Proizvodnja svinja (svinjarstvo ili svinjogojstvo) predstavlja veoma značajan deo stočarske, pa time i poljoprivredne proizvodnje. Već više decenija vrednost proizvodnje svinjskog mesa održava se na nivou od oko 30% od ukupne vrednosti stočarskih proizvoda.

Jedna od najvažnijih karakteristika u proizvodnji svinja u našoj zemlji jeste velika razlika u nivou primenjenih postupaka. Dok, s jedne strane, imamo vrlo intenzivnu proizvodnju sa malim utroškom rada i hrane po grlu ili po jedinici proizvoda, dotle, s druge strane, imamo još dosta raširen veoma ekstenzivan način proizvodnje (veliki utrošak rada i hrane, slab prirast i sl.). Rezultat takvih razlika se ispoljava i u godišnjoj proizvodnji mesa po jednoj krmači: u prvom slučaju ona iznosi i preko 2.000 kilograma, dok u drugom slučaju jedva prelazi 500 kilograma.

Nejna sumnje da na visoku proizvodnost u značajnoj meri utiču rasni sastav i ishrana, ali su uslovi držanja svinja i način rada takođe od velikog i sve većeg uticaja i značaja. Upravo u pogledu smeštaja svinja postoje prave zablude: dobar smeštaj vrlo brzo daje rezultate kroz visok prirast i mali utrošak hrane. Slično je i sa načinima držanja: rnali utrošak rada može se postići lako i brzo, ako se koriste mogućnosti savremenih objekata i opreme. U sadašnjim uslovima naše zemlje proizvodnja svinja mogla bi da se podigne na viši nivo, i to u kratkom periodu, ako bi se u najširoj praksi iskoristio samo jedan deo mogućnosti koje pružaju dobri smeštajni uslovi i odgovarajuća oprema. U isto vreme od značaja je i to što masovna primena boljih rešenja ne zahteva velika ulaganja, već mnogo više saznanja šta i na koji način valja primeniti.

Primenom novih saznanja najbolji rezultati postižu se nesumnjivo u proizvodnji prasadi, odnosno u držanju i korišćenju priplodnih krmača. Cilj te proizvodnje je dobijanje što većeg broja prasadi po krmači, ali i njihovo pravilno gajenje, pošto prasad čini osnovu za konačnu proizvodnju svinjskog mesa.

Cilj ovog priručnika je da se prikažu najvažnije mogućnosti iskorišćavanja savremenih objekata za dobar smeštaj i držanje svinja, kao i opreme za obavljanje osnovnih funkcija. U pojedinim poglavljima se razmatra i ekonomičnost proizvodnje uz primenu novih saznanja, naročito u pogledu troškova, zaštite Ijudske sredine i sl. Svaki proizvođač svinja trebalo bi da u ovom priručniku nade poneku mogućnost za dalje poboljšanje sopstvene proizvodnje, pre svega u pogledu uslova smeštaja i smanjenja, odnosno, olakšanja rada. Kao rezultat toga trebalo bi očekivati veću proizvodnju i veću produktivnost, kao i nižu cenu koštanja jedinice proizvoda.

Prilikom pisanja teksta uložen je trud da on bude što razumljiviji, te priručnik može da koristi i svakom naprednijem poljoprivrednom proizvođaču. Uz tekst je dat veliki broj priloga u vidu crteža i fotografija, koji treba da upotpune objašnjenja. Na taj način će se problematika približiti zainteresovanom čitaocu — proizvođaču prasadi i svinjskog mesa, što će doprineti ostvarenju osnovnog cilja — unapređenju proizvodnje svinja u našoj zemlji.

Beograd, januar 1981.
prof. dr Milan Tošič

Sadržaj

Predgovor
Uvod
Značaj objekata i opreme
Obezbeđenje i primena hrane
Smeštaj i priprema koncentrovane hrane
Siliranje kukuruza za svinje
Oprema i objekti za siliranje
Silo-trenčevi
Silo-tornjevi
Način i oprema za ishranu svinja
Mehanizovana ishrana suvom hranom
Oprema za tečnu hranu
Tov svinja
Objekti za tov
Boksovi za tov
Danski boks
Potpuno rešetkasti boks
Polurešetkasti boksovi

Boksovi sa poprečnim koritima
Boksovi sa okruglim hranilicama
Boksovi sa automatskim hranilicama
Boksovi sa dubokom prostirkom
Boksovi za podnu ishranu svinja
Upoređenje boksova za tov
Korita i hranilice
Ograda i vrata
Hodnici za hranjenje
Objekti i oprema za priplodna grla
Priplodne krmače
Grupno držanje
Individualno držanje
Kombinovani način držanja krmača
Držanje malih krmača
Držanje nerastova

Objekti i oprema za prašenje
Objekti i oprema za gajenje prasadi
Podni sistem gajenja prasadi
Kavezni sistem gajenja prasadi
Čišćenje objekata za svinje
Količine i sastav stajnika
Čvrsti stajnjak (mehaničko čišćenje)
Tečni stajnjak (hidro-mehaničko čišćenje)
Obrada tečnog stajnjaka
Klima u objektima za svinje
Sistemi ventilacije
Prečišćavanje vazduha
Zagrevanje objekata za svinje
Osvetljenje u objektima za svinje
Snabdevanje vodom
Pomoćne prostorije i oprema
Planiranje i ekonomika proizvodnje
Primeri objekata

Literatura

Uvod

Opšte karakteristike stočarske proizvodnje svakako su dosta složene, ako se uzimaju u obzir svi značajni faktori, koji na tu proizvodnju mogu da utiču. Broj tih faktora je veliki, oni deluju na razne načine i čine stočarsku proizvodnju složenijom nego što je to, na primer, biljna proizvodnja.

U okviru stočarstva proizvodnja svinja predstavlja ne samo značajan deo, već se ističe po svojoj složenosti i potrebi da u svim fazama bude podjednako uspešno rešena.

Opšte karakteristike za proizvodnju svinja su sledeće:

• Brz prirast mesa na osnovu velike plodnosti krmača i ranostasnosti svinja, tako da se po jednoj krmači može postići godišnji prirast mesa od 2.000 i više kilograma. To po jednom uslovnom grlu krmača godišnje može da iznosi 5.000 kilograma mesa, što je kod preživara nemoguće postići.
• Svinje odlično iskorišćavaju hranu, pošto već sa 3 kg koncentrovane hrane postižu 1 kg prirasta, od čega je najmanje 80—85% za neposrednu upotrebu (najveći randman mesa).
• Proizvodnja svinja može se po obimu i nivou organizovati veoma različito — od jedne krmače do više hiljada, od nekoliko tovljenikado više desetina, stotina, pa i hiljada grla; od jednostavne proizvodnje sa mnogo ručnog rada do skoro potpuno automatizovane proizvodnje.

Rasprostranjenost svinja je najveća u Aziji i Evropi (oko 450 mil. ili 75%), a zatim u Americi. Samo Evropa (bez SSSR-a) ima preko 130 miliona grla, od čega jedna trećina otpada na samo tri zemlje (SR Nemačka, Poljska i Francuska). Međutim, po broju svinja u odnosu na broj stanovnika ističe se Danska sa preko 150 grla na 100 stanovnika, a zatim slede: Mađarska (oko 70), Nemačka Demokratska Republika (oko 68), Poljska itd., dok se naša zemlja sa oko 33 grla na 100 stanovnika nalazi pri kraju liste evropskih zemalja. Po ukupnoj proizvodnji svih vrsta mesa na hektar obradivih površina naša zemlja sa jedva 130 kg daleko je iza Holandije (oko 1.900 kg) i Belgije (1.200 kg), a zaostaje i za Mađarskom i Čehoslovačkom.

Broj svinja u našoj zemlji varira između 6,5 i 7,5 miliona grla, od čega su oko 1,2 miliona priplodna grla. To prilično veliko variranje ukazuje na nestabilnost proizvodnje i nepotpuna rešenja faktora koji najviše utiču na tu proizvodnju.

Po strukturi gazdinstava i u proizvodnji svinja individualni sektor je nesumnjivo znatno više zastupljen. Tako je 1976. godine stanje bilo sledeće:

• društveni sektor imao je ukupno 1.169.000 grla kod toga 93.0 krmača);
• individualni sektor imao je ukupno 5.367.000 grla (od toga 1.103.0 krmača). Međutim, upravo u proizvodnji svinja položaj društvenog sektora je nešto povoljniji nego kad je u pitanju druga vrsta stoke. Naime, prosečna zastupljenost svih vrsta stoke u društvenom sektoru je samo oko 10%, dok za svinje iznosi oko 18%. Još povoljniji odnos je u pogledu prirasta mesa. Od ukupno 850.000 t svinjskog mesa društveni sektor je proizveo (1976. god.) oko 190.000 t «li 22%).

