Šećer je jedan od najvažnijih elemenata Ijudske ishrane i u izgradnji čovečjeg organizma. osobito kada se još razvija, igra veoma važnu ulogu. Pored toga je našao primenu i u čitavom nizu industrija. Šećer je ne samo važan sastojak marmelade. džema, kompota, kondenzovanog mleka, mlečnog praška, keksa itd., nego se upotrebljava i kod štavljenja koža, za izradu lakova, transparentnih sapuna, pasta za aparate za kopiranje i različitih lepila. Iz šećera se vrenjem dobija i svima nama dobro poznat špiritus (etilni alkohol). Vrenjem se isto tako dobija propil, butil i drugi alkoholi, zatim sirćetna, mlečna, maslena i citronska kiselina. Iz etilnog alkohola i acetaldehida, dobijenih vrenjem šećera, izrađuje se butadien, iz kog se, preradom, dobija veštačka guma (»buna«). Vrenjem šećernih rastvora dobija se glicerin, poznat po svojoj širokoj primeni kako za vreme mira, tako i za vreme rata. Vrenjem šećernih rastvora dobija se i kvasac za hleb. Od šećera prave se i veštačke smole kao i veštačke mase koje nalaze najrazličitiju primenu u industriji. Kao što se vidi, šećer se kao kakva magična nit provlači kroz tkivo svakidašnjih ljudskih potreba u tolikoj meri, da se život modernog čoveka bez šećera ne može ni zamisliti.
Šta je to šećer, gde, kako i od čega se dobija? Mnogi koji su u jesen prolazili pored fabrika šećera ili su radili u njima, odgovoriće da se šećer izrađuje u fabrikama šećera. Jeste, šećer se izrađuje u fabrikama šećera, ali ne u onim na koje mi obično mislimo, ne u onim s ogromnim instalacijama. Prave fabrike šećera su — zeleno, lišće koje u toku godine vidimo svuda oko nas.
Istorija tehnike zna više slučajeva u kojima je Ijudski um izvesne prirodne sirovine zamenio veštačkim. Na primer, mnogo boja dobijala se nekad iz indigo-biljke koja se gajila u Indiji na oko 100.000 ha površine. Sada se indigo dobija iz katrana i ovaj veštački indigo je bolji ii jevtiniji od prirodnog. Sve do početka ovog veka svila se dobijala samo iz čaura svilenih buba. Danas se veštačka svila proizvodi u takvim količinama prema ‘kojima se važnost svilene bube skoro sasvim gubi. Sličan je slučaj i s proizvodnjom gume. Nekada se ona dobijala samo iz drveta koje raste u Braziliji, ali docnije je centar proizvodnje prenet u Holandsku Istočnu Indiju, Burmu, Cejlon i na druga ostrva na čijim se ogromnim plantažama, sve do poslednjeg rata, proizvodila sirova guma koje je bilo dovoljno za pokriće potreba celokupne svetske privrede. Još pre rata Nemci su počeli da proizvode veštačku gumu — »bunu«. Kad su Japanci, za vreme rata, okupirali zemlje koje su bile glavni proizvođači sirove prirodne gume, za saveznike je nastao veliki problem kako će se snabdevati kaučukom. Taj je problem bio rešen proširenjem proizvodnje veštačke gume do skoro neverovatnih razmera. Zasada je još teško proricati sudbinu veštačke gume s obzirom na to što se obnavljaju plantaže prirodne gume koje su Japanci bili uništili za vreme poslednjeg rata. Međutim, može se pretpostaviti da će ogroman napredak, učinjen u ovoj industrijskoj grani. ipak omogućiti da veštačka guma zadrži svoj položaj i pored konkurencije prirodne gume. Poslednjih godina došlo je do naglog razvoja u industriji plastičnih masa koja daje proizvode s kojima se svaki prirodni produkt može meriti. Ali ipak, i pored ogromnog napretka u nauci i industriji, specijalno u proizvodnji šećera, upućeni smo samo na prirodne sirovine i na šećer što ga stvara sama priroda, na fabriku koja se zove — zeleni list. Ova prirodna fabrika postojala je i radila još pre nego što je Ijudska noga počela gaziti po našoj zemljinoj kugli, pa je onda razumljivo što ćemo odavde početi naša izlaganja o šećeru.
ing. Mirko I. Marković
Sadržaj
Uvod
Zeleni list kao fabrika šećera
Ugljen; hidrati
Grožđani šećer
Kukuruzni šećer
Skrobni sirup
Skrobni šećer
Sladni sirup i sladni ekstrakt
Mlečni šećer
Med
Voćni šećer ili fruktoza
Invertni šećer
Javorov šećer
Šećerna drveta
Sorgum sirup
Palmin šećer
Saharoza ili obični šećer
Šećerna trska
Šećerna repa
Potrošnja šećer
Proizvodnja šećera i šećerne repe
Zeleni list kao fabrika šećera
Stvaranje šećera u zelenom lišću spada u red onih nama još tajanstvenih pojava, koje nazivamo opštim imenom »život«. Život se odvija u okviru stanica, ili ćelija, od kojih je sastavljen svaki živi organizam. Niži ili prosti organizmi imaju samo jednu stanicu, dok su viši organizmi — u koje spadaju biljke, životinje i Ijudi u užem smislu reči — sastavljeni od bezbroj ćelija, toliko malih da ih možemo videti samo mikroskopom. Istina je da ima i takvih ćelija, ili stanica, koje možemo videti i golim okom kao što su kokošija ili ptičija jaja. Kod jednoćeličnih organizama odvija se ceo život u okviru jedne jedine ćelije, a kod složenih rad pojedinih ćelija specifiran je za određenu vrstu funkcija, kao što se u društvenoj zajednici pojedinci ili grupe pojedinaca spremaju za specijalne poslove. Čovek, na primer, mora da misli, da se kreće, da probavlja hranu itd. i za sve to ima posebne ćelije koje vrše određene funkcije. U čovečjem telu ima dugačkih i tankih končića koji se nazivaju nervi, koji prenose saopštenja od kože do mozga, javljaju osećaj toplote hladnoće ili pritiska. Osim toga, nervi prenose naredenja iz mozga i saopštavaju mišićima šta treba da rade. Sami mišići su pak snopovi dugih i tankih ćelija koje se skraćuju ili izdužuju, već prema tome kakvo je naređenje. Međutim, najinteresantniji je možda zadatak onih ćelija koje nazivamo bela krvna zrnca, a kojima je dodeljena uloga da iz krvi odstranjuju bakterije ili druge neželjene goste. Bela krvna zrnca obavijaju svoje protivnike, ubijaju ih, proždiru i tako ih čine neškodljivimKod biljaka je izvesnim grupama ćelija takođe poveren određen zadatak. Neke imaju zadatak da, kao kakav ambar, čuvaju rezervnu hranu, kao što, na primer, pčelinje saće čuva med. Druge, dugačke i šuplje stanice, služe kao cevi kroz koje se prenosi voda i hrana u sve delove biljke. Neke od njih imaju zadatak da sprečavaju isparavanje vode iz unutrašnjosti stabla i čine tako plutani omot. Nas ovde najviše zanimaju one biljne ćelije kojima je dodeljena uloga da prave šećer, a to čine sunđeraste i zelene ćelije lišća. Daleko bi nas odvelo kad bismo :se upustili u raspravljanje pitanja kako je opremIjena životna radionica zelenog lista i kako teče sam proces proizvodnje šećera u listu. Nauka je ušla u mnoge tajne ovog procesa, ali ipak još ne može da odgovori na sva pitanja.
Ma da nismo u stanju da opišemo sve mašine kojima se zeleni list služi za proizvodnju šećera, ipak znamo koje su sirovine potrebne za njegovu proizvodnju: Osnovna je sirovina ugljen dioksid ili ugljena kiselina koja dolazi iz vazduha u kome je ima oko 0,03%—0,04%. Druga osnovna sirovina je voda koju list dobija iz zemlje. Spajanjem ugljene kiseline i vode dobija se šećer. Ovaj proces, izražen jezikom hemije, može se predstaviti sa
6 CO2 46 H2O = C6H12O + 6 O2
Dakle kod stvaranja šećera u listu oslobađa se kiseonik koji odlazi u vazduh, a iz vazduha zadržava ugljenik. Ova se pojava zove asimilacija. Računa se da 1 ha šume asimilira godišnje oko 1800 kg ugljenika, a 1 ha dobre livade oko 3-500 kg ugljenika.
Znamo da je za pogon jedne fabrike potrebna izvesna količina električne ili toplotne energije. Pitanje da li je i ćeličnoj radionici potrebna takva energija? Odgovor je potvrdan i u ovoj činjenici leži odgonetka ne samo za stvaranje šećera, već i za mogućnost opstanka života na zemlji. Svaki predmet, svako telo sadrži u sebi izvesnu količinu energije. Po pravilu, tela prostijeg sastava imaju manje količine energije od tela složenijeg sastava. Prema tome šećer ima više energije nego što su ga sobom donele voda i ugljena kiselina i pri spajanju ova dva elementa morala je biti upotrebljena strana energija. Za stvaranje 1 kg šećera potrebno je 4000 kalorija energije. List dobija energiju od sunca a da bi je mogao iskoristiti, njegove su ćelije opremljene zelenom bojom, tzv. hlorofilom. Hlorofil dakle ima zadatak da služi kao neka vrsta transformatora koji elektromagnetsku energiju sunčanih zraka pretvara u potencijalnu energiju šećera. Prema tome stanice zelenog lišća su fabrike u kojima se iz ugljene kiseline, iz vazduha, vode i iz zemlje, pomoću sunčane energije stvara šećer.
U ćelijama zelenog lišća ne stvara se samo šećer, nego se stvaraju i drugi sastojci potrebni biIju, kao što su. na primer, belančevine, samo što su za njih, pored vazdušnog ugljenika, potrebni i drugi elementi. Ti drugi elementi, od kojih je najvažniji’ azot, dolaze u list iz korena, odnosno iz zemlje. Pokušaji da se delančevine proizvode veštačkim putem, ostali su dosada u granicama laboratoriskih istraživanja i malo ima izgleda da će naše fabričkemašinerije moći da komkurišu mehanizmu žive biljne ćelijeVidimo dakle, da zelen list nije samo fabrika šećera, nego i belančevina, koji je u stanju da iz prostih iedinjenja kao šio su ugljena kiselina. voda. i razne mineralne materije tla, proizvede komplikovana organska jedinjenja, neophodno potrebna ishrani Ijudi i životinjaBez delatnosti zelene biljnećelije ne bi bilo životinjske i Ijudske hrane. tj. ne bi bilo života na zemlji. Međutim bez delovanja zeiene biljne stanice ne bi bilo života ni u moru. Biljke koje služe za hranu životinjama na zemlji, uzevši zajedno stablo i lišće, srazmerno su velike. U moru su velike biljke od manjeg značaja. Tamo su najvažnije mikroskopsko male biljke koje se golim okom skoro ne raspoznaju. Tri petine površine naše zemljine kugle pokriveno je morima i okeanima u kojima buja sitni mikroskopski biljni svet. Kačuna se da Kanal La Manš godišnje daje na morskoj površini od 1 ha oko 13 tona probavnc biljne hrane. Ribe, kroz svoje škrge, kao kroz filter, propuštaju velike količine vode i zadržavaju u sebi sitne morske biljke kojima se hrane. Na taj način omogućen je život životinja u vodi. Zelena biljna ćelija preuzela je jcdnu od najvažnijih uloga, ne samo u životu biljke, već i u celokupnom organskom svetu na zemIjinoj kugli, Zato mi i nismo mogli da raspravljamoo šećeru. a da ne istaknemo zelen list kao osnovnufabriku šećera.
Iz prednjeg vidimo da je velika zajedinica ugljenih hidrata ustvari porodica šećera u širem smislu reči, čiji su članovi sastavljeni iz jednog, dva ili više obruča, međusobno povezanih na podesan način.
Kad u običnom životu govorimo o šećeru, mi mislimo samo na one vrste koje se rastvaraju u vodi i koje. prilikom upotrebe, imaju ukus slatkoga. To je šećer samo sa jednim, majviše sa dva obruča, pa zato ga nazivamo šećerom u užem smislu reči i on će biti predmet našeg daljeg interesovanja. Spomenućemo samo one vrste koje imaju veći značaj.
