Soja spada u najvažnije njivske biljke. Od nje se dobijaju važni proizvodi za ishranu ljudi i domaćih životinja i za preradu u industriji. Iz sojinog semena preradom se direktno ili indirektno može dobiti veliki broj raznovrsnih jela i poslastica, zatim mleko i razni mlečni proizvodi; meso i mesne prerađevine; ulje izvanrednog kvaliteta; belančevine, mineralne materije, vitamini i drugi proizvodi. U poslednje vreme soja se u velikoj meri koristi i u farmaceutskoj industriji. Stoga se ona ubraja i u lekovite biljke.
Soja igra vrlo značajnu ulogu i u ishrani domaćih životinja kao koncentrovana i voluminozna (kabasta) hrana. Ona daje stočnu hranu izvanrednog kvaliteta. U ishrani domaćih životinja kao koncentrovana hrana služe uglavnom otpaci soje posle industrijske prerade, koji su veoma bogati belančevinama i mineralnim materijama. Kao voluminozna stočna hrana upotrebljavaju se vegetativni organi soje (stabla, lišće, slama). Svi ovi delovi biljke, a naročito lišće, sadrže velike količine svih hranljivih materija, a naročito belančevina.
Pored toga soja ima veliki agrotehnički značaj. Svojim moćno razvijenim i dubokim korenovim sistemom ona povoljno utiče ne samo na održavanje već i poboljšavanje strukture zemljišta. Zahvaljujući simbiozi soje sa specifičnim bakterijama azotofiksatorima, koje žive na njenom korenu, ona podmiruje ne samo svoje potrebe u ovom važnom hranljivom elementu, već i obogaćuje zemljište ovim sastojkom. Zato se soja visoko ceni kao predusev u plodoredu za mnoge druge useve, a naročito žita.
Iz svega izloženog izlazi da je soja biljka od velikog privrednog značaja. Stoga sve zemlje u svetu nastoje da gajenje soje što više prošire i njenu proizvodnju povećaju. Za poslednjih 10 godina (1969—1979) površina pod sojom u svetu povećana je za oko 10,000.000 ha, što prosečno godišnje iznosi oko 1,000.000 ha.
Pored toga što soja ima veliki privredni značaj i što su prirodni uslovi za njeno gajenje, u velikom delu naše zemlje, povoljni, ona u našoj poljoprivrednoj proizvodnji još nije dobila ono mesto koje zaslužuje. Ona je u našoj zemlji još uvek zapostavljena kultura, naime gaji se na neznatnoj površini, usled čega njena proizvodnja ni izbliza ne zadovoljava naše potrebe, te smo prinuđeni da uvozimo njene proizvode. Otuda se nameće potreba da se kultura ove biljke u najskorije vreme u našoj zemlji proširi i proizvodnja poveća. To bi nas, iako ne potpuno (mada se i to može ostvariti), u velikoj meri oslobodilo uvoza njenih proizvoda, a time i izdataka velikih suma deviznih sredstava. Cilj ove knjige je da doprinese unapređenju proizvodnje soje u našoj zemlji, i pomogne da se gajenje ove veoma korisne biljke proširi što više i proizvodnja unapredi, a za to postoje kako prirodni, tako i drugi uslovi. Nadamo se da će ona tome doprineti.
Na kraju napominjemo da smo pri pisanju ove knjige koristili ne samo postignute rezultate o gajenju soje u našoj zemlji, već i ostvarene rezultate u drugim zemljama, a naročito u SAD, Kini i SSSR-u. Posebno ističemo da smo naročito koristili publikacije o gajenju soje A. K. Lešćenka Kultura soi (1978) i Sun-Sin-Duna Soja (1958).
Prof. dr Vlastimir Đorđević
Prof. dr Nedeljko Nenadić
Sadržaj
PREDGOVOR
PRIVREDNI ZNAČAJ
GAJENJE SOJE U SVETU I U NAŠOJ ZEMLJI
Gajenje u svetu
Gajenje u našoj zemlji
Soja u međunarodnoj trgovini (uvoz i izvoz)
POREKLO SOJE
Geografska rasprostranjenost
Domovina
Naučni i narodni naziv
Sistematika soje
BOTANIČKE OSOBINE
MORFOLOŠKE OSOBINE
Građa korena
Kvržične bakterije
Stablo
List
Cvet
Plod
Seme
BIOLOŠKE OSOBINE
Odnos soje prema toploti
Odnos soje prema svetlosti
Odnos soje prema vlazi
Odnos soje prema zemljištu
RAST I RAZVIĆE SOJE
Klijanje i nicanje
Razviće korenovog sistema (ukorenjavanje)
Porast u stablo i listanje
Cvetanje i formiranje mahuna
Sazrevanje soje
ONTOGENEZA I ORGANOGENEZA SOJE
ONTOGENEZA
ORGANOGENEZA
OPLEMENJIVANJE SOJE
Pravci oplemenjivanja
Metode oplemenjivanja
Osnivanje kolekcije
Semenarstvo
SORTE
Klasifikacija sorata
Sorte soje u našoj zemlji
AGROTEHNIKA SOJE
MESTO SOJE U PLODOREDU
Izbor preduseva
Soja kao predusev drugim usevima
Plodoredi za soju
OBRAĐIVANJE ZEMLJIŠTA
Osnovna obrada zemljišta (vreme, dubina oranja, načini obrađivanja)
Predsetvena priprema zemljišta
ĐUBRENJE SOJE
Značaj pojedinih hranljivih elemenata (azota, fosfora, kaljuma, kalcijuma, magnezijuma, sumpora i mikroelemenata
Vrste đubriva, načini đubrenja i količine đubriva
SETVA SOJE
Izbor sorte
Priprema semena
Vreme setve
Načini setve
Gustina useva i količina semena
Dubina setve
NEGA USEVA
Suzbijanje korovskih biljaka
Suzbijanje zemljišnih štetočina
Navodnjavanje soje
ŽETVA SOJE
Vreme žetve
Načini žetve
Čuvanje semena
BOLESTI I ŠTETOČINE
A. Bolesti
B. Štetočine
PROIZVODI OD SOJE
LITERATURA
Soja
Glycine hispida (Moench.) Max. (engleski — soja bean; francuski — soja; nemački — soja-bohne; ruski — coja; italijanski — soia)
(Kineski — pasulj; mandžurijski — pasulj; japanski — pasulj)
Privredni značaj
Soja je biljka od velikog privrednog značaja. Od nje se dobijaju proizvodi važni ne samo za ishranu ljudi i domaćih životinja, već i za preradu u industriji. U ovom pogledu retke su njivske biljke koje bi se mogle porediti sa sojom. Raznovrsna upotreba soje potiče od hemijskog sastava semena i njene vegetativne mase (stabala i lišća). U sojinom semenu, zavisno od sorte, uslova i načina gajenja, nalaze se sleđeće hranljive materije (u % od suve materije):
- Sirovih belančevina 24—55
- Bezazotnih ekstraktivnih materija 19—30
- Sirovog ulja 14—27
- Sirove celuloze 3—11
- Mineralnih materija 4—7
U semenu soje nalaze se i vitamini: A1, B1, B3, B6, C, D, E, K, nikotinska kiselina (PP), biotin N i anozit.
Prednji podaci pokazuju da je seme soje vrlo bogato sirovim belančevinama. Stoga se slobodno može reći da soja među njivskim biljkama uopšte, a posebno među zrnenim mahunicama, predstavlja najvažniji izvor ovih dragocenih materija. Belančevine soje sadrže sve važne aminokiseline (u % prema N) lizina 3,8—8,0; histidina 1,0—5,0; arginina 5,5—10,0; asparaginske kiseline 4,5—13,6; serina 3,7—5,8; glicina 2,7—5,2; glutaminske kiseline 12,2—20,4; treonina 3,2—5,6; alanina 3,7—6,4; tirozina 1,4—4,4; metionina 0,8—2,2; valina 3,2—8,3; fenilalanina 2,5—7,5; leicina 10,1—18,1; triptofana 1,0—2,5; cistina 0,6—2,1 i prolina 3,7—4,1. Belančevine soje po svojim osobinama pripadaju grupi globulina, jer se rastvaraju u slanoj vodi. Globulin soje naziva se glicinin. Glicinin soje se pri kvašenju zgrušava, a to omogućava da se od soje spravljaju razna jela. Inače, belančevine soje se po svarljivosti ravnaju sa belančevinama goveđeg mesa. Stoga stanovnici Kine i drugih azijskih zemalja nazivaju soju »meso bez kostiju«.
Sojino ulje karakteriše se sledećim osobinama — jodnim brojem 120—142 i saponifikacionim brojem 187—212. U njemu se nalaze sledeće masne kiseline (od ukupne količine kiselina): linolejeva 42—64%; linoleonova 4—14, oleinska 15— 36, i palmatinska 7—17%. Ono spada u grupu polusušivih ulja, a ubraja se u kvalitetna ulja kako za ishranu, tako i u tehnici i farmaceutskoj industriji.
Bezazotne ekstraktivne materije sastoje se iz ugljenih hidrata, ali ne u obliku skroba, već dekstrina i nešto malo šećera.
Od mineralnih materija u semenu soje nalaze se sledeći elementi (u % ukupne količine mineralnih materija): K2O — 46,1; P2O5 — 30,9; CaO — 6,6; MgO — 7,7; S03 — 3,0; Fe203 — 1,3; Si02 — 1,3; C1 — 0,8. U vegetativnim organima soje nalaze se isti hranljivi elementi, ali u manjim količinama; njih sačinjavaju uglavnom K2O i CaO.
U semenu i vegetativnim organima soje nalaze se i mikroelementi i to: mangan, molibden, bakar, bor, jod, kobalt, cink i dr. koji su podjednako značajni za ishranu ljudi i za ishranu domaćih životinja.