Naša zemlja ima veoma povoljne uslove za svinjarstvo, pre svega zbog povoljnih uslova za proizvodnju stočne hrane. Ti uslovi se zasad koriste samo manjim delom, pa su mogućnosti i šanse za naredne godine nesumnjivo velike. Osim organizovanja proizvodnje u društvenom sektoru u većim koncentracijama, i nadalje postoje veoma povoljni uslovi za proširenje proizvodnje u individualnim gazdinstvima. Naime, proizvodnja svinjskog mesa može po ukupnim prihodima da bude vrlo značajna delatnost, a da pri tom ne angažuje znatniji deo raspoloživih snaga. Upravo svinjarstvo može da bude jedna od najvažnijih sporednih (uzgrednih) delatnosti, i to kako čisto poljoprivrednih tako i mešovitih domaćinstava. Takve slučajeve imamo već u mnogim zemljama Zapadne Evrope, gde svinjarstvo, pa dobrim delom i stočarstvo, postaje sve više sporedno zanimanje (hobi).

Posebnu šansu razvoj svinjarstva ima u daljem razvoju naše zemlje, koja bi krajem ovog veka trebalo da ima oko 25 miliona stanovnika. Tada bi potrošnja mesa trebalo da dostigne granicu od oko 75 kg po glavi stanovnika. Krajem ovog veka poljoprivrednom proizvodnjom se verovatno neće baviti više od desetak procenata ukupnog stanovništva, te će stoga u proizvodnji morati da se u mnogo većoj meri koriste dostignuća ne samo selekcije i ishrane već i tehnike. Samo tako može se postići stabilna i visoka proizvodnja kvalitetne belančevinaste hrane za podmirenje potreba našeg stanovništva, pa i za izvoz u druge zemlje.

Značaj objekata i opreme

Podizanje nivoa proizvodnje u svinjarstvu znači, u stvari, udaljavanje od ekstenzivne i približavanje intenzivnoj proizvodnji. Pri ekstenzivnoj proizvodnji uslovi za smeštaj i držanje svinja i za rad čoveka nisu povoljni i ne odgovaraju minimalnim zahtevima. Stoga je, na primer, utrošak hrane nepotrebno veliki, a prirast jako mali, pa proizvodnja skupa i neekonomična.

Intenzivna proizvodnja znači pre svega držanje grla najboljeg rasnog sastava, čiji je potencijal iznad prosečnih rezultata. Za takva grla treba prvenstveno obezbediti dva značajna uslova: odgovarajuću hranu i neophodne uslove smeštaja.

Uticaj smeštaja svinja, odnosno uticaj objekata na ukupne proizvodne rezultate je podjednak na sve kategorije svinja. Smeštajem kojim se zadovoljavaju svi uslovi iznad prosečnih, priplodna grla omogućavaju pre svega dobijanje podmlatka, koji u daljem proizvodnom procesu može da pruža najbolje moguće rezultate. To, praktično, znači dobijanje većeg broja prasadi po svakoj krmači, ali i jednaku i dobro razvijenu prasad za brži dalji porast.

Gajenje prasadi je proizvodna faza, koja najviše zavisi od uslova smeštaja. Počev od najranijeg doba života prasad je jako osetljiva na uslove okoline. U povoljnim uslovima (a to znači u odgovarajućim objektima) prasad napreduje brzo i ujednačeno, pa u kratkom vremenu dovoljno poraste i očvrsne, čime se stvaraju dobri preduslovi za tov kao završnu fazu proizvodnje.

Tov svinja se često označava kao posebna faza u svinjarstvu, koja u manjoj meri zavisi od obezbeđenja osnovnih uslova. To može da bude tačno samo ako se rezultati te faze ne mere prema svim elementima, uključujući tu i ekonomičnost. Naime, tov svinja zahteva velika ulaganja u hrani, rad i sredstva, tako da svako povećanje po jedinici prirasta znači u masi veliki utrošak. Stoga i ovde uslovi smeštaja (znači i objekti i uslovi koje oni pružaju) mogu u velikoj meri da budu odlučujući u konačnom uspehu gajenja svinja.

Objekti za svinje neposredno utiču na rad, odnosno na radnu snagu. U mnogim slučajevima uslovi za rad čoveka mogu da budu odlučujući u pogledu opredeljenja za držanje i gajenje svinja, a naročito u pogledu povećavanja obima svinjarstva. Ne retko se obim u proizvodnim procesima svinjarstva ne povećava, stari način proizvodnje deluje nepovoljno na čoveka. Uslovi smeštaja znatno utiču na ukupnu produktivnost rada: u povoljnim uslovima postiže se visoka produktivnost, dok loši uslovi dovode do pada produktivnosti, što se svakako neposredno odražava na ekonomičnost proizvodnje i ukupnu rentabilnost.

Uticaj uslova smeštaja (objekata) ne treba potceniti ni kada je u pitanju zaštita ljudske sredine. U stvari, to pitanje i taj uticaj treba posmatrati sa dva stanovišta:

• Povoljni uslovi smeštaja i držanja svinja mogu da obezbede veći broj mesta gde ova proizvodnja može da se obavlja, makar u manjem obimu, a da zagađivanje ne bude štetno za okolinu.
• Povoljan smeštaj znači kompleksnije povoljno rešenje opštih uslova sredine, bez nepovoljnih procesa usled kojih dolazi do zagađivanja, a, s druge strane, ublažuje se uticaj zagađivanja koji se ne može potpuno izbeći.

Zaštita sredine ima i u našoj zemlji ( u vezi sa svinjarstvom) poseban značaj:

• svinje se drže i odgajaju u svim krajevima Jugoslavije i to često u nepovoljnim uslovima.
• Svinjarstvo na ekstenzivan način može da ugrožava turizam kao značajnu privrednu granu, od koje gotovo svi krajevi naše zemlje i ubuduće očekuju značajne prihode.

Uticaj opreme takođe je od značaja kako za svinje, tako i na rad čoveka, a zatim i za zaštitu okoline.

Savremena oprema, prilagođena zahtevima grla po pojedinim kategorijama, može u velikoj meri da doprinese povećanju proizvodnih uspeha, što znači manjem utrošku (i manjem rasturanju) hrane, boljem korišćenju vode, bržem prirastu, održavanju zdravlja i sl. Sve to posredno ili neposredno utiče na opšti uspeh u proizvodnji, na njenu ekonomičnost.

Ako se u objektima za svinje koristi odgovarajuća oprema, dobro odabrana i prilagođena kategoriji svinja i nivou proizvodnje i pojedinačnim uslovima svakog objekta, onda se ukupan rad može u velikoj meri smanjiti i olakšati. Danas se za pojedine uslove proizvodnje u svinjarstvu nudi veliki broj rešenja u pogledu izbora opreme — od jednostavnih pomagala za mali obim i niži nivo proizvodnje pa sve do potpuno automatizovanog obavljanja najsloženijih radnih procesa. Pomoću odgovarajuće opreme moguće je u velikoj meri pospešiti masovnu individualnu proizvodnju malog obima, ali i proizvodnju većeg obima, gotovo bez obaveznog učešća ručnog rada u svakodnevnim operacijama.

Slično kao i objekti, oprema takođe utiče na zaštitu ljudske sredine, odnosno na stepen njenog zagađivanja. Korišćenjem odgovarajuće opreme u proizvodnim procesima štetnost usled zagađivanja može se znatno umanjiti. Isto tako, korišćenjem opreme za izradu stajnjaka za proizvodnju biogasa iz stajnjaka, zatim prečišćavanjem vazduha i sličnim postupcima moguće je u velikoj meri smanjiti zagađivanje sredine.

Pri ocenjivanju opšteg značaja objekata i opreme važno je podvući i njihov uticaj na ukupnu ekonomičnost proizvodnje. Ma koliko odgovarajuća rešenja u pogledu objekata i opreme uticala pozitivno na proizvodne rezultate, njihov konačan uticaj može da bude i negativan ako je tim rešenjima neposredno ugrožena rentabilnost proizvodnje. To se može odnositi na korišćenje skupih objekata sa isto tako skupom opremom, pogotovo ako je potrebno još obezbediti i posebne uslove za njihovo održavanje.

Za SR Srbiju izbor objekata i opreme za svinje ima poseban značaj s obzirom na sledeće okolnosti:

• Od ukupnog broja svinja u našoj zemlji skoro 60% su upravo u SR Srbiji; samo uža Srbija ima oko 1/3 ukupnog broja grla u Jugoslaviji (SR Hrvatska ih ima oko 23%).
• Prosečna proizvodnja u zemlji po jednoj krmači iznosila je 1975. godine 642 kg godišnje; sa proizvodnjom od oko 330 kg uža Srbija jako zaostaje za svim drugim krajevima naše zemlje.

Iz navedenih podataka vidi se da je u Srbiji svinjarstvo veoma zastupljeno i da ono predstavlja masovnu proizvodnju, ali je ta proizvodnja veoma ekstenzivna. I u narednim godinama očekuje se da ta proizvodnja bude masovna, ali je neophodno raditi na njenom intenziviranju kao bi se dostigao bar jugoslovenski prosek.

Obezbeđenje i priprema hrane

Proizvodnja svinjskog mesa je u velikoj meri neposredno vezana žza obezbeđenje i raspolaganje dovoljnim količinama odgovarajuće hrane. Za razliku od drugih vrsta domaće stoke, pre svega preživara, u držanju i gajenju svinja svaki nedostatak hrane (i po količini i po vrsti) mnogo jače utiče na proizvodne rezultate. Proizvodni rezultati osetno su slabiji ako se koristi neodgovarajuća hrana.

