Od izdavanja prethodne kompletne knjige o silaži, Proizvodnja i korišćenje silaže u ishrani stoke, autora T. Čobića, S. Bačvanskog i Sofije Vučetić, prošlo je ravno deset godina, i odavno je već rasprodata. U međuvremenu, uvedene su mnoge novine u proces siliranja, posebno one koje se odnose na različite dodatke, kao što su mikrobiološki inokulanti, enzimi, i sl. S druge strane, iako savremena stočarska proizvodnja podrazumeva obavezno korišćenje silaže u ishrani, ovaj način konzervisanja stočne hrane nije zauzeo odgovarajuće mesto u našoj zemlji, posebno na manjim gazdinstvima. Namera nam je da ovom knjigom podstaknemo mnoge proizvođače, koji to sada ne rade, da siliranje prihvate kao condito sine qua non, i na taj način se uključe u grupu savremenih stočara.

Knjiga obuhvata dva glavna područja – proizvodnju i korišćenje silaže. U delu proizvodnje prikazan je istorijat i značaj silaže, proces fermentacije, gajenje useva za silažu, korišćenje adekvatne mehanizacije, pregled i planiranje kapaciteta za smeštaj, sam postupak siliranja, ocena kvaliteta silaže i njen uticaj na zdravlje životinja. Pored materijala za spremanje „klasičnih“ silaža (cela biljka i zmo kukuruza, lucerka, trava i rezanci šećerne repe), knjigom su obuhvaćeni i nekonvencionalni izvori, kao što su druge žitarice i leguminoze, krompir, glave i lišće šećerne repe, pivski trop, kukuruzno glutensko hranivo, komine, tikve i otpaci animalnog porekla.

Drugi deo knjige tretira problematiku korišćenja različitih silaža u ishrani domaćih životinja: goveda, koza i ovaca, svinja, konja i živine.

S obzirom na monografski karakter knjige, koja obuhvata domaća i svetska iskustva, smatramo da će ista biti od koristi kako samim proizvođačima silaže, tako i agronomima, veterinarima i menadžerima poljoprivrednih gazdinstava, obrazovnim ustanovama i naučnim radnicima.

Želeli smo da prezentujemo veliki broj naučnih rezultata i podataka iz naše, kao i iz drugih zemalja koje imaju sličnu proizvodnju silaže (od kukuruza, lucerke itd.), i posebno da prikažemo pripremu i korišćenje silaže od trave, s obzirom na njen značaj u brdsko-planinskom području naše zemlje.

Pri izradi knjige korišćeno je više od 600 izvora literature. Nastojali smo da izložimo materiju na jasan i razumljiv način. I pored toga, na kraju knjige dat je rečnik izraza koji se koriste u savremenoj literaturi, a odnose se na ovu oblast i manje su poznati širokoj javnosti. Knjiga sadrži brojne tabele, grafikone i slike, čime se olakšava praćenje izloženog sadržaja.

Izražavamo posebnu zahvalnost recenzentima naše knjige, prof. dr Radomiru Jovanoviću i prof. dr Stanimiru Kovčinu, na korisnim primedbama i sugestijama, čime su doprineii konačnom obliku monografije. Takođe se zahvaljujemo Departmanu za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu na tehničkoj pomoći pri izradi rukopisa, kao i štampariji Graph Style iz Novog Sada, na visoko profesionalno urađenoj pripremi i štampanju knjige.

Novi Sad, marta 2004.
Prof. dr Georgi Antov
Prof. dr Timotej Čobić
Prof. dr Anđelija Antov

Sadržaj

PREDGOVOR

I PROIZVODNJA SILAŽE (SILIRANJE)

1. ISTORIJAT I ZNAČAJ SILAŽE
Istorijat
Značaj silaže

2. FERMENTACIJA SILAŽE
A. Aerobna faza
B. Fermentaciona faza
C. Stabilna faza
D. Faza izuzimanja silaže
Faktori koji utiču na tok fermentacije i kvalitet silaže

3. GAJENJE BILJAKA ZA SILAŽU
Kukuruz (Zea mays)
Stočni sirak (Sorghum vulgare L.) i sudanska trava
(Sorghum sudanense (Piper) Stapf.)
Sitnozme cerealije
Lucerka (Medicago sativaL.)
Crvena i bela detelina
Trave i travno-leguminozne smeše
Združeni usevi

4. MAŠINE ZA PRIPREMU, IZUZIMANJE I DISTRIBUCIJU SILAŽE
Kosačice, okretači i sakupljači mase u redove
Kombajni
Mašine za baliranje i siliranje u foliji
Mašine za ubiranje glava i lišća šećeme repe
Mašine za siliranje visoko vlažnog zrna i klipa kukuruza
Transportna sredstva za silo masu
Mobilna i stacionama oprema za izuzimanje silaže
Mašine i uređaji za raznošenje silaže

5. SILOSI
Lokacija
Tipovi silosa
Silo-hrpa ili kamara
Silo-rov („trenč“ silos)
Građeni horizontalni silosi
Silo-tornjevi
Vazdušno (gasno) zaptiveni silosi
Plastični silo-rukav
Silaža u balama
Gubici pri siliranju