Sojino seme se još iz davnih vremena (pre 5.000 godina) koristi kao varivo (slično pasulju) za ishranu ljudi, jer je dobra i zdrava hrana. Posle kuvanja od nje se mogu dobiti, raznovrsna jela, sosovi i dr. Smatra se da se od soje može pripremiti preko 150 različitih jela. Od sojinog semena posle kvašenja dobija se mleko, koje je podesno za ishranu i dece i odraslih i po svojoj hranljivosti slično je kravljem mleku. Sojino mleko može se dobiti i od sojinog brašna, koje je prethodno dezodorisano . Sojino brašno koristi se i za spravljanje raznih jela, — poslastica, biskvita i dr., pošto se prethodno iz njega delimično odstrani ulje. Od sojinog brašna mesi se i hleb koji je podesan za ishranu ljudi, a naročito onih koji boluju od šećerne bolesti (dijabetičari). To dolazi otud što je sojino brašno bogato belančevinama, a ugljeni hidrati u njemu ne nalaze se u obliku skroba, kao što je to u brašnu žita, već u obliku dekstrina. Sojino brašno upotrebljava se i za spravljanje sojinog mesa i raznih drugih mesnatih prerađevina — kobasica i dr.
I sojino mleko ima raznovrsnu primenu. Od njega se dobijaju raznovrsne prerađevine, kao razni sirevi, kiselo mleko, jogurt, kefir, zatim maslac i kajmak. Cuven je kineski sir tzv. »tofu«.
Sojino seme u tehnološkoj zrelosti (nedozrelo) koristi se kao sirovina u konzervnoj industriji, slično grašku, a ponikle etiolirane i odrasle klice upotrebljavaju se kao salata.
Sojine belančevine imaju veliku fiziološku vrednost. Nazivaju se biljni kazein. Sojine belančevine, blagodareći novim metodama prerade, služe za izradu raznovrsnih prerađevina. Industrija za preradu sojinih belančevina naročito je razvijena u SAD. Od njih se dobijaju razne plastične mase, od kojih se izrađuju raznovrsni predmeti: češljevi, dugmeta, gramofonske ploče, držalje za obična i naliv pera, zatim cementi otporni prema vodi, električni izolatori i još mnogi drugi proizvodi. U poslednje vreme sojine belančevine služe i za izradu raznih tkanina.
Sojino mleko ima miris (na pasulj, soju), te ga treba odstraniti — dezodorisati. Ovo se postiže dodavanjem mleku ekstrakta gorkih badema, limunske kiseline i dr.
Posle rafiniranja sojino ulje se koristi kao prvoklasno stono ulje (ulje za jelo). Ono se upotrebljava za izradu finijih vrsta margarina. Pored toga, ono ima veliku primenu u farmaceutskoj industriji, za proizvodnju raznih kremova (pomada), toaletnih sapuna i glicerina. Takođe se upotrebljava za izradu linoleuma i štamparskih boja. Od soje se dobija i lecitin, koji se upotrebljava za izradu raznih medicinskih preparata, za spravljanje želatina i raznih poslastičarskih prerađevina. Sojino ulje ima veliku primenu u tekstilnoj industriji.
U poslednje vreme sojino ulje se sve više koristi kao mazivo u automobilskoj i avionskoj industriji, za podmazivanje motora koji imaju veliki broj obrtaja u jedinici vremena.
Soja predstavlja prvoklasnu stočnu hranu, podesnu za ishranu svih vrsta domaćih životinja, a naročito krava muzara i stoke koja se tovi. Sojine uljane pogače i brašno predstavljaju vrlo cenjenu koncentrovanu hranu bogatu belančevinama i mineralnim materijama. U uljanim pogačama nalazi se oko 47% belančevina, a u brašnu do 40%. Međutim, soja se, kao što je napomenuto, gaji i za proizvodnju voluminozne stočne hrane. U ovu svrhu koristi se njena zelena masa. Soja se za stočnu hranu može gajiti sama za sebe (posebno) ili u smeši sa drugim biljkama (kukuruzom i dr.). Za ishranu stoke može se koristiti kao zelena hrana, seno i kao silaža. U njoj se nalazi 3,5% proteina. Količina od 100 kg zelene mase sadrži 21 hranljivu jedinicu.
U poslednje vreme od sojine zelene mase spravlja se za ishranu stoke sojino travno (zeleno) brašno. Ovo se brašno visoko ceni kao belančevinasto-vitaminozna i mineralna hrana i dodaje obrocima domaćih životinja u različitim količinama, što zavisi od njihove vrste, starosti, cilja gajenja itd. Za proizvodnju ovog brašna soja se kosi odmah posle precvetavanja — u početku stvaranja mahuna. Ukoliko se soja gaji s drugim biljkama za ovu svrhu (kukuruzom i dr.), kosidbu treba obaviti pred početak cvetanja ovih biljaka.
Sušenje zelene mase soje za proizvodnju zelenog brašna može biti dvojako, naime da se sveže pokošena zelena masa odmah suši, ili da se iz nje prethodno odstrane izvesne količine vode (presovanjem).
Prema podacima iz SSSR-a (u Ukrajini) od osušene zelene mase soje dobija se 28,3—30,2% travnog brašna. Međutim, osušena lucerka daje 25,0% brašna, glave i lišće šećerne repe 22,5%, a mrkva 20,3%. Ovome treba dodati i to, da veštačko sušenje zelene mase soje ne utiče na promenu njenog hemijskog sastava. U suvoj materiji zelene mase soje i travnom brašnu od nje, nalazi se gotovo ista količina svih sastojaka-mineralnih materija, proteina, masti, bezazotnih ekstraktivnih materija itd. Ovo se vidi iz sledećih podataka (u %):
- Vrsta soje Protein
Zelena masa 15,05
Travno brašno 15,53
Vrsta soje Mast
Zelena masa 3,38
Travno brašno 3,80 - Vrsta soje Celuloza
Zelena masa 25,01
Travno brašno 23,03 - Vrsta soje Bezazotne ekstraktivne materije
Zelena masa 45,54
Travno brašno 46,42 - Vrsta soje Skrob
Zelena masa 4,92
Travno brašno 4,88 - Vrsta soje Mineralne materije
Zelena masa 11,02
Travno brašno 11,23
Sušenje soje za proizvodnju brašna vrši se veštačkim putem u specijalnim cilindričnim sušnicama, kombinovanim aparaturama za mlevenje. Da bi se sojino zeleno brašno što duže sačuvalo, u njemu treba da bude što manje vlage (5—6%).
Pri čuvanju zelenog sojinog brašna nastaje raspadanje karotina, što u velikoj meri smanjuje njegovu hranljivu vrednost. Stoga treba nastojati da se ovaj sastojak što bolje i potpunije sačuva.
Ovo se postiže tako što se pri izradi zelenog brašna dodaje kakvo antioksidaciono sredstvo. U SSSR-u, u ovu svrhu dodaje se santohin (200 g na tonu brašna) u smeši sa melasom šećerne repe. Pored toga, brašno treba čuvati u sabijenom stanju i u vrećama izrađenim od plastičnih masa. Dodavanjem santohina smanjuje se raspadanje karotina za 2—3 puta.
Sojino seno sadrži: oko 15,4% belančevina, 5,2% masti, 38,6% ugljenih hidrata, 7,2% mineralnih materija i 23,3% celuloze. U 100 kg sena nalazi se 51 hranljiva jedinica, Slama soje sadrži 5,3% belančevina, a 100 kg slame sadrži 32 hranljive jedinice. Ona je podesna za ishranu ovaca.
U vlažnim predelima i u predelima u kojima se može vršiti navodnjavanje, sojina zelena masa, naročito onih sorata koje su dobro obrasle lišćem i koje su visoke, može se upotrebiti za zelenišno đubrenje. Prinos zelene mase kreće se od 250—300 mc/ha.
Gajenje soje u svetu i u našoj zemlji
Gajenje u svetu
Soja se gaji u celom svetu. Ukupna površina pod ovom biljkom u svetu, u periodu 1976—1978. iznosila je prosečno godišnje 49,976.000 ha. Ova je površina u odnosu na period 1969—1971. (35,222.000 ha) veća za 14,754.000 ha, što znači da se gajenje ove biljke značajno povećava.
Najveće površine pod sojom u periodu 1976/78. bile su u Severnoj Americi (23,433.000 ha), zatim u Aziji (15,972.000 ha) pa u Južnoj Americi (8,806.000 ha). U ostalim delovima sveta ova se biljka gaji na manjim površinama. Tako se u SSSR-u soja, u pomenutom periodu, gajila na površini od 789.000 ha; u Africi na 248.000 ha; u Evropi na 315.000 ha; u Okeaniji na 36.300 ha.
