Knjiga je priređena na inicijativu i molbu slušalaca na tribini Kluba dijabetičara Beograda, članova Društva za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda i mnogih nama „znanih i neznanih“ dijabetičara, koji se obraćaju lekarima i zdravstvenom osoblju za pomoć i obuku o ishrani, kao osnovnoj meri za lečenje Diabetes mellitusa.

Autori su sa zadovoljstvom i strepnjom prihvatili ovu ideju, pošto do sada nije postojala knjiga sa ovakvom namenom, u našoj sredini, a vreme je bilo oročeno njenim izlaskom u „Nedelji borbe protiv šećerne bolesti“, koja se uvek održava oktobra meseca tekuće godine.
I pored angažovanog i svesrdnog pristupa, u priređivanju ovakve knjige, moguće je očekivati i propuste. Bićemo zahvalni čitaocima na korisnim sugestijama, ako se pokaže potreba, da ovu knjigu treba obnoviti.

Društvo za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda najtoplije zahvaljuje Grafičko izdavačkom preduzeću SRBOŠTAMPA iz Beograda, koje je pokazalo razumevanje za dijabetičare Beograda i bez čije dragocene pomoći ova knjiga ne bi bila objavIjena.

Septembar, 1990. godina
Prim. dr Eva Arsenić
Dr Bogdan Burić
Dr sc. Georgina Pudar Branković
Prof. dr Desanka Mijalković Stambolić

Sadržaj

PREDGOVOR

UVOD

Hrana, ishrana i ishranjenost zdravih
Hrana, ishrana i ishranjenost dijabetičara

OSNOVNI SASTOJCI HRANE

Ugljeni hidrati (UH)
Belančevine (B)
Masti (M)
Vitamini
Minerali
Voda
Dijetna vlakna

PRATEĆI SASTOJCI ISHRANE

Začini
Sredstva za zaslađivanje
Lekovito bilje i čajevi
Mineralne vode
Alkoholna pića

NAČIN I POSTUPAK ZA PRIPREMU I UZIMANJE HRANE

Osnovni principi u pripremi namirnica za ishranu
Kada uzimati hranu
Kada uzimati lekove
Usklađenost obroka sa dejstvom lekova
Fizička aktivnost kao mera lečenja

DNEVNE POTREBE U ISHRANI

Energetske potrebe u ishrani
Sastavljanje i energetski obračun jelovnika (dijete)
ADA — tablice

KARAKTERISTIKE VOĆA I POVRĆA IZ JELOVNIKA DIJABETIČARA

Povrće
Voće
Ostali plodovi

DIJETNI JELOVNICI ZA RAZLIČITE NAMENE

Standardni jelovnici
Ishrana za mršavljenje (Redukciona dijeta)
Jelovnici obogaćeni dijetnim vlaknima
Osnovno uputstvo kod povećanih masnoća u krvi — hiperlipoproteinemije

GOTOVI RECEPTI

Variva, predjela i jela
Deserti i napici
Čorbe i supe
Sveže i trajne salate

ŠTA JE KORISNO ZNATI

Merice (mere bez vage)
Vrednosti šećera u krvi (glikemije)
Ponašanje šećera u krvi (glikemije)
Delovanje pojedinih antidijabetika
Delovanje pojedinih vrsta insulina
Površine kože na kojima se daje insulin
Jedna od šema površina kože za davanje insulina

Način i postupak za pripremu i uzimanje hrane

Sve vrste namirnica, biljnog i životinjskog porekla, treba koristiti kao sveže i prethodno oprane (one za koje je ovaj postupak neophodan). U savremenoj ishrani dijabetičara, i zdravih osoba, odbačena je priprema variva sa „zaprškama“ (korišćenje brašna i sličnih artikala za dobijanje željene gustine jela), dugo kuvanje povrća i voća (gubitak vitamina osetljivih na toplotu) i prženje namirnica na masnoći — na „ringli ili u rerni“ (visoka temperatura menja kvalitet masnoća, a energetska vrednost ovako pripremljenih namirnica je visoka). Prihvatanje savremenog, zdravog, načina ishrane (dijetni način je već zastareo naziv) podrazumeva pripremu i korišćenje hrane iz „zajedničke zdele“ u domaćinstvu u kome žive odrasle osobe (predupređenje gojaznosti, šećerne bolesti, povišenog krvnog pritiska, a kod prisutnog dijabetesa bolja regulisanost bolesti i osećaja za korišćenjem „normalne“ ishrane). Uslov za prihvatanje ovakve ishrane je, za mnoge, i promena kroz život stečenih navika u ishrani (načina na koji je hrana korišćena). Promena navika u ishrani je „najtvrđi orah“ za prihvatanje savremene ishrane — ishrane za obolele od šećerne bolesti i zdrave. Posao za ovaj postupak ostaje na pojedincu i članu porodice koji priprema hranu, a „prioritetni“ je problem pošto je ishrana jedan od načina lečenja dijabetesa (drugi ovde ne mogu mnogo da pomognu).

Pre upotrebe se sve namirnice moraju meriti (kućna vaga se postavlja priručno). Korišćenje namirnica „od oka“ je subjektivno i na štetu onoga koji ih koristi (nije greška uzeti 50 g više zelene salate — 50 g = 0 kcal = 0 kJ). Ovakvo odmeravanje je problem kada se pri svakom obroku, a to je najčešće pravilo, uzme više hrane preko onih namirnica koje sadrže više ugljenih hidrata, pa se nekontrolisano podiže šećer u krvi (hleb, testenine, krompir, grašak, pasulj i drugo) ili više masnoća koje sadrže najveći energetski ili kalorijski potencijal u svakodnevnoj ishrani (ulje, margarin, buter, majonez, kajmak, pavlaka, masna mesa i drugo). Ove, naizgled, male greške dovode do nedovoljnog regulisanja dijabetesa, što dovodi lekara u zabludu, pa se pristupa povećanju već savetovane doze leka (tablete, insulin), a u krajnjem se ovakav ciklus promena završava povećanjem težine tela (telesne mase) dijabetičara ili zdrave osobe (za mesec dana se „neosetno“ dobija po kilogram u težini tela, što za više meseci bude i 6—10 kg godišnje). Hrana se uvek meri kao gotova i neposredno pred korišćenje.