Jedna od značajnijih karakteristika ishrane svinja je u tome što svinje troše one vrste hrane koje u najvećoj meri mogu da posluže kao neposredna hrana i za čoveka. Naime, svinje su svaštojedi, što znači da mogu da iskoriste različite vrste hraniva biljnog i životinjskog porekla. Ta hraniva jedino ne smeju imati veću količinu celuloze, što nije slučaj sa hranivima za preživare (goveda, ovce). Svinje ne mogu da iskoriste celulozu. Naprotiv, ona kod njih izaziva negativne efekte, pa je i zbog toga treba izbegavati. U ishrani svinja se umanjuju one vrste hraniva koje se mogu iskoristiti za ljudsku ishranu bez prethodne veće obrade. To su, na primer, sve vrste žita, kukuruza, krompir. Stoga se nastoji da se u što većoj meri iskoriste one vrste i količine hrane koje su, ipak, manje podobne za neposrednu ishranu čoveka. To bi bili, na primer, različiti otpaci prehrambene prerađivačke industrije, manje kvalitetni delovi od ukupnih količina hraniva, sa mnogo skroba (krompir), ostaci od ishrane ljudi i sl.

Dalja karakteristika ishrane svinja svakako je visok udeo troškova hrane u ukupnim troškovima proizvodnje svinjskog mesa. Taj udeo je različit sa stanovišta ukupnog svinjarstva (znači, kada se razmatraju sve kategorije i proizvodnje) i kada se uzima u obzir samo tov svinja kao završni deo ukupne proizvodnje.

Troškovi ishrane svinja iznose najmanje 40% od ukupnih troškova svinjogojstva, ali dostižu i do polovine tih troškova. Naime, u ukupnoj proizvodnji svinja visok udeo zauzimaju troškovi proizvodnje prasadi, tako da i oni u znatnoj meri učestvuju u troškovima proizvodnje svinjskog mesa.

Posmatrajući proizvodnju svinjskog mesa (reč je samo o tovu svinja), troškovi hrane mogu da budu veoma visoki. Po mnogobrojnim ispitivanjima i sprovedenim testovima troškovi ishrane svinja u tovu kreću se od najmanje 2/3 ukupnih troškova proizvodnje svinjskog mesa, pa sve do 3/4 tih troškova. Znači, svi drugi troškovi u tovu svinja iznose samo 25, odnosno najviše oko 33%. Ovi podaci se odnose na normalno organizovan tov svinja, odnosno na prosečne uslove tova kada se ispunjavaju osnovni zahtevi smeštaja svinja u tovu. Stoga su navedene razlike (67 do 75%) relativno male — one odražavaju manje razlike u ispunjavanju potrebnih uslova.

U uslovima ekstenzivne proizvodnje svinjskog mesa troškovi ishrane imaju mnogo nepovoljniji odnos. Uzrok tome su svakako nepovoljni uslovi smeštaja svinja, zbog čega se trajanje tova nepotrebno produžuje. Drugi razlog (koji u stvari stoji u neposrednoj vezi sa prvim) svakako je veliki utrošak hrane po jedinici proizvoda. U mnogo većoj meri nego što se to najčešće misli, potrošnja hrane zavisi od uslova smeštaja i gajenja svinja. Stoga posledica potcenjivanja tih uslova ima za posledicu povećanje količine hrane po jedinici prirasta, što u isto vreme znači i produžetak vremena tova.

Potrošnja hrane po jedinici prirasta je poslednjih godina znatno snižena. Samo desetak godina ranije po jednom kilogramu prirasta utrošak koncentrovane hrane je iznosio najmanje 4,5 kg, dok se to danas u proseku kreće ispod 4 kg. Štaviše, u praksi naprednih proizvođača svinjskog mesa nije retko da potrošnja hrane za tov svinja od 25 do 100 kg telesne težine iznosi u proseku samo 3,5 kg koncentrovane hrane po kilogramu prirasta. Tada je ukupna potrošnja hrane po jednom tovnom grlu jedva 270 kg.

U isto vreme u praksi ima slučajeva gde je potrošnja hrane mnogo veća. Ako se pri držanju svinja ne ispunjavaju osnovni uslovi pre svega smeštaja, ako je ishrana nepravilna, i ako se drže manje produktivne rase i sl., onda utrošak hrane može vrlo lako da dostigne i pređe granicu od 5 kg po kilogramu prirasta. Time se ukupna potrošnja hrane po jednom tovnom grlu brzo podigne na 350 do 400 kg.

Obezbeđenje hrane za svinje podrazumeva pre svega što je moguće tačniji proračun ukupnih potreba hrane po vrstama hraniva, a zatim obezbeđenje izvora snabdevanja, dovoljnih kapaciteta za smeštaj hraniva za određene periode. Ako su izvori snabdevanja izvan gazdinstava, onda oni moraju sigurno da budu ugovoreni ne samo po količinama i vrstama hraniva već što je moguće preciznije i po terminima, odnosno intervalima isporuka. To u suštini znači da odnosi između proizvođača stočne hrane (na primer fabrika stočne hrane) i proizvođača prasadi i svinjskog mesa moraju biti neposredni i čvrsti, moraju se zasnivati na međusobnom poverenju i zainteresovanosti za konačni uspeh u poslovanju.

U najvećem broju manjih gazdinstava, odnosno u skoro svim individualnim gazdinstvima, najveći deo hrane za svinje se obezbeđuje i može da se obezbedi, sopstvenom ratarskom proizvodnjom. U stvari, ratarska proizvodnja kao osnovna (primarna) proizvodnja mora se usmeriti na onu vrstu stočnih hraniva koja se mogu bolje i potpunije koristiti preko svinjarstva. To je u našoj zemlji na prvom mestu kukuruz, zatim ječam i, eventualno, krompir. Ubiranje ratarskih kultura je sezonski posao, obavlja se samo jednom godišnje, pa je potrebno obezbediti kapacitete za smeštaj dovoljnih količina za potrebe tokom cele godine.

Ishrana svinja je specifična po još jednoj povezanosti sa objektima i opremom. Naime, svinje veoma osetljivo reaguju na način pripreme hrane, naročito na stepen njene pripremljenosti. Najslabiji rezultati se dobijaju ako se hrana daje nepripremljena, odnosno ako se samo delimično priprema. Međutim, ako se hrana priprema na najbolji način i ako se postigne najviši stepen pripremljenosti proizvodni rezultati mogu da budu izuzetno povoljni.

Smeštaj i priprema koncentrovane hrane

U većini gazdinstava manji deo koncentrovane stočne hrane povremeno se nabavlja sa strane i uskladištava se za određeni (najčešće kraći) period. U takvim gazdinstvima se nabavljaju samo hraniva koja se ne proizvode (i ne mogu da proizvode) na sopstvenom gazdinstvu. To su različiti dodaci hrani, koji se danas dobijaju kao gotovi proizvodi. Oni se neposredno dodaju u osnovni deo hrane, pa se celokupni postupak priprema sastoji u spravljanju mešavine. Postupak smeštaja i čuvanja takođe je jednostavan, pošto su te male količine, pogotovo u odnosu na osnovna hraniva.

Ako se sva količina hraniva nabavlja sa strane, onda ukupne količine mogu da budu znatne. Takva hraniva dolaze u obzir samo kao potpuna, što znači već unapred pripremljena za neposrednu primenu. Stoga je postupak s ovom hranom relativno jednostavan, iako to zavisi i od stepena mehanizovanosti gazdinstva, odnosno od toga, da li se hraniva isporučuju u džakovima ili se dovoze u cisternama.

Postupak sa hranivima u džakovima nesumnjivo je manje pogodan, jer se teže mehanizuje. (Ta hraniva su i skuplja, pošto se u cenu mora uračunati i vrednost džaka.) Za delimično mehanizovanje postupka sa džakovima koriste se jednostavni transporteri sa trakama, a zatim različiti tipovi ručnih kolica za prenos džakova na kraća rastojanja.

Prostorija za smeštaj hraniva u džakovima mora da ispuni određene uslove:

• mogućnost manipulisanja prilikom unošenja i smeštaja, a zatim prilikom izuzimanja džakova;
• smeštajni prostor bi morao da bude izolovan od vlage, odnosno da bude toliko suv da se višak vlage ne prenosi na hraniva i da postoji mogućnost za provetravanje;
• džakovi sa hranivom moraju da budu smešteni što bliže mestima korišćenja, npr. do mešalica ili transportera;
• u prostoru za smeštaj džakova treba obezbediti mogućnost korišćenja dodatne mehanizacije.