Tabela 1 − PROSEČNA GODIŠNJA ZASEJANA POVRŠINA, PRINOS I PROIZVODNJA SEMENA SOJE U SVETU I POJEDINIM DELOVIMA SVETA U PERIODU 1969—1971. I 1976—1978. GODINE
Izostavljeno iz prikaza
- Zasejana površina u 000 ha
Deo sveta
1969/71 1976/78
Afrika 188 248
Sev. Amerika 17.308 23.433
Juž. Amerika 1.433 8.806
Azija 15.319 15.972
Evropa 108 315
SSSR 860 789
Okeanija 5 363
Ceo svet 35.222 49.976 - Prosečan prinos mc/ha
Deo sveta
1969/71 1976/78
Afrika 3,96 3,92
Sev. Amerika 18,31 19,09
Juž. Amerika 12,22 16,08
Azija 8.22 9,11
Evropa 10,81 14,63
SSSR 6,06 6,67
Okeanija 11,11 14,95
Ceo svet 13,27 15,00 - Proizvodnja u 000 tona
Deo sveta
1969/71 1976/78
Afrika 75 148
Sev. Amerika 31.683 44.892
Juž. Amerika 1.751 12.894
Azija 12.594 14.590
Evropa 117 460
SSSR 521 520
Okeanija 5 52
Ceo svet 46.747 73.572
U Severnoj Americi soja se gajila na najvećoj površini u SAD. U pomenutom periodu u ovoj državi ona je gajena na površini od 23,977.000 ha. Veće površine pod sojom u SAD (iznad 1,500.000 ha) nalazile su se u sledećim saveznim državama: Arkanzasu, Ilinoisu, Indijani, Ajovi, Minesoti i Misisipiju. Posle SAD po površini na kojoj je gajena soja u Severnoj Americi bio je Meksiko (240.000 ha), a zatim Kanada (206.000 ha). U Aziji najveća površina pod sojom nalazila se u Kini (14,330.000 ha), zatim Indoneziji (660.000 ha) DNR Koreji (300.000 ha) i Republici Koreji (250.000 ha). U ostalim azijskim državama soja se gajila na malim površinama. U Južnoj Americi na najvećoj površini soja se gaji u Brazilu (7,088.000 ha), a u ostalim južnoameričkim državama ona je zastupljena na manjim površinama. U Evropi, po površini na kojoj se gaji soja, na čelu stoji Rumunija (175.000 ha), zatim Bugarska (64.000 ha) i Mađarska (34.700 ha). Naša zemlja po površini na kojoj se gaji soja u Evropi dolazi na četvrto mesto (32.300 ha). U Africi soja se gaji na najvećoj površini u Nigeriji (187.000 ha). U SSSR-u (u evropskom i azijskom delu) soja se gaji na površini 789.000 ha a u Okeaniji (u Australiji) na 36.000 ha.
KRETANJE ZASFJANIH POVRŠINA SOJOM U SFRJ OD 1934-1979
Izostavljeno iz prikaza
Gajenje u našoj zemlji
Prvo gajenje soje, kao kulturne biljke, u našoj zemlji potiče iz 1921. godine. Međutim, zvanični podaci koje vodi naša statistika o zasejanim površinama i ostvarenim prinosima soje u nas potiču od 1934. godine. Prema tim podacima u našoj zemlji, u periodu od 1934—1939. godine, prosečna godišnja zasejana površina pod sojom iznosila je 1.707 ha. U posleratnom periodu, do 1974. godine, zasejana površina pod ovom biljkom pokazuje veoma izraženo kolebanje. Od 1974. godine pa do danas zasejana površina pod sojom u našoj zemlji je nekoliko puta povećana. Tako, u periodu 1974—1978. (Tabela 2) soja je gajena prosečno godišnje na površini od 24.130 ha.
Iz podataka prikazanih u tabeli 2 vidi se da se soja u našoj zemlji gaji u SR Srbiji (SAP Vojvodina i uža teritorija), SR Hrvatskoj (Slavonija i Baranja) i SR Bosni i Hercegovini (Posavina i Semberija). U ostalim krajevima naše zemlje, prema nepotpunim statističkim podacima, soja se ne gaji ili se gaji na zanemarujuće malim površinama.
Tabela 2 − POŽNJEVENA POVRŠINA I OSTVARENI PROSEČAN PRINOS SOJE U SFRJ U PERIODU OD 1974—1978. GODINE
- Površina ha
SFRJ 24.130
SR Srbija 18.701 - Uža teritorija 2.555
SAP Vojvodina 16.144
SAP Kosovo 2
SR Hrvatska 3.034
SR Bosna i Hercegovina 2.395 - % od ukupne površine
SFRJ 100,00
SR Srbija — - Uža teritorija 10,59
SAP Vojvodina 66,90
SAP Kosovo 0,01
SR Hrvatska 12,57
SR Bosna i Hercegovina 9,93 - Prosečan prinos mc/ha
SFRJ 18,24
SR Srbija 19,00 - Uža teritorija 16,48
SAP Vojvodina 19,40
SAP Kosovo 15,90
SR Hrvatska 18,18
SR Bosna i Hercegovina 14,28
U dogovoru o osnovama Društvenog plana Jugoslavije za razvoj agro-industrijskog kompleksa u periodu od 1976—1980. godine, u čl. 13. predviđeno je povećanje učešća industrijskog bilja u strukturi poljoprivredne proizvodnje. Ovo povećanje treba da bude postupno i da kod soje iznosi 149.000 tona, što znači da se površina pod ovom biljkom mora i dalje postupno povećavati, a isto tako i prinos semena. Prinos i ukupna proizvodnja soje treba da se poveća u:
- Bosni i Hercegovini za 18.000 tona
- Hrvatskoj za 25.000 tona
- Srbiji (uža teritorija) za 10.000 tona
- Vojvodini za 96.000 tona
Ukupno: 149.000 tona
Da se ostvari ovo povećanje proizvodnje soje, s tim da se održi ostvareni prosečan prinos semena od 20,0 mc/ha, potrebno je da se površina pod ovom biljkom poveća za još 75.0 ha, što sa površinom na kojoj se ona sada gaji (32.300 ha) iznosi oko 107.300 ha. Prema tome, površina pod sojom u našoj zemlji trebalo bi da iznosi u 1980. godini oko 110.0 ha.
Prosečan prinos semena soje u periodu 1976—1978. u pojedinim delovima sveta je različit. Svetski prosečan prinos semena ove biljke iznosio je 15,0 mc/ha. (Tabela 1). Najveći prosečan prinos ostvarivan je u Severnoj Americi (19,09 mc/ha). Na drugom mestu po prosečnom prinosu semena soje stajala je Južna Amerika (16,08 mc/ha), a na trećem su Okeanija (14,95 mc/ha) i Evropa (14,63 mc/ha). U ostalim delovima sveta prosečan prinos semena soje je mnogo manji (Azija — 9,11 mc/ha; SSSR — 6,67; Afrika — 3,92 mc/ha.).
Prinos semena soje u pojedinim državama u svetu takođe se veoma razlikuje. U Sevemoj Americi najveći prosečan prinos bio je u SAD (19,22 mc/ha), zatim u Meksiku (15,92 mc/ha), pa u Kanadi (15,48 mc/ha). U Južnoj Americi je po veličini prinosa na prvom mestu stajala Kolumbija (20,50 mc/ha), zatim Argentina (19,63 mc/ha), pa Paragvaj (16,40 mc/ha) i Brazil (15,60 mc/ha). U Aziji su prosečni prinosi semena soje bili znatno manji od 15,0 mc/ha. U azijskim zemljama prinos semena soje oko 13 mc/ha imale su sledeće države: Iran, Japan, DR Koreja i NR Koreja. U Evropi po veličini prinosa soje na prvom mestu stajala je naša zemlja (19,30 mc/ha) zatim Bugarska (14,50 mc/ha), pa Mađarska (14,00 mc/ha) i najzad Rumunija (12,80 mc/ha).
Kretanje prosečnog prinosa semena soje, u pojedinim delovima naše zemlje (u periodu 1974—1978. godine), bilo je različito i iznosilo je od 14,28 do 19,40 mc/ha (Tabela 2). Najveći prinos ostvaren je u SAP Vojvodini (19,40 mc/ha), zatim SR Hrvatskoj (18,18 mc/ha), a najmanji u SR Bosni i Hercegovini (14,28 mc/ha).
KRETANJE PRINOSA SOJE U SFRJ OD 1934-1978
Izostavljeno iz prikaza
Na grafikonu 2 se prikazuje kretanje prinosa soje u našoj zemlji od 1934—1978. godine. Iz njega se vidi da se prinos semena soje postepeno povećavao, a naročito poslednjih godina.
Ukupna proizvodnja semena soje u svetu, u periodu 1976—1978. godine iznosiia je prosečno godišnje 73,572.000 tona. Ova proizvodnja soje, u odnosu na ukupnu proizvodnju u periodu 1969—1971. godine (46,747.000 tona) bila je za 26,825.0 tona veća. Po veličini proizvodnje prva je bila Severna Amerika (44,892.000 tona) i iznosila je 59,2% ukupne svetske proizvodnje. Na drugom mestu po proizvodnji semena soje bila je Azija (14,590.000 tona) ili 19,2% ukupne svetske proizvodnje). Južna Amerika stajala je na trećem mestu. U ostalim delovima sveta proizvodnja soje bila je vrlo mala (SSSR — 520.000 tona; Evropa — 460.000 tona; Afrika — 148.0 tona i Okeanija — 52.000 tona) (Tabela 1).
U pomenutom periodu po proizvodnji soje stajale su na prvom mestu SAD (prosečno godišnje 44,089.000 tona ili 58,1 % ukupne svetske proizvodnje). Na drugom mestu bila je Kina (13,088.000 tona), a na trećem Brazil (10,903.000 tona). U ostalim državama u svetu proizvodnja semena soje bila je mnogo manja. Nešto veću proizvodnju ostvarivale su sledeće države: Kanada i Meksiko, zatim Argentina, Indonezija, DR Koreja i NR Koreja.
Ukupna proizvodnja soje u našoj zemlji u istom periodu iznosila je 62.000 tona, što u odnosu na svetsku proizvodnju čini oko 0,08 odsto.
Soja u međunarodnoj trgovini: izvoz i uvoz
Soja i njeni proizvodi imaju značajnu ulogu u međunarodnoj trgovini, što se vidi iz podataka prikazanih u tabelama 3 i 4.