Osnovni principi u pripremi namirnica za ishranu

Salate i predjela od povrća — u ishrani dijabetičara treba izdašno koristiti. Za pripremu standardnih salata (zelena, krastavac, paradajz, paprika, kupus uz korišćenje belog ili crnog luka, bibera i razblaženog sirćeta ili limuna) koristi se sveže, oprano i umereno posoljeno povrće (soliti prema dozvoli). Upotrebljeno (rnalo) ulja u salati treba oduzeti od količine dozvoljene u jelovniku (1 kašičica = 5 g = 45 kcal = 189 Id). Salate mogu biti od jedne vrste povrća ili mešane. Krastavac se koristi i za „tarator“ (krastavac iseckan na kockice izmešati sa kiselim mlekom, jogurtom ili kiselom pavlakom uz malo dodatka soli i bela luka), pri čemu se obračunava energetski iznos za korišćen mlečni proizvod, a krastavac je bez energetske vrednosti, pa se može jesti u neograničenim količinama. Mešane salate mogu da imaju i sastojke životinjskog porekla (šopska salata — sir, mešavine drugih salata koje su ujedno i predjela — školjke, račići, kuvana jaja, maslinke, nariban parmezan i drugo), pa ovakve dodatke treba uvek obračunati u energetski unos za namirnice koje su uključene u dnevni jelovnik. Salate od kuvanog „težeg“ povrća (krompir, pasulj) imaju veliki sadržaj ugljenih hidrata i treba ih tretirati kao variva (kao sastavni deo jelovnika).

Salate pripremane kao „zimnica“ (kiseo kupus, krastavci ili turšija, zamrznute pečene paprike i drugo) mogu se koristiti kao veoma „svežih“ salata izuzev onih situacija u kojima je upotreba soli ograničena ili zabranjena (prethodno se ostavlja da odstoji 12—14 časova u vodi uz nekoliko promena vode). Dodavanje salati majoneza, senfa i raznih vrsta sosova je sa „ograničenom preporukom za vrlo ograničene količine“ koje se moraju uračunavati u sastav dnevno korišćenog jelovnika.

Variva ili jela od povrća — su svakodnevni sastav jelovnika, a pripremaju se kao dinstana ili kao kuvana. Za variva koja se dinstaju važi pravilo „u šerpu staviti sve odjednom“. Tako, ako se priprema varivo od jednog povrća (grašak, pasulj, boranija, kelj, prokelj, kupus i drugo) ili mešanog povrća (grašak — šargarepa, prokelj — šargarepa, pirinač — grašak — šargarepa, koje se kuvaju u malim količinama jer se jedu samo u malim porcijama) treba odjednom staviti u posudu sve željene sastojke (primer — grašak, luk, dozvoljenu količinu ulja i soli, i vode da prekrije povrće), kuvati na umerenoj temperaturi do željene gustine, pa na kraju dodati začina po ukusu (peršunov ili celerov list, mirođiju i drugo). Za kuvano povrće ili varivo zgotovljeno na „lešo“ potrebno je u sud pripremiti odgovarajuću količinu vode uz dodatak malo soli, zagrevati ga do ključanja, pa u njega dodati željeno povrće (spanać, blitvu, karfiol, šargarepu, koren peršuna i slično) i kuvati dok omekša. Ovako kuvana povrća su „sama po sebi“ vrsta kuvane salate, pa se mogu koristiti sa kiselim mlekom ili jogurtom (sve obračunato u energetski sastav dnevnog jelovnika). Drugi način kuvanja povrća, koji je pogodan i za kuvanje testenina, za razliku od prethodnog ima dodatu kašičicu ulja u vodu koja ključa (krompir isečen na krupne kocke, šargarepa na kolutiće ili sečena na štapiće, kupus, špageti i drugo). Kuvano varivo ostaje u vodi do upotrebe (vadi se rešetkastom kašikom), a testenina se ispira u hladnoj vodi.

Izuzetno retko treba koristiti jela „pečena“ u rerni (musake, sarmice od zelja), jer „dobrog pečenja nema bez dosta masnoće“, pa ovakvu hranu koristiti u malim porcijama sa dosta „prazne“ salate (zelena salata, krastavci) uz obavezno prilagođavanje u ukupan energetski bilans dnevne ishrane. Ovakva jela se danas, mnogo jednostavnije, pripremaju u mikrotalasnoj pećnici (mikrovalne pećnice), koje su na putu da osvoje ili preuzmu primat klasičnim šporetima.

Zamrznuto varivo (domaće pripremljeno) ili zamrznuto sveže povrće ima prednost nad konzervisanim povrćem, pa ga treba koristiti u nedostatku sezonskog povrća (zimski period ishrane). Razlika u domaće i industrijski pripremljenom zamrznutom povrću je samo u vrsti i ceni robe.

Meso, riba, mleko, proizvodi mleka i jaja — sveže meso se koristi u raznim oblicima (u komadu, mleveno, za šnicle, za supu ili čorbu, živina cela ili u komadima) kao i ribe (cela, komadi, školjke, rakovi ostrige i drugo), a iznutrice treba po pravilu isključiti iz ishrane (jetra, bubrezi, mozak, pluća, slezina, škembe, creva, krezle i drugo) ili ih jesti izuzetno retko zbog velikog sadržaja holesterola. Sva mesa i ribe se koriste kao posna ili što posnija. Najčešći, najednostavniji, najstariji i najzdraviji način za pripremanje mesa i ribe je kuvanje. Kuvanje mesa često podrazumeva njegovo kuvanje sa željenim povrćem ili kuvanje mesa sa povrćem koje se posle koristi za supu ili čorbu. Drugi jednostavan i zdrav način pripremanja mesa je pomoću „roštilja“ (skara), teflon ili mikrotalasna pećnica, a za ribu postupak pečenja „na gradele“ (roštilj). Pečenje i dinstanje mesa ili ribe u pećnici (rerni) uz pomoć specijalne folije, a bez dodatka vode i masnoće (u sopstvenom soku) je dragocena tekovina savremenog kulinarstva. Mleveno meso se koristi na roštilju (pljeskavice, ćulbastije) ili kuvano sa povrćem (spanać, blitva — kapama, sarmice od zelja, slatkog i kiselog kupusa, punjene paprike — sve bez zaprške samo dobro ukuvano, musaka od krompira, tikvica ili plavog patlidžana). Pečena jela izuzetno retko koristiti, a ćufte, faširane, bečke, pariske i druge šnicle nisu predviđene jelovnikom za dijabetičare (u uslovima putovanja, a u nedostatku većeg izbora u jelovniku, najprihvatljivije je korišćenje mesa sa roštilja uz dosta salate). Dinstanje je prigodan postupak za pripremanje mesa u komadu, cele živine ili njenih delova (oprano i posoljeno meso staviti u zagrejanu dnevno dozvoljenu količinu masnoće, zapeći je sa svih strana, a potom doliti čašu vode i ostaviti poklopljeno da kuva, uz povremeno okretanje, dok meso ne omekša, a voda ne ispari. Meso ohladiti, čuvati u frižideru i u toku više dana seći po dva do tri tanka odreska uz varivo. Masnoća od dinstanog mesa može se upotrebiti za spremanje variva). Pečenje sa ražnja (mršavo od masti oceđeno meso), ali ne i pečeno meso u rerni (ovaj postupak ostavlja masnoću u mesu) je dozvoljeno za dijabetičare u količini koja je predviđena u dnevnom jelovniku pri čemu treba izdašno koristiti salatu.