6. POSTUPAK SILIRANJA
SILIRANJE GAJENIH BILJAKA
Ubiranje ili žetva
Transport
Punjenje silosa
Sabijanje (gaženje) silažne mase
Pokrivanje silaže
DRUGE SELAŽE

7. KVALITET SILAŽE
Standardi kvaliteta silaže
Ocenjivanje silaže
8. SILAŽA I ZDRAVLJE ŽIVOTINJA
Mikroorganizmi
Višak kiselosti

II SILAŽA U ISHRANI DOMAĆIH ŽIVOTINJA

9. GOVEDA
Krave
Silaža kao osnova ishrane krava
Tovna junad
Silaža u obrocima za tovnu junad
Junice

10. KOZE I OVCE
Koze
Ovce
Silaža u obrocima za priplodne ovce
Silaža u tovu jagnjadi i starijih ovaca

11. SVINJE
Rezultati ishrane svinja siliranim klipom i zrnom kukuruza

12. KONJI
Karakteristike proizvodnje silaže za konje
Preporuke za ishranu

13. ŽIVINA

III PRILOZI, REČNIK, INDEKS

14. PRILOZI
15. REČNIK
16. INDEKS

1 . Istorijat i značaj silaže

Definicija silaže. Teško je dati samo jednu definiciju kojom bi se obuhvatili svi elementi procesa siliranja, kako u pogledu materijala koji se u tom cilju koristi, tako i u smislu primenjenih postupaka i metoda. Na samom početku primene ovog procesa, trava je bila osnovni materijal koji je konzervisan da bi se obezbedila stočna hrana za zimski period, dok je danas u upotrebi čitav niz hraniva i nusproizvoda biljnog i životinjskog porekla za dobijanje silaže. I sam postupak konzervisanja je različit: od spontane ili usmeravane fermentacije da se proizvedu organske kiseline, pre svega mlečna, za zakiseljavanje materijala koji se silira, što je neophodno da se spreči razvoj mikroorganizama koji kvare hranu, do direktne njegove acidifikacije u istom cilju, upotrebom mineralnih kiselina.

Sam proces siliranja, po Cobiću i sar. (1984), je način konzervisanja biljaka i njihovih nusproizvoda vlažnim putem, a postiže se fermentacijom u siliranoj masi pomoću mikroorganizama u odsustvu vazduha. Prema tome, silaža je proizvod kontrolisane fermentacije koja se postiže primenom određenih postupaka i izborom odgovarajućeg supstrata. McCullough (1989) je silažu definisao kao hranivo dobijeno anaerobnim konzervisanjem vlažne kabaste hrane ili drugih hraniva, formiranjemi/ili dodavanjem kiselina, D. Bolsen etal. (2000), kao proizvod sačuvan kiselom fermentacijom poljoprivrednih kultura. Za definiciju da je silaža „proizvod dobijen anaerobnim skladištenjem trave ili drugog materijala koji sadrži dovoljno visoko učešće vlage koje pogoduje kvarenju u aerobnim uslovima“, koju je 1968. godine dao Whittenbory, Woolford (2000) navodi da do sada nije osporavana i modifikovana.

Izraz ,,silaža“ potiče od grčke reči ,,silos“, koja označava šupljinu, jamu ili rupu u zemlji za čuvanje zrnevlja. Kako navode Bolsen et al. (2000), M. Miles, farmer iz Mičigena, opisujući sopstvena, kao i francuska iskustva u spremanju silaže, koristio je 1876. godine izraz ,,silo“ za silos, i predložio prihvatanje reči ,,ensilage“ za siliranje, u odsustvu engleskog ekvivalenta za produkt fermentacije.

Istorijski posmatrano, silaža je bila fermentisano hranivo koje je dobijeno pri skladištenju zelene hrane u silosu. Danas, međutim, u terminologiji u ovoj oblasti u upotrebi su i izrazi skrojeni da označe materijal ili korišćene metode u pripremi mase za siliranje. Tako, u engleskom jezičkom podmčju koriste se termini, kao što su haylage za senažu (trava i lucerke), cornlage za kukuruznu silažu sa 30% vlage zrna i 50% cele biljke, stalklage za silažu od kukuruzovine, oatlage za ovsenu silažu, balage za silažu u balama i drugi.

Izraz silaže primenjuje se i na kabasta hraniva i zrnevlje kod kojih je fermentacija bila ograničena postupkom dodavanja određenih hemijskih sredstava, najčešće mineralnih i organskih kiselina. Takođe se koristi i za smeše životinjskih nusproizvoda i biljnog materijala ili hraniva animalnog porekla tretirana jakim kiselinama u cilju konzervisanja, a pretežno upotrebljavana u ishrani monogastričnih životinja. Nedavna pojava bolesti BSE (Bovine Spongiform Encephalopathy) verovatno će silaže od materijala životinjskog porekla eliminisati iz prakse.