Tabela 3 − IZVOZ I UVOZ SEMENA SOJE U PROSEKU U PERIODU 1975—1977 (u 000 tona)
Izostavljeno iz prikaza
- Izvoz
- Kontinent 1975—1977 u %
Afrika
Severna Amerika 14.699 78,6
Južna Amerika 3.601 19,3
Azija 259 1,4
Evropa 137 0,7
Okeanija — —
SSSR — — - Ceo svet 18.696 100,0
Uvoz - Kontinent 1975—1977 u %
Afrika 17 0,1
Severna Amerika 685 3,7
Južna Amerika 59 0,3
Azija 5.113 27,5
Evropa 11.462 61,9
Okeanija 20 0,1
SSSR 1.161 6,3 - Ceo svet 18.517 100,0
Iz podataka prikazanih u tabeli 3 vidi se da je najveći izvoznik semena soje Severna Amerika. Na ovaj deo sveta, od ukupnog izvoza semena soje, otpada 14,699.000 tona ili 78,6%. Na drugom mestu po izvozu je Južna Amerika — 3,601.000 tona, ili 19,3%. Azija i Evropa izvoze male količine semena soje (1,4 odnosno 0,7% od svetskog izvoza). Ostali delovi sveta (Afrika, SSSR i Okeanija) uopšte ne izvoze seme soje.
U pogledu uvoza semena soje, u istom vremenskom periodu, na prvom mestu se nalazi Evropa (11,462.000 tona), što čini 61,9% ukupnog svetskog uvoza (Tabela 3). Na drugom mestu je Azija (5,113.000 tona ili 27,6% svetskog uvoza). U ostalim delovima sveta seme soje se uvozi u vrlo malim količinama (u Severnoj Americi 3,7% svetskog uvoza; Južnoj Americi 0,3%; SSSR-u 6,3%; Okeaniji i Africi — po 0,1%).
Najveći izvoznici semena soje su sledeće države: SAD — 14.675.0 tona ili 78,5% ukupnog svetskog izvoza, zatim Brazil — 3,186.000 tona ili 17,0%. Iz Argentine i Kine (velikih proizvođača soje) izvoze se vrlo male količine semena (230.000, odnosno 227.000 tona ili 1,2% svetskog izvoza).
Po uvozu semena soje u pojedine države, na prvom mestu stoji Japan — 3,497.000 tona ili 18,9% svetskog uvoza, a na drugom mestu je SR Nemačka — 3,422.000 tona ili 18,5%. Ostale države koje uvoze seme soje uvoze ga u znatno manjim količinama — ispod 10 odsto ukupnog svetskog uvoza (Španija 9,9%, Holandija 8,5%, Italija 6,4%, Engleska 5,4%, SSSR 6,3% i Kina 4,8%).
Uvoz semena soje u našu zemlju, u pomenutom periodu, iznosio je 77.000 tona, što čini 5,1% svetskog uvoza.
Uvoz i izvoz sojinog ulja prikazan je u tabeli 4. Izvoz sojinog ulja u periodu 1975/77. godine iznosio je ukupno 1.741.0 tona, a uvoz 1,500.000 tona. Najveći izvoznik ulja, u pomenutom periodu, bila je Evropa. Iz ovog dela sveta izvezeno je prosečno godišnje 722.000 tona. Ova količina činila je 41,5% ukupnog svetskog izvoza sojinog ulja. Na drugom mestu stajala je Severna Amerika — 542.000 tona ili 31,1%, a treće mesto pripadalo je Južnoj Americi — 469.000 tona ili 26,9% svetskog izvoza. Ostali delovi sveta, može se reći, nisu učestvovali u izvozu ovog sojinog proizvoda.
Tabela 4 − IZVOZ I UVOZ SOJINOG ULJA (U PROSEKU U PERIODU 1975—1977) u 000 tona
- Kontinent Izvoz
1975—1977 u %
Afrika
Sev. Amerika 542 31,1
Juž. Amerika 469 26,9
Azija 8 0,5
Evropa 772 41,5
Okeanija — — - Ceo svet 1.741 100,0
- Kontinent Uvoz
1975—1977 u %
Afrika 143 9,5
Sev. Amerika 52 3,5
Juž. Amerika 139 9,3
Azija 578 38,5
Evropa 564 31,6
Okeanija 25 1,7 - Ceo svet 1.500 100,0
Izvoz sojinog ulja iz pojedinih država u svetu, u pomenutom periodu, bio je takođe različit. Najveći izvoznik ovog proizvoda bile su SAD. Iz ove države izvezeno je prosečno godišnje 31,1% od ukupnog svetskog izvoza, zatim iz Brazila 24,2%. SR Nemačka po izvozu ovog proizvoda zauzimala je treće mesto (14,4%), a četvrto mesto pripadalo je Holandiji (9,6%).
Što se tiče uvoza sojinog ulja na prvom mestu je bila Azija 38,5% ukupnog svetskog uvoza ulja, a drugo mesto zauzimala je Evropa — 31,6%. Ostali delovi sveta koji uvoze sojino ulje u uvozu ovoga učestvuju u manjoj meri (ispod 10% ukupnog svetskog uvoza). Tako se ovaj proizvod uvozi (u procentima od ukupnog svetskog uvoza) u Afriku 9,5%; Severnu Ameriku 3,5%; Južnu Ameriku 9,3%; Okeaniju 1,7%.
Najveći uvoznici sojinog ulja bile su sledeće države (u procentima svetskog uvoza): Iran — 11,4; Indija — 10,9; Italija 7,4; Pakistan — 6,6; Maroko — 6,5; Francuska — 6,1.
U pomenutom periodu i u našu zemlju uvoženo je sojino ulje. Uvoz je iznosio 5,1% ukupnog svetskog uvoza.
Poreklo soje
Geografska rasprostranjenost
Soja je vrlo rasprostranjena njivska biljka. U manjoj ili većoj meri gaji se gotovo u svim delovima sveta. Na severnoj zemljinoj polulopti rasprostranjena je od ekvatora pa skoro do 56° geografske širine, a na južnoj polulopti od 0—45° geografske širine.
Domovina
Soja spada među najstarije vrste biljaka na zemljinoj lopti. Iz starih kineskih rukopisa vidi se da je soja zajedno sa pirinčem, pšenicom i prosom služila kineskom stanovništvu kao najvažniji izvor hrane još na 2.700 godina pre naše ere. Poznato je da je soja specifičan kineski proizvod i stara kao i zemljoradnja u Kini. Filozof Menzzi je govorio da je »car naučio narod da gaji pet vrsta žita: pirinač, proso, gaoljan, pšenicu i soju«. Ona je obeležavana jeroglifom »ŠU«.
Za domovinu soje smatraju se oblasti jugoistočne Azije (Kina i Mandžurija), između 20 i 45° severne geografske širine gde se u pojedinim dolinama susreću polupovijušave, crnog semena divlje i poludivlje — odnosno primitivne forme soje (divlja Soja usuriensis R et M. i poludivlja Glycine gracilis Skv.). Neki autori smatraju da je domovina soje Indija, ali to gledište nije prihvaćeno, jer se divlja vrsta soje (Soja usuriensis), koja se smatra rodonačelnikom kulturne soje, ne susreće u oblastima koje se nalaze južno od Himalaja. Otuda se za domovinu soje smatraju Kina i Mandžurija. Iz Kine je soja prenesena u ostale azijske zemlje i druge delove sveta: Evropu, Severnu Ameriku, Afriku, Australiju.
Naučni i narodni naziv
Za soju postoji veći broj naučnih i narodnih naziva. Međutim, danas je u najvećoj meri prihvaćen za ovu biljku naučni naziv, koji joj je dao akademik K. J. Maksimovič — Glycine hispiđa Max. Ovaj naziv prihvaćen je u literaturi ne samo u SSSR-u, već i u nekim drugim državama sa sledećom dopunom — Glycine hispida (Moench.) Max. E. G. Bobrov i V. B. Enken smatraju da je pomenuti naučni naziv za soju najprihvatljiviji. Ovaj je naziv i u nas prihvaćen.
Pored ovog naziva postoje i drugi. Tako je Line u prvom izdanju knjige Vrste biljaka (po herbarskom primerku koji se nalazi u Kalifornijskom botaničkom vrtu) nazvao soju Phaseolus max., a po opisu P. Germana i drugih botaničara dobila je naziv Dolychos soja. S. Dol u knjizi Farmakologija naziva soju — Soja officinarum Dale. Međutim, K. Moench opisuje soju pod nazivom Soja hispida Moench., a G. Savi je soju iz Japana nazvao Soja japonica Savi. F. Miquel je uskolisnu soju nazvao Soja angustifolia Miquel. Američki naučnici K. Piper i V. Morz divlju i kulturnu soju smatraju kao jeđnu vrstu i nazvali su je Soja max (L) Piper. Što se tiče naziva Glycine max (L) Merrill, dao ga je E. Merrill.
Narodni nazivi za soju skoro su u svim jezicima isti, sa izvesnim dopunama. Tako se ova biljka gotovo svuda naziva »SOJA«.
Sistematika soje
Na sistematici soje radio je veći broj istraživača. Po sistematizaciji, po A. K. Lešćenku (1978.), sve zrnene mahunice (zmene belančevinaste biljke) pripadaju razredu Magnoliphyta, klasi Magnoliatae, potklasi Rosidae, redu Fabales Nakai, porodici Fabaceae Lindl. (fam. Leguminosae Juss.). U ovoj familiji razlikuje se oko 490 rodova i 12.000 vrsta. Većina autora smatra da soja spada u potfamiliju Papillionatae, redu Phaseoleae, a rodu Glycine L. Međutim, po mišljenju velikog broja sistematičara u rodu Glycine postoji različit broj vrsta. F. German deli rod Glycine u tri podroda: Leptocyamus (sa 6 vrsta), Glycine (sa 2 vrste) i Soja (sa 2 vrste).