Sušena mesa (šunka, pečenica) imaju veći sadržaj soli, a često i značajan sadržaj masnoće (goveđe, juneće, ovčje, ćureće, pačije i divljač izuzev pilećih i ćurećih sušenih grudi). Prerađevine od mesa (kobasice) imaju veći sadržaj masti, a od dijetnih kobasica se preporučuju one koje se pripremaju kuvanjem. Količinska upotreba ovih namirnica je po jelovniku.

Obrano mleko (u plastičnim kesama ili tetrapaku) može da se koristi kao sveže ili kao kuvano. Od njega mogu da se prave napici (bela kafa, čaj mešan sa mlekom, jogurt), kiselo mleko, sir ili da se koristi za pripremu nekih jela i dezerta. Sve vrste sireva su tim bolje što su mlađe i posnije. Među ovakvim sirevima ima prednost „švapski“ sir, koji se koristi u svežem stanju ili za pripremu dijetnih poslastica. Srednje i jače masni sirevi (25% i 45%) imaju veći sadržaj zasićenih masnih kiselina u čemu se naročito ističu zreo kajmak, pavlaka i skorup (masnoće koje nisu korisne za zdravlje), pa ih treba retko i kritično koristiti u ishrani. Ovakvi proizvodi se mogu koristiti 1—2 puta mesečno, kao samostalni ili u gibanici, piti sa sirom ili uz kačamak ili poparu.

Jaja mogu da se koriste kao kuvana, pečena, poširana ili pržena. Belance od jaja može da se upotrebljava svakodnevno (ono je i vrsta zamene za meso), a cela jaja (žumance) koristiti u proseku 10 komada mesečno (žumance ima visok sadržaj holesterola). Pržena jaja se izuzetno retko koriste u ishrani dijabeticara, a mogu se pripremati „na oko“, kao kajgana (1 celo jaje i 1—2 belanca) ili kao omlet (sa omletom jesti polovinu od predviđene porcije hleba) u masnoći koja je predviđena dnevnim jelovnikom. Odmah po prženju jaja izvaditi iz posude da ne dođe do „upijanja“ masnoće. Ukupna mesečno korišćena količina jaja podrazumeva i jaja utrošena u pripremanju nekih jela ili dijetnih dezerta.

Voće, sušeno voće i koštunjavi plodovi — I dijabetičari mogu da koriste sve vrste voća (kao i zdravi), samo je potrebno da znaju u kojoj količini, koja vrsta voća može da se koristi. Voće se upotrebljava kao sveže, oprano i po pravilu se jede sa ljuspom (ne ljušti se — vidi „Dijetna vlakna“). Mera za korišćenje pojedinih vrsta voća je direktno vezana za njihov sadržaj u ugljenim hidratima (razne vrste šećera). Voće može da se koristi i kao kuvano, najčešće u vidu kompota ili pirea od voća (neki dijabetičari ne podnose sveže voće zbog stomačnih smetnji). Kuvano voće se zaslađuje veštačkim ili prirodnim sladilima uz dodatak poželjne arome sa odgovarajućim začinom (vanila, karanfilić, cimet i slično). Preporučuje se upotreba sveže kuvanog voća, a ne konzerviranog (izuzev ako je dijetni proizvod).

Jedan od dobrih načina za korišćenje vansezonskog voća je upotreba zamrznutog voća (jagode, maline, kajsije, breskve i drugo), Ovako pripremljeno voće, kao i sveže, koristi se samostalno, u vidu kompota ili raznih dijetnih dezerta (pita sa jabukama, višnjama i drugo), uz dodatak sladila i začina. Voćna salata od svežeg ili smrznutog voća sa dodatkom sladila i nešto dijetnog šlaga su zahvalna poslastica i jedna od onih koja se može često koristiti (i za zdrave).

Raznovrsno sušeno voće je sve više prisutno u nekim specijalizovanim prodavnicama, a standardno i bez teškoća mogu se naći suve šljive i suve smokve. Sva ova voća su visoko sadržajna u ugljenim hidratima (razne vrste šećera), pa se moraju koristiti u dozvoljenim količinama, koje treba strogo poštovati. Suve šljive se koriste i za pripremu kompota sa mešanim voćem (na 1 jabuku ili dunju stave se 2 suve šljive). Većina egzotičnog voća, sušenog ili svežeg, ima veći sadržaj ugljenih hidrata od voća uzgajanog u evropskim zemljama, pa je potrebna kritičnost pri njegovoj upotrebi.

Koštunjavi plodovi (razne vrste oraha, badema, lešnika, kikirikija i drugo) imaju visok energetski potencijal zbog većeg sadržaja masnoća, pa se njihova kalorijska vrednost obračunava i pri korišćenju u minimalnim količinama.

Kandirano voće sadrži visoke koncentracije šećera, pa nije predviđeno za korišćenje u jelovniku dijabetičara. Dozvoljeni izuzetak je u „sitnom“ dekoru dijetnih poslastica (par komadića do veličine zrna bibera) i to više zbog vizuelnog, a ne degustativnog doživljaja. U ovakve svrhe prvenstveno koristiti „dijetnu dekoraciju“, koja ni u čemu ne zaostaje za klasičnim kulinarstvom.

