Ribarstvo

Beograd, okružen dvema velikim rekama, prostranim vodoplavnim terenima i nepreglednim ritovima izvanredno podesnim za rasplođavanje i ishranu riba, bio je odvajkada centar velikih ribolova i razvijene trgovine svežom i usolјenom ribom. U putopisima raznih stranaca, koji su takve ribolove gledali svojim očima, ili zastajali pred prodavnicama ribe gledajući one neverovatne mase ribe izložene prodaji, ili učestvujući na obedima i gozbama pri kojima su iznošena na sto rečna čudovišta koja oni nikad i nigde nisu videli, iznosi se slika neobično razvijenog ribarstva čiji je centar u to vreme bio grad Beograd. Retko koji od putnika stranaca, ili od domorodaca toga vremena, koji su opisivali svoje doživlјaje ili uspomene, da ne pomene dunavsku, savsku ili ritsku ribu, koja se ulovlјena dovozila u Beograd radi prodaje.

Sadržaj

BEOGRAD NEGDAŠNJI CENTAR VELIKOGA RIBARSTVA
Prvi odeljаk

NEGDAŠNJE RIBOLOVNO BOGATSTVO SAVE I DUNAVA
Drugi odeljаk
LOVIŠTA KOJA SU SNABDEVALA BEOGRAD RIBOM
Lovištа u tekućoj vodi
Lovištа u ritovimа i bаrаmа
Treći odeljаk

VRSTE RIBA NA BEOGRADSKIM LOVIŠTIMA I RIBARSKE OPASKE O NJIMA
Šаrаn
Som
Smuđ, štukа, mаnić, mrenа
Jаzovа, belа ribа, sаbljаr, kаuglerа
Bodljаvа ribа, kаrаš, kečigа
Jesetrа
Morunа
Četvrti odeljаk

NAČINI RADA ZANATSKIH RIBARA U RIBOLOVNOM PODRUČJU BEOGRADA
Veliki аlov
Tаnjаrski аlov
Mаdrovаčki аlov
Grundkorn
Lаptаš
Pirić (mаli lаptаš)
Vlаk
Kecа
Kusаkа
Bubnjevn
Čerenаc
Trbok
Sаčmа
Mаli ribаrski struk
Veliki ribаrski struk
Pаmpurski struk
Somovski pug
Sаmicа
Bućkа
Peti odeljаk

PRIZORI I SCENE IZ NEGDAŠNJIH SAVSKIH RIBOLOVA
Šesti odeljаk
PRIZORI I SCENE IZ NEGDAŠNJIH DUNAVSKIH RIBOLOVA
Sedmi odeljаk

PRERATNI RIBARSKI PRAVNI ODNOSI U RIBOLOVNOM PODRUČJU BEOGRADA
Uslovi zа dаvаnje prаvа držаvnih rpbolovа pod zаkup
Glаvne odredbe hrvаtskog i mаđаrskog zаkonа o ribolovu i njihovo izvršenje
Ribаrskа dozvolа
Ribolovnicа
Glаvne odredbe zаkonа i prаvilnikа o ribolovu u Srbiji (1898. godinа)
Ugovor
Glаvne odredbe zаkonа i prаvilnikа o ribolovu u Srbiji (1911. godinа)
Nаredbа o ribolovu prihvаtаnju rаkovа u području vojne glаvne gubernije u Srbiji (1917. godinа)
Običаjno prаvo u međusobnim ribаrskim odnosimа
Osmi odeljаk

PRERATNE BEOGRADSKE RIBARSKE ORGANIZACIJE
Beogrаdski ribаrski esnаf
Beogrаdsko ribаrsko udruženje
Deveti odeljаk

PRERATNE VEZE BEOGRADSKOG RIBARSTVA SA INOSTRANSTVOM
Ribolovnа konvencijа sа аustrougаrskom
Izveštаj
Ribolovnа konvencijа sа Rumunijom
Deseti odeljаk

PRERATNE IZLOŽBE NAŠEG RIBARSTVA U ZEMLJI I U INOSTRANSTVU
Ribаrskа izložbа u Beogrаdu 1908. godine
Ribаrskа izložbа u Londonu 1907. godine
Ribаrskа izložbа u Turinu 1911. godine

ZASTAVA BEOGRADSKOG RIBARSKOG UDRUŽENJA (Nikolа Kusovаc)
ĐERDAPSKI RIBOLOVI U PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI
Red unаpred
Prvi odeljаk

VRSTE RIBA NA ĐERDAPSKIM RIBLJIM LOVIŠTIMA
Drugi odeljаk
HIDROGRAFSKE PRILIKE PRI ĐERDAPSKIM RIBOLOVIMA
Đerdаpski Dunаv i njegovo korito
Rečno dno i proticаnje vode
Režim ledа
Treći odeljаk

RIBOLOVNO ISKORIŠĆAVANJE ĐERDAPSKIH HIDROGRAFSKIH PRILIKA
Opšti pogled
Stаri, iščezli nаčini velikih đerdаpskih ribolovа
Gаrde
Ribаrskа klopkа set
Ribolov nа drugim đerdаpskim virovimа
Jednа etnološkа zаnimljivost
Velike đerdаpske vrške
Morunski strukovi
Rаspodelа ribolovnih mestа u grаničnoj oblаsti Srbije i Rumunije
Tok mаtice
Ade i prudovi
Rаspodelа ribolovnih mestа
Četvrti odeljаk

LETIMIČNI POGLED NA DANAŠNJE ĐERDAPSKE RIBOLOVE
Dаnаšnji nаčini ribolovа
Trgovinа đerdаpskom ribom
Osvrt nа uzroke slаbljenjа i iščezаvаnjа negdаšnjih đerdаpskih ribolovа

ČLANCI – STUDIJE
O NAŠIM RIBOLOVIMA NA DONJEM DUNAVU
Gаrde
Setovi
Morunski strukovi
Velike vrške

VRSTE RIBA I TEHNIKA RIBOLOVA U OHDRIDSKOM JEZERU
Vrste jezerskih ribа
Nаčin ribolovа u jezeru i nа izlаsku Drimа