Smeštaj hraniva bez džakova (u rasutom stanju, „rinfuzu”) po pravilu je jednostaviji i lakši. Takva hraniva se redovno dobijaju u specijalnim cisternama različitog kapaciteta, koje su snabdevene i uređajima za pražnjenje, odn. za ubacivanje hraniva u prostor za smeštaj. U gazdinstvima sa visokim stepenom mehanizacije za smeštaj hraniva u rastresitom stanju koriste se specijalni rezervoari-cisterne, koji se zajednički nazivaju bin-cikloni. Postupak punjenja i pražnjenja bin-ciklona je potpuno mehanizovan, što znači i potpunu mehanizaciju procesa ishrane svinja (slika 1). U nekim slučajevima je moguće preporučiti korišćenje određenog smeštajnog prostora za hraniva u rasutom stanju i bez klasičnog korišćenja bin-ciklona. Naime, prostor za smeštaj može da bude izrađen od dasaka ili od betona, ali bi u principu morao da zadrži formu bin-ciklona, što znači da ispuni određene uslove:

• najbolji oblik je svakako cilindričan: gornji kraj zadržava oblik i prečnik, dok se donji sužava prema mestu izuzimanja hraniva;
• mesto izuzimanja moralo bi da bude toliko uzdignuto, koliko je to potrebno za nesmetano ispuštanje za dalji transport;
• smeštajni prostor ne sme da zadržava hraniva u cevi; on mora da bude zaštićen i svakako dostupan za neposrednu kontrolu.

Gotova hraniva, koja se nabavljaju sa strane, po pravilu koriste obavezno gazdinstva koja se specijalizuju za držanje krmača, za proizvodnju prasadi i za gajenje prasadi do prevođenja u tov. Što se gazdinstva za tov svinja tiče, gotova hraniva najčešće koriste ona gazdinstva koja se smatraju srednjim. Naime, najmanja gazdinstva obično nisu specijalizovana i lako zadovoljavaju potrebe za hranom nekog malog broja grla u tovu. Najveća gazdinstva, ako se posvete tovu svinja, imaju mnogo razloga da sopstvenu proizvodnju kukuruza, a delimično i žita, iskoriste upravo preko tova svinja. Tako se postiže određena rentabilnost sa većim stepenom sigurnosti. Manja specijalizovana gazdinstva za tov svinja, na primer ona sa 100 do 300 grla u toku godine, najradije nabavljaju svu količinu hrane i time ostvaruju dva cilja:

• isključuju potrebu kupovine opreme za doradu hrane;
• na jednostavan način mehanizuju sve postupke oko ishrane.

Sl. 1 — Dva bin-ciklona za koncentrovanu hranu, koji su postavljeni sa čeone strane objekta.

Izostavljeno iz prikaza

Koncentrovana hraniva iz sopstvene proizvodnje redovno su u vidu zrna. U našoj zemlji je to najvećim delom kukuruz, a zatim neke vrste (ječam, ovas) ili neke kategorije žita (II klasa pšenice). Ova hraniva se za svinje pripremaju gotovo uvek istim postupkom. To je sušenje zrna do vlažnosti koja obezbeđuje sigurno čuvanje (skladištenje) na neodređeno vreme.

Zrna se najvećim delom suše prirodnim putem — ldipovi kukuruza se suše u standardnim spremištima (koševima), a zatim se kukuruz kruni po potrebi tokom godine. Ovaj način sušenja i korišćenja kukuruza za ishranu svinja tradicionalno je veoma raširen pa se može pretpostaviti da će se on i nadalje široko primenjivati, utoliko pre što se time obezbeđuje dobijanje zrna kao robe koja se može ponuditi i tržištu u svako doba tokom godine, a to znači i onda kada je potrošnja te robe najveća i kada je moguće ostvariti povoljniju cenu. Postoje i drugi razlozi da se prirodno sušenje i kasnije krunjenje kukuruza i dalje zadrže u nepromenjenom obliku:

• Berba kukuruza pomoću mašina koje otkidaju i komušaju klip (berači ili berači komušači) sve više se primenjuje, te je ceo proces ubiranja kukuruza (berba, utovar, transport, istovar, smeštaj) sve više mehanizovan.
• Sušenje kukuruza veštačkim putem zahteva veliki utrošak energije, koja je iz godine u godinu sve skuplja.

Veštačko sušenje kukuruza je čest postupak koji se u znatnoj meri koristi prvenstveno u okviru velikih društvenih gazdinstava i u blizini sušara (dehidratora) većih kapaciteta. Sve je češća upotreba kombajna kojima se pri ubiranju kukuruz istovremeno i kruni. Postoji dosta razloga da se taj kompleksan proces (ubiranje, krunjenje, sušenje) sve više širi, jer on znači potpunu mehanizaciju i korišćenje mašina velikog učinka. Istina, prepreku njegovoj još većoj primeni u praksi čine visoka cena i ukupni troškovi održavanja.

Priprema suvih koncentrovanih hraniva u okviru jednog gazdinstva obuhvata iste radne operacije kao i priprema u fabrikama stočne hrane. To je usitnjavanje (mlevenje) zrnastih hraniva, a zatim spravljanje odgovarajućih mešavina. Obe ove operacije danas mogu da se obavljaju bez teškoća, jer se raspolaže veoma dobrim standardnim tehničkim rešenjima u vidu mlinova čekićara i mešalica. Ostale operacije čine opšti radovi, kao što su, na primer, smeštaj i čuvanje osnovnih sirovina (kukuruz, ječam), odmeravanje količine sastojaka, transport do mlina, eventualno čuvanje gotovih mešavina i transport do mesta korišćenja.

Mlevenje zrna. Danas se za ishranu svinja zrna obavezno melju, i to iz nekoliko razloga:

• razbija se teško svarljiva pokorica zrna i tako cela njihova masa postaje lako dostupna organima za varenje;
• ukupna površina zrna postaje mnogo veća pa je iskorišćenje hrane bolje i potpunije;
• u znatnoj meri se štedi energija potrebna za žvakanje;
• spravljanje mešavina osnovne hrane i dodataka je moguće samo potpunim usitnjavanjem zrna kao osnovnog hraniva.

Rezultati mnogih ispitivanja pokazuju da se svarljivost organskih materija (hraniva) povećava od približno 50% iz neusitnjene (zrnaste) mase do 80 i 90% ako je ta masa dovoljno usitnjena. Ta razlika od najmanje 30% svakako je dovoljna da opravda upotrebu uređaja za mlevenje i sve dodatne troškove. U ishrani svinja stepen usitnjavanja nema neki veći značaj, pošto sva tri osnovna stepena (gruba prekrupa sa česticama od oko 2 mm, srednja sa 1,5 mm i fina sa 1 mm) zadovoljavaju i daju približno iste rezultate. Ipak, srednji stepen se najčešće preporučuje kao najpogodniji — gruba prekrupa daje nešto slabije rezultate, a kod fine se stvara gubitak usled veće količine prašine, naročito pri nekim vidovima ishrane.

Danas se za mlevenje zrnastih plodova gotovo isključivo koriste mlinovi-ćekićari, koji su skoro potpuno potisnuli, na primer diskosne metalne mlinove, kamene i druge vrste mlinova. Čekićari su pre svega univerzalni mlinovi, koji su skoro neosetljivi na sastav mase za mlevenje. Oni su jednostavno građeni i imaju veoma visoku funkcionalnu sigurnost. Promenom sita (koja najčešće imaju otvore od 1,5 do 4 mm) može se brzo promeniti stepen usitnjavanja. Visok stepen usitnjavanja postiže se udarima „čekića” i razbijanjem mase o hrapavu površinu bubnja čekićara. Veliki otpor pri mlevenju i velika brzina čekića (koja iznosi najmanje 60, a ide i do 100 m/s) zahtevaju veliku instalisanu snagu od najmanje 20 vati za 1 kg kapaciteta (što znači da treba ugraditi motor od 10 kW za kapacitet od oko 500 kg). Usled toga je učinak čekićara, koji su najčešće u primeni, relativno mali i iznosi po nekoliko stotina kilograma na čas. Čekićar za svoj rad troši dosta veliku električnu energiju, od oko 15 kWh za usitnjavanje 1.000 kg zrnaste mase. Ta energija je u proseku za najmanje 1/3 veća, nego što je utrošak energije kod drugih tipova mlinova. Stoga bez obzira na svoje značajne prednosti čekićar dobija konkurenciju, naročito mlinova sa metalnim pločama.

Velikim brojem obrtaja rotora čekićar uvlači veliku masu vazduha, koja u znatnoj meri pomaže usitnjavanju i sigurnosti rada mlina. Strujom vazduha koji pravi mlin čekićar moguće je delimično uvlačenje zrna, što se koristi radi odvajanja stranih (naročito metalnih) tela iz mase zrna. Vazduh odnosi višak toplote, pomaže da usitnjene čestice što pre budu izvan bubnja čekićara i transportuje te čestice do ciklona —proširenog dela mlina. Transport usitnjene mase moguć je čak na rastojanju od dvadesetak metara, a ako se uz čekićar ugradi i ventilator, onda se dužina transporta povećava za daljih nekoliko desetina metara. Rad čekićara je najpouzdaniji ako se on smesti na stabilnu podlogu, najbolje u prizemnom delu objekta, a usitnjena masa se odmah odnosi naviše, na primer na jedan sprat iznad. Na taj način se u znatnoj meri olakšava transportovanje usitnjene mase spuštanjem slobodnim padom.