Istorijat

Woolford (1984) i Bolsen et al. (2000), obuhvatajući istraživanja više autora, smatraju da je umeće spremanja silaže, verovatno, staro više od 3.000, odnosno 4.000 godina. Uporište za ove teze nalaze u egipatskom muralu u napuljskom muzeju, na kome je prikazana žetva celih biljaka žitarice kojima se pune mali silosi napravljeni od kamena (Sl. 1.1). Napominje se, takođe, da su silosi pronađeni u ruševinama Kartagine, što ukazuje da je tamo hrana silirana oko 1.200 godina p.n.e. Schukking (1976) navodi Katona, da su Tevtonci u I veku n.e. skladištili zelenu kabastu hranu u rupe u zemlji, a zatim je prekrivali stajnjakom.

U stara vremena, siliranje je, verovatno, bilo preduzimano većinom sa zrnastom hranom namenjenom za ljudsku ishranu, kao mogućnost skladištenja u godinama obilja, kao i njenog sakrivanja od pljačkaških plemena. Jedina očigledna veza između starih i savremenih metoda konzervisanja useva putem siliranja je u korišćenju silosa za skladištenje. Najverovatnije, skladišteno zrno tada nije podvrgavano fermentaciji, tako da nije bilo silirano u striktnom značenju te reči (Woolford, 1984).

Slika 1.1. Prikaz siliranja celih biljaka žitarica u Egiptu (1500-1000. god. p.n.e.)

Izostavljeno iz prikaza

Malo se zna o proizvodnji silaže od I do XVIII veka, mada je verovatno da je siliranje praktikovano, ali u malom obimu. Tek u XVIII veku siliranje zauzima značajno mesto u konzervisanju hraniva, kada se o tome javljaju i prve publikacije 0Čobić i Antov, 2002). Prema Yust-u (1956), prva referenca o konzervisanju zelene hrane siliranjem bila je od Simonds-a 1786. godine, koji je tokom obilaska Italije primetio konzervisanje zelenog lišća u drvenim kacama. Watson i Smith (1956) smatraju da je najraniji opis procesa siliranja, kako se isti danas shvata, dat od Grieswald-a 1842. godine, pri opisu siliranja sveže trave u jame. Posebnapažnja je poklonjena faktorima koji se i sada navode kao primami za uspešno siliranje: brzo punjenje silosa, isključenje vazduha i obezbeđenje efikasnog zaptivanja silosa. Coppock i Stone (1968) navode da je Johnston (1843) opisao praksu proizvodnje „kiselog sena“ uNemačkoj iMađarskoj, sakojim procesom je McCullough (1989) direktno povezao sadašnju praksu siliranja.

Prema Schukking-u (1976), trava je silirana u Italiji u XIII veku, a siliranje je izvođeno i u sevemim Alpima, Svedskoj i baltičkom regionu u ranom XVIII veku. Sredinom XIX veka, interes prema siliranju trava, glava i lišća repe i drugih useva, širio se preko baltičkih zemalja i Nemačke ka većini drugih evropskih država. Tome je značajno doprinosila mogućnost bržeg širenja naučnih saznanja, kako u Evropi, tako i između Evrope i Seveme Amerike. U tom pogledu značajnu ulogu imao je francuski farmer Auguste Goffart. On je eksperimentisao sa siliranjem od 1852. godine, a 1877. objavio rezultate svoga rada na siliranju seckanog kukuruza i drugih useva, napominjući da je neophodno da se biljke seckaju što kraće i da je tu masu potrebno opteretiti kamenjem ili opekom. Ova knjiga je prevedena 1879. godine na engleski, što je imalo uticaja na primenu te tehnike u Severnoj Americi. Woolford (1984) navodi da je King (1891) najviše učinio za uvođenje proizvodnje silaže u SAD. Njegova proučavanja su demonstiirala vrednost silaže kao stočne hrane, što je bio rezultat prihvatanja kukuruza kao useva za silažu. Prema istom navodu, Voelcker (1884) je bio verovatno prva osoba koja je podvukla razliku između nefermentisane i fermentisane silaže, koje je opisao kao „slatka silaža“ i „kisela silaža“. Slatka silaža bila je, u stvari, toplotom konzervisana kabasta hrana, kada je zaptivanje silosa odlagano da bi se omogućilo nastajanje toplote. Ta toplota, nastala putem disanja biljaka i aerobnih mikroorganizama, može biti dovoljno intenzivna da izazove smrt vegetativnih oblika mikroorganizama u hrani, zbog čega ne dolazi do fermentacije u njoj. Kisela silaža, pak, dobija se od silažne mase zaštićene od vazduha neposredno posle završetka punjenja silosa. Postoji verovatnoća da je upravo slatka silaža, zbog mrke boje i male svarljivosti, odložila bar za 50 godina prihvatanje proizvodnje silaže u Evropi.