N. I. Korsakov stoji na gledištu da vrste roda Glycine potiču iz Australije, istočne Afrike i jugoistočne Azije. Po ovom istom autoru najstariji i najbogatiji centar po broju divljih vrsta je Australija, gde se susreću 6 od 10 danas postojećih divljih vrsta u rodu Glycine.
U drugom, istočnom afričkom centru, susreću se 2 vrste, značajne za selekciju, zbog toga što se odlikuju mnogocvetim cvastima i velikim brojem semena u mahunama, zatim što povoljno reaguju na đubrenje i što su otporne prema bolestima i podnose slana zemljišta. Ali do sada za hibridizaciju nisu dovoljno iskorišćene.
Trećem, jugoistočnom azijskom centru, po F. Hermannu, pripadaju divlja vrsta soje (G. ussuriensis Regl. et Maack — G. Soja (L) Sieb et Zuccar) i kulturna soja (G. max (L) Merrill. — G. hispida (Moench) Max.).
Divlja soja — Glycine soja (L) Sieb et Zuccar (G. ussuriensis Regl. et Maack.) — predstavlja jedinu biljku iz roda Glycine koja raste u divljem stanju u SSSR-u. Ona je jednogodišnja bilja žbunastog stabla. U početku vrlo lagano raste, međutim, u doba cvetanja znatno brže. Pri nicanju iznosi kotiledone na površinu zemlje. U doba sazrevanja lišće soje žuti, suši se i opada, a mahune, kada prezru, pucaju, te iz njih seme ispada. Dužina vegetacionog perioda u Mandžuriji iznosi oko 120 dana. Međutim, u Amurskoj oblasti se razvija i sazreva brže za oko 70 dana.
Stablo u divlje soje je žbunasto i razgranato; u vlažnijim krajevima može da izraste do 1—3 m. Razgranjavanje stabla u ove soje počinje odmah iznad površine zemlje.
Podvrste i odlike kulture soje
U kulturnoj vrsti soje (Glycine hispiđa (Moench) Max) po V. B. Enkenu (1959.), koji je do sada dao najpotpuniju klasifikaciju ove biljke, razlikuje se 6 podvrsta. Pomenuti autor je podelu kulturne soje u podvrste izveo na osnovu sledećih osobina: grubosti stabla i bočnih grana, dužine članaka, veličine (krupnoće) lišća, mahuna i semena. Pri ovoj klasifikaciji uzeo je u obzir i broj semenki u mahunama, njihov oblik i dužinu vegetacionog perioda. Na osnovu pomenutih osobina, on je izdvojio sledećih 6 podvrsta soje:
- Polukulturna — ssp. gracilis Enk.
- Indijska — ssp. indica Enk.
- Kineska — ssp. chinensis Enk.
- Korejska — ssp. korajensis Enk.
- Mandžurijska — ssp. manschurica Enk.
- Slovenska — ssp. slavonica Kov. et Pinz.
INDIJSKA PODVRSTA SOJE (PO A. K. LEŠCENKU 1978)
Izostavljeno iz prikaza
KINESKA (LEVO) I KOREJSKA (DESNO) PODVRSTA SOJE (PO A. K. LEŠĆENKU 1978)
Izostavljeno iz prikaza
MANDŽURIJSKA PODVRSTA SOJE (PO A. K. LEŠCENKU 1978)
Izostavljeno iz prikaza
- Podvrsta polukulturne soje (ssp. gracilis Enk.) odlikuje se nežnom i razgranatom nadzemnom vegetativnom masom, srednje dugim člancima, sitnim mahunama i semenom i sitnim lišćem. Srednjestasna je i slabo obrasla dlačicama. Seme joj je tamne boje. U ovoj podvrsti se razlikuju dva varijeteta. Raste kao korovska biljka između sitnosemenih useva pasulja. U pogledu nadmorske visine dopire do 1.800—2.000 m.
- Indijska podvrsta (ssp. indica Enk.) odlikuje se tankim stablom sa dugačkim dlačicama; naklonjena je poleganju. Lišće je sitno, a mahune uske sa sitnim semenom ovalnopljosnatog oblika i tamne boje. U ovoj podvrsti razlikuju se 3 varijeteta.
- Kineska podvrsta (ssp. chinensis Enk.). U ove podvrste stablo je visoko, grubog izgleda i tanko — članci stabla su dugački. Stablo je razgranato i u velikoj meri obraslo lišćem. Susreće se ne samo u Kini već i u Koreji i Japanu. U ove podvrste se razlikuje 8 varijeteta.
- Korejska podvrsta (ssp. korajensis Enk.) je poznostasna; stablo je grubo, sastavljeno od kratkih i srednjedugačkih članaka. Po rastu može biti visoko ili nisko, obraslo je krupnim lišćem. Susreće se pored Koreje, još u Japanu, Kini, Indiji, zatim u Kanadi, SAD i SSSR-u.
- Mandžurijska podvrsta (ssp. manschurica Enk.). Ova podvrsta obuhvata srednjestasne varijetete koji su srednje visine i sređnje grubog stabla. U cvastima se nalazi mali broj cvetova. Mahune, lišće i seme su srednje veličine. Ove podvrste susreću se u severoistočnoj Kini, delimično u Koreji i Japanu, SAD, Kanadi i SSSR-u. Ovoj podvrsti pripadaju mnogobrojne sorte koje se gaje u SSSR-u, SAD i Evropi.
- Slovenska podvrsta (ssp. slavonica Kov. et Pinz.) je ranostasna, relativno niskog rasta, tankog stabla, sitnog lišća i zbijenih žbunova. Mahune su sitne, obično sa dve semenke. Seme je takođe sitno sa belim pupkom. Prve mahune se formiraju nisko na stablu — blizu zemlje. U ovoj podvrsti razlikuje se 6 varijeteta. Sorte ove podvrste susreću se u SSSR-u (Moldavija, Ukrajina, sev. Kavkaz), Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj i u našoj zemlji.
Varijeteti soje
Istaknuto je da se u soje razlikuje 6 podvrsta i da se njihove forme u većoj ili manjoj meri gaje u pojedinim delovima sveta. Ipak, za gajenje u Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, SSSR-u i Evropi najznačajnije su dve podvrste: mandžurijska (ssp. manschurica Enk) i slovenska (ssp. slavonica Kov. et Pinz.). Stoga se ovde iznosi klasifikacija samo za ove dve podvrste. Klasifikaciju obe podvrste iznosimo onako kako ju je obradio A. K. Lešćenko (1978) u knjizi »Kultura soje«.
Klasijikacija podvrste mandžurijske soje (ssp. manschurica Enk.)
Forme ove podvrste spadaju u grupu tzv. zrnenih tipova, mada među njima ima i takvih koje su podesne za proizvodnju voluminozne stočne hrane. Sorte ove podvrste susreću se u mnogim zemljama sveta.
- Vrhovi stabla prelaze iznad nivoa lišća; vršni članci dugački 2
Vrhovi stabla ne prelaze nivo lišća; srednje skriveni ili skriveni vršni članci 3 - Stablo i bočne grane vrlo tanki, nežni i skloni savijanju; jako poležu; članci su dugački; razgranatost i lisnatost jako uvećana; lišće sitno; mahune male i pljosnate; seme sitno, ovalnopljosnato, najčešće tamne boje. ali ima i srednjih var. tenera Enk.
Stablo i bočne grane srednje grubi, ređe vrlo tanki; biljke visoke, srednje poležu; članci dugački; lišće srednje krupno; mahune srednje ili male; seme srednje do sitno, ovalno, ovalno izduženo ili ovalno pljosnato, pretežno žute, ali može biti i tamne boje . var primitiva Enk. - Vrh stabla promenljiv 4
Vršni deo stabla skriven ili sasvim skriven 10 - Forme relativno pozne, grube i visoke; članci dugački, ređe srednje dužine; mahune dosta krupne ili srednje krupne, dobro ispunjene; seme dosta krupno, ređe srednje var. tarda Enk.
Forme od srednjestasnih do vrlo ranih; dosta niskog rasta, srednjih ili kratkih članaka 5 - Forme srednjestasne, srednjeg rasta ili nešto višeg
Forme srednje rane ili vrlo rane, niskog rasta, ređe srednjeg 7 - Stabla i bočne grane dosta tanki, naročito pri vrhu nekada povijeni; članci srednji do dugački; lišće srednje krupno zašiljeno i usko; mahune srednje veličine, uske, dosta pljosnate; seme dosta sitno var. snbrigescens Enk. Stablo i bočne grane grubi, uspravnih vrhova; članci srednje dužine; lišće dosta krupno, prošireno jajastog oblika; mahune srednje, dobro ispunjene, a mogu biti i naduvene; seme srednje ili đosta krupno, ovalnog oblika, sasvim žute boje var. mediseminosa Enk.
- Forme srednje rane, obično sitnog rasta, ređe srednjeg 8
Forme vrlo rane, pretežno niske 9 - Stablo i bočne grane nežni; bočne grane se često povijaju; lišće srednje, ređe sitno, a u vrhu često usko; mahune srednje veličine, ređe male — ne naduvene; seme srednje veličine ili sitno, po boji može biti tamno var. amurensis Enk.
Stablo i bočne grane srednje grubi i pravi; događa se da je vrh stabla malo kolenčast; žbunovi su široki, ne poležu; lišće je u vrhu obično sitno (malo) i usko, klinastog oblika; lisnatost nije velika, te je vrh stabla vidljiv; mahune su dosta krupne i široke, dobro ispunjene, obično su dvosemene, žutomrke boje. Biljke obpasle belim maljama; seme dosta krupno, ovalnog oblika, žute boje var. stabilis Enk. - Stablo i bočne grane dosta tanki; članci srednji do kratki; lišće sitno; mahune i seme srednji do sitni var. praecox Enk.