Mešalice koncentrovane hrane su sastavni deo opreme u fabrikama stočne hrane. Ali, taj deo opreme se već odavno dosta koristi i u pojedinim gazdinstvima, pogotovo ako su specijalizovana za proizvodnju svinjskog mesa, odnosno za svinjarstvo. Osnovni razlog je svakako želja (pa i potreba) da se ona koncentrovana hraniva, koja se proizvode, u okviru sopstvene ratarske proizvodnje, obogate sa dodatnim hranivima, koja se redovno nabavljaju na tržištu. Time se sopstvena ratarska proizvodnja praktično nastavlja bez prekida. Razlog je svakako i mogućnost sigurnijeg planiranja u pogledu obezbeđenja potrebnih količina hrane za stoku, kao i uticaj na kvalitet te hrane. Praktično, moguće je najmanje 80% ukupne potrebne količine hrane obezbediti ratarskom proizvodnjom na sopstvenim površinama, a samo ostatak (često i ispod 10%) nabavljati na tržištu. Uloga mešalica sastoji se u tome da osnovno hranivo u vidu prekrupe izmešaju sa ostalim hranivima. Najveći broj mešalica može ravnomerno da izmeša i vrlo male količine — na primer samo 1% nekog dodatnog hrariva sa osnovnom količinom. Ako se dodaju još manje količine, na primer vitamina ili minerala, onda se te količine nabavljaju kao već gotove smeše.

Mešalice su jednostavni uređaji, koji najčešće rade sa prekidima, a mogu da rade i neprekidno (kontinuirano). Prvi tip mešalica ima manji učinak, ali sasvim zadovoljava potrebe proizvodnih gazdinstava — on je nedovoljan samo za fabrike stočne hrane. Mešalice sa prekidnim radom zauzimaju vrlo malo mesta u prostorijama koje služe za privremeni i delimični smeštaj hrane. Ove mešalice se postavljaju vertikalno, pa su najvećim delom u prostoru koji inače nije iskorišćen.

Najčešći oblik mešalica je u vidu cilindra, koji je u donjem delu sužen (slika 2—3). Najmanji odnos prečnika šireg dela i visine mešalice iznosi 1:1,5 što omogućava da se sva količina hraniva stalno meša. Mešanje se obavlja pomoću pužastog transportera, koji hranu stalno pomera naviše. Na nekim mešalicama deo pužastog transportera u širem delu nema svoj omotač, dok kod drugih on postoji (slika 4). Smatra se da prisilno mešanje hraniva do vrha mešalice (znači postojanje omotača do kraja pužastog transportera) omogućava nešto potpunije mešanje, ali razlike u kvalitetu rada svakako nisu bitnije. Kod većine mešalica suženi deo sa pužastim transporterom je produžen naniže, tako da se u donji (najuži) deo ubacuju sve vrste hraniva, od kojih se pravi mešavina. Međutim, postoje vertikalne mešalice sa prekidnim radom u koje se hraniva sipaju sa gornje strane. Prvi tip je pogodniji zbog lakšeg sipanja hraniva.

Sl. 2 — Najjednostavniji tip mešalice za spravljanje mešavina, koje mogu da zadovolje potrebe većine gazdinstava.

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 3 — Složeniji tip mešalice sa dvostrukim kretanjem pužastog transportera.

Izostavljeno iz prikaza

Kapacitet mešalica se računa po količini hraniva, koja u njih može da se ubaci. Danas se proizvode mešalice, čiji se kapacitet kreće od samo 0,3, pa sve do 3 t. Da bi mešalice mogle pravilno da rade, moraju biti napunjene sa najmanje 20% svog kapaciteta. Ali, one se ne smeju ni prepunjavati — u njima mora da ostane najmanje jedna desetina slobodnog prostora.

Sl. 4 — Tip mešalice kojim se rad olakšava i postiže visok stepen mešanja hraniva.

Izostavljeno iz prikaza

Rad mešalice ne traje duže od 10 do 15 minuta, a zajedno sa punjenjem i pražnjenjem — oko 30 minuta. Za pogon se koriste elektromotori sa približno 1,5 do 4 kW.

Ako se upotrebljavaju mešalice sa neprekidnim radom, dodatna hraniva se ubacuju u masu zrna pre mlevenja (što delimično smanjuje kapacitet mlina) ili se dodaju već samlevenoj masi.

Za dobijanje mešavina sa određenim odnosom hraniva potrebno je raspolagati posebnim uređajima (doziranje) svih komponenti koje se međusobno mešaju. Za veća specijalizovana gazdinstva danas se proizvode svi delovi opreme, koji čine komplet za smeštaj, pripremu i mešanje hraniva. To su različiti rezervoari za osnovna i pomoćna hraniva, rezervoari za gotove mešavine, čekićar, mešalica, različite vage i transporteri (slika 5). Ako se odmeravanje unapred odredi, onda ceo red na pripremi hraniva i pravljenju mešavina može da bude jednostavan i siguran. Istina, uređaji koji rade automatski imaju približno dvostruko veću nabavnu cenu, pa je to razlog da se oni, ipak manje koriste. Takvi uređaji daju bolje mešavine, imaju veći kapacitet i zahtevaju manje angažovanje radne snage, ali zato su složeniji i osetljiviji (slika 6). Jednostavniji uređaji mogu da budu čak i pokretni, što povećava mogućnost primene kod više gazdinstava. Oni se najčešće izrađuju kao kombinacija čekićara i mešalice.

Sl. 5 — Objekat za smeštaj i pripremu koncentrovane hrane sa opremom za transport, mlevenje, spravljanje mešavina, smeštaj, odmeravanje.

Izostavljeno iz prikaza

Ukupni troškovi nabavke i primene uređaja i za pripremu koncentrovanih hraniva i za spravljanje mešavina mnogo zavise od stepena njihovog korišćenja. Najjednostavniji uređaji sa najmanjim učinkom mogu da opravdaju svoju primenu i u gazdinstvima, koja imaju, na primer, stotinak mesta za tov svinja, odnosno godišnje utove najmanje 200 grla. Ali i takvi uređaji postaju mnogo ekonomičniji ako se koriste, na primer, za 1.000 ili čak 2.000 grla godišnje. Ako su uređaji složeniji, razlike u troškovima primene su još veće.

U našoj zemlji čekićari se dosta koriste kao univerzalni mlin za pripremu (mlevenja) zrnastih hraniva. Najveći broj čekićara je malog kapaciteta, ali je dovoljan za potrebe velikog broja individualnih gazdinstava.

Primena mešalica je mnogo manje raširena. Nema sumnje da one mogu znatno doprineti unapređenju pripreme i dobijanju kompletnih hraniva, a naročito boljem iskorišćenju zrnastih hraniva iz sopstvene proizvodnje.

Stoga treba očekivati da će se u skoroj budućnosti mešalice šire primenjivati, pogotovo ako se budu proizvodile serijski.

Sl. 6 — Primer jednog jednostavnog kompleta opreme za mlevenje i spravljanje mešavina (čekićar+mešalica).

Izostavljeno iz prikaza

Siliranje kukuruza za svinje

Drugi način obezbeđenja koncentrovane (zrnaste) stočne hrane, pre svega kukuruza jeste ubiranje sa višim procentom vlage, a zatim konzervisanje siliranjem. Ubiranje kukuruza i njegovo siliranje za ishranu svinja je relativno nov postupak, koji se iz godine u godinu sve više širi. Tamo gde je poznat taj postupak on se primenjuje u većem obimu, a prenosi se i u krajeve gde dosad nije bio primenjivan.

U našoj zemlji postupak ranijeg ubiranja i siliranja kukuruza za ishranu svinja od posebnog je značaja, pošto se kod nas kukuruz proizvodi na velikim površinama. U isto vreme postoji potreba za povećanom proizvodnjom svinjskog mesa, pogotovo ako bi ona bila jednostavnija i jeftinija. Siliranje kukuruza za svinje može mnogo doprineti ostvarenju tog cilja, pa svakako zaslužuje više pažnje.

Postupak siliranja kabaste stočne hrane, pre svega celih stabljika kukuruza, ima više prednosti u poređenju s ostalim postupcima. Te prednosti su, na primer, u sledećem:

• ubiranje kukuruza se ostvaruje najmanje dve, a ne retko i pune četiri sedmice ranije, što znači ranije oslobađanje njiva i smanjenja rizika od nepovoljnih uslova rada;
• povećanje ukupne mase stočne hrane i povećanje hranljivih vrednosti za najmanje 10 do 20%.
• dobijanje kvalitetne stočne hrane pogodnijeg sastava i stanja, pre svega stočne hrane za period godine, kada nedostaju takva hraniva;
• izbegavanje troškova sušenja i naknadne pripreme suvog zrna.

Postupak siliranja za preživare je već uobičajen i podrobno razrađen, za njega postoje sve potrebne mašine i oprema, pa se obavlja rutinski brzo, jednostavno i sigurno.

Poslednjih desetak godina ubrzano se vrši postupak siliranja kukuruza u cilju dobijanja silaže za ishranu svinja. Taj postupak je praktično identičan sa uobičajenim postupkom siliranja za preživare, pošto se od njega razlikuje samo u nekim pojedinostima, koje nimalo ne menjaju suštinu celine.