Slika 1.2. Goffart-ov silos iz 1870. god. (Francuska)

Izostavljeno iz prikaza

U Evropi, spremanje sena je nastavljeno da bude glavni oblik konzervisanja kabaste hrane. Međutim, u drugoj i trećoj deceniji XX veka u pojedinim zemljama traže se sredstva da se proizvede silaža konstantno dobrog kvaliteta, posebno od trava. Najznačajnija inovacija u tom pogledu bilo je uvođenje AIV procesa. Naime, u dvadesetim godinama prošlog veka, A. I. Virtanen, po kome je metod označen (A.I.V.), počeo je eksperimente u Finskoj sa mineralnim kiselinama, kao tretmanima za brzo smanjenje pH vrednosti i gubitaka u travnoj silaži posle košenja. Virtanen (1933) je razvio praktičan sistem, a proizvedene silaže bile su dobrog kvaliteta. Ipak, zdravstveni problemi kod stoke, povezani sa konzumiranjem mineralnih kiselina, postali su prisutni, tako da je proces počeo da gubi na populamosti u ranim šezdesetim godinama prethodnog veka, sa uvođenjem inravlje kiseline za direktnu acidifikaciju silažne mase. AIV proces kasnije je praktikovan za dobijanje silaža od animalnih proizvoda (ribe, riblji otpaci, klanični otpaci i slični nusproizvodi), kao altemativa sušenju.

Poslednja novina u proizvodnji silaže bio je postupak usmeravanja fermentacije u silažnoj masi, uvođenjem inokulanata. I mada su prvi rezultati njihove primene, pre dvadesetak godina, bili kontroverzni, zbog toga što se neki od njih, stvoreni u Severnoj Americi za korišćenje u visoko provenutoj masi, nisu pokazali efikasnim u siliranju vlažnijih useva u Evropi, desetak godina kasnije njihov broj i efikasnost su značajno povećani (Wilkinson et al., 1996).

Siliranje i korišćenje silaže đoživelo je primenu u svim zemljama Evrope i u mnogima u svetu, kako u severnim, sa pretežnim konzervisanjem trava, tako i južnim, koje najviše koriste kukuraz (SAD, Francuska, Srbija, Rumunija, Mađarska, Italija). Međutim, selekcijom kukuruza i stvaranjem hibrida kratke vegetacije, površine pod ovom kulturom su proširene i u sevemim zemljama, kao što su Holandija, Velika Britanija i Nemačka.

Silaža u našoj zemlji. U našoj zemlji, proizvodnja silaže započeta je pod uticajem poljoprivrednih stručnjaka obrazovanih na univerzitetima i školama Austrije i Nemačke, a kasnije i Francuske. Silaža se pripremala, uglavnom, na gazdinstvima poljoprivrednih škola i na veleposedima, budući da su ta gazdinstva gradila silose, obično betonske silo tomjeve. Između dva svetska rata pojavljuju se prvi stručni članci koji obrađuju ovu problematiku (Atanacković, 1925, Vukičević, 1930. i 1942, Obračević, 1937, Peurača, 1937, Vukelić i Jakovljević, 1937). Novi irupuls korišćenju silaže doprinelo je preduzeće za izgradnju silosa „Silo D.D.“ iz Novog Sada, koje je do 1934. godine izgrađilo na teritoriji današnje Srbije 62 silo-tomja (Hartig, 1934). Građeni su silosi tri različita kapaciteta, 4,30 x 9,00 m, kapaciteta 90 tona, 4,30 x 12,00 m, kapaciteta 130 tona, i 4,30 x 18,00 m, kapaciteta 258 tona. Sam način gradnje bio je putem betonskih elemenata, ili livenjem armiranog betona (označeni kao ,,amerikanski“). Punjenje silosa vršeno je pomoću seckalice opremljene ventilatorom, a kao pogon iste korišćeni su traktori ili lokomobila (Sl. 1.3). Autorima je poznato da su, pored navedenih, pre drugog svetskog rata bili izrađeni silosi u Vojki i na jednom salašu u atara Lazareva, kao i četvorokomomi silos na Poljoprivrednom dobra ,,Kosančić“, svi u vidu tomja.

Slika 1.3. Sečka s ventilatorom za punjenje silo-tornjeva početkom 20. veka i silos od betonskih elemenata (Hartig, 1934)

Izostavljeno iz prikaza

Kada se zna da je vrednost silaže bila poznata još u XIX veku, začuđujuće je da se ovaj metod konzervisanja kod nas nije primenjivao mnogo šire i obimnije. Verovatno da je osnovni razlog bio način ubiranja, prevoza i seckanja velike mase kukuruzne biljke, što je zahtevalo dosta radne snage. Takođe i sabijanje mase u silosu obavljano je gaženjem od strane ljudi, a izuzimanje iz tornjeva se vršilo ručno, jer u to vreme nisu postojale freze za vađenje silaže.

Nov podsticaj za proizvodnju silaže u zemlji nastao je posle 1945. godine, usled formiranja krupnih društvenih gazdinstava, koja su imala veću koncentraciju goveda, a razoravanje pašnjaka i livada uputilo je na pripremu stočne hrane proizvodnjom na oranicama i siliranjem. U periodu od samo desetak godina, više autora propagira spremanje silaže za ishranu stoke (Obračević, 1946, Obradović, 1951a, 1951b, 1954, Mišković, 1953, Pavlović, 1953, 1954, Slavić, 1954, Pribićević, 1955), a Cirić (1952) je objavio brošuru o silaži. U monografiji o proizvodnji i korišćenju silaže u ishrani stoke, Čobić i sar. (1984) prikazali su iscrpno faktore koji utiču na proizvodnju, i načine korišćenja silaže u obrocima za goveda, svinje i ovce. Publikacije o silaži kod nas objavili su i Zeremski i Tošić (1981), Čobić i sar. (1994), Vučković i Kovčin (1999), Jovanović i sar. (2000), Adamović (2001).

