aktuelan, i zahteva da se što skorije pravilno reši. Prinosom koji od nje do- bivamo ne možemo biti zadovolјeni. Istina, ovo važi i za ostale njivske bilјke, ali za pšenicu i kukuruz naročito.

Ovde se neće iznositi veličina prinosa koji ona daje, ali se ističe da je ovaj dosta nizak, i pored toga što su prirodni uslovi za njeno uspevanje, uopšte uzeto, povoljni. Ova nam činjenica pruža mogućnost da povećanje prinosa lakše i brže postignemo. Od kolikog je značaja za našu zemlju i minimalno povećanje prosečnog prinosa po jedinici površine vidi se iz činjenice da svaki tovar, odnosno metarska centa, povećanog prosečnog prinosa po hektaru, uzimajući u obzir površinu na kojoj se ova biljka gaji (1,800.000 ha), povećava ukupnu žetvu za 18.000 vagona godišnje. Ovome nije potreban nikakav komentar.

Povećanje prinosa ove biljke od izvanredne je važnosti ne samo za obezbeđenje ishrane našeg stanovništva pšeničnim hlebom, već i za izvoz. Naša pšenica, naročito ona poreklom iz žitorodnih krajeva (Vojvodina, Severna Srbija i Slavonija), spada u najkvalitetnije, te je rado tražena na inostranim tržištima. Stoga, imajući ovo u vidu, moramo nastojati, iskorišćujući povoljne prirodne uslove, da kulturu ove naše važne biljke uzdignemo na što viši stupanj. Jedino tako možemo postići ranije istaknuto: obezbeđenje našeg stanovništva pšeničnim hlebom i izvoz ovog proizvoda.

Što pšenica donosi mali prinos, tome ima više uzroka, ali osnovni i najvažniji je niska agrotehnika. U ovoj publikaciji pored ostalih pitanja raspravljaju se poglavito pitanja koja se odnose na gajenje ove biljke, te se nadam da će naši stručnjaci u njoj naći mnogo čega korisnog o ovom problemu. Ako ova publikacija to postigne, ona je u punoj meri opravdala svoje izlaženje.

Inž. Stevan Avramović
Beograd

Sadržaj

Uvod
Poreklo, ietorija kulture, geografska rasprostranjenost
Kultura pšenice u svetu i u našoj zemlјi
Zasejana površina. proizvodnja, uvoz i izvoz
A) U svetu
B) U našoj zemlјi
Pšenica u desetogodišnjem programu unapređenju polјoprivrede
Botaničke osobine
Morfološke osobine
Biološke osobine
Hemiski sastav ploda, upotreba, priprema za ishranu lјudi
Hemiski sastav
Upotreba
Vrste i odlike
Vrste
Heksaploidna hromozonska grupa
Tetraploidna hromozonska grupa
Diploidna hromozonska grupa
Odlike
Sorte
Sorte koje se gaje u našoj zemlјi
Strane sorte
Smeše sorata
Gajenje
Uslovi uspevanja i agrotehnika
Uslovi uspevanja
Agrotehnika
Žetva i čuvanje plodova
Bolesti i štetočine
Bolesti
Štetočine
Upotreblјena literatura

Poreklo, istorija kulture, geografska rasprostranjenost

Poreklo i istorija kulture

Pšenica je poreklom iz oblasti Starog sveta. Njen praroditelj nije još tačno utvrđen. Dugo se smatralo da su praroditelji pšenice dva pretstavnika iz roda Triticum: Triticum ovata i Aegilops triticcoides. Međutim, ovo je mišljenje oboreno. Flaksberger smatra da su današnje pšenice proizašle od jednog divljeg pretstavnika iz roda Triticum, koji je bio blizak divljem jednozrncu — Triticum monococcoides L ili da su oba ova pretstavnika jednovremeno postojala i dala osnovu za stvaranje dvozrnca — Triticum dicoccum L. i tvrdih pšenica — Triticum durum. S obzirom na to, domovinom pšenice smatraju se: Prednja Azija s oblastima Zapadnog Irana, Mala Azija, Južni Balkan i Zakarpatska oblast, jer se ove oblasti smatraju kao domovina. divljih pšenica .od kojih su postale kulturne. De Kandol kao domovinu pšenice smatra Mesopotamiju. Međutim, Persival stoji na gledištu da su današnje pšenice, verovatno, postale ukrštanjem, mutacijom ili selekcijom od dve ili tri divlje vrste iz roda Triticum.

S druge strane, po najnovijem gledištu nauke, smatra se da postoje 4 ishodna centra u kojima su ponikle pojedine vrste pšenica i to:

1. Jugozapadna Azija, kao centar u kome su ponikle meka (rbična) pšenica— Triticum vulgare Host. i patuljasta pšeniva Triticum compactum Host. (po Vavilovu);
2. Abisinija (Afrika) — kao ishodni centar tvrde pšenice — Triticum durum Dest. i Poljska — Triticum poionicum L. (po Vavilovu);
3. Sirija, Palestina i Jermenija, odakle vode poreklo divlji. jednozrnac—-Triticum monococcoides, divlji dvozrnac — T. dicoccoides i kulturni dvovrnac — T. dicoccum (po Flaksbergeru) i
4. Mala Azija i Južni Balkan kao ishod centar divljeg i kulturnog jednozrnca Triticum monococcoides u Triticum monococeum L. (po Flaksbergeru).

Sve ostale vrste pšenica smatraju se kao sekundarne forme, postale od vrsta iz napred spomenutih ishodnih centara.

U kulturi pšenica je odavno poznata. Ona spada u najstarija žita kojima se čovek hranio. Prema postojećim istorijskim dokumentima, pšenica je gajena u Egiptu još pre 10.000 godina, a u Kini pre 5.000 godina. U grobnici u okolini Stare Zagore (Bugarska), za koju se misli da datira na 2.000 godina pre našeg doba, nađena su pšenična zrna. Prema nemačkim podacima (Detweiler) pšenica je gajena još pre 50.000 godina. Sve ovo potvrđuje da je ona veoma stara biljka. Ali i pored toga, ona nije bila poznata svima narodima, ne samo u Novom svetu već i u Starom. Tako su u Nemačku pšenicu doneli Rimljani u I veku našeg doba, a u Norveškoj je ona poznata tek od XI i XII veka. Zemlje Novog sveta poznaju pšenicu tek posle njihovog otkrića. U ove zemlje pšenicu su doneli Evropljani. U Južnu Ameriku pšenica je prenesena u XVI, a u Severnu u XVII veku. Australija je docnije dobila ovu biljku.

Od kada je pšenica poznata u kulturi u našoj zemlji nije tačno poznato. Naši preci su nju svakako zatekli pri naseljan vanju pojedinih krajeva naše zemlje i nastavili da je gaje. U prilog ovome ide činjenica, što se smatra da je ona postojala na Balkanskom Poluostrvu još u V veku, a verovatno i ranije, pošto je u Staroj Brčkoj bila poznata i gajena još u Homerovo doba. Sa Balkana pšenica se širila dalje na sever. Dr. V. Reichenbah — jedan od prvih poljoprivredno-privrednih istoričara pripisuje Srbima širenje pšenice u Srednjoj Evropi. On kaže (po Đ. Radiću): „Najviše su razvitku poljske privrede doprineli Slaveno Srbi, koji su sa istoka onamo dopirali, i koji pšenicu u VI veku onamo doneše”.

Ali naši preci sigurno su poznavali i gajili pšenicu i ranije pre nego što su došli u novu domovinu. To pokazuje njeno ime. Oni su je nazivali istim imenom, kao što je mi danas nazivamo, a tako se ona naziva i kod ostalih slovenskih naroda. Rusi je nazivaju — pšenica; Česi — pšenice; Poljaci — pszenica; Lužički Srbi — pšenica ili pšenica.

U staroj srpskoj državi ona je gajena u dosta velikim razmerama, i to ne samo za potrebe ishrane, nego i za izvoz. Dubrovački trgovci su izvozili iz srpske države i ostalih balkanskih zemalja kako pšenicu tako i brašno za Italiju-

U raznim krajevima naše zemlje ona se naziva različito. Pored naziva „pšenica”, koji je najrasprostranjeniji, čuju se još neki nazivi: pšenica, pšenica, pšenica, žito, čenica. U okolini Bitolja naziva se: čejnica i pčejnica.

Geografska rasprostranjenost

Pšenica je polimorfna biljka. Posmatrana s botaničkog gledišta, rasprostranjena je gotovo na celoj zemljinoj površini. Međutim, sa ratarskog, odnosno proizvodnog gledišta sve postojeće forme pšenice dele se u dve osnovne grupe: ozime i jare (prolećne). Svaka od ovih grupa ima svoju optimalnu i anektičku zonu rasprostranjenosti. Optimalna zona je ona u kojoj SU uslovi za njihovo uspevanje obezbeđeni u punoj meri, a anektička u kojoj one usled, nepovoljnijih uslova slabije uspevaju.. Ali uopšte uzeto, forme pšenice, kako ozime tako i jare, imaju veliku oblast širenja, te se smatraju euritopnim biljkama. Ali se optimalne zone širenja ozime i jare pšenice ne poklapaju, te se one s ratarskog gledišta smatraju kao dve biljke. Zbog toga će se posebno govoriti o geografskoj rasprostranjenosti, ozime, a posebno jare pšenice.

Ozima. pšenica za svoje neplevanje traži blage uslove — odnosno umerene zime. Zato se ona gaji u južnom i srednjem delu umerenog pojasa i to između 30° i 50° severne širine. Naša se država velikim svojim delom ubraja u optimalne oblasti uspevanja ozime pšenice.

U anektičkim reonima u Severozapadnoj Evropi ozima pšenica ide do 60° severne širine (Norveška). Od ove tačke ka istoku, severna granica kulture ove biljke naglo se spušta, tako da na granici između Evrope i Azije leži na 55° severne širine. Idući dalje ka istoku — preko Azije, severna granica kulture ozime pšenice spušta se sve niže, tako da na isto> ČNOMJ kraju Azije pada na 45° sev. širine. Nasuprot Evropi, severna granica kulture ozime pšenice u Americi leži nešto južnije — oko 55° sev. širine. Južna granica kulture ozime pšenice leži oko 16° sev. širine. Prema tome, ozima pšenica, izuzimajući ječam, među belim (pravim) žitima najdalje dopire na jug.

U pogledu nadmorske visine ozima pšenica ide različito, što zavisi od geografske širine. U sev. Evropi ona dopire do 300 m nadmorske visine, dok u Južnoj više — od 800 do 1.000 m pa i više.

U našoj zemlji ozima pšenica susreće se na oko 1.000 metara n. v. ali sasvim retko. Tako se ona gaji u Sandžaku — Sjenica na 1.100 mn. v.

Jara pšenica je u maloj meri zastupljena u kulturi u optimalnoj zoni ozime pšenice. Ona se gaji u suvim oblastima. To dolazi otuda što ima kratku vegetacionu periodu, i što je otpornija prema suši od ozime. Usled toga ona se gaji pretežno u severnim oblastima, a zatim i suvim kontinentalnim rejonima u granicama optimalne zone ozime pšenice. Prema najnavijim podacima severna granica kulture jare pšenice leži u Severozapadnoj Evropi oko 67° sev. širine (Norveška). Idući dalje ka istoku ona se spušta do 65° sev. širine (Baltičke zemlje), a još dalje na istok — kroz SSSR pada na 60°. Na krajnjem istoku — u Aziji, njena severna granica poklapa se sa granicom ozime pšenice (45° sev. širine).

Na zapadnoj hemisferi (Amerika) severna granica kulture jare pšenice leži nešto južnije nego u Evropi — između 55° i 57° sev. širine (Kanada), zatim se spušta na 52° (država Manitoba) i najzad pada do 50° sev. širine.

Na južnoj zemljinoj polulopti jara pšenica.se gaji do krajnjih granica Australije, Južne Amerike i Afrike.

Što se tiče nadmorske visine, jara pšenica u ovom poe gledu prevazilazi ozimu. U Evropi ona dopire do 1.700 m n. v.; u Aziji do 4.000 m; u Severnoj Africi do 2.800 m; u J. Americi do 3.800 m i u Južnoj Africi do 2.700 m.

Kultura pšenice u svetu i u našoj zemlji

Zasejana površina, prinos, proizvodnja, uvoz i izvoz

A) u svetu

Zasejana površina.

Pšenica po zasejanoj površini ne samo među žitima no i drugim biljkama stoji na prvom mestu. Prema nepotpunim statističkim podacima, ukupna površina pod pšenicom u svetu u vremenu od 1945 do 1952 godine iznosila je prosečno godišnje 173,525.000 ha ). Ova površina čini 29,6% od ukupne površine pod žitima (582,035.000 ha) u svetu i 20,4% od ukupne oranice na zemljinoj površini (846,831.700 ha). Zasejana površina pšenicom nije u svima delovima sveta podjednaka, što je potpuno razumljivo jer i uslovi za njeno uspevanje nisu svuda isti. Na kolikoj se površini ona gaji u pojedinim delovima sveta,. vidi se iz podataka u tablici 1. (Vidi tablicu na 10 strani).

Iz podataka u tab. 1 vidi se da se pšenica gaji na celoj zemljinoj površini, ali po zasejanoj površini na prvom mestu stoji Azija. Na ovom kontinentu ona zauzima preko % od ukupne površine pod ovim usevom u svetu. Na drugom mestu je SSSR — sa 23,7%, a na trećem Severna i Centralna Amerika — sa 22,0% od ukupne površine pod žitima u svetu. Četvrto mesto pripada Evropi {15,7%), peto — J. Americi (4,0%), šesto Africi (3,5%) i sedmo — Okeaniji (2,9%). Kao što se vidi pšenica se na ova tri poslednja kontinenta gaji na neznatnoj površini u odnosu na ukupnu površinu pod ovim usevom u svetu. *) Podaci uzeti iz Međunarodne statistike: — Annuaire de statistique agrlcoles et alimentalres — 1953 Volume VII Part. I Izdanje Organizacije FAO.

Interesantno je da se uporedi površina pod pšenicom na pojedinim kontinentima sa površinom pod ostalim žitima na istim kontinentima. Iz ovoga upoređenja dobiva se nešto drukčija slika, koja u isto vreme ilustruje intenzitet kulture ove biljke u pojedinim delovima sveta. Po intenzitetu kulture, pšenica na prvom mestu stoji u Okeaniji (78,4%), SSSR-u (37,8%) i u Evropi (36,8%); na drugom mestu u Aziji (22,8%) i J. Americi (33,6%), a na četvrtom u Africi (14,6%). U Aziji ispred pšenice je pirinač; u J. Americi — kukuruz, a u Africi — kukuruz, proso i sirak. U Severnoj i Centralnoj Americi pšenica i kukuruz po intenzitetu kulture su gotovo jednaki (34,2%) tj. zauzimaju prvo mesto.

Tab. 1. Prosečno godišnje zasejane površine pšenicom u vremenu od 1945 do 1952 godine na pojedinim kontinentima

Izostavljeno iz prikaza

• Zasejana površina
• Naziv kontinenta
  U 1.000 ha
  Azija 48.927
  SSSR 41.200
  Sev. i Centr. Amerika 38.197
  Evropa 27.333
  Južna Amerika 6.740
  Afrika 6.075
  Okeanija 5.053
• UKUPNO: 173.525
• Naziv kontinenta
  U % od ukupne površine pod ovim usevom u svetu
  Azija 28,2
  SSSR 23,7
  Sev. i Centr. Amerika 22,0
  Evropa 15,7
  Južna Amerika 4,0
  Afrika 3,5
  Okeanija 2,9
• UKUPNO: 100,0
• Naziv kontinenta
  U % od ukupne površine pod žitima na dotičnom kontinentu
  Azija 22,8
  SSSR 37,8
  Sev. i Centr. Amerika 34,2
  Evropa 36,8
  Južna Amerika 33,6
  Afrika 14,6
  Okeanija 78,4
• UKUPNO: –

Iz ovoga pregleda vidi se da je pšenica sa gledišta svetske proizvodnje najvažnija vrsta žita.

Napomenuto je da se pšenica gaji na celoj zemljinoj površini. Ipak ako se uporede severna i južna zemljina polulopta, onda je površina pod pšenicom na severnoj polulopti nesrazmerno veća nego na južnoj. Na severnoj hemisferi pšenica se gaji na površini od 156,732.000 ha, što čini 90,3% od ukupne površine pod ovim usevom u svetu, a na južnoj svega na 16,793.000 ha ili 9,7%. Prema ovome pšenica je uglavnom žito severne zemljine hemisfere. Uzete u obzir samo one države u kojima se pšenica gaji na po-vršini iznad 1,000.000 ha.

Na većoj površini pšenica se gaji u ovim državama ):

• Evropa:
• Italija — 4,725.000 ha;
• Francuska — 4,250.000 ha;
• Španija — 4,000.000 ha;
• Rumunija — 2,500.000 ha;
• Nemačka — 1,800.000 ha.
• SSSR — 41,200.000 ha.
• A z i j a:
• Kina — 21,500.000 ha;
• Indija — 9,500.000 ha;
• Turska — 5,000.000 ha;
• Pakistan — 4,200.000 ha;
• Iran — 2,250.000 ha.
• Severna i Centralna Amerika:
• SAD — 27,290.500 ha;
• Kanada — 10,500.000 ha.
• Južna Amerika:
• Argentina 4,395.000 ha.
• Afrika:
• Alžir — 1,600.000 ha;
• Maroko — 1,250.000 ha;
• Južnoafrička Unija — 1,900.000 ha.
• Okeanija:
• Australija — 4,250.000 ha.

Prema ovome, po zasejanoj površini pšenicom na prvom mestu među državama u svetu stoji SSSR.

Prinos

Prinos pšenice nije u svima delovima sveta jednak. U ovom pogledu postoje velike razlike, što je posledica ranije istaknutih činilaca: nejednakih uslova uspevanja i nejednakog nivoa agrotehnike. Granice u kojima se kreće prinos ove biljke dosta su široke — od 4 do 40,7 tov/ha. Koliki je prosečan prinos pšenice u svetu i na pojedinim kontinentima, vidi se iz tablice 2.

Tab. 2. Prosečni godišnji prinos pšenice u svetu i na pojedinim kontinentima za period od 1945 do 1952 godine

Izostavljeno iz prikaza

• Naziv kontinenta
• Prinos u tov/ha
  Evropa 14,9
  Sev. i centr. Amerika 12,1
  Okeanija 11,5
  J. Amerika 10,1
  SSSR 9,3
  Azija 9,1
  Afrika 7,2
  Ceo svet 10,8

Iz prednjih podataka vidi se da po prosečnom prinosu među kontinentima na prvom mestu stoji Evropa (14,9 tov/ha), a na poslednjem Afrika (7,2 tov/ha). Na drugom mestu su Severna i Centralna Amerika (12,1 tov/ha); na trećem — Okeanija (11,5 tov/ha); na četvrtom — Južna Amerika (10,1 tov/ha); na petom — SSSR (9,3 tov/ha) i na šestom — Azija (9,1 tov/ha). Prosečan prinos pšenice u svetu iznosi 10,8 tov/ha. Prema ovome: Evropa, Severna i Centralna Amerika i Okeanija imaju veći prosečan prinos od svetskog proseka, a Južna Amerika, SSSR, Azija i Afrika manji. Za SSSR uzet je credratni pros. prinos, jer nismo raspolagali novijim podacima.

Razlike u prosečnom prinosu između pojedinih država još su veće nego između pojedinih kontinenata. Ovde se navode podaci za pojedine evropske zemlje koji to lepo prikazuju. U Evropi najveći prosečan prinos ima Holandija (37,0 tov/ha), a najmanji Portugalija (7,9 tov/ha). Visok prosečan prinos imaju još i ove evropske države: Danska — 36,6 tov/ha; Belgija — 32,7 tov/ha; Velika Britanija — 27,5 tov/ha; Nemačka 26,6 tov/ha; Švajcarska 26,4 tov/ha; Švedska — 22,3 tov/ha; Čehoslovačka — 18 tov/ha.

Proizvodnja

Pšenica i po proizvodnji među žitima stoji na prvom mestu. Ovo je razumljivo jer se gaji na najvećoj površini. Ukupna proizvodnja pšenice u svetu u vremenu od 1948 do 1952 godine iznosila je prosečno godišnje 191,758.000 tona )Koliko od ove količine otpada na pojedine delove sveta pokazuju podaci izneseni u tablici 3.

Tab. 3. Prosečna godišnja proizvodnja pšenice u pojedinim delovima sveta za period od 1948 do 1952 godine.

Izostavljeno iz prikaza

• NAZIV KONTINENTA u 1.000 tona
  Severna i Centralna Amerika 49.873
  Azija 44.583
  Evropa 42.223
  SSSR 38.143
  Južna Amerika 7.370
  Okeanija 5.143
  Afrika 4.423
• UKUPNO: 191.758
• NAZIV KONTINENTA u % od ukupne svetske proizvodnje
  Severna i Centralna Amerika 26,1
  Azija 23,3
  Evropa 22,1
  SSSR 19,8
  Južna Amerika 3,8
  Okeanija 2,6
  Afrika 2,3
• U KU P N O: 100,0

Podaci u tablici 3 pokazuju da po ukupnoj proizvodnji pšenice u svetu na prvom mestu stoje Severna i Centralna Amerika. Na njih otpada preko U1 (26,1%) ukupne svetske proizvodnje. Na drugom mestu je Azija sa 23,3%; na trećem — Evropa — sa 22,1%; na četvrtom — SSSR — sa 19,8%. Prema ovome samo na ova četiri dela sveta otpada 91,3% ili preko 9/10 ukupne svetske proizvodnje, a na ostale delove: Južnu Ameriku, Okeaniju i Arfiku — svega 8,7%. Na Južnu Ameriku otpada svega 3,8%; na Okeaniju — 2,6% i na Afriku 2,3%. Za SSSR uzeti su predratni podaci za prosečnu godišnju proiz-vodnju, pošto nismo raspolagali novijim podacima.

Proizvodnja pšenice u pojedinim državama u svetu različita je i odgovara srazmerno površinama na kojima se ova biljka gaji. U veće proizvođače spadaju u Evropi: Francuska (7,781.000 tona), Italija (7,277.000 tona), Španija (3,695.000 tona), Zapadna Nemačka (2,862.000 tona), a pored ovih država još i Velika Britanija, Poljska, Rumunija, Mađarska i naša zemlja. U Severnoj i Centralnoj Americi: SAD (31,000.000 tona) i Kanada (14,975.000 tona). U Južnoj Americi: Argentina (5,014.000 tona). U Aziji: Kina (21,679.000 tona), Indija (6,100.000 tona). U Okeaniji — Australija (5,013.000 tona) i Africi — Egipat (1,116.000 tona).

Izvoz i uvoz

Ranije je istaknuto da je pšenica jedan od najvažnijih predmeta međunarodne trgovine. Ona u ovom pogledu među žitima stoji na prvom mestu. Prema statističkim podacima o međunarodnoj trgovini žitima u periodu od 1948—1952 godine (Apnuaire de statistique agricoles et alimentaires — 1953; Volume VII, Part. 2) pšenica i pšenično brašno učestvuju u izvozu prosečno godišnje sa 58,3%, a u uvozu sa 57,7% od ukupnog izvoza, odnosno uvoza žita i njihovih prerađevina u svetu. Prema ovome na pšenicu i pšenično brašno otpada preko polovine ukupnog svetskog izvoza, odnosno uvoza, a na sva ostala žita ispod polovine. Ovo se lepo vidi iz podataka u tablici 4.