Grožđani šećer
Grožđani šećer, dekstroza ili glukoza nalazi se u zrelom grožđu u kojem ga ima 20 do 25%. Suva ita’lijanska rozina (suvo grožđe) ima preko 50% dekstroze, dok rozine sa ostrva Samos ima oko 60%. Kada se grožđe izmulja i.procedi, dobija se vinska šira, vinski mošt ili slatko vino koje počinje da vri na običnoj temperaturi posle desetak časova stajanjaIma više metoda za sprečavanje tog vrenja. jedan je da se vinska šira kuva, te se dobija recelj ili mastika. Kuvanje vinske šire poznato je još iz doba Rimljana koji su tako zgusnut sok zvali »sopa« ili »defrutum«. Kasnije je pokušano da se iz vinske šire dobije čvrst grožđani šećer i početkom prošlog veka, za vreme vladavine Napoleona I, zaista se stajanjem zgusnute (kuvane) šire dobijao čvrst grožđani šećer. Ali ovako dobijen šećer nije bio čist i nije mogao da konkuriše šećeru dobijenom iz šećerne repe, a koji je u to vreme počeo da hvata koren u evropskim zemljama. Danas se čist grožđani šećer ne spravlja iz grožđa, već iz kukuruza ili krompira. Takav čist grožđani šećer čini bele igličaste kristale, koji se u vodi brzo rastvaraju. Kri-stali čistog grožđanog šećera mogu, osim šećera, sadržavati i 10% vode tako da znamo za čist kristalni grožđani šećer i hidratni grožđani šećer. Kristalni grožđani šećer ima najveću primenu u medicini, ali tada kristali moraju biti vrlo čisti, i to je onda hemijska čista kristalna dekstroza. Tehnički čist grožđani šećer, koji je takođe u obliku kristala, upotrebljava se za svrhe za koje nije potrebno visok stepen Čistoće. Rekli smo da se čist grožđani šećer proizvodi iz krompira, a najviše iz kukuruza iz kojeg se dobijaju i mnogi drugi proizvodi koji imaju veliki značaj u životu i tehnici-
Kukuruzni šećer
Ako pažljivo pogledamo zrno kukuruza, naći ćemo da se ono sastoji iz glatke i tvrde Ijuske spoIja, uz koju je iznutra srasla tanka semenica tako, da one zajedno čine Ijusku ili opnu zrna. Ova opna čini oko 1/20 težine zrna. Sa donje, uže strane sa kojom je zrno bilo pritvrđeno na klasu, vidi se plitko i beličasto ulegnuće u kom se nalazi klica pokrivena skoro providnom Ijuskom od semenice i ploda. Klica čini oko 1/10 težine celog zrna. Ostatak zrna čini rezervna hrana koju je biljka spremila da posluži klici u prvim danima razvitka i ona se sastoji iz brašnastog dela, iz manje-više čistog skroba i iz staklastog dela, tj. iz mešavine skroba i jedne vrste belančevine koja se zove gluten. Za dobijanje šećera u obzir dolazi samo skrobni deo zrna. jer skrob jpredstavlja dugačak lanac sa beočugama od grožđanog šećera. Proizvodnja kukuruznog šećera sastoji se uglavnom iz sledećih radnji:
a) odvajanje skroba od klice, Ijuske, glutena, celuloznih vlakana itd., to je dobijanje čistog skroba.
b) prevođenje skroba.u prostije i jednostavnije sastojke, tj. raskidanje skrobnog lanca tako, da pojedini beočuzi grožđanog šećera postanu slobodni.
c) ukuvavanje grožđanog soka do mere koju zahteva konačan proizvod. Ceo proces izvodi se na taj način što se očišćen kukuruz stavlja u drvene kade u koje se naliva voda zagrejana od 48—52° C, kojoj se dodaje O.25%—0.30% snmpornog dioksida. Kvašenje kukuruza traje 2—3 dana, tj. sve dok klica ne počinje da se odvaja, tj. dok Ijuska zrna ne postane slabije vezana za masu. Pritom se otapaju 1 neki sastojci zrna ikoji prelaze u vodu za kvašenje. Gubici rastvaranja zrna iznose oko 7% i zato se u modernim fabrikama ova voda ukuvava da bi se tako dobio rastvoreni deo zrna koji se dalje dodaje ostalim otpacima fabrikacije i čini glutensku stočnu hranu. Raskvašeno zrno se gnječi (a ne melje!) tako da se klice i Ijuska odvoje od brašnastog dela zrna (endosperma). Kukuruzna sekaša stavlja u separatore za klice. Separatori su ležeća dugačka korita, otvorena sa gornje strane, u kojima se nalazi skrobno mleko gustine 8—10 Be. Klice od kukuruza, kao lakše, plivaju na površini, odakle se otstranjuju, zatim peru, suše i najzad stavljaju na prese na kojima se presovanjem dobija kukuruzno ulje. Ostatak klica, po dobijanju ulja, upotrebljava se kao stočna hranaKod rafinisanja ulja đobija se smola, koja se upotrebljava kao zamena za neke proizvode od gume, kao, na primer, za izradu sunđera, guma za brisanje itd.
Talog od separatora za klice predstavljaju Ijuske i komadići zrna i oni se stalno odvode i melju još jedno do dva puta. Za finu meljavu upotrebljava se i mlinsko kamenje. Isitnjeno zrno, odnosno masa, prelazi preko nekoliko sita na kojima se odvaja Ijuska, vlakno i delići koji sadrže gluten. Skrobno mleko, dobijeno sa napred pomenutih sita, sadrži jošgluten u sebi i ono se stavlja na dugačke stolove od 30—50 m i širine 0-5—1 m. Pad stolova iznosi 5—6 mm na jednom dužnom metru. Na ovim stolovima vrši se glavno čišćenje skroba, pa prema tome ova operacija predstavlja težište cele proizvodnje. Jačina sirovog skrobnog mleka mora se držati stalno na 3—4 Be. Dovod skrobnog mleka reguliše se tako, da se ono dovodi u stalnoj količini. Na ovim stolovima se najpre taloži skrob, dok gluten, vlakna i ostalo čini »skrobno blato« koje se docnije taložL Voda koja odlazi sa stolova, sadrži u sebi gluten i nešto skroba i celuloze. Ona se sada filtrira, pa se dobija talog koji se dalje suši i tako se dobija takozvano glutenovo brašno. Skrob koji ostaje na stolovima, nije još dovoljno čist, te se zato zove »zeleni skrob«. Njegovo čiščenje obavlja se na taj način, što se skrob razmuti u vodi i pošto se skrobna mešavina smiri, teža skrobna zrnca padaju na dno, dok se vlakna i lakša skrobna zrnca usedaju u gornjim slojevima. Kada se usedanje završi, voda se ispušta i izdvaja se gornji sloj koji sadrži celulozna vlakna i laka skrobna zrnca, koja se dalje čiste na već pomenuti način. Skrobni talog koji se useda na dno, filtrira se na kontinuirnim sisajućim filtrima i potom se ispira čistom vodomSkrob koji spada sa filtera, čisti se još jedanput, i to na taj način što se on ponovo razmuti u vodi, ponovo filtrira i pere. Isto tako se razmućeni skrob može staviti i u kutije, čije je dno od svilenog sita. Voda koja otiče, vraća se ponovo u proces. Posle 12—24 sati skrob je tako tvrd, da se može vaditi iz kutija. Dalja prerada zavisi od toga, koja vrsta skroba, odnosno štirka, treba da se proizvede. Kukuruzni skrob služi neposredno kao hrana (maicena, mondamin), upotrebljava se u tekstilnoj industriji za apreturu, a služi i za proizvodnju skrobnog ili kukuruznog šećera, što nas, na ovom mestu, najviše interesuje. Ova grana industrije potiče iz 1811 godine kada je poznati hemičar Kirhof praveći lepila iz skroba, opazio da se iz ovog, posle dejstva kiselima, dobija sirup slatkog ukusaDanas se u industriji za prevođenje skroba u šećer upotrebljava sona ili sumporna kiselina, i to se vrši tako, da se razmućenom skrobu ili skrobnom mleku dodaje kiselina koja deluje izvesno vreme u posebnim zatvorenim posudama u kojima se ova mešavina podvrgava dejstvu vodene pare. Ovom prilikom skrob uzima vodu ili, kako se u hemiji kaže, .skrob hidrolizira. Pošto se ovaj postupak vrši u zatvorenim posudama — konvertorima, to se on zove još i konvertiranje skroba. Konvertori su, inače, bakarne posude jačine limova 12—15 mm, ili su pak izradeni od gvožda i iznutra prevučeni olovom. Konvertori obično imaju zapreminu od oko 10.000— 15-000 litara. Tokom konvertiranja lanac skrobnog molekula cepa se najpre u manje lance koji sadrže više od dva beočuga i ovi se proizvodi zovu dekstrini. Posle toga cepanje molekula se nasta’dja i dobijaju se laiici od samo dva beočuga grožđanog šećera, tj. dobija se maltoza. Najzad se i molekul maltoze cepa i prelazi u grožđani šećer. Posle konvertiranja kiselina se neutrališe sodom, pri čemu se, ako je upotrebljena sona kiselina, stvara so (natrijev hlorid), ili se pak neutrališe kredom, ako je upotrebljena sumporna kiselina, pri čemu se izdvaja gips (kalcijev sulfat). Posle toga filtrira se sok, čisti aktivnim ugljenom i ukuvava do određenog stepena.
Između skroba i krajnjeg proizvoda grožđanog šećera javlja se veći broj međuprodukata i što je najglavnije, proces ne ide postepeno od jednog proizvoda ka drugom, već se stvara mešavina. Kako će ta mešavina da izgleda, zavisi od količine kiseline, od pritiska u konvertoru, od trajanja konvertiranja itd. Razumljivo je da možemo pripraviti mnogo raznih mešavina. već prema tome kojoj svrsi ima da služi, pa zato u trgovinu dolaze mnogi proizvod1 sa raznim imehima. Pomenućemo samo važnije cd njih:
Skrobni sirup
Kod izrade skrobnog sirupa, skrob se razmuti da bi se dobilo skrobno mleko 20—22 Be i u konvertoru se zagreva sa sonom kiselinom za vreme od 5—7 minuta pod pritiskom od 3 at. Na 10 tona skroba dodaje se oko 25 kg kiseline. Neutrališe se kalciniranom sodom ako se primeni sona kiselina, ili kredom ako se uzima sumporna kiselina. Posle filtriranja preko aktivnog ugljena ukuvava se u vakuumu do oko 80% suve materije. Skrobni sirup predstavlja mešavinu grožđanog šećera, maltoze, dekstrina i vode koje ima 18—20%. Dekstrini čine oko polovinu suve materije sirupa i usled toga sirup predstavlja na običnoj temperaturi gusto tekuću tečnost. Upotrebljava se u industriji papira, veštačke svile, u tekstiinoj industriji, ali njegova najveća primena je u industriji šećernih proizvoda gde uglavnom služi za izr’adu bonbonaIsto tako se upotrebIjava i za izradu marmelade, šećerlema, likera itd. Skrobni sirup se upotrebljava kod bonbona i slatkiša radi toga, što sprečava kristalizaciju šećera saharoze o čemu ćemo govoriti docnije, a osim toga ublažava njegovu oštru slatkoću, jer sirup raspolaže 1/4 slatkoće običnog šećera. Skrobnih sirupa iraa više vrsta i u trgovini se obično nalaze ove vrste: 43 —< s:rup — kapilarni sirup
- 45 — sirup -rbonbonski sirup
- 46 — sirup — bonbonski sirup
Skrobni šećer
Skrobni ili kukuruzni šećer proizvodi se kao i skrobni sirup, samo s tom raziikom, što se proces hidrolize skroba vodi dalje nego kod sirupa. To se postiže ili dužim dejstvom kiseline kod konv.ertiranja, ili upotrebom veće količine kiseline. Usled ma, njeg sadržaja dekstrina, sirup se posie hlađenja pretvara u čvrstu masu, iako ima isti sadržaj suve materije kao i sirup. On se obično lije u blokove koji se dalje transportuju bilo u sanducima ili vrećamaPrema sadržaju grožđanog šećera razlikujemo: 70%-ini skrobni šećer sa oko 70% dekstroze 80%-ni skrobni šećer sa oko 80% dekstroze.
Kada se šećerna masa izloži visokom pritisku, iz mase se iscedi sladak sirupni proizvod sličan melasi, koji se zove hidrol, dok se ostatak šećera odlikuje srazmerno visokom čistoćomOvaj se šećer zove presovan kukuruzni šećer.