Čajevi i napici — su sastavni deo ishrane dijabetičara (i zdravih osoba). Oni se piju kao topli ili hladni, kao lekovit sastojak ili kao napitak (zavisno od vrste i namene). Ustaljeno, klasično, se praktikuju dva postupka za pripremu čaja ili kafe. Jedan od načina je pripremanje „infuza“ (u proključalu vodu, koja je izmaknuta sa zagrejane površine, staviti željenu ili potrebnu količinu čaja ili kafe da odstoji, pa posle 5—10 minuta ocediti napitak i koristiti ga sa ili bez sladila — na ovom principu se priprema dobro poznata „ekspres kafa“. Drugi postupak podrazumeva pripremu „dekokta“ (u ključalu vodu dodaje se potrebna ili željena količina čaja ili kafe, ostavi se da proključa, pa se potom koristi sa ili bez sladila — na ovom principu se priprema „turska kafa“). Svi savremeni aparati za pripremu čaja ili kafe rade na prikazanim princpima. Pravilo za korišćenje čaja je „da su svi čajevi korisni, koji nisu štetni“ (štetnih čajeva nema u trgovinskoj prodajnoj mreži — korisno je pogledati rok upotrebe). Proizvođači čajeva su obavezni da, na omotu kutije, prilože postupak za pripremu čaja, koji je od uticaja na njegovu efikasnost čajevi se koriste samostalno, sa dodatkom soka od limuna ili sa dodatkom mleka (prave se i kokteli od hladnih ili toplih čajeva). Dijabetičar može da koristi čajeve namenjene šećernoj bolesti (ovi čajevi nisu zamena za lekove) ili čajeve kod oboljenja nekih organa ili sistema u organizmu (čaj za mokraćne i žučne puteve, bubrege, jetru, malokrvnost, mesanicu i drugo). Kafa se pije po dozvoli lekara, a normalno je popiti 1—2 kafe dnevno (nezaslađene ili zaslađene sladilom).

Prirodni voćni sokovi, od svežeg voća, najsigurnije i najbezbednije se piju ako su pripremljeni u domaćinstvu. U ovome su izuzetak limunada i oranžada, pravljeni od svežeg voća, jer se ovi napici mogu da koriste i u restoranima, nekim poslatičarnicama i kafeima (u narudžbini se naglasi da budu nezaslađeni, a po želji ih sami zaslađujete sladilom). Jedan od lakih i zdravih postupaka za dobijanje soka iz voća je odmrzavanje zamrznutog voća. Ovo je čest razlog da se u nekim domaćinstvima zamrzava celo bobičasto voće (bez prethodnog odbacivanja koščice), jer se time dobija veća količina voćnog soka u vansezonskom periodu (primer — višnje). Sok od voća se koristi razblažen sa vodom, mineralnom vodom ili se dodaje dosta leda, koji i hladi razblažuje sok (za limunadu je odnos soka prema vodi 1:4, za oranžadu 1:1 ili 1:2, za višnji 1:3, a zavisno od ukusa moguće su i sve druge kombinacije). lndustrijski proizvedeni voćni sokovi se pripremaju sa ili bez šećera. Dijabetičar uvek koristi one sokove koji su bez dodatnog šećera, a takvih ima u prodajnoj mreži. Za sve voćne sokove praviti odgovarajući energetski obračun, jer svi sadrže ugljene hidrate (razne vrste prirodnih šećera).

Koka kola, pepsikola, cocta i šveps sadrže veći procenat šećera, što je razlog da se retko koriste i uvek kao razblaženi (mineralna voda ili led u odnosu 1:1) uz obavezan obračun kalorijske vrednosti uklopljene u dnevni jelovnik.

Sirupi od voća nisu predviđeni u ishrani dijabetičara zbog ekstremno visoke koncentracije ugljenih hidrata, koja se samo delom ublažuje dodavanjem razređivača (voda, mineralna voda).

Kada uzimati hranu

U organizmu zdravih ljudi prisutne su i kruže, u krvnoj cirkulaciji, određene koncentracije različitih supstancija, koje se tokom dana održavaju na približno istom nivou zahvaljujući stalnom unosu hrane preko korišćenih obroka. Među ovim materijama su naročito važne glikemija [šećer u krvi) i insulinemija (insulin u krvi). Između nivoa glikemije i insulinemije je prisutna apsolutna ravnoteža, pa svaki obrok unete i iskorišćene hrane ima za posledicu porast (skok) glikemije i insulinemije, a zavisnost ovog porasta je direktno vezana za sastav korišćene hrane (više ugljenih hidrata = veća glikemija i insulinemija) pošto je insulin direktno odgovoran za preradu (metabolizam) šećera u organizmu čoveka. Relativno stabilno ponašanje glikemije i insulinemije (između obroka, u toku noći i ujutru pre jela) označavaju se kao bazalna glikemija i insulinemija (Slika 2).

Izostavljeno iz prikaza

Za razliku od zdravih ljudi, dijabetičar je izgubio (nedostaje mu) mehanizam za skladno praćenje glikemije sa odgovarajućom količinom prisutnog insulina, jer njegova gušterača (pankreas) nije u stanju da proizvede (sintetizuje) i izluči (sekretuje) u krvotok dovoljno insulina, što je osnovni povod da je dobio šećernu bolest. Iz ovih razloga dijabetičar ne može da koristi 2—3 obroka dnevno, jer ovakav način ishrane dovodi do visokih skokova šećera u krvi, koji se ne mogu savladati odgovarajućim lečenjem, pa glikemije ostaju stalno visoke (hiperglikemija). Ovo je osnovni razlog da dijabetičar mora da koristi hranu u više dnevnih obroka, a najmanje u tri glavna i dva pomoćna (doručak, užina, ručak, užina, večera), a većina dijabetičara koji se leče insulinom ima i „mali“ obrok pre spavanja.

Kako je najveći broj dijabetičara dobio šećernu bolest u srednjem i kasnijem životnom dobu kada je imao i najveću težinu tela (malo ih je mršavih ili sa normalnom telesnom masom), to se kod većine njih pojavi logično pitanje „kako da jedem češće kada ću se i dalje gojiti“? Ovakvo pitanje je prirodno, ali govori u prilog neupućenosti ili nepoznavanja osnovnih principa ishrane, pa i ishrane dijabetičara. Uzimanje više obroka u dnevnoj ishrani ne podrazumeva i uzimanje više hrane od one koja je jelovnikom (dijetnom ishranom) određena, već samo njeno preraspoređivanje. Ovakva neophodnost u načinu ishrane dijabetičara postaje „kamen spoticanja“ za većinu obolelih od šećerne bolesti, jer nisu spremni da menjaju svoje dotadašnje navike, uprkos tome što ovakvim postupkom idu „naruku“ oštećenju svog zdravlja, pojavi invalidnosti i skraćenju životnog veka.