Tab. 4. Pregled prosečnog godišnjeg izvoza i uvoza žita i u svetu za period od 1948 do 1952 godine.

Izostavljeno iz prikaza

• Proizvod-Izvoz
• U 1.000 tona
  U % od ukup. izvoza žita
  Pšenica 21.000 50,2
  Pšenično brašno 3.447 8,1
  SVEGA 24.44,’ 58,3
  Kukuruz 4 637 11,1
  Pirinač 4.612 11,1
  Ječam 4.125 9,9
  Ovas 1.450 3,4
  Raž 900 2,1
  Ostala žita 1.675 4,1
• U K U P N O 41.846 100,0
• Proizvod-Uvoz
• U 1.000
  U % od ukup. uvoza žita
  Pšenica 20.412 49,7
  Pšenično brašno 3.287 8,0
  SVEGA 23.699 57,7
  Kukuruz 4 700 11,5
  Pirinač 4.512 11,0
  Ječam 4.062 9,6
  Ovas 1.400 3,5
  Raž 900 2,3
  Ostala žita 1.687 4,4
• U K U P N O 40.960 100,0

Najvažnije države koje izvoze pšenicu su:

• U Evropi:
• Francuska (412.000 tona),
• Mađarska (100.000 tona),
• Rumunija (65.000 tona).
• U Americi:
• SAD (7,020.000 tona),
• Kanada (6,161.000 tona).
• U Africi:
• Južnoafrička Unija (100.000 tona).
• U J. Americi :
• Argentina (1,886.000 tona).
• U Aziji:
• Turska (240.000 tona).

Najvažnije zemlje uvoznice pšenice su:

• U Evropi :
• Velika Britanija (4,000.000 tona),
• Nemačka (2,500.000 tona),
• Irska (1,250.000).

Pored pomenutih zemalja velike količine pšenice uvoze još i ove zemlje: Belgija, Grčka, Holandija, Švajcarska i Austrija.

• U Americi:
• Brazilija (1,250.000 tona) i
• Meksiko (350.000 tona). tona).
• U Aziji:
• Indija (2,125.000 tona),
• Japan (1,500.000 tona).
  U Africi :
• Egipat (700.000 tona).

Ako se sa gledišta izvoza i uvoza posmatraju pojedini delovi sveta, onda uglavnom pšenicu izvoze: Severna i Južna Amerika i Okeanija, a Evropa, Azija i Afrika ovaj proizvod uvoze.

B) U našoj zemlji

Zasejana površina

Prema statističkim podacima Saveznog zavoda za statistiku i evidenciju (Statistički godišnjak FNRJ — 1954 god.), ukupna površina pod pšenicom u našoj državi iznosila je od 1947 do 1953 godine, prosečno godišnje 1,839.810 ha. Ova površina čini 35,4% od ukupne površine pod žitima u našoj zemlji ili 25,2% od ukupne njivske površine. Ovom. površinom obuhvaćena je i površina na kojoj se gajiprolećna (jara) pšenica. Inače, u poređenju s površinom na kojoj stajene ostale vrste žita i dr. njivske biljke, ona dolazi na drugo mesto. Ispred pšenice stoji samo kukuruz (2,336.100 ha). Ostale vrste žita i druge njivske biljke gaje se na osetno manjoj površini. Prema ovome, po važnosti pšenica ne samo među žitima no i drugim njivskim biljkama dolazi na drugo mesto.

Interesantno je da se uporedi površina pod pšenicom s površinama na kojima se gaje druge vrste žita. Iz ovoga upoređenja vidi se da na svakih 100 hektara pšenice dolazi 127 ha kukuruza (2,336.100 ha), 18,4 ha ovsa (339.128 ha), 17,6 ha ječma (327.779 ha), 15,3 ha raži (281.707 ha), i 3,3 ha ostalih žita. Karta rasprostranjenosti pšenice u FNRJ (61.233 ha — pirinča 3.260 ha; prosa 13.640 ha; krupnika 5.216 ha; napolice 2.781 ha; sirka 5.746 ha i heljde 5.560 ha).

Položaj naše države po zasejanoj površini pšenicom u odnosu na zasejanu površinu pod ovim usevom u Evropi i u svetu sledeći je: u Evropi naša zemlja zauzima u ovom pogledu 5 mesto, a u svetu četrnaesto. U Evropi su ispred naše države izuzimajući SSSR, sledeće zemlje: Francuska, Španija, Italija i Rumunija.

Pšenica se u našoj državi gaji na celokupnoj teritoriji. ali zasejana površina u svima delovima naše zemlje nije ni približno jednaka (vidi kartu o rasprostranjenosti pšenice u FNRJ). Ona je kao što se vidi u najvećoj meri zastupljena u kulturi u žitorodnim krajevima. Na kolikoj se površini ova biljka gaji u pojedinim delovima naše države, vidi se iz podataka u tablici 5.

Tab. 5. Prosečna godišnja zasejana površina pšenicom u FNRJ i pojedinim narodnim republikama u vremenu od 1947 do 1953 godine.

Izostavljeno iz prikaza

• NARODNA REPUBLIKA
• Zasejane površine u ha
• Srbija 1,135.231
• Hrvatska 350.772
• Bosna i Hercegovina 196.853
• Makedonija 98.414
• Slovenija 49.880
• Crna Gora 8.660
• UKUPNO FNRJ 1,839.810
• NARODNA REPUBLIKA
• U % od površine pod pšenicom u FNRJ
• Srbija 61,7
• Hrvatska 19,1
• Bosna i Hercegovina 10,7
• Makedonija 5,4
• Slovenija 2,7
• Crna Gora 0,4
• UKUPNO FNRJ 100,0

Iz podataka u tab. 5 vida se da u našoj državi po zasejanoj površini pšenicom na prvom mestu stoji NR Srbija (1,135.231 ha). Na ovu republiku otpada 61,7% ili preko 3^5 ukupne površine pod ovom biljkom u našoj zemlji. Prema ovome NR Srbija je naš najvažniji proizvodni centar pšenice (vidi dajagram br. 1). Na drugom mestu je NR Hrvatska — 19,1%, na trećem NR Bosna i Hercegovina — 10,7%, na četvrtom NR Makedonija — 5,4%, na petom NR Slovenija — 2,7% i na šestom NR Crna Gora — 0,4%.

• NR Srbija
• NR HRVATSKA
• NR BiH
• NR Makedonija
• NR Slovenija
• NR CRNA GORA

Dijagram br. 1 Rasprostranjenost pšenice u pojedinim republikama u našoj zemlјi

Izostavljeno iz prikaza

Od ukupne površine pod pšenicom u NR Srbiji, na užu Srbiju otpada 574.385 ha ili 50,6%, na AP Vojvodinu 488.893 ha ili 43,1% i na Kosovo-Metohisku oblast 71.953 ha ili 6,3%.

Prinos

Prosečni prinos pšenice u pojedinim godinama i u pojedinim delovima naše zemlje varira u dosta širokim granicama. To je uglavnom posledica nejednakih prirodnih uslova i nejednake agrotehnike. No uopšte uzeto prinos ove važne biljke u našoj zemlji je nizak, kao što se to vidi iz podataka u tablici 6.

Tab. 6. Prosečan godišnji prinos pšenice za celu državu i pojedine narodne republike u vremenu od 1947 do 1953 godine.

Izostavljeno iz prikaza

Naziv republike i prinos u tov/ha

• FNRJ 11,4
• Srbija 12,2
• Slovenija 11,7
• Hrvatska 11,2
• Makedonija 8,8
• Bosna i Hercegovina 8,7
• Crna Gora 7,6

Iz prednjih podataka se vidi da prosečan prinos pšenice u našoj zemlji iznosi 11,4 tov/ha. Prema tome, naša zemlja po prosečnom prinosu pšenice stoji iznad svetskog prosečnog prinosa (10,8 tov/ha), ali ispod evropskog (14,9 tov/ha). Naš prinos pšenice s obzirom na prirodne uslove je mali, te treba nastojati da se što pre podigne. Inače u poređenju sa predratnim (period od 1935—-1939 godine) veći je svega za 10 kg/ha.

Što se tiče prosečnog prinosa pšenice u pojedinim narodnim republikama, na prvom mestu stoji Srbija (12,2 tov/ha), a zatim Slovenija (11,7 tov/ha), pa Hrvatska (11,2 tov/ha). U ostalim Republikama prosečan prinos je znatno’ niži. Najniži prosečan prinos ima Crna Gora (7,6 tov/ha) — vidi dijagram br. 2.

U Srbiji najveći prosečan prinos u periodu 1951 do 1953 god. ima AP Vojvodina (14,1 tov/ha), zatim Uža Srbija (12,1 tov/ha) pa Kosovo-Metohijska oblast (10,4 tov/ha).

Od interesa je da se istakne da veličina prinosa u pojedinim državnim, zadružnim i privatnim gazdinstvima prelazi i preko 30 tov/ha.

Dijagram br. 2. Prosečan prinos pšenice u pojedinim republikama

Izostavljeno iz prikaza

Dajagram br. 3. Proizvodnja pšenice u pojedinim republikama

Izostavljeno iz prikaza

Proizvodnja

Naša zemlja spada u veće proizvođače pšenice. Ukupna proizvodnja od 1948 do 1953 godine iznosila je prosečno godišnje 2,153.355 tona. Ova količina čini 36,3% ukupne godišnje proizvodnje žita u našoj zemlji za ovaj isti vremenski period. Ispred pšenice je samo kukuruz (2,839.680 tona ili 47,9% ukupne proizvodnje žita u našoj zemlji). Ovo je razumljivo jer se pod kukuruzom nalazi veća površina, a usto je i njegov prosečan prinos veći (13,7 tov/ha)Naša proizvodnja pšenice upoređena sa evropskom i svetskom proizvodnjom čini 5,1% evropske i 1,1% svetske proizvodnje ove vrste žita.

Po proizvodnji pšenice pojedine narodne republike stoje uglavnom u onom istom redu, u kojem su i po zasejanoj površini ovom biljkom (vidi tab. 7). Prema ovome po proizvodnji na prvom mestu stoji NR Srbija, na koju otpada 1,432.942 tona ili 66,5%.

Iz ovoga izlazi da na NR Srbiju otpada nešto preko % ukupne proizvodnje pšenice u našoj državi. Na drugom mestu je NR Hrvatska. Ostale narodne republike u proizvodnji pšenice znatno izostaju.

Tab. 7. Pregled proizvodnje pšenice u pojedinim narodnim republikama za period 1948—1953 godine.

Izostavljeno iz prikaza

• Narodna republika
• Proizvodnja pšenice u tonama
• Srbija 1,432.943
• Hrvatska 386.112
• Bosna i Hercegovina 182.817
• Makedonija 89.416
• Slovenija 56.032
• Crna gora 6.035
• UKUPNO FNRJ 2,153.355
• Narodna republika
• Proizvodnja pšenice u %
• Srbija 66,5
• Hrvatska 18,0
• Bosna i Hercegovina 8,4
• Makedonija 4,2
• Slovenija 2,6
• Crna gora 0,3
• UKUPNO FNRJ 100,0

Procentualno učešće pojedinih narodnih republika pretstavljeno je grafički u dijagramu br3.

U proizvodnji pšenice u Srbiji, Uža Srbija i AP Vojvodina učestvuju gotovo podjednako — sa 47,4%. U Užoj Srbiji prosečna godišnja proizvodnja iznosi 680,130 tona, a u AP Vojvodini — 679.537 tona. U Kosovo-Metohiskoj oblasti prosečna godišnja proizvodnja iznosi 73.276 tona.

Izvoz i uvoz

Do rata se pšenica iz naše zemlje izvozila u velikoj meri. Iz naše zemlje izvozilo se u vremenu od 1935 do 1939 godine prosečno godišnje 193.457 tona, što je činilo 47% od ukupnog izvoza žita. Posle Drugog svetskog rata u našu se zemlju uvozi pšenica. Ovo je nastupilo stoga što je površina pod pšenicom posle rata u odnosu na površinu na kojoj se ova biljka gajila pre rata smanjila, zatim što smo imali nekoliko veoma nepovoljnih godina (sušnih) za pšenicu i što je u našoj zemlji upotreba pšeničnog hleba za ishranu stanovništva povećana u odnosu na predratno vreme, kada je kukuruz u većoj meri upotrebljavan za ishranu. Smanjenje površine pod pšenicom nametnulo se kao nužno radi pojačane proizvodnje drugih njivskih biljaka neophodnih za podizanje standarda života našeg stanovništva, kao i za rad naše industrije. Tako je na račun pšenice pojačano gajenje industrijskih biljaka: šećerne repe, pamuka, konoplje, uljanih biljaka itd. zatim povrća i biljaka za stočnu hranu. To su bili uglavnom uzroci, koji su povukli za sobom uvoz pšenice. Ukupan uvoz pšenice i pšeničnog brašna i drugih njenih prerađevina po godinama iznosio je: ‘

• Godina
• U tovarima
  1950 90.232
  1951 1,343.136
  1952 4,239.430
  1953 7,580.430
  Svega 13,253.228
• Godina
• Vrednost u dinarima
  1950 40,924.000
  1951 824,736.000
  1952 14,257,561.000
  1953 21,744.142.000
  Svega 36,867,363.000

Prema ovome uvoz pšenice i njenih prerađevina u vremenu od 1950 do 1953 godine iznosio je prosečno godišnje 3,313.305 tovara po težini i 9,216,840.500 din. po vrednosti.

Pšenica u desetogodišnjem programu unapređenja poljoprivrede

U ovom programu predviđeno je uglavnom povećanje prinosa pšenice pa prema tome i ukupne proizvodnje, kako bi se postiglo ne samo obezbeđenje ishrane našeg stanovništva pšeničnim hlebom, već i odvajanje izvesnih količina za izvoz. Teritorija naše zemlјe u cilјu unapređenja polјoprivrede podelјena je u pet polјoprivredno-ekonomekih rejona: I ili žitorodni (nizijski), II ili ratarsko-voćarsko-vinogradarsko-stočarski (brežulјkasti, III ili pašnjački (stočarski), IV ili primorski (južnih kultura) i V ili povardarski (industrijskog bilјa). Međutim, površina će ostati približno ista. Pored ovoga ona će se i dalje forsirati u prvom redu u drugom proizvodnom rejonu, a zatim u prvom (vidi kartu poljoprivredno-ekonomskih rejona u našoj zemlji) . Prema ovome u 1962 godini, kada treba da se izvrši Desetogodišnji program unapređenja poljoprivrede, površina pod pšenicom ostaće približno ista kao što je sada, ali prinos treba osetno da se poveća. Ovo povećanje prinosa iznosiće za celu zemlju 3,8 tov/ha ili 31,6% u odnosu na prosečan prinos 1947—1951 godine, što znači da prosečan prinos u 1962 godini treba da iznosi 15,8 tov/ha.

Karta poljoprivredno-ekonomskih rejona u FNRJ

Povećanje prinosa treba da se uglavnom realizuje primenom pojačanog đubrenja veštačkim đubrivima, upotrebom boljeg semena i drugim tehničkim merama. No ovo povećanje prinosa neće biti podjednako za celu zemlju. Najveće povećanje biće u prvom i drugom proizvodnom rejonu. U 1962 godini prosečan prinos pšenice u pojedinim rejonima treba da izgleda ovako:

• Rejon I
  Prinos tshv/ha 19,0
• Rejon II
  Prinos tshv/ha 15,0
• Rejon III
  Prinos tshv/ha 12,2
• Rejon IV
  Prinos tshv/ha 12,0
• Rejon V
  Prinos tshv/ha 13,0
• Rejon FNRJ
  Prinos tshv/ha 15,0

Što se tiče procentualnog učešća pojedinih rejona po zasejanim površinama u ukupnoj površini pod pšenicom vidi se iz sledećih podataka:

• Rejon I
  % površine 37,8
• Rejon II
  % površine 34,0
• Rejon III
  % površine 20,1
• Rejon IV
  % površine 3,1
• Rejon V
  % površine 5,0

S obzirom na izloženo u 1962/63 godini ukupna proizvodnja pšenice treba da iznosi 3,831.500 tona ).

U proizvodnji ove količine pojedini rejoni učestvovaće u ovim procentima:

• I
  45,5
• II
  32,4
• III
  15,6
• IV
  2,4
• V
  4,1

Prema ovome skoro 9/10 ukupne proizvodnje pšenice u našoj zemlji treba da podmire I i II rejon.

Hemijski sastav ploda, upotreba, priprema za ishranu ljudi

Hemijski sastav

Pšenice se po hemijskom sastavu među sobom bitno razlikuju. Ove razlike postoje ne samo između pojedinih vrsta, odlika i sorti, no i u jednoj istoj sorti. To dolazi otud što hemijski sastav ne zavisi samo od vrste odlike i sorte, nego i od čitavog niza drugih faktora, od kojih se naročito ističu: klima, zemljište, meteorološki uslovi, uslovi ishrane, način gajenja itd. Ipak, glavni sastojak u plodu pšenice je, kao što će se videti, skrob. Prosečan sastav semena pšenice vidi se iz tablice 7.

Tab. 7. Prosečan sastav semena pšenice u % po Volfu

Izostavljeno iz prikaza

• VRSTA SEMENA Voda
  Pšenica 14,4
  Krupnik 14,8
  Krupnik oljušten 14,5
  VRSTA SEMENA Sirovi protein
  Pšenica 13,0
  Krupnik 19,0
  Krupnik oljušten 13,5
• VRSTA SEMENA Bezazotne ekstr. mat.
  Pšenica 66,4
  Krupnik 52,5
  Krupnik oljušten 67,2
• VRSTA SEMENA Vlaknima
  Pšenica 3,0
  Krupnik 16,5
  Krupnik oljušten 1,5
• VRSTA SEMENA Masti
  Pšenica 1,5
  Krupnik 1,5
  Krupnik oljušten 1,6
• VRSTA SEMENA Mineral. materije
  Pšenica 1,7
  Krupnik 3,7
  Krupnik oljušten 1,7

Iz prednjih podataka vidi se da se plod pšenice sastoji uglavnom iz vode, organskih i mineralnih materija. Pored ovoga u njemu se nalaze još i vitamini.

Voda

Sadržaj vode prema gornjim podacima kreće se od 14,4 do 14,8%. Veći sadržaj vode (iznad 15%) nije poželjan, jer se u tom slučaju zrna brzo i lako kvare (plesnive), što otežava čuvanje. Prema analizama koje je izvršio B. Vajić, naša najbolja i najviše rasprostranjena sorta pšenice „Bankut” sadržala je posle žetve prosečno vode: poreklom iz Banata 13,29%; iz Bačke 13,60 %, a iz Slavonije i Srema 13,80%. Inače, sadržaj vode kretao se od 12,29% do 14,35%. Prema tome, naše pšenice po žetvi sadrže vode ispod dozvoljenog maksimuma.

Međutim analize naših pšenica iz 1934 godine koje su izvršene u Oglednoj i Kontrolnoj stanici u Topčideru, pokazuju da se vlaga u njihovom zrnu kretala od 9,84 do 14,73% (Šomoćska šišulja). Međutim, prosečan sadržaj vlage u zrnima je 12,39%. Prema ovome i analize B. Vajića, kao i analize izvršene u Oglednoj i Kontrolnoj stanici u Topčideru pokazuju da naše pšenice ne sadrže više vode od one količine koja bi dovela u pitanje njihovo čuvanje.

Organske materije

Organske materije sastoje se uglavnom iz: bezazotnih ekstaktivnih materija, celuloze (vlaknine), masti i azotnih materija.

Bezazotne ekstraktivne materije smeštene su poglavito u endospermu, i to u njegovom centralnom delu. Ka periferiji njihova količina opada. Na njih otpada kod pravih pšenica (pšenice s golim zrnom) 66,4%, dok kod krupnika neoljuštenog 52,5%, a oljuštenog 67,2%. Prema ovome, na bezazotne ekstraktivne materije otpada od % do % težine ploda. Glavni sastojak bezazotnih ekstraktivnih materija je skrob. Na ovaj sastojak otpada 9/10 ukupne količine bezazotnih ekstraktivnih materija, a na sve ostale 1 10. Od ostalih bezazotnih ekstraktivnih materija pšenica sadrži još i tršćani šećer (oko 1% težine ploda), koji je poglavito smešten u klici. Po Schulze-y, u pšeničnoj klici nalazi se 24,34% ukupne količine tršćanog šećera i maltoze.

Vlaknina (celuloza) je smeštena poglavito u omotaču ploda. Stoga prave (gole) pšenice sadrže manje vlaknine od plevičastih (krupnici). Ovo pokazuju podaci iz tablice 7 za oljušten i neoljušten krupnik. Ali količina celuloze zavisi još i od uslova uspevanja, a zatim i od krupnoće zrna. Pšenice poreklom iz vlažnijih krajeva sadrže više celuloze (2,8%) od pšenica iz suvih oblasti (2,3%). To dolazi otud što pšenice iz vlažnijih oblasti imaju deblji i grublji omotač. Međutim, ako se različite sorte pšenice gaje pod istim uslovima, onda se ova razlika u sadržaju vlaknine ne zapaža. Sitnija zrna sadrže više vlaknine od krupnijih, jer u sitnijim zrnima na jedinicu težine otpada veća površina omotača. Pšenice čija su zrna okrugla sadrže manje vlaknine od onih koje imaju izdužeca zrna. Pošto se vlaknina, kao što je napomenuto nalazi u omotaču, a pri mlevenju ovaj odlazi u mekinje, to su mekinje bogatije njome od brašna. Mekinje sadrže do 10% vlaknine, a brašno oko 0,7%.

Masti su zastupljene u pšeničnom zrnu u manjoj količini — oko 1,5%. Najviše se masti nalazi u klici — oko 14,25 %. Velika količina masti u klici otežava čuvanje brašna. Zato se pri složenom mlevenju klice izdvajaju. U protivnom, nastupa užeglost brašna.

Azotne materije u pšeničnom zrnu sačinjavaju poglavito belančevine. Nјihov se sadržaj kreće u širokim granicama —-od 10 do 22%. U svim delovima ploda one nisu jednako raspore-đene. Najviše ih ima u periferiskom delu endosperma, a idući ka centru njihova količina opada. Ovo se vidi iz sl. 19 (po Flaksbergeru).

Količina belančevina u semenu pšenice zavisi od mnogobrojnih faktora: od vrste i sorte, od tipa pšenice, klimatskih prilika, geografske širineidužine, oeobina zemljišta, načina gajenja — poglavito đubrenja. Sve vrte i sorte pšenice ne sadrže istu količinu belančevina. Ozime pšenice sadrže manje belančevina od jarih. U suvom kontinentalnom podneblju pšenice sadrže više belančevina, nego u vlažnom. Usled ovoga, pšenice odgajeneu istočnim i jugoistočnim su~ vim predelima sadrže više belančevina od onih iz zapadnih vlažnijih oblasti. Tako pšenice u Francuskoj i Nemačkoj sadrže manje azota (2—2,2%) od pšenica u SSSR-u (3,5%). Uticaj podneblјa ispolјava se i na jednoj istoj sorti. Količina belanče-vine zavisi i od geografske širine i dužine. Ovo se vidi iz podataka koje je dobio N. N. Ivanov. Po ovim podacima koli-čina belančevina u pšenicama iz raznih oblasti kretala se ovako:

• Francuske pšenice 9,0—12,0%
• Nemačke pšenice 12,1%
• Gorki (SSSR) 12,0%
• Bela Crkva (Kijevska oblast) 17,6%
• Poltava (SSSR) 19,0%
• Kijev 20,0%
• Krasnokut 21,0%

Prednji podaci pokazuju da su pšenice iz Jugoistočne Evrope skoro dvostruko bogatije belančevinama od pšenica iz Zapadne i Severozapadne Evrope.