Dosada, smo govorili o razaranju ili hidrolizi skroba putem sone ili sumporne kiseline za šta su nam potrebni jaki konvertori, para, sprave za neutralizaciju i filtriranje sirupa. Nauci je međutim odavno poznato da se u prirodi slični procesi vrše na mnogo jednostavniji način. Kada mi, na primer, pojedemo parče hleba, onda se skrob u našim probavnim organima pretvara u groždani šećer, a da mi to i ne opazimo. Priroda to čini služeći se naročitim organskim materijama, zvanim enzimima, koji imaju svojstvo da svojim prisustvom ubrzavaju hemijske promene i preobražaje, a da se oni sami pritom ne troše. Enzime može da proizvodi samo živa biljna ili životinjska ćelija, tako da je njihovo stvaranje neposredno vezano za životni proces. Tako, na primer, u našoj pljuvačci nalazi se enzim, zvan ptialin, koji prevodi skrob u dekstrine i maltozu. Taj rad nastavlja enzim amiiopsin, koji sc nalazi u soku gušterače, po izlazu hrane iz stomaka. U tankom crevu luči se enzim maltaza koji šećer maltozu prevodi u grožđani šećer. koji ohda preuzima krvotok i, preko jetre ili pak neposredno, prenosi svuda po telu gde je potrebno. Isto tako i sve promene u biljnom svetu pripisujemo delovanju raznih enzimaPostavlja se pitanje zašto se ne koristimo delovanjem enzima pa da na taj način prevodimo skrob u šećer, nego se služimo grubim fabričkim metodima. Odgovor na ovo pitanje je u činjenici da tehnika može da na srazmerno jednostavan način dođe do enzima, koji su kadri da prevedu skrob do maltoze. Ali za prevođenje maltoze u grožđani šećer nemamo tehničke mogućnosti, jer ne možemo da dođemo do odgovarajućih enzima i, ukoliko do njih i dođemo, nalazimo ih pomešane sa drugirn enzimima koji rastavIjaju sam grožđani šećer. Međutim nije isključeno da ono što tehnika nije učinila i nije kadra da danas učini, da to neće moći da učini sutra. Mi danas već imamo proizvode koji su rađeni kombinovanom enzimskom i kiselinskom hidrolizom. Ako se zasada još i ne služimo enzimima za dobijanje kukuruznog šećera, mi se ipak služimo enzimima za dobijanje šećera iz slada.
Sladni sirup i sladni ekstrakt
Pod sladom, u širem smislu te reči, razumemo proklijalo 1 osušeno žito uopšte. Pod sladom pak, u užem smislu te reči, podrazumevamo proklijao i osušeni ječam. Dobijanje slada iz ječma zove se »sladovanje« i ovaj je proces osnova kod industrije piva i kod do.bijanja špiritusa iz kukuruza i žitarica. Tokom sladovanja stvara se enzim diastaza koji prevodi skrobna zrnca najpre u rastvomu formu, a zatim skrob, preko dekstrina, prevodi u maltozu ili sladni šećer. Dobijanje čiste maltoze nema praktične važnosti, ali zato znatnu ulogu imaju sladni sirup i sladni ekstrakt. Sladni sirup dobija se mešanjem slada sa vodom na temperaturi od 55—60° C, nakon čega se sladni sok presuje i odvaja od ostataka slada. Sladni sok se ukuvava pod smanjenim pritiskom i tako se dobija gust, viskozan sirup, prijatnog mirisa i sladunjavog ukusa, koji sadrži oko 20% vode, 55—60% maltoze i oko 20% ostalih materija, pretežno dekstrina. Sladni sirup je moguće dalje sušiti i tada se dobija suv sladni ekstrakt u vidu praha sa oko 2% vode i sa 65—70% maltoze. Sladni ekstrakt, osim u industriji piva, nalazi primenu i u tekstilnoj industriji za pripravljanje apreture i igra znatnu ulogu kako u pekarstvu, tako i u drugim granama prehranbene industrije.
Mlečni šećer
Mlečni šećer nalazi se u mleku u količini od 4—5%. Žensko mleko (Ijudsko) sadrži čak do 7% mlečnog šećera. U punom prirodnom mleku od krava nalazi se mast u količini od oko 3,4%, belančevina oko 3,5%, mlečni šećer oko 4.6%, soli oko 0,75% i voda oko 87,75%. Svi su ovi sastojci pravilno kombmirani tako, da mleko predstavlja izvrstan proizvod za ishranu, ali ne dolazi u obzir kao sirovina za dobijanje mlečnog šećera. Međutim, kođ prerade mleka u maslac i sir, dobija se otpadak, zvani surutka, koja se sastoji iz vode, mlečnog šećera, ostataka belančevine i soli. Oko 3/4 suvih materija u surutci čini mlečni šećer, pa je radi toga surutka glavna sirovina za dobijanje mlečnog šećera. U tu svrhu surutka se čisti, filtrira i ukuvava, a iz ukuvane i rashlađene mase dobija se mlečni šećerMlečni šećer služi za zaslađivanje kravljeg mleka kad se želi da se ono približi sastavu ženskog (Ijudskog) mleka. Osim toga mlečni šećer se upotrebljava i u medicini, jer deluje na otvaranje stolice. Mlečni šećer je dosta skup, manje je sladak od šećera iz šećerne repe i radi toga je njegova upotreba dosta ograničena
Med
Med je pčelinja rezervna hrana koju pčela pripravlja iz slatkog soka (nektara) nekih cvetova i koju pčela čuva u svom saču, da bi se mogla ishraniti u vreme kada ostane bez paše. Cvetni nektar sadrži oko 80% vode i oko 20% šećera, uglavnom saharoze. Kao rezultat prerade u pče’linjem organizmu, med se sastoji iz oko 80% šećera i to mešavine grožđanog i voćnog šećera (fruktoza). Kvalitet meda zavisi od godišnjeg doba u kojem ga pčela slaže, od vrste cveća od kojeg nektar potiče, kao i od »starosti« meda, jer se izvesni procesi sazrevanja meda nastavljaju u samom saču košnice. Zanimljivo je spomenuti da je proizvodnja meda posledica one tesne saradnje, koja u prirodi postoji izmedu biljnog i životinjskog sveta. Poznato je da se biljke cvetonoše oplođavaju na taj način, što polen iz prašnice jednog cveta pada na žig drugog cveta (kod stranooplođavanje) i to prenašanje biva preko vetra, vode ili pomoću životinja, u prvom redu pomoću insekata, ređe preko pticaDa bi biljka privolela insekat da poseti njen cvet, ona je svoj cvet ukrasila lepim bojama, snabdela se privlačnim mirisom i što je najglavnije, opremila je unutrašnjost cveta slatkim šećernim sokom. Taj je sok smešten u unutrašnjosti cveta tako, da pčela može da do njega dođe tek pošto svoje telo napraši polenima. Kad tako zaprašena pčela uđe u drugi cvet, onda ona svojim prašnjavim »odelom« zapraši žig tog drugog cveta i na taj naein omogućuje njegovo oplođavanjeTu dakle vidimo kako pčela i biljka čine nerazdvojnu životnu zajednicu, kojoj se priključuje i čovek, negujući medonosno cveće i spremajući košnice za stanovanje i zimovanje pčela, mnogo bolje i sigurnije negošto to one same mogu da urade. Moderno pčelarstvo počinje pronalaskom košnice po Džerzonu i ono predstavija važnu privrednu granu kojoj se kod nas još ne poklanja dovoljno pažnja.
Voćni šećer ili fruktoza
Fruktoza se nalazi u tkivu mnogih biljaka kao i u njihovim plodovima, ali po pravilu, najčešće zajedno sa grožđanim šećerom. Odnos voćnog i grožđanog šećera kod iste biljke menja se prema stepenu zrelosti. Na primer kruške sadrže pretežno voćni šećer. Čisti voćni šećer dobija se iz inulina koga ima u korenju topinambura i cikorije, na sličan način kao što se grožđani šećer dobija iz skroba. Zbog svoje velike rastvornosti teško je dobiti voćni šećer u čisto kristalnom obliku, pa se zato proizvodi u vidu sirupa. Voćni šećer se primenjuje u medicini. On vrlo lako previre u alkoholu.
Invertni šećer
Invertni šećer je smesa jednakih delova grožđanog i voćnog šećera i dobija se hidrolizom šećera saharoze, za čiji molekul znamo da se sastoji iz jednog beočuga dekstroze i jednog beočuga truktoze. Cist invertni šećer spravlja se u industriji iz šećera saharoze na taj način, što se rastvor saharoze od oko 75—80% zagreva sa kiselinom pri čemu nastaje hidroliza, koju, u slučaju saharoze, nazivamo inverzijomPosle inverzije sirup se neutrališe, filtrira i dolazi na tržište pod raznim trgovačkim imenima. Takav je, na primer, engleski »zlatni sirup« koji je smesa invertnog šećera i skrobnog sinipa. Ako se ovoj ili sličnoj smesi doda aroma meda, onda se dobija veštački med. Kada se rastvor invertnog šećera pomeša sa rastvorom obične saharoze, onda se dobija »tekuća rafinada«. Invertni šećerni sirupi upotrebljavaju se za izradu voćnih konzervi, slatkih rakija i različitih slatkiša. Upotrebljavaju se takođe pri izradi bonbona umesto skrobnog sirupa. Invertni šećer nalazi primenu i u pekarstvu jer ubrzava vrenje.
Javorov šećer
Javorov šećer dobija se iz javorovog soka koji pri plitkom zasecanju javora curi iz njegovog stabla i isto onako kako se zasecanjem borova dobija srnola od koje se spravlja terpentin i kolofonij. U obzir dolazi takozvani slatki javor koji je veoma rasprostranjeno drvo u Severnoj Americi. Javorov sok se dobija od meseca marta do aprila, dakle onda, kada je javorov sok najgušći i kada se on, usled življe cirkulacije, dobija u srazmerno najvećoj količini. Pojedina stabla daju po 2,5—3 kg šećera. Broj stabala »muznica« po 1 ha iznosi u -Kanadi 100—200 komada i ova zemlja prednjači u proizvodnji javorovog šećeraRanije su se stabla zaseca’a s’kircma, a sada je ovaj metod napušten i sok se dobija bušenjem rupe u dubini 25—50 mm. U rupu se stavIja cev kroz koju sok curi u posudu okačenu na samu cev. Kad je vreme toplo, onda ovu rupu treba obnavljati zasecanjemKod debljih stabala izbuše se dve rupe na suprotnim stranama stabla. U toku kampanje, tj. u toku mesec do dva dana, iz jednog stabla iscnri 30—45 1 soka koji sadrži 3—5% šećera. Taj se sok dalje ukuvava i iz njega kristališe šećer koji se dalje izdvaja centrifugiranjem na uobičajeni način. Kada je vrednost javora kao gorivo drvo porasla, mnogi su sopstvenici napustili mužu javora, tako da se proizvodnja javorovog šećera naglo smanjila. Godišnja proizvodnja javorovog šećera u Kanadi iznosi oko 10,000.000 kg. Javorov šećer se mnogo troši u USA radi njegove specijalne aromeU prošlom veku, za vreme vlade Napoleona I, činjeni su pokušaji da se i u Evropi proizvodi javorov šećer. Pri takvom jednom pokušaju u Mađarskoj dobilo se od 200 javorovih drveta oko 39 kg sirovog šećera. Na evropskom tržištu javorov šećer se prodaje pod imenom »maple sirup« i služi za spravljanje raznih osvežavajućih pića.
Šećer iz drveta
Kada smo govorili o šećeru u širem smislu, mi smo spomenuli da i sama celuloza predstavlja jedinjenje koje se sastoji iz grožđanog šećera, slično kao što je to slučaj i sa skrobom. Dobijanje šećera iz skroba razvilo se danas u veliku industriju, stoga se nameće pitanje zašto se šećer ne bi mogao dobiti iz celuloze. Ovo je pitanje utoliko umesnije, jer znamo da se celuloza u životinjskim probavnim organima može iskorišćavati pošto se u njima rastavlja u grožđani šećer. To rastavljanje celuloze u životinjskom organizmu ima se pripisati dejstvu bakterija koje, na primer, kod konja žive u slepom crevu, dok kod preživara žive u buragu. Iz buraga hrana se vraća u usta preživara na prežvakanje i tek posle toga hrana dolazi u pravi želudac. Celuloza čini glavni sastojak drveta i stoga se već odavno ispituje mogućnost dobijanja šećera iz drveta. Na ovom pitanju naročito su mnogo radili Nemci pre Drugog svetskog rata. Postignuti rezultati ipak nisu omoćućili upotrebu tog šećera za Ijudsku ishranu, ali su dali sirovinu koja može služiti za dobijanje alkohola, a šećer iz drveta mogao se upotrebljavati kao stočna hrana. Za dobijanje šećera iz drveta dolaze u obzir strugotine, granje, iverje i uopšte otpaci koji su dosada imali samo organičenu primenu. Metod za dobijanje šećera iz drveta zasniva se na dejstvu jakih kiselina na drvenu masu, često pod povećanim pritiskom i visokom temperaturom. Pod ovim okolnostima celulozni molekul se kida i rastvara do grožđanog šećera koji se onda upotrebljava za stočnu hranu ili se dalje prerađuje u alkohol. Zanimljivo je navesti da je za vreme Drugog svetskog rata u SSSR-u, za vreme blokade Lenjingrada od strane Nemaca, izrađivan kvasac iz drveta, koji se, zbog svog visokog sadržaja belančevine, upotrebljavao i za ishranu stanovništva. Prema dosadašnjim rezultatima može se reči da je pitanje dobijanja Šećera iz drveta rešeno i da će ekonomski činioci odlučiti o daljoj sudbini ovog produkta, koji izgleda da ne govore mnogo u prilog ove industriiske delatnosti.