Prilikom pripremanja hrane za svinje treba obratiti pažnju na to da se ne zaorava veći deo stabljike, koja sadrži mnogo celuloze. Naime, u hrani za svinje količina sirove celuloze ne bi smela da pređe najveći dozvoljeni udeo od desetak procenata. Celuloza u većoj količini ne može da bude iskorišćena za svinje, iako ona doprinosi povećanju hranljive vrednosti, pa stoga treba nastojati da se njeno učešće smanji. Ako je silaža kukuruza namenjena isključivo za ishranu svinja, nameću se dva postupka:

• siliranje mešavine zrna, oklaska i malo lišća komušine, i to je postupak siliranja klipa;
• siliranje zrna kukumza sa manje ili više delova oklaska; za taj postupak se kaže da je to siliranje zrna.

Postupak siliranja kukuruza za svinje je u svetu poznat pod oznakom CCM (čita se ,,ce-ce-em”). To je skraćenica od „Corn-Cob-Mix”, što znači mešavina od zrna i oklaska (i eventualno malo komušine). Ta mešavina bi trebalo da bude samlevena, bilo da li se to čini pre siliranja (najčešće) ili posle toga.

Naravno, teško je povući tačnu granicu između ova dva postupka, pošto se oni dodiruju, a mogu i da se prekiapaju. U stvari, njihove krajnje granice su jasne; pri prvom postupku treba nastojati da se ne zahvata veća količina komušine, a pri drugom da se silira samo zrno.

Ova dva postupka se podjednako primenjuju u praksi, oba imaju slične karakteristike pa, prema tome, i značaj. Pri odlučivanju kojem od ovih postupaka treba davati prednost, valja polaziti od raspoloživih tehničkih mogućnosti mehanizacije i za ubiranje kukuruza i za pripremanje silaže.

Za spravljanje mešavine (znači i silaže) od klipa kukuruza u praksi se najčešće koriste mašine za berbu (kombajni). Istina, kada se ove mašine namenjuju za direktno spremanje silaže za svinje, na njih se ugrađuju i mlinovi, tako da se obrani i najvećim delom okumušeni klipovi odmah melju. Ali mlinovi mogu da budu i posebne mašine, stacionirane na mestima siliranja. Time se omogućava korišćenje berača klipova kukuruza, što se u našoj zemlji iz godine u godinu sve više primenjuje.

Siliranje po drugom postupku (siliranje zrna i delova oklaska) može se još jednostavnije izvesti korišćenjem kombajna, koji istovremeno i krune zrno. Tada se kombajn podesi tako da uz zrno ostaje i određen deo usitnjenih oklasaka. Ako se radi sa specijalnim kombajnima ovakva mešavina istovremeno može i da se melje, u protivnom cela masa se doprema do objekta za siliranje, gde se koriste mlinovi za usitnjavanje.

Prema rezultatima mnogih ispitivanja mešavina zrna i oklaska klipa (ili bar 60 do 70% od oklaska) ima veću hranljivu vrednost za najmanje desetak procenata u odnosu na hranljivu vrednost samog zrna, što ujedno znači i povećanje prinosa za taj iznos sa iste površine. Dalje povećanje količine sirove celuloze smanjuje mogućnost korišćenja u ishrani svinja — ne samo zbog slabijih proizvodnih rezultata, već i zbog poteškoća u korišćenju opreme za tečnu ishranu i poteškoća u postupcima sa tečnim stajnjakom. Međutim, ako se u toku berbe i krunjenja, odnosno mlevenja kukuruza pojavljuje veći deo komušine, nema potrebe da se taj udeo smanji, sve do momenta neposrednog korišćenja u ishrani svinja. Naime, veći udeo komušine (u vidu manjih delova ili čak i celih listova) ne utiče negativno na postupak siliranja ili na kvalitet silaže. Jedina negativna praktična posledica mogla bi da bude to što ova masa nepotrebno zauzima kapacitet silo-objekta. Listovi ili delovi listova komušine mogu se jednostavno odvojiti pomoću sita sa odgovarajućim otvorima. Izdvojena masa komušine, pogotovo ako se izdvaja posle siliranja, može veoma dobro da posluži u ishrani preživara.

Oprema i objekti za siliranje

Uspeh u siliranju kukuruza za svinje zavisi najviše od toga u kolikoj meri se iz mase za siliranje istisne vazduha i koliko se spreči njegovo naknadno prodiranje u tu masu. Da bi se postigao najbolji uspeh, potrebno je istovremeno i usaglasiti više uticajnih faktora — stepen usitnjenosti mase koja se silira, stepen sabijenosti, kvalitet objekta za siliranje (ili obloge silirane mase) i sl.

Prilikom siliranja kukuruza za svinje (znači spremanja CCM) već danas postoje jasno određeni postupci, odnosno radne operacije koje se obavljaju određenim redosledom, a potrebna je i posebna oprema. U tom pogledu javljaju se dileme koji se odnose na sledeća pitanja:

1. Kada obaviti usitnjavanje (mlevenje) zrna ili zrna i oklaska — pre ili posle siliranja?
2. Da li za siliranje koristiti horizontalne silo objekte (silo-trenčeve ili silo-rovove) ili vertikalne silo—tornjeve?

Ove dve nedovoljno definisane oblasti su međusobno povezane, pošto odluka u vezi s prvom oblašću utiče na odluku u pogledu druge oblasti i obratno.

Spravljanje mešavine, odnosno usitnjavanje (mlevenje) zrna i oklaska može da se obavi neposredno posle ubiranja. Pošto se ubiranje kukuruza za silažu vrši u fazi posle voštane zrelosti, kada je vlažnost mase za siliranje najmanja 35, ali i ne više od 45%, celokupna masa može odmah da se usitnjava i smešta u objekte za siliranje. Taj postupak se ostvaruje kombajnima ili beračima sa ugrađenim mlinovima ili, pak, stacionarnim mlinovima. Time se odmah dobije masa koja se vrlo lako i veoma dobro sabija, pa je uspeh u siliranju zagarantovan u visokom stepenu. Tako usitnjena masa se podjednako uspešno silira u horizontalnim i vertikalnim objektima. Ali, u svakom procesu pripremanja i siliranja postoji jedna poteškoća koja može u značajnoj meri da utiče na njegovo sprovođenje. Reč je o obezbeđenju mlina čiji bi kapacitet bar približno odgovarao kapacitetu mašina za ubiranje kukuruza. Ako se mlin ugrađuje u mašinu za berbu (kombajn ili berač), berba se usporava, a potrebno je i veoma velika instalisana snaga pogonskog motora. Istina, u tom slučaju dalji postupci oko siliranja su pojednostavljeni i olakšani. Ako se, pak, usitnjavanje izvodi pomoću stacionarnog mlina, onda se berba ostvaruje neometano i sa punim kapacitetom mašina, ali se uvećava rad na pripremi materijala, čime se otežava i ceo proces siliranja. Radovi na njivi se obavljaju normalno, ali radovi u ekonomskom dvorištu stvaraju „usko grlo”, jer se i pored velikog angažovanja radne snage i opreme teško postiže zadovoljavajući kapacitet.

Velika poljoprivredna gazdinstva nesumnjivo mogu da reše problem nastalog „uskog grla” na mestu siliranja istovremenim angažovanjem većeg broja radne snage i više opreme. Ali takva gazdinstva mogu, takođe, uspešno da angažuju i mašine velikog kapaciteta — na primer, kombajne s ugrađenim mlinom. Stoga je za velika gazdinstva gotovo svejedno koji će se postupak i koja oprema koristiti.

Slično je i kada se rad u kooperaciji dobro organizuje, pogotovo ako se rad na njivi organizuje kao jedna celina, a rad oko siliranja kao druga posebna celina. U oba slučaja se kapaciteti (obim rada) usaglase tako da nema većih zastoja. Pri tome se rad oko siliranja može organizovati i kao produženi rad, na primer u dve smene, a po potrebi i kao neprekidni rad.

Međutim, još treba računati sa dosta ozbiljnim teškoćama u pogledu otklanjanja pomenutog „uskog grla” u najvećem broju manjih individualnih gazdinstava. Tu će učinak (odnosno ukupni kapacitet) opreme za ubiranje kukuruza i ubuduće biti sigurno znatno iznad kapaciteta mlinova za usitnjavanje ubrane rnase klipova. Stoga se kapacitet mašina za ubiranje nedovoljno koristi, što svakako predstavlja štetu, naročito ako se nastoji da se iskoristi najpogodnije vreme za ubiranje. Na ovaj način bi posebno bilo ograničeno korišćenje kombajna većih kapaciteta. Stoga je rešenje ovog problema od velikog značaja.

Naime, kukuruz za ishranu svinja može se veoma uspešno silirati i bez prethodnog usitnjavanja mlevenjem. To u suštini znači da se siliranje može obaviti i kao mešavina zrna i usitnjenog oklaska — mešavina kakva se otprilike dobija uobičajenim radom žitnih kombajna u berbi kukuruza. Istina, tada se manje može računati (bar ne u nekom većem obimu) sa korišćenjem horizontalnih silo-objekata. Za siliranje ovakve mase trebalo bi koristiti silo-tornjeve. U slučaju da se i tada moraju koristiti horizontalni silo-objekti preporučljivo je da se obavezno primenjuju i neka od sredstava hemijske prerade, koja povećavaju stepen konzervisanja siliranjem (npr. propionska kiselina).