Uticaj geografske širine i dužine takođe se ispoljava na sadržaju belančevina i u jednoj istoj sorti. Tako, poznata sorta „Arnautka”, proizvedena u raznim oblastima sadržala je azota: u Bavarskoj 1,93% u Tverskoj oblasti 2,15%, u Harkovu 2,98%.

Sadržaj belančevina kod naših pšenica takođe varira, što zavisi od sorte i oblasti u kojima se gaje. U našim žitorodnim krajevima, naša najvažnija i najrasprostranjenija sorta „Bankut”, prema ispitivanjema B. Vajića (1937 god-) sadržala je belančevina:

• U Banatu od 12,92—15,59% prosečno 14,69%
• U Bačkoj od 12,45—15,92% prosečno 14,68%
• U Sremu i Slavoniji od 13,34—18,80%
  prosečno 15,12%

Interesantno je da se istakne, da od svih 26 analiziranih primeraka nijedan nije sadržao manje od 12% belančevina. Međutim, skoro polovina (46,1%) imala je preko 15%. Jedan primerak pšenice iz Slavonske Požege sadržao je 18,20%.

Sadržaj belančevina u pšenicama pojedinih evropskih država kreće se (po Košutan-u) u % ovako:

• Mađarske 15,36
• Rumunije 13,28
• Rusije 15,0
• Nemačke 11,62
• SAD 13,63
• Francuske 11,16
• Engleske 10,60

Prema ovome, pšenica „Bankut” iz naših žitorodnih krajeva, po sadržaju belančevina približuje se mađarskim i ruskim pšenicama.

Vrsta belančevina i njihove osobine. — U plodu pšenice postoje četiri vrste belančevina: albumin, globulin, glijadin i glutenin. Ove se belančevine po osobinama među sobom razlikuju. Albumin se rastvara u vodi; globulin se može izdvojiti rastvorom kuhinjske soli; glijadin se rastvara u alkoholu, a glutenin u alkalijama. Belančevine koje se ne rastvaraju u vodi čine „lepak”. No lepak sačinjavaju uglavnom samo belančevine glijadin i glutenin. Koliku količinu pojedinih vrsta belančevina sadrži plod pšenice pokazuju sledeći podaci (u procentima):

• Globulina 0,62
• Glutenina 4,69
• Albumina 0,39
• Glijadina 3,96

Napred iznesene količine belančevina nisu stalne, već se menjaju, što zavisi od različitih činilaca. Ozima pšenica sadrži više glijadina, a manje glutenina, a jara obrnuto više glutenina a manje glijadina.

Lepak sačinjavaju glijadin i glutenin. Ako se jedna od ovih belančevina udalji iz brašna, onda lepka nema. Stvaranje lepka biva na taj način, što se čestice jedne belančevine, na pr. glutenina, slepljuju (vezuju) s belančevinama glijadinaLepak je najvažniji sastojak ploda pšenice i od njegovog kvaliteta zavisi pecivost i kakvoća hleba. Na osnovu mnogobrojnih ispitivanja smatra se da kakvoća brašna, odnosno njegova hlebna vrednost i pecivost zavise od odnosa između belančevina koje sačinjavaju lepak. Ovaj odnos treba da bude u srazmeri 75:25, tj. na tri dela glijadina jedan deo glutenina.

Sadržaj lepka u pšenici „Bankut” odgajene u našim žitorodnim krajevima kretao se prema analizama B. Vajića ovako:

• U Banatu 25,8—37,6% prosečno 31,7%
• U Bačkoj 25,6—33,6% prosečno 29,6%
• U Sremu i Slavoniji 29,0—41,5% prosečno 33,1%

Što se tiče hidratacije lepka, koja je od važnosti za kvalitet pšenice, naša „Bankut” pšenica smatra se dobra, jer vezuje iznad 67% vode („Bankut” pšenica iz Banata ima hidrataciju 67,6; iz Bačke 67,7, a iz Srema i Slavonije 67,6%).

Po analizama Ogledne i Kontrolne stanice u Topčideru sadržaj vlažnog i suvog lepka iznosio je prosečno: vlažnog 41,23, a suvog 12,38%. Inače sirovi lepak kretao se u granicama od 25,96 — 54,24, a suvi 7,32 do 16,12%. Hidratacija lepka iznosila je prosečno 69,8%, a kretala se od 65,3 do 72,7%. I ove analize kao i prethodne pokazuju da su naše pšenice u većini slučajeva dobre. Po Tiberovoj klasifikaciji njihov se kvalitet kreće od Ai do Ci. Prosečan njihov kvalitet je Bi.

Sve pšenice nemaju lepak iste kakvoće. Uopšte uzeto, obične (meke) pšenice imaju najbolji lepak. Stoga su najpodesnije za izradu hleba. Ali kvalitet lepka kod raznih sorata ove pšenice vrlo je različitDobar lepak treba da ima ove osobine: da se rasteže, da je elastičan. odnosno da ne puca i da zadržava svoje stanje. Od brašna koje ima dobar lepak dobiva se šupljikav (sunđerast) hleb velike zapremine. Ovakav hleb lakše se vari, te se potpunije iskorišćuje.

Tvrde pšenice sadrže najviše belančevina, pa prema tome i lepka. Lepak. ovih pšenica odlikuje se specifičnim osobinama, naime, ima veliku rastegljivost. Stoga se od brašna ovih pšenica izrađuju razna testa, kao: makaroni, spageti i vermičeli. Od brašna ovih pšenica ne može se dobiti hleb velike zapremine i sunđeraste građe, već zbijen usled čega se ne suši brzo. Međutim, hleb dobiven od brašna iz zrna obične pšenice brže se suši, ali je kvalitativno bolji.

Sadržaj belančevina odnosno lepka u pšeničnom zrnu može se utvrditi donekle i po građi — strukturi zrna, odnosno po njegovom izgledu na poprečnom preseku. Građa pšeničnog zrna može biti brašnava i staklava. Zrna brašnave građe imaju na preseku belu brašnavu boju, neprozračna su i mekana, te se pri mlevenju lako drobe. Nasuprot ovome, zrna staklave građe su poluprovidna kao staklo i tvrda, usled čega se teško drobe. Brašnava građa nastaje na taj na*uš što prostore između krupnih skrobnih zrnaca popunjavaju sitna skrobna zrnca omotana tankim slojem belančevina. U zrnima. staklave građe u prostorima između krupnih skrobnih zrnaca sitnih zrnaca ili uopšte nema, ili ih malo ima, tako da su ovi prostori ispunjeni belančevinama.

Određivanje stakljavosti (baršnavosti) zrna. — Staklavost zrna određuje se pomoću farinotoma (sl. 20) i farinoskopa (sl. 21). Farinoskopom se staklavost određuje električnom svetlosti, dok se prvim aparatom to postiže posmatranjem proseka zrna golim okom. U praksi se češće za ovu svrhu upotrebljava farinotom. Ovaj se aparat sastoji, kao što sl. br. 20 pokazuje, iz dve izbušene kružne površine i jednog noža. Ove površine motu biti četvrtaste.

Određivanje staklavosti. zrna pomoću farinotoma vrši se tako što se u rupe donje kružne površine stave zrna, a zatim se ista nožem preseku. Posle toga posmatra se presek zrna, a zatim određuje rezultat analize. Određivanje rezultata vrši se ovako: Pretpostavimo da je od 100 zrna bilo potpuno staklavih 30; % staklavih — 20; 1/2 staklavih — 15 i 1/4 staklavih — 25, onda he rezultat biti:

30 × 4 = 120
20 × 3 = 60
15 × 2 = 30
25 × 1 = 25

235

Ovaj broj treba podeliti sa 4. Prema tome staklavost uzete probe iznosi 58,7%.

Sl. 20 Groberkov farinotom

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 21 Farinoskop

Izostavljeno iz prikaza

Mineralne materije

Pšenično zrno sadrži mineralnih materija oko 1,7%. One su poglavito skoncentrisane u omotaču zrnaPlevičaste pšenice sadrže više mineralnih materija od golih, što se lepo vidi iz sadržaja mineralnih materija u oljuštenom (1,7%) i neoljuštenom (3,7%) zrnu krupnika (tab. 7). Usled toga što se mineralne materije nalaze u omotaču zrna, one pri složenom mlevenju odlaze u mekinje. Zato mekinje igraju važnu ugolu u ishrani domaćih životinja.

Mineralne materije sastoje se uglavnom iz: fosfora, kalijuma, magnezijuma, kreča i silicijuma. Najveći deo otpada na fosfor (Rg Os) — oko 50% ukupne količine mineralnih materija, zatim na kalijum (KsO) — od 20 do 30%. Ostale mineralne materAje zastupljene su u malo) količini.

Vitamini

Vitamini se takođe nalaze u pšeničnom zrnu i to u vrlo maloj količini. Tako, pšenično zrno sadrži karotin kao izvor vitamina A, zatim vitamina Vm, V2, S, K u RR. Najviše vi~ tamina nalazi se u klicama. Tako je u njima skoncentrisano oko 60% vitamina Bi. Brašno dobiveno finijom meljavom sadržž manje vitamina od brašna prostije meljave. Prisustvo vitamina je od velike važnosti za pravilno Funkcionisanje ljudskog organizma.

Upotreba

Kao što je već napomenuto, pšenica služi u prvom redu za ishranu ljudi. Ona je u ovom pogledu najvažnije1 hlebno žito. Od pšeničnog brašna spravlja se hleb u pravom smislu te reči. Najčešće se od njenog brašna mesi hleb s kvascem, ređe presan — pogača. Najbolji hleb dobiva se od pšenice zato što ona, uopšte uzeto, u poređenju s ostalim žitima ima najbolji lepak. S toga je ona u celom svetu najvažnije hlebno žito.

Pored brašna za mešenje hleba, od pšenice se dobivaju izvesna fina brašna koja služe za izradu raznovrsnih luksuznih peciva, zatim još griz. Ovaj poslednji igra važnu ulogu u ishrani dece, a i odraslih kao dodatak raznim jelima. Od brašna tvrdih pšenica kao što je pomenuto izrađuju se razni drugi proizvodi: makaroni, špageti i vermičeli, koji takođe igraju veliku ulogu u ishrani čoveka.

Za ishranu stoke pšenica dolazi u obzir samo u obliku otpadaka — mekinja. Uloga mekinja u ovom pogledu je velika, jer u njih odlazi prilikom složenog mlevenja gotovo celokupna količina mineralnih materija koja se nalaze u zrnu. Pored toga, one su bogate i azotnim materijama.

U industriji, od pšeničnog zrna može se dobiti skrob, a iz pšeničnih klica dobiva se ulje, koje služi za izradu sveća, sapuna i drugih proizvoda.

Pripremanje za ishranu ljudi

Pšenično zrno za ishranu ljudi upotrebljava se u samlevenom stanju, u obliku brašna. U pitanje mlevenja pšenice nećemo detaljno ulaziti nego ćemo samo izneti šta je prosto a šta složeno mlevenje.

Prosto mlevenje je ono pri kome se celokupno pšenično zrno samelje u brašno, bez odvajanja pojedinih njegovih delova. Drugim rečima, prostim mlevenjem se drobi (isitni) celokupno pšenično zrno. Ovakvo se mlevenje obavlja u običnim, prostim mlinovima (vodenicama). Brašno dobiveno prostim mlevenjem ima; zatvorenu boju, koja potiče od omotača zrna, pošto je on zatvorene boje. Ovakvo brašno naziva se crno. Hleb proizveden od ovakvog brašna takođe je zatvorene boje, a po svojoj svarljivosti izostaje iza hleba proizvedenog od brašna koje je dobiveno složenim mlevenjem. Ovaj hleb je i manje hranljiv, mada u njegov sastav ulaze svi delovi zrna, naročito mineralne materije i vitamini. Manja svarljivost i hranljivost crnog hleba potiče od celuloze, kraja se nalazi u omotaču zrna. Oca je, kao što je poznato, ne samo nesvarljiva, već otežava i varenje ostalih lako’ svarljivih sastojaka. Ovome treba dodati još i to, da se brašno dobiveno prostim mlevenjem teško čuva, pošto u njegov sastav ulaze klice koje su bogate uljem, što izaziva brzo kvarenje brapšo.

Složeno mlevenje sastoji se u tome što se pri mlevenju od peničnog zrna izdvajaju pojedini njegovi delovi, a u brašno ulazi samo endosperm. Prema tome, pri složenom mlevenju u sastav brašna ne ulazi ni omotač zrna, niti aleuronski sloj i klica. Zato se pri složenom mlevenju dobiva brašno bele boje, različitih nijansa, što zavisi od stepena frakcionisanja. Od ovakvog brašna mesi se beli hleb i druga peciva. Od tvrdih pšenica za spravljanje makarona, špageta i drugih testa melje se krupno brašno, poznato pod nazivom „semolina” ili „krupa’’.

Za složeno mlevenje potrebne su naročite mašine koje se nalaze samo u modernim mlinovima. Da bi se endosperm zrna što potpunije izdvojio, mlevenje se vrši u više faza. Naročito otežava izdvajanje endosperma brazdica zrna i kakvoća njegovog omotača. Ukoliko je brazdica dublja a omotač grublji — manje elastičan, utoliko je izdvajanje endosperma teže. Mlevenje za_ visi i od oblika zrna, sorte pšenice čije je zrno okruglastog oblika, lakše se melje od pšenica duguljastog zrna. Stoga se tvrde pšenice teže melju od običnih.

Složenim mlevenjem dobivaju se kao sporedni proizvod mekinje. One se dobivaju i pri prostom mlevenju, kad se brašno proseje neposredno pred mešenje hleba. One služe za ishranu stoke kao krepka hrana, jer sadrže oko 12% azotnih materija, a bogate su uljem, pogotovu ako su dobivene složenim mlevenjem. U njima se nalaze skoro sve mineralne materije zrna.

Slama i pleva

Pri kulturi pšenice dobivaju se join slama i pleva. Ova dva proizvoda poglavito služe stočarstvu za prostirku. Prema tome, najveći deo ovih proizvoda odlazi u stajsko đubrivo, te se tako znatan deo mineralnih materija opet vraća zemljištu. Pšenična slama i pleva, pošto su grube, retko se upotrebljavaju za ishranu stoke.

Najzad se napominje da se pšenica kao i ostala žita može u zelenom stanju upotrebiti za ishranu stoke. No ona se ređe za ovu svrhu upotrebljava sama za sebe (čista) već se seje zajedno sa jednogodišnjim mahunicama — grahoricama i stočnim graškom.

Sorte

Istaknuto je da je pšenica polimorfna biljka u smislu vrsta i odlika. Isto tako kod nje se razlikuje veliki broj sorti. Smatra se da ih ima preko 3.000 zastupljenih u kulturi. Po vremenu sejanja one se, kao što je spomenuto, dele uglavnom u dve grupe: ozime i jare (prolećne). Pored ovih dveju grupa, postoji još jedna — treća, a to su fakultativne sorte (presivke), koje se mogu sejati i u jesen i uproleće, tj. i kao ozime i kao jare. Pored podele prema vremenu sejanja, one se dele jošipodužini vegetacije na rane, srednje i pozne. Postoji još podela sorti pšenica i po poreklu. Ova podeda ima manje-više trgovački karakter. Tako se pšenice dele na: kanadske, ruske, zapadno-evropske, ukrajinske, jugoslovenske itd.

Najzad postoji još podela sorata i po kakvoći. U ovom pogledu sve pšenice u svetu dele se u tri klase: prvu, drugu i treću. U prvu klasu spadaju uglavnom pšenice iz Jugoistočne Evrope i Severne Amerike. Iz Jugoistočne Evrope prvoklasne pšenice su podunavske i ruske.

U grupu podunavskih pšenica dolaze naše pšenice i to: vojvođanske, srbijanske, slavonske i severno-bosanske, zatim mađarske, rumunske ukoliko su poreklom iz dela Banata, koji pripada Rumuniji, zatim one pored Dunava i Bugarske -— iz severnog dela — pored Dunava. Sve ove pšenice pripadaju sa malim izuzetkom (rumunske iz vrste Tr. durum) vrsti Tr. vulgare.

U pšenice Severne Amerike dolaze uglavnom kanadske pšenice i pšenice iz SAD. Među njima ima ozimih l jarih i pripadaju uglavnom’ vrsti Tr. vulgare i Tr. durum.

Ruske prvoklasne pšenice pripadaju uglavnom vrstama Tr. vulgare i Tr. durum. Ima ih i ozimih i jarih. Ruske pšenice su bogatije lepkom koji po kvalitetu stoji na prvom mestu. Najvažnije sorte ruskih prvoklasnih pšenica su one koje se gaje u Ukrajini, Krimu u oblasti Kavkaza.

U drugu klasu spadaju pšenice poreklom iz Južne Amerike (Argentina) i Australije. Po Hofmanu australiske pšenice su meke, bele i one ne podnose dug transport.

Argentinske pšenice su obično jako zakarovljene ali sadrže dosta proteina, koji je dobro rastegljiv i mekan. Stoga one daju dosta dobar hleb i druga peciva.

U pšenice treće klase spadaju afričke i azijske. Od azijskih pšenica poznate su: indiska, maloazijska i sirijska. Imaju lepak mekan ali daju vrlo beo hleb. Od svih azijskih pšenica najbolja je maloazijska.

Afričke pšenice obuhvataju egipatsku pšenicu i pšenice iz istočnih i severnih delova Afrike. Slabog su kvaliteta.

Rasprostranjenost ozimih i jarih sorti u pojedinim delovima sveta vrlo je različita. Po prof. Flaksbergeru (Pšenici 1938) u kulturi na zemljinoj površini preovlađuje ozimi usev pšenice. Pod ozimim usevom pšenice nalazi se 55—60%, a pod jarim 40—45% celokupnog useva pšenice u svetu. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da su ozime forme ove biljke odnosno sorte brojnije, tj. da ih ima više od jarih. Međutim, stvar ne stoji tako. Jare forme, odnosno sorte brojnije su od ozimih. One su u većoj meri zastupljene u kulturi, samo se u mnogim južnim, toplim predelima, u kojima nema zime ili su one blage, gaje kao ozime. Jare sorte pšenice zauzimaju 60—65% celokupne površine pod pšenicom u svetu, dok ozime 35—40%.

Odnos, kako između ozimog ,i jarog useva pšenice tako i između ozimih i jarih sorti ove biljke, na pojedinim kontima tima različit je. Tako u Evropi preovlađuje ne’ samo ozimi usev pšenice, no i ozime sorte ove biljke. Na ozime pšenice i u pogledu useva i u pogledu sorti otpada 90%, a na jari usev i jare sorte svega 10%. U Severnoj Americi preovlađuju jare pšenice i kao usev, i kao sorta. Na jare pšenice na ovom kontinentu otpada 55%, i po usevu i po sortama, a na ozime, kako po usevu tako i po sortama 45%. U Južnoj Americi ovo je još jače izraženo. U ovom delu sveta na jare pšenice po usevu i po sortama otpada 75%, a na ozime 25%. U Severnoj i Južnoj Africi preovlađuje ozimi usev pšenice, ali se gaje jare sorte, samo se one seju ujesen. U Severnoj Africi na ozimi usev pšenice otpada 95%,a na jari 5%, dok je odnos između formi obrnut —jare sorte zastupljene su sa 95%, a ozime sa 5%. Isti je slučaj u Južnoj Africi. Tamo takođe preovlađuje ozimi usev pšenice, ali se gaje jare forme. U Aziji preovlađuje jari usev pšenice, pa prema tome preovlađuju i jare sorte. Na jari usev pšenice otpada 60%, a na ozimi 40%. Jare sorte zastupljene su sa 95%, a ozime svega sa 5%. U Okeaniji preovlađuje ozimi usev, ali se gotovo isključivo gaje jare sorte. Ozimih sorti tamo gotovo i nema. Na ozimi usev pšenice otpada oko 97 do 98%.

U našoj državi preovlađuje ozimi usev pšenice ne samo po vremenu sejanja no i po sortama. Jare pšenice kod nas se veoma malo gaje. U nešto većim razmerama ima ih u planinskim krajevima, gde ozime pšenice ne mogu da uspevaju. Kod nas je pre rata (1930—1939) na usev jare pšenice otpadalo svega 1,5% ukupne površine pod pšenicom. Ovakav odnos zadržao se gotovo i danas.

U izlaganju o sortama pšenice, najpre ćemo izložiti najvažnije sorte koje se gaje u našoj zemlji, a zatim važnije strane sorte.

Sorte koje se gaje u našoj zemlji

U našoj se državi gaji priličan broj sorti pšenica. Može se bez preterivanja reći da ih ima preko 50. Ali veću važnost imaju samo njih nekoliko, među kojima su neke strane, pa su se kod nas odomaćile, dok su druge domaće, ili su proizvedene selekcijom u našim zavodima za poljoprivredna istraživanja. Od važnijih sorti treba spomenuti sledeće:

1) „Bankut” 1201 u 1205 — var. erytrospermum. Poreklom su iz Mađarske. Selekcionisane sorte stvorene individualnim odabiranjem iz genetičkih populacija dobivenih ukrštanjem „Markiza” s „Potiskom” pšenicom. Imaju stabljiku srednje visine; dosta su otporne prema poleganju i osipanju kao i prema rđi. Prema gari su manje otporne zbog otvorenog cvetanja. Imaju ujednačene klasove; zrno im je valjkasto, u vrhu zatupasto, srednje krupno, pretežno staklavo.

Za svoje uspevanje traže bolje uslove.

Kvalitetne sorte, fizičke osobine lepka su vrlo dobre (kvalitetna klasa Bg — Az).

Slabo se bokore, zbog toga ih treba sejati gušće.

Uočljivih morfoloških razlika između ovih dveju sorti nema. Međutim, sorta 1205 je nešto kvalitetnija i traži intenzivnije uslove za svoje uspevanje, ali je nešto manje prinosna od broja 1201.

Sorta „Bankut” 1201 u proizvodnji kod nas sadrži veći procenat drugih varijeteta (ferrugineum i lutescens) od „Banikuta” 1205, koji je u tome pogledu ujednačeniji — čistiji.

Obe ove sorte gaje se poglavito u Vojvodini (75—80% useva pšenice u ovoj oblasti otpada na njih), ali su u poslednje vreme dosta raširene i u severnim oblastima Uže Srbije, Posavini i Pomoravlju, zatim u Kosovo-Metohiskoj oblasti, Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Makedoniji.

Pored ove dve sorte postoje još i „Bankut” br. 1202, 1203, 1204. One su kod nas manje rasprostranjene.