Sorgum sirup
Ovaj se sirup dobija iz stabala šećernog sirka koji i kod nas uspeva, na primer u Banatu, gde se gaji na srazmerno velikim površinama. Njcgovo stablo ima oko 10% šećera, pa su nekad polagane velike nade da će i ova biljka moći da posluži kao sirovina za dobijanje šećeraU prošlom veku Severne Američke Države počele su da gaje šećerni sirak u nadi da će njime zameniti šećernu trsku koja se gajila u Južnoj Americi, gde je uglavnom iskorišćavana ropska radna snaga. dsto tako pre Drugog svetskog rata i u Italiji su činjeni pokušaji da se kultiviše šećerni sirak radi dobijania sirovine za preradu u alkohol. Ipak šećerni sirak nije mogao da obezbedi sebi neko važnije mesto kao industrijska biljka i prerada sirka, kao i dobijanje sirupa iz njega, od čisto je lokalnog značaja u pojedinim zemljama i krajevima.
Palmin šećer
Palmin šećer se dobija iz soka nekih vrsta palma. Palme uspevaju u tropskim i suptropskrm krajevima i rastu na vlažnim i toplim morskim obalama i pored reka. Indija je najveći proizvođač palminog šećeraj ali metodi za dobijanje istog vrlo su primitivni.
Saharoza ili obični šećer
Sve vrste šećera koje smo dosada nabrojati po svojoj važnosti daleko zaostaju za saharozom ili običnim šećerom, tako, da kad u običnom životu govorimo o šećeru, onda uvek mislimo na saharozu. Šećer, tj. saharoza dolazi u trgovinu u raznim oblicima, ali najčešće u vidu kristala i kocka. Šećer se rastvara u vodi, slatkog je ukusa, bez mirisa. Upotrebljava se za jelo, sam ili pripravljen sa drugim hranljivim sastojcima; s njim se spravljaju kolači, bonbone, marmelade, torte itd. Upotrebljava se i za zaslađivanje raznih pića, kao što su specijalna vina, likeri, limunada, boza i tome slično. Po svom hemijskom sastavu molekul saharoze, kao što smo več napomenuli, predstavlja lanac od samo dva beočuga od kojih je jedan grožđani šećer (dekstroza) a drugi voćni šećer (fruktoza). Prema tome saharoza pripada klasi šećera poznatih pod imenom dvojnih šećera ili disaharida. Ako stepen slatkoće saharoze označimo sa 100, onda slatkoća ostalih vrsta šećera iznosi:
- dekstroza (grožđan: šećer) — 35
- fruktoza (voćni šećer) — 105
- saharoza (obični šećer) — 100
- laktoza (mlečni šećer) — 27
- skrobni šećer (85% suve materije) — 26
Kao što se vidi jedino je voćni šećer nešto slađi od saharoze, dok ostale vrste pokazuju manju slatkoću.
Važnost saharoze i ostalih vrsta šećera u ishrani čoveka sastoji se, uglavnom, u sledećem:
- šećer je najefektniji izvor energije jer se H telu resorbira neposredno ili posle neznatnih promena u probavnim organima. Štaviše, čista kristalna glukoza ne mora ni da prođe kroz probavne organe čoveka, već se može neposredno ubrizgati u krv, što moderna medicina primenjuje kod izvesnih vrsta bolesti;
- energija koju daje šećer služi prvenstveno za stvaranje mišićne snage i toplote. Šećer stvara rezerve glikogena u jetri i može se pretvoriti u mast;
- šećer štedi belančevine i na taj način smanjuje količinu izdvojenog azota koji onda preostaje za druge svrhe. Šećer igra važnu ulogu kod stvaranja izvesnih amino-kiselina;
- šećer može da zameni mast, ukoliko ne nastane nedostatak vitamina A i antirahitičnog vitamina;
- šećer može da spreči stvaranje kiselina u stomaku ako se pravilno primeni.
Od svih vrsta šećera, saharoza se dobija u čistom obliku na srazmerno najjevtiniji način. Ona predstavlja ne samo najčišći proizvod iz klase šećera, nego i najčešći produkt što ga može dati hemijska industrija uopšte. Saharoza dolazi u trgovinu sa 99.7% čistoće. Usled svoje čistoće saharoza se može čuvati godinama a da se ne pokvari. Jedino se mora čuvati na suvom mestu, jer je nešto higroskopična, tj. upija vlagu iz vazduha. Mnoge biljke sadrže saharozu, a ima je i u voću, u stablima kukuruza i sirka, kao i u stablima palma, javora i drugog drveća; ima je i u korenju biljaka i može se reći da je rasprostranjena u celom biljnom svetu. Međutim za tehničko dobijanje saharoze, u velikom opsegu kako je to danas slučaj, u obzir dolazi samo i jedino koren šećerne repe i stablo šećerne trske. Po svojoj važnosti na prvo mesto dolazi šećerna trska, pa ćemo s njom i početi.
Šećerna trska
Od ukupne svetske proizvodnje šećera, na šećernu trsku otpadaju 2/3 proizvodnje šećera, dok na šećernu repu pada samo 1/3. Šećerna trska ima izgled obične trske i raste u visinu od 2-5—4.5 m, a debljine je obično od 1.5—4 cm. Uspeva samo u toplim krajevima i zato se u Evropi i ne gaji, sem u nekim južnim krajevima Španije. Nekada se gajila i na Siciliji. Šećerna trska uspeva u Africi i to počev od Egipta pa sve do Natala u Južnoj Africi. Najveći proizvođači šećera iz trske jesu Java, Kuba, Indija, Filipini, San Domingo. Može se reći da šećerna trska najbolje uspeva u pojasu severno i južno od polutara i to od 32° severne do 31° južne širine. Karakteristično je kođ šećerne trske da se ona može nekoliko puta seći, tako, da jednom zasađena trska, može dati više žetvi (do 20 puta). Ovo znatno pojevtinjuje njenu proizvodnju, ali ukoliko je više žetvi, utoliko se više smanjuje njen doprinos. Tamo gde se vodi intenzivno gazdinstvo, kao što je to slučaj na Javi, trska je sađena u plodoredu sa pirinčem i drugim kulturama, i to za svaku žetvu posebno.
Slika 1 — Sećerna trska
Izostavljeno iz prikaza
Kolevka šećerne trske je Indija i to njen severoistočni deo u dolinama reke Ganga i Bramaputre. Vodena para koja se usled tropske vrućine stvara iznad Bengalskog Zaliva, nailazi na ledene grebene Himalaja, gde se hladi i na taj način snabdeva cee> ovaj kraj obilnim vodenim talogom. Godišnji vodeni talog iznosi u Čerapundži u Bengaliji 1163 cm, dok u našim krajevima iznosi 50—60 cmIzobilje vodenog taloga, toplota i tropsko sunce, sve to doprinosi da je taj kraj postao »bašta« Indije u kojoj, između ostalog bilja, uspeva i šećerna trska. Stablo šećerne trske, u zrelom stanju, sadrži oko 11—16% šećera saharoze, 0-4—1.5% dekstroze i fruktoze, 0.5—1% pepela. Sadržina šećera u trsci prelazi Vs od ukupne suve materije, pa nije čudo što su Ijudi od pamtiveka jeli trsku i u sirovom stanju. I dandanas se trska, još u neprerađenom stanju, u ogromnim količinama troši za jelo. Na primer u Kairtu prestonici Egipta, šećerna trska se prodaje kao svako drugo povrće i često se vide Ijudi koji nose palicu šećerne trske u ruci, zubima kidaju koru i jedu srž kao najveću poslasticu. I u Bibliji se spominje »slatka trska iz daleke zemlje«, što .znači da se trska iz davnina prenosda iz jednog kraja u drugi i verovatno da je još tada kao trgovački artikal igrala važnu ulogu. Svakako da su stoleća morala proći dok je čovek uspeo da dobije sok od trske i ovaj ukuvavao da bi dobio gust sirup ili čvrstu šećernu masu.
Iako je bilo uslova za gajenje trske i van Indije, ipak su mnoge stotine godina morale proliujati dok je kultura trske dospela na Zapad. Dotle su Ijudi na Zapadu, kao sredstvo za zaslađivanje upotrebIjavali med i tek za vreme vlade Aleksandra Velikog saznalo se da se u Indiji dobija »med bez -pčela«, ali — na tom je i ostalo. Tek posle propasti Rimskog carstva, Persijanci, a naročito Arabljani, preneli su kulturu šećerne trske, preko Egipta, kroz celu Severnu Afriku, pa i u Južnu Španiju i na Siciliju. Za vreme Krstaških ratova plantaže šećerne trske bile su iako rasprostranjene po Tripolisu, Mesopotamiji. Siriji, Palestini i Antioliji. Krstašima se dopao ukus trščanog šećera koga se nisu mogli odreći ni posle povratka u Evropu koja je dotle poznavala šećer samo kao medikament. Tako, na primer, jedna francuska poslovica veli »on je kao apotekar bez šećera«. Povratkom Krstaša povećava se potrošnja šećera u Evropi i šećer zauzima vidno mesto kao luksuzno jestivo na dvorovima evropskih vladalaca i velikaša.
Slika 2 — Primitivni mlin za dobijanje soka iz šećerne trske
Izostavljeno iz prikaza
Slika 3 — Dobijanje šećera iz trske na Siciliji — 157,0 god.
Izostavljeno iz prikaza
Šećer se uvozio sa Srednjeg Istoka i glavni trgovački posrednik bila je Venecija koja je skoro svu trgovinu šećerom držala u svojim rukama, što je umnogom doprinelo njenom bogatstvu i moći. Taj monopolistički položaj Venecije nije davao mira Portugaliji koja je u XIV i XV veku počela postojati sve jača sila na mo.ru. Portugalci su želeli da doskoče Veneciji na taj način, što su pokušali da pronađu kraći put za Indiju od onog kojim se služiia Venecija. U tu svrhu krenuli su na zapad i 1419 godine otkrio je Henri Moreplovac Maderu gde su Portugalci preneli sadnice šećerne trske sa Sicilije i zasadili je na novo pronađenom ostrvu. Šećerna trska je ovde odlično uspevala. kao i na docnije pronađenim Azorskim i Kanarskim ostrvima. Do godine 1472 trska je gajena u širokim razmerama skoro na svim ostrvima duž zapadne afričke obale. Lisabon je sve više dobijao u snazi i bogatstvu, dok je slava Venecije počela da opada-Godine 1493, na svom drugom putu za Ameriku, Kolumbo je preneo šećernu trsku sa Kanarskih ostrva u »Zapadnu Indiju«, ‘gde na ostrvima Kubi, Haiti. Jamajci, San Domingu, Portoriku i drugim, kultivisanje šećerne trske uzima takve razmere da prevazilazi sve dotle proizvođačke zemlje, i ovu su ulogu pomenuta ostrva zadržala sve do današnjih dana. Sa ostrva ku1tura šećerne trske prelazi na američko kopno gde se brzo razvija, osobito u Meksiku i Braziliji. Godine 1553 Meksiko izvozi šećer u Španiju, a već u XVIII veku Portugalija snabdeva celu Evropu šećerom iz Brazilije. Na taj način težište proizvodnje kretalo se iz Istočne Indije prema Persiji, Arabiji, Egiptu, Severnoj Africi i severo-zapadnim afričkim ostrvima u Novi Svet, da u »Zapadnoj Indiji« dostigne svoj vrhunac.
Nagli porast kulture šećerne trske u Novom Svetu i pored povoljnih klimatskih uslova, bio je ograničen nedostatkom Ijudske radne snage. Plantaže šećerne trske trebalo je zaliti Ijudskim znojem. Španci i Portugalci našli su rešenje ovog problema u upotrebi ropske radne snage. Trgovina robljem bila je i dotle razvijena, ali u srazmerno blagom obliku. Pronalaskom NovOg Sveta ukazala se potreba za radnom snagom i usled toga je došlo do divlje trke za robljem koje je silom dovučeno iz srca afričkog kontinenta i u okovima prebačeno na plantaže šećerne trske. Na obalama Zapadne Afrike -osnivaju se centri za trgovinu robljem koje je u nepreglednim masama prodavano da u dalekim i nepoznatim krajevima robuje belom ooveku i belom —šećeru. Šećerna trska. u nešto manjoj meri duvan. vađenje plemenitih metala i docnije pamuk — imali su glavni uticaj na formiranje društvenih odnosa na oba kontinenta. S tim u vezi je bila tesno povezana istorija ili, bolje rečeno, tragedija crnačke rase za više od 150 godina.
Slika 4 — Polje sa šećernom trskom
Izostavljeno iz prikaza
Slika 5 — Fabrika trščanog šećera u Sijamu
Izostavljeno iz prikaza
Sve do početka XIX veka šećerna trska je bila jedina sirovina za izradu šećera. Međutim kraj XVIII i početak XIX veka predstavlja nov period u materijalnoj istoriji čovečanstva i on predstavlja prekretnicu i u industriji šećera. Na scenu stupa šećerna repa kao ozbiljan takmac šećernoj trsci. U kratkim crtama upoznaćemo se sada i sa ovom kulturom.