Pri izboru objekata za siliranje postoji još jedan značajan faktor koji se obavezno mora uzeti u obzir. Taj faktor je vreme, odnosno dužina korišćenja silaže u toku godine. Ako je korišćenje kraće, naročito ako je vezano samo za hladnije godišnje doba, na primer novembar-april, onda je moguće korišćenje horizontalnih silo-objekata i za mešavine zrno-oklasak, koje nisu prethodno usitnjene (samlevene). U slučajevima celogodišnjeg korišćenja siliranog kukuruza za svinje sigurno je da silo-tornjevi pružaju i bolje uslove za dobijanje i održavanje visokog kvaliteta silaže.

Mlinovi za usitnjavanje klipova kukuruza, odnosno za spravljanje CCM, imaju dosta sličnosti sa mlinovima-čekićarima. Međutim, dok su se čekićari jako raširili u praksi, i to u većem broju varijanata i različitih kapaciteta, mlinovi za klipove su još u fazi razvoja i tek na početku masovne primene u našoj zemlji. Jedan od razloga svakako je i to što se i postupak siliranja mešavine zrno-oklasak za svinje još ne primenjuje šire. Zatim, postoje i teškoće pri izradi mlinova za klipove, pošto se kod njih pojavljuje mnogo veći otpor, pa je potrebna ne samo veća instalisana snaga pogonskog motora već i bolja izrada i kvalitetniji materijal (slika 7).

Sl. 7 — Mlin za mlevenje zrna i oklaska sa mogućnošću korišćenja dva izvora popogona (3 i 4) i transporeter za masu, koja se ubacuje u mlin, sa mogućnošću regulisanja količine (1)

Izostavljeno iz prikaza

Kapacitet (učinak) mlinova u velikoj meri zavisi od veličine snage pogonskog motora, a tek potom od ostalih zajedničkih faktora, kao što su stepen usitnjavanja, vrsta i vlažnost mase za usitnjavanje, stepen istrošenosti delova za mlevenje dužina transporta usitnjenje mase i sl.

U pogledu pogona danas se vrlo jasno razdvajaju dve grupe mlinova: mlinovi na pogon sa električnim motorom i mlinovi sa pogonom preko priključnog vratila traktora (ili nekog drugog motora). Prva grupa mlinova ima znatno manji kapacitet, pa se takvi mlinovi koriste u dva slučaja:

• za mlevenje pre siliranja samo u najmanjim gazdinstvima, odnosno za najmanje količine;
• za mlevenje manjih količina već silirane mase za svakodnevne potrebe.

Mlinovi sa elektromotorom imaju učinak od samo 0,5 pa sve do oko 5 tona na čas, dok potrebna snaga elektro-motora iznosi od 8 do 10 kilovata, i to u slučajevima da se usitnjena masa ne transportuje. Ako se masa posle usitnjavanja podiže i odnosi na 5 do 10 metara, onda se snaga motora mora povećati bar za 5 kW. Ali, radi sigurnijeg rada i postizanja najvećeg mogućeg učinka, danas se sve češće pojavljuju rešenja sa elektromotorima od 15 do 22 kW. Pošto poljoprivredna gazdinstva često ne raspolažu ovako visokim priključnim vrednostima električne energije, mlinovi većeg kapaciteta (3—6 t/h) obično imaju i mogućnost korišćenja snage traktorskog motora.

Ako se proces siliranja organizuje tako da se sva masa sa njive usitnjava pre siliranja, onda mlinovi moraju imati znatno veće kapacitete. Danas se već konstruišu i proizvode mlinovi kapaciteta od 20 (pa čak i više) tona na čas. Sa takvim mlinovima zaista se postiže veoma veliki učinak; u toku jednog dana može se usitniti više stotina tona, što, praktično, znači da se sa jednim mlinom usitni celokupna količina klipova sa više hektara. Mlinovi velikog kapaciteta se obavezno agregiraju sa traktorom ili nekim većim stacioniranim motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. Instalisana snaga takvih motora mora iznositi najmanje 60 kW, što zavisi od učinka i visine podizanja, odnosno dužine transporta usitnjene mase.

Većina mlinova za spravljanje CCM može praktično da usitnjava materijal različitog stepena vlažnosti, koja može, na primer, da iznosi i do 60 ili 70%. Ipak, da bi se pomoću nekih od tih mlinova ostvario kvalitetan rad, potreban je i određen stepen vlažnosti, na primer samo do 50% ili od 35 do 55%.

Ako su mlinovi većih kapaciteta, od posebnog su značaja sigurni uređaji za ravnomernije ubacivanje mase u mlin. Ako se masa neravnomerno ubacuje na usitnjavanje, često dolazi do zagušenja i preopterećenja motora i zastoja koji mogu prilično da umanje ukupan učinak. Ovo se posebno odnosi na mlinove koji se ugrađuju na kombajne, naročito one četvororedne.

Posle izbora mlina za CCM, najznačajniji je uticaj raspoloživog kapaciteta mlina koji mora da odgovara mogućnostima kapaciteta ostale opreme (mašine za ubiranje) ili dnevnim potrebama za hranom. Pri izboru najpogodnijeg mlina ne treba zaboraviti na to da se usitnjena masa odmah posle mlevenja odnosi na mesto siliranja. To, praktično, znači da prednost treba davati mlinovima koji imaju mogućnost odnošenja usitnjene mase, premda se u tom slučaju može javiti potreba za većom instalisanom snagom, a učinak unekoliko smanjiti.

Objekti za siliranje mešavine zrno-oklasak (CCM) nemaju, praktično, nikakvih specifičnosti u odnosu na standardne objekte za siliranje za preživare. To su objekti kakvi se u praksi već u velikom broju koriste, i to kao horizontalni silo-trenčevi, ili vertikalni silo-tornjevi. (Silo-jame i ovde manje dolaze u obzir zbog već poznatih poteškoća oko izgradnje, pražnjenja, održavanja i sl).

Pri izboru silo-objekta postoje neka pravila koja bi se morala poštovati i svakako uzimati u obzir prilikom izbora tipa objekta. Ta pravila se uglavnom zasnivaju na praktičnim saznanjima i iskustvima prakse. Osnovna pravila bila bi sledeća:

• Samlevena masa za siliranje može se vrlo dobro silirati i u horizontalnim silo-trenčevima, iz kojih je i uzimanje lakše i jednostavnije.
• Zrno i usitnjeni delovi oklaska mnogo se uspešnije siliraju u vertikalnim silo-tornjevima.

Kad je reč o praktičnoj primeni, pri izboru silo-objekta treba imati u vidu sledeće mogućnosti:

1. Horizontalni silo-objekti (silo-trenčevi) dolaze mnogo više i mnogo češće u obzir, kada se silira već usitnjena (samlevena) masa, pošto su takvi objekti jeftiniji, lakše se pune i lakše prazne, a zadovoljavaju ( u najvećoj meri) sve zahteve u pogledu kvaliteta. Za siliranje nesamlevene mase ovi objekti su manje pogodni, pa se mogu preporučiti i koristiti samo ako postoje mogućnosti da se smeštena masa tretira i nekim hemijskim zaštitnim sredstvom (na primer, propionskom kiselinom), pogotovo po rubovima i pri završetku punjenja silo-objekta;
2. Vertikalni silo-objekti (silo-tomjevi) pružaju bolje uslove za smeštaj i siliranje, ali oni su skuplji, a punjenje i pražnjenje se teže obavljaju. Ovi objekti se prepomčuju prvenstveno za siliranje neusitnjene (nesamlevene) mase, a ako se silira samlevena masa, obavezno je korišćenje uređaja za pražnjenje.

Izbor silo-objekata znatno zavisi od količine mase koja se silira, odnosno od veličine gazdinstva. Nesumnjivo je da su silo-tornjevi pogodniji kao objekti koji zauzimaju manje prostora i obezbeđuju bolje uslove za sigurno siliranje, gotovo bez gubitaka, a pogodni su i za korišćenje tokom cele godine. Međutim, silo-tornjevi su toliko skupi (ne samo zbog troškova za podizanje već i zbog obavezne opreme za punjenje i pražnjenje) da su najvećem broju individualnih proizvođača koji se bave svinjarstvom nedostupni. Znači, i pored određene prednosti, silo-tornjevi ne mogu da postanu vodeći objekti za siliranje kukumza za ishranu svinja. Iz istih razloga silo-tornjevi se još ne primenjuju (bar ne masovno) ni u onim zemljama u kojima se postupak siliranja kukumza za ishranu svinja šire primenjuje, iako te zemlje imaju manje radne snage i veće materijalne i finansijske mogućnosti.

Stoga silo-tornjeve ne treba smatrati obaveznim i gotovo jedinim mogućim rešenjem, utoliko pre što silo-trenčevi mogu zaista da zadovolje i najstrože uslove u pogledu kvaliteta, gubitaka, dužine korišćenja i sl.

