Voćаrstvo je u stаrа vremenа bilo sporednа grаnа u poljoprivredi. Voće se smаtrаlo delom kаo dodаtаk u ishrаni, а delom kao luksuz. Trebаlo je dа prođe dostа vremenа pа dа se dođe do sаznаnjа o njegovoj prаvoj vrednosti kаo hrаne i lekа, i dа se ono — uz belаnčevine, mаsti i ugljene hidrаte — uvrstiti u red nаmirnicа.
Sve dok se voće kаo nаmirnicа potcenjivаlo, voćаrstvo je kаo privrednа grаnа bilo zаnemаrivаno, а zаnemаrenа kulturа je mrtvа kulturа i kаo tаkvа onа se rаzvijаlа po liniji prostih empirijа, iz čegа su proisticаli rаzni stupnjevi ekstenzivnog gаjenjа voćа. Dok su mnoge druge grаne u poljoprivredi bile uzdignute nа jedаn viši stupаnj intenzivnog gаjenjа i strogo podvrgnute nаuci, dotle se voćаrstvo smаtrаlo kаo veštinа, pа se ono u tom prаvcu i rаzvijаlo. Prošlo je dostа vremenа dok se shvаtilа prаvа vrednost voćа i voćаrstvo potpuno izjednаčilo, po vаžnosti, sа ostаlim grаnаmа u poljoprivredi.
Sа intenzivirаnjem voćаrstvа jаbukа se sve više isticаla svojom brojnošću. Čаk imа osnove dа se jаbukа uzme kаo merilo vrednosti u voćаrstvu, odnosno kаo indeksni broj nа osnovu koga će se određivаti stupаnj intenzivnosti voćаrstvа u pomenutim zemljаmа i rejonimа u jednoj zemlji. Ako u jednoj zemlji postoje osnovni uslovi zа voćаrstvo uopšte, а posebno zа ondа je nezdrаvа pojаvа аko u toj zemlji jаbukа brojno stаje zа drugim vrstаmа voćа.
Ukoliko se voćаrstvo u svetu prаvilno rаzvijа, utoliko se i jabuci prаvilno pridаje vаžnost. Jаbukа sа 40 od sto zastupljenosti premа svem drugom voću čini stub svetskog voćаrstva. Sa dаljim intenzivirаnjem voćаrstvа, jаbukа će se brojno još povećavati, nа štetu onih vrstа voćа koje su mаnje sposobne intenzivirаnje.
Jabuke danаs imа oko 3.000 sorаtа. Svаkа sortа ili pojedine grupe sorata odlikuju se svojim osobenim zаhtevimа premа podneblju, zemljištu, аgrotehnici, podlogаmа, osetljivosti prema raznim štetočinаmа itd. Kod svih njih rodnost je rаzličitа, često se dešаvа dа od dve voćke jedne iste sorte — koje rаstu jednа pored druge — jednа dаje 300, а drugа sаmo 10 kg rodа. Među ovolikim sortаmа teško je nаći dve sorte koje imаju isti kvаlitet plodа, pа premа tome svаkoj se sorti morа nаći mesto u proizvodnji koje odgovаrа njenoj prаvilnoj rodnosti.
Jednа istа sortа ne ponаšа se podjednаko u dvа krаjа rаzličitih klimаtskih i zemljišnih uslovа. Nisu retki slučаjevi dа jednа sortа pokаzuje rаzličite rezultаte u dvа krаjа u kojimа se — sа dosаd poznаtim mogućnostimа — ne mogu utvrditi klimаtske, zemljišne i druge rаzlike. Česti su slučаjevi dа prostor od sаmo nekoliko metаrа čini grаnicu između pojedinih vrstа i sorаtа jedne iste vrste, jаbukа je u ovom pogledu dostа osetljivа. Čitаvi rejoni poznаti kаo slаbo jаbučаrski postаli su dostа jаki kаd su pogođene sorte koje tom rejonu nаjbolje odgovаrаju.
Posebnа grаnа u voćаrstvu bаvi se proučаvаnjem sorаtа, а to je pomologijа.
U nаšem voćаrstvu jаbukа je zаstupljenа sа oko 10 od sto, što je vrlo mаlo. Onа trebа dа bude zаstupljenа nаjmаnje sа 20 od sto, jer zа nju imа dostа prirodnih uslovа. Onа vremenom trebа dа bude nаjjаči privredni činilаc u nаšem voćаrstvu, kаo što je onа to sаdа u drugim vаžnim voćаrskim zemljаmа. Povećаnje jаbuke od 10 od sto nа 20 od sto znаčilo bi jedаn vrlo vаžаn zаmаh u voćаrstvu. Kаo prvi uslov jаčeg rаzvojа nаšeg voćаrstvа je povećаnje jаbuke, а povećаnje jаbuke zаhtevа svestrаno proučаvаnje sorаtа.
Ovoj knjizi to i jeste svrhа. U njoj se rаsprаvljаju izvesni phroblemi u jаbučаrstvu kаo celini, pа se dаje аnаlizа sortimentа, počev od sorаtа svetskog glаsа do nаših domаćih ili odomаćenih sorаtа. Sorаtа svetskog glаsа koje se ovde аnаlizirаju imа dvojаkih, prve su one koje gаjimo i s kojimа imаmo većeg ili mаnjeg iskustvа, а druge su one kojih još nemаmo, pа se služimo iskustvom drugih zemаljа, te premа tome, zа pojedine sorte ovo nije poslednjа reč. Domаćih sorаtа imаmo rаzličitih vrednosti i njih imаmo dvojаkih: prve su one koje su sаd vаžаn privredni činilаc u proizvodnji, а druge su one koje u privredi ne dolаze do jаčeg izrаžаjа, bilo zаto što ne zаdovoljаvаju ili što su — iаko od velike vrednosti — ostаle nezаpаžene, pа zbog togа i nedovoljno iskorišćene.
Težnjа nаm je dа se jаbučаrstvo još više rаzvije. S poznаvаnjem sorаtа želimo dа podignemo kulturni stupаnj voćаrstvа uopšte. Prvi korаci u voćаrstvu počinju izborom sorаtа. Greške pri tome učinjene docnije se znаtno svete, а otklаnjаju se sаmo uz velike žrtve i potrese. Prаvilnim rešenjem pitаnjа sorаtа jаbukа rešаvаmo i pitаnje jаbučаrstvа, а time poprаvljаmo i strukturu u voćаrstvu, koje nа tаj nаčin uprаvljаmo prаvilnijem rаzvoju.
Glаvno voćаrstvo će se rаzvijаti nа zаdružnom i držаvnom sektoru. Obа ovа sektorа imаju mogućnosti dа orgаnizuju rаzvoj voćаrstvа po prаvilimа sаvremene voćаrske nаuke i prаkse, dа postаve prаvilаn odnos jаbuke premа drugim vrstаmа voćа, dа postаve onаj sortiment koji se predviđа rejonirаnjem voćаrske proizvodnje u pojedinim rejonimа, dа izvrše izbor onih sorаtа koje se ostаvljаju slobodnom raspolаgаnju premа svestrаnom proučаvаnju njihovih vrednosti, dа omoguće prаvilnu primenu аgrotehnike i mehаnizаcije voćаrstvа, dа vode rаčunа o osetljivosti svаke sorte premа rаznim zаhtevimа u zemljištu i vаzduhu i dа otklаnjаju sve one uzroke koji otežаvаju njihov prаvilаn rаzvoj i rаđаnje.