Šećerna repa
Današnja šećerna repa predstavlja dvogodišnju: biljku. Jedne godine se seje seme iz koga iste godine izraste koren. Druge godine iz korena izbija stablo koje donosi seme. Šećerna repa, kao kakav dobar roditelj ili domaćin, gomila u prvoj godini u svom korenu rezervnu hranu — šećer, kojim će naredne godine ishraniti svoje mnogobrojno potomstvo. Čovek, kao gotovan svoje vrste, uzima šećer koji je biljka sebi spremila za hranu — i na tom principu se zasniva cela industrija šećera iz šećerne repe.
Koren šećerne repe je vretenastog oblika i teži 400—500 gr i celom svojom dužinom nalazi se ispod zemlje. Onaj deo korena koji viri iznad zemlje, zove se glava i ona nosi 15—20 komada zelenih sočnih listova. Za dobijanje šećera služi samo koren koji sadrži 15—20% saharoze. Iz tih razloga se uklanja glava sa lišćem još na repnom polju a u fabriku šećera se doprema samo koren.
U Jugoslaviji se sa 1 ha obrađenog zemljišta dobija prosečno oko 20 tona repe. Klima pod kojom šećerna repa uspeva, može se menjati u dosta širokim granicama. Samo se time može objasniti rasprostranjenost šećerne repe po svim kontinentima.
Šećerna repa voli blagu klimu. Dok je repa još mlada, ona je prilično osetljiva prema mrazu. Pri dovoljnoj vlazi seme počinje da klija na temperaturi od 6—9° C, samo se dosta sporo razvija. Pri većoj temperaturi biljka brže klija. Za razvijanje svog korena, šećerna repa treba toplotnu sumu od 2500°—2800°. Nešto viša temperatura potrebna je repi za vreme zrenja, te prema tome, šećerna repa dobrog kvaliteta uspeva u krajevima, gde pred kraj leta i početak jeseni viadaju vrućine.
Slika 7 — Šećerna repa s lišćem
Izostavljeno iz prikaza
Šećerna repa, osim toplote, treba i svetlosti. Ranije je vladalo mišljenje da joj je direktna sunčana svetlost bezuslovno potrebna. Međutim dokazano je, da je moguće dobru repu dobijati i tamo gde se javlja posredna, rasturena svetlost, kao što je slučaj u Velikoj Britaniji. Glavno je, dakle, da dnevne svetlosti ima dovoljno. Pored toplote i svetlosti, igra značajnu ulogu i vlažnost.
Suvo podneblje škodi, a isto tako i kišbvito. Ustanovljeno je da je dovoljno ako u zimskim mesecima padne 180—200 mm vodenog taloga, i ako od nicanja repe do sredine juna padne oko 75 mm. Najbolje je ako repa u mesecima punog porasta dobije oko 150 mm taloga, i to u vremenu od sredine juna do sredine avgusta. Od sredine avgusta pa do zrenja, dakle 8—10 nedelja, repa treba da dobije još oko 75 mm. tako da se godišnja padavina od ®ko 500 mm može smatrati dovoljnom ako je ravnomerno raspodeljena-
Računa se da za jedan kg suve repe treba oko 400 1 vode. Kod nas prinos repe iznosi oko 200 q korena i oko 100 q lišća i glava. Uzimajući da suva supstanca u korenu iznosi oko 25% i suva materija u lišću oko 15%. onda imamo ukupan prinos suve supstance sa 1 ha oko 6500 kg. Prema tome, potrebna količina vode po 1 ha zemljišta iznosila bi oko 2600 m3, što odgovara vodenom talogu od 260 mm. Ova činjenica pokazuje da je šećernoj repi potrebno mnogo vodenog taloga i da se pri njenoj obradi mora o tome voditi računa. Nije onda slučajno da najveći prinos repe i šećera ima Hollandija, koja ima relativno više vodenih taloga od Nemačke i ĆSR, pa prema tome i veći prinos repe. Ukoliko se ide više na jug, količina vodenog taloga opada, tako da tri južna evropska poluostrva, Pirinejsko, Apeninsko i Balkansko imaju najmanji prinos repe. Međutim, zaostalost repne kulture u pomenutim oblastima nije samo rezultat oskudice vodenih taloga, već i kvalitet i obrada zemljišta.
U prvoj polovini prošlog veka, dakle u vremetiu rađanja šećerne industrije iz šećeme repe, vladalo je mišljenje da su za šećernu repu podesna samo neka specijalna zemliišta. Od toga doba do danas, prilike su se sasvim izmenile i danas se smatra podesnim svako zemljište na kome se sa uspehom gaje i druge kulture. U tome i leži značaj šećerne repe i baš zbog toga je ona dobila toliku važnost. Šećerna repa uspeva i na teškom zemljištu od ilovače pa do lakih peskuša. Štaviše, na peskovitom terenu sa pogodnim đubrenjem i odgovarajućim meteorološkim prilikama mogu se dobiti i veoma zadovoljavajući rezultati. Ipak se izvesni tercni, s ob.z.irom na njihov sastav i strukturu mogu označiti pogodnijim za kulturu šećerne repe.
Najpogodnija zemljišta su ravna, duboka, humozna ilovača ili lapornjača, sa dosta biljne hrane. UT drugi red dolaze peskovite ilovače i glinovite peskuše, ako nisu suviše suve. Zemlljište ima raznoliku ulogu, od njega zavisi kako će se biljka učvrstiti pomoču svog korena. Zemljište je skladište raznih hranljivih sastojaka potrebnih biljci za njeno razviće. Zemljište je nosilac vazduha, toplote, vlage, elektriciteta. Zemljište je sredina u kojoj se razvijaju i deluju razni mikroorganizmi, neophodno potrebni za održavanje plodnosti. Dakle, zemljište namenjeno kulturi šećerne repe ima da odgovara svim tim mehaničkim, hemijskim, fizikalnim i biološkim zahtevima. Na mnoge ove činioce može čovek da utiče načinom obrade, tako da pored klimatskih uslova, obrada zemljišta postaje važan uslov za uspevanje šećerne repe. Šećerna repa doiazi u plodored posle žitarica, pšenice ili ječma. Odmah posle žetve treba zemljište plitko zaorati. Zaoravanjem strnjike uništava se korov i pomaže se njeno truljenje, kao i stvaranje humusa. Osim toga, zaoravanjem se prekidaju kapilari kroz koje vlaga izlazi iz zemlje i na taj način sprečava gubljenje vlage. Zaoravanje ne treba da bude dublje od 3—4 cmPosle zaoravanja treba zemljište podrljati i povaljati. Valjanjem se zemlja izravna i na taj način smanjuje površina zemlje izložena isparavanju. Osim toga uvalja se i semc korova tako da ono nikne i pošto u jesen sleduje duboko zaoravanje, sav se zeleni korov zaore ili uništi. Ako se prirodno đubre dovozi odmah posle žetve, onda treba zaoravanje strnjike vršiti istovremeno sa zaoravanjem đubreta, samose u tom slučaju ore nešto dublje. tako da zemljini mikroorganizmi mogu početi svoj rad. Ako se pak đubre dovozi s jeseni, onda to treba činiti pre jesenjeg ili dubokog oranja.
Za bolji uspeh kulture šećerne repe potrebno je da se ova uzgaja u izvesnom plodoredu. Pod plodoredom se u poljoprivredi razume raspored. po kojem se kulturno bilje sadi jedno iza drugog na istom terenu. Prema kulturnim biljkama koje se-. gaje u pojedinim krajevima, razlikuje se i plodored. Sve kulturne biljke možemo podeliti u okopavimi i neokopavinuPrve se moraju u toku svog uzrasta više puta okopavati, kao što je to slučaj kod kukuruza, krompira, suncokreta, stočne repe itd., dok se druge kulture posle setve skoro ne diraju. Ovo je slučaj kod pšenice i žitarica uopšte. Pošto se dakle žitarice u toku uzrasta ne diraju, ili pak, ako se to čini, to je na štetu biljke, zemljište se mora pre setve tako spremiti da je na njemu sav korov uništen. To je slučaj samo onda ako je predusev žitariceokopavina, koja je naravno brižljivo obrađivana. Iz toga sleduje da je najjednostavniji plodored okopavina-neokopavina. Taj je plodored u upotrebi u mnogim krajevima Jugoslavije gde se gaji samo kukuruz, a posle njega žitariceSvaki će zemljoradnik prema svojim prilikama podešavati i plodored, samo mora nastojati da repa ne dođe u plodored u manjem roku od četiri godine.
Vreme setve zavisi od mnogih okolnosti, od klime, od zemljišta i drugih činilacaVažno je pritom imati na umu da šećernoj repi treba više toplote nego jarim žitaricama (ječam, zob i dr.), zato se ona i seje posle njih. Rana setva. može imati loših posledica, jer zbog nedovoljne toplote seme ostaje u neisklijalom stanju i počinje, pri suvišnoj vlazi, da trune. Utvrđeno je da je i seme šećerne repe ,pri temperaturi zemlje od 9° C klijalo za 22 dana, dok jena toploti od 15° C isklijalo za tri dana. Za naše prilike najpodesnija setva repe jeste oko 1 aprila, i 10 od 20 marta do polovine aprila, kada treba sva repa >da je već zasejana. Kasnija setva dolazi samo onda n obzir ako prvi usev propadne i ako polje treba ponovo zasejati. Ogledi, činjeni sa šećernom repom dokazuju da vreme setve šećerne repe ima znatnog upliva na prinos. Tako su jedni ogledi dokazali da je repa zasejana 2 aprila dala prinos od 531 q po 1 ha, dok je repa zasejana 1 maja dala 452 q, a repa zasejana 10 maja 357 q po .1 ha.
Setva šećerne repe vrši se sada samo pomoću mašina
U izuzetnim slučajevima i na manjim površinama može se sejati rukom u redove koje se povuku konopcem, ali taj način setve već je potpuno potisnut od mašina sejalica. Pošto su pak ove mašine veoma skupe, to se za njihovu nabavku i održavanje brinu samo fabrike šećera koje ih stavljaju proizvođačima na raspoloženje. Sejalice ne samo da repno seme seju u istoj i stalnoj dubini, već posao setve obavljaju i vrlo brzo. Jedna sejalica može dnevno da zaseje oko 8 kj. zemljišta. Ako se uzme da se setva repe ima izvršiti u toku od 2—3 nedelje, onda je jasno da su za to najpogodnije sejalice. Kod sejalica repno seme pada« neprekidno u brazde i stoga se ova setva zove puna setva. Zrnevlje je posejano gotovo na istom rastojanju i pri klijanju se dobija neprekidan red koji mora zatim da se proređuje. Dobra strana ovog načina setve je u tome, što seme ne pada u gomile tako da se svako seme dobro razvija. Ovaj način setve naročito je dobar gde zemljište nije naklonjeno formiranju kore i gde se repnim semenom ne treba štedeti. Osim ovog načina setve imamo još i setvu na kućice. Kod ovog načina seme ne pada neprestano u brazdu, već u izvesnim razmacima, tako da na određenim rastojanjima pravi gomilice-kućice. Pri klijanju semena ne nastaje neprekidan red kao kod pune setve, već se stvara žbunje iz kojih se pri proređivanju ostavlja samo najjača biljka. Ovaj način setve pogodan je za zemljište koje posle kiše dobija čvrstu koru koju će više biljaka moći lakše da probiju nego svaka pojedinačno. Tim načinom štedi se i repno seme, ali je ,loša strana što se biljke, pri nešto zadocnelom proređivanju toliko spletu svojim korenjem, da usamljivanje repe postaje težak posao. Osim toga sejalice moraju da rade besprekorno, inače mogu nastati velike praznine. Praksa je pokazala da je puna setva za prilike u Jugoslaviji najpodesnija, pa se ona, prema tome, kod nas isključivo i praktikuje.
Posle setve repu treba nadgledati. Ako padne kiša, pre nego što je nikla, na teškim zemljama se nahvata kora, koju biljka teško probija. Tu koru treba razbiti, ali se to mora činiti oprezno da se biljka ne ošteti. Najbolje je to činiti valjcima, koji koru razbijaju na sitne komade. Čim repa klija toliko da se redovi poznaju, treba repu prašiti. Prašenje uništava korov u svom početku, sem toga se njirne razbija kora i zemljište se vetri, tako da vazduli lakše dolazi do korenja biljke. Ako je repa sejana tako da se redovi raspoznaju, onda se prašenje može početi pre nego što repa isklija. Prašenje se vrši ručnom snagom. pri čemu se upotrebljavaju motikePri ručnoj snazi, za prašenje je potrebno 7—8 radnika po 1 ha. Praši se samo između redova, dok se sami redovi ne diraju. Umesto prašenja motikama upotrebljavaju se i male ručne mašine, zvane planeti. Proređivanje repe može se smatrati za jedan od najvažnijih poslova kod kulture šećerne repe i vrši se na 8—10 dana posle prašenja. Prilikom setve u zemlju se stavlja više semena nego što bi teoriski bilo potrebno. Tako, na prijner, 1 ha treba za setvu oko 30 kg repnog semena. Jedan kilogram semena daje kod dobrog kvaliteta oko 70.000 klica, dok na 1 ha, pri sadašnjim metodima rada, dolazi oko 100.0CO biljaka. Zriači da bi teoriski bilo dosta uzeti V/z kg semena, dok se u praksi uzima skoro 20 puta veća količina.