Gojazne osobe koje su postale dijabetičari (gojazni dijabetičari) su godinama, pa i decenijama, sporije ili brže, povećale svoju težinu tela imajući na desetine obroka i „obrokčića“ u toku dana (stalno „grickanje, pijuckanje i žvaćkanje“ između obroka ili su koristili mali broj obroka 1—2, ali u njima unosili hranu „za dva dana“ normalne ishrane), koji su „nemilice“ maltretirali pankreas da „svaki čas kad njima padne na pamet“ mora da radi svoj posao — proizvodi insulin. Pankreas čoveka jeste savršena mašina, kompjuterske preciznosti, ali ako se njegova funkcija eksploatiše po principu „šibaj konja uzbrdo“ on vremenom posustaje. Tako su, iz nehata, navika ili neznanja mnoge gojazne osobe dovele sebe u komplikovano stanje zdravlja, da pored gojaznosti imaju i dijabetes.

Ako se postavlja pitanje kada dijabetičar treba da uzima obroke i u kom dnevnom ritmu, onda se mora da počne od onoga što je korisno za zdravlje, a to je ravnomeran raspored više dnevnih obroka sa ciljem da se izbegne skokovit porast šećera u krvi (glikemije). Tako, ishrana (dijeta) dijabetičara, kao jedan od obaveznih načina lečenja svih oblika šećerne bolesti, ima dvostruki udeo u lečenju dijabetesa (ograničava unos ugljenih hidrata — šećera, a dozvoljeni unos raspoređuje na način koji je najbolji za njihovo korišćenje). Način i raspored dnevne ishrane dijabetičara su jedna od „presudnih karika u lancu“ koji se zove lečenje šećerne bolesti (Slika 3).

Izostavljeno iz prikaza

Kada uzimati lekove

Šećerna bolest se, u odnosu na način lečenja, ponaša kao insulin-nezavisan dijabetes (Diabetes mellitus tip II — lečenje je moguće samo dijetom ili dijetom i tabletiranim lekovima) i insulin-zavisan oblik bolesti (Diabetes mellitus tip I ili tip I sec. — lečenje jedino moguće dijetom i insulinom, ili lečenje je jedno vreme bilo moguće dijetom i tabletiranim lekovima, ali se nadalje mora da primeni insulin). Danas je sve više u praksi i postupak „kombinovanog“ lečenja tipa II dijabetesa — lečenje tabletiranim preparatima i insulinom (insulin-nezavisan oblik kod koga maksimalne doze tabletiranih lekova i dijeta ne dovode do zadovoljavajuće regulisanosti dijabetesa mada imaju još delimično očuvanu funkciju sekreciju insulina u pankreasu), kao i dijabetesa tipa I (gojazni dijabetičari na insulinu — da bi se smanjila rezistencija na insulin i drugo).

Insulin-zavisan oblik dijabetesa ostaje „kao takav“ do kraja života, izuzev neznatnog broja obolelih (neki gojazni dijabetičari koji su redukovali težinu tela ili otklonjena oboljenja koja su doprinela ispoljavanju takvog oblika dijabetesa). Insulin-nezavisan oblik dijabetesa „uslovno ostaje kao takav“ do kraja života. Njegov prelazak u insulin-zavisan oblik se očekuje kod gojaznih dijabetičara, kod onih dijabetičara koji nisu gojazni ali se ne pridržavaju savetovanog programa ishrane i u ređim situacijama kod dijabetičara koji su imali „usklađen“ odnos prema savetovanom načinu lečenja. Insulin-zavisan oblik dijabetesa, u svakodnevnoj praksi, podrazumeva odsustvo sposobnosti pankreasa da stvara insulin, pa ono što organizam čoveka „nema, a mora da ima“, to mu se dodaje putem lečenja (injekcije insulina).

Insulin-nezavisan oblik dijabetesa podrazumeva delimično očuvanu sposobnost pankreasa za stvaranje (sintezu) insulina. Ovo je preduslov da se ovakav dijabetičar može da leči tabletiranim lekovima (ovi lekovi podstiču (stimulišu) ćelije „insulinskih ostrvaca“ — beta ćelije na proizvodnju insulina) uz obavezno korišćenje dijete. Zavisno od preostale funkcione sposobnosti ovih ćelija, koristi se više vrsta tabletiranih lekova u različitim količinama (Beglynor, Predian, Daonil, Diabinese i drugi). Tako, što je veća doza korišćenog leka, to je manja sposobnost ovih ćelija da stvaraju insulin. Neki neupućeni ili neobavešteni dijabetičari misle da ih uzimanje tableta ne obavezuje na „poštovanje“ načina ishrane (smatraju da ih „tablete oslobađaju“ obaveze prema ishrani), što u osnovi govori za njihovo nepoznavanje sopstvenog problema zdravlja.

Pitanje „kada treba uzimati lekove za dijabetes“ je nerazdvojivo vezano za vreme uzimanja hrane, pošto je obrok uzete hrane najsnažniji prirodni stimulans za pokretanje izlučivanja (sekrecije) svih onih činilaca (fermenti, hormoni i drugo), koji učestvuju u varenju i preradi hrane koja se pretvara u energiju za održavanje života i radne aktivnosti organizma čoveka. Ovo je osnovni razlog da je, i za izlučivanje hormona insulina, najsnažniji pokretač uzet obrok hrane. Shodno ovoj činjenici, dijabetičar koji boluje od insulin-nezavisnog oblika šećerne bolesti (lečenje tabletiranim lekovima) treba na prirodan način (hranom) da stimuliše postojeću sposobnost pankreasa na lučenje sopstvenog (endogenog) insulina, a pošto je ova nedovoljna za potrebe organizma (zato je i postao dijabetičar) neophodna je dodatna sekrecija insulina — dodatna stimulacija (uzimaju se tablete neposredno iza obroka ili na kraju obroka) za preradu, hranom unetih, ugljenih hidrata. Ovaj efekat „šibanja za dodatni rad“ beta ćelija u „ostrvcima“ pankreasa ima ograničene mogućnosti (više godina). Tako održavanje ove ravnoteže, između postojećih mogućnosti rada pankreasa i zahteva da on svoje obaveze ostvari na potreban način, omogućava dobro lečenje šećerne bolesti do trenutka do koga se ovakva aktivnost skladno odvija (postoje i druga mišljenja).