- Stablo i bočne grane nežni; razgranatost umanjena; članci kratki; mahune dosta uske, dobro ispunjene, uvek svetle boje; seme se približuje sitnom . var. lucida Enk. Stabla i bočne grane srednje grubosti; razgranatost srednja; bočne grane dugačke; članci stabla kratki; mahune susednih članaka često se dodiruju; članci mogu biti i srednje dužine; lišće je srednje veličine, a cvasti se sastoje od 3—7 cvetova i 3—4 mahune, srednje veličine, prave i dobro ispunjene, slabo obrasle maljama; seme srednje veličine …. var. polycarpa Enk.
Kao što je napomenuto, u ovu podvrstu spadaju mnogobrojne sorte koje se gaje u mnogim zemljama sveta.
Klasifikacija podvrste slovenske soje (ssp. slavonica Kov. et Pinz.)
U ovoj podvrsti određeno je šest varijeteta.
- Vrh stabla prelazi cvast 2
Vrh stabla drugog tipa 3 - Stablo i bočne grane pretežno tanki, nežni, gotovo uvek poležu i često se isprepliću; razgranatost povećana; članci pretežno dugački; mahune kratke, vrlo uske sa 2 semenke; seme sitno, a katkad i vrlo sitno . var. nutans Enk.
- Vrh stabla prelazni; biljke osrednje grube; članci srednje dužine; cvasti sa srednjim brojem cvetova; na vrhu stabla često se javlja skraćena cvast; mahune srednje veličine i širine i ravnomerno raspoređene na biljkama var. infrequens Enk.
Vrh stabla skriven ili sasvim skriven 4 - Stablo i bočne grane tanki, često povijeni i polegljivi; razgmnatost povećana, rast nizak; članci kratki; džbun zbijen; mahtrne kratke, pretežno sa dve semenke, postavljene u donjem delu džbuna, često dođiruju zemlju; seme najčešće sitno; forme rane i srednjerane var. balkanensis Enk.
Stablo i bočne grane grubi; mahune i seme krupni; razgranatost povećana; bočne grane dosta dugačke . 5 - Biljke otporne prema poleganju; donje mahune pričvršćene visoko; forme srednje rane . . . var. kubanica Enk.
Mahune i seme srednji ili krupni 6 - Stablo i bočne grane srednje grubosti; lišće srednje veličine, u vrhu krupno; mahune i seme srednje veličine ili blisko njoj; forme rane ili srednje rane . var. moldavica Enk. Razgranatost jako smanjena; bočne grane sasvim kratke (10—20 cm); lišće srednje veličine; mahune dosta krupne; seme pretežno krupno . . var. pauciramosa Enk.
U ovu podvrstu soje spadaju mnoge sovjetske domaće selekcije.
Soja je jednogodišnja njivska biljka. Zbog toga što se u njenom semenu nalazi velika količina belančevina, ona se u posebnom ratarstvu (nauci koja proučava gajenje njivskih biljaka), ubraja u grupu njivskih biljaka koje nose naziv zrnene belančevinaste biljke. Zbog relativno velike količine ulja u semenu neki autori soju ubrajaju u grupu biljaka za tehničku preradu, u podgrupu uljane biljke.
Proizvodi od soje
Soja ima veliku primenu u proizvodnji i pripremanju različitih proteinskih hranljivih proizvoda i napitaka koji se upotrebljavaju u ishrani ljudi. U zavisnosti od tehnološkog postupka prerade soje dobijaju se različiti proizvodi, i to:
- Prirodni punomasni proizvodi (punomasno sojino brašno);
- Bezmasne pogače (obezmašćeno brašno i drugi finalni proizvodi);
- Ulje.
Punomasno sojino brašno i seme se upotrebljavaju za pripremanje različitih vrsta jela i napitaka za ishranu ljudi.
Proteinski proizvodi koji se dobijaju od obezmašćene soje (brašna) uglavnom se mogu podeliti u tri grupe, i to:
- Sojino brašno i griz, koji sadrže 40—60% proteina. Za pripremanje specijalnih vrsta jela brašnu se može dodati ulje ili mast. Brašno i griz se upotrebljavaju u industrijskoj proizvodnji različitih proizvoda koji sadrže velike količine proteina. Ovi proizvodi mogu biti različito obojeni, zatim različitog mirisa i ukusa, kao i strukture, odnosno spoljašnjeg izgleda. Na primer, sintetičko meso može da ima takav miris i strukturu da se vrlo malo ili skoro nimalo ne razlikuje od pilećeg, ćurećeg mesa, bekona, šunke i govedine.
- Sojin proteinski koncentrat. Ovaj proizvod sadrži najmanje 70% proteina i može se izrađivati u različitim granulacijama. Proteinski koncentrati se upotrebljavaju kao dodaci u pekarstvu, poslastičarstvu, mesnoj industriji, zatim za pripremanje raznih jela i mleka.
- Izolovani sojin protein. Sadrži 90—97% proteina i upotrebljava se u industriji za proizvodnju raznih proizvoda za ishranu ljudi. Izolati soje obično sadrže samo određene sojine proteine. Osim toga, njima se dodaju materije koje proizvodima daju određene mirise i ukuse, a mogu imati i karakteristike gela.
Proteinska hraniva od soje uglavnom se proizvode u kombinaciji sa drugim zrnastim hranivima. Za ovu svrhu najviše se upotrebljavaju kukuruz i pšenica. Među ovim hranivima najpoznatiji su proizvodi od kukuruza, soje i mleka, odnosno smeša napravljena od kukuruznog brašna, prženog brašna soje i obezmašćenog mleka u prahu. Smeši se dodaju vitamini i mineralne soli. Smeša koja se dobija od soje i pšenice sadrži oko 20% proteina i 6% masti, isto kao i smeša kukuruz-soja-obezmašćeno mleko. Oba ova proizvoda nalaze veliku primenu u ishrani stanovništva u zemljama u kojima se oseća veliki nedostatak proteinske hrane.
Proteinski napici od soje sadrže najmanje 3% proteina. Oni se proizvode u čvrstom obliku kao prah, koji se pre upotrebe rastvara u vodi, i u obliku tečnosti (rastvora) koja se flašira kao proteinski napitak i prodaje na tržištu.
Sojino ulje. O sadržaju ulja u semenu soje, njegovom sastavu i nekim njegovim osobinama bilo je govora ranije. Stoga se ovde izlažu samo neki podaci o ovom ulju. Sojino ulje ima veliku primenu u ishrani i u industriji. Za ishranu ono se upotrebljava u rafiniranom obliku i smatra se kao jedno od najkvalitetnijih stonih ulja. Ono se može upotrebljavati pri spravljanju gotovo svih jela, jer je jako svarljivo (95%), a uz to vrio povoljno deluje na organe. U poslednje vreme u SAD sojino ulje se prerađuje u čvrsti oblik, tako da liči na svinjsku mast (šortening). Ovako prerađeno sojino ulje mnogo je jevtinije od svinjske masti. U rafiniranom obliku ono igra značajnu ulogu u proizvodnji margarina, zatim u konzervnoj i farmaceutskoj industriji. Među proizvodima koji se dobijaju od ulja nešto više od 50% čine margarin i šorteninzi. Veliku ulogu u ishrani i industriji ima i lecitin soje koji se dobija kao sporedan proizvod pri preradi ulja.
Šortening i lecitin imaju veliku primenu u pekarstvu, konditorskoj industriji, proizvodnji kolača i margarina. Lecitin vezuje vodu i stvara vrlo stabilnu emulziju. Prilikom pečenja stvara na površini lepu smeđu boju, a prilikom prženja sprečava prskanje vode.
Ulje se iz sojinog semena dobija presovanjem i ekstrakcijom. Ono se u sirovom obliku odlikuje žutocrvenkastom bojom. Neutralne je realccije. Zbog ove osobine se visoko ceni kao mazivo, zatim se upotrebljava u fabrikaciji linoleuma, glicerina, štamparskih i drugih boja, firniza i lakova, za impregniranje tkanina itd. Pre rafiniranja sojino ulje odaje miris pasulja. Međutim u rafiniranom obliku je bezbojno, a uz ovo gubi miris i ukus na pasulj. Sojino ulje spada u grupu polusušivih ulja.
Iz navedene šeme, koju su dali W. O. Scott i saradnici (1970), vidi se koji i kakvi se proizvodi mogu dobiti od soje.
Pripremanje važnijih proizvoda od soje
Od soje se, kao što je ranije napomenuto, mogu dobiti mnogobrojni proizvodi veoma značajni za ishranu ljudi, domaćih životinja i za preradu u industriji. Ovde se ukratko iznosi upotreba soje za ishranu ljudi.
Sojino seme kao varivo
U ovom obliku sojino seme koristi se u Kini i drugim istočnoazijskim zemljama iz davnih vremena — još pre nekoliko hiljada godina. Za upotrebu u ovu svrhu ono se kuva kao i seme pasulja, ali sa izvesnom razlikom. Način kuvanja zrna soje Kinezi su vekovima čuvali kao najveću tajnu. Priprema sojinog semena za kuvanje sastoji se u tome što se ono, pošto se dobro očisti (prebere) i opere, obavezno kiseli u hladnoj slanoj vodi (na 1 litar vode stavlja se 1—2 kašike kuhinjske soli), i u njoj drži do 24 časa. Pred kuvanje vodu u kojoj su se sojina zrna kiselila treba odliti, a zatim ih dobro oprati. Da bi se dobilo što ukusnije jelo preporučuje se, da se pre kuvanja sojina zrna najpre oljušte, odnosno da se sa njih odstrani semenjača. Soja se, za razliku od pasulja, kuva u slanoj vodi. Najbolje je da se kuva u tzv. »mekoj« vodi. Da bi se zrna soje brže skuvala preporučuje se, da se pri kuvanju doda malo sode bikarbone (1 kašičica). Soju treba kuvati na tihoj (slabijoj) vatri. Pošto se sojina zrna skuvaju skidaju se sa vatre, a zatim se pristupa spravljanju jela. Ovo se lako postiže ako se posle kišeljenja sojina zrna stave u ključalu vodu i u njoj drže oko 10 minuta. Ovako pripremljenja zrna bolje će se i brže skuvati.