Čim klica isklija, tj. kad dobija 3—4 listića i dok još cela biljka nije deblja od slamke, niti duža od 8—10 cm, treba preduzeti proređivanje ili osamljivanje repe, što znači da treba oštaviti samo određen broj biliki, a sav višak ukloniti. Ukoliko se pre izvrši proređivanje, utoliko če zaostalim biljkama stajati više hrane i viage na raspoloženju, pa će se utoliko repa intenzivnije razvijati. Svako zakašnjenje utiče na prinos repe. Jedan ogled pokazao je da je repa razređena 24 maja dala 322 q po ha, dok je repa razređena 27 juna dala 224 q po haMeđutim, ne sme se ni preuraniti sa proređivanjem. Može se desiti da posle toga nađu štetočine i da unište izvestan deo repe, pa bi ostalo mnogo praznih mesta. Repa se proreduje tako, da odstojanje između biljaka u redu iznosi 15—20 cm. Za proređivanje 1 ha potrebno je oko 25 radnika. Posle proređivanja nastaje okopavanje repe. Svrha okopavanja je da se korov uništi’ i da se, sem toga, razbija kora koja se stvara usled kiše. Time se zemlja provetrava i prekidaju zemljini kapilari, koji pomažu sušenju zemIjišta. Ne može se tačno predvideti koliko će se puta repa okopavati, jer mnogo zavisi od klimatskih i mesnih prilika. Ipak s okopavanjem se ne sme štedeti i treba ga vršiti bar tri puta.
Slika 9 — Razređivanje šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Slika 10 — Okopavanje šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Prvo okopavanje treba vršiti na 4—5 dana posle proređivanja repe, drugo na oko 10 dana posle prvog i treće okopavanje na oko 8 dana posle drugog. Okopavanje se vrši Ijudskom ili najbolje kombinovanom Ijudskom i stočnom snagom, pri čemu se upotrebljavaju isti alati i mašine kao i za prašenje. Prilikom prvog ili drugog okopavanja dodaje se često i veštačko đubrivo. To se zove đubrenje »na glavu«. Vreme kada je repa zrela za vađenje, zavisi od mnogih činilaca, od vrste repnog semena, od terenskih i klimatskih prilika. Kao zrela repa smatra se ona kod koje su težina repe i sadržaj šećera dostigli svoj vrhunac. Zrela se repa poznaje po boji lišća, ukoliko ono nije unakaženo nekom bolešću. Čim lišće počne da dobija zelenkasto-žučkastu boju i čim počne da vene, repa je zrela za vađenje. U naširn krajevima repa dozreva polovinom septembra do polovine oktobra što, razume se, mnogo zavisi od mesnih prilika. Kako kod nas nastaju jesenje kiše obično u oktobru, dobro je početi s kampanjom nešto ranije.
Vađenje šećerne repe vrši se ručnom ili mašinskom snagom. Vađenje repe ručnom snagom vrši se vilama ili ašovima. Vilama je lakše raditi jer se u zemlju lakše zabadaju, ali je dobra strana ašova što se njima repa manje ozleđuje. Pri vađenju treba paziti na to da se ašov ili vile ne zabodu baš do same repe, već da između njih i repe ostane sloj zemlje od 3—5 cm da se repa ne bi zgnječila. Vađenje repe rukom je dosta mučan posao, te iziskuje dosta radne snage. Da bi se u tom pogledu postigla ušteda i da se vađenje repe ubrza, upotrebljavaju se i razne mašine. Međutim kod nas vađenje šećerne repe zavisi skoro isključivo od Ijudske radne snage. Obično ide jedan radnik i vilama i ašovom vadi koren iz zemlje, drugi radnik ide za njim i rukama skuplja repe sa zemlje, stresa ih od zemlje i zatim ih baca na gomilu. Kada se dosta repe nakupi, počinje se sa sečenjem glava. Sečenje se vrši specijalnim nožem kojim se odstranjuje onaj deo korena koji nosi lišće. Sadašnja praksa u našoj industriji šećera nalaže da glava ima biti odvojena od korena repe ravnim presekom tako; da se na vratu raspoznaju ostaci poslednjeg vegetacionog okca (pupoljka). Za vađenje i sečenje glava treba oko 25 radnika po 1 ha.
Slika 11 — Izgled šećerne repe s dobro odsečenom glavom i lišćem
Izostavljeno iz prikaza
Današnja ili, ako se to sme reći, moderna šećerna repa, jeste veštačka tvorevina čoveka, jer se ona veoma mnogo razlikuje -od svojih ishodnih oblika. Najveća razlika je u sadržaju šećera. Dok je ishodni oblik šećerne repe od pre 140 godina sadrkolnosti zahtevaju visok stepen poljoprivrednog gazdinstva i visoku stručnost poljoprivrednog rada.
Slika 12 — Izgled šećerne repe s nepravilno odsečenom glavom i lišćem
Izostavljeno iz prikaza
Šećerna repa iziskuje veliku upotrebu Ijudske i stočne radne snage, tj. zahteva velike investicije još pre nego što donese plod. Ali zato šećerna repa bogato isplaćuje trud koji je uložen oko nje. Ona daje koren iz kojeg se dobija šećer kao glavni proizvod, a melasu, rezance i krečni talog kao sporedni proizvodi. Dok šećer predstavlja Ijudsku hranu (a može se dati i stoci), dotle melasa i rezanci čine odličnu stočnu hranu. Po pravilu, proizvođač repe dobija, ili pak treba da dobija. melasu i rezance za ishranu svoje stoke koja opet tu hranu prerađuje u đubre koje odlazi na njivu, gde ne samo da održava plodnost njive nego je i uvećava. Ako proizvođač repe koristi još i krečni talog za đubrenje svojih njiva i ako pravilno koristi glave i lišće šećerne repe, onda se gajenjem šećerne repe niukoliko ne slabi moć zemljišta.
Šećer, sam po sebi. predstavlja proizvod dobijen iz vazd, ušne ugljcne kiseline i vode, tj. iz sastojaka koja ne čine zalihu hranliivih sastojaka dotič. riog zemljišta. Prema tome. prihod što ga proizvođač repe ima od šećerne repe. predstavlja čistu naknadu za uloženi trud i kapital. Osim toga od šećerne repe ima i posrednih koristi. Dubokim oranjem i čestim okopavanjem zemljište se čisti od korova tako, da se stvara odličan preduslov za kulturu koja dolazi posle šećerne repe. Šećerna repa pušta dubok koren koji svojim žilama i žilicama dostiže dubinu od oko 2 m. Kada se koren vadi iz zemlje, žilice zaostaju i istrunu, te zemljište postaje rastresitije i plodnije. Sve te okolnosti načinile su od šećerne repe neophodnu biljku bez koje se napredna poljoprivreda ne da ni zanjisliti. Danas se šećerna repa gaji u svim delovima sveta gde je klima podesna za njeno uspevanje. Ona se gaji u ovim zemljama:
Slika 13 — Razvoj šećerne repe kod dobro pripravljenog zemljišta
Izostavljeno iz prikaza
Slika 13a — Razvoj šećerne repe kod loše pripravljenog zemljišta
Izostavljeno iz prikaza
Evropa: Jugoslavija, SSSR, Turska, Bugarska, Rumunija, Italija^ Španija, Francuska4 Nemačka, Holandija, Danska, Velika Britanija, Švedska, Čehoslovačka, Finska, Poljska, Austrija, Mađarska.
Afrika: Egipat.
Azija: Sibirija, Formoza, Turkestan, Japan, Iran.
Australija: Jugozapadni Vels, Tasmanija, Novi Zeland.
Amerika: USA i Cile.
Najveći proizvodač šećera iz šećerne repe je SSSR. lako je šećerna repa u svom današnjem obliku, rezultat marljivog rada i odfebiranja (selekcije) za poslednjih 140 godina, istorija njenih predaka seže u tamu daleke prošlosti. Njen neposredni predak jeste divlji oblik repe (koja nosi botanički naziv Beta Maritima) i koja raste na obalama Sredozemnog Mora. Koren divlje repe Ijudi su od vajkada upotrebljavali kao stočnu hranu, a izgleda da je služio i za Ijudsku hranu. Za vreme građenja čuvene Keopsove piramide kod Kaira u Egiptu radnici su, između ostalog dobijali sledovanje i nckog korenja za koje se veruje da je predak naše sadašnje šećerne repe.
Slika 14 — Zaprašivanje šećerne repe hemjJfalijama H borbi prativ štetoćina
Izostavljeno iz prikaza
Kod starih pisaca, iz vremena pre naše ere, često nailazimo na zapise koji govore o hranljivom korenju, samo se ne zna da li je reč o korenju repe ili koje druge biljke. Grčki lekar Hipokrat preporučivao je čorbu od repe za lečenje nekih bolesti. dok je lišće natopljeno vinom preporučivao za lečenje rana. Isto tako nalazimo kod nekih pisaca preporuku da se sok od repe upotrebi za mazanje kože, za čišćenje zuba i za popravku vina koje počinje da kiseli. Literatura iz Srednjeg Istoka spominje repu kao jelo, a neki portugalski pesnik napisao je oko 1500 godine stihove »da čovek treba da ima onoliko mozga, koliko sladost sadrži repa«. Godine 1600 Francuz Olivije de Ser zapisao je u svojoj knjizi »O poljoprivredi i gazdinstvu« da raskuvan koren repe daje sirup, sličan sirupu od šećera. Nemački hemičar Andreas Markgraf dokazao je 1747 godine da je šećer. sadržan u repi, istovetan sa šećerom iz trske iz koje se šećer u ono doba jedino dobijao-
Ovaj Markgrafov pronalazak ostao bi zanimljiv ali ne i praktično iskorišćen, da nije bilo njegovog učenika Karla Aharda koji usmerujc sav svoj talenat i sve svoje znanje da praktično iskoristi ovaj pronalazak. On njemu posvećuje ceo svoj život, karijeru i novac i to samo »iz žarke Ijubavi prema pruskoj otadžbini želi da stvori novu granu evropske industrije«. Četvrt veka posle Markgrafovog otkriti, Atiard je uz finansijsku pomoć Fridrihp Velikog, počeo vršiti eksperimente o mogućnosti dobijanja šećera iz repe na trgovačkoj bazi. Sumu od 8000 talira koju je dobio od pruske vlade, on upotrebljava za to da zaseje oko 30 ha površine zemljišta sa šećernom repom. Nažalost smrt njegovog pomagača prekinula je za izvesno vreme ove eksperimente i on tek kasnije uspeva da nastavi svoje pokušaje uz potporu koju mu pruža Fridrih Vilhelm III kome je Ahard, 1799 godine podneo prvi uzorak belog šećera iz šećerne repe. Stručna komisija koja je imala da pregleda Ahardov rad, dala je povoljno mišljenje i tako je 1802 godine podignuta prva fabrika šećera u Kuneru kod Štajnaua u Šleziji koja je godinu dana kasnije i proradila. Ahard je od 100 kg repe dobijao 4 kg šećera i bio tako osnivač industrije šećera iz šećerne repe. Njegova zdrava i dalekovidna predviđanja čine i danas osnovu selekcije repe. Još 1799 godine on je pisao: »Korisna primena repe za proizvodnju šećera zavisi samo od njene kulture-.. iz toga sledi da je kultura šećerne repe osnova od čijeg daljeg razvoja zavisi povoljan razvitak šećerne industrije«. Svaki početak je težak, ali ova izreka kao retko gde ogledala se u istoriji industrije šećera iz repe.
Slika 16 — Prva fabrika šećera u Kuneru (šlezija), sagrađena 1802 god.
Izostavljeno iz prikaza
Teškoće, na koje je Ahard nailazio, bile su ogromne i mnogi su mu govorili da on nema praktičnog smisla i da je sva potpora koja mu se pruža bačen novac, a mnogi su ga čak i neposredno ismejavali i omalovažavali. Međutim Ahard je mastavio rad sa upornošču i uskoro su njegovi pokušaji urodili plodom i privukli pažnju i interesovanje inostranstva. Tako se, na primer, Francuska počela interesovati za Ahardove oglede i može se reći da je njegov rad bio više cenjen u Francuskoj, nego u njegovoj rođenoj otadžbini Nemaokoj, odnosno PruskojFrancusko poljoprivredno društvo, posle nekih uspelih ogleda, podiglo je dve male šećerane koje su pak radile samo kratko vreme jer ih je ugušila konkurencija šećera iz trske koji se uveliko uvozio posle zaključenog mira u Amienu. Godine 1803 nastala je ponovo blokada evropskog kontinenta i cena šećeru je počela naglo da skače. U isto vreme pada i naglo celokupna poljoprivredna delatnost kao posledica odlaska Ijudstva u rat. Napoleon, tada diktator Evrope — video je u novoj industriji šećera odlično sredstvp da, s jedne strane otkloni nestašicu šećera i, s druge strane, da istovremeno pripomogne razvoju ostale poljoprivredne proizvodnjeOn je izdao nalog grupi francuskih hemičara i agronoma da svestrano ispitaju sve mogućnosti dobijanja šcćera iz šećerne repe. Benžamen Deleser u svojoj maloj fabrici u Pasiju, izradio je izvesnu količinu lepog belog kristalnog šećera (1811 g.) i to je bilo saopšteno Napoleonu. Priča se da je on odmah skočio i otišao u fabriku. Kada je i svojim očima video izrađeni beli šećer, skinuo je sa svojih prsiju orden »Krst časti« i pjikačio ga na grudi Deleseru.