Autor
Inž. Milutin J. Niketić
Sadržaj
I. OPŠTI DEO
Poreklo jаbuke
Morfološke i biološke osobine jаbuke: Preci jаbuke; stаblo, krunа, cvet, list, plod, veličinа plodа, oblik plodа, bojа pokožice, meso, semenа kućicа, čаšicа, peteljkа, oprаšivаnje
Vаžnost jаbuke
Podneblje i zemljište
Nаčin rаzmnožаvаnjа i podloge
I. kаlemljenje nа jаbuku proizvedenu iz semenа: 1) podloge semenа divlje jаbuke, 2) podloge iz semenа pitome jаbuke
II. kаlemljenje vegetаtivne podloge: 1) neselekcionisаne vegetаtivne podloge: dusen, pаrаdis, 2) selekcionisаne vegetаtivne podloge: EM I do EM XV
Upotrebnа vrednost jаbuke: Stone jаbuke, zа jаbukovаču, zа mаrmelаdu, zа sušenje, zа rаkiju, za sirće
Jаbukа, osnovnа voćkа
Klаsifikаcijа i sortiment
Podelа premа upotrebnoj vrednosti plod: kvalitetne sorte, 2) tržišne sorte, 3) ukrаsne sorte i 4) sorte dvostruke vrednosti
II. Dilovа podelа
III. Podelа po ukusu, dobu zrenjа i boji pokožice
IV. Lukasovа podelа
V. Ostale podele: po dobu cvetаnjа, аlfаbetsko grupisanje po ekonomskoj vrednosti, proizvoljno grupisanje sorata, podela po poreklu
Oznaka za raspoznаvаnje sorаtа
Ukus prema boji plodа
Poredak u sortimentu
Trgovačka vrednost jаbuke
Odnos među sortаmа:
Vodeće sorte, prаteće sorte, dopunske sorte, sorte držаvnog i lokаlnog znаčаjа
Sorte neispitаne i bez vrednosti
Pomološko znаnje
II. POSEBNI DEO
I. Letnje sorte:
Petrovаčа, аstrаhаn beli, аstrаhаn crveni, belojаbukа, šаrlаmovski, virginskа ružicа, pizgud, funtаčа
II. Jesenje sorte:
Kаrdinаl šаreni, kronselkа, cаr Aleksаndаr, grаfenštаjnkа, džems griv, jesenji crveni kаlvil
III. Zimske sorte:
1) Rаne zimske sorte, 2) polurаne zimske sorte, 3) pozne zimske sorte, 4) nаjpoznije zimske sorte — Jonаtаn, delišes, stаrking, zlаtni delišes, vаjnsep, Štejmаnov vаjnsep, rombjuti, njutok žuti, zimskа bаnаnа, Mek intoš, Bаldvin, budimkа, kolаčаrkа, kаnаtkа, boskopkа, lepocvetkа, zlаtnа pаrmenkа, londonski peping, ontаrio, beli zimski kаlvil, zimskа crvenа rebrаčа, Bаumаnovа renetа, Zeligov orаnžаsti peping, koks orаnž, аnаnаs renetа, аntonovkа običnа, šаmpаnjskа renetа, kаselskа renetа, ripston peping, timočаnkа (bobovec), blenhаjmkа, lepа iz Pontoаzа, Mаnovа renetа, krivopeteljаc, frаncuskа kožаrа, belа ruzmаrinkа
IV. Mičurinove sorte:
Lepocvetkа kitаjkа, šаfrаn peping, kаndil kitаjkа, kitаjkа zlаtnа rаnа, slаvjаnkа, ruzmаrin feniks, besebenа Mičurinovа, renetа Crvene zаstаve
V. Domаće sorte:
Komentаr domаćih sorаtа; šumаtovkа, prijedorkа, zelenikа, krstovаčа, bojšаnkа, prespаnkа crvenа, tetovkа, đulаbijа, pаšа šerbetkа, vizаjаkа, streknjа, bedrikа, аvаjlijа, šerbetkа, popаdijа, botulenkа, zelenikа, slаvonskа srčikа
Zаključаk
Poreklo jabuke
Nekad se smatralo da jabuka vodi poreklo iz Anadolije, prostora Kavkaza i severne Persije. Međutim, ta pretpostavka je odbačena, te je preovladalo uverenje da je ona i za Evropu isto toliko domaća sorta kao i za pomenute predele Azije.
U celoj Evropi jabuka raste samoniklo, po šumama i planinama, a naročito na zdravim i svežim zemljištima, i zasenjenim mestima planinskih zemalja, gde vlažnost vazduha omogućava njeno bolje uspevanje. Za mnoge poznate sorte, čije je poreklo neizvesno, smatra se da su ponikle u šumi, putem nekontrolisanog ukrštanja i razvoja iz semena.
Kod nas je glavno jabučarstvo u planinskim predelima, gde vladaju klimatske povoljnosti koje dolaze od prisustva šumskih celina. Ranije su prostrane doline, sve do korita velikih reka, bile pune jabuka, jer su bile pomešane s gustim šumama i tako su rasle pod njihovom zaštitom. Nestankom tih šuma smanjivala se i jabuka. Samo tu i tamo stoje velika usamljena stara, skoro stogodišnja stabla ili njihove manje grupacije, kao svedoci nekadanjih klimatskih i zemljišnih pogodnosti za jabuku.
Jabuka je, uglavnom, sada zauzela srednje visoke planine koje su obrasle šumom, a ukoliko se nalazi na izvesnim predelima oskudnim u šumi, uspeva zahvaljujući uticaju klimatskih povoljnosti koje dolaze ć druge strane: udaljenih šumskih celina, prisustva većih vodenih površina, pogodnih vazdušnih strujanja, vlažnog vazduha i umerene toplote.
Mnogobrojne zaravni u brdima — stvorene spiranjem zemlje u doline planinskih rečica i potoka — sada su pogodna mesta za jabučarstvo, slično onima po ravnicama i dolinama. Ukoliko se sada jabuka tu ne nalazi, naći će mesto u budućnosti.
Naš sortiment jabuke bio je pod uticajem s jedne strane istoka, a s druge Zapada. Uticaj s Istoka ne treba smatrati kao uticaj Turaka, koji su vekovima vladali Balkanskim poluostrvom jer oni nisu došli kao zemljoradnici, već kao zavojevači bez visoke duhovne i materijalne kulture. Uticaj Istoka treba smatrati kao uticaj ukusa ishrane kod nas, koji je bio zasnovan više na slatkim jelima, što je za sobom povuklo želju za slatkim jabukama. Zato je naš sortiment dugo bio zasnovan na slatkim sortama (đulabija, budimka, prancija, šarunka, razne slatke sorte bez ustaljenog pomološkog imena); ipak je slatki sortiment bio protkan kiselim sortama (kolačarka, streknja, razne kiseljače bez ustaljenog pomološkog imena).
Uticaj Zapada ispoljava se prilivom sorata od velike vrednosti koji je skoro sav bio zasnovan na jače ispoljenoj kiselini ploda. Ovaj sortiment potiskuje onaj sa slatkim plodom, ali se ne potcenjuju ni slatke sorte, koje zadovoljavaju i proizvođača i potrošača.
Upotrebna vrednost jabuka
Upotrebna vrednost jabuke nije jednostavna; upotrebljava se prvenstveno za jelo, zatim za spravljanje jabukovače — što naročito dolazi do izražaja u jabučarskim i nevinogradskim krajevima — za preradu u marmeladu, za sušenje i najzad za spravljanje rakije i sirćeta. U zemljama gde je svaka od ovih upotreba i prerada razvijena, tu su ,i uslovi za razvoj jabučarstva povoljni.
Stone jabuke su osnova u jabučarstvu svake napredne voćarske zemlje. One su standardizovane i podešene za unutrašnju i spoljnu trgovinu. Smatra se da je najrentabilnija potrošnja u svežem stanju, pa tek posle da se prerađuje. U ovoj grupi su sorte najboljeg kvaliteta.
Sorte za jabukovaču su iz reda onih koje nisu upotrebljene za potrošnju u svežem stanju, a postoji i čitav red sorti naročito pogodnih za ovu svrhu. Ima zemalja gde je industrija jabukovače neobično razvijena i gde sorte za jabukovaču višestruko premašuju sve druge sorte. U Francuskoj, na primer, je 1938 godine proizvodnja sorti za jabukovaču iznosila oko 15,000.000 mtc ili 150.000 vagona, a prosečna proizvodnja stonih jabuka iznosila je 1,500.000 mtc ili 15.000 vagona. Kod nas je proizvodnja jabukovače dosta razvijena u Sloveniji, gde je ona važan privredni činilac, dok se ona vrlo malo proizvodi na drugim stranama; ima je nešto malo u Mačvi, gde se upotrebljava u domaćinstvu.
Za marmeladu sene gaje posebne sorte, već svaka sorta koja nije upotrebljena u svežem stanju — bilo zato što je za to nepodesna ili ne, a zrela je i zdrava — upotrebljava se za marmeladu. U industriji za preradu voća marmelada je važan proizvod. Jabuka se uzima kao sirovina bilo za spravljanje čiste marmelade ili u mešavini s drugim voćem. Kod nas je industrija za preradu voća u snažnom razvoju i zbog toga se nalazimo u položaju da svaku preteklu količinu jabuke upotrebimo, a s tim da omogućimo i razvoj našeg voćarstva.
Za sušenje se po pravilu, upotrebljavaju posebne sorte, a prvenstveno one s belim mesom. Međutim, po nuždi može se upotrebiti svaka sorta osim one s mesom crvenkaste boje. Kod nas je industrija sušenja jabuke tek u začetku, i ona će se sada svakako dalje razvijati.
Za rakiju se upotrebljavaju svi plodovi koji nisu sposobni ni za kakvu drugu preradu, tako da se svaki otpadak koji. sadrži šećera može iskoristiti. Rakija od jabuke kao voćna može se korisno unovčiti.
Za sirće upotrebljavaju se razni otpaci u industriji.
Jabuka osnovna voćka
Što je jabuka postala osnovna sorta u voćarstvu razlozi su sledeći:
- Što je sezona jabuke kao svežeg voća veoma dugačka — duža nego kod ma kojeg drugog voća; ona počinje u drugoj polovini jula, pa se sorte sa zrenjem smenjuju sve do opšte berbe, a u ostavama plodovi se čuvaju tako, da sorta sortu sa zrenjem sustiže sve do novih svežih jabuka.
- Što jabuka ima raznovrsnu upotrebu i za svaki njen kvalitet nađe se mesto u korisnoj upotrebi. Tako da se upotrebljava i onaj otpadak koji nije za jelo i raznu preradu.
- Što glavna sezona potrošnje jabuke u svežem stanju pada u vreme jače oskudice svežeg voća; letnjih jabuka ima relativno malo, jer se oskudeva u sortama; jesenjih sorti ima nešto više, ali ne mnogo, tako da jabuka mnogo ne konkuriše sezonskom voću kratkog trajanja: grožđu, šljivi, breskvi, kajsiji, bostanu. Pozno jesenje i zimske sorte predstavljaju glavno voće koje se troši tokom 6 do 7 meseci.
- Što je priroda ploda jabuke takva da se potreba potrošnje ne nagomilava, kao što je čest slučaj kod kruške, koja ako se ne potroši u jednom određenom roku, prelazi u gnjiloću i truljenje. Potrošnja jedne zimske sorte jabuke traje po 7 meseci; od potrošača zavisi kako će ovu potrošnju rasporediti; gubici mogu nastupiti samo nepažnjom u toku čuvanja.
- Što plod jabuke ima svoju određenu hranljivu, higijensku i dijetetičnu vrednost koja doprinosi pravilnoj ishrani i otklanjanju raznih oboljenja.
- Što jabuka obimno rađa i dugo živi; zahvaljujući upotrebi različitih podloga, koriste se razna zemljišta i položaji; zahvaljujući mnogobrojnim sortama, iskorišćavaju se razne klimatske osobine, pa se tako jabuka širi; zahvaljujući mnogim sortama, zadovoljavaju se razni ukusi potrošača.
V Domaće sorte
Pod-domaćim ili autohtonim sortama podrazumevaju se one sorte koje su za naše krajeve vezane od davnina, čije se poreklo ne zna, ili ako se što i zna to je neizvesno. Njih ima dve grupe:
Prve su one koje su zbog svojih dobrih osobina ušle u pomološki izbor i kao takve poznate su u proizvodnji, kao što su budimka, kolačarka, šumatovka, đulabija, tetovka, streknja, avajlija, prijedorska zelenika.
Neke od njih su ranije igrale važnu ulogu, a neke su tu ulogu odigrale dok su uslovi za njihovo postojanje bili opravdani, kao što je đulabija, koja je nekad bila među vodećim sortama, a danas se nalazi samo u tragovima, ili pak u većoj ili manjoj razređenosti u pojedinim krajevima. Sličan slučaj je sa sortom streknjom (kiseljačom, prutačom), koja je samo pre nekoliko decenija bila opštepoznata sorta, a danas je znatno smanjena, pa izgleda da će se i dalje smanjivati. Sorta avajlija, nekad dosta raširena i opevana, danas se nalazi samo u tragovima — pokoje stablo tu i tamo, pa joj se s novim naraštajem ime gubi. Sorte: budimka, kolačarka, prijedorska zelenika — još su vodeće u pojedinim krajevima i izgleda da će još dugo i dugo ostati važni činioci u našem voćarstvu.
Druge su one koje nisu stekle širi glas, već su se zadržale u pojedinim krajevima, kao paša šerbetka i vizajka (u Metohiji), krstovača (u okolini Bjelog Polja), šarunka (u Toplici), bojšanka (u Grdeličkoj klisuri), zejtinka (u slivu reke Raške), zelenika (u prostoru Krive Palanke) itd.
Sve ove sorte su malo poznate izvan svog područja. Druge iz ove grupe sorti rasturene su svuda, tako da malo gde (ili nigde) čine neku veću grupaciju, a najčešće su rasturene pokoje stablo tu i tamo. One nose razna imena, kao: bosanka, dugajlija, voskovača, zimnjača, kiseljača, šerbetka, samoniklica, popovača, srčika, crvenika itd. Sva ova imena imaju izvesnu etimološku osnovu prema raznim osobinama ploda, kao kiseljača — zbog kisela ploda; samoniklica — što je sama ponikla iz semena. Veliki broj naziva vezuje se za imena mesta: pećanka, gostivarka itd.
Domaćim sortama, bilo da one pripadaju jednoj ili drugoj grupi, zovemo sve one koje postoje u našim voćarskim krajevima, a ne znamo im pomološko poreklo, pa ni nazive. One uglavnom vode poreklo:
1. — Od samoniklih stabala razvijenih u starim šumskim celinama i proplancima gde su — stekavši izvesne pozitivne osobine — prihvaćene i razmnožene. One su većinom slatke, jer je ukus naših predaka bio više upućen u pravcu slatkih sorti, a ima ih i sa raznim stupnjevima kiseline. Kiselih sorti ima malo, jer se njihovo razmnožavanje izbegavalo. Među ovim sortama ima i vrlo dobrih koje zaslužuju — pošto im se tačno ustanovi ekonomska vrednost — da budu uzete u uži ili širi izbor za pojedine voćarske rejone. Osim toga, kao dopunske mogu da se unesu gde god ima osnovnih uslova za jabuke. Kroz niz lokalnih izložbi može se dosta tačno ustanoviti ceo materijal i odrediti njegova vrednost. Od takvih sorti su: bojšanka u oblasti Grdeličke klisure, za koju kao slatku sortu ima osnove da se raširi u celom slivu Južne Morave; ili šarunka u Toplici, koja iz ovog prostora može da pređe i u pobrđa susednih planina, zatim pećanka u Metohiji a naročito u krajevima gde vlada režim jačih vetrova; najzad k r s t o v a č a, koja se iz prostora Bjelog Polja može širiti po celom Polimlju, bilo kao prateća u raznim procentima ili svuda kao dopunska.
2. — Od sorti donetih s istoka, koje su se kretale bilo stihijski ili s izvesnim redom. Zna se da su Turci u osvojenim zemljama na Balkanskom Poluostrvu imali svoje državne ekonomije zvane Numeni — čitluk, preko kojih su unosili, razne sorte voća. Ovim putem su, svakako, u naše krajeve donete sorte iz raznih krajeva ondašnje prostrane turske imperice od Kavkaza do Afrike i duboko u azijsko kopno. Otuda se desilo da je u okolini Suve Reke (kod Prizrena) nađeno stablo sorte delišesa koje je staro znatno lakše od stabala neposredno donetih iz Amerike u novije vreme i sa koju se sortu smatra da je za naše prilike bila tada nova. Ta go isto može se objasniti i postojanje izvesnih sorti za koje se sna da su ruskog porekla (sari sinap, kandil sinap i dr,).
3. — Od sorti donetih s raznih drugih strana, a uglavnom sa zapada, severa i severoistoka. Pojedine od ovih sorti toliko su se pomešale s našim sortimentom da doprinose pomološkom šarenilu. Neke od njih, a naročito one od manje ekonomske vrednosti i manje upadljive spoljašnosti, potpuno su se utopile u naš domaći sortiment.
Mi ceo naš domaći sortiment možemo podeliti u dve grupe; u prvoj su sorte zemaljskog značaja, čiji se plodovi izvoze, služe kao sirovina u preradi u širem obimu i zadovoljavaju potrebu široke potrošnje u svežem stanju. U drugoj su sorte lokalnog značaja, koje bilo sasvim ili delom zadovoljavaju lokalnu potrebu. Prema tome, sorte lokalnog značaja igraju važnu ulogu i njima treba posvetiti posebnu pažnju.
Pored budimke i kolačarke, koje su ranije opisane, jer zbog široke potrošnje imaju veliki značaj za našu privredu —opštedržavni značaj, opisaće se izvestan. broj domaćih sorti koje su dosad bile sporednog značaja, a neke od njih mogu igrati važnu ulogu u našoj budućoj privredi.
Šumatovka
Porekla je starog i nepoznatog. Možda je ova sorta bila poznata još pre turskog osvajanja, a može se pretpostaviti da su je i Turci doneli. Prvo stablo pronađeno je 1897 godine u okućnici Manojla Stankovića u selu Donji Krupac kod Aleksinca, koja je kao sadnica doneto još u tursko doba iz pašinog konaka u Nišu.
Brzo razmnožavanje ove sorte učinio je Petar Trivunac u sada prvom privatnom sreskom voćnom rasadniku u Aleksincu, jer je, naišavši u mesecu aprilu na sveže plodove, procenio da ova sorta ima ekonomske vrednosti i da ima i budućnost. Dao joj je ime šumatovka, po istarskom mestu Šumatovcu, poznatom po bici s Turcima 1876 godine. Mesto Šumatovac nalazi se u blizini sela u kome je pronađeno prvo stablo.
Pre ovog vremena, ova se sorta zvala popadija i tako je neki zovu još i sad u okolini Aleksinca. Kalem grančice su slate Voćnom rasadniku u Topčideru, Okružnoj poljoprivrednoj stanici u Ćupriji i Vinogradarsko-voćarskoj školi u Bukovu, gde se ova sorta razmnožavala i odatle dalje širila.
Ova sorta je duguljastog ploda. Međutim, docnije se pojavila u selima ispod Jastrepca jedna jabuka sitnog i okruglog ploda koju su mnogi — misleći da je ovo šumatovka i da bi je razlikovali od šumatovke — nazvali okrugla šumatovk a. Tako su postale duguljasta i okrugla šumatovka. Međutim postoji samo jedna šumatovka i to ona duguljastog ploda. Onu drugu koja je uostalom veoma male vrednosti, ne treba vezivati za ovo ime.
Šumatovka je u svoje vreme bila dosta razglašavana, ali ipak nije uzela šireg maha, već se svela na pokoje stablo oko kuće i po voćnjacima. Međutim ona zaslužuje, da bude više razmnožena.
Plod. Sitan (oko 15 do 20 komada u 1 kg), duguljast, na gornjem delu nešto malo manje zarubljen nego na donjem delu.
Peteljka. Tanka i dugačka; udubljenje oko peteljke usko i srednje duboko, pravilno.
Čašica. Zatvorena ili poluotvorena, a udubljenje oko nje plitko, pravilno i nabrano.
Pokožica. Tanka i glatka, zlatnožuta, sva je prelivena rumenilom, sa strane suprotne suncu rumenilo je prošarano pramenovima; poprskana je belim sitnim tačkicama.
Meso. Belo, zelenkasto, sočno i čvrsto, slatkokiselo, malo trpko, nešto malo aromatično; ima dosta semenki (oko 10 komada).
Stablo. Bujno, grane naginju okomitom porastu; vrlo rodno; kora stabla i debljih grana crvenkasta, a kod tanjih grana sivo zelenkasta.
Zapažanja. — Prema zemljištu nije probirač a svakako da je treba saditi na jakim zemljištima. Izdržljiva je prema raznim klimatskim, uslovima — podnosi terene počev od ravnica do svih nadmorskih visina na kojima se jabuka gaji. Pogodna je za aridno (suvo) podneblje. Godine 1946, kad je bila jaka suša i kad praktično nije bilo kiše u toku meseca juna, jula i avgusta, šumatokva je u Sreskom rasadniku u Velikom Popoviću u čistom sadu potpuno održala svoj rod, dok je kod drugih sorti plod — usled suše skoro sav otpao. Prema položaju nije probirač. Neobično je rodna; prorodi u 5 i 6 godini; rodnost je jednolična.
U manu joj se upisuje samo to što joj je plod sitan. Pogodnih godina, i kod umanjene rodnosti, plod može biti i nešto krupniji. Kad se uporedi sa sortama svetskog značaja ona znatno zaostaje. Pristalice visokog kvaliteta nazivaju ovu sortu ,,korovom u voćnjaku“. Međutim, plod nije za potcenjivanje jer njegovo stasavanje za upotrebu u svežem stanju pada u vreme februar — mart — april i dalje, a to je onda kad je jača oskudica u svežem voću. U to vreme, meso je znatno omekšano, sočnost jače ispoljena, aromatičnost više dolazi do izražaja. Ne treba smatrati da je plod pre ovog roka neupotrebljiv; naprotiv, i tada je on prijatan i ima svoje osobenosti.
Lepa crvena boja ploda naročito je primamljiva, što doprinosi povećanju potrošnje. Šumatovka treba ozbiljno da se uzme u obzir za industrijsku proizvodnju marmelade i jabukov&.če. Ona može da se gaji u krajevima koji su više ili manje nepovoljni za gajenje jabuka i da doprinese potrošnji svežeg voća. U krajevima izrazito jabučarskim, svaka kuća treba da ima koje stablo ove jabuke da bi se u nepovoljnim godinama koliko toliko obezbedila potreba svežih jabuka za domaću potrošnju.
Uopšte, šumatovka zbog svojih izvanrednih osobina koje zadovoljavaju proizvođača treba da bude predmet pažnje kao sorta drugog i trećeg reda. U zemljama s naprednim voćarstvom postoji poseban sortiment slične vrednosti koji se planski koristi. Takve sorte su: api, siva kožara i druge.
Nije poznato da je kalemljena na vegetativnim podlogama; izgleda da je kalemljenje na vegetativnim podlogama beskorisno. Ona treba da se kalemi na podlozi iz semena, da se gaji na visokom stablu, na otvorenom polju, pored puteva i slično.
Prijedorska zelenika
Sorta je stara, porekla nepoznatog. Zove se još i bosanska zelenika, ali za razliku od ostalih zelenika — kojih u Bosni ima dosta — dobila je lokalno ime po mestu gde je nekad nje najviše bilo, a gde je i sad dosta ima.
Dosta je ima u zapadnoj Bosni, gde je skoro vodeća. Dovoz svežeg voća na tržište u Prijedor doprineo je nazivu ove sorte. U krajevima van Bosne vrlo retko će se naći pokoje stablo. Ona se uglavnom nalazi u krajevima koji su kao voćarski drugo i treće stepene važnosti, a naročito kao jabučarski. Proizvođač je veoma raspoložen prema ovoj sorti, više usled odsustva drugih sorti od veće vrednosti, a manje zbog same njene vrednosti. Ukoliko je vezaka za izvesne klimatske i zemljišne osobenosti koje uslovljavaju njeno gajenje, utoliko se i pravda dalje održavanje. U krajevima gde ima povoljnih uslova za voćarstvo, treba je postepeno potiskivati sortama veće ekonomske vrednosti.
Plod je srednje sitan; prosečna krupnoća iznosi 130 gr, a pod povoljnim prilikama i kod ograničenog roda može da dostigne i do 350 grama. Kod ploda prosečne krupnoće visina. iznosi oko 70 mm., a širina 50 mm; oblika je zatupasto-kupastog s jače ispoljenim zašiljenjem prema čašici; oblina pravilna.
Sl. 72. Prijedorska zelenika
Izostavljeno iz prikaza
Peteljka kratka i jaka; udubljenje oko peteljke rđasto. Čašica poluotvorena; udubljenje kod čašice plitko, pravilno, s malim naborima u samom udubljenju. Kod krupnijih plodova ispoljavaju se većinom tri rebra. Pokožica glatka, sjajna, svetlozelene boje; stajanjem ona prelazi u slamastu boju. Po boji dosta podseća na njuton žuti. Posuta je krupnim retkim rđastim tačkama. M e s o je žućkaste boje, čvrsto, rskavo, sočno, slatkokiselasto, s jednom posebnom aromatičnošću koja se retko sreće kod drugih sorti; čvrstina mesa povećava znatno hektolitarsku težinu ploda. Stablo je bujno i rodno.
Zapažanja. — Prijedorska zelenika je trećestepene vrednosti. Zadovoljava proizvođača svojom rodnošću, dobrim transportom i čuvanjem preko zime. Dobro podnosi veće nadmorske visine. Traži laka zemljišta. Podesna je za gajenje na otvorenom polju i za iskorišćavanje prostora pored puteva. Plod je dosta osetljiv prema fuzikladijumu, što je bis jedan od glavnih razloga da je 1948 godine u pojedinim krajevima znatno podbacila u količini i kvalitetu. Preko zime se dobro čuva i dobro podnosi transport. Pod povoljnim prilikama može da se čuva do nove berbe.
Plod ove sorte je interesantan. Po spoljnim znacima i čvrstini ploda podseća na razne domaće zelenike s Jače izraženim svojstvima divljine, dok po aromatičnosti i ukusu ispoljava osobine pitomine. Svakako da je dobivena iz semena s izvesnom jačom dozom krvi plemenitih sorti.
Krstovača
Porekla je starog i nepoznatog. Ime je dobila po tome što zri krajem septembra i početkom oktobra pa je berba uobičajena uglavnom o Krstovdanu. Nalazi se kao vodeća sorta u srednjem Polimlju (Andrijevica — Ivangrad (Berane)Bjelo Polje). Izvan ovog prostora, ukoliko je ima, ostala je nezapažena, jer se utopila u ostale sorte.
Kao centar proizvodnje ove sorte su sela u blizini okoline Ivangrada, a naročito selo Dapsić, pa izgleda da ceo nasad gornjeg Polimlja proističe iz ovog sela, ili, kako kaže sopstvenik jednog stogodišnjeg stabla u Dapsiću: ,,Pola nahije proizišlo je od ovog stabla“. To je bio razlog što se u voćnom rasadniku u Ivangradu ova sorta označava imenom dapsićanka.
U ovom delu Polimlja imenom krstovača nazvano je više sorti, među kojima ima i takvih koje ne zaslužuju neku dobitu pažnju ni s gledišta interesa proizvođača kao ni potrošača. Sve njih treba u razmnožavanju ograničiti i suzbijati, da bi ova sorta mogla da dobije prevagu. Naziv krstovača je opšte poznat i treba ga u literaturi zadržati.
Prostor na kome se nalazi ova sorta bio je besputan i zabačen, bez uticaja novijeg sortimenta. Ona je uglavnom zadovoljavala potrebe svoje okoline. U godinama oskudnim voćem, izvozila se po celom Polimlju, nešto van njega, a u manjim količinama i dalje. Pod ovakvim prilikama ona je zadovoljavala i to je bio razlog što se nije osećala potreba za unošenjem drugih sorti.
Gaji se na celom prostoru od limske doline pa do visine 1100 m. Na zemljištu jako umereno vlažnom, stablo stabilno rađa. Starija stabla — koja su u svom razvoju uzela maha — pod zaštitom klimatskih povoljnosti, usled većih šumskih kompleksa, dostižu starost od oko 100 godina, a i ona novijeg porekla ističu se dugim vekom u odnosu na druge sorte. Usamljena stabla, kao i ona u manjim grupacijama, rađaju po 300 do 500 kg, a ponekad i do 800 kg. U pun rod stiže u 12 godini. Na zemljištima slabijim, rodnost je znatno manja, a vek kraći. Prorodi u četvrtoj godini.
Plod je krupan pa i vrlo krupan. Prosečni plodovi mere oko 180 do 200 grama, obline je nepravilne, što se više ispoljava kod krupnijih plodova. Neravnine potiču od rebara koja
polaze od čašice i peteljčinog udubljenja. Peteljka je tanka, kratka i ne izlazi iz svog udubljenja; udubljenje peteljke vrlo je duboko i različite je nepravilnosti, kod pojedinih plodova ono je čak i pljosnato. Čašica je zatvorena; potčašična jama duboka, puna je ostatka prašnika; udubljenje oko čašice je osrednje s puno rebrastih nabora, od kojih jedni ostaju u samom udubljenju a drugi ga prelaze. Pokožica je tanka, sjajna, glatka, masna; osnovna“ boja slamasta, a često pomešana s nežnim rumenilom; najvećim delom pokrivena je jedkoličnim rumenilom, s po kojim malim pramenom koji steže uočava; poprskana je sitnim, retkim, sivim tačkicama, koje se teže uočavaju. M e s o je bele boje, meko, sočno, slatko, voćasto, prijatno aromatično.
Sl. 73. Krstovača
Izostavljeno iz prikaza
Zapažanja. — Ova sorta potpuno zadovoljava potrošača, utoliko više što nije osetljiva prema fuzikladijumu i uopšte raznim štetočinama i prolećnim slanama. Kvalitet ploda ravna se sa sortama svetskog glasa. Može da traje u toku cele zime. Plod je osetljiv na uboj i kao ubijen teško se čuva. Ova mana još više dolazi do izražaja zbog visokog stabla, usled čega se plodovi teže i nepravilno beru. Opale i ubijene plodove treba brzo izneti na tržište, pre nego što počnu da se kvare.
Nema se iskustva o gajenju ove sorte u intenzivnim voćnjacima na vegetativnim podlogama. Kvalitet plodova, međutim, nalaže da se ogledi u ovom pravcu vrše. U svakom slučaju treba je gajiti na poluvisokom stablu, u zaklonjenijim položajima i na jakim zemljištima.
Može da se zadrži kao vodeća sorta u ovom kraju ili da bude u jačoj meri zastupljena kao prateća. Kao dopunska sorta, može da se gaji po svima jabučarskim planinskim krajevima radi zadovoljenja uže potrebe u potrošnji. Gajenje ove sorte u većem obimu zahteva organizovanu trgovinu svežim voćem, posebnu pažnju pri branju, smeštaj u skladište kao i pažnju pri pakovanju i transportu. Može biti interesantna za ukrštanje sa sortama čiji plodovi imaju čvrsto meso.
Bojšanka
Ovo je autohtona sorta koja se nalazi na prostoru Grdeličke klisure, a naročito na onom prostoru koji gravitira ka Predejanima, Priboju i Vladičinom Hanu. Ime je dobila po selu Bojšanu u blizini Predejana, bilo što je tu prvo počela da se gaji, bilo zato što je u tome selu najviše ima. Predstavlja važnu tržišnu sortu. Ona je ostatak starih nasada; ima stabala starih po 1S0 godina, a redovno se razmnožava i gaji.
Stablo joj je vrlo bujno; kruna razgranata. Traži jaka i umereno vlažna zemljišta. U ovom prostoru nalazi se u rasutom stanju oko kuća ili po povoljnim udolinama na zemljištu ‘ na koja je spran humus i nanos iz viših mesta.
Stablo rađa obilato; ne odlikuje se nekim osobenim osetljivostima, bilo prema vremenskim nepogodama bilo prema biljnim bolestima. Plodnost je regulisana s pauziranjem svake druge godine. P l o d je srednje krupan, a kod umanjene rodnosti je krupan. U osnovi je dosta proširen, a ka čašici se postepeno sužava, tako da kod nje čini jače sužavanje. Peteljka je kratka i relativno slaba; udubljenje kod peteljke duboko i široko. Č a š i c a mala i zatvorena; kod čašice ima nekoliko malih rebara koja ne kvare pravilnu oblinu.
Pokožica je slamastožuta s lepim rumenilom sa sunčane strane; poprskana je retkim crnim pegama. M e s o je belo, slatko; bere se u prvoj polovini oktobra i drži se do proleća, pa i duboko u leto. Nije osetljiva na uboj, ali je treba pažljivo pakovati. Zaslužuje da se razmnožava u prostoru Grdeličke klisure od Grdelice do Vladičinog hana, a može da se širi i dalje u dubinu od ovog prostora.
Sl. 74. Bojšanka (Grdelička jabuka)
Izostavljeno iz prikaza
Ukoliko se oseća potreba za slatkim jabukama, OVOJ SORTI na ovom prostoru može da se da vodeće mesto, a u svakom sluslučaju treba da bude zastupljena kao prateća. Kao dopunska sorta, može da se uzme u obzir i za sve ostale naše jabučarske krajeve. Bolje bi joj priličio naziv grdelička jabuka.
Prespanka crvena
Ranije nazvana karapaša crveni, pa joj je docnije dato ime prespanka, po kraju gde nje najviše ima. Okolika Prespe i jezera poznata je kao voćarski kraj, gde je jabuka — i pored velike nadmorske visine (preko 600 m) od vajkada bila važan privredni činilac. Velika jezerska površina stvorila je povoljne klimatske uslove za jabuku. Sortiment je od uvek bio sladak, jer je odgovarao mediteranskom ukusu kuda se jabuka izvozila za vreme turske vladavine, sve do 1912 godine. Sladak ukus i sad vlada u užoj i široj okolini Prespe, što je išlo u prilog ove sorte.
Međutim, od 1912 godine izvoz jabuka upućen je na sever, gde vlada više ukus prema kiselom voću, pa je zbog toga jabučarstvo iz okoline Prespe, ukoliko je zavisilo od izvoza, bilo dovedeno u težak položaj. Novim nasadima i prekalemljivanjem prespanka je znatno proređena i stalno se proređuje, ali je još i sad jedna među vodećim sortama. Ona je od 1912 godine putem sadnica i kalem grančica prenošena na sve strane, pa i na sever, po svoj Srbiji, ali se zadržala više kao matično stablo po voćnim rasadnicima i drugim poljoprivrednim ustanovama, a manje je ušla u narod.
Sl. 75. Prespanka crvena
Izostavljeno iz prikaza
Svakako da je nje i ranije bilo u severnim voćarskim krajevima, ali se utopila u mnoštvo slatkih i šarenih Jabuka, pa je kao šarenika uz razne predikate poznata.
Stablo je bujno, zdravo i rodno. Plod je srednje krupan i dosta krupan; teži oko 170 grama; visok 68 a širok 75 mm. Prema tome, oblika je okruglastog, obline pravilne. Peteljka srednje dugačka i tanka; jedva izlazi iz svoga udubljenja; udubljenje peteljično je duboko i pravilno. Č a š i c a je mala i zatvorena, udubljenje oko čašice pravilno, malo i srednje duboko. Pokožica ima slamasto žutu osnovnu boju, sva je pokrivena crvenim prelivima, a prošarana modro crvenim pramenovima, što plodu daje lep izgled. M e s o bledo žućkasto, meko, sipkavo što plod čini lakim, slatko, s lakom aromatičnošću.
Zri krajem avgusta i u toku septembra; čuva se kroz ceo oktobar a u povoljnim prilikama i novembar. Nije za preporuku da se sadi do samo kao dopunska slatka sorta, pa i kao takva može se zameniti boljim sortama.
Tetovka
Stara domaća sorta čije je ime svakako slučajno vezano za Tetovo. Ima je svuda samo pokoje stablo tu i tamo, tako da nigde ne dolazi do izražaja u trgovini, već se najvećim delom potroši u domaćinstvu. Ova sorta je ostatak starih zasada slatkih jabuka koje su sa Istoka donesene. Ubuduće može da dođe do izražaja samo kao dopunska sorta u voćarskim rejonima, koji se odrede za proizvodnju slatkih jabuka radi podmirenja domaćih potreba a u ostalim rejonima da budu među „ostalim sortama“.
Plod je srednje krupan i dosta krupan, oblika trbušastog: dole širi i prema čašici se pravilno sužava, tako da je kod čašice malo zatupast; oko čašice je pravilno zaobljen. P e t e lj k a vrlo kratka. Č a š i c a zatvorena; udubljenje oko čašice pravilno, a katkad s malim rebrima koja jedva da izlaze iz udubljenja. Pokožica je u osnovi zelena, a stajanjem prelazi u slamastu boju; sa sunčane strane pokrivena je vrlo lepim rumenilom koje plodu daje osobito lep izgled. Spada među najlepše sorte. M e s o slatko, sočno, i prijatno mirišljavo. Ceni se s vrlo dobar. S t a b l o bujno, grane dugo naginju ka uspravnom porastu, a docnije, pod teretom ploda, isturaju se u stranu; grane su jake i dugačke; lenticele krupne, retke, boje sive; pupoljci sitni, pljosnati i zalepljeni. Plod je prijatan za jelo odmah posle berbe, a traje preko cele zime.
Zapažanja. — I pored toga što je plod tetovke uočljiv i retko se brka s drugim sortama, ipak je malo koja sorta po imenu tako poznata a u praksi tako malo znana kao ona. Mnogo za svaku sortu — koja im po ukusu i lepoti izgleda osobita — misle da je to tetovka.
Iako je ona svakad bila među prvima na listi određenoj za širu propagandu, ipak je u proizvodnji ima vrlo malo. Nјe danas tako malo ima da je iznenađenje kad se naiđe na tržištu ili na voćarskim izložbama u većem broju.
Razlozi njene male zastupljenosti su svakako u tome što nije zadovoljavala proizvođača svojom rodnošću. Prema toke, i ako imamo potrebu za slatkim sortama, moramo uzimati druge sorte koje su u proizvodnju više uvedene, a tetovku proučavati da bi joj se dodelili najpovoljniji klimatski i zemljišni uslovi,
Đulabija — đula
Naziv ima osnove u turskom jeziku (đul-ruža), što potpuno odgovara spoljnom izgledu ploda, jer pokožica ima osobito lepu ružastu boju. Oba naziva su skoro podjednako zastupljena a izgleda da je skraćeni naziv (đula) više zastupljen i kao takav he uzeti više maha. U nekim krajevima zovu je senabija, a tako se isto u nekim krajevima i budimka zove đula (baljevačka đula u srednjem toku Ibra). Iz ovoga se zaključuje, da su đula i budimka bile još od starina pomešane, čak se smatra da je u voćarskim krajevima (basen Moravice) đula bila brojno jača od budimke, ali ju je ova za relativno kratko vreme svuda potisla, tako da je đula danas izgubila značaj prateće već se svela na dopunsku sortu. Ostala je vodeća u Metohiji, gde je u nekim krajevima (Istok-Peć) zastupljena s preko 50 od sto u jabučarstvu. Brojno smanjivanje đule posledica je orijentacije U jabučarstvu, jer uzimaju maha sorte koje više odgovaraju novom ukusu i s više ekonomske vrednosti.
Sl. 76. Đulabija-Đula
Izostavljeno iz prikaza
Stablo je bujno, grane naginju okomitom, jablanastom porastu. Traži ista zemljišta kao i budimka. Rano prorodi i dobro rađa. Kreće dockan a tako isto i cveta sa sortama najdocnijeg cvetanja, što često doprinosi da izbegava pozne prolećne hladnoće. Plod je srednje krupnoće, oblika zatupasto-kupastog. Pokožica šaroliko žutozelena, a sa sunčane strane prelivena vrlo lepim ružičastim rumenilom. M e s o polučvrsto, sočno, slatkog ukusa. Bere se u drugoj polovini oktobra i čuva se preko zime. Pokožica je nežna i nije otporna na uboj. U toku i pred kraj zime lako brašnjavi, a brašnjavljenje ploda je mana svake sorte. Plod se dobro drži na grani, što je svakako razlog da je našla mesto i u velikoj meri se sadržaja u izvesnim krajevima Metohije, gde vlada režim jakih vetrova. U nepovoljnoj sredini stablo je podložno raku.
Paša šerbetka
Dosta raširena u Metohiji (Istok — Peć — Đakovica). Bila je neobično cenjena u vreme turske vladavine (do 1912 godine), jer je sladak plod zadovoljavao ukus koji je bio razvijen prema slatkom voću; osim toga izvozila se preko Soluna za mediteranske zemlje. I danas je ona važna zbog toga što ovaj kraj ima veliko zaleđe koje nije voćarsko (Kosovo) koje troši velike količine slatkog voća.
Stablo je bujno, brzo prorodi (u 4 do 5 godini), rodnost se postepeno povećava i u 12 godini dostigne i puku razvijenost i punu rodnost. Rađa svake druge godine. Plod je krupan (5 do 6 komada u kilogramu); čašica zatvorena; peteljka kratka; pokožica slamastožuta, rumena sa sunčane strane; na oko je lepa; ukusa je slatkog, ne brašnjavi; transport dobro podnosi i dobro se čuva preko zime. Plod se dobro drži na grani, što je najviše doprinelo da se dosta raširila u ovom kraju gde duvaju jaki vetrovi, a naručito u prostoru Peć — Istok.
Vizajka
U Metohiji (Istok — Peć — Đakovica) zastupljena je s 30 od sto od celokupnog sortimenta jabuke; iz ovog prostora postepeno se smanjuje, tako da se dalje nalazi pokoje stablo ovde onde, bilo da je slučajno preneta ili da su je pojedini ljubitelji doneli.
Stablo je bujno, durašno i redno; otporno prema potkornjaku i raznim drvotočcima; nije probirač prema zemljištu i nezi. Plod, iako ima kratku peteljku, čvrsto se drži, što je za ovaj kraj od važnosti usled režima jakih vetrova (Istok — Peć). Plod je srednje krupan, a pod povoljnim prilikama može biti i dosta krupan, a naročito u prostoru gde se navodnjava ili gde je zemljište dovoljno vlažno. Oblika je duguljasto-zatupastog. Pokožica je tanka, glatka, u osnovi žuta i sva je prelivena rumenilom s crvenim pramenovima sa sunčane strane; prošarana je tačkicama po celoj površini, a naročito na delu sa sunčane strane; meso je bledožuto, ukusa slatkokiselog s jače ispoljenom oštrinom kiseline; oskudeva u sočnosti i aromi, odlično se čuva preko zime, sve do proleća, a pod povoljnim prilikama može da dočeka novu berbu. Pogodna je da se gaji u krajevima gde plemenitije sorte teško uspevaju. Dobra je kao sirovina za industriju.
Streknja
Zove se još: kiseljača, kiseljaja, prutača, strekaja, maljenka (jer je ima dosta po ograncima planine Maljena) itd. S pojavom izvesnih sorti njoj sličnih po spoljnom obliku i sadržaju kiseline od njih se u narodu razlikuje nazivom stara kiseljača. Sorta stara, porekla neizvesno, nalazi se po voćnjacima zapadne i srednje Srbije; ranije je bila dosta raširena, a u pojedinim krajevima je bila prateća sorta uz kolačarku, budimku i đulu, a sad je svedena na pokoje stablo tu i tamo, ali se još dosta zadržala u prostoru Maljena prema Mionici. Brojno smanjivanje ove sorte došlo je kao posledica promene ukusa kod potrošača koji ne odgovara jako kiselim i sasvim slatkim sortama.
Plod je krupan, oblika pravilno izduženog i okruglo valjkastog, peteljka dugačka, čašica poluzatvorena, obline pravilne. Pokožica u osnovi zelena, sa stajanjem prelazi u žućkastu; sva je prelivena bledim rumenilom, a išarana tamno rumenim pramenovima. Spoljni izgled nije naročito lep, jer rumena boja nije živa. Meso je žućkasto zelenkasto, čvrsto, sočno, slatko kiselo; u vreme berbe jako kiselo; za jelo može biti prijatno tek u toku zime i docnije, kada se izvesna količina kiseline smanji, i tada je mirišljava i za jelo prijatnija.
Za potrošnju u svežem stanju služi po nuždi — u oskudici drugog voća, dok je za potrebe kuhinjske vrlo pogodna. Može korisno da posluži u industriji koja zahteva kisele plodove, a naročito za jabukovaču, ali s obzirom da za ove potrebe ima sorti sa sigurnijim plodom koje se odlikuju većom rodnošću, to je za ove potrebe ne treba naročito razmnožavati.
Drvo je bujno, zdravo, durašno, kruna naginje okruglom obliku, zadovoljavajuće rodna. Plod se drži do proleća, dobro podnosi transport. Bilo bi štetno da se ova sorta izgubi. Treba da se ograniči kao prateća radi zadovoljenja domaće potrebe u selu i okolini.
Bedrika
Stara sorta, koja se ograničavala na pokoje stablo tu i tamo po selima. Takva zastupljenost je ostala i dosad. Uzima se u obzir kao dopunska sorta da bi svojom velikom rodnošću osigurala kućnu potrebu u svežem stanju, a naročito u vreme oskudice u boljim sortama. Zbog svog sitnog ploda nema izgleda da će se brojno širiti, a kao dopunska može i ubuduće ostati s istom ili nešto povećanom zastupljenošću.
Stablo je srednje bujno, čak i ispod srednje bujnosti; dosta durašno; kruna gusta, okrugla; grane tanke, s težnjom povijanja prema zemlji; rodnost velika i često kitnjasta. Traži jaka zemljišta; na slabim zemljištima plod ostane suviše sitan. Plod je sitan, slično šumatovki; oblika okruglastog. Pokožica slamasto zelenkasta, docnije požuti, sa sunčane strane je bledo rumena. Meso belo, slatko, sočno, prijatno mirišljavo“, preko zime se dobro čuva, bere se u prvoj polovini oktobra.
Ova sorta, iako je uočljiva, kako po svom stablu i kruni tako i plodu, ipak nije pomološki poznata ni u selu niti id mnogih voćarskih stručnjaka. Ova pometnja učinila je da se mnoge sorte sitnog ploda i neodređenog spoljnjeg izgleda nazivaju bedrika.
Avajlija
Stara sorta koja prati naš sortiment od vajkada. U selu se zove avajlija a stručnjaci je zovu avajlija; ime je dobila od turske reči avaja — dunja. Prema etimologiji turskog jezika upućuje na sladak ukus ploda. Ranije je bila dosta raširena, čak je u izvesnim krajevima bila vodeća. Danas je svedena na pokoje stablo po dvorištima i voćnjacima. Njeno razmnožavanje po rasadnicima je napušteno; održava se samo kalemljenjem od strane proizvođača.
Stablo je bujno i rodno; grane tanke i dugačke; rodnost je velika. I pored toga što plod lako opada, ipak ga na stablu dosta ostane. Plod je krupan, a može biti i dosta krupnog blika je trbušastog, s blagim sužavanjem prema čašici. Čašica je zatvorena, mala, peteljka srednje dugačka. Pokožica je ispočetka zelena, docnije postane slamasto žuta, a katkad ima malo rumenila. Meso je belo, sočno, slatko, aromatično i veoma prijatnog ukusa.
Šerbetka
Ima je dosta u Metohiji, a najviše u okolini Peći. Razlozi gajenja koji su izneti za paša šerbetku u potpunosti se mogu odnositi na svu sortu. Pošto se u ovom kraju slatka jabuka zove šerbetka, to se ova sorta zbog svoje osobene slasti naziva p e ć a n k a ili pećka šerbetka. Od paše šerbetke plod se razlikuje po tome što je nešto malo sitniji (ipak se ubraja u krupne sorte), nešto duguljastiji i oko čašice više rebrast; udubljenje oko čašice je dosta veliko. Za vreme zime jedan deo rumenila čokotžice iščezne i ova dobije slamastu boju, meso postane prozračno, tako da se često semenka vidi. Ova sorta i paša šerbatka takmiče se u ovom kraju. Usled medaste slasti više se ceni; tako izgleda da he ova pašu šerbatku potiskivati, ukoliko se ostane pri slatkim jabukama
Popadija
Domaća sorta. Interesantno je da se u mnogim krajevima pojedine sorte jabuka nazivaju popadijom. To je jedna od najkiselijih sorti koja može imati vrednost jedino tamo gde se proizvodi samo jabukovača i gde he ona u jabukovaču da unosi, dosta kiseline i tanina, što je potrebno za bistrenje jabukovače. Može da se uzme .u obzir i tamo, gde usled nepovoljnih klimatskih prilika teže uspevaju plemenite sorte i gde ona može unekoliko zadovoljiti domaću potrebu. Jako rodna, rađa pokatkad u grozdovima.
Plod je sitan (oko 15 komada u kilogramu). Peteljka je kratka. Čašica zatvorena. Oblika je trbušastog i ka čašici se postepeno sužava. Pokožica je tanka i glatka; osnovna boja slamasta, a velikim delom je pokrivena jednostavnim bledim rumenilom. Poprskana je belim tačkicama, oko kojih se obrazovala rumena boja koja malo odudara od običnog rumenila pokožice.
Batulenka
Poreklo joj se vezuje za provinciju Sedmogradska u Rumuniji, pa je u pomologiji usvojen naziv sedmogradska. Međutim, ona se provlači kroz naše voćarstvo još od davnina. Blizina Rumunije doprinela je da se naziv batulenka dosta odomaćio uticajem stručne KNJIŽSENOSTI, a ima i drugih raznih naziva. Ona se, prema tome, može smatrati domaćom ili odomaćenom sortom. Nigde nije jače grupisana, već se nalazi samo pokoje stablo tu i tamo. Zaslužuje da bude kao dopunska sorta jače_ zastupljena, a može biti zastupljena i kao prateća u nekim krajevima koji u jabuci oskudevaju.
Stablo je srednje bujnosti, čvrsto i otporno prema raznim nepogodama, pa se može korisno upotrebiti kao stablotvorac. Kruna je loptasta; otporna je prema zimskim hladnoćama. Vrlo je rodna i ubraja se u red najrodnijih. Na zemljištima suvim plod bude sitan, pa je zato treba saditi na jaka i umereno vlažna zemljišta. Nije uobičajeno da se kalemi na vegetativne podloge, jer kvalitet ploda ne nalaže da se kalemi drukčije do.na podloge iz semena i da se gaji na otvorenom polju.
Plod je srednje sitan; meri nešto preko 100 grama; oblika okruglastog, pravilne obline. Čašica mala, otvorena ili poluotvorena; udubljenje oko čašice, s obzirom na krupnoću ploda, je duboko, više ili manje pravilno. Peteljka srednje dugačka (tek što izlazi iz svog udubljenja), tanka; udubljenje kod peteljke veliko, pravilno, čisto, na dnu malo rđasto. Pokožica tanka, nežna, sjajna, masna, staklasta; osnovna boja staklasto-slamastožuta, sa sunčane strane prevučena nežno rumenom mrežicom. Na tom prostoru je oko lenticela rumenilo pojačano, što plodu daje lep izgled. Meso žućkasto, sočno, polumeko, slatkokiselasto, s prijatnom aromom, stajanjem gubi sočnost.
Bere se krajem septembra i traje do polovine zime. Cveta srednje rano; dobro oprašuje zlatnu parmenku.
Zapažanja. — I pored obilate rodnosti kojom se ova sorta odlikuje, i ukusom koji nije za potcenjivanje — bar za vreme oktobar, novembar i decembar — ipak je ostala malo poznata u širokoj praksi. Plod dosta opada, ali usled velike rodnosti ipak ga dosta ostane na grani. Iako plod nema dosta rumenila, što smeta unovčavanju, ipak staklasto slamasta boja s malo rumenila daje lep izgled plodu. Treba je saditi na jaka zemljišta i zaklonjenije položaje. Usled razlike rodnosti grane se često saviju do blizu zemlje. Sve upućuje da ova sorta može da se uvede za kućne bašte i dvorišta, da bi zadovoljila potrebe domaćinstva i mesnog tržišta, bar za jedno vreme, a .:anjim delom i za tržište u širem smislu.
Zelenika
Sorta zelenika teško se može ispoljiti pomološkim pojmom, zbog toga što se pod ovim imenom nazivaju u raznim krajevima sorte raznih kako spoljnih tako i unutrašnjih osobina. Skoro svaka sorta sa zelenom pokožicom ploda — ako plod nema kakve druge osobenosti koje ga odlikuju — sve se u narodu zelenika. To su obično sorte samonikle iz semena, koje u sebi nose u većoj ili manjoj meri svojstva divlje jabuke. One su ostaci starog sortimenta i starog ukusa; zatim ostaci ekstenzivnog voćarstva koje je više ili manje bilo upućeno na kućnu potrošnju i užu trgovinu. .
Strogo uzev, u svakom voćarskom rejonu mogla bi se naći poneka jabuka sa zelenom pokožicom koja se naziva zelenika. Narod zelenikom naziva i pojedine