Od skuvanog zrna soje mogu se pripremiti različita jela uz dodatak raznih začina. Napominje se da se pri zapržavanju jela od soje ne treba dodavati mnogo masnoće (masti ili ulja), jer su ona sama po sebi dovoljno masna.
Od kuvanih zrna soje mogu se spravljati sva jela koja se spravljaju od pasulja — čorbast pasulj, prebranac, razne čorbe (supe )i druga variva. Osim toga, od semena i brašna soje mogu se pripremati razna pečenja, ćufte, šnicle, razna peciva — kiflice i pogačice, pirea sa mrvicama, sojina riblja pasta, paštete, sarma od kiselog kupusa, punjen krompir itd.
Ovde se ukratko iznosi spravljanje nekoliko jela od soje.
Čorba (supa) od soje spravlja se tako što se kuvano seme najpre propasira, a zatim propasiranoj masi dodaje sitno iseckan luk, paradajz, zelen i dr. začini. Sve ovo treba blagom zaprškom zapržiti, a potom još malo kuvati.
Na isti način se spravlja i čorba od soje s mlekom, s tim što se ovoj čorbi dodaje potrebna količina mleka (soji. nog ili drugog). Jednu polovinu potrebnog mleka treba dodati pri kuvanju, a drugu polovinu pri kraju kuvanja sa malo brašna i drugih začina, i sve to kuvati još pola časa.
Pečenje od soje. Za pripremanje pečenja od soje potrebno je 100 g. kuvanog i samlevenog semena soje, 100 g prezle od belog hleba, malo isceđenog paradajza, 1—2 umućena jajeta, sitno iseckanog crnog luka, soli i bibera po ukusu. Sve ovo treba zamesiti u obliku hleba i peći oko 1 čas. Pred kraj pečenja pečenje treba premazati umućenim jajetom ili sojinim lecitinom da dobije braonkastu boju.
Ćufte od soje. Za spremanje ovog jela potrebno je oko 200 g kuvanog i samlevenog semena soje, malo maslaca, jedno jaje, soli i bibera po ukusu. Od ove mešavine, prethodno zamešene, prave se ćufte okruglog spljoštenog oblika željene veličine. Pripremljene ćufte treba uvaljati u umućena jaja i prezle od belog hleba i pržiti kao i ćufte od mesa.
Pogačice i kiflice od soje. Za spravljanje ovih peciva potrebno je 100 g kuvane i samlevene soje, jedno umućeno jaje, pola čaše sojinog ili običnog mleka, malo maslaca, 100—200 g belog pšeničnog brašna i malo sode bikarbone (umesto sode može se upotrebiti prašak za pecivo). Ovo sve zamesiti u testo. Od ovako pripremljenog testa prave se kiflice i pogačice kao i obično. Posle toga treba ih peći 15—20 minuta.
Pogačice od soje i krompira. Ove pogačice spravljaju se od smeše kuvanog i samlevenog semena soje i kuvanog krompira u razmeri 1:1. Umesto krompira može se uzeti kuvani pirinač u istoj srazmeri. Ovoj smeši treba dodati dva praška za kolače, potrebnu količinu mleka (ili mešavinu mleka i vode u odnosu 1:1), jedno do dva jajeta, soli i bibera po ukusu. Sve zamesiti kao testo i spravljati pogačice koje treba peći na umerenoj vatri.
Za spravljanje pogačica od soje, umesto kuvane i pasirane soje, može se upotrebljavati i sojino brašno.
Salata od. soje. Salate od soje spravljaju se od sojinih etioliranih klica i sojinog zelenog semena.
O spravljanju salate od sojinih etioliranih klica bilo je ranije govora. Ovde se samo napominje da se ova salata može spraviti u svako doba godine i da je vrlo bogata vitaminima A, B i C. Što se tiče spravljanja salate od sojinog zelenog semena, ovu treba pripremati pošto se u mahunama dovoljno razvije seme. Seme se odvaja iz mahuna, a zatim kuva. Odvajanje semena iz mahuna, dosta je lako, i postiže se tako što se mahune sa semenom kuvaju u ključaloj vodi 4—5
Pregled proizvoda koji se dobijaju od soje
Bezmasne pogače
- Proteinski koncentrat i dodaci u pekarstvu dodaci mesu (aditivi)
Brašno i griz
- Za ljudsku ishranu
- Pekarstvo
- Hleb; peciva; kolači, krekeri; uštipci;
- Testenine rezanci i drugo
- Mesne prerađevine kobasice; pljeskavice i drugo
- Dečja hrana poslastice; sokovi u prahu
- Specijalna dijetalna hrana za dijabetičare; visokoproteinska hrana i drugi proizvodi
- U industriji
Lepljive materije
za drvo;
tapete;
insekticide;
cementne materije;
linoleumsku podlogu;
boje i dr. - Za ishranu
kvasac;
antibiotici;
pivo
Sojina prekrupa
- Za ishranu
stočna koncentrovana hrana
Hrana za perad - Proteinski koncentrati
U industriji
Đubriva - Nosači
vitamini
antibiotici
lekovi
Izolovar: protein
Za ljudsku ishranu
- Dodaci hranivima za povećanje sadržaja proteina i poboljšanje hranljive vrednosti
Zamena za meso vlaknaste materije; dehidrirani komadići mesa - Dodaci paštetama; kolačima
Pića sojino mleko; sokovi; dečja hrana
Dijetalni prilozi. - U industriji Lepljive materije selotejp; vodene emulzione boje
Upotreba u tekstilnoj, papirnoj i drugim industrijama - Stočna hrana (sporedni proizvodi)
Celulozna hrana I
(nosač za) U pekarstvu
vitamine scme
antibiotike klice
lekove konzer. hrana
Proteinski koncentrat
I dodaci u pekarstvu dodaci mesu (aditivi) - Prirodni punomasni proizvodi
Punomasno
brašno
hleb; kolači;
uštipci;
palačinke
smrznut
desert;
Stočna hrana (sporedni proizvodi)
- Celulozna hrana (nosač za)
vitamine
antibiotike
lekove
Prirodni punomasni proizvodi
- Punomasno brašno
- hleb; kolači;
- uštipci; palačink; smrznut desert;
- Bezmasne pogače
dečiji začični napici;
slatkiši i drugi - U pekarstvu
seme
klice
konzer. hrana
Pržena soja Razni proizvodi (kafa, šlag, krekeri i drugo)
Proizvodi od ulja
- Prerađevine soje
- Sirovo ulje
- Orijentalna ljudska hrana
Sterol
Masne kiseline
Glicerol
Rafinisano ulje
- Za ljudsku ishranu antibiotici;
ulje za kuvanje;
majonez;
margarin;
začini; premaz za sendviče, salatu, farmaceutski preparati i drugo - Za tehničku upotrebu lakovi;
laka i teška ulja;
dezinfekciona sredstva;
električni izolatori;
insekticidi;
linoleum;
štamparske
boje;
nepromočive tkanine;
plastične materije;
kit; sapuni;
cement i dr.
Sojin lecitin
- Za ljudsku ishranu
- Emulzione materije za pekarstvo;
- poslastičarstvo
Aditivi za pića; premazi u poslastičarstvu; farmaciji
- Ishrana medicinski
proizvodi;
dijetalni proizvodi - Stabilizacione materije
šorteninzi i druge materije (margarin)
(Za tehničku upotrebu) - Sredstva protiv penušanja kvasac; alkohol
Disperziona sredstva boje; mastila;
insekticidi;
guma - Sredstva za kvašenje kozmetika;
pigmenti
(slikarstvu);
zamena za mleko;
prah u građevinarstvu;
tekstil;
hemikalije
Sredstva za stabilizaciju emulzije; livarstvu
U industriji Lepljive materije selotejp; vodene emulzione boje Upotreba u tekstilnoj, papirnoj i drugim industrijama minuta. Posle toga seme se lako odvaja. Odvojeno seme zatim treba dalje kuvati. Pri kuvanju zelenog semena prvu vodu treba odbaciti, a zatim kuvanje semena nastaviti u drugoj vodi, sve dok dovoljno ne omekša. Posle toga se pravi salata, kao i od kuvanog pasulja i graška.
Napominje se da se zeleno seme soje upotrebljava u konzervnoj industriji, kao i seme graška i pasulja.
Sojino brašno. Ovaj proizvod dobija se mlevenjem sojinog semena. Za uspešno mlevenje neophodno je da sojino seme bude što suvlje, naime da sadrži što manje vlage (vode) — najviše 5—6%. Ukoliko je ono vlažnije, zbog relativno velike količine ulja (20—25%), ono se pri mlevenju lepi za aparat za mlevenje.