Pošto je proizvodnja šećera i repe toliko napredovala, da je izišla iz okvira eksperimentisanja, Napoleon je zaveo čitav niz mera za njeno unapređenje jer je smatrao da bi razvoj nove industrije bio suviše spor, ako bi se ona prepustila samoj sebi. Marta meseca 1811 godine, Napoleon izdaje dekret po kome se imalo žasejati 32-000 ha sa šećernom repom i da se imaju otvoriti 6 stručnih škola, a istovremeno po tom dekretu zabranjen je svaki uvoz šećera. Drugim jednim dekretom, od januara 1812 godine Napoleon je naredio osnivanje daljih 5 stručnih škola u koje je imalo biti primljeno sto odabranih učenika, a istovremeno je odredio da se zaseju 50.000 ha sa šećernom repom i izdao 500 odobrenja za podizanje fabrika šećera. Budući fabrikanti šećera su imali da se obavežu da će izrađivati najmanje 10 tona šećera godišnje. Istovremeno imale su biti podignute i 4 državne fabrike šećera. Napoleon je dalje naredio svom ministru poljoprivrede da odredeni kontingent repe rasporedi na sve departmane da bi se mogla proizvesti dovoljna količina šećera za domaću potrošnju. Proizvođačima repe je objašnjeno da gajenje šećerne repe popravlja zemljište i da otpaci predstavljaju dragocenu stočnu hranu. Na ovaj način industrija šećera u Francuskoj dobila je velikog zamaha, tako da je 1816 godine u Francuskoj bilo 213 malih fabrika šećera sa proizvodnjom od oko 4000 tona godišnje.
Dakle, u vezi sa osnivanjem industrije šećera ističu se medu mnogobrojnim pionirima, tri čuvena imena: Markgraf, Ahard i Napoleon. Dok su se prva dvojica bavila isključivo naučnom i praktičnom tehničkom stranom problema, dotle je Napoleon novu industriju uključio u narodno-gospodarski život ne samo Francuske, već i cele Evrope. Koliko su njegovi pogledi na ovu novu industriju bili zdravi i dalekovidni, dokaz je da se industrija šećera iz repe održala i posle njegovog pada. Evropa je. sada sa svog sopstvenog tla dobijala sirovinu za izradu šećera i nije više zavisila u tolikoj meri od uvoza šećera kao ranije.
Sva nastojanja u evropskim zemljama idu sada za tim da se kultivisanje šećerne repe što više unapredi. U tom nastojanju ne zaostaje ni Jugoslavija, jer i ona, kao i sve ostale evropske zemlje, zasniva svoju proizvodnju šećera na šećernoj repi, jer ni u našim’ krajevima ne uspeva šećerna trska. Uporedo s razvitkom proizvodnje šećera, bilo iz repe ili trske, razvijala se i potrošnja šećera i prema tome biće zanimljivo da iznesemo kratak pregled o razvitku potrošnje šećera.
Potrošnja šećera
Upotreba slatkiša u Ijudskoj ishrani svakako je stara koliko i Ijudski rod. U početku su Ijudi upotrebIjavali med kao sredstvo za zaslađivanje jela i pića i tek je kasnije došao na tržište »med bez pčela«, kako se nazivao šećerni sirup« dobijen iz šećerne trske. Nagli razvoj proizvodnje, kao i potrošnja šećera, zabeleženi su za vreme procvata arapske kulture, verovatno iz razloga što je Muhamed zabranio svojim vernima alkoholna pića, pa su oni tražili naknadu u slatkim jelima i pićima. U to doba pada i upotreba kafe uveliko. Krstaši su preneli šećer sa Srednjeg Istoka u Evropu gde se njegova potrošnja počinje naglo da razvija j to osobito u višim društvenim slojevima, jer je za obične građane cena šećera bila isuviše visoka. Sredinom XVI veka 1 kg šećera stajao je u Engleskoj toliko, koliko polovina jednog teleta. Pored svega toga, šećer iako luksuzno jelo, sve -se više upotrebljavaoZna se da krajem XVI veka nije bilo nijednog otmenijeg ručka na kojem nije izneto obilje šećera u najraznovrsnijim oblicima i figurama, kao na primer: Ijudi, ptice, razne životinje, cveće itd., i sve to izrađeno iz šećera. Sva jela i pića spravljena su zaslađena, šećera je bilo u mesu, ribi, jajima, vodi, jednom reči, uvek i svuda se upotrebljavao šećer. Uvođenjem kafe i čokolade, potrošnja šećera se naročito povećava sredinom XVII veka. Sve do XVI veka u Evropi se nije znalo ni za čaj, ni za duvan. Caj je bio prava retkost i tek 1652 godine predstavnici Istočno-Indijske Kompanije doneli su engleskoj kraljici nekoliko funti čajnog lišća kao neki naročiti dar.
Kod nas se potrošnja šećera razvijala po istim linijama kao i potrošnja šećera u drugim evropskim zemljama. U balkanske zemlie se šećer uvozi iz Sirije i smatran je kao istočno-indijska đakonija. Upotrebljavao se za jela, pića i za razne lekove. Naši srednjovekovni junaci »šećer iju i rakiju piju«, a poneka naša lepotica išla je i dalje, pa se veli da je »šećer jela, šećer vodu pila, šećerna se vodom umivala«. U srpskim narodnim pesmama ne spominje se nijedna svečanija prilika na kojoj ne bi bio poslužen šećer. Iz mnogobrojnih primera se vidi da je našem narodu šećer bio dobro poznat i reč »šećer« upotrebljavala se i u prenosnom smislu za sve što je drago i lepo.
Slatko koje se spravlja kuvanjem voća sa šećerom već je odavno poznato u našem narodu. Predanje veli da je neka Makedonka stavila otrov u »slatko« i njime otrovala Aleksandra Velikog zato što ovaj nije hteo da raspusti vojsku u kojoj je služio i njen sin.
Mnogi putnici koji su tokom prošlog veka prolazili kroz našu zemlju, opisivali su svoje putne doživljaje i redovno spominju slatko kojim su bili posluživani. Tako. na primer, jedan putnik priča da je domaćica »iznela vino, voće i slatko«. Tursko stanovništvo volelo je naročito slatkiše, a osobito alvu. Alva je bila toliko omiljena da su Turci u šali tražili od onog koji obuče novo odelo, da plati »alvaluk«, tj. da da bakšiš za alvuIsti pisac spominje da se u Beogradu viđaju Ijudi sa velikim plehanim sudovima pod pazuhom a oko pojasa nekoliko kesica u kojima je bilo gvozdenih šipčica. Kad ih koji od prolaznika pozove, oni dižu kapak sa suda u kome je bio gusto ukuvan sirup, a u nekim pregradama sitno istucan šećer i razni drugi začini. Prodavac uzima jednu od onih šipčica, umače je u sirup, zatim u šećer i u razne začine i stavlja je tako u usta kupcu koji mu za to daje novac.
Potrošnja šećera u našem narodu tesno je vezana sa upotrebom kafe. Naš svet je naučio da pije kafu od Turaka i ona se spravlja p Srbiji, kao i u Bosni kao »turska kafa«. Kafa vodi poreklo iz Abesinije, iz provincije »Kaffa« po kojoj verovatno i nosi svoje ime. Urođenici su odavno znali da uživanje izvesnih delova kafine biljke razbija san, pa je čak jedan pastir opazio da koze, koje brste kafino drvo, postaju življe i okretnije. Upotreba, kafe, kao piće, u Širim razmerama, počela je oko 1500 godine i to prvo u južno-arapskoj provinciji Jemen, odakle je prešla u Meku i Medinu. Njenom uživanju podavali su se najviše derviši kojima je to olakšalo da izdrže duge molitve i bdenje pri gladovanju. Kako su u Meku i Medinu dolazili hodočasnici iz celog muslimanskog sveta, to se upotreba kafe počela širiti na sve strane. Užvanje kafe uzelo je toliko maha da su se muslimanski visoki sveštenici počeli bojati da usled toga ne dođe do slabljenja morala. I već 1511 godine emir Hajr-Bcj zabranjuje prodaju kafe i izdaje naredbu da se poruše sva stovarišta kafe. Međutim, već njegov naslednik sam se podaje uživanju tog novog pića.
Kada su Turci upali u arapske zemlje, upoznali su kafu i preneli je, oko 1534 godine, u Carigrad. Kako su Turci u to vreme bili gospodari velikih područja ne samo u Aziji, već i u Evropi, to se kafa brzo širila na sve strane. Neki nemački lekar, u svojoj knjizi objavljenoj 1528 godine, piše da je na svom putu po Turskoj video kako Turci piju neku tečnost, crnu kao mastilo ali odličnog ukusa, koja leči mnoge stomačne bolesti.
Širenje kafe izazvalo je kod mnogih energično protivljenje. Tako je Fridrih Veliki zabranio upotrebu kafe u Pruskoj govoreći: »ja sam od malena pio pivo i bio zdraviji nego današnja pokoljenja koja se hrane kafom«. Neki su opet tvrdili da kafa ubija Ijudsku sposobnost rasplođivanja tj. da suvišno uživanje kafe može da dovede i do izumiranja Ijudskog roda. Ali i pored svih zabrana, kafa je sebi krčila put ne samo u Evropi, već i po drugim kontinentima. Zanimljivo je spornenuti da je u Sarajevu postojala kafana još 1592, dok je prva kafana u Londonu otvorena tek 1652 godine, u Beču 1683, a u Berlinu 1721 godine. Tuski putopisac Evlija Celebija, opisujući Beograd 1660 godine, ubraja kafane u privredne ustanove. Isti pisac spominje da u Valjevu nema ni mehane, ni bozadžinice, ali da ima krasno uređene kafane. Potrošnja kafe u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata iznosila je oko 700—800 vagona godišnje u vrednosti od 80-—90 miliona dinara. Ako uzmemo da na jedan deo kafe dolazi jedan deo šećera, onda se rnože uzeti da se samo za spremanje kafe trošiilo oko 700—800 vagona šećera.
Godine 1939 utrošeno je u Jugoslaviji oko 8756 vagona (od po 10 tona) šećera, a od toga je oko 167 vagona šećera upotrebljavano za zaslađivanje vinske šire. U 1940 godini potrošnja šećera iznosila je oko 9000 vagona i ako uzmemo da je onda bilo 15,800.000 stanovnika, znači da je potrošnija šećera 5* po jednom stanovniku iznosila oko 5,7 kg godišnje. Ako uporediimo to sa potrošnjom šećera drugih naprednih zemalja koje su godišnje trošile od 20—50 kg šećera po glavi, onda vidimo _da smo u pogledu potrošnje bili znatno zaostali. Naš Petogodišnji plan predviđa da se u 1951 godini povisi potrošnja šećera na 12 kg po osobi, tj. da se potrošnja udvostruči prema predratnoj.
Proizvodnja šećera je dugačak, težak i komplikovan proces koji zahteva velike mašiuske instalacije i veliku stručnost osoblja. I to je razlog što se proizvodnja nije mogla uvesti kao zanatska ili maloindustrijska delatnost. Kod skoro svih ostalih grana industrije mogu pored’ velikih fabrika da po stoje i male fabrike iii čak i zanatske radionice koje se međusobno podupiru. Tako, na primer, ima malih pecara rakije pored velikih industrijskih fabrika, malih radionica pored velikih mašinskih fabrika; male tekstilne fabrike sa 10—20 radnika uspešno rade pored velikih fabrika ,sa više desetina hiljada radnika. Industrija šećera je u samom svom početku dobila žig velike hemijske industrije i ona je to obeležje zadržala sve do današnjih dana. Nove tendencije u industriji šećera idu prema sve većim instalacijama i to utoliko više, ukoliko se saobraćajne veze i saobraćajna sredstva popravliaju.
Slika 17 — Pogled na modernu fabriku šećera od repe
Izostavljeno iz prikaza
Slika 18 — Unutrašnjost fabrike za preradu šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Proizvodnja šećera i šećerne repe
Kad govorimo o proizvodnji šećera, onda moramo početi sa proizvodnjom šećerne repe, jer se šećer, kao što smo govorili, ne stvara u fabrikama šećera, več na poljima šećerne repe. Fabri’ke šećera imaju zadatak da izvuku več pripremljen šećer iz korena šećerne repe, da ga očiste i da ga u vidu čistih kristala iznesu na tržište.