Insulin-zavisan dijabetičar mora da uzima insulin pre obroka iz najmanje dva osnovna razloga: 1) njegov pankreas ne proizvodi insulin, pa uzet obrok hrane ostaje bez efekta na proizvodnju sopstvenog endogenog) insulina, ali je prisutan efekat na izlučivanje fermenata drugih materija neophodnih za varenje hrane i 2) za početak delovanja insulina (od momenta davanja) potrebno je vreme od oko 30 minuta (obrok se uzima već posle 15—20 minuta kako bi se išlo u „susret“ početku njegovog delovanja), što zavisi od niza momenata kada se lečenje sprovodi sa insulinom (egzogeni insulin).

Usklađenost obroka sa dejstvom lekova

Svi medikamenti (tablete, insulini) za lečenje dijabetesa su napravljeni tako da se njihovo optimalno vreme delovanja (pun efekat delovanja) poklapa sa vremenom maksimalinog skoka šećera u krvi (glikemije) posle uzetog obroka hrane (slika 3). Tako, svako pomeranje ili izostavljanje obroka hrane (posle uzetog insulina ili uzimanje tableta bez obroka), obavezno dovodi do pojave pada šećera u krvi ispod normalmih granica — hipoglikemije (dijabetičari na tabletama sa visokim glikemijama neće imati ovaj efekat, što je razlog da sami pomisle da nemaju dobro regulisanu šećernu bolest).

Svi medikamenti za lečenje dijabetesa (tablete, insulini) imaju početan, optimalan i završni efekat delovanja. Ovako raspoređena „jačina“ delovanja je sastavni deo tehnologije u industrijskoj proizvodnji, a prilagođena je ishrani dijabetičara (rasporedu obroka koje treba da koriste). Po svojstvu ovog delovanja, tabletirani lekovi i insulini, se dele na kratkodelujuće (do 8 h), srednjedelujuće (do 12 h) i dugodelujuće (do i > 24 h). Ovo je razlog da se neke tablete mogu da koriste jednom, a druge više puta dnevno, što se odnosi i na primenu lečenja sa insulinom. Po vrsti kojoj pripadaju, insulini se dele na klasične (kristalni, protamincink, lente), monokomponentne ili potpuno prečišćene (MC ili PP) i humane insuline (HM). Svi medikamenti za lečenje dijabetesa su dobri, a primenjuju se po medicinskim indikacijama. Do danas nije pronađen način da se insulin prima „u vidu tableta“ i ovakvog načina neće sigurno biti za narednih 3—5 godina. Optimalan efekat kratkodelujućih insulina (kristalni) počinje 30 minuta posle njegovog uzimanja, a srednje i dugodelujućih na 1—1,5 h od njihovog dobijanja. Ovo je razlog da se nekim dijabetičarima kaže da obrok hrane uzmu najkasnije za pola časa, a drugima da ga mogu koristiti do jednog časa od vremena kada su primili insulin.

Svaki dijabetičar mora da zna da je njegovo lečenje (ishrana-dijeta, ishrana-tablete, ishrana-insulin) strogo programirano, do matematičke preciznosti, pa unošenje „nekog novog reda“ i neprilagođavanje programu predviđenom za lečenje, dovodi do neminovnog „haosa“ koji je na štetu samog dijabetičara (dugotrajni efekti samouništavanja organizma), a svrha terapije dijabetesa je dobro lečenje (i načinom ishrane) i predupređene (prevencija) pojave komplikacija šećerne bolesti koje dovode do invalidnosti.

Fizička aktivnost kao mera lečenja

Jedan od najvećih „neprijatelja“ dijabetesa je mirovanje. Svako kretanje, svi oblici fizičke aktivnosti, su jedan od načina u lečenju šećerne bolesti. Ovakva aktivnost povećava energetsku potrošnju organizma i poboljšava regulisanost šećerne bolesti, nezavisno od načina njenog lečenja (ishrana-dijeta, ishrana-tablete, ishrana-insulin), pošto se za mišićni rad koristi krvni šećer (glikoza). Duži i naporniji mišićni rad dovodi do većeg utroška glikoze, pa glikemija može da „sklizne“ ispod normalnih granica kada se javlja hipoglikemija (mnogi dijabetičari su ovo iskusili). Kod pojačanog mišićnog rada nastaje ubrzanje krvne cirkulacije (ubrzano dopremanje glikoze i odnošenje nekorisnih produkata prerađene (metabolisane) glikoze i drugih materija), koje ima uticaja i na brzinu „upijanja“ insulina sa mesta na kome je plasiran. Ovo je razlog da dijabetičari, koji predviđaju veći fizički rad sa nogama (duže pešačenje, kraće ubrzano hodanje ili trčanje, skijanje i slično) ne daju sebi insulin u butine već u predeo stomaka ili u nadlaktice. Ukoliko je predviđena veća fizička aktivnost sa rukama (kopanje, krečenje, farbanje, brisanje prozora, pranje podova i slično) insulin treba dati u noge (butine) ili u trbuh. Ovakvim postupkom se izbegava mogućnost da za kratko vreme dospe u krvnu cirkulaciju veća količina insulina (više od količine koja se normalno „upija“) koja će preraditi (izmetabolisati) prisutnu glikozu i dovesti do pojave hipoglikemije.

Svako lečenje dijabetesa (ishrana, tablete, insulin) je predviđeno za redovan život i rad dijabetičara (prepokrivanje energetskih potreba organizma). Svaka dodatna fizička aktivnost podrazumeva vanredni utrošak energije, koja nije obračunata u program „redovne ishrane“ dijabetičara. Ovo je razlog da se kod svake nepredviđene ili predviđene, a vanredne fizičke aktivnosti, mora da uzme i vanredan obrok hrane (Tabela 29). U protivnom organizam troši svoje rezerve (glikoze i masti), pa dolazi do pojave hipoglikemije i gubitka telesne težine. Da bi se ovakve pojave izbegle (hipoglikemije su štetne po zdravlje, naročito kod „srčanih“ bolesnika) dijabetičarima se savetuje korišćenje dodatnog, vanrednog, obroka hrane (jednu užinu više u svom dnevnom jelovniku).