2) „Leganj” — var. erythrospermum. — Poreklom takođe iz Mađarske ali je u našoj zemlji umNOžena. Smatra se da je proizvedena selekcijom, odnosno ukrštanjem „Manitobe” i „Banatske pšenice”. Razlikuju se dve forme ove sorte — sa osjem i bez osja. Srednjestasne su, no ipak malo ranije stasavaju od „Bankuta” 1201 i 1205. Otporne su prema poleganju i bolestima: gari i rđi. Mana im je što se osipaju. Srednje proizvodne d,po kakvoći malo izostaju iza „Bankuta” 1201 i 1205. Rasprostranjena su poglavito u Vojvodini, ali u mnogo manjoj meri od „Bankuta”

3) „Banatska pšenica” — domaća sorta koja pretstavlja populaciju Tr. vulgare (var. erythrospermum 85%, ferrugineum 10% do 12%, nigroerythrospermum 1 do 2%, lutescens u caseium, i još nekih varijeteti). Karakteristična je primesa u ovoj pšenici var. barbarossa. Odlikuje se nežnom slamom usled čega lako poleže. Pati od rđe; prema suši i mravevima otporna; srednjestasna i srednjeg kvaliteta.

„Banatska pšenica” poslužila je kao osnova za dobivanje mnogih sorti, kako u našoj zemlji, tako i u inostranstvuU našoj zemlji dobivene su fakultetske linije Selekcione stanice Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, Novosadska 2778 zatim kruševačke linije. U SSSR su dobivene neke sorte: („Ukrajinka”, „Stepnjačka”).

4) „Rumunska crvenka“. Selekcionisana sorta u Rumuniji. Ozima, Ne poleže i kvalitetna. Rasprostranjena je kod nas u Istočnoj Srbiji.

5) „Prolifik“ — var. nigro-erythrospermum. Proizvedena selekcijom ali nepoznatog porekla. Postoji više odlika poznatih pod imenom prolifik: beli, žuti, crni i crveni (po boji klasa). Međutim iz inostranstva je uvezen samo crni, a svi ostali su postali kod nas i sa pravim prolifikom — onim uvezenim iz inostranstva, imaju samo zajedničko ime.

Sve pšenice odnosno sorte, pod imenom prolifik slabog su kvaliteta. Otporne su prema poleganju, mrazevima i rđi, ali mnogo pate od gari. Produktivne su i rasprostranjene gotovo svuda — po celoj zemlji.

Poslednjih godina pred rat i u godinama posle rata u našim zavodima za poljoprivredna istraživanja proizvedeno je više novih sorti. Od ovih sorti Državna komisija za priznavanje sorti priznala je sledeće „Kruševačku 22“, „Topčidersku 136”, „Novosadsku 1439”, „Kruševačku 2217, „Rumsku crvenku“, i „Skopsku 21 “. Stoga ćemo ove sorte ukratko opisati.

„Kruševačka 22”. Proizvedena selekcijom iz starobanatske pšenice u Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Kruševcu. Pripada varijetetu erythrospermum. Otporna prema mrazevima, a srednje otporna prema bolestima i poleganju. Prinosna i dobrog kvaliteta. Rejonirana za krajeve u okolini Kruševca i u Pomoravlju (Južna Morava).

„Topčiderska 136“. Pripada varijetetu erythrospermum. Proizvedena individualnim odabiranjem iz „Bankuta“ u Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u TopčideruPrinosnija je od „Bankuta“, ali nešto poznija i po kakvoći slabija. Odlikuje se stabilnim prinosom. Ne poleže. Rejonirana za Šumadiju.

„Novosadska 1439“ — jaro-ozima. Proizvedena u Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Novom Sadu individualnim odabiranjem. Pripada varijetetu erythrospermum. Genetičke populacije iz kojih je dobivena prenesene su iz Zavoda za poljoprivredna istraživanja u Kruševcu. Prinosna ikao jara i kao ozima. Otporna prema gari, suši, mrazevima i poleganju. Srednjostasna je. Rejonirana za AP Vojvodinu i Istočnu Slavoniju.

„Kruševačka 2217“. Pripada varijetetu erythrospermum. Proizvedena u Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Kruševcu. Vodi poreklo od hibrida F4 generacije dobivenog ukrštanjem „Dakote“ s domaćim pšenicama iz okoline Ćuprije. Otporna prema zimi i suši. Prinoona je i stabilna. Podesna za podzolasta i siromašnija zemljišta. Rejonirana za okolinu Kruševca.

„Rumska Crvenka“ — var. ferrugineum. Proizvedena selekcijom na imanju Pejačevića u okolini Rume. Koliko je poznato, kao osnova za proizvodnju ove sorte poslužile su domaće pšenice iz srezova: mačvanskog, pocerskog i posavotamnavskog i srezova s leve strane Save. Otporna prema mrazevima; naginje ka poleganju i pati od gari. Srednje prinosna i srednjestasna. Kvaliteta dobrog rejonirana za brežuljkaste krajeve Šumadije i Srema, zatim za Metohiju.

„Skopska 21“. Proizvedena u Zavodu za poljoprivredna ispitanjima u Skoplju. Pripada varijetetu erythrospermum. Prinosna i otporna prema poleganju. Rejoiirana za NR Makedoniju (za okolinu Skoplja).

„Ut“. — Kopukeea šišulja — var. lutescens. Proizvedena selekcijom u Oglednoj stanici u Osijeku. Odlikuje se čvrstim stablom te je stoga otporna prema poleganju. Reonirana od Državne komisije za priznavanje sorata u Slavoniji, ali je ima i u drugim krajevima.

Pored ovih sorti, u pojedinim krajevima naše zemlje gaje se još neke. Tako se u Hrvatskoj gaje:

Koriće vešišulje (Slavonija) »U14“, ,,U15“, „Uie“ i ,,U19“. Sve su sorte proizvedene u Oglednoj i selekcionoj stanici u Osijeku. Srednje prinosne i otporne prema poleganju.

„Križevačka 9“. — Proizvedena u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Križevcima. Gaji se u Hrvatskoj i u okolini Bijeljine (Bosna i Hercegovina).

U Hrvatskoj se taje još neke italijanske sorte (Hrvatsko Primorje); „M e n t a n a“, „F r a z i n e t i“, ,,S a n Đ o rđ o“ i „R o m a“.

U Sloveniji se gaje: „Beltinska 277 i 83 1’’. (Proizvedena u Selekcionoj stanici u Beltincima — okolina Morske Sobote). Zatim „A u s. t r o — b a n k u t“, „P o d g o r k a“, „K o l o n i j a“ i dr.

U Užoj Srbiji i Vojvodini gaje se: „M a n i t o b a“ i ,,T e č e p’’ (Kanadske sorte), zatim „D a k o t a”. Ova poslednja gajila se pred rat u većoj meri u Severnom Banatu i Severnoj Bačko j.

Pored ovih sorti susreću se još ,,B e lj s k e” i „Č ok a n s k e” selekcije, zatim ,,S ekačij ev a’’, „M e zeh e đ e š“, „T e l e č k a“, „Šomodska šišulja”, „X a t v a n s k a“, a u Užoj Srbiji još i „V i d o v k a”.

U Crnoj Gori gaje se pomenute italijanske sorte koje se gaje I u Hrvatskoj, a pored njih još i sorta poznata pod nazivom „R o go si j a“.

U Makedoniji se gaje: „K a r a b a š a k“ (T r. d u r u m), „M o p e j k a“ (t r. t u r g i d u m), „V a p d a p k a“ (T r. t u r g i d u m), „C p v e n k a“ (T r. d u r u m). Pored ovih sorti zastupljene su još i ranije spomenute italijanske sorte koje se gaje u Hrvatskoj.

Strane sorte

Od ovih sorti pomenućemo samo neke i to: sovjetske, američke i evropske.

Sovjetske

U Sovjetskom Savezu se gaji dosta veliki broj sorti, koje se dele uglavnom u dve grupe: s osjem i bez osja.

B e z o s j a :

1) „Saratovska 329 i 1060/10“. Obe pripadaju varijetetu lutescens. Proizvedene u Selekcionoj stanici u Saratovu. Ozime su i otporne prema mrazevima. Rasprostranjene u Saratovskoj i Staljingradskoj oblasti, a delom još u Kujbiševskoj, Čkalovskoj i Voronješkoj.
2) „Letescens 9“. Ozima sorta koja je u Kijevskoj oblasti kao prinosnija potisla ranije rasprostranjenu sortu „Ukrajinku“. Proizvedena je selekcijom u Verhnjačanskoj stanici.
3) „Lutescens 17“. Proizvedena u istoj stanici kao i prethodna. Gaji se poglavito u oblastima s desne strane Dnjepra. Odlikuje se krupnim zrnom i odličnom hlebnom vrednošću i pecivošću.
4) „Sandomirska 676 i 329“. — Proizvedene selekcijom od stare „Sandomirske“. Odlikuju se visokom hlebnom vrednošću i pecivošću.
5) „Milturum“. Ovde se ubrajaju forme pšenice koje se susreću u Harkovskoj, Černigovskoj i Voronješkoj oblasti. Sve one nose opšti naziv „Crvene bezosne pšenice“.

O s j a s t e s o r t e:

6) „Ukrajinka“. Ozima sorta proizvedena u Mironovskoj stanici individualnim odabiranjem. Pripada varijetetu erythrospermum
Po prinosu mnogo izostaje iza nekih novih sorti, ali po kakvoći zauzima jedno od prvih mesta. Ima krupno staklavo zrno, naklonjeno u manjoj meri poleganju i osipanju. Prema glavnici slabo otporna. Otpornost prema mrazevima slabija. Gaji se u oblastima s desne strane Dnjepra.
7) „Djurabl“. Proizvedena u Ivanovskoj stanici. Otporna prema mrazevima i debelom snežnom pokrivaču. Po kvalitetu srednja.
8) „Kooperatorka“. Proizvedena individualnim odabiranjem u Odeskoj selekcionoj stanici iz sorte „Krimka“. Poleže u vlažnim godinama. Slabo se osipa. Podložna rđi i glavnici. Rana je i prema suši dosta otporna. Prema mrazevima je osetljiva. Proizvodna je i kvalitetna.
9) „Novokrimka“. Proizvedena iz iste sorte kao i prethodna i u istoj selekcionoj stanici. Ima slična svojstva kao i „Kooperatorka“.
10) „02-—03“. Proizvedena u Odeskom institutu ukrštanjem „Kooperatorke“ i „Hostijanuma“. Ranostasna je i visoko proizvodna. U pogledu otpornosti prema mrazevima prevazilazi „Ukrajinku“.
11) „Eritrospermum 15“. Nova sorta proizvedena ukrštanjem „Ukrajinke“ s mesnom pšenicom. Ima krupna zrna, a odlikuje se visokim kvalitetom.
12) „Mostsovska 2411“. Pripada varijetetu ferruglneum, a proizvedeno je u Selekcionoj stanici Poljoprivredne akademije u Moskvi, iz podolske pšenice (tačnije iz kalinovske banatske pšenice). Ima krupna zrna, a dobru hlebnu vrednost i pecivost. Prema mrazevima srednje otporna.
13) „Krasnodarska 622 i 622/2“. Proizvedena u Krasnodarskoj stanici ukrštanjem sa sortom „Markiz“.
14) „Hostijanum. 237“. Proizvedena u Saratovskoj selekcionoj stanici iz Harkovske crvene osjaste pšenice. Otporna prema mrazevima i suši niska.

Američke pšenice

Ovde uglavnom dolaze u obzir kanadske sorte i sorte iz SAD. Od važnijih se napominju:

1) ,,Marq.uis“, Jara kanadska sorta. Proizvedena je ukrštanjem. Pripada varijeteGulutescens. Niska, slabo se bokori, ne poleže i ne osipa se. Otporna prema rđi, ali pati od glavnice. Prema suši je osetljiva. Kvalitetne osobine visoke. Napominje se da postoji više linija ove sorte. Ova se sorta gaji u velikoj razmeri u SAD. U našu zemlju donesena je posle Prvog svetskog rata, a i posle Drugog.
2) ,.Reward“. Jara sorta. Proizvedena složenim ukrštanjem. Kod nas se može gajiti kao ozima, u kome slučaju daje veći prinos.

U SAD sve sorte pšenice dele se u 7 standardnih grupa. Ova podela ima više trgovački karakter. Te grupe su:

1) Hand red spring wheat — jape staklave crvene pšenice.
2) Hard red winter wheat — ozime staklave crvene pšenice.
3) Soft red winter wheat — ozime mekane crvene pšenice.
4) Durum wheatt — tvrde pšenice (durum)1.
5) White whea — bele pšenice.
6) Mixed wheat — mešane pšenice.

Svaka od ovih grupa obuhvata manji ili veći broj sorti.

1) U grupu prolećnih, staklavih, crvenih pšenica spadaju sledeće sorte koje se odlikuju tvrdim zrnom: „Thatcher“, „Rivai“, ,,Ceres“, ,,Marquis’‘, ,,Regent“, ,,Pilet“ ,,Renown“, ,,Cadet“, ,,Canus“, ,,Apex“, ,,Reward“, „Mida“ i jom mnoge druge sorte. Sve su one standardne u pogledu kvaliteta. Gaje se poglavito u centralnim državama SAD: Minesoti, Severnoj Dakoti, Južnoj Dakoti i Montani. U 1944 godini zauzimale su 24% ukupnog useva pšenice.

Prolećne staklave crvene pšenice pored Kanade, gaje se još i u SSSR-u i Poljskoj.

2) U ozime staklave crvene pšenice spadaju ove sorte: »Tenmarq“, „Turkey“, „Blackhul”, „Chiefkan“, „Erlay Blachull“, „Cheyenne“, „Kapred“, „Red Chief“, ,,Nebred“, „Nebraska 60“, „Montana 36“. Ove sorte zauzimaju 46,8% ukupne površine pod pšenicom. One se gaje u državama: Kanzasu, Nebraski, Oklahomi, Teksasu i Koloradu.

Ozime staklave pšenice gaje se još u J. Rusiji, u Podunavlju i u Argentini.

3) Ozime meke crvene pšenice gaje se poglavito u istočnim državama SAD: u Ohaju, Misuri, Indijani, Ilinoisu i Pensilvaniji. One zauzimaju 18,2% ukupne površine pod pšenicom. Najglavnije sorte su: ,,Ćlarkan“, „Fulcaster“, ,,Kawvale“, „Redhart“, ,,Leap“, ,,Trumball“.

U Evropi su ozime meke pšenice zastupljene u kulturi u njenim zapadnim delovima.

4) Tvrde pšenice se gaje u istim oblastima u kojima se gaje i prolećne staklave crvene pšenice: u Sev. i Juž. Dakoti i Minesoti. One zauzimaju oko 3,3% ukupne površine pod pšenicom u SAD. Zastupljene su sledećim sortama: „Mindum“, ,,Pentad“, „Kubanka” i „PelUs“. Služe poglavito za izradu makarona i špageta.

Tvrde pšenice se još gaje u Sev. Africi, Južnoj Evropi i Rusiji.

5) Crvene tvrde pšenice pretstavljene su s nekoliko sorti od kojih je najvažnija „Pentad“ (D 5). One zauzimaju oko 10% ukupne površine pod tvrdim pšenicama.

6) Bele pšenice se gaje poglavito u zapadnim i severoistočnim državama. Na njih otpada oko 0,7% ukupne površine pod pšenicom. Gaje se u državama: Vašingtonu, Oregonu Mičiganu, Kaliforniji, Ajdahu i Njujorku. Najglavnije sorte ove pšenice su: ,,Hymar“, ,,Baart“, Dawsen“, ,,Yorkwin“, ,,Rex“ itd.

Rumunske sorte

Ovde ce spominju dve, i to: „Rumunska bela“ i „Rumunska crvena“. O ovoj drugoj bilo je govora ranije, u izlaganjima O’ sortama pšenice u našoj zemlji. Što se tiče prve — „Rumunska 6eša“ — ona poleže i osipa se.

Italijanske sorte

Pored sorti koje se gaje u našoj zemlji, od italijanskih spominju se još:

»Ardito Strampelli. Ozima selekcionirana sorta, proizvedena složenim ukrštanjem. Ima kratku i čvrstu slamu; slabo s? ooksri i ne poleže. Prema rđi otporna. Ranostasna je.

„Carlota Strampelli. Ozima sorta. Proizvedena ukrštanjem. Slabo se bokori, kao i prethodna. Ne poleže, ali pati od rđe. Proizvodna je i ranostasna.

Pšenično-pirevinski h i b r i d i.

Na dobivanju pšenično-pirevinskih hibrida radi sovjetski naučnik i akademik N. V. Cicin. Ovi radovi omogućili su da se dobiju nove forme ozime i jare pšenice putem ukrštanja s raznim vrstama pirevine. Prema postignutim rezultatima u Omsku i Moskvi, stvorene su višegodišnje pšenice, zatim pšenice koje podnose slana zemljišta, forme jare pšenice otporne prema poleganju, ozime pšenice otporne prema mrazevima, visoko proizvodne pšenice s velikim brojem zrna i pšenice s razgracatim klasom. U ovome je pomenuti naučnik postigao dobre rezultate, ali oni nisu još takve prirode da se mogu primeniti u praksi.

Jednogodišnje forme pšenično-pirevinskih hibrilja-odlikuju se velikim prinosom, dobrom kakvoćom i dosta krupnim zrnom. Pored toga, one su otporne prema gljivičnim bolestima i visokim i niskim temperaturama. Prema I. V. Jakuškinu (Rastenievodstvo), jari hibrid 22850 odlikuje se velikom otpornošću prema poletanju, a od ozimih br. 499 pokazuJe dobre rezultate.

Što se tiče višegodišnjih formi, one se odlikuju sitnim zrnom, ali po proizvodnosti prevazilaze občine pšenice. Na ovim hibridima akademik Cicin radi i da.lje.

Ražano-pšenični h i b r i d i.

Na proizvodnji višegodišnjih pšenica, pored akademika Cicina, radi još agronom A. I. Deržarin i to ukrštanjem pšenice s višegodišnjom raži. Cilj ovih radova je da se dobiju višegodišnje proizvodne sorte pšenice s čitavim nizom korisnih svojstava. Najveću teškoću u ovom pogledu zadaje to što proizvedeni hibridi imaju lako lomljiv klas. Po Deržarinu, najbolji hibrid je onaj koji je dobiven ukrštanjem s tvrdom pšenicom „Leukurum 1384/1“ iz Jermenije. Na ovaj način dobivena je višegodišnja tvrda pšenica, čiji su klas i zrno krupni. Zrna ove pšenice imaju apsolutnu težinu 50 gr, a u klasu se nalazi 40 zrna. Naknadnim ukrštanjem dobiveno je nekoliko novih formi ove pšenice.

Pretvaranje ozimih pšenica u jare i obrnuto.

U poslednje vreme se, putem postupne i ravnomerne izmene temperaturnih uslova u prvim fazama razvića, prevode ozime pšenice u jare i obrnuto jare u ozime. To se postiže na taj način što se na pr., ozima pšenica u stadijumu jarovljenja podvrgava višim temperaturama od.one koja joj je neophodna za prolaz kroz svoj stadijum. Pri ponovnoj prolećnoj setvi, ova pšenica daje bil.ke jarog tipa. Ako se nastavi sa setvom daljih pokolenja uproleće, formiraće se prava jara sorta. Pretvaranje jarih sorti u ozime vrši se obrnuto. U stadijumu jarovljenja ove se pšenice podvrgavaju dejstvu niskih temperatura, nižih od onih koje su potrebne za obavljanje ovog stadijuma. Pri tome temperaturu treba naročito snižavati na kraju stadijuma jarovljenja. Ponovnim sejanjem ovako tretiranih pšenica ujesen, dobiće se biljke koje po otpornosti prama mrazevima nimalo ne odstupaju od pravih ozimih pšenica. Ovako dobivene ozime pšenice neće klasati pri sejanju uproleće. Na ovaj način stvorena je u SSSR iz jare pšenice ozima pšenica 11—60.

Ukrštanje u istoj sorti.

(Intrasortno ukrštanje). — Ovo je nov način poboljšavanja sorti. Ovo poboljšavanje zasniva se na Darvinovom učenju o biološkoj vrednosti samooplodnje i biološkoj korisnosti ukrštanjem, pa ma se ono izvodilo i povremeno.

Za ukrštanje u istoj sorti treba uzimati seme jedne iste sorte, ali koje je dobiveno pod raznim agrotehničkim uslovima.

Ukrštanje u istoj sorti može se vršiti kod svih samooplodnih biljaka (pšenice, ječma, ovsa, prosa, graška, sočiva, pasulja, pamuka i dr.).

Poboljšavanje sorte ovim načinom doprinosi da se kod ozime pšenice ne samo povećava prinos, već i da se pojača otpornost prema mrazevima.

Uticaj ukrštanja u istoj sorti ispitivan je i u našoj zemlji u Zavodu za poljoprivredna istraživanja u Novom Sadu. Ovo ukrštanje izvršeno je na sortama „Bankut 1205“, „Novosadska 1439“ i „Novosadska 1421“. Sorta „Bankut“ dala je posle ukrštanja za 3,92 tov/ha veći prinos. Kod drugih dveju sorti ovo ukrštanje nije pokazalo zasad nikakav efekt.

Po ovoj metodi Zavodi u Kruševcu i Kragujevcu vrše osvežavanje nekih sorti. Tako, Zavod u Kruševcu osvežava sortu Kruševačku 22, a Zavod u Kragujevcu „Bankut 1201“. Rad još nije završen.

Smeše sorata (veštačke populacije)

U praksi se ozime pšenice katkad gaje u smeši, tako što se zajedno seju dve ili tri biološki različite sorte. Na ovaj način postiže se ne samo stabilizacija prinosa, odnosno njihovo održavanje na izvesnoj određenoj visini, već i njihovo povećanje, što se objašnjava činjenicom da se pri ovakvom gajenju potpunije iskorišćava plodnost zemljišta, povećava otpornost prema mrazevima i drugim nepogodama, otklanja poleganje, poboljšava kvalitet i t. sl. Prema podacima dobivenim u Francuskoj, pri gajenju ozimih pšenica u smeši postignuto je ne samo održavanje, no u izvesnim slučajevima i povećanje prinosa u količini od 2,8—3,3 tov/ha.

Povoljni rezultati od setve sorti ozime pšenice u smeši, dobiveni su i u SSSR-u 1928 i 1929 godine. Državna komisija za priznavanje sorti preporučila je gajenje u smeši < orte „Krasnodarka“ — Ferrugineum 622/2 i „Prvenac“ — Ferrugineum 51. I jedna i druga sorta davale su brašno niske hlebne vrednosti i pecivosti, ali se od njihove smeše dobivao dobar hleb.

U našoj zemlji veštačke populacije pšenice ispitivane su u Zavodu u Novom Sadu, gde su proučavane dve veštačke populacije. Prva je bila sastavljena od ozime pšenice „Bankug 1203”, „Novosadske 1437” i „Novosadske 1439”, a druga iz „Novosadske 1439” i „Novssadske 1436”. Prva veštačka populacija dala je veći prinos od svojih komponenata.

Pri sastavljanju smeša mora se imati u vidu da se u njih uzmu one sorte ozimih pšenica koje stasavaju u isto vreme, ali koje se među sobom razlikuju po drugim osobinama. Tako treba mešati sorte ko.je se jače bokore, sortemanje otporne prema mrazevima i biljnim bolestima, sa sortama koje se slabije bokore i koje su više otporne; sorte slabije kakvoće sa sortama bolje kakvoće itd.

Gajenje sorti ozime pšenice u smeši preporučuJe se samo pri proizvodnji pšenice za potrošnju i trgovinu. Ako je u pitanju proizvodnja semena —semenskog materijala, onda se one moraju gajiti u čistom obliku.

Napolica

Napolica predstavlja gajenje dve vrste žita u smeru. Najčešće se na ovaj način gaje ozima pšenica i ozima raž. Cilj kulture žita u obliku napolice u osnovi je isti kao i pri gajenju raznih sorti ozime pšenice u smeši — da se postigne veći i sigurniji prinos. Ovakvo gajenje ozime pšenice i raži (suražica) poznato je i kod nas. U našoj zemlji površina pod ovakvim usevima iznosila je u 1949 god. 25.208 ha, a u 1950 — 19.137 ha.

Obezbeđenje, stabilnijeg i većeg prinosa setvom u smeši dve vrste žita objašnjava se ovako:

1. Što se smešani usev odupire nepovoljnim klimatskim uslovima bolje nego čist. Tako, raž bolje podnosi mrazeve nego pšenica, te u slučaju da pšenica izmrzne, raž obezbeđuje prinos.
2. Smešanim usevom se postiže potpunije i bolje iskorišćavanje plodnosti zemljišta. Ovo naročito važi za slabija zemljišta. Raž ima koren jače usisavajuće moći od pšenice, te je u stanju da i pri nepovoljnim zemljištima obezbedi zadovoljavajući prinos.
3. Dve vrste žita gajene u smeši bolje se odupiru biljnim bolestima i štetočinama. Stoga ako ove ugroze jednu vrstu žita, druga he dati prinos.
4. Smešani usevi biološki povoljno deluju jedan na drugi. Ovo se ispoljava preko korena. Jedan usev ima plići, a drugi dublji koren. Pored toga jedan slabije a drugi jače usisava hranljive materije iz zemljišta. Ovome treba dodati još i to da se izlučene otrovne materije iz korena jednog i drugog useva međusobno neutrališu, a to omogućava jače razviće korenovog sistema i jednog i drugog useva. Posledica ovoga svodi se u krajnjoj liniji na to što se dobiva veći prinos.

Ali gajenje useva u smeši ima i izvesne nedostatke, koji se sastoje uglavnom u tome što oba useva ne sazrevaju u isto vreme, a zatim što je prinos izmešan od plodova oba useva, usled čega mu se tržišna vrednost smanjuje. Zbog ovoga nedostatka ovakav način gajenja useva ograničen je na manje površine.

Gajenje ozime pšenice i ozime raži u obliku napolice na mestu je samo tamo gde uslovi za uspevanje ozime pšenice kao čistog useva nisu najpovoljniji.

Iz prednjih podataka se vidi da je količina svetlosne energije koja dopire do gornjih delova biljaka u docnijim fazama razvića pri unakrsnoj setvi gotovo jednaka sa količinom svetlosne energije, koju biljke dobivaju pri širokorednoj setvi od 32 cm. Iz ovoga je jasno zašto se pri unakrsnoj setvi dobiva veći prinos, nego pri setvi u obične redove na manjem rastojanju između redova (12,5 cm). Ali ovde mora da se podvuče i jedna negativna strana unakrsne setve a to je što ova setva blagodareći većem priticaju svetlosne energije omogućava pojačano razviće korovskih biljaka. Ona se u ovom pogledu približuje širokorednoj setvi na 32 cm. Zakorovljenost useva iznosila je prema podacima iz SSSR na dan 15 jula u %: pri setvi na 12 cm red od reda — 31,7%, pri setvi od 16 CMI — 32,9%, pri setvi od 32 cm — 34,7%, a pri unakrsnoj setvi 33,2%.

S obzirom na ovo ozimoj pšenici posejanoj u unakrsne redove treba posvetiti veću pažnju suzbijanju korovskih biljaka.

Naša zemlja, odnosno podneblje naše zemlje u punoj meri obezbeđuje potrebe pšenice i ozime i jare u svetlosti, te o tome nije potrebno ništa naročito govoriti.

Odnos prema toploti

I toplota je, kao i svetlost, neophodni činilac za razviće biljaka, pa i pšenice. Potrebe ozime i jare pšenice u toploti su umerene, ali, uopšte uzeto, ozima pšenica ima veće potrebe u toploti od jare. Ovo je razumljivo ako se ima u vidu da ozima pšenica ima dužu vegetaciju. Po Novackom, suma toplote za ozimu pšenicu iznosi 2,100°C, dok za jaru 2.000°C. No iz ovih suma toplote ne vide se prave potrebe pšenice u toploti, pošto ove zavise u velikoj meri od geografske dužine i širine, zatim i od sorte, odnosno od dužine njene vegetacije. Stoga, savremena nauka sume toplote ne smatra kao pravo merilo potreba biljaka u toploti uopšte, pa i pšenice. Primera radi iznose se podaci koje je dobio Pisarov s jarom pšenicom u Istočnom Sibiru. Po njegovim podacima, toplotna suma za jaru pšenicu iznosi 1.3.50°C, dok je po Novackom 2.000°C. S praktične tačke gledišta, kad je u pitanju toplota kao faktor razvića od značaja je da se zna kako ozime i jare pšenice podnose temperaturne ekstreme, odnosno kako podnose niske temperature (mrazeve), a kako visoke temperature.

Ozima i jara pšenica dobro podnose visoke temperature. Prva, kao što je poznato, ide na jug do 16° severne širine, a druga se gaji u oblastima kontinentalnog podneblja, koje se odlikuje visokim letnjim temperaturama. Što se tiče niskih temperatura — mrazeva, ozima pšenica je prema njima daleko manje osetljiva nego jara. Iako osetljivost prema niskim temperaturama u velikoj meri zavisi od sorte i još od čitavog niza faktora, može se reći da ozima pšenica podnosi temperature od —20°C, a ako je pokrivena snegom onda i do —25°C, pa i do 30°C. Nasuprot ovome, jara pšenica podnosi prolećne mrazeve najviše; do —6°C. Za ozcme pšenice daleko su opasniji pozni iako slabiji mrazevi od jesenjih i zimskih. A to je zbog toga što ozime pšenice izlaze iz zime manje-više oslabljene. Na njih naročito nepovoljno’ utiču velike razlike između dnevne i noćne temperature.

Minimalna temperatura ,za klijanje i nicanje semena pšenice iznosi 3—4°C.

Odnos prema vlazi

U pogledu potreba u vlazi ozima i jara pšenica među sobom se jako razlikuju. Ozima pšenica ima veće potrebe u vlazi od jare, koja se u ovom pogledu ponaša kao kserofilna biljka. To se vidi iz njihovog transpiracionog koeficienta, mada ovaj nije stalan ni za jednu istu sortu pri svima uslovima. Ozima pšenica ima transpiracioni koeficijent 420—450, dok jara 300—350.

Za uspešno razviće i ozime i jare pšenice od najvećeg su značaja jesenji i zimski vodeni talovi, a za jaru još i talozi u toku proleća. Zato se u izrazito suvim predelima jara pšenica gaji uz navodnjavanje. Najbolje razviće (po Majer-u) pšenica postiže pri vlažnosti zemljišta 80% od maksimalnog voćnog kapaciteta. Kritični period za vlagu i kod jedne i kod druge pšenice tokom vegetacije, pada u period od nalivanja zrna do krava mlečne zrelosti.

Preterana vlažnost nepovoljno utiče na pšenice.. Pored toga što im produžava vegetaciju, ona izaziva i čitav niz drugih štetnih posledica: pojavu biljnih bolesti u većoj meri, pojačano razviće vegetativnih organa u odnosu na zrna, i najzad poleganje. Sem toga, pri preteranoj vlažnosti dobiva se zrno siromašnije azotnim materijama, naročito belančevinama, i s grubljim omotačem.

Ali na pšenicu nepovoljno utiče i nedovoljna količina vlage, što se manifestuje naročito u sušnim godinama. Kako je ovo pitanje od osobite važnosti mi ćemo ga u daljim izlaganjima posebno razmotriti.

Pšenica i suša

Suša nepovoljno utiče na razviće pšenice, pa i na prinos. Ukoliko je suša jača i dugotrajnija utoliko je štetno’ dejstvo veće, i obrnuto. Postoje dve suše: zemljišna i vazdušna (atmosferska). Prva se javlja kao posledica nedovoljne vlage u zemljištu, a druga dolazi zbog nedostatka vlage u vazduhu. Ove dve vrste suša dogu se pojaviti svaka za sebe ili obe zajedno. U ovom poslednjem slučaju štetno dejstvo je najjače.

Zemljišna suša dejstvuje štetno na taj način što izaziva zastoj u razviću useva. Zbog toga vegetativni organi, a naročito lišće, ostaju nedovoljno razvijeni, te se smanjuje asimilacija, a to utiče na smanjivanje prinosa. Zemljišna suša može se pojaviti u svakoj fazi razvića i pri svakoj temperaturi.

Vazdušna suša — za razliku od zemljišne — dolazi uvek s visokom temperaturom. Ona se obično javlja krajem vegetacije — u fazi nalivanja zrna. Pod uticajem ove suše, zrno prekida svoje normalno razviće, smežura se, a vršni delovi biljaka uginjavaju, dobivajući pri tom belu boju. Često se dešava da se zrna u gornjem delu klasa uopšte ne formiraju. Zbog toga žita zahvaćena vazdušnom sušom daju manji prinos i zrna loše kakvoće. Naročito’ je opasno ako se obe suše jednovremeno pojave. Za žita potođena vazdušnom sušom u našem narodu postoji više naziva: „pregor”, „pregorelo žito”, „usahlo žito”.

Vazdušca suša deluje štetno uglavnom na aparat za transpiraciju jer izaziva njegovu paralizu, koja se sastoji u tome što stomine ćelije gube sposobnost da se zatvaraju. Usled toga one nisu u stanju da regulišu transpiraciju. Stoga korenovi ne mogu da snabdevaju biljku potrebnom vodom, pa i onda ako je u zemljištu ima u dovoljnoj količini. Paralizu stominog aparata izaziva topao i suv vazduh na taj način što remeti povoljan odnos između skroba i rastvorljivih ugljenih hidrata u stominim ćelijama. Pod uticajem toplog i suvog vazduha otežava se pretvaranje šećera u skrob, te u stomnim ćelijama nastaje visok osmotički pritisak, pa se one ne zatvaraju. Paraliza stominog aparata kod jare pšenice pri temperaturi od 38 do 40°C, nastaje posle 10 do 17 časova.

U otpornosti prema vazdušnoj suši veliku ulogu ima i osje. Ono s jedne strane utiče na kretanje vode ka zrnu, a s druge strane izaziva brži priticaj vode iz stabla ka klasu. Otuda su osjaste forme pšenice otpornije prema suši od sorti bez osja.

U borbi protiv zemljišne suše primenjuju se odgovarajuće agrotehničke mere kojima se postiže čuvanje zemljišne vlage. Za jaru pšenicu u kontinentalnim oblastima kao najefikasnija mera smatra se navodnjavanje.

Povećanje otpornosti biljaka prema suši. — Suša i njeno štetno dejstvo na biljke od uvek su bili predmet istraživanja mnogobrojnih stručnih i naučnih radnika. Svi su oni težili da problem suše što bolje i pravilnije reše. Naročito su se sušom bavili mnogi naučni radnici u SAD i SSSR. Ali i pored ovoga problemi suša nisu ni do danas potpuno rasvetljeni. No ovo ne znači da se u ovom pogledu nije postiglo ništa. Nastojanja mnogobrojnih istraživača učinila su da se u rešavanju problema suše dođe do izvesnih zadovoljavajućih rezultata, koji su omogućili da se na osnovu njih razradi agrotehnika pripreme semena za setvu. Ova priprema semena naziva se „kaljenje“. Od kaljenog semena dobivaju se biljke koje se odlikuju većom otpornosti prema suši. Zasluga za razradu ove agrotehnike najvećim delom pripada naučnim i stručnim radnicima SSSR.

Kaljenje semena protiv suše, sastoji se u tome što se ono pred setvu u više navrata kvasi određenom količinom vode, pri temperaturi između 10 i 25°C, a zatim posle svakog kvašenja suši. Tretiranjem semena na ovaj način, u biljkama dobivenim iz njega nastaju izvesne fiziološke promene, od kojih baš i zavisi njihova otpornost prema suši. Te se promene sastoje u povećanju hidrofilnosti plazminih koloida s jedne strane i povećanju osmotičkog pritiska u ćelijama kao i u intenzivnijoj razmeni materija (fotosinteza, disanje, povećanje aktivnosti fermenata) s druge strane. Usled ovoga građa stoma biljaka proizvedenih iz prethodno kaljenog semena je kao u kserofilnih biljaka. Pored ovoga u njima se transpiracija vrši nešto intenzivnije, što se javlja kao posledica jače razvijenog korensvog sistema, koji ih bolje snabdeva vodom. Zbog svega ovoga u kaljenim biljkama u uslovima suše postoji manji vodni deficit, one sadrže u svom telu veću količinu vode, što se objašnjava boljim držanjem ove i pojačanom razmenom materija. Ovome treba dodati i to da su u kaljenim biljkama, zbog obavljanja fizioloških funkcija gubici u organskim materijama manji i da je odnos između sinteze i hidrolize postojaniji nego što je to slučaj kod biljaka proizvedenih iz nekaljenog semena. Sve ovo utiče da se kaljene biljke bolje odupiru suši. Ipak kad je u pitanju vazdušna suša glavna uloga u otpornosti kaljenih biljaka prema suši pripada povećanoj hidrofilnosti plazminih koloida i nešto povećanoj transpiraciji. Zbog svega ovoga kaljene biljke daju veći prinos od nekaljenih.

Povećanje otpornosti biljaka protivu suše kaljenjem utvrđeno je mnogobrojnim ogledima izvedenim u SSSR. Ovo povećanje za različite biljke i njihove sorte različito je. Kod pšenice ono iznosi 5—40%.

Napominje se da kaljenje utiče ne samo na povećanje otpornosti biljaka prema suši, već i prema mrazevima.

Kaljenje ozime pšenice protiv suše izvodi se na sledeći način: pripremljeno seme za sejanje na način kako je to docnije izloženo, unosi se u prostoriju temperature 10—25°C gde se kvasi. Kvašenje se vrši u tri navrata. Za prvo kvašenje uzima se 30% vode od težine semena, a za drugo i treće po 20%. Za vreme kvašenja seme treba dobro mešati lopatom, tako da ono što bolje i ravnomernije upije vodu. Posle svakog kvašenja seme treba ostaviti da stoji najviše do 24 časa, a zatim ga sušiti. Da bi se seme što bolje i brže osušilo treba ga rasturiti u što tanjem sloju. Sušenje može trajati duže ili kraće vreme što zavisi od toplote prostorija u kojoj se suši. Obično se seme suši 1—3 dana. Prema ovome ceo proces oko kaljenja semena (kvašenja i sušenja) završava se-za 7—9 dana, što znači da se ovaj proces mora otpočeti na nekoliko dana ranije pred setvu, pošto se sejanje kaljenog semena vrši u isto vreme kao i nekaljenot.

Pred kaljenje treba izvršiti dezinfekciju semena rastvorom formalina ili zaprašivanjem na način kako je to docnije opisano.

Na isti način se kali i seme jare pšenice, s tom razlikom što se kvašenje mesto tri puta može izvršiti casro jedanput. Za jare tvrde pšenice uzima se 45 a za meke 35% vode od težine semena. Kvašeno seme se ostavlja 24 časa da stoji a zatim se suši.

Pšenica i zemljište

I ozima i jara pšenica postavljaju velike zahteve prema zemljištu, i to ne samo u smislu plodnosti već i u pogledu fizičkih osobina i reakcije. Pšenicama najbolje odgovaraju duboka, plodna, umereno vezana i neutralna zemljišta (pH najmanje 6). One podnose i blago alkalnu reakcijuzemljišta (pH 7—8). Naročito se u tom pogledu ističe jara pšenica. Kisela zemljišta nisu podesna za gajenje pšenica. Isto tako, pšenicama ne odgovaraju i preterano teška (zbijena) zemljišta kao i laka i suva. S obzirom na ovo pšenicama najbolje odgovaraju sledeći ti~ povi zemljišta: černozemi — počen-od moćnih do degradiranih, zatim rastresitije smonice i gajnjače, aluvijalna zemljišta van domašaja vode, i zemljišta na podnožju nagiba.

Treba napomenuti da pšenice dobro podnose novine — sveže razorane ledine.

Prirodni uslovi naše zemlje u punoj meri omogućavaju uspešno gajenje ozime pšenice. Ovo va1ži kako za klimu tako i za zemljište. Klimatski uslovi u našoj zemlji uopšte, a naročito u pojedinim krajevima obezbeđuju potrebe ozime pšenice u toploti i svetlosti s jedne strane i vlazi s druge strane. Iz daljih izlaganja to se vrlo lepo vidi.

Ozima pšenica kao što je poznato za svoje uspevanje zahteva temperaturnu sumu tokom svoje vegetacije iznad 2.000°C. Ova temperaturna suma obezbeđena je ne samo u žitorodnim krajevima, već sa malim izuzetkom u celoj zemlji. Temperaturne sume u našim žitorodnmm krajevima u kojima je uglavnom i skoncentrisana kultura. ove biljke za vreme vegetacije (oktobar — novembar i april — juli) kreću se od 2.525° do 2.690°C (Senta — 2.525°; Novi Sad 2.690°; Šabac2.589°; Veliko Gradište 2.653,5°). Isti je slučaj i u drugim oblastima naše zemlje u kojima se gaji ozima pšenica. Tako temperaturna suma iznosi u stepenima po Celzijusu tokom vegetacije za: Beograd — 2.634,5; Kragujevac — 2.455; Valjevo — 2.496; Kruševac — 2.436,5; Niš — 2.587,5; Bukovo — 2.653,5; Zaječar — 2.454; Kosovsku Mitrovicu — 2.361; Peć — 2.430. Ovi podaci predstavljaju prosečnu temperaturnu sumu za period 1925 do 1940 godine. Prema ovome temperaturna suma kod nas u punoj meri obezbeđuje uspevanje i uspešno gajenje ozime pšenice.

No za uspevanje i uspešno gajenje ozime pšenice, kad je u pitanju toplota nisu samo od interesa temperaturne sume tokom vegetacije već i najniže i najviše srednje mesečne temperature, zatim srednje apsolutno minimalne i apsolutno maksimalne, kao i apsolutne minimalne i apsolutne maksimalne temperature. Ove temperature su čak značajnije za ovu svrhu od temperaturnih suma.

Najmanje srednje mesečne temperature za ona ista mesta kreću se u granicama od —7,3° (Kos. Mitrovica) do —10,3° (Šabac). One se odnose na mesec fabruar. U ostalim zimskim mesecima ove su temperature više nego što pokazuju iznesene vrednosti. Što’ se tiče najvećih srednjih temperatura one variraju od 26,5° (Novi Sad) do 24,2° (Kos. Mitrovica). Ove se temperature odnose na mesec juli. Razlika između najviše i najniže srednje mesečne temperature iznosi 33,8°C. Iako je razlika između najviše srednje mesečne temperature i najniže velike 33,8° ipak najviše i najniže srednje mesečne temperature omogućavaju uspešno gajenje ove biljke.

Da vidimo kako stoji stvar sa srednjim apsolutno najnižim i apsolutno najvišim temperaturama. Srednja najniža apsolutna temperatura kreće se od —-17,4° (Novi Sad) do —20,9° (Valjevo), a srednja apsolutna najviša temperatura od 35,1° (Kos. Mitrovica) do -37,5°’ (Zaječar). Najniže srednje apsolutne temperature u većini slučajeva su u januaru mesecu (Senta, Novi Sad, Vršac, Veliko Gradište, Bukovo, Zaječar, Kruševac, Niš). U ostalim mestima one su u februaru. Iz prednjih podataka vidi se da srednje minimalne temperature ne prelaze više od —20,9°. Ovakve mrazeve ozima pšenica ako je pokrivena SNAGOM može bez ikakve štete da izdrži.

Najgore stvar stoji ca apsolutno minimalnim i apsolutno maksimalnim temperaturama. Ove temperature. mogu da padnu vrlo nisko, a isto tako i da skoče veoma visoko. Apsolutno minimalna temperatura za period 192,5 do 1940 godine iznosi —31,0° (Senta) a apsslutno makmsimalna 43,0° (Kruševac). Apsolutno minimalne temperature padaju u mesecu januaru (Novi Sad, Buksvo, Zaječar, Kruševac, Niš, Kos. Mitrovica, Peć) i februaru (Senta, Vršac, Valjevo, Beograd, Vel. Gradište, Kragujevac). Temperaturna kolebanja iznose 74,0°. Ovako izrazito niske temperature mogu da ugroze kulturu ne samo ozime pšenice no i ostalih ozimih žita. No one se javljaju retko. U ovom periodu bile su samo dve vrlo hladne godine (1929 i 1940). Pored ovoga u ovakvim godinama na zemlji obično postoji debeo snežni pokrivač, koji štiti ozime useve od izmrzavanja. Mnogo veću opasnost za ozimu pšenicu pretstavljaju apsolutno maksimalne temperature, ako su praćene sušom, naročito vazdušnom, što se kod nas dosta često događa. U ovakvim godinama nastupa pregor ozime pšenice, što za sobom povlači ne samo1 smanjivanje prinosa, već pogoršava i kvalitet zrna. Za otklanjanje ove pojave kod nas treba gajiti ranostasnije sorte ozime pšenice.

Slično stoji stvar i sa vodenim talozima. Podneblje naše zemlje u ovom pogledu zadovoljava, a pogotovu ako se sve agrotehničke mere kojima se postiže konzervisanje zemljišne vlage na vreme i kako treba sprovede.

Ukupna količina vodenih taloga za sva ranija spomenuta mesta od 1925—1940 godine kreće se prosečno godišnje u granicama od 549,8 mm (Kos. Mitrovica) do. 892,4 mm (Peć). Međutim u izrazito žitorodnim krajevima ova iznosi za isti vremenski period prosečno godišnje od 568,6 mm (Senta) do 681,5 mm (Vršac). U ostalim mestima prosečne godišnje količine vodenih taloga iznose u mm: Novi Sad — 610,5; Šabac — 652,7; Beograd — 685,9; Valjevo — 829,4; Bukovo — 690,5; Zaječar — 606,2; Kragujevac — 676,2; Kruševac — 639,2; Niš — 571,7. Od ovih količina vodenih taloga od 62,3% (Peć) do 75,2% (V. Gradište) otpada na period vegetacije. U ostalim mestima na vegetaciju otpada u %: Senta — 74,2; Novi Sad — 74,2; Vršac — 73,3; Šabac — 74,5; Beograd — 73,2; Valjevo -— 73,2 itd. Nema sumnje da je korisno za vegetaciju što najveće količine vodenog taloga padaju tokom proleća i leta, samo ako bi one bile ravnomerno raspoređene. Međutim, to nije slučaj. Vodeni talozi većinom padaju u obliku jakih pljuskova i provala oblaka, usled čega se nepotpuno iskorišćuju, te se i pored dovoljnih količina vodenih taloga oseća vrlo često oskudica u vlazi. Zbog ovoga se kao> što je ranije napomenuto mora da obrati naročita pažnja merama kojima se vlaga konzerviše u zemljištu.

Najveća količina taloga pada u Senti, Vršcu, Šapcu, Vel. Gradištu i Nišu — u mesecu maju; u Beogradu, Bukovu, Zaječaru i Kragujevcu u junu; u Valjevu — u julu; u Novom Sadu u oktobru, a u Kosovskoj Mitrovici i Peći u decembru.

Što se tiče svetlosti kao što je spomenuto nje ima u izobilju te o tome nije potrebno ništa naročito reći.

Agrotehnika

Plodored

Pšenicu, i ozimu i jaru, treba obavezno gajiti u plodoredu. Monokulturu ona ne podnosi, te ako se na taj način gaji, njeni prinosi jako i brzo opadaju.

Uticaj monokulture na prinos ozime pšenice vrlo lepo ilustruju niže izloženi podaci dobiveni ogledima u NR Makedoniji u vremenu od 1925 do 1927 god.

• Godina: Relativni prinos
• Đubreno stajskim đubrivom 400 tov/ha 100
• Bez đubrenja 100
• Đubreno stajskim đubrivom 400 tov/ha 100
• Bez đubrenja 78,0
• Đubreno stajskim đubrivom 400 tov/ha 74,0
• Bez đubrenja 64,0

Prednji podaci pokazuju da se opadanje prinosa pšenice pri gajenju u monokulturi ispoljilo i pri đubrenju i bez đubrenja. Samo je opadanje prinosa bez đubrenja bilo mnogo jače.

Pored toga, zimski mrazevi svojim dejstvom poboljšavaju fizičke osobine zemljišta i uništavaju korovske biljke i biljne štetočine. Sve ovo zajedno povoljno utiče na razviće jare pšenice tokom narednog proleća i leta, a naročito u suvim oblastima i u suvim godinama.

Ovako se postupa pri obrađivanju zemljišta u normalnim prilikama i uslovima. Ali ako se iz ma kakvih razloga a obrađivanje zemljišta za jaru pšenicu nije moglo izvesti ujesen (rđavo vreme, suva jesen itd.), onda ga treba izvršiti tokom ili krajemzime ili najdalje u prvim danima proleća. U ovom poslednjem slučaju obrađivanje treba izvesti tako da se gubici u vlazi svedu ,na najmanju meru, tj. jednovremeno s oranjem ili neposredno posle njega treba izvršiti drljanje.

U izvesnim slučajevima obrađivanje zemljišta za jaru pšenicu mora se obavezno izvršiti u proleće. To važi za zemljišta koja leže na velikim nagibima. Zemljišta na nagibima ne smeju se orati u jesen jer bi voda spirala zemlju, zbog čega bi se ovi ogolitili. Ali i zemljišta na nagibima treba orati što ranije u proleće, a oranje izvršiti tako da se zemljišna vlaga što bolje sačuva. Drugim rečima, jednovremeno s oranjem ili odmah posle njega, treba izvršiti drljanje. Osnovno obrađivanje zemljišta, kako za ozimu tako i ,za jaru pšenicu, najbolje se postiže plugovima kulturnog tipa, tj. plugovima s kombinovanom daskom. Ako se vrši oranje zemljišta na kojima su bile višegodišnje trave, i to bez prethodnog ljuštenja, onda za oranje treba upotrebiti plug sa pretplužnikom.

Priprema zemljišta za setvu

Priprema zemljišta za setvu takođe je važan posao pri gajenju ozime i jare pšenice. Cilj ove mere je da se stvore što povoljniji uslovi za klijanje i nicanje semena. Prema tome, priprema se sastoji u stvaranju plitkog trošnot sloja zemljišta po površini u kome će seme naći povoljne uslove za klijanje i nicanje. Uporedo s tim pripremama zemljišta za setvu uništavaju se i ponikle korovske biljke. Oba ova zadatka pripreme zemljišta postižu se primensm izvesnih agrotehničkih mera koje imaju karakter površinskog obrađivanja, a to su: drljanje, valjanje i kultiviranje. Ali u izvesnim slučajevima mora se u cilju pripreme zemljišta za setvu vršiti i preoravanje.

Priprema zemljišta ,za setvu nekad je prosta i ne zadaje nikakve teškoće. Dovoljno je da se zemljište samo podrlja i time je rad oko pripreme završen. U drugim slučajevima — ako je zemljište po svojoj prirodi lošijih fizičkih osobina, zbijeno, ili nije dobro poorano, ili ako je obraslo korovskim biljkama — priprema zemljišta je složenija.

Priprema zemljišta za setvu ozime pšenice u normalnim slučajevima sastoji se samo u drljanju, po završenom oranju. Zatim se, posle kratkog vremena pristupa setvi. Ako zemljište leži duže vreme od završenog oranja do setve, onda se pred setvu pored drljanja posle završenog oranja vrši još jedno drljanje. U slučaju da se na zemljištu za ovo vreme, dok je stajalo nezasejano, pojave korovske biljke, onda je radi njihovog uništavanja potrebno izvršiti jedno kultiviranje i drljanje. Time je priprema zemljišta za setvu završena, te se onda pristupa setvi.

Za jaru pšenicu priprema zemljišta za setvu vrši se u proleće. Ona se sastoji takođe u drljanju, i to rano, čim se zemljište po površini toliko prosuši da se po njemu može raditi. Ovo se drljanje ni u kom slučaju ne sme odlagati, jer svaki propušten dan povlači za sobom ogromne gubitke u vlazi, a naročito ako se toplota tokom proleća naglo penje. Inače, i za jaru pšenicu priprema zemljišta izvodi se obično samo drljanjem, ali se ova mera može i ponoviti dva pa i tri puta. Na teškim, zbijenim zemljištima, kao i na zemljištima koja su iz zime izašla u manje-više zbijenom stanju, vrše se dva pa i tri uzastupna drljanja, a zatim se pristupa setvi. U slučaju da je zemljište obraslo ranim korovskim biljkama ili je iz zime izašlo tako zbijeno da se samim drljanjem ne može dovesti u stanje podesno za setvu, onda pored ove mere treba još izvršiti kultiviranje sa drljanjem. Preoravanje površine preporučuje se samo izuzetno, ako ranije pomenute agrotehničke mere nisu dovoljne da se postupne odgovarajući efekt. U ovom slučaju jednovremeno sa preoravanjem ili odmah posle njega treba izvršiti i drljanje, kako bi se sprečilo isparavanje vlage. Oranje prilikom preoravanja mora biti pliće od jesenjeg oranja.

Na kraju se napominje da ako je zemljište orano s jeseni plugom sa pretplužnikom, onda se rano prolećno drljanje ne vrši običnim zupčastim drljačama, već za ovu svrhu umesto njih treba upotrebiti ravnjače, jer ove u mnogo manjoj meri kvare strukturu zemljišta nego obične drljače.

Za drljanje pri pripremi zemljišta za setvu upotrebljavaju se najčešće obične drljače zupčastog tipa. Drljanje treba vršiti popreko ili dijagonalno na pravac plastica.

Kultiviranje se vrši kultivatorima različitog tipa, ali su najbolji opružni. Dubina kultiviranja kreće se od 5—6 cm.

Za valjanje se upotrebljavaju valjci s rebrastom površinom. Oni bolje sitne grudve i ne ostavljaju površinu u glatkom stanju, što je od velike važnosti za bolje čuvanje zemljišne vlage.

Đubrenje

Visok prinos i plodovi dobre kakvoće mogu se dobiti od pšenice samo ako zemljište ima hranljivih materija u dovoljnoj količini. Stoga u kulturi pšenice đubrenje ima vrlo značajnu ulogu.

Potrebe pšenice u hranljivim materijama dosta su velike. Tako ona za formiranje srednjeg prinosa (2.400 kg zrna i 4.500 kg slame) uzima iz zemljišta po jedinici površine u kg: N—60; CaO2—30;K2O—50; Ca—30. No s druge strane pri đubrenju zemljišta za ovu biljku treba imati na umu osobine njenog korena. Koren pšenice odlikuje se slabom usisavajućom moći. Stoga se đubrenje zemljišta mora vršiti ne samo onim vrstama đubriva u kojima su hranljive materije u podesnom obliku za usisavanje, no ova se moraju unositi u nešto većoj količini, nego što je to stvarno potrebno.

Za đubrenje zemljišta za pšenicu upotrebljavaju se kako organka, tako i mineralna đubriva. Od organskih đubriva dolaze u obzir stajsko i zelenišno đubrivo, a od mineralnih azotna, fosforna i kalijumova, a u izvesnim slučajevima i krečna. Inače se pri kulturi pšenice đubrenje može vršiti do setve — bilo pod prethodni usev ili neposredno pod pšenicu i tokom vegetacije. Đubrenje tokom vegetacije ili prihranjivanje od osobite je važnosti za podizanje prinosa i poboljšavanje kvaliteta zrna, te mu treba posvetiti punu pažnju.

Ovde ćemo najpre izložiti đubrenje pšenice do setve, a zatim tokom vegetacije, tj. prihranjivanje.

Đubrenje do setve. — Iz grupe organskih đubriva najveći značaj ima stajsko đubrivo. Na đubrenje ovim đubrivom pozitivno reaguju i ozima i jara pšenica. Korisno dejstvo ovog đubriva dolazi ne samo zato što ono sadrži sve hranljive materije, već i zbog toga što ono povoljno dejstvuje na strukturu i mikrofloru zemljišta.

Đubrenje zemljišta stajskim đubrivom može se vršiti neposredno pod pšenicu ili pod prethodni usev. U praksi se najčešće primenjuje đubrenje pod prethodni usev. Neposredno đubrenje vrši se samo u izuzetnim slučajevima.

Neposredno đubrenje stajskim đubrivom nije za preporuku, zato što ono može izadvati izvesne štetne porlećice, koje se u krajnjoj liniji svode na smanjivanje prinosa. Štetan uticaj stajskog đubriva naročito se ispoljava u uslovima preterane ili nedovoljne vlažnosti. U oblastima preterane vlažnosti, neposredno đubrenje stajskim đubrivom izaziva produžavanje vegetacije, pojačava razviće vegetativnih organa na račun zrna, poleganje i pojavu biljnih bolesti u većoj meri. Nasuprot ovome, u suvim predelima ono se slabo iskorišćuje i pri upotrebi u većoj količini može nastupiti sagorevanje useva. Neposredna upotreba stajskog đubriva na mestu je samo u onim prilikama i uslovima kad se pšenica gaji na slabijim zemljištima u oblastima umerene vlažnosti. U svim ostalim slučajevima đubrenje stajskim ćubrivom treba vršiti posredno, tj. pod prethodni usev.

Norme đubrenja stajskim đubrivom pri neposrednoj upotrebi kreću se od 18—20, a pod prethodni usev 30—-40 tona/ha. Pored toga, pri neposrednoj upotrebi za đubrenje valja upotrebiti stajsko đubrivo u zgorelom stanju kako bi se hranljive materije što bolje i potpunije iskoristile.

Neposredno đubrenje zemljišta stajskim đubrivom za ozimu pšenicu vrši se sasvim razumljivo u jesen, ali se u jesen vrši đubrenje i za jaru.

Povećanje prinosa pri đubrenju zemljišta stajskim đubrivom, prema podacima dobivenim u Svesaveznom institutu za đubrenje i agrotehniku u SSSR-u, kreće se u granicama od 2,5 do 8,5 to®/ha.

Naših podataka o ovome nemamo.

Pored stajskog đubriva kao što je napomenuto upotrebljava se iz grupe organskih đubriva i zelenišno đubrivo. Đubrenje zelenim đubrivom obično se primenjuje kad se pšenica gaji na lakim — peskovitim zemljištima, ali može i na ostalim. Ovo đubrenje gotovo uvek pozitivno dejstvuje na prinos pšenice, što nam dokazuju mnogobrojni podaci iz literature. Naši podaci o dejstvu ovog đubriva su oskudni, te o tome iznosimo samo podatke koji su dobiveni ogledima na imanju Srednje poljoprivredne škole u Valjevu u 1929 i 1930 godini. Po ovim podacima đubrenje je izazvalo povećanje prinosa pšenice za 4,6 tov/ha. U ovim ogledima za zelenišno đubrenje upstrebljen je stočni grašak.

Iz grupe mineralnih đubriva za đubrenje pšenice dolaze u obzir uglavnom azotna, fosforna i kalijumova đubriva.

Azotna đubriva imaju značajnu ulogu pri kulturi pšenice. Ona se, za razliku od stajskog đubriva —:a to važi i za ostala mineralna đubriva upotrebljavaju za đubrenje neposredno za pšenicu, i to, ili do setve ili tokom vegetacije za prihranjivanje. Ipak, azotna đubriva imaju mnogo veći značaj ,za prihranjivanje. Đubrenje azotnim đubrivima Do setve vrši se poglavito onda kad pšenica u plodoredu dolazi iza okopavina ili drugih useva koji za sobom ostavljaju zemljište manje-više siromašno ovim sastojkom. Međutim, ako pšenica u plodoredu sleduje iza mahunica s pauljastim travama, onda ona više služe za prihranjivanje. No u ovom slučaju treba ih obazrivo upotrebljavati da se eventualno ne bi ispoljio štetan uticaj suviška azota. Inače, azotna đubriva dolaze u obzir za prihranjivanje naročito onda kad pšenica u plodoredu dolazi posle okopavina ili drugih biljaka koje ne ostavljaju za sobom zemljište bogato azotom, pa i ako je do setve vršeno đubrenje ovim đubrivima-

Iz grupe azotnih đubriva za đubrenje pšenice do setve mogu doći u obzir sve vrste ovih đubriva, ali pretežno treba upotrebljavati ona koja postepenije dejstvuju, kao što su amonijum sulfat i kalcijum cijanamid, pošto se ova vrsta đubriva proizvodi u našoj zemlji.

Đubrenje azotnim đubrivima vrši se pod ozimu pšenicu ujesen, a pod jaru uproleće, i to ili neposredno pred setvu, ili na nekoliko dana ranije, što zavisi od vrste đubriva.

Norme đubrenja se kreću od 30 do 60 kg/ha N.

Pri đubrenju, đubrivo treba najpre rasturiti, zatim plitko zaorati. Umesto zaoravanja, azotna đubriva mogu se uneti i pod kultivator. Treba napomenuti da azotna đubriva najbolje dejstvuju ako se upotrebljavaju kombinovano s fosfornim i klijumovim, te ih zato treba ovako i upotrebljavati.

Azotna đubriva na povećanje prinosa pšenice uvek pozitivno utiču. O tome se iznose osmogodišnji podaci (1930— 1938 god.) koji su dobiveni na imanju Srednje poljoprivredne škole u Valjevu. Pri đubrenju zemljišta sa kalcijum cijanamidom (300 kg/ha). Povećanje prinosa iznosilo je 2.50 kg4ha. Međutim pri kombinovanom đubrenju ovo povećanje iznosilo je mnogo više — 400 kg/ha.

Prema zapadno-evropskim podacima, povećanje prinosa uticajem azotnih đubriva kreće se oko 7 tov/ha. Najbolji efekt ona pokazuju posle korenastih biljaka. Prirast prinosa iznosio je 18,.5 kg zrna na 1 kg azota. Đubrenje je vršeno sa 45 kg/ha N.

Fosforna đubriva, — I ozima i jara pšenica dobro reaguju ina đubrenje fosfornim đubrivima. Dejstvo ovih đubriva manifestuju se ne samo na povećanje prinosa ozime i jare pšenice, no i na povećanju otpornosti ozime pšenice prema mrazevima. Po ispitivanjima koja su vršena u Oglednoj stanici u Rostovu u 1930 godini, pggeta na ozimoj pšenici usled čupanja i izmrzavanja, na parceli koja je đubrena superfosfatom, iznosila je svega 6%, dok je na neđubrenoj parceli bila 27%. Pored toga, ona utiču povoljno na bokorenje. Međutim, ova đubriva ne sprečavaju poleganje kao što se to ranije smatralo. Tu ulogu ima kalium, odnosno kalijumova đubriva.

Od fosfornih đubriva za đubrenje zemljišta pod pšenicu najveći značaj ima superfosfat. Po podacima dobivenim u Harkovskoj oblasti (SSSR), povećanje prinosa pri đubrenju superfosfatom u količini od 45—50 kg/ha P2O5 iznosilo je 4,5 tov/ha, u Odesi 3 tov/ha, Mariupulju 3,2 tov/ha itd.

Ako se pšenica gaji na nešto aktivnijim zemljištima — opodzoljenim gajnjačama i smonicama ili na podzolima umesto superfosfata treba za đubrenje upotrebljavati teže rastvorljive fosfate — Tomasovo fosforno brašno, pa i sirove fosfate.

Uticaj fosfornih đubriva na povećanje prinosa jare pšenice, prema sovjetskim podacima, iznosi oko1 4 tov/ha.

Po našim podacima (rezultati ogleda u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Valjevu, izvedeni 1931/32 i 1932/33 godini) povećanje prinosa ozime pšenice je 275 kg/ha. Đubrenje je vršeno sa 300 kg/ha superfosfata. Slični rezultati postignuti su u 1935/36. Povećanje prinosa iznosilo je 270 kg/ha.

Jara pšenica reaguje na đubrenje fosfornim đubrivima ne samo pri neposrednom đubrenju, već i onda kad se ova unesu pod prethodni usev. Povećanje prinosa iznosilo je u ovom slučaju 0,5—1,5 tov/ha.

Ovde se napominje, kao što je napomenuto i ,za azotna đubriva, da fosforna đubriva pokazuju mnogo jače dejstvo ako se primenjuju kombinovano s azotnim i kalijumovim đubrivima. Ovo potvrđuju. mnogobrojni strani i naši podaci. Po podacima u SSSR-u, povećanje prinosa iznosilo je 4,0—7,6 tov/ha. Količina đubriva bila je: N = 60 kg. R2O5 = 60 kg, a K2O = 45 kg/ha.

Po našim podacima (ogledi na imanju Srednje poljoprivredne škole u Valjevu (u 1931/32 i 1932/33 god-) kombinovanim đubrenjem povećanje prinosa iznosilo je od 300—400 kg/ha.

Đubrenje fosfornim đubrivima se vrši u isto vreme kao i azotnim — za ozimu pšenicu ujesen, a za jaru uproleće. Ukoliko se za đubrenje upotrebljavaju teže rastvorljive forme fosfornih đubriva, ili ako su oblasti suvlje, đubrenje i pod jaru pšenicu treba vršiti ujesen. Najzad se napominje, da fosforna đubriva u suvim oblastima bolje dejstvuju ako se unesu dublje u zemljište. Ovo se objašnjava time što u dubljim slojevima ima više vlage, te fosforna kiselina lakše i brže prelazi u rastvor, usled četa se potpunije iskorišćuje.

U cilju uštede đubriva, odnosno za postizanje istog efekta s manjom količinom đubriva, preporučuje se da se đubrenje fosfornim đubrivima vrši u redovima pomoću kombinovanih sejalica.

Norme đubrenja fosfornim đubrivima kreću se od 45—90 kg/ha R2O5. Količine iznad 60 kg/ha R2O5 preporučuju se ako se za đubrenje upotrebljavaju teže rastvorljiva fosforna đubriva.

Kalijumova đubriva su takođe važna za đubrenje zemljišta pod pšenicu. Ona imaju naročito značaj ako pšenica u plodoredu dolazi iza onih biljaka koje uzimaju veće količine kaliuma iz zemljišta, kao što su šećerna i stočna repa, krompir i višegodišnje trave. Pored toga, ova đubriva pojačavaju otpornost ozime pšenice prema poleganju, mrazevi. Ma i bolestima.

Povećanje prinosa pod uticajem kalijumovih đubriva, pre ma sovjetskim podacima, kreće se oko 2 tov/ha.

I kalijumova đubriva kao i prethodne dve vrste bolje dejstvuju ako se upotrebljavaju kombinovano s azotnim i fosfornim-

Inače kalijumova đubriva upotrebljena samo za sebe ne pokazuju ili pokazuju vrlo slabo korisno dejstvo. U izvesnim slučajevima dejstvuju i negativno.

Đubrenje se vrši u isto vreme i na isti način kao i fosfornim đubrivima. Norme đubrenja se kreću od 30—60 kg/ha K2O.

Ovde se iznose rezultati o osnovnom đubrenju zemljišta pod pšenicu mineralnim đubrivima, dobivenim u Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Novom Sadu. U ovim ogledima đubriva su unošena plitko (zatrpavana drljačom) i duboko (zaoravanjem).. Najbolji rezultat odnosno najveće povećanje prinosa postignuto je pri upotrebi druge doze đubriva i to kako pri plitkom, tako i pri dubokom unošenju đubriva.

Evo tih rezultata:

Plitko unošenje đubriva

• Parcela Prinos zrna u mc/ha
• Kontrola 14,85 + 1,25
  N P K 21,92+1,54
  N P 12,71+2,27
  N K 18,52 + 0,95
  P K 18,58+1,12
• Parcela Povećanje prinosa u mc/ha
• Kontrola —
  N P K 7,07
  N P 8,86
  N K 3,67
  P K 3,73
• Parcela Povećanje prinosa u %
• Kontrola —
  N P K 47,60
  N P 59,66
  N K 24,71
  P K 25,11

Prednji podaci pokazuju Da su najbolji rezultati postignuti pri đubrenju kombinacijom NP, a zatim kombinacijom NPK. Kombinacija NP pokazala je najbolje dejstvo i pri prvoj i trećoj dozi đubrenja.

Duboko unošenje đubriva

• Parcela Prinos zrna u mc/ha
• Kontrola 14,63 + 1,07
  N P K 19,88+1,03
  N P 18,78 + 1,28
  N K 16,16 + 1,61
  P K 18,88 ±0,54
• Parcela Povećanje prinosa u mc/ha
• Kontrola —
  N P K 5,55
  N P 4,15
  N K 1,53
  P K 4,25
• Parcela Povećanje prinosa u %
• Kontrola —
  N P K 35,88
  N P 28,36
  N K 11,45
  P K 29,09

U ovim ogledima najbolje rezultate pokazalo je kombinovano đubrenje sa NPK.

Interesantno je da se napomene da je ova kombinacija đubriva pokazala najbolje dejstvo i kod III doze đubrenja, dok je kod prve doze najbolji efekt postignut sa kombinacijom NP.

Đubrenje u ovim ogledima vršeno je sa ovim đubrivima i u sledećim količinama:

• I doza kg/ha
  Čilskom šalitrom 130
  Superfosfatom 180
  40% kalijumovom soli 100
• II doza kg/ha
  Čilskom šalitrom 270
  Superfosfatom 360
  40% kalijumovom soli 200
• III doza kg/ha
  Čilskom šalitrom 590
  Superfosfatom 500
  40% kalijumovom soli 300

Na kiselim zemljištima vrlo se često nameće potreba da se radi neutralizacije aciditeta — vrši đubrenje krečnim đubrivima. Ovo đubrenje ne treba vršiti neposredno pod pšenicu, već pod prethodni usev. Količina đubriva za đubrenje u ovom slučaju kreće se u granicama od 1.000—2.000 kg/ha.

Prihranjivanje kao oblik đubrenja ima veliku važnost pri gajenju biljaka uopšte, pa i pri gajenju pšenice, kako ozime tako i jare. Ovim se đubrenjem može u velikrj meri uticati na povećanje prinosa, a naročito ako se ono vrši kombinovano. Efekt od ovakvog đubrenja mnogo je jači, nego kad se pojedine vrste đubriva posebno upotrebljavaju.

Za prihranjivanja, kao što je već ranije napomenuto, treba upotrebljavati one vrste đubriva u kojima se hranljive materije nalaze’ u lako pristupačnom obliku.

Prema ovome od azotnih đubriva za prihranjivanje treba upotrebljavati sve vrste šalitra: čilsku, švedsku, amonijačnu, zatim kalcijum-amon-nitrat. Od fosfornih — superfosfat 16 ili 18%, a od kalijumovih — koncentrovane kalijumove soli.

Za prihranjivanje pšenice mogu se upotrebiti i organska đubriva, kao osoka i potpuno zgorelo stajsko đubrivo. U slučaju upotrebe osoke, pošto je ona uglavnom azotno-kalijumovo đubrivo, mora se obavezno izvršiti đubrenje i fosfornim đubrivima-

Metodika prihranjivanja pšenice nije još dovoljno’ razrađena. Naročito je sporno koliko puta treba vršiti prihranjivanje da bi se postigao najbolji efekt. U ovom pogledu su podeljena mišljenja. Neki autori smatraju da u oblastima veće vlažnosti, u kojima se dobiva veći prinos, prihranjivanje treba vršiti više puta, a u suvim oblastima i tamo> gde pšenica daje mali prinos, jedanput. Tako na pr.: Ratarska ogledna stanica Poljoprivredne akademije u Moskvi preporučuje da se prihranjivanje ozime pšenice vrši u više mahova, 4—5 puta; jedanput ili dvaput ujesen, a dva do tri puta uproleće. Prvo prolećno prihranjivanje po receptu ove stanice, treba vršiti sasvim rano uproleće, čim sneg spadne; druto pred drljanje, a treće pred početak porasta u stablo. Ako je u pitanju ne samo povećanje prinosa, već i poboljšanje kvaliteta zrna, onda je korisno još jedno, peto prihranjivanje, koje treba izvršiti na izvesno vreme pred klasanje. Pri ovom poslednjem prihranjivanju treba upotrebljavati fosforna i kalijumova đubriva u količini od 20 do 30 kg/ha P2O5 odnosno K2O. Ako je pak u pitanju otklanjanje poleganja. količinu K„O treba povećati na 30 do 40 kg/ha. U prihranjivanju ujesen radi povećavanja otpornosti prema mrazevima, glavnu ulogu vrši fosforna kiselina, te je treba dodavati u većim količinama od kalijuma.

Prihranjivanje azotnim đubrivima, za razliku od fosfornih i kalijumoovih, ne treba vršiti ujesen. Ova đubriva, kao što je poznato, izazivaju pojačano razviće vegetativne mase, čime se povećava opasnost od izmrzavanja. Pojačano razviće vegetativne mase sprečava nagomilavanje šećera u ćeličnom soku, što smanjuje otpornost ozime pšenice prema mrazevima, a time i njeno uspešno prezimljavanje. Prihranjivanje azotnim đubrivima ujesen ima veći značaj samo u slučaju kad ozima pšenica sleduje u plodoredu iza okopavina. Nasuprot ovome u prolećnim prihranjivanjima ova đubriva dobivaju pun značaj, te ih treba uvek uzimati u obzir. Inače, ova se đubriva upotrebljavaju u istim količinama kao i dve prethodne vrste đubriva — od 20—30 kt/ha.

U suvim i toplim predelima — naročito, tamo gde su proleća suva, prihranjivanje treba obavezno izvoditi ujesen i tokom zime. U ovom slučaju zbog veće vlažnosti zemljišta đubriva pokazuju jače dejstvo nego ako se prihranjivanje vrši uproleće.

Ako postoji opasnost da ozima pšenica polegne, a da bi se ovo otklonilo, preporučuje se prihranjivanje sirovim kalijumovim solima, i to onima koje sadrže hlora i kuhinjske soli.

Pri prihranjivanju jare pšenice, najbolji se efekt postiže, ako se ovo vrši u jednom mahu — odnosno jedanput i to potpunim đubrenjem (NPK). Kao najpodesnije vreme za izvođenje ove agrotehničke mere smatra se početak bokorenja, pri čemu se mora voditi računa o tome da u zemljištu ima dovoljno vlage. Đubriva se unose u količini po 20 kg/ha N, odnosno R2O5 i K2O ili u razmeri 30:50:30 kg/ha N2P2O5 × K2O.

Kao vrlo efikasna đubriva za prihranjivanje jare pšenice smatraju se još: osoka, zgorelo ovčje i živinsko đubrivo pomešano’ s fosfornim i kalijumovim đubrivima. Pored ovih đubriva, za ovu svrhu se mogu upotrebiti i fekalije.

O uticaju prihranjivanja na prinos ozime i jare pšenice postoje mnogobrojni podaci. Povećanje prinosa ozime pšenice po sovjetskoj literaturi kreće se u granicama od 3,5—4,0 tov/ha, a u izvesnim slučajevima i više, a jare do 7,0 tov/ha.

Po prikupljenim podacima iz Zavoda za poljoprivredna istraživanja u Kruševcu, povećanje prinosa ozime pšenice pri hranjivanjem iznosilo je 10,6 tov/ha. Prihranjivanje je vršeno jedanput, a pojedina đubriva upotrebljavana su u količini: azotna 250 (čilska šalitra), superfosfat 400, a kalijumova 120 kg/ha. Zemljište: podzol; sorta: Kruševačka 22.

U Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Skoplju najbolji efekt pokazalo je jednokratno prihranjivanje izvedeno rano uproleće sa 300 kg kalcijum-amonijum nitrata i 300 kg superfosfata po hektaru. Povećanje prinosa iznosilo je 11,4%.

U Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Kragujevcu prihranjivanje je veoma povoljno dejstvovalo. Povećanje prinosa, u odnosu na neprihranjivanu parcelu iznosilo je u 1950 godini 10,8 tov/ha, a u 1951 godini 5,2 tov/ha. Prihranjivanje je vršeno na parceli koja je prethodno đubrena sa 300 kg kalcijum cijanamida i 200 kg superfosfata po hektaru. Inače, prihranjivanje je vršeno u tri maha i jednakim količinama. Prvo prihranjivanje vršeno je pri prvom drljanju, drugo u doba porasga u stablo, a treće pred klasanje. Đubriva su upotrebljavana u količini: 200 kg čilske šalitre i 200 kg superfosfata po hektaru.

U Zavodu za poljoprivredna ispitivanja u Novom Sadu đubrenje u obliku prihranjivanja pokazalo je kao što se to vidi iz izloženih podataka najbolje rezultate pri kombinaciji đubriva NPK, a zatim pri kombinaciji NK i NP.

• Kombinacije prihranjivanja
• Prinos zrna u mc/ha
• Kontrola 15,71 ±0,64
  N P K 18,47 + 1,72
  N P 17,45 + 0,65
  N K 18,42 ± 1,14
  P K 16,06+1,34
• Kombinacije prihranjivanja
• Povećanje prinosa u mc/ha
• Kontrola —
  N P K 2,76
  N P 1,74
  N K 2,71
  P K 0,35
• Kombinacije prihranjivanja
• Povećanje prinosa u %
• Kontrola —
  N P K 17,56
  N P 11,07
  N K 17,25
  P K 2,23

U isto vreme ovi podaci pokazuju da ozima pšenica povoljno reaguje i u uslovima černozema na đubrenje azotnim đubrivima.

U ovim ogledima prihranjivanje je vršeno sledećim količinama đubriva u kg/ha: čilskom šalitrom — 130, superfosfatom — 180 i 40% kalijumovom soli — 100.

• Način navodnjavanja
• Randman brašna u %
  Bez navodnjavanja 63,3
  S navodnjavanjem 67,5
• Način navodnjavanja
• Zapremina hleba u cm3
  Bez navodnjavanja 40,3
  S navodnjavanjem 44,2
• Način navodnjavanja
• Šupljikavost
  Bez navodnjavanja 71
  S navodnjavanjem 82
• Način navodnjavanja
• Pecive osobine
  Bez navodnjavanja 74
  S navodnjavanjem 80

Najzad se napominje da od svih sorti jare pšenice na navodnjavanje najbolje reaguju sorte iz vrste Tr. durutn.

U poslednje vreme primenjuje se u suvim oblastima navodnjavanje i ozime pšenice, razume se uporedo sa prihranjivanjem. Primenom ovih mera postiže se povećanje prinosa ove biljke u velikoj meri. Prema ispitivanjima izvršenim u SSSR najbolji efekt pokazuje ono navodnjavanje, koje obezbeđuje 70—75% vode od maksimalnog vodnog kapaciteta na dubini zemljišta od 0—60 cm. Inače navodnjavanje treba vršiti 3—4 puta, ali se obavezno jedno navodnjavanje mora izvesti pre setve — tj. ujesen. Količina vode za svako navodnjavanje je nešto veća nego kod jare pšenice, naime iznosi 800—900 m3/ha.

Što se tiče gustine setve najbolji rezultati postignuti su pri sejanju 400 zrna na 1 m2, i to u redove na rastojanju 12.5 cm red od reda.

U pogledu đubrenja — odnosno prihranjivanja najbolji rezultati postignuti su (51,47 tov/ha) pri đubrenju na bazi 20 tona po hektaru stajskog đubriva — sa četiri prihranjivanja, od kojih je prvo izvedeno pred setvu, drugo odmah po otapanju snega, treće pri prvom navodnjavanju, a četvrto pri drugom navodnjavanju. Prvo prihranjivanje vršeno je fosfornim i kalijumovim đubrivima, drugo — potpuno sa — N + P + K; treće sa N + K, a četvrto N + P. Za sva prihranjivanja fosforna đubriva (superfosfat) upotrebljena su u količini od 150 k+ha: azotna 100 kg/ha i kalijumova 100 k+ha.

Žetva i čuvanje plodova

Žetva

Pod žetvom u širem smislu reči podrazumevaju se svi radovi koji se odnose ne samo na kosidbu i sređivanje pokošenog žita već i na vršidbu.

Da bi se žetva pšenice na vreme i kako treba izvršila i da bi se dobili plodovi što bolje kakvoće, neophodno je potrebno da se poznaju izvesne osobine pšenice od kojih u mnogome zavisi pravilno izvođenje ovog važnog posla. Te osobine su: karakter sazrevanja — naime, da li ona ravnomerno sazreva ili ne, zatim da li se osipa i da li može naknadno da dozreva. Najzad potrebno je da se zna u kojoj zrelosti ona daje zrna najbolje kakvoće.

I ozima i jara pšenica uglavnom ravnomerno sazrevaju i posle kosidbe u snopovima i krstinama naknadno dobro dozrevaju. Što se tiče osipanja u ovom pogledu postoje velike razlike, i to ne samo između pojedinih vrsta, već i između pojedinih sorti jedne iste vrste. Kad je u pitanju kakvoća pšenice za meljavu, odnosno brašno, najbolja zrna dobivaju se kad je ona na kraju žute ili u prelazu između žute i pune zrelosti.

Pšenice se kao što je napomenuto u pogledu osipanja međusobom jako razlikuju. Tako se ozime osjaste pšenice iz vrste obične (meke) pšenice (Tr. vulgare) manje bsipaju od bezosnih (šišulja) iz ove iste vrste. Isti je slučaj i sa jarim pšenicama ove vrste. Nasuprot ovome tvrde pšenice(Tg. durum) teže se osipaju od mekih. Stoga se one mogu žnjeti nešto docnije — skoro u punoj zrelosti. Između pojedinih sorti razlike su još veće. O ovome je bilo govora ranije u izlaganjima o sortama.

S obzirom na izloženo, ozime i jare pšenice šišulje iz vrste Tr. vulgare treba žnjeti ranije od ozimih i jarih osjastih pšenica ove vrste. Tvrde pšenice treba žnjeti nešto docnije od običnih pšenica. Kao najpodesnije vreme za žetvu šišulja, i O|3imih i jarih iz vrste obične pšenice, smatra se kraj žute zrelosti, a za ozime obične pšenice s osjem i tvrde pšenice — u prelazu između, žute i pune zrelosti. Požnjevene u ovo vreme, one će dati plodove najbolje kakvoće, ali će se i gubici oD osipanja svesti na najmanju meru.

Žetvu pšenice ne treba odugovlačiti, već je treba završiti u što kraćem roku — za 5 do 6 dana.

Načini žetve. — Žetva može biti uglavnom dvojaka: jednofazna i višefazna. Jednofazna žetva je takva kad se pšenica jednovremeno žanje (kosi) i vrše. Prema tome, pri jednofaznoj žetvi svi radovi oko žetve obavljaju se istovremeno u jednom potezu. Višefazna žetva, za razliku od jednofazne, sastoji se iz više faza. Pri ovoj žetvi izvode se posebno jedan za drugim pojedini radovi oko žetve: kosidba, sređivanje pokošenog žita i vršidba. Zbog čega žetva traje duže vreme. Pored toga, ona je skopčana i s većim gubicima od jednofazne žetve. Gubici pri ovoj žetvi nastaju ne toliko usled kosidbe pšenice, koliko usled drugih radova koji se izvode pri njenom sređivanju: vezivanje u snopove, stavljanje snopova u krstine, tovarenje u kola, istovaranje, denenje u stogove itd. Pri višefaznoj žetvi gubici zrna kreću se od 15% do 20 %. Međutim, pri jednofaznoj, oni iznose svega 2%—3% po hektaru. No jednofazna žetva ima još i to preimućstvo što se sređivanje pšenice svršava brzo.

Jednofazna žetva obavlja se kombinovanim mašinama (iz žetelice i vršalice), koje se nazivaju kombajni. Ono je u pravom smislu reči mehanizovana žetva, za razliku od višefazne, koja ima, kao što će se videti karakter ručne ili polumehanizovane žetve.

Uspešno izvođenje mehanizovane žetve, odnosno žetve kombajnom, vezano je za izvesne uslove, naime, potrebno je: 1) da je pšenica što zrelija: najbolje je ako je ona u punoj zrelosti; 2) da nije polegla i da se ne osipa; 3) da je čista, odnosno, da nije zakorovljena; 4) da je površina dovoljno velika, kako bi se izbegla česta okretanja mašine (po mogućstvu parcela treba da je najmanje 1.200 m dužine i 200 m širine); 5) da je zemljište dobro obrađeno, odnosno, da je orano bez razora i slogova; i 6) da je transport i prijem žita dobro organizovan.

Pri jednofaznoj žetvi ovršena zrna transportuju se odmah u žitnicu. Prema tome, celokupan postupak s ovršenom pšenicom svodi se na to da se ona, ako je vlažna, sačuva od kvara dok se ne osuši. Pored toga, ako kombajn ne vezuje slamu, potrebno je još da se slama pokupi s njive, prevuče i uskladi.

Višefazna žetva može se izvoditi na različite načine: rukom (srpom i kosom) i delimično mašinama, a delimično rukom. U ovom drugom slučaju žetva se vrši: kombinovanim kosačicama, običnim žetelicama (rukovedačicama) i žetelicama vezačicama. Prema tome, višefazna žetva, kao što je napomenuto, ima karakter ručne ili polumehanizovane žetve.

Pri višefaznoj žetvi pojedini radovi oko žetve vrše se jedan za drugim; kosidba, zatim sušenje pokošene pšenice, vezivanje u snopove, stavljanje u krstine, prevoženje, denjenje u stogove i kamare i vršidba. Ako se žetva izvodi žetelicama vezačicama, onda otpadaju radovi oko vezivanja snopova.

Sušenje pšenice posle žetve obavezno je. Ono može trajati duže ili kraće vreme što zavisi od vremenskih prilika i njene zrelosti. Sušenje se vrši na taj način što se pokošena pšenica ostavlja izvesno vreme da leži na zemlji. Vlažna pšenica ne sme se vezivati u snopove, jer će se u tom slučaju slama ugrejati, a to će se preneti i na zrno, usled čega se oba ova proizvoda mogu ukvariti ili čak propasti. Ako je vreme lepo, sušenje se obavlja brzo, za 3—4—5 časova po kosidbi. Međutim, pri nepovoljnim vremenskim prilikama ono traje duže. Pošto se pšenica osuši pristupa se vezivanju u snopove. Ovaj rad treba vršiti pažljivo, tako da se zrna ne krune. Snopovi se vezuju nešto ispod polovine njihove dužine.

Pošto se pšenica poveže u snopove, stavlja se u krstine ili kupe da bi se dosušila. Krstine treba valjano zdenuti da pšenica u slučaju kiše ne bi zakisla. Ležanjem u krstinama pšenica naknadno dozreva. Tom prilikom zrna se preznojavaju, usled čega gube vodu a organske materije u njima dobivaju svoju konačnu formu. Ovo naročito važi za belančevine. Koliko će pšenica ležati u krstinama, to zavisi od njene vlažnosti. Suvu pšenicu ne treba dugo držati u krstinama. Pošto se pšenica skupi u krstine, njivu treba pograbuljati da bi se prikupili opali klasovi. Za ovu svrhu treba upotrebljavati konjske grabulje, jer se njima ovaj posao brže svršava.

Stogovi i kamare postavljaju se na mesto gde će se obaviti vršidba. Ovo mesto treba da je ocedno i po mogućnosti što ravnije. Da pšenica ne bi ležala neposredno na zemlji, ispod stogova i kamara treba staviti sloj slame ili granje. U slučaju da pšenica ostaje zdenuta u stogovima i kamarama duže vreme, onda oko njih treba iskopati kanal za odvođenje kišne vode. Pri denjenju naročito je važno ne samo da se pšenica pravilno zdene, odnosno da se obezbedi od zakišnjavanja, no i da su stogovi, odnosno kamare, tako postavljeni da se vršidba što lakše obavi, bez velikog pokretanja vršalice. Ali, s druge strane, stogovi i kamare ne smeju se postavljati sasvim blizu jedni uz druge, već na izvesnom rastojanju. Ovo je potrebno i radi toga, da bi se izbegla opasnost od eventualnog požara.

Mere za otklanjanje gubitaka. — I pri jednom i pri drugom načinu žetve nastaju gubici. Oni mogu katkad biti veoma veliki. Stoga treba nastojati da se oni smanje što je moguće više. Ovde se iznosi od čega sve nastaju gubici pri pojedinim načinima žetve i kako se oni otklanjaju.

Gubici pri žetvi ko m b a j n o m. Pri radu sa kombajnom mogu nastupiti gubici uglavnom iz sledećih razloga: a) usled osipanja, b) usled otsecanja klasova, v) usled neotsecanja klasova, g) usled nepotpunog izvršavanja klasova i najzad d) usled odlaska zrna u slamu i plevu.

Najveći gubici nastaju usled toga što mašina prilikom rada otseca samo klasove, te ovi opadaju ili što ih ostavlja neotsečene. Pretpostavimo da na površini od 1 m2 opadne samo 1 klas i da težina zrna u tom klasu iznosi samo 1 gr., onda na površini od 1 ha gubici iznose 10 kg. Iz ovoga se vidi da gubici mogu biti vrlo veliki. Gubici koji nastaju iz drutih uzroka obično su manji i lakše ih je otkloniti. Tako se gubici usled osipanja mogu gotovo potpuno otkloniti ako se žetva obavi na vreme. Gubici koji nastaju usled nepotpune vršidbe klasova, obično se dešavaju kad se radi noću, te o tome treba voditi računa. Što se tiče gubitaka usled odlaženja zrna u slamu i plevu, oni su vrlo mali i dešavaju se pri velikom opterećenju mašine ili ako je ona rđavo regulisana.

Da bi se gubici pri radu sa kombajnima sveli na najmanju meru potrebno je da je žito ujednačeno u svakom pogledu, a naročito da je ujednačeno po visini stabla i po zrelosti. Ovakvo žito može se dobiti, ako se za setvu upotrebljava seme u svakom pogledu ispravno, zatim ako je izvršena pravilna pretsetvena obrada zemljišta i ako je seme posejano na istu dubinu.

Pored ovoga gubici zavise od visine košenja. Ukoliko mašina kosi na veću visinu, utoliko su gubici veći. Pri visokoj kosidbi ostaje mnogo neotsečenih klasova, stoga su ovi gubici nenaknadivi jer se neotsečeni klasovi ne mogu prikupiti za razliku od otsečenih klasova, koji se konjskim grabuljama dosta lako prikupljaju.

U cilju smanjivanja gubitaka važno je još da se grabulje (motovilo) obavije kojžom ili platnom u širini od 10 sm, kako bi se izbegli udari po stablima, a time sprečilo osipanje. Uz to koža ili platno na motovilu onemogućava otsečenim klasovima da padnu sa hedera (platforme). Da bi se smanjili gubici treba sprečiti još i to da vetar prebacuje klasove preko drugog zaštitnog platna. Ovo se može postići proširivanjem platna za 20 cm furnirom ili štofom.

Najzad za smanjivanje gubitaka važno je još da se pravilno reguliše motovilo i da je nož čist.

Gubici pri žetvi običnim mašinama. Pri ovoj žetvi najveći gubici nastaju između kosidbe i vršidbe. Stoga žita po kosidbi, čim se dovoljno prosuše treba vezati u snopove, a zatim staviti u krstine. Ne treba dozvoliti da žito pokisne jer se mokri klasovi posle sušenja lako lome. Naročito se ne sme dozvoliti da žito kisne duže vreme, pošto u ovom slučaju zrna lako proklijaju. Prema ovome najvažnije je pri višefaznoj žetvi, da se što pre izvrši sušenje žita, vezivanje u snopove i stavljanje u krstine. Žito se ne sme ostaviti nepovezano i nesloženo u krstine. Vezivanje žita može se odložiti samo ako je ono suviše vlažno.

Pošto se žito poveže u snopove treba ga odmah, kao što je rečeno složiti u krstine. Krstine treba poređati u pravilne redove, tako da se između njih može izvršiti grabuljanje njive radi prikupljanja otpalih klasova, kao i zaoravanje strništa. Ako krstine jako zakisnu treba ih rasturiti da se snopovi osuše pa potom ponovo zdenuti.

V r š i d b a pšenice i ostalih strnih žita obavlja se na naročitim mašinama, koje se nazivaju vršalice. One mogu biti različite po pokretnoj snazi i konstrukciji. Po pokretnoj snazi, one se dele na: motorne, stočne i ručne, a po konstrukciji na: proste, polusložene i složene. Danas se za vršidbu uglavnom upotrebljavaju složene vršalice koje pokreću motori. Ove vršalice ne samo da dobro vršu zrno nego ga i dobro čiste i sortiraju. Postoje dva tipa složenih vršalica: evropske i američke. Prve imaju bubanj sa šinama, a druge sa zupcima. Prilikom rada s vršalicom treba paziti da se ona pravilno postavi, jer od tota u velikoj meri zavisi kakvoća i proizvodnost njenot rada. Najvažniji momenti o kojima se mora voditi računa u radu sa vršalicom, jesu: da ona što bolje ovrše zrna iz klasova, a da ih bubanj ne lomi, i da ovršena zrna izlaze iz mašine u što čistijem stanju. Pored toga, pošto se završi vršidba jedne vrste ili sorte žita, vršidbi druge vrste ili sorte pristupa se tek pošto1 se vršalica dobro očisti kako bi se izbeglo mešanje raznih vrsta žita odnosno sorti jedne iste vrste.

Čuvanje pšenice

Kao i ostala žita pšenica se čuva u žitnicama. Žitnice mogu biti različite, ali se one dele na obične i specijalne. Ove poslednje nazivaju se „silosi”.

Obične žitnice mogu se graditi od tvrdog materijala: opeka, delimično od opeka i drveta, i samo od drveta (ambari). Ove žitnice imaju drvene ili betonske podove i pregrade (boksove) za smeštaj pojedinih vrsta žita ili čak pojedinih sorti jedne iste vrste. U ove žitnice pšenica se unosi ručno ili pomoću primitivnih naprava — čekrka i t. sl. Ukoliko su one građene na više spratova, pojedini spratovi su među sobom vezani stepeništima i kanalima. Kanali služe za spuštanje žita s viših spratova na niže, na pr. pri utovaru žita. Kanali su podešeni da se za njih pričvrste vreće radi punjenja.

Bez obzira na to od kakvog su materijala, one radi boljeg čuvanja žita treba da su suve, promajne, čiste i nezaražene magacinskim štetočinama. Bolje su žitnice od tvrdog materijala nego one od drveta.

Specijalne žitnice ili s i l o s i su podešeni ne samo za smeštaj žita no i za njegovo održavanje i čuvanje tokom dužeg vremena u ispravnom stanju. Silosi, ustvari, pretstavljaju niz komora koje su odozdo i odozgo zatvorene. Oni se najčešće grade od armiranog betona, ali mogu biti i od lima i drveta. Ako se grade od lima, onda je njihov kostur od gvožđa, za koji se pričvršćuju limene ploče na kojima se nalaze otvori izduženog oblika, kroz koje prolazi vazduh. Drveni silosi danas se ređe grade, a u koliko se i grade, to su manji objekti. Od ovih silosa kostur je od drveta četvrtastog preseka. Silosi od armiranog betona predstavljaju velike građevine, visoke 15 do 25 metara, a njihove komore imaju prečnik oko 4 m.

U silosima se manipulacije sa žitom vrše automatskim putem, i to pomoću raznih prenosača u obliku prenosnih puževa, prenosnih traka, dizalica itd. Automatsko punjenje pojedinih komora vrši se na taj način što između ulaznot prenosača i silosa postoji takozvana razvodna glava, na kojoj postoji toliko otvora, koliko ima komora u silosu. Prenosna cev i razvodna glava vezani su obrtnim levkom, koji se okretanjem može postaviti na otvor svake komore. Ispod svake komore nalazi se izlazni koš, a ispod svakog koša je prenosna traka. Ispod prenosne trake nalazi se sabirna prenosna traka. U silosima se pšenica svakih 6 nedelja premešta iz komore u komoru, a pored toga se i provetrava. Provetravanje se vrši tako što se pumpom kroz izlazni koš utiskuje vazduh koji kroz ulazni otvor na komori izlazi. Prema ovome vazduh struji odozdo naviše, od izlaza ka ulazu.

Ali, za uspešno čuvanje pšenice i ostalih žita nije dovoljno samo da žitnice budu u svakom pogledu ispravne, nego da i pšenica ispuni izvesne uslove. Osnovni uslov je da je ona što suvlja. Ona ne sme sadržati više od 14% vlage. Bolje je ako sadrži manje, 12—13%. S obzirom na ovo, pri unošenju pšenice u žitnicu o ovome se mora voditi računa, a pototovu ako su to obične žitnice, u kojima se pojedine manipulacije sa žitom obavljaju ručnim putem. Stoga ako je pšenica vlažnija ne sme se staviti u deblji sloj sve dotle dok vlažnost ne spadne ispod 14%. U ovom slučaju, radi bržeg dosušivanja žitnicu treba češće otvarati i provetravati, a pšenicu još i prebacivati i lopatati. Tek pošto se pšenica dovoljno osuši, može se staviti u deblje naslage.

Za vreme dok pšenica leži u žitnici, ona naknadno dozreva i pri tome ispušta vlagu. Ovaj proces se naziva „znojenje”. Dozrevanje pšenice obično traje do 6 nedelja po unošenju u žitnicu.

Za vreme dok pšenica naknadno dozreva, ona gubi u težini. To dolazi usled disanja i sušenja. Gubici nastali usled ovakvih uzroka, čine tzv. skladišni ili magacinski kalo. Ovaj kalo iznosi 1—5%, što zavisi od toga da li je pšenica kad je stavljena u žitnicu bila suvlja ili vlažnija.

Bolesti i štetočine

Pšenicu napadaju mnogobrojne bolesti i štetočine nanoseći joj manje ili veće štete. U izvesnim slučajevima ako je stepen zaraze veliki te štete mogu biti veoma velike. Zato je treba od njih zaštititi. Iznećemo najvažnije bolesti i štetočine koje napadaju ovu biljku.

Bolesti

Pšenična glavnica

Ovu bolest izazivaju paraziti Tiletia tritici Bjerk. i Tiletia levis Kiihn. u našim prilikama češće se javlja glavnica koju prouzrokuje drugi parazit Tiletia levis Kiihn. Inače, glavnica je veoma opasna bolest, koja pšenici može naneti velike štete. Pod njenim uticajem može se prinos smanjiti i do 80%. Pored toga, ona umanjuje kakvoću zrna.

Bolest se pojavljuje u doba klasanja. Zaraženi klasovi su nešto kraći i tanji, a stoje uspravno (sl. 37). Ukoliko je sorta s osjem, ovo je nakostrešeno. Zrna su nešto sitnija od normalnih, mrkosive boje, a njihova unutrašnjost je potpuno razorena. Upravo, njihova unutrašnjost je ispunjena crnom masom u obliku sitnog praha, koji ne pretstavlja ništa drugo do trajne spore ovo-g parazita. Pored toga, zrna imaju i neprijatan miris — zaudaraju na ribu.

Bolest se širi pomoću ranije pomenutih trajnih spora, koje se oslobađaju iz zrna pri vršidbi i tom prilikom padaju na zdrava zrna, zadržavajući se na njihovoj površini, a naročito u brazdici. Upotrebom ovakvog semena za setvu, bolest će se proširiti, odnosno, trajne spore ovog parazita klijaće zajedno sa semenom i zaraziće klicu. Daljim razvićem biljke i zaraza se postupno razvija, i, najzad od ovakvih biljaka dobiju se zaraženi klasovi, odnosno zaražena zrna.

Drugi parazit Tiletia tritici Bjerk. nanosi pšenici iste štete kao i Tiletia levis Kiihn. i širi se na isti način. Razlika izmeću Tiletia tritici i Tiletia levis je u tome što Tiletia tritici ima trajne spore pravilnog oblika i ujednačene po krupnoći, dok su kod T. levis one nejednake.

Suzbijanje i jedne i hruge glavnice vrši se de-zinfekcijom semena pota-panjem u hemijske rastvore (plavi kamen, formalin) ili zaprašivanjem. O ovo-me je bilo govora ranije. Gar na pšenici (Ustilago tritici Jans.)
Ovaj parazit napada klas, pri čemu razara sve njegove delove pretvarajući ih u crnu prašnu masu, koju vetar lako raznosi, posle čega ostaje samo vreteno klasa (sl. 38). Razaranje klasa završava se još dok se ovaj nalazi u rukavcu lista. Obolele bilјke obično klasaju pre zdravih.
Bolest se širi trajnim sporama. Te spore su ona crna prašnjava masa. U doba cvetanja zdravih cvetova, spore iz zaraženih klasova, koje raznosi vetar, padnu na tučkove cvetova i zaražavaju ih. U takvim cvetovima formiraju se zrna koja izgledaju zdrava. Ali, ako se ova zrna poseju, daće biljke koje su zaražene, odnosno, od ovakvih biljaka dobiće se klasovi pretvoreni u crnu prašnjavu masu.

Sl. 37. Gavnica na pšenici — Tiletija tritici i Tiletia levis 1) klas zaražen glavnicom, 2) zdrav klas. 3) glavničavo zrno 4) zdravo zrno, 5) spore Tiletia tritici, 6) spore Tiletia levis, 7) proklijala spora u vodi, 8) spore proklijale u zezlje

Izostavljeno iz prikaza

U borbi protiv ove bolesti dolazi u obzir samo termička dezinfekcija. U našim prilikama kao mera borbe može se preporučiti još: da se zaraženi klasovi, čim se pojave, pokidaju. Najzad se napominje da postoje otporne sorte prema ovoj bolesti, te ih treba gajiti.

Crna rđa (Puccinia graminis Pers.)

Ovo je takođe vrlo opasna bolest koja može u velikoj meri da umanji prinos. Ona se obično razvija na stablu i lisnim rukavcima, a ređe na liskama i klasu — odnosno njihovim delovima (sl. 39). Na napadnutim delovima pojavljuju se mrkožute pege izduženog oblika (uredopustule) iz kojih se oslobađa mrkožuta prašna masa, koja predstavlja uredospore. Pred kraj vegetacije u red opustule menjaju boju, prelazeći u crnu. Drugim rečima, pred kraj vegetacije uredopustule prelaze u teleutopustule, u kojima se formiraju teleutospore.

Sl. 38. Gar na pšenici — Ustilago tritici Jans.

Izostavljeno iz prikaza

Ova se bolest širi uredosporama i teleutosporama. Širenje bolesti uredosporama vrši se preko leta. Međutim, pomoću teleutospora, bolest se obnavlja u narednoj godini, i to tako što se prvo zarazi šimširika Berberis vulgaris a odatle se zaraza prenosi na pšenicu. Za ovog parazita šimširika pretstavlja prelaznog domaćina; na njoj on prezimljava.

U borbi protiv ove bolesti preduzima se čitav niz mera kao što su: uništavanje prelaznog domaćina — šimširike, zatim gajenje otpornih sorti prema ovoj bolesti, izvođenje raznih agrotehničkih mera: zaoravanje strništa, đubrenje pšenice kalijumovim i azotnim đubrivima, odvodnjavanje, poznija setva ozime pšenice ujesen i ranija setva jare uproleće.

Sl. 39: Pšenične rđe: 1) crna rđa — Puccinia graminis Pers., 2) žuta rđa — Pucclnia glumarum Erikss. i 3) mrko-crvena rđa — Puccinia triticina (po Heald-u)

Izostavljeno iz prikaza

Žuta rđa (Puccinia glumarum Erikss. et Henn.)

Pšenicu napada biološka forma R. glumarum f. tritici (v. sl. 39). Ova se bolest poglavito javlja na plevama i plevicama, po čemu je dobila ime „glumarum11. Ona se najviše razvija na liskama, a manje na rukavcima listova i na stablu. Često se zaraza javlja i na plodu. Na zaraženim delovima javljaju se uredopustule, koje su sitne, crtasto poređane u kraće ili duže nizove. U prvo vreme su limunove bojeMeđutim docnije, kad se oslobode uredospore, one dobivaju narandžastu boju. Pustule sa teleutosporama su tamnomrke ili crne boje. One se pojavljuju dosta pano.

Od ove bolesti se suše zaražena lisna tkiva od vrha ka osnovi. Ako je zaraza jaka, sušenje lišća počinje ranije dok je pšenica u mlečnoj zrelosti. U ovom slučaju ona podbacuje u velikoj meri u prinosu. Uz ovo i zrna su slabog kvaliteta.

Žuta rđa se pojavljuje pri relativno hladnijem i kišnom vremenu. Usled ovoga se ona može pojaviti još s jeseni ili rano s proleća. Ako toplo vreme traje duže, širenje zaraze se potpuno sprečava. Razmnožava se uredosporama.

Protiv ove bolesti najefiksanija je borba: gajenje imunih sorti.

Mrko-crvena rđa (Puccini triticina Erikss.)

Za razliku od ranije spomenutih rđa, ova rđa napada skoro isključivo pšenicu. Kod nas je jako rasprostranjena. Ona se razvija poglavito na lišću, a ređe na stablu i klasu (v. sl. 39). Raspoznaje se po tome što su njene uredopustule sočivastog oblika, mrko-crvene boje i nepravilno razbacane kako po licu tako i po naličju lišća.

Ovaj parazit se takođe širi pomoću uredobpora , ka<> i žuta rđa. U pogledu osetljivosti prema spoljašnjim faktorima, manje je osetljiva od prethodne dve vrste rđa. Izdržava niže temperature, a za njeno širenje kiše nisu neophodne. Dovoljno je da ima rose. Parazit se na samoniklim strukovima razvija tokom celog leta i jeseni, s kojih uredospore prelaze na ozimi usev i zaražavaju ga.

I protivu ove rđe kao najefikasnija mera borbe smatra se gajenje otpornih sorti.

Pepelnica (Erysiphe graminis D.C.f. tritici)

Javlja se naročito u vlažnim oblastima i vlažnim godinama, a pogotovu, ako su proleća kišna. Pri ranoj setvi pšenice, ona se pojavljuje i ujesen. No, obično se ova bolest javlja uproleće, u vreme kad se topi sneg. Inače, ona se raspoznaje po tome što je u početku na zaraženim biljkama donje lišće prekriveno bledo-pepeljavom navlakom. Docnije, ova navlaka prekriva i gornje lišće, rukavce, pa i etabla. U početku je navlaka, kao što je napomenuto, bledosive boje, docnije’ postaje zagasita. prljavo-pepeljava ili rđasta. Ova navlaka nije ništa drugo do splet micelija u kojima se, u posebnim organima, formiraju askospore, koje klijaju još u toku leta i jeseni, i zaražavaju ozime pšenice.

Zaraza je utoliko jača, ukoliko je usev bujniji. Otud đubrenje azotnim đubrivima pojačava osetljivost ozime pšenice prema ovoj bolesti.

Najefikasnije mere borbe Protivu ove bolesti su: gajenje pšenice u plodoredu, setva u redove i đubrenje kalijumovim đubrivima.

Pored pomenutih bolesti, pšenicu napadaju još mnoge druge, ali su one od manje važnosti, jer joj ne nanose toliko štete kao spomenute bolesti.

Štetočine

Žitni trips (resičar) (Limothrips cerealium Halid.)

To je insekt tamnosive boje; dok su mu larve žute. Dužina odrasle bube iznosi 1,5 mm. Napada pšenicu u vreme zrelosti. Larve i odrasli insekti sisaju sokove iz zrna, te se stoga nalaze između plevica i zrna. Na zrnu koje je bilo napadnuto nalazi se udubljenje kroz koje je štetočina sisala sokove. Štete od ovot insekta nisu velike, mada se on često javlja

Razmnožava se kopulacijom i partenogenetski.

Crveni žitni trips (Aptinothrips rufus Gmel.)

Za razliku od prethodnog, odrasli insekt je narandžastocrvene boje i bez krila. Larve se nalaze ispod lisnog rukavca pri vrhu stabla, gde sišu sokove. Usled toga nastupa sušenje i nasilno sazrevanje pšenice. Razmnožava se na isti način kao i prethodni.

Pošto se tripsi nalaze na zaštićenim mestima, ne mogu se suzbijati dodirnim otrovima (nikotinskim sredstvima, DDT-ijem itd.), mada ih ovi uništavaju. Kao najefikasnija mera borbe protiv njih je zaoravanje strništa odmah posle žetve i uništavanje korovskih biljaka, pošto oni na njih prelaze i prezimljavaju.

Žitni crvčak (Deltocephalus striatus L.)

Napada pšenicu, ječam, ovas i trave. Pripada redu jednakokrilica. Odrastao insekt ima izduženo telo, plavosive boje, dugačko do 4 mm; krila su mu plava i duža od tela, zadnje noge su mu podešene za skakanje, a pipci su mu obrasli dlakama.

Ovaj insekt siše hranljive sokove iz stabla i lišća. Ženka polaže jaja u rukavce listova, usled čega se ovi suše.

Štete od ove štetočine nisu velike.

Pšenica osa vlatarica (Cephus pygmaeus)

Ova štetočina pripada redu opnokrilaca (Hymenoptera). Napada pšenicu i raž u doba klasanja. Odlikuje se crnom bojom i na zadnjem delu tela ima dva žuta kotura. Dugačka je oko 1 cm.

Razmnožava se jajima koja ženka polaže pojedinačno u vrhu stabla, odmah ispod klasa. Kad se iz jaja izlegu larve, one buše hodnike prema korenu. Do jeseni one dopru do korenovog vrata gde prezimljavaju. Jedna ženka može da snese 70 jaja, pa, prema tome, ona zaražuje i toliki isti broj biljaka.

Larva se tokom zime učauri, a u doba klasanja pšenice izlazi napolje kao insekt. Biljke napadnute ovom štetočinom slabo napreduju, a često se i suše.

Pošto larva prezimljuje u stablu, u blizini korenovog vrata, to se teško suzbija. Kao najefikasnija mera borbe protiv ove šetočine je paljenje strništa i duboko oranje, pošto duboko zaorane larve uginjavaju.

Žitarac crni (Zabrus tenebrioides, Goeze)

Pripada tvrdokrilcima (Coleoptera) Odlikuje se telom jajastog oblika, dužine 12 do 18 mm, sjajne crne boje. Larva je bledožuta s tamnosmeđom glavom i grudima. Ženka ovog insekta polaže ujesen jaja u površinskom sloju zemlje. Iznjih seizlegu larve koje napadaju mladu ozimu pšenicu i ostala ozima žita, grizući lišće sve do zemlje. Uproleće takođe nastavljaju griženje lišća. Iz larve se docnije, u doba klasanja, razvija insekt, koji noću napada klasove, izlazeći ispod grudava zemlje, gde se krije. Žitarac crni je jedna od opasnih štetočina.

Suzbija se kopanjem jaraka oko pšeničnog polja da na njega ne bi prešao sa međa i pašnjaka. Jarkovi se kopaju do 30 cm. dubine. Ove jarkove treba zaprašiti DDT praškom i heksa sredstvom. Pored ovoga, preporučuje se gajenje pšenice u plodoredu, tako da posle pšenice dođe grašak ili grahorica, jer ove useve štetočina ne napada.

Pivac (Anisoplia sp.)

Ima ih više vrsta. To su sitne bubice, tamnozelene metalne boje sa smeđim ili crnim krilima, dugačke do 1 cm. One žive u klasovima pšenice, gde iz zrna sisaju sokove. Zbog toga se teško suzbijaju. Ukoliko se vrši suzbijanje, preporučuje se zaprašivanje DDT praškom prašilicama. Sa razvitkom mehanizacije, suzbijanje ove štetočine umnogome će se olakšati. naime, za ovu svrhu upotrebiće se automatske prašilice, odnosno automobili koji imaju pozadi prašilicu.

Skočibube (žičari) (Elateridae sp.)

Od ovih insekata štete kulturnim biljkama nanose samo njihove larve, dok odrasli insekti nisu štetni. Ima ih više vrsta. Pšenicu napadaju: Agriotes lineatus L. — prugasta skočibuba, Agriotes obscurus L. — tamna skočibuba, Agriotes ustulatus Schall. Štetan uticaj sastoji se u tome što žičari grizu korenove i stabljike u donjim delovima.

Suzbijanje žičara je vrlo teško, jer oni žive u zemlji. Ali kako žičari žive poglavito na .zaledinjenim površinama: livadama, pašnjacima, lucerištima i deteliništima, to pri razoravanju ovih površina treba voditi računa da se oni što potpunije unište. Ovo se može postići, ako se zaražene površine pođubre sa 40% K-soli, Tomasovim fosfornim brašnom i šalitrom. Pri đubrenju zemljišta ovim đubrivima, žičari ga napuštaju ili se u nju još dublje uvlače. Međutim, potpuno uništavanje okičara može se postići đubrenjem zemljišta kalcijum-cijanamidom, ili ako se na njemu rasturi i zaore 150 kg pantakana.

Kao efikasna mera borbe protiv žičara je gajenje prosa i lana na zaraženom zemljištu. Oni ova dva useva ne napadaju.

Ako se žičari pojave na već zasejanom zemljištu, onda se oni uništavaju mamcima koji se stavljaju između redova useva. Kao mamci služe kriške repe, krompira, mrkve itd. Ove kriške treba posuti DDT praškom, gameksanom ili kojim drugim sredstvom. U dodiru s ovim mamcima žičari će uginuti. Mamke treba povremeno menjati.

Švedska mušica (Oscinis frit L.)

Ova štetočina napada pšenicu, ječam i ovas. Njena larva, koja je bele boje, valjkastog oblika, napada stabla, i to najpre primarno a zatim ostala, zbog čega ona venu i suše se. Tokom Godine izlegu će 3—4 generacije. Za žita su najopasnije prva (prolećna) i poslednja (jesenja) generacija.

Suzbija se paljenjem strništa pre zaoravanja, da bi se njene larve uništile. Pored toga preporučuje se da se sa pšenicom rano zaseju manje površine, radi privlačenja mušice. Ovu pšenicu treba zaorati, pre nego što nastupi opšta setva useva. Uopšte, kao efikasna mera borbe protivu ove štetočine, preporučuje se poznija setva ozimih useva, pšenice i dr. i ranija setva jarih. Poznijom setvom ozimih žita, postiže se da izbegnu napad ove štetočine, a ranijom setvom jara žita ojačaju, te ih ova štetočina u manjoj meri napada.

Pojava samih mušica može se sprečiti zaprašivanjem njiva pantakanom ili gameksanom.

Hesenska muha (Mayetolia đestructaro, Say.)

Najčešće napada pšenicu, zatim ječam i raž, ali su štete male i mestimične. Ova štetočina daje godišnje 2—4 generacije. Najveće štete pričinjava prva i poslednja generacija kao i kod švedske muhe. Larva ove muhe koja je takođe bela, 3—4 mm dugačka, sa zelenim crtama na leđima, siše sokove iz stabla i to poglavito primarnog, a zatim prelazi na ostala kao i larva švedske muhe. Usled ovoga stabla se suše.

Suzbija se na isti način kao i švedska muha-

Marokanski skakavac (Stauronotus maroccanys Thunb.)

Ovo je jedna od najopasnijih štetočina ne samo za pšenicu nego i za sve ostale ratarske useve. Kod nas se javlja u Crnoj Gori, Hercegovini, Makedoniji, zatim u Dalmaciji, a katkad i u ostalim krajevima. Njegova pojava je periodična, ali masovna.

Marokanski skakavac je sivocrvenkaste boje, a na tamnosivom nadvratniku nalazi se jedan znak u obliku slova X. Krila su mu dobro razvijena, prednja su čvrsta, a zadnja prozirna i bezbojna. Odrastao insekt dugačak je 32 mm. Larva mu je u početku crnosmeđa, a docnije postaje iste boje kao i odrastao insekt. Razmnožava se kopulacijom. Ženka snese 25—30 duguljasto valjkastih jaja, koja polaže u zemlju, i to obično na livadama i pašnjacima. Iz prezimelih jaja razviju se mladi skakavci. Ženke ovog skakavca polažu jaja zajednički na određenom mestu koja postaju žarišta odakle se oni masovno šire.

S obzirom na to da se marokanski skakavac javlja u ogromnim razmerama, njegovo se suzbijanje vrši kolektivno. Za ovo postoje mehanička i hemijska sredstva.