Kako na društvenim, tako i na privatnim gazdinstvima građeni su betonski silosi horizontalnog tipa, pojedinačni ili u baterijama. Na privatnim gazdinstvima, naročito u Centralnoj Srbiji, građeni su horizontalni silosi manjeg kapaciteta, dok su za siliranje visoko vlažnog zma kukuruza podizani silosi tomjevi. U Vojvodini je instalirano, takođe, oko 20 metalnih silo tomjeva tipa ,,Harvestore“, koji su bili potpuno mehanizovani. Ovakvom razvoju proizvodnje silaže veoma su doprinele nove mašine za ubiranje, transport i izuzimanje silaže, te distribuciju iste stoci. Silo kombajni, od jednorednih do samohodnih, sa hederom za niskorasle i visokorasle useve, i prikolice velikog kapaciteta, sa samoistovarom, čine liniju za ubiranje i transport, dok se gaženje obavlja traktorima točkašima ili guseničarima. Druga linija za potrebe izuzimanja silaže iz silosa i dopreme do jasala, sastoji se od silo izuzimača, samoistovame prikolice sa bočnim istovarom, ili najsavremenije kombinovane prikolice, sa ugrađenom ffezom i mešalicom, za distribuciju korupletnih obroka. Na taj način, korišćenje ljudske radne snage svedeno je na minimum. Međutim, kada je u pitanju izuzimanje i prevoz silaže do stoke na malim posedima, to se u najvećem broju slučajeva obavlja ručno, uz korišćenje kolica.

Istovremeno, detaljnim proučavanjem biohemijskih procesa u toku siliranja, došlo se do savremenih tehnologija proizvodnje, u cilju dobijanja dobre silaže. Silaže trava i leguminoza često traže korišćenje aditiva za poboljšanje uslova fermentacije, zakiseljavanje sredine, ili suzbijanje nepoželjnih bakterija. Postoji široki raspon aditiva, od melase, pa do mikrobioloških kultura, usmerenih na obezbeđenje pravilnog odnosa organskih kiselina, koji se sada koriste i u našoj zemlji.

Značaj silaže

Prednosti. Silaža je vrlo važno hranivo za domaće životinje i, zajedno sa senom, čini osnovu kabastog dela obroka preživara. Ranija namena njenog korišćenja u ishrani stoke u zimskom periodu, savremenim preporukama je korigovana na upotrebu tokom cele godine, s određenim varijacijama u količinama koje se dnevno konzumiraju, u zavisnosti od godišnje sezone i ponude drugih hraniva (Cobić i Antov, 1996). Ako se pravilno proizvede, ona je u pogledu hranljive vrednosti, iznad sena, koje je ranije bilo glavni oblik konzervisanja kabaste hrane. Tehnologija siliranja je jednostavnija i manje zavisna od klimatskih uticaja u odnosu na proizvodnju sena. Uslov je, naime, da se isključi prisustvo vazduha od samog početka procesa siliranja, tokom skladištenja i fermentacije. Seno, s druge strane, zavisi od isključenja vlage, bilo sušenjem pod dejstvom sunca i vetra, ili veštačkim putem toplim ili hladnim vazduhom, kako bi se vlažnost svela na manje od 20%. Da se to postigne, potrebno je da se na jedan deo suvog sena odstrani 3,5 delova vode (Woolford, 2000).

U odnosu na druge načine konzervisanja, siliranje, po Čobiću i sar. (1984), ima niz preimućstava. Tako, kada je reč o kukuruzu, isti u vidu silaže može po hektaru oranične površine da postigne veću proizvodnju energije nego u bilo kom drugom obliku proizvodnje, ih, pak, u poređenju sa drugim usevima. Da bi se proizvela silaža, ne moraju se vršiti bitne izmene u tehnološkom procesu proizvodnje, jer se sve do kosidbe koriste iste mašine kao i pri proizvodnji kukuruza za zrno. Proizvodnja silaže omogućava raznorodnije korišćenje oranica, pošto se jedan isti usev može koristiti za razne namene (zrno, suvi klip, vlažno zrno, cela biljka), pa se skidanje istog može podesiti prema zahtevima proizvodnje. Siliranje omogućuje efikasniju eksploataciju zemljišta, jer se u jednom vegetacionom periodu mogu proizvesti dva useva na istoj površini. Primenom siliranja omogućava se konzervisanje hraniva u takvim vremenskim uslovima kada je nemoguće primeniti druge načine, na primer, sušenje, i na taj način omogućava maksimalno korišćenje visokorodnih hibrida kukuruza sa dugim vegetacionim periodom. Siliranjem se iskorišćavaju manje vredni delovi kukuruzne biljke, bogati ligninom i strukturnim ugljenim hidratima, kao što su stabljika, odnosno kočanka. Radovi na siliranju se obavljaju u vreme kada radna snaga još nije uposlena na glavnim jesenjim radovima, ubiranju zrna kukuruza i vađenju šećerne repe.