Za vanredne, unapred predviđene, fizičke aktivnosti može se, umesto korišćenja vanrednog obroka, smanjiti dnevna doza propisanog leka tablete, insulin) čime se na identičan način („obrnut pravac“) izbegava pojava hipoglikemije. Bez korišćenja jednog, od dva pomenuta, načina za zbrinjavanje dijabetičara kod vanredne energetske potrošnje, ne može se sa sigurnošću izbeći pojava hipoglikemije. Ona može ostati kod dijabetičara koji imaju nepovoljno regulisanu šećernu bolest — visok šećer u krvi (hiperglikemiju).

Izostavljeno iz prikaza

Dnevne potrebe u ishrani

Jedan od obaveznih načina lečenja šećerne bolesti je u načinu ishrane (dijeti), koji treba obolela osoba da svakodnevno sprovodi. Osnovni cilj ovakve ishrane je u dobrom uvidu i kontroli nad povećanjem (oscilovanjem) šećera u krvi (glikemije) u toku i posle uzetog obroka, kao i u toku 24 h (dana i noći). Osnovno obeležje dijabetične dijete je u smanjenom unosu ugljenih hidrata u ishrani, koja se koristi preko savetovanog i određenog jelovnika, jer su oni odgovorni za visinu (koncentraciju) šećera u krvi uz nedostatak insulina kao osnovnog razloga za pojavu šećerne bolesti. Unos ugljenih hidrata se ne isključuje, jer bi se u protivnom poremetile mnogobrojne funkcije prometa materija u organizmu čoveka (metabolizam) sa reperkusijom na ukupan kvalitet zdravlja dijabetičara (ovde mnogi dijabetičari greše — odstupaju od dobijenog saveta ili potpuno isključuju iz ishrane hleb i slično), a šećerna bolest je dugotrajno, doživotno stanje zdravlja. U većini dijetnih programa iz upotrebe su isključeni rafinirani ili koncentrovani ugljeni hidrati (šećer, med, bombone, čokolade, kolači, torte, sladoled, slatki napici, slatko i džem), uz preporuku za korišćenje dijetnih proizvoda kao nadomestaka (sladila, dijetnih bombona, čokolada ili recepata za pripremu kolača i drugih deserta domaće pripremljenih ili industrijski proizvedenih). Koncentrovani ugljeni hidrati se mogu i moraju koristiti kod pada šećera u krvi ispod normalnih vrednosti — hiperglikemije (dijabetičari koji se leče insulinom ili nekim vrstama tabletiranih lekova).

Savremena ishrana odraslih dijabetičara je vrlo široka i raznovrsna, sa malim ograničenjima (smanjen unos ugljenih hidrata), pa je po svojim karakteristikama vrlo slična ishrani koja se danas preporučuje svim zdravim osobama od pete decenije života (u svrhu predupređenja gojaznosti, pojave šećerne bolesti, povišenog krvnog pritiska drugo). Sastav ove ishrane (struktura) je identičan u svim vrstama dijetnih programa za odrasle dijabetičare. Prisutne su samo razlike u upotrebnoj količini pojedinih vrsta namirnica u kojima su značaja zastupljeni ugljeni hidrati (razne vrste šećera) i masti (razne vrste masnoća). U ishrani dijabetičara kao i pri svakoj drugoj ishrani, treba koristiti zdravu, svežu i na odgovarajući način pripremljenu hranu. Kako većina namirnica u ishrani čoveka ima svoju energetsku vrednost, to je osnovna svrha dnevnog jelovnika da se u njemu napravi ravnoteža između energetske potrebe organizma dijabetičara kao i kod zdravih osoba i ukupne energetske vrednosti namirnica u dnevnom programu ishrane.

Energetske potrebe u ishrani

Za sve funkcije u organizmu čoveka je potrebna energija (rad srca, pluća, mozga, jetre, organa za varenje i mokrenje, stvaranje i održavanje temperature tela, intelektualna i fizička aktivnost). Ova energija se dobija preko unete brane, a u nedostatku korišćenih obroka (bolest, gladovanje) organizam čoveka nadoknađuje ovakve potrebe iz svojih energetskih rezervi (iz glikogena u jetri dobija glikozu — šećer u krvi, a iz sala dobija masnoće — masne kiseline za preradu u potrebnu energiju). Dok postoji ravnoteža između energetskog potencijala korišćene hrane u dijetnom programu dijabetičara i ukupne energetske potrebe njegovog organizma, težina tela — telesna masa ostaje nepromenjena (energetski bilans je ravan nuli). Kod smanjenog unosa hrane, iz bilo kog razloga, organizam dijabetičara troši svoje energetske rezerve, težina tela — telesna masa se smanjuje (energetski bilans je negativan). Obrnuto je kod povećanog energetskog potencijala hrane (nije uvek u pitanju povećanje količine hrane, već promena strukture ishrane — jede se manja količina hrane sa većom energetikom — povećan unos masnoća, ugljenih hidrata, alkohola i drugo). Višak energije dobijen hranom, organizam čoveka prerađuje i odlaže (deponuje) kao rezervu, u vidu sala — povećava se telesna težina (energetski bilans je pozitivan).

Većina ljudi, pa i dijabetičara, ima izgrađen (formiran) osećaj za meru ili odmeravanje dnevne potrebe u ishrani što im omogućava da svoju težinu tela održavaju u normalnim granicama. Kod drugih dijabetičara ovaj osećaj ne postoji, on nije blagovremeno formiran ili je bio formiran, pa je sa vremenom i godinama izgubljen. Najveći broj dijabetičara sa „izgubljenom vagom“ je sa povećanom težinom tela (gojazni), a manji broj je onih koji imaju težinu tela ispod normalnih vrednosti. Gojazne osobe su nekritičnim unosom hrane ili iz nepoznavanja sastava namirnica, stvorile u svom organizmu veliko „skladište (nepotrebnog energetskog materijala — sala“, koje ih na bezbroj načina opterećuje i skladan mehanizam prometa i prerade raznih materija u organizmu dijabetičara dovodi u raskorak (prerada šećera u krvi — glikoze, utrošak masnoća iz tela i krvi, prerana arterioskleroza i drugo). Ovakve osobe imaju umesto jedne bolesti (Diabetes mellitus) i drugo oboljenje — gojaznost (Obesitas) iz kojih, po pravilu, proističe treće oboljenje — povišen krvni pritisak (Hypertensio arterialis). Blagovremenim odbacivanjem viška kilograma, za lečenje ostaje samo šećerna bolest (stabilna i dobro regulisana (Tabele 30, 31).