Kod šećerne repe je najkritičnije vreme od momenta vađenja do početka prerade u fabrici. Izvađena repa predstavlja živ organizam i ona nastavIja da diše i da ispoljava i druge životne radnje što sve ide na račun rezervi šećera u korenu. Na taj način nastaju gubici u šećeru koji su osobito osetni za vreme toplih jesenjih dana kakvi su obično kod nas u septembru i oktobru mesecu. Ovi gubici, kod nešto dužeg stajanja, mogu da iznesu oko 10%. Zato treba nastojati da se repa posle vađenja što pre dopremi u fabriku gde treba odmah pristupiti preradi. Kako se repa vadi u jesen iz zemlje, to i fabrike počinju da rade u jesen i završavaju kampanju najkasnije do kraja decembra, dakle pre nego što nastupe jaki mrazevi. Stoga fabrike šećera nose žig kampanjskog ili sezonskog rada, što znači da te fabrike rade samo oko tri meseca godišnje. Smrznuta repa da se takođe dobro preraditi, ali ako se jednom smrznuta repa otkravi, onda ona nije više pogodna za preradu. U našim klimatskim prilikama hladnoće nisu konstantne i zime su veoma promenIjive. U decembru imamo često mrazeva i do —20° C, dok u januaru, katkada temperatura dostiže i 10° C iznad nule. To su sve razlozi koji iziskuju od naše industrije šećera da svu raspoloživu količinu šećerne repe preradi do početka decembra ili najkasnije do kraja toga meseca. Trajanje kampanje ili sezone prerade repe od 100 dana može se uzeti kao maksimalna granica što ga ekonomična prerada repe dopušta u Jugoslaviji.
Prerada repe u samoj fabrici vrši se danas po postupku koji je više, manje ustaljen po svim fabrikama šećera, tako da onaj koji poznaje ovu proizvodnju u jednom kraju sveta, može da se vrlo brzo snađe u ma kojoj drugoj fabrici šećera. Mora se odmah naglasiti da u fabrikama šećera nema tajni i nema postupka koji nije detaljno opisan u literaturi ili časopisima. Dok o nekim granama prehrambene industrije nema iscrpnih podataka u literaturi (na primer o fabrici kvasca) dotle je fabrikacija šećera, možda, najrazrađenija grana veliko-hemijske industrije. 0 proizvodnji šećera postoji ogromna literatura sa detaljnim opisima i proračunima, tako da svaki ko želi, može da stekne sve potrebno predznanje iz stručnih knjiga. — Interesantno je spomenuti da je industrija šećera oduvek nosila obeležje međunarodne industrije. Statistički podaci, trgovačke informacije, tehnički pronalasci, naučni radovi itd. bili su uvek svima pristupačni. Stručnjaci pojedinih velikih fabrika mašina (na primer iz »Škode« i CKD u Čehoslovačkoj) obilazili su svake godine fabrike šećera u inostranstvu i upoznavali osoblje sa poslednjim izumima u svojoj industriji. Štaviše, išlo se i tako daleko, da se zavedu jedinstvene analitičke metode u svim fabrikama šećera na svetu. Svakako da je zbog ‘ovako široke međunarodne. saradnje industrija šećera mogla da zauzme tako važno mesto u hemijskoj industriji. Vrlo često su aparati primenjeni u šećernoj industriji, našli primenu i u drugim granama industrije, kao, na primer, aparat za otparivanje pomoću više tela.
Slika 19 — Postrojenje za istovar šećerne repe vodnim mlazem
Izostavljeno iz prikaza
Naši stručnjaci iz fabrika šećera treba takođe da održavaju što tešnju vezu s inostranom industrijom šećera, treba da prate svu literaturu o najnovijim tehničkim tekovinama, kako bismo mogli ići ukorak sa razvitkom ove velike industrije. lako ova grana industrije nema proizvodnih tajni, postoje ipak mnogi problemi koje mogu samo visoko kvalifikovani stručnjaci uspešno da reše. U industriji šećera ukrštaju se problemi poljoprivrede, hemije, mašinske tehnike. energetike, hidrotehnike, građevinske tehnike, transportne i komercijalne tehnike. Da se čovek snađe u tom spletu problema, mora raspolagati solidnim teorijskim znanjem kome treba da sledi praktičan rad. Najveći problem u fabrikaciji šećera, ponavljamo, jeste činjenica da se ima posla sa živim organiznom i to sa vrlo osetIjivim živim organizmom koji se zove šećerna repa. Njen sastav ne menja se samo iz godine u godinu, već i u toku jedne iste sezone. Prilagoditi radne postupke tim promenljivim ćudima šećerne repe, glavni je zadatak stručnjaka industrije šećera.
Slika 20 — Dizalica za istovar šećerne repe
Izostavljeno iz prikaza
Slika 21 — Stanica ea dizanje i pranje repe
Izostavljeno iz prikaza
Slika 22 — Difuzna baterija
Izostavljeno iz prikaza
Šećerna repa se mora pre njene prerade dobro oprati i očistiti od blata, zemlje, lišća, trave itd., tako da koren bude potpuno čist. Pranje repe vrši se delimično u kanalima kojima se repa doprema u fabriku, ali glavno pranje odvija se u posebnim aparatima za ispiranje, na takozvanim pračkama. Pračke imaju zadatak da repu ne samo operu, nego i da izdvoje lišće, travu, kamenje i drugo, tako da za preradu dospe samo sasvim čist koren šećerne repe. Ovako oprana repa, pre nego što stigne na preradu, meri se automatskim vagama tako da se tačno zna kolika je količina repe za preradu.
Slika 23 — Pumpna stanica
Izostavljeno iz prikaza
Sa automatske vage repa dolazi na mašinu za sečenje repe na kojoj se reoa iseče na rezance dužine 3—8 cm i debljine 2—5 mm. Ovako spremljeni rezanci sadrže sav šećer iz rene i s toga se i zovu slatki ili sveži rezanci. Naredni zadatak fabrikacije sastoji se u tome da se šećer sad izvadi iz slatkih rezanaca. To se čini u velikim gvozdenim nosudama koje se napune svežim rezancima. Kroz njih se sada pušta da struji vruća voda po protiv-točnom principu koia postepeno odnosi šećer iz rezanaca ili kako se to obično kaže vrši se »izluživanje« rezanaca. Ove se posude nazivaju difuzerima i tokom rada difuzeri se na podesan način međusobno povezuju tako, da čine lanac ili bateriju. U takvoj difuznoj bateriji međusobno su povezani 12—14 difuzera. Rezanci ostaju u jednom difuzeru 70—80 minuta za koje se vreme iz rezanaca izluži oko 97% od ukupnog šećera u rezancima. Nakon izluženja, difuzeri se prazne i ponova pune svežim rezancima i taj se posao nastavlja, danju. noću, neprestano, sve dok se kampanja ne završi. Sa difuzne baterije dobija se na jednoj strani difuzni sok, a na drugoj strani izluženi rezanci i otpadna difuzna vodaIzluženi rezanci sadrže oko 95% vode i usled toga nisu podesni za transport i za neposrednu ishranu stoke. Zato se ti rezanoi presuju i ovako jedan put presovani rezanci sadrže oko 92% vode i daju se producentima repe za ishranu stoke. Ovi rezanci se mogu odneti odmah ili kasnije, pošto se konzerviraju u jamama. U većini slučajeva rezanci se presuju još jednom, tako da se sadržaj vode smanjuje na 83—84% i ovako dvaput presovani rezandi odlaze na sušenje. Osušeni rezanci sadrže 11—14% vlage i oni se drže dugo a da se ne ukvare. Suvi rezanci predstavljaju odličnu stočnu hranu i od 100 kg prerađene repe dobija se oko 5—6 kg suvih rezanaca.
Difuzni sok koji se dobija iz difuznih baterija je tamna, prljava tečnost sa oko 11—15% šećera i sa 2—2,5% drugih sastojaka ikoji se u šećeranstvu zovu skupnim imenom nešećeri. Ovi nešećeri su neželjeni pratioci difuznog soka koje treba na neki način odstraniti. To se čini dodavanjem kreča, odnosno krečnog mleka u količini od oko 1—2% negašenog kreča računajući na prerađenu repu. Dodavanje krečnog mleka vrši se u dve ili tri faze. Kreč se iz soka izdvaja uvodenjem ugljene kiseline koju fabrike šećera pripravljaju, zajedno sa krečom, u svojim krečnim pećima. Radnja vezivanja kreča ugljenom kiselinom zove se saturacija i ona se takođe obavlja u dve, a negde i u tri faze. Poslednja saturacija se ponegde dopunjuje sumpornim dioksidom. Prilikom saturacije delići kreča menjaju se hemijski i iz rastvornog stanja prelaze u talog koji se useda koji kao kakvom mrežom hvata primese iz soka, te na taj način vrši delimično čišćenje istog. Radi odvajanja taloga sok se tokom čišćenja filtrira 3—4 puta i takav krečni talog izlazi iz fabrike kao sporedan produkt. Na 100 kg prerađene repe dobija se 6—10 kg krečnog taloga sa 50% vode. Posle čiščenja soka ovaj ima zlatno-žutu boju i sadrži 11—14% šećera i oko 1—1,5% nešećera i zove se laki sok.
Za dobijanje šećera iz lakog soka potrebno je odstraniti 86—89% vode, isto tako treba ukloniti i sav preostali nešećer. Odstranjivanje vode se vrši ukuvavanjem soka i to se vrši najpre na otparnoj stanici sa koje se dobija takozvani gusti sok koji ima oko 40% vode. Posle toga se gusti sok ukuvava pod smanjenim vazdušnim pritiskom, na »vakuum« aparatima na kojiina se sok ukuvava dotle, dok se tokom kuvanja šećer ne isknistalizira i dok se ne dobije testasta masa sastavljena od kristala i sirupa. Ova testasta masa sadrži oko 6—10% vode i u šećeranstvu se zove šećerovina. Kada je kuvanje šećerovine završeno, onda se ona ispušta u aparate za hlađenje, u refrižerartte, posle čega.se pušta na centrifuge Centrifuge prave oko 1000 obrtaja u minutu i na njihovim sitima se zadržava kristal, dok sirup prolazi kroz sita i skuplja se u određene rezervoare. Šećer na sitima centrifuge opere se vodom, a ako treba i parom, suši se na posebnim aparatimasortira i odlazi u magazine kao gotova roba. Izdvojen sirup se’ ukuvava nekoliko puta dok se ne dođe do krajnjeg sirupa iz koga se običnim radnim postupkom šećer više ne može dobiti. Taj krajnji sirup se zove melasa i on se upotrebljava za proizvodnju kvasca, špiritusa, a služi i za stočnu hranu. Za proizvodnju 1 kg kvasca treba oko 1,30 kg melase. Za proizvodnju pak 1 litra alkohola treba oko 3,5 kg melase. Iz 100 kg prerađene repe dobija se oko 4,5 kg melase, što znači da se sa proizvodnjom 1 kg šećera bele robe dobija 380—400 kg melase.
Gotov šećer ima oblike kristala koji se tokom izrade podešavaju da budu krupniji ili sitniji, već prema potrebi i željama potrošača. Ako se hoće izraditi kockasti šećer, onda se šećerovina kuva od potpuno čistih sokova koji se u vakuum ukuvavaju na rine, sitne kristale. Posle centrifugiranja dobija se brašno koje ima još oko 2% vode i tako vlažno šećerno brašno dolazi na prese na kojima se dobijaju vlažne palice dimenzije 188×22×22 mm (za normalni format kocke). Te se vlažne palice suše i dolaze na mašine na kojima se palice seku ili, bolje rečeno, lome u kocke. Takav kockasti šećer se pakuje u sanduke od 50 ili 25 kg neto težine ili se pak stavlja u kartonske kutije od 5 kg težine. U našoj zemlji kockasti šećer ima dimenzije 22×22×8 mm (normalna kocka) ili 18×18×8 mm (mala kocka). U drugim zemljama se šećeru daje i neki drugi oblik, već prema želji kupaca. U trgovini se osim kristalnog i kockastog šećera, prodaje i šećeru prahu koji je naročito podesan za mešanje testa i za posipanje kolača
Šećer u prahu dobija se mlevenjem otpadaka kockastog šećera ili mlevenjem kristalnog šećera.
U Jugoslaviji je dakle jedina sirovina za dobijanje šećera — šećerna repa i za izradu 1 kg šećera treba oko 8,5—9 kg šećerne repe. Kao sporedne proizvode kod fabrikacije šećera izrađujemo: melasu rezance i krečni talog.
Međutim i ovi sporedni proizvodi, zajedno sa šećerom, čine niz dragocenih produkata s kojima je život modernog čoveka tako usko povezan.