Procesi proizvodnje zelene mase, siliranja i manipulisanja gotovom silažom, pri distribuciji stoci, mogu biti potpuno mehanizovani. Preimućstvo u primeni silaže je u tome da ne zahteva nikakvu dopunsku preradu pre hranjenja stoke, zatim ona je ukusna, životinje mogu da pojedu veće količine suve materije nego kada se daju suvi obroci. Ona povoljno deluje na lučenje mleka, te se najviše preporučuje za zadovoljavanje potreba osnovnih funkcija organizma pri ishrani krava muzara. Za razliku od sušenja, pri siliranju se sačuva relativno visok procenat karotina, obezbeđujući stoku od nedostatka vitamina A. Ako je pravilno pripremljena, silaža je zdrava hrana koja ne dovodi do digestivnih, metaboličkih ili patoloških poremećaja i promena u organizmu životinja.

Kada je u pitanju isti usev, siliranjem se konzerviše više suve materije nego sušenjem. Siliranjem leguminozamogu se obezbediti znatne količine proteina, koji je često deficitaran i skup ako se obezbeđuje iz koncentratnih hraniva. Prednost siliranja je i u tome da je potrebno manje prostora nego za spremanje sena, jer jedan kubni metar sena u kamari teži 70-80 kg i sadrži 60-70 kg suve materije, dok u kubnom metru ima oko 600-800 kg silaže koja sadrži 180-240 kg suve materije. Trajnost silaže, tj. sposobnost lagerovanja je duga, što znači da se jednom pripremljena može koristiti u periodu od preko godine dana. Međutim, jedna od najvećih prednosti siliranja je što na taj način uskladištena hrana u neposrednoj blizini njene upotrebe može da se koristi uvek, bez obzira na vremenske i druge prilike koje mogu da ometaju snabdevanje zelenom ili drugom hranom sa njive. Silaža na taj način pruža mogućnosti redovnog snabdevanja stoke, što je veoma važno za postizanje visoke proizvodnje, naročito kada je reč o proizvodnji mleka.

Kada se radi o silaži trava, Wilkinson et al. (1996) navode tri glavna cilja za njenu proizvodnju: (1) skidanje bujne trave sa livada u proleće, kako bi se ove površine potom koristile za ispašu, bez rasipanja viška zelene mase, (2) obezbeđenje hrane za zimski period, kada je stoka u stajama i (3) dobijanje relativno jevtinog hraniva sa površina u vlasništvu farmera. Takođe su istraživanja pre tridesetak godina pokazala da je dobro konzervisana silaža bar jednaka po hranljivoj vrednosti senu, spremljenom pri dobrim vremenskim uslovima. Pri lošem vremenu, silaža je uvek bila superiomijau energetskoj vrednosti u odnosu na seno, zbog velikih gubitaka hranljivih materija iz sena tokom produženog perioda sušenja. Dalje, usevi trava i leguminoza mogu da se ubiraju za silažu u relativno ranim stadijumima porasta, i zbog toga pri većem sadržaju proteina, a nestabilno vreme u rano proleće sprečilo bi dobijanje sena sušenjem na njivi.

Nedostaci. Jedan od najvećih nedostataka siliranja je manipuhsanje ogromnom kohčinom biljne mase visoke vlažnosti. Pri proizvodnji zrna kukuruza sa 25% vlage, potrebno je prevesti sa njive do sušare, odnosno skladišta, prosečno 7-8 tona sirovog zrna/ha, što je ekvivalenat od 5,25 tona suve materije. Da bi se skladištila ista kohčina suve materije u vidu silaže, potrebno je da se sa njive preveze 17,5 tona zelene mase, odnosno 2,5 puta više, pod uslovom da ta masa sadrži 30% suve materije. Pri stalno rastućim troškovima goriva, ovi transportni troškovi se moraju uzeti u obzir. U najvećem broju zemalja silaža ne predstavlja robu koja se nalazi u prometu. Nasuprot tome, koncentrat i seno se mogu prodati na tržištu u svako doba. Jednom načinjena silaža može se utrošiti samo za stoku, bez obzira na to da li trenutno vlada konjunktura za stočarske proizvode ili ne, i mora da se utroši za kratko vreme nakon što je izvađena iz silosa. Za proizvodnju silaže potrebni su skuplja oprema i veća investiciona ulaganja u građevine nego što je to slučaj pri proizvodnji sena, budući da su silosi obično masivne građevine od kvalitetnog građevinskog materijala. Pri korišćenju bilo kakvog materijala za siliranje (zelena masa, klip, zrno) i bilo kojeg silosa (silo-toranj, horizontalni, ili trenč silos) nastaju gubici kao normalna posledica tehnologije i fermentacije. Gubici se proporcionalno povećavaju ukoliko su ulaganja u opremu i silose manja, pa se siliranje vrši na primitivniji način. Gubitak od 20% kod silosa kapaciteta 1000 tona predstavlja 200 tona hrane, čemu treba dodati i gubitak uloženog rada i materijala oko proizvodnje i transporta. Ako silirana masa sadrži mnogo vlage, konzumiranje suve materije kod nekih silaža može biti manje nego one iz sena. Silaža ima specifičan miris, što može usloviti manu mleka pod uticajem hrane. Ishrana silažom neposredno pre muže, naročito travom, sa visokim sadržajem buterne kiseline, dovešće do jakog mirisa mleka na silažu. Zbog toga se preporučuje davanje silaže posle muže. Konačno, u silo-tornjevima postoji opasnost od trovanja ljudi gasovima, pa se obavezno moraju primenjivati mere zaštite (Cobić i sar., 1984).