Diabetes mellitus je stanje koje ne podnosi gojaznost, gojaznost je pogoršava (umanjuje efekat delovanja insulina (stvara rezistenciju) nezavisno od načina lečenja šećerne bolesti — tabletama ili insulinom), a dovodi i do brže pojave drugih oštećenja zdravlja (arterioskleroze, povišenog krvnog pritiska, oštećenja bubrega, vida, živčanih stabala — živaca i krvnih žila — arterija u srcu i nogama). Ovo su jedini razlozi da lekar insistira na održavanju normalne ili približno normalne telesne težine kod kontrolisanog bolesnika — dijabetičara, jer mu želi dobro — zna koje mu „zamke prete“ gojaznost u bržem oštećenju preostalog zdravlja. Mršavi dijabetičari, za razliku od gojaznih, imaju smanjene energetske rezerve u svom organizmu, što može da ima za posledicu otežano uravnoteženje (nestabilnost) šećerne bolesti, pa im se savetuje povećanje težine tela (telesne mase) do normalnih granica. Za ishranu dijabetičara, kao i za održavanje njihove poželjne telesne mase, primerene su narodne mudrosti „ko u sredi duplo vredi“ i „sredina je zlatna.“

Izostavljeno iz prikaza

Ishrana i energetski obračun jelovnika (dijete)

Ishrana dijabetičara je „ključna karika u lancu“ koga sačinjavaju postupci za lečenje šećerne bolesti. Udeo ishrane je da se, u ovom dugotrajnom poslu, obezbedi dobro opšte zdravlje dijabetičara (sposobnost za rad, regulisanost bolesti i predupređenje njenih komplikacija) i unapredi kvalitet življenja za prosečan ljudski vek. Dnevna ishrana dijabetičara, shodno sastavu životnih namirnica i potrebi ljudskog organizma mora da vrednuje one činioce koji su bitni za prepokrivanje energetskih potreba pojedinca. Pri ovome se vodi računa o godinama života, polu, težini i visini tela i vrsti poslova koje dijabetičar obavlja:

Za izračunavanje normalne težine tela (optimalne težine) upotrebljavaju se različiti postupci, koji su u vidu gotovih tablica (Tabele 32, 33 ili se obračunavanje obavlja pomoću određenih formula. Za širu praktičnu upotrebu najpoznatija i najjednostavnija je Brocova (Brokova) formula:

Izostavljeno iz prikaza

Ova najstarija formula za obračunavanje normalne težine tela (telesne mase) je poslednjih godina „nezvanično“ modifikovana sa uvedenom korekcijom za ženski pol:

Izostavljeno iz prikaza

Energetske potrebe vezane za opšte stanje, život i rad pojedinca su individualne, a šire gledano one su obeležje određene grupe dijabetičara kojoj je „zajednički imenitelj“ u vrednostima onih činilaca koji se obračunavaju u dnevne energetske potrebe. Ovo je razlog da se dnevni jelovnik (dijeta) priređuje za pojedince, odnosno „serijski“, a lekar shodno potrebi i nameni određuje vrstu i „individualni“ program ishrane dijabetičara (vidi u „Dijetni jelovnici“).

Izostavljeno iz prikaza

Dnevna energetska potreba je samo osnova za priređivanje dnevnog jelovnika. Ona služi da se, na osnovu opšte prihvaćenih kriterijuma, odredi odnos najvažnijih sastojaka hrane (količinski udeo) u pripremanom jelovniku (ugljeni hidrati, belančevine i masti). Ovaj postupak podrazumeva da su u ovako sastavljenom jelovniku zastupljeni i ostali neophodni sastojci hrane (vitamini i minerali). U dnevnom jelovniku dijabetičara mora da bude zastupljen sledeći odnos osnovnih sastojaka iz životnih namirnica: 50—60% ugljenih hidrata, 15% belančevma i 25—30% masnoća. Drugim rečima iskazano, ovaj odnos je 2,0 : 0,5 : ±1,0 (ugljeni hidrati: belančevine: masnoće). Ovaj procentualni odnos se naknadnim obračunom pretvara u težinski odnos i odnos težine) osnovnih sastojaka životnih namirnica, a na osnovu naučno-medicinski dokazanih činjenica:

Izostavljeno iz prikaza

Zdrava osoba u zrelom životnom dobu ima neophodne potrebe, u toku dana, za sledeće osnovne sastojke u hrani, a po kilogramu telesne težine:

— Ugljenih hidrata 2—4 g = 33,6—67,2 kJ = 8—16 kcal,
— Belančevina 1—1,7 g = 16,8—28,56 kJ = 4—6 kcal i
— U preostali postotak se obračunava masnoća.

Izostavljeno iz prikaza

Ugljeni hidrati, zastupljeni u hrani u neophodnom procentu, čine „tekuću“ energiju u dnevnim potrebama organizma, a zastupljeni u višku od predviđenih potreba, pretvaraju se u masti (salo) što nije racionalno za zdrave, a štetno je za dijabetičare. Belančevine su, u predviđenoj dnevnoj količini, životno neophodne, jer služe kao „gradivni“ materijal za obnovu tkiva i stvaranje važnih sastojaka tela i krvi, krvnih zrnaca, hormona i drugo). Masnoće se najčešće obračunavaju kao „nadopuna“ ukupne energetske potrebe u dnevnom jelovniku. Njihova količina varira u dijetnim jelovnicima (od osnovne do povišene ili redukovane energetske potrebe — vidi u „Dijetni jelovnici“), jer je prilagođena njihovoj nameni. Ovakav postupak je prirodan pošto masnoće nisu životno „najneophodniji“ sastojak hrane, one po pravilu služe kao energetska rezerva i kao potpora tkiva i organizmu čoveka.

Oprobavanje u „svojeručnoj“ izradi jelovnika, u okviru dnevne energetske potrebe koju je odredio lekar, je vrlo jednostavan posao koji ne zahteva „veliko“ znanje (malo matematike — deljenje, množenje, sabiranje i izračunavanje procenata uz poznavanje energetskog potencijala za ugljene hidrate, belančevine i masti). Zanimljivo je da, uprkos jednostavnosti, mnogi dijabetičari nisu ovladali ovom „veštinom“.

Polazeći od ovakvog saznanja, sačinjene su tablice po „jedinicama“ mere za ugljene hidrate (UH), belančevine (B) i masti (M) koje su trebale da budu jednostavnija mogućnost za izbor namirnica pri sastavljanju dnevnog jelovnika (Tabele 34, 35).