Razlikuju se uglavnom tri vrste sojinog brašna: punomasno, polumasno i posno (obezmašćeno). Punomasno sojino brašno dobija se mlevenjem celog zrna (semena) soje. Ovo brašno sadrži celokupnu količinu ulja i sve ostale sastojke semena. Polumasno sojino brašno dobija se mlevenjem sojine sačme, u kojoj je sadržana znatna količina ulja. Ovo se brašno dobija pri nepotpunom presovanju, odnosno ekstrakciji sojinog semena. Posno sojino brašno ne sadrži mast (ulje); ona je u potpunosti ili gotovo u potpunosti odstranjena iz sojine sačme presovanjem ili ekstrakcijom sredstvima za ekstrakciju (benzinom, petrolejskim eterom i drugim sredstvima). Napominje se da polumasno sojino brašno sadrži više belančevina, mineralnih materija i lecitina. Što se tiče bezazotnih materija, ono sadrži mnogo glikozida, odnosno tanina. U posnom sojinom brašnu belančevine su jako denaturisane i sadrže malo lecitina.
Za ishranu ljudi u obzir dolazi punomasno sojino brašno. Ono se može dodavati raznim testima; od njega se može mesiti i hleb. Međutim, polumasno sojino brašno upotrebljava se pri spravljanju hleba za bolesnike koji boluju od šećerne bolesti (dijabetičari). Za ishranu stoke dolazi u obzir polumasno i posno sojino brašno.
Sojino brašno odlikuje se otvoreno žutom bojom i prijatnim ukusom.
No, ovde se ističe, a to je i ranije napomenuto, da su u sojinom brašnu ugljeni hidrati u obliku dekstrina, a ne u obliku skroba, što je od velikog značaja za ishranu. Ulje (mast) u sojinom brašnu nalazi se u obliku kapljica, u finom disperznom stanju, što omogućava da se ono bolje i potpunije iskorišćuje.
Sojino brašno iskorišćava se za izradu različitih proizvoda, a naročito sojinog hleba i sojinog mleka.
Hleb od soje. Za mešenje hleba koristi se punomasno sojino brašno pomešano s običnim pšeničnim ili ražanim brašnom. Od ove mešavine brašna, uz dodavanje kvasca, zamesi se hlebno testo. Pripremljeno testo treba peći na umerenoj vatri, ali malo duže od testa izrađenog od pšeničnog ili ražanog brašna. Hleb od sojinog brašna je prijatan i ukusan, a po hranljivosti prevazilazi pšenični hleb. Pored toga zadržava svežinu duže vreme.
Sojino brašno upotrebljava se i za izradu biskvita.
Mleko od soje. Od soje se, kao što je ranije napomenuto, može dobiti i mleko koje je po svome hemijskom sastavu i drugim osobinama slično kravljem mleku. Ono se može upotrebljavati kako za ishranu dece tako i odraslih.
Spravljanje mleka od soje poznato je u Kini odavno, upravo još iz drevnog doba. Međutim, u Evropi ovo je mleko proizvedeno prvi put u Francuskoj 1802. godine.
Mleko od soje može se proizvoditi iz sojinog semena i sojinog punomasnog brašna.
Spravljanje sojinog mleka iz semena vrši se tako što se zrelo seme ove biljke najpre detaljno očisti a zatim dobro opere. Posle toga treba ga pokiseliti (potopiti) u hladnoj vodi i držati u njoj — leti 12—16 časova, a zimi 24 časa. PokišeIjeno seme, usled upijanja vode, bubri i omekšava. Kada seme omekša onda ga treba samleti (u mašini za meso), a zatim dobivenu kašu izručiti u kakav sud (najbolje emajlirani lonac) i dodati na svakih 100 g kaše 700—800 g vode. Pored toga, u kašu treba staviti 1—2 g soli i 10—15 g šećera. Zbog specifične arome soje, koju svako ne podnosi, može se radi njenog ublažavanja dodati, umesto običnog, vanilin šećer. Posle toga kašu u sudu povremeno treba mešati (svakih 10 minuta) i tako je držati 4—5 časova, posle čega je mleko gotovo. Proizvedeno mleko se zatim kuva, pri čemu se vodi računa da ne prekipi i ne zagori. Pri hlađenju na površini mleka hvata se pavlaka u obliku korice, a to nije ništa drugo do kajmak koji se hvata i na kravljem i na mleku drugih životinja.
Ovakvo dobijanje naziva se spravljanje sojinog mleka hladnim načinom. No, sojino mleko može se dobiti i spravljanjem toplim načinom.
Za spravljanje sojinog mleka toplim načinom upotrebljava se sojino punomasno brašno. Ono treba da je što sitnije samleveno, jer će se od ovakvog brašna dobiti hranljivije mleko. Pri spravljanju ovog mleka potrebno je da se na svaki kilogram brašna doda 7—8 litara ključale vode. Pri tome brašno i vodu treba dobro mešati, da ne bi se stvorile grumuljice brašna. Ovako dobivenu mešavinu treba kuvati, pri čemu voditi računa da mleko ne prekipi ili zagori. Skuvano mleko se zatim procedi kroz gušće tkano platno (cedilo), dodaje mu se so, šećer, vanilin, kao i pri spravljanju sojinog mleka na hladan način. Posle toga mleko treba kuvati još nekoliko minuta da bi se na njemu uhvatio kajmak.
Sastav sojinog mleka vidi se iz prikazane tabele (Lj. Gutschy 1950).
- Vrsta mleka Voda u %
Sojino 92,0
Sojino 90,0
Sojino 92,5
Kravlje 87,3 - Vrsta mleka Protein u %
Sojino 3,8
Sojino 4,9
Sojino 3,0
Kravlje 3,4 - Vrsta mleka Mast u %
Sojino 2,0
Sojino 3,0
Sojino 2,1
Kravlje 3,6 - Vrsta mleka Ugljeni hidrati u %
Sojino 1,8
Sojino 1,3
Sojino 0,04
Kravlje 4,9 - Vrsta mleka Ostali sastojci u %
Sojino —
Sojino —
Sojino 1,9
Kravlje - Vrsta mleka Mineral. materije u %
Sojino 0,5
Sojino 0,4
Sojino 0,4
Kravlje 0,7 - Vrsta mleka Suve materije u %
Sojino 8,0
Sojino 9,7
Sojino 7,5
Kravlje 12,6 - Vrsta mleka Nemasne materije u %
Sojino 6,0
Sojino 6,7
Sojino 8,3
Kravlje 8,9
Prednji podaci pokazuju da kravlje mleko sadrži nešto manje vode, više ugljenih hidrata i suve materije od sojinog mleka.
Reakcija sojinog mleka je neutralna (pH = 6,6—6,7). Pri dužem stajanju reakcija sojinog mleka postaje kisela (pH = 4,9), posle čega nastupa koagulacija.
Da se kuvano sojino mleko ne zgruša, može se čuvati na sobnoj temperaturi do 28 časova. Inače, zgrušavanje ovog mleka nastupa zbog stvaranja sirćetne i drugih kiselina.
Mlečni proizvodi od sojinog mleka
Pored toga što se sojino mleko, kao i druga mleka — kravlje, ovčije, kozje — upotrebljava neposredno za ishranu, od njega se dobijaju, odnosno spravljaju razni mlečni proizvodi — sir, kajmak, maslac, kiselo mleko, jogurt, kefir, kumis i drugi. Proizvodi: kiselo mleko, jogurt, kefir i kumis, kao i sir dobijaju se dodavanjem mleku odgovarajućih maja (agensa), na primer — sir dodavanjem sirišta. Kajmak se skida sa površine razlivenog mleka, kada se ono ohladi.
U Kini i Japanu od sojinog mleka podsirivanjem dobija se sir poznat pod nazivom »To-Fu«. Ovaj sir se u Japanu spravlja tako što se morskom vodom ili mineralnim gipsom, koji se naziva »selenit«, izaziva zgrušavanje (podsirivanje) sojinog mleka. U Kini ovaj sir se spravlja tako, što se sojino mleko, koje se najpre kuva 15—30 minuta, pošto se s njega skine kajmak, izlije u kakav sud, obično zemljani, a zatim se u njega dok je još vruće (oko 70°C), uz neprekidno mešanje, dodaje morska voda ili mineralni gips. Posle toga mleko se opet kraće vreme kuva, da bi se zgrušalo. Za podsirivanje, na svaki litar mleka dodaje se 2% morske vode ili 0,5 g gipsa. Pošto se mleko zgruša, surutka se odstranjuje ceđenjem sirne mase kroz cedilo. Ceđenjem surutke (vode) iz sirne mase odstranjuju se i materije koje su izazvale podsirivanje, jer se one ne vezuju za belančevine sojinog mleka. Oceđena sirna masa obavijena cedilom, stavlja se između dve daske i pritisne težim kamenom da bi se potpuno ocedila. Pošto se sirna masa potpuno ocedi, treba je iseći u male kockice, staviti u vodu i držati ih u njoj oko 3 časa. Ovim postupkom postiže se odstranjivanje soli koja siru daju gorak ukus.
Od pripremljene sirne mase na ovaj način proizvodi se ne samo »To-Fu« sir, već i drugi sirevi — smrznuti i prženi sir.
Sojino seme kao kafa. Sojino seme može se upotrebiti kao zamena kafe potpuno ili delimično. Za ovu svrhu upotrebljava se seme u kuvanom stanju. Da bi se od semena soje pripremila dobra kafa, treba ga prethodno dobro oprati, a zatim osušiti. Pošto se to uradi, seme se kuva. Kuvanje semena obavlja se tako, što se ono stavlja u ključalu vodu i u njoj kuva 10—15 minuta. Za 1 kg semena potrebno je 1 litar vode. Posle kuvanja vodu treba odstraniti i seme osušiti. Na ovaj način pripremljeno seme zatim se prži, kao prava kafa, ali kraće vreme, upravo toliko da dobije braonkastu boju. Posle mlevenja kafa se može pripremiti od same soje ili u mešavini s pravom kafom u raznim odnosima.
Za spravljanje jela i poslastica o sojinog brašna, umesto pšeničnog brašna mogu se upotrebiti brašna drugih vrsta žita.