Vlažnu silažu prate određeni problemi koji utiču na slab kvalitet fermentacije, pogotovu vezani za aktivnost klostridija. Zbog toga u nekim oblastima Svajcarske i Italije, u kojima se proizvode tvrdi sirevi visokog kvaliteta, proizvodnja silaže je zakonom zabranjena. Naime, sekundamo ,aiadimanje“ sira tokom zrenja, izazvano razlaganjem mlečne kiseline u njemu od strane spora klostridija, može da dovede do dobijanja ukupno lošeg kvaltieta sira (Bolsen et al., 2000). Silažu sa visokim sadržajem vlage prati značajno oticanje efluenta iz silosa, koji ima izuzetno visok potencijal zagađenja spoljne sredine. U pojedinim zemljama zakonskim propisima je regulisana zabrana njegovog ispuštanja u vodotokove, što je uslovilo da farmeri ulažu u opremu za provenjavanje pokošenih useva na polju ili prihvataju siliranje u velikim balama pakovanim u plastične folije.

Ako se pokušaju uporediti razlozi koji govore u prilog siliranja, odnosno protiv ovog načina konzervisanja hrane, videće se da, i pored izvesnih slabosti, ovaj sistem korišćenja hrane ima daleko više prednosti nego nedostataka. Pripremanje silaže je danas conditio sine qua non savremene proizvodnje goveđeg mesa i mleka, i predstavlja integralni deo procesa proizvodnje stočne hrane uopšte, a posebno u uslovima kada se želi oslanjanje na sopstvene snage, maksimalno iskorišćavanje zemljišta i hranu proizvedenu u okviru same farme.

Proizvodnja. Popularnost proizvodnje silaže od trava i krmnih useva u Evropi rasla je konstantno tokom poslednjih 100 godina. To se, uglavnom, zasnivalo na činjenici da je taj oblik konzervisanja stočne hrane manje zavisan od potreba za odgovarajućim periodom suvog vremena nego seno. U nekim zemljama Evrope, siliranje je bilo glavni metod konzervisanja stočne hrane mnogo godina unazad. Posebno se to odnosi na severnu Evropu, gde velike padavine čine nemogućim sušenje kabaste hrane na polju. Primene ATV procesa je stalna praksa, npr. u Finskoj, u kojoj se skoro svaka silaža proizvodi uz dodatak tih aditiva.

Posmatrajući samo Evropu i Severnu Ameriku, kao glavne regione u svetu u proizvodnji silaže, Bolsen et al. (2000) su dali procenjene površine pod kulturama za proizvodnju silaže.

U zapadnoj Evropi (15 zemalja Evropske unije, Norveška i Švajcarska), površina pod travom za silažu, od 9,46 mil. ha, bila je na prvom mestu od ukupno požnjevenih useva za siliranje sredinom devedesetih godina, tačnije 1994. godine. Iza nje je dolazila ona pod kukuruzom, 3,89 mil. ha, dok su leguminoze (uglavnom lucerka), sitnozrne žitarice (uglavnom pšenica) i ostali usevi (uglavnom glave i lišće šećeme repe) zauzimali 1,15 mil. ha. U 15 zemalja istočne Evrope i Ruskoj federaciji za silažu je, u istom periodu, korišćena trava sa površine od 11,08 mil. ha, kukuruz 8,79 mil. ha, a leguminoze, sitnozrne cerealije i ostali usevi 4,60 mil. ha.

U Severnoj Americi (SAD i Kanada), međutim, kukuruz je bio vodeći usev za proizvodnju silaže, zauzimajući površinu od 2,43 mil. ha. Pod ostalim usevima bile su angažovane značajno manje površine: leguminozama, 0,79, žitaricama za silažu cele biljke, 0,50 i sirkom, 0,13 mil. ha.

Osnovna razlika između ova dva regiona bila je u tome što su površine pod travom za silažu u Evropi bile veće za 64% od onih pod kukuruzom, kao drugim po značaju usevu, a u Severnoj Americi kukuruz je u ukupnim površinama useva za siliranje učestvovao sa 63%

Od 1994. godine, proizvodnja silaže, izražena u suvoj materiji, prevazilazi seno u 13 od 17 zemalja zapadne Evrope (osim Austrije, Francuske, Grčke i Švajcarske). Iskazana u svežoj masi, količina dobijene silaže u Evropi bila je oko 550 mil. tona i 130 mil. tona u Severnoj Americi.