Silo-trenčevi

Za brzo širenje i što masovniju primenu postupka siliranja kukuruza za ishranu svinja u našoj zemlji, poštujući sve uslove i mogućnosti ne samo ovog trenutka već i onih u narednim godinama, treba preporučiti podizanje silo-trenčeva (silo-rovova). Taj tip silo-objekta ipak ima izvesne nedostatke. Oni, na primer, zauzimaju dosta prostora ekonomskog dvorišta (slika 8), a moramo računati i sa određenim gubicima (najviše zbog toga što silirana masa zauzima veliku površinu), a brzo se i kvari u najtoplijim danima godine. Ali, ovi nedostaci se mogu znatno ublažiti, naročito ako se pri podizanju i korišćenju silo-trenčeva ispune svi uslovi a to su: da su pravilno izgrađeni kao objekti, da se masa dobro sabije i pokrije itd. Osim toga, treba primeniti i neka iskustva, na primer:

Sl. 8 — Betonski silo-trenč (levo) i rad na mlevenju zrna i oklaska sa direktnim ubacivanjem u silo-trenč (desno) uz stalno poravnavanje i gaženje usitnjene mase.

Izostavljeno iz prikaza

• masu za siliranje (zrna kukuruza ili mešavinu zrna i oklaska) treba obavezno samleti;
• mlin za mlevenje postaviti tako da se samlevena masa ubacuje direktno u silo-objekat, čime se povećava stepen sabijanja;
• u mnogim slučajevima gaženje samlevene mase se ne može (i ne mora) obaviti pomoću traktora, pa je preporučljivo graditi silo-trenčeve malih širina, na primer 1,5 do 2 rnetra; pri određivanju širine treba znati koja će se količina silirane mase svakodnevno koristiti;
• sve otvorene površine se pokrivaju plastičnim folijama tako da se potpuno spreči dodir samlevene i sabijene mase sa vazduhom.

Za određivanje dimenzija silo-trenčeva potrebno je unapred znati koliko će se ukupno masa silirati. Za to obračunavanje treba poći od dva osnovna i najvažnija uslova: od broja grla svinja u tovu i od toga koliko je silirane hrane potrebno po jednom grlu ili po jednom kilogramu prirasta. Broj grla zavisi od kapaciteta objekata za tov, dok potrošnja po grlu (ili po prirastu) zavisi od načina ishrane. Za proračun kapaciteta silo-trenča može se uzeti da se za 1 kg. prirasta mesa troši, na primer, između 2 i 3 kg siliranog kukuruza (CCM), onda je za tov jednog grla od 30 na 100 kg (znači za prirast 70 kg mesa) potrebno računati približno 150 do 200 kg CCM. U jednom kubnom metru silirane mešavine ima približno 900 do 1.000 kg, što znači da je to dovoljno za oko 5—6 grla. Po ovakvom obračunu za jedno gazdinstvo, koje godišnje utovi 50—60 grla, bilo bi dovoljno da spremi samo desetak kubnih metara CCM. Tada bi silo-trenč mogao da ima dimenzije na primer 4,5 X 1,5 X 1,5 m ili 6,7 X10 X 1,5 m. Druga dimenzija (znači veća dužina, a manja širina) je povoljnija, pošto se pri izuzimanju silaže otvara manja površina, pa je i opasnost od kvarenja manja. Siliranje samo desetak kubnih metara, odnosno spravljanje CCM za samo 50—60 grla u tovu, može se smatrati minimalnom količinom, koja bi trebalo da se spravlja siliranjem. Štaviše, i u ovom slučaju javlja se dosta poteškoća, kao što su povećani gubici, mala količina svakodnevnog izuzimanja i sl. Za gazdinstvo, koje raspolaže, na primer, sa stotinak mesta za tov i godišnje utovi oko 250 grla, potrebno je obezbediti približno 35 do 45 m3 mešavine CCM. Tada bi dimenzije silo-trenča mogle da se biraju između 10 do 15 m dužine, i 2 do 3 m širine i 1,5 m visine. Međutim, pri određivanju dimenzija ne treba zaboraviti dve značajne činjenice:

• visina sabijene mase ne bi smela da bude ispod 1 m; pogodnija je da visina iznosi najmanje 1,5 m, pošto se tada postiže veći stepen sabijenosti, pa time i bolji kvalitet;
• širina silo-trenča treba da bude što je moguće manja, naročito ako se gaženje ne obavlja traktorom, znači da širina može da iznosi i 1 m.

Pri određivanju širine i visine najvažnije je voditi računa o tome da iz silo-trenča svakodnevno treba izuzimati sloj od najmanje desetak centimetara debljine (ako se vertikalno odseče). Sada se dnevno izuzimaju sledeće količine pri raznim dimenzijama širine i visine:

• -1,0 m X 1,0 m oko 0,10 m3 ili 90-100 kg
• -1,5 m X 1,0 m oko 0,15 m3 ili 135-150 kg
• -2,0 m X 1,0 m oko 0,20 m3 ili 180-200 kg
• -1,5 m X 1,5 m oko 0,225 m3 ili 202-225 kg
• -2,0 m X 1,5 m oko 0,30 m3 ili 270-300 kg

Ovo su, naravno, najmanje dimenzije, koje mogu da nađu primenu u velikom broju individualnih gazdinstava, koja svakodnevno hrane od oko 50 do 150 grla svinja u tovu. Za veća gazdinstva, odn. za veće količine, koje bi se trošile u toku jednog dana, date dimenzije ne bi trebalo mnogo menjati, već bi se mogao svakodnevno izuzimati (odsecati) sloj deblji od 10 cm. Time bi se pouzdanije sačuvao postignuti kvalitet i sprečilo kvarenje silaže, narocito u toku leta.

Prilikom izuzimanja silaže iz silo-trenčeva potrebno je, u svakom slučaju, nastojati da se prvi sloj odseče što ravnije, odnosno da se stvara ravna površina mase koja ostaje. Pri siliranju CCM ovo mora da bude pravilo od koga se ne sme odstupati. Stoga se za ručno izuzimanje preporučuje obavezno korišćenje različitih tipova noževa (‘ručnih, nožnih ili čak sa malim elektromotorom). Od uređaja koji se danas proizvode i u praksi primenjuju prednost treba dati onima koji potrebnu količinu odvajaju odsecanjem u vidu blokova.

Silo-tornjevi (slika 9)

Izostavljeno iz prikaza

U prilog silo-tornjevima svakako govori dosta činjenica (visok kvalitet, mali gubici, sigumost korišćenja preko cele godine, mogućnost potpune mehanizacije), što treba da utiče na proizvođače da ovaj tip objekata što više koriste. To je korisno u slučajevima gde se u ekonomskim dvorištima ne raspolaže sa dovoljnim prostorom i sa mnogo radne snage.

Pri izboru objekata od značaja su svakako ukupni troškovi za njihovo podizanje (nabavku) i korišćenje. Ipak, moguće je naći zadovoljavajuća rešenja putem udruživanja proizvođača međusobno ili sa društvenim organizacijama. Tako je, na primer, moguće bez poteškoća rešiti problem ubiranja i spremanja kukuruza, te podizanja silo-tornjeva i njihovo punjenje, ali ne i problem pražnjenja silo-tornjeva.

Silo-tornjevi se najčešće podižu izlivanjem od armiranog betona. U tu svrhu se koriste različiti kalupi, koji se sastoje od spoljnih i unutrašnjih prstenova. Ali, ti prstenovi mogu da budu visoki i samo 1 m, tako da se pri podizanju silo-tornja stalno pomeraju naviše. Gradnja jednog silo-tornja tada traje najmanje 8 do 10 dana. U slučaju da se raspolaže kalupom za celu visinu silo-tornja, podizanje jednog objekta može da se završi za dan-dva (slika 9). Istina, takav kalup je skup, pa ga treba što bolje iskoristiti organizovanim podizanjem većeg broja silo-tornjeva. U ovom slučaju podizanje silo-tornjeva ne mora da bude ni suviše skupo, često troškovi nisu veći od onih koji se ulažu u nedovoljno racionalno podizanje silo-trenčeva.

Sl. 9 — Primer pravilno podignutog silo-tornja (levo) i način podizanja takvog objekta pomoću kalupa za ceo objekat (desno).

Izostavljeno iz prikaza

Najteži problem svakako predstavlja svakodnevno izuzimanje silirane mešavine, bilo da se to obavlja ručno ili potpuno mehanizovano. Pri ručnom pražnjenju problem je pre svega u svakodnevnom penjanju i silaženju, a tek potom u težini rada na izbacivanju manje ili veće mase hrane. Taj problem se najčešće potcenjuje, što često dovodi do nezgoda (pa čak i nesreća). Za mehanizovano izuzimanje mešavine postoje veoma dobra tehnička rešenja (različiti tipovi silo-freza), ali su troškovi veoma visoki, pošto se oni nabavljaju i koriste samo za jedno gazdinstvo. Istina, prosečna silo-freza ima kapacitet za najmanje nekoliko stotina (pa čak i hiljada) grla svinja u tovu, ali u našoj zemlji retki su proizvođači koji drže tako veliki broj grla (slka 10).

Sl. 10 — Primer uređaja za izuzimanje silaže iz silo-tornja (,,silo-freza“).

Izostavljeno iz prikaza