RIBOLOVI U TIMOČKOJ KRAJINI
SADAŠNJA EKSPLOATACIJA OHRIDSKOG JEZERA
Dosаdаšnji nаčin eksploаtаcije ribolovа
Ekonomskа vrednost dosаdаšnjeg ribolovа
OMANJI RIBNJACI ZA GAJENJE ŠARANA
NEŠTO O PODIZANJU MALIH RIBNJAKA PO SELIMA
PODACI O RIBOLOVU NA DRINI
DA LI RIBE SPAVAJU?
KAKO SE ODREĐUJE STAROST RIBA?
JEDAN POGLED NA ZAKON O RIBOLOVU
PODSTICANJE PRIVATNE INICIJATIVE ZAKONOM O RIBOLOVU
TRI NEDELJE U CENTRU NAJVEĆIH RIBOLOVA NA KUGLI ZEMALJSKOJ
MODERNI INDUSTRIJSKI MORSKI RIBOLOVI
LOV U VELIKIM OKEANSKIM DUBINAMA
LOV NA AJKULE

JEDNA NEOBIČNA RIBLJA AVANTURA NA DVORU CARA NAPOLEONA TREĆEG
MATEMATIČKA ANALIZA I OCEANOGRAFSKO-BIOLOŠKI PROBLEMI
ZANIMLJIVOSTI U PRIMENAMA PITAGORINOG PRAVILA
IMANUEL KANT O RIBOLOVIMA
PRILOZI
OBJAVLJENI RADOVI MIHAILA PETROVIĆA – RIBARSTVO
ZBIRKA MIHAILA PETROVIĆA
U PRIRODNJAČKOM MUZEJU U BEOGRADU
RIBOLOVNI NAZIVI I ALATI
NAZIVI VRSTA RIBA
REČNIK MANJE POZNATIH REČI
LITERATURA O RIBARSTVU PROFESORA MIHAILA PETROVIĆA
REGISTAR GEOGRAFSKIH IMENA
SPISAK ILUSTRACIJA

REGISTAR LIČNIH IMENA
O OVOM IZDANJU

Prvi odeljak

Negdašnјe ribolovno bogatstvo Save i Dunava

Još stari grčki istoričar Herodot, koji je putovao Dunavom i Savom, zabeležio je da se Angros (Drina) uliva u Vrangos (Savu), a ova opet kod Trivalske ravnice u Dunav. O obema obalama Dunava govori kao o zemlјama u kojima je vrlo bogat lov i divi se izobilјu dunavske i savske ribe.

Oko polovine XVII veka prošlo je kroz Beograd nekoliko istaknutijih stranaca, koji su o svome boravku u gradu ostavili zapise; svi oni ističu veliko ribolovno bogatstvo beogradskih voda. Tako je francuski kralј Luj XIII poslao 1621. godine svoga poslanika Eja u Carigrad nekim diplomatskim poslom. To je poslanstvo prošlo kroz Beograd i Ejov putopisac kaže o tome ovo:

„Premda Beograd izobiluje svakojakim životnim namirnicama, on je neobimno obilat slatkovodnim ribama, više no ikoji drugi evropski Grad. Ne samo da ribe tu ima u vrlo velikoj množini, nego je ima i vrlo krupne, a uz to tako jevtine, da čovek to prosto ne može da veruje. Dubrovački trgovci, koji su se zadesili u Beogradu, prikazali su Gospodinu Eju šarana koji je, meren između očiju i repa, imao tri stope dužine, a splajao je samo petnaest soldi. Ima u vrlo krupnih, a jevtšnih štuka, kao i oGromnih somova, duGih po desepp stopa. Sve ribe, koje se ovde u neverovatnom izobilјu love, izvrsne su i vrlo debele, jer je u reci nad peskom nataloženo dve stope mulјa. “

Dva velika gurmana stranca, koji su oko polovine XVII veka prošli kroz Beograd i ostavili o tome svoje zapise, takođe se slažu u tome da je u Beogradu u to vreme bilo neverovatno izobilјe ribe. Jedan od njih je Francuz, Žan Batist Tavernie, baron od Obone, a drugi je poznati turski putnik Mehmed Zili Evli Čelebi.

Žan Batist Tavernie proputovao je svu Evropu, Tursku, Indiju i Persiju. Kad je sa svojim društvom stigao u Beograd oko 1631. godine, prva mu je briga bila da se pobrine za svoju udobnost i postara za svoje „blagoutrobije“. Opisujući svoj boravak u Beogradu, on ne govori ništa o varoši, već samo o za njega nečuvenoj jevtinoći na koju je naišao i o ukusnim riblјim jelima kojima se naslađivao. Zbog neke ucene od strane Sandžakbega i pogađanja sa ovim, morao je ostati u Beogradu petnaest dana, i o tome on kaže ovo:

„Za tih petnaest dana zakašnjenja imali smo bar tu utehu da smo se dobro častili. Hleb, meso, vino, sve je odlično i jevtino u tome mestu. A pošto je Beograd sagrađen na jednome bregu ispod koga se sastaju dve velike reke, Sava i Dunav, u njima se lovi polako velika količina ribe, krupnih štuka i šarana, da smo od njih jeli samo džigericu, ikru i mlečac, a ribu smo davali siromašniji. “

Istočnjački meraklija za riblјa jela, Mehmed Zili Evli Čelebi, savremenik Taverniea, hvaleći jela kojima se naslađivao u Beogradu, naročito je oduševlјen đuvečom od šarana i kapamom od jesetre, ističući kvalitet i izobilјe ribe koju je tu video.

To isto potvrđuje i engleski putopisac Braun, koji veli da nije mogao verovati svojim očima gledajući kamare naslagane ribe na obali Dunava. Uz to on daje i mnoštvo podataka o savskim i dunavskim ribama i o srpskim nazivima tih riba.

Prolazeći kroz Beograd 1632. godine, barski nadbiskup Petar Masareki opisuje grad i svoj boravak u njemu, pa navodi da Savom i Dunavom dolazi u Beograd mnogo ribe i naročito naglašava da je ,,na glasu riba koja se lovi u Dunavu: u proleće i u leto jesetra, a u jesen moruna, koja može da meri 150 funti i koja je dobra i sveža i solјena, a iz nje se vadi i izvrsan ajvar“.

Godine 1776-1777. putovao je našim krajevima nemački plemić Fridrih Vilhelm fon Taube, carsko-kralјevski savetnik, pa, pored ostaloga, opisao je u svome opširnom izveštaju i veliko riblјe bogatstvo Save, Dunava i njihovih ritova. Od interesa je, da bi se dobila slika toga riblјeg bogatstva, navesti od reči do reči ono što je on o tome napisao u izveštaju koji je o tome putovanju podneo svome vladaocu i koji je 1777. godine u Lajpcigu odštampan u zasebnu knjigu:

„I u trima velikimrekama koje Graniče državu, i u ostalim manjim rekama, rečicama i potocima, neobično je riblјe bogatstvo. Kralј svih riba je moruna (u Rusiji zvana beluga), koja dolazi iz Crnog mora; a sve reke što utiču u to more imaju te ribe. Postoje nesuglasice o tome kakav je uzrok što ona napuštš svoju postojbinu i Gura uz Dunav, obavlјajući put og preko 500 nemačkih milјa, pa kadšto dolazi i do samoG PresburGa. Zapaženo je da u Dunav ne dolaze male morune, koje još nisu dorasle za mrestenje. Ali ja sam stvar dublјe ispitao i našao da moruna stoga ulazi u Dunav i Gura uz vodu da bi se oslobodila hilјada malih crvića na svojoj površini. Kad se prve morune, koje u toku Godine nailaze iz mora u Dunav, osmotre pomoću uveličavajućeg stakla, cugu se ga im je Glava pokrivena sićušnim crvićima koji se je ga mogu zapaziti golim okom i koji nisu veći od sitnih crvića u siru. Da bi se oslobodila toga, moruna Gura uz brzu tekuću vodu po jakim dunavskim maticama dok se tih crvića ne oslobodi, ili dok ovi ne uginu, što biva pod jesen. Toga se ona vraća u more i nestaje je iz Dunava. Može lako biti ga i sam lako tako isto iz sličnih uzroka izlazi iz mora u reke.

Moruna pripada familiji Stdre; te ribe imaju pluća i sa obe strane Glave po jednu rupu za vazduh. Najveće, koje su uhvaćene duž sremskih obala, dugačke su 20 šuha i teške 15-16 centi. Od morune je sve za upotrebu. Nјeno pečeno meso je slično teletšni i vrlo je prijatno za jelo. Od njene ikre pravi se ,,Caviar“ koji se u Slavoniji, Srbiji i ostalim ilirskim zemlјama zove ,,Heuwar“. Zrna se odvajaju od opne drvenim noževima, naslažu se na koso nagnutu dasku i isperu vodom. Zatim se dobro usole i slažu u omanju burad. Posle nekoliko meseci ona dobiju olovno-crnu boju. Taj se ajvar često i falsifikuje ikrom od drugih krupnih riba. Od morunine bešike (mehura) pravi se lepak, naročito poznat pod imenom ,,Hausenblese“. Od kičme i kostiju Ilirci prave razne sitne stvari.

Moruna je Glupa riba, koja ne poznaje svoju snagu i daje se lako uhvatiti. Najbolјe vreme za lov je mesec mart do septembra. Posle toga roka moruna potpuno iščezne. Ribari koji je love bacaju prvo mrežu obične jačine, kao i za običnu ribu. Ali čim osete da je moruna u mreži, opkole ovu drugom MNOGO jačom mrežom, načinjenom od tankih konopaca. Kad je mrežom toliko sebi privuku da mogu do nje doći, udaraju je snažno po Glavi i ispod peraja zabadaju joj jake Gvozdene kuke, od kojih je svaka vezana za kraj jakoga konopca; nju je tada lako izvući na obalu. Pokadšto se i ona razjari, pokida ribarski alat i napravi ribarima veliku štetu. Ali kad je ona ma i u pola izvučena iz vode, ribari je opašu jakim konopcima i složno povuku; čim joj Glava bude izvučena na obalu, oni stanu po tvoj udarati teškim drvenim malјevima, pa kad je iako onesveste, izvlače je na suvo, raspore je i iseku.

Na taj se način u tim vodama hvataju bezbrojne morune od 5-10 centi težine. Sveža moruna se tu na licu mesta prodaje po 20 krajcara oka, ili se usoli pa se šalјe u inostranstvo. Ali to je solenje vrlo primitivno i Grubo, tako da i meso postaje Grubo, žilavo i otužno. Kad bi Ilirci u Sremu i Banatu znali bolјe raditi i ribolov i solenje, mogli bi morunu i drugu dunavsku ribu slati u inostranstvo, Gde bi zamenila bakalara. Samo od Holandije i Engleske mogli bi imati Godišnje preko 100 000 forinti. Samo treba imati na umu da je so, što dolazi iz Mađarske, isuviše skupa.

Osim morune, u pomenutim velikim rekama i njihovim pritokama love se i raznovrsne druge ribe. Na primer, štuke od 20-30 funti, šarani od 10-12 funpš, forele od 4-5 funti, kao i mnoge kod nas u Nemačkoj nepoznate vrste, za koje i ne znam naša nemačka imena. Kečiga se MNOGO hvata u Dunavu; ona ima klјun kao u ptice, ali se ovaj ne otvara. Pod klјunom je njuška, a duž cele ribe prostiru se bodlјeu obliku jakih zuba.

U Sremu štuka, šaran, kečiga i druga bolјa riba košta 5-6 krajcara oka; običnija riba po jednu krajcaru oka. Stoga je u tim krajevima riba svakodnevna hrana prostog naroda. Pored ribe, veliko je izobilјe još i u rakovima i kornjačama. “

U to vreme se krupna moruna smatrala kao obična riba po celome Dunavu, pa i u vodama oko Beograda. U Zapisima i Natpisima Ljubomira Stojanovića nalazi se npr. ovakva beleška: „1793 LETO meseca marta 3-ga e u četvertak beli ufati zemunski ribar imeneml Lazarv ednu morunu ot 528 oka kromt creva tešku, na zemunskom gruntu“ (beležnik zemunskog učitelјa Teodorovića).

I to je tako bilo sve do regulacije Đerdapa devedesetih godina prošloga veka. Pisac ovih redova, kao dečak, često je na Velikoj pijaci ili na Zelenom vencu gledao krupne morune koje su ribari tu sekli i krčmili. Na Zelenom vencu, na uglu na kome se danas nalazi kafana „Triglav“, bila je pre svetskog rata kafana „Kod morune“.

Po jednoj belešci, koju je piscu pokazao g. prof. Vladimir Ćorović. krajem osamnaestog veka u vodama oko Beograda lovio je ribu u to vreme čuveni ribar Petar Ristić. Rođen 1759. godine u Bitolјu, on je kao dečak došao u Srem i odao se ribarstvu; odatle je prešao u Pančevo, gde je osam godina živeo loveći na veliko ribu i izašao na glas kao ribar. Austrijanci su sumnjali da on ima veze sa Turcima, vršeći pored ribarskog posla još i špijunažu i dostavlјajući Turcima vesti sa granice. Naročito im je bila sumnjiva njegova ribarnica u selu Borči, preko od Beograda. Zbog te sumnje bio je od austrijskih vlasti zatvoren, ali povedena istraga nije dala nikakvih rezultata, pa je pušten iz zatvora. Međutim je tom prilikom, 14. aprila 1789. godine, donesena odluka da se nijednom ribaru, za vreme dok traje ratno stanje, ne dopusti loviti ribu oko Beograda i Zemuna.

U to vreme ribari oko Beograda nosili su naziv „alas“, po mađarskom ,,halasz“, ili „balugdžija“, po turskoj reči „baluk“, koja znači riba. Pa i mnoge ribe (npr. smuđ + albaluk ili akbaluk), kao i ribarski alat (npr. sertme, đelberija, korana, takum), nosili su turske nazive. I to je trajalo sve dotle dok se Turci nisu iselili, pa i neko vreme posle toga. „Kad sam ja došao u Beograd 1846. godine − veli Dimitrije Marinković u svojim Uspomenama i doživlјajima − a i posle dugo godina, svi zanati i radnje imali su samo turska imena. Tako, ribari su bili „balugdžije“.

Za vreme dok je Beograd bio u turskim rukama, Turci su bili najveštiji i najiskusniji ribari na Savi i Dunavu. Oni su radili ili velikim kovanim udicama (takumima), ili velikim mrežama od debelog kanapa, i lovili poglavito krupnu ribu koje je u to vreme oko Beograda bilo u izobilјu. Pred kraj prošlog veka bilo je još u životu starih dunavskih alasa, kao npr. stari mešter Đura Pupa, koji su radili kao ribarski momci kod turskih ribara i zadržali o ovima sveže uspomene. Bilo je za pisca zadovolјstvo slušati noću, pored vatre, njihove doživlјaje sa negdašnjim turskim ribarskim majstorom Ibišem, ili sa turskim „korandžijama“, koji su lovili velikom i jakom mrežom „koranom“ od debelog kanapa, sa širokim okcima, kojima se mogla hvatati samo krupna riba, ili sa „takumdžijama“, koji su postavlјali svoje „takume“ na mestima koja su dobro poznavali, kuda prolazi riba tražeći put između podvodnih stena i brzaka, i odakle su dovlačili u grad na prodaju pune čamce i barke krupnih šarana, somova, jesetara, simova i moruna.

Zbog jako razvijenog ribarstva, u Beogradu je još za tursko vreme postojao Ribarski esnaf, koji se održao sve do poslednjih godina prošlog veka. Za beogradske ribare važila je Esnafska uredba, obnarodovana 14. avgusta 1847. godine. Ribarski zanat mogao je obavlјati samo onaj koga Esnaf primi kao ribarskog šegrta, kalfu ili majstora, posle dokazane sposobnosti da taj zanat obavlјa kako treba i pošto ispuni ostale Uredbom predviđene uslove. I dok se god nisu iz osnove izmenile ribolovne prilike u Savi i Dunavu, beogradski ribarski esnaf bio je jedan od onih koji su najtačnije ispunjavali te odredbe i nisu nikad zadavali posla državnim ili opštinskim vlastima.

Kao što je pomenuto, izobilјe ribe u Savi i Dunavu bilo je toliko da retko ko i od naših lјudi, koji su pisali svoje uspomene, doživlјaje ili memoare, ne pominje savsku ili dunavsku ribu. Prota Mateja Nenadović npr. pominje je opisujući u svojim Memoarima svoj put niz Dunav, za Rusiju, početkom septembra 1804. godine, u društvu sa Čardaklijom i Jovanom Protićem. Laza Popović u svome Putovanju po Novoj Srbiji, tridesetih godina prošlog veka, kaže:

„Kanda nema više ni ONOG ribolova koji je za MOG vremena bio. Bar ne videh mnoge one kao negda po Dunavu znake − pškve i rogoznice − og puštenih u vodu udica. Jedan Smederevac, neću da Ga imenujem, bude za nešto kažnjen, i on onako vruć (od batina) ode da proba sreću na udice, koje je pred Gradom bacio za vatanje moruna. I zaista, sreća mu je bila naklonjena, kao i na batine, izvuče morunu koja je 120 oka bila teška.

U opšte je uverenje da je od ONOG vremena nestalo po Dunavu morune, otkako su počeli plovili parobrodi i rasplašili svu po njemu ribu. Ode sva u more, pa he po svoj prilici biti da je i onaj cara Joze šaran otišao. Kakav je taj car-Jozin šaran? U ono vreme kad je car Josif, za austrijsko-turske vojne u Godini 1788. bio u dalјnim krajevima − Banatu − donesu mu naši ribari na poklon jednog donde neviđenog i nečuvenog velikog šarana. Za šarane se drži da najduže žive od sviju riba. Car Joza (on je u našem narodu pod tim imenom poznat), onako kao što ga je BOG dao da svako njegovo delo u spomenu ostane, nagradi ribare dobro, ali im i vrati šarana sa zapovešću da Ga opet u Dunav puste. No i to nije dosta. On da skovati i metnuti na šarana zlatnu burmu ili prsten, i na njoj onu Godinu kad je šaran uhvaćen i pušten. I to je još malo za duh cara Joze. On u Temišvaru osnuje i fond tom šaranu. Po statutima toga fonda, svaki onaj koji u napredak uhvati TOG nazvanog carevog šarana, dužan je bio prijaviti Ga najbližoj vlasti i odmah Ga u slobodu pustiti, ali ne bez ikakve plaće i vraće. Iz šaranskog fonda toliko 6u mu se u duplo platilo, što inače vredi šaran. Od toga vremena, pa do Godine 1840, kad sam o istoriji toga šarana u Beču čitao, dva puta je ili tri put (ako se dobro opominjem) taj šaran hvatan i puštan bio. Da li je i od TOG vremena bio hvatan ne znam. Posle me je zabunila politika, pa nisam Spražio više ga čitam o istoriji šarana, nego ili pamte lјudi i kakvi su.“

U svojim Memoarima srpski državnik Stevča Mihajlović, opisujući svoju đumrugdžijsku službu, veli:

„Na đumruku onda đumrukdžija nije imao opredelјenu platu. Nјemu je plata bila: koliko od pari svinja na onu stranu u Ćesariju preveze, na svaki par po pet para poreski sebi uzme, a od govedi po 10. A od ribolovaca, Turaka i Srba, uzimao sam petu oku ribe đumruka. Od ove ribe za potrebu moje kuće bez računa sam uzimao, tako da sam se od ribe obduo da nekoliko Godina posle nisam nikad više za ribu mario, i do danas.“

O negdašnjem riblјem bogatstvu u našim vodama svedoči i opis putovanja po Srbiji Oto Dubislava plem. Pirha 1829. godine. U pismu svome prijatelјu Đorđu Popoviću Daničaru, Đura Jakšić piše kako ima školskog slugu koji mehandžiju, popa i njega ribom hrani.

U Srpskoj kralјevskoj akademiji čuva se rukopis Joakima Vujića pod naslovom Knjiga sistema, a na poslednjoj strani rukopisa nalaze se Vujićevom rukom ispisani stihovi:

„Plivaj, plivaj tamo dole u glubinu morsku,
Idi tamo među druge ribice na vojsku,
Tamo možeš uhvatiti kakvu God ribicu,
Makar belu i šarenu malu keseiicu.
Hvataj tamo i štučicu lepu, deveriku,
Grgeč ribu i šaranca, malu sablјariku,
Kečigicu, jegulјicu, velikoga soma,
I karase sas linjakom, sve to vuci doma.
Jošte k tšme estricu zamašnoga toka,
Morunicu sedamdeset i ot sedam oka,
Crvenperku, belog smuđa, haringu okretnu,
Sardelicu, cernu mrenu i finu ribu smetnu,
Samo nemoj nama lјudma dosadu činiti,
Niti more plavatelјem na pečali biti,
Erbo oni tebi glede mrežu da nabace,
Da le živu na breg morski iz vode izbace

Od interesa je pomenuti i to da je naš veliki prosvetni dobrotvor, Ilija Milosavlјević Kolarac, u svojoj mladosti prešao 1813. godine sa izbeglicama Dunav i odao se trgovini dunavskom ribom, od čega se izdržavao sve do povratka u Beograd, gde se odao boltadžijskom zanatu.

Međutim, pred kraj prošloga veka beogradsko ribarstvo, kao i ribarstvo po celoj Savi i Dunavu, počelo se pogoršavati. Najpre je regulacija Đerdapa, devedesetih godina, nanela osetan udar celokupnom savskom i dunavskom ribolovu, jer je od tada počela sve ređe dopirati u naše vode „vlaška riba“ iz Donjeg Dunava. Moruna, jesetra, sim i krupna kečiga, kojima su regulacijom na svagda zaprečeni stari, vajkadašnji dunavski prolazi za gornje vode, a u isto vreme jako pojačani rumunski ribolovi na Donjem Dunavu, učinili su da takva riba teško i retko dopire do naših voda i da je postala velika retkost.

Ali još je decenijama posle regulacije ipak ostalo neizmenjeno savsko i dunavsko ribarstvo u pogledu ostale ribe. Sve do svetskog rata čitav jedan radan svet živeo je na beogradskoj dunavskoj jaliji, zadovolјan i veseo, u kućicama i kafanicama u neposrednoj blizini obale; živeo je od izdašnog ribolova i mogućnosti da odmah unovči proizvod svoga truda.

Tadašnji beogradski ribarski majstori sa „velikim alatom“, tj. sa velikim rečnim alovom i laptašem (Jakov, Luka Lupur, Živko Brka, Spasa Prpa, Nikola Firga, Filip Filigana, Mladen Badža, Savica Ciganče, Joca Berletić, Milan Gluvak i dr.) održavali su disciplinovanu vojsku od stotinak izvežbanih ribarskih momaka, kojima je ribolov takvim alatom bio isklјučivo zanimanje. Pod komandom „meštera“ (ribarskog momka kome majstor poveri svoj alat i koga pri ribolovu svi moraju bezuslovno slušati), kompanija se sa svoja dva velika čamca i s laptašem izvlačila uza Savu do Carske ili Mišarske ade, ili do Jasenske, ili do Progarske ade, do Bolјevačke brežine, do ušća Kolubare, do „Slama-seno“ itd. Odatle je počela razbacivati pređu i loviti niz vodu, pa je tako loveći stizala u Beograd sa punom barkom svakojake ribe, često i sa somom od 50 do 100 kila, privezanim uz čamac. Ili bi se kompanija sa dunavske jalije izvezla na sredinu Dunava, pa odatle počela loviti pored Karaburme. Višnjice, pančevačkih ada, Tospaše, Vinče i Ritopeka, kadšto i do Grocke i Smedereva, pa se odatle, vukući čamce uz vodu pored obale, vraćala u Beograd sa izlovlјenom ribom.

Ta je riba, obično sutradan u zoru, prodavana licitacijom ribarskim trgovcima (Đoka Buldok, Laza Pančevac, Kosta Bucov, Joca Nakaza, Kosta Propela, Kosta Palamamut, Velјko Zembilaš, ĆorPera i dr.). Izdaleka se, katkad još po mraku, mogla čuti vika licitanata i ribarskih momaka koji su izvlačili na suvo, ili u čamac, barke pune ribe i prikazivali svoju ribu.

Kad bi se graja utišala, trgovci bi izručivali kuplјenu ribu u svoje „tikvare“, velike barke koje mogu da čuvaju po nekoliko hilјada kilograma ribe, a potrebnu količinu ribe za prodaju toga dana iznosili kolima na pijac. Ribari-lovci razilazili bi se po ondašnjim ribarskim kafanama i kafanicama („Borča“, „Zlatan šaran“, „Spuž“, „Sedam čunova“, „Jasenica“, „Dva papagaja“ i dr.). Tu bi prečišćavali svoje račune, prepričavajući doživlјaje iz svojih lovova, šaleći se i zadirkujući se među sobom. Svaki je od njih imao nadimak po kome su ga jedino i znali (Gaja Gašpar, Šandor Kenja, Ivan Šokac, Milan Šepa, Joca Rapa, Toša Kekalo, Tane Aranguz, Đoka Alafus, Đoka Kumbaraš, Aca Kopilan, Aca Ceketan, Dragi Baštovan, Jovan Zora, Milan Vlah, Jordan Čokalija, Svetozar Muja, Milan Žuća, Dobrivoje Klempa i dr.), a mnogi se nadimak nije smeo kazati u učtivom društvu. Uz rakiju ili vino, mešteri (Gišpar, Šepa, Rapa, Zora, Kenja, Sremac, Šokac), posle obračuna sa svojim majstorom, razdelјivali bi momcima njihove „talove“ i „mešterpez“ (bakšiš onima što pomažu krpiti mrežu), pa zatim, pijući i mezetišući. spremali plan za iduće putovanje, prema obaveštenjima koja su imali o stanju i kretanju vode i o izgledima na uspeh lova.

Alovski i laptaški ribarski momci (Svetozar Krklјa, Svetozar Krklјica, Đura Medura, Paja Kalamunja, Đoka Alafus, Đoka Kumbaraš, Dragić Tatarakić, Dobrivoje Klempa, Branko Baron, Branko Slina, JTeon Čiva, Novak Štrk, Sima Baba i dr.) izmešani sa „vlakarošima“ (Adam Simić, Ferko Balgač, čika Vlada i Aleksa Bogdanović, čika Vergenes i dr.) i „strukarošima“ (Dušan Rapa, Svetozar Cveće, Žika Mura, Ljuba Mandrda, čika Joja, Ivko Vlah, Toša Keza,

Mile Japan, Aca Japan, Nikola Gnjurac, Mita Firga, Nikola Krivoustan i dr.) nadali bi paklenu larmu, po kojoj se ribarska kafana mogla još izdaleka raspoznati. Pretresalo se o tome na kakve sve ,,zadeve“ nailazi laptaš na dnu Save, tamo negde na Topu, na Orlači, na Krstovima, na Maloj Dubokoj, pored Progarske brežine, naspram „Slama-seno“, na Petracu itd.; o položaju podvodne klade više Božića vrbaka, ispod Kupinovačkih vodenica, više Bačvanke, više hapa Madžar-ade itd.; o lengeru koji je laptaš Luke Lupura izvukao tu odmah naspram kule Nebojše, o podvalama sremskim ili mađarskim finansima, o borbi sa somom od 110 kila, koga je Jakovlјev laptaš „saletio“ na Višnjičkom pragu, ili u rupi naspram Breske, ili koji im je provalio mrežu na vekslu Tospaše i tako dalјe.

Alasi vlakaroši prepričavali bi, uz poliće rakije, i po dvadeseti put svoju borbu sa vlakom uhvaćenim krupnim somom, opisivali bi u detalјima „ćutuk“ na dnu Dunava naspram Bele stene, na koji je naišao njihov vlak i opasao ga, a on im skroz rasparao pređu; ili bi pričali kako su svome drugaru krišom strpali iseckan stari opanak u ovčiji paprikaš koji je ovaj kuvao u gvozdenjaku tamo negde kod Bajboka, što nimalo nije smetalo da paprikaš bude u slast pojeden, i tome slično. Vlakaroši specijaliste (Vlada Krklјa, Mihailo Vergenes, Aleksica, Adam Simić, Ljuba Mandrda i dr.) imaju muke da se sporazumeju o onome što pričaju i svaki govori tako kao da je onaj što ga sluša potpuno gluv. Strukaroši (čika Joja i njegovi sinovi Jojinci, Jovan Zvrnkapa, Čiča Nikola Gnjurac i sinovi mu Gnjurci, Žika Mura, Mile i Aca Japani, Dušan Jevremov i dr.) ne mogu da se napričaju kako im je krupna riba ispravila ili prebila udicu na velikom struku, ili odvukla tikvu koja označuje mesto na kome je struk zabačen, ili kako im se oteo krupan šaran u trenutku kad su ga meredovom hteli uvući u čamac.

Sve se to obavlјalo u bučnom žagoru i larmi, na koju su alasi navikli, ali je zbog nje drugi miran svet morao da beži iz kafane, misleći da će doći do motke ili noža. Međutim, tu se, u toj paklenoj vrevi, moglo naslušati i alaskih šala, doskočica i priča, npr. kako šaran kune alasa „neka ti odelo ima toliko zakrpa koliko ja imam krlјušti“, ili kako ga kune som „neka ti kuća ogoli kao moja leđa“, ili kako mrena savetuje alasa „peci me dok mi oko ne ispadne; ako ne ispadne meni, ispašće tebi“ (jer nedopečena mrena je pravi otrov). Kad mu je jednom prilikom, u kafani, pokazan originalan potpis kralјa Aleksandra Obrenovića, koji je počinjao krupnim slovima, nastavlјao se sve sitnijim, a završavao se najsitnijim, alas je uzviknuo „gle kako se ovaj potpisuje, počinje na grundkorn (Grundgarn, duboki deo razbačenog velikog alova što ide velikom vodom), pa usitnjuje i isteruje na loncujh (Landzug, plitak deo alova što ide pored same obale). U te je kafanice dolazio na rakiju i Stevan Sremac, kome se taj alaski svet neobično dopadao, pa je tu prikuplјao materijal za priču koju nije stigao da izradi.

Svi su alasi, bez izuzetka, voleli da piju. To im je, uostalom, bilo i jedino zadovolјstvo u njihovom domašaju, a mnogi su od njih i verovali da veseo alas ima sreću. Neki su od rakije pomrli, a bio je i slučaj da se koji od njih udavi iščupavajući mrežu iz rečnih dubina. I kako se to pilo! U jednome uglu kafane ,,Borče“ leže na podu dve nepomične lјudske prilike, koje već satima ne pokazuju znake života. Kako ko uđe u kafanu i to spazi, okreće se nalevo krug i bezobzirce beži, verujući da su to žrtve alaskih sporova. A stvar je mnogo prostija. Kafedžija Boža Cvetković imao je da toga jutra kupi na Trkalištu koje bure rakije za alase. Kao „eksperte“, poveo je sobom alase Trišu Igumana i Peru Dedu, dobre poznavaoce rakijskih tajni. Rezultat njihove ekspertize bio je ovakav: u podne se vraća gazda-Boža sa dvojim volovskim kolima; prva kola nose dva bureta prvoklasne valјevske šlјivovice, a u drugome leže, opruženi kao dve klade, sami eksperti, koji su u kolima odmah zaspali i koje su, čim su kola stigla pred kafanu, preneli u besvesnom stanju u budžak u kome će, ne mrdnuvši, imati da odspavaju trideset sati.

Katkad se u „Borči“ mogao videti i ovakav prizor: alas Marko Leventa ne može da se drži ni na nogama, ni na klupi. Nјegova žena ulazi u kafanu, prilazi mu, pokušava da ga digne sa poda i vodi kući. Kad u tome nije uspela, ona ga potera pred sobom štapom, četvoronoške, kao svinjče, bode ga ostrag da ne bi zaspao i daje mu pravac štapom, udarajući ga čas s jedne, čas sa druge strane glave, kako pravac bude zahtevao!

Bio je to svet za sebe. Nije se mešao sa ostalim svetom i retko je kad prelazio današnju Dušanovu ulicu i zalazio dublјe u varoš. Tu treba, naravno, izuzeti momke ribarskih trgovaca, koji su svakodnevno morali ići na pijac. Pisac ovih redaka je imao muke sa svojim dugogodišnjim mešterom Gašparom da ga privoli da sa njime ide u varoš; kada bi u tome uspeo, stari alas bi se, idući ulicama, unezvereno osvrtao oko sebe, plašeći se da ga svet ne gleda kao kakvo čudo.

Jedna od neočekivanih posledica svetskog rata bila je ta da je gotovo potpuno nestalo i takvoga alaskog sveta, i nekad tako razvijenog i nadaleko čuvenog beogradskog ribarstva. Beogradske pijace i danas su prilično snabdevene ribom, ali to nije riba iz velikih ribolovnih reka Save i Dunava ili njihovih ritova. Riba iz veštačkih ribnjaka u Jugoslaviji zamenila je one mase „divlјe ribe“ koja se nekad praćakala u koritima i na tezgama beogradskih ribarskih trgovaca.

Kad od beogradskog pristaništa krenete brodom, uzalud ćete očima tražiti po površini vode nekadašnje mnogobrojne ribarske čamce, šiklјe i čunove. Nećete više sa broda videti negdašnje scene kad ribarski momci privlače obali veliki alov od koju stotinu metara dužine, ili teraju laptaš sredinom reke, ili da vlakaroši sa dva čuna, „članeći“ svaki u svome čunu, teraju vlak, kad kecaroši kecom ili kusakom drlјaju rečno dno, ili kad strukaroši vade u čamac veliki ribarski struk nakićen svakovrsnom ribom. Danas se može videti samo po koji redak i usamlјen kecaroš ili strukaroš, koji će se zadovolјiti zaradom od nekoliko dinara, ili koji bubnjaroš koji pored obale razapinje svoje bubnjeve.

Šta je svemu tome uzrok? Šta je učinilo da sve to ode u nepovrat i da se ovako naglo, za nekoliko godina posle svetskog rata, sve to iz osnova izmeni? Uzroci su raznovrsni, a glavni su oni koji će ovde biti izloženi.

Pre svega, velikih ritova u okolini Beograda nestalo je osiguranjem nepreglednih vodoplavnih terena i njihovim pretvaranjem u zemlјu za obdelavanje. A u tim ritovima riba se u masama rasplođavala i ishranjivala, pa tako ishranjena, pri povlačenju vode u rečno korito, i sama se povlačila u reku i u velikim razmerama povećavala njeno ribolovno bogatstvo.

Drugi jedan vrlo važan uzrok leži u izmeni ribarskih prilika koje su posle rata doneli veliki industrijski veštački ribnjaci u našoj zemlјi. Pre rata su takvi ribnjaci bili kod nas potpuno nepoznati. Međutim, oni u Slavoniji, Bosni, Hrvatskoj i Vojvodini (Končanica i Polјana, Našice, Zdenčina, Prijedor, Crna Mleka, Ečka i dr.) proizvodili su i u inostranstvo izvozili specijalnim vagonima oko dva i po miliona kilograma ribe. ali ta riba nije dopirala do naših pijaca. Beogradska pijaca bila je obilno snabdevena „divlјom ribom“ koja se u masama lovila po Savi, Dunavu i ritovima zaostalim posle velikih poplava. Rat je učinio da se to potpuno izmeni. Ribnjaci se sad nalaze u našoj zemlјi i njihova riba, koja je ranije izvožena u inostranstvo, sad je preplavila naše pijace, na koje se dovozi u specijalnim vagonima, barkama i tikvarama. Ta je riba i jevtinija, i može se imati u dovolјnim količinama u vreme kad je najpotrebnije; ribnjaci su, stoga, ugušili lov „divlјe ribe“ i njen promet. Osim toga, i nešto morske ribe dopire do Beograda, a od nje pre rata nije bilo ni traga.

Jedan uzrok smanjivanja ribolovnog bogatstva u vodama oko Beograda ima se tražiti i u ribolovu eksplozivima, koji je, pored sve kontrole, ipak razvijen u Savi i Dunavu, naročito u zimsko doba kad se riba „krtoži“, tj. skuplјa u gomile na mestima koja poznaju oni što obavlјaju takav ribolov. Naposletku, specijalno u vodama u neposrednoj okolini Beograda, štetnu ulogu igra i upuštanje u tekuću vodu škodlјivih materija iz fabrika; te materije, iako ne ubijaju ribu, rasteruju je i primoravaju da beži iz tih voda.

Sve je to učinilo da se ribarstvo u beogradskim vodama potpuno izmeni u nepovolјnom pravcu. Ribarski esnaf, star preko 70 godina, ukinut je Zakonom o radnjama, pošto nije više imao uslova za opstanak. Ribolov „velikim alatom“, sa izvežbanim i disciplinovanim ribarskim momcima, ugušen je, a oni ribari što rade „malim alatom“ mogu se na prste izbrojati. Stari, specijalizirani, iskusni ribarski majstori, mešteri i momci izumrli su; ono malo njih što su još u životu ne mogu više da žive od ribolova, pa su se ili odali trgovini ribom, ili su našli kakvu službu koju više ne misle napustiti. Novi, posleratni ribarski momci, daleko manje izvežbani i iskusni, inače vrlo retki, uglavnom samo pomažu ribarskim trgovcima. I verovatno je da će, posle još koje godine, Sava i Dunav poželeti pravoga, zanatskog ribara, ali ribara nigde biti neće…

Danas, kad je sve što je ovde navedeno otišlo u nepovrat, ne bi bar trebalo da utone i u noć zaborava. Još se mogu pohvatati tragovi onoga što je bilo u „staro dobro vreme“, pa bi trebalo, dok je još vremena, prikupiti podataka o našem beogradskom ribarstvu, od koga će uskoro nestati svaki trag. Pisac je, kao dugogodišnji ribar, posvetio tome poslu čitave decenije istraživanja, pa misli da će se moći spasti od večitog zaborava ono što bi tama kroz kratko vreme progutala. Jer o predmetu nije ništa pisano sa poznavanjem stvari, a to može učiniti samo neko ko je na tim poslovima proveo vek.

Pisac je nameran da u jednome nizu članaka oživi sliku negdašnjeg razvijenog i naprednog beogradskog ribarstva, ma i po cenu suvoparnosti koju će u sliku uneti izlaganje tehničkih pojedinosti, ali koje se moraju poznavati kad se od slike ne traži zanimlјivost, već samo istinitost i tačnost.

Drugi odeljak

Lovišta koja su snabdevala Beograd ribom

U prvom članku pokazano je kakvo je nekad, upravo do svetskog rata, bilo izobilјe ribe u Beogradu kao centru ondašnjeg ribarstva i trgovine ribom.

Gde se ta riba lovila i odakle je donešena i koncentrisana u Beogradu, kao glavnom centru za tu trgovinu?

I na takvom se pitanju vidi odmah osetna razlika između negdašnjeg i današnjeg stanja, mada ta dva stanja ne deli razmak vremena duži od polovine prosečnog lјudskog veka. Riba se pre rata donosila ne kao danas iz industrijskih veštačkih ribnjaka, već isklјučivo sa bogatih lovišta kakvih je bilo ne samo u velikim rekama što obuhvataju Beograd već i u mnoštvu ritova i bara koje pune i održavaju velike prolećne poplave na vodoplavnim terenima Dunava i Save.

Lovišta je bilo od dve vrste: ona u tekućoj vodi, i ona u barama i ritovima sa njome u vezi. Lovišta u tekućoj vodi nalazila su se kako na našoj, tako i na austrijskoj i mađarskoj strani, duž desne i leve obale Dunava i Save. Beogradski alasi radili su ne samo na našim lovištima, tj. onima što pripadaju desnoj obali, već i na onima što su uz levu obalu. Oni su zato plaćali pravo ribolova austrijskim ili mađarskim zakupcima (arendatorima) tih lovišta, a to im je pravo bilo zajemčeno ribarskim kartama koje su im izdavane od strane arendatora. Lovišta u barama i ritovima, koja su se, sa malim izuzetkom, nalazila na austrijskoj ili mađarskoj strani, bila su van domašaja naših alasa; na njima su radili isklјučivo ribari sa one strane Save i Dunava, ali su ulovlјenu ribu od njih prekuplјivali beogradski ribarski trgovci i prenosili je velikim barkama „hilјadarkama“ na beogradsko riblјe tržište, što je činilo da je Beograd bio centar i za trgovinu tom ribom.

Lovišta u tekućoj vodi, bilo da su se nalazila na našoj, bilo na austrijskoj ili mađarskoj strani, bila su podelјena na „vode“ ili „hatare“ (Abteilung) i svaki je hatar izdavan od strane države posebice pod zakup (arendu) za određeni broj godina. Zakupci (arendatori), uvek ribari ili trgovci ribom, naplaćivali su od alasa takse koje su sami određivali, za ribarske karte koje su ovima davale pravo ribolova u vodi njihovog zakuplјenog hatara. Taksa se naplaćivala, sa malim izuzetkom, u gotovom novcu, a katkad i u naturi, npr. tako da je svaki peti kilogram ribe pripadao arendatoru. Riba koja je na taj način stizala u Beograd, donošena je:

sa lovišta savskih, počevši od Morovića do Beograda;
sa lovišta dunavskih, počevši od Apatina pa do Beograda, i od Beograda do Ritopeka.

Lovišta u barama i ritovima izdavana su cela, bez deobe na hatare, i njih je iskorišćavao isklјučivo sam arendator svojim alatom i sa svojim ribarskim momcima. Na licu mesta prodavala se ulovlјena riba, za koju su dolazili beogradski ribarski trgovci svojim čamcima, barkama i sa ribarskim momcima, tu ribu kupovali i prevozili je u Beograd.

Ovde će biti izložen pregled tih lovišta, čije će se relativno ribolovno bogatstvo moći videti iz veličine zakupne cene koju su plaćali njihovi zakupci. A pri proceni toga ribolovnog bogatstva treba imati na umu i to da je arenda plaćana u vreme kad je riba bila 30-40 puta jevtinija no danas, i da se na zakuplјenim lovištima moralo uloviti toliko puta više ribe da bi se mogla isplatiti arenda, ribarski alat i momci, kao i to da se većina ondašnjih arendatora bogatila od svojih ribarskih preduzeća. Arende će biti navedene onakve kakve su bile pred svetski rat, sa naznačenjem arendatora gde je to bilo mogućno, da bi se, po potrebi, to moglo i proveravati.

Lovišta u tekućoj vodi

Lovišta, koja su bila u trgovačkim vezama sa Beogradom, počinjala su od važnog ribarskog mesta Apatina, pa su se nizala redom niz Dunav i označavala kao „alovski metovi“, „laptaške rine“, mesta „za strukarinu“, mesta „za bubnjarenje“ itd.

Oko Apatina je oduvek bio razvijen ritski ribolov, po ritovima, barama i močvarima koji ga okružuju, ali je bio razvijen i ribolov u mnogobrojnim i ribom bogatim dunavskim rukavcima, kanalima, prolazima, fokovima i metovima. Svi su ti ribolovi pripadali bivšem austrijskom nadvojvodi Fridrihu, vlasniku vlastelinstva Belјe. Po ondašnjem austrijskom zakonu o ribolovu, tome je vlastelinstvu pripadao ribolov na čitavom spletu voda vrlo bogatih u ribi, što se nalazio na tome ogromnom posedu, a osim toga i ribolov na samome otvorenom Dunavu od Mohača do ušća Drave.

Tehnologija hrane