U posmatranoj godine, oba načina konzervisanja kabastih hraniva, sušenje (proizvodnja sena) i siliranje, proizvela su u Evropi podjednake količine suve materije, po 152 mil. tona. Međutim, zapadna Evropa je veći značaj priđavala siliranju, pomoću čega je proizvedeno 60% ukupnih količina suve materije sena i silaže. Istočna Evropa sa Ruskom federacijom je, pak, 60% ukupne suve materije dobila proizvodnjom sena. Kada se posmatra stanje u Sevemoj Americi, od izračunate ukupne količine suve materije, samo je 22% bilo obezbeđeno silažom, tj. proizvedena količina u njoj iznosila je 46,7 mil. tona, prema 136,9 mil. tona u senu.

Prema Wilkinson-u et al. (1996), u 17 zemalja Zapadne Evrope, u 1994. proizvedeno je 90,6 mil. tona SM silaže, za razliku od 104,5 mil. tona 1990. godine. U istom periodu u njima je povečana proizvodnja sena, od 48,4 na 57,8 mil. tona suve materije. Zemlje istočne Evrope i Ruska federacija učestvovale su sa skoro 50% u ukupnim površinama pod travom korišćenom za silažu. Ipak, taj region je doprinosio samo 30% u ukupnoj proizvodnji silaže. S druge strane, njihovo učešće u ukupnoj proizvodnji sena u Evropi bilo je preko 60%.

U Srbiji i Cmoj Gori, po Wilkinson-u et al. (1996), u 1994. godini, količina proizvedenog sena, računajući u suvoj materiji, bila je za oko sedam puta veća od one silaže (1,25:0,18 mil. t). Odnos angažovanih površina za jednu, odnosno drugu proizvodnju konzervisanih hraniva, bio je još širi 987.000:62.968 ha. Naše silaže, s druge strane, imale su niži sadržaj suve materije od prosečnog u više zemalja Evrope (od oko 30%), sa vrednostima za travnu silažu od 29 i za kukuruznu silažu od cele biljke 26%.

Nema potvrde da je došlo do povećanja količine proizvedene silaže u našoj zemlji nakon toga. Verovatnije je da je ona u međuvremenu smanjena. Naime, pojedine velike farme, koje su obavezno pravile silažu za ishranu stoke na društvenim gazdinstvima, su prestale sa proizvodnjom ih su smanjile brojno stanje, a samim tim i količine ukupno proizvedene hrane. Na drugoj strani, male porodične farme, kojih je veliki broj, pretežno koriste seno u ishrani preživara, dok je većih gazdinstava na porodičnim posedima, koja obavezno spremaju silažu, još uvek malo.

Budući trend. U pogledu budućih kretanja u proizvodnji silaže, Wilkinson et al. (1996) predviđaju sledeće:

• U zapadnoj Evropi, zbog kvota u proizvodnji mleka, u sledećoj dekadi može se očekivati mali dalji rast u konzervisanju kabastih hraniva. Ako dođe do pada cena cerealija i njihovih nusproizvoda na svetskom planu i unutar EU, tada je moguć i pad ove proizvodnje;
• U zemljama istočne Evrope predviđa se povećanje proizvodnje silaže nakon završenog procesa tranzicije, i one predstavljaju značajnu tržišnu priliku za opremu i produkte za proizvodnju, kako travne, tako i kukuruzne silaže;
• Restrikcije u korišćenju azotnih mineralnih đubriva u EU, bilo u pokušaju da se smanji zagađenje voda nitratima ili iz ekonomskih razloga, podstakle bi farmere da više koriste leguminoze za silažu. Prinosi trava, zbog manje azota u ishrani, bili bi smanjeni. Kukuruz, međutim, u čijoj ishrani može biti više stajnjaka a manje mineralnih đubriva nego kod trava, biče tim merama forsiran kao usev za silažu;
• Relativno visoki materijalni troškovi izgradnje stabilnih silosa nastaviće da favorizuju siliranje u velikim balama i na manjim farmama, naročito nakon uvođenja u 1994. god. mehanizma za seckanje na balirki, koji omogućuje efikasniju konsolidaciju mase unutar bale i silažu sa fermentacionim karakteristikama, koje se približavaju materijalu proizvedenom u horizontalnom silosu;
• Kontrola količine efluenta, takođe, će favorizovati silažu u velikim balama, kao i prihvatanje tehnika za razbacivanje i obrtanje mase useva za brzo provenjavanje na polju;
• Nastaviće se razvoj aditiva sa ciljem da se poveća hranljiva vrednost silaže. Naglasak će biti na onima za poboljšanje higijenskog kvaliteta silaže, naročito u onim oblastima Evrope gde se mleko koristi za proizvodnju sira, kao i aditiva koji su efikasni u produžavanju aerobne stabilnosti silaže. I mada je popularnost silaže u mnogim zemljama prevazišla seno, njemu se još uvek daje prednost u ishrani konja. Ta situacija, kako ističe Woolford (2000), neće se skoro promeniti, iako postoji tržište za silažu sa visokim sadržajem suve materije za ishranu konja koji se koriste za rekreaciju. Seno će ostati jedini oblik konzervisane hrane u obrocima za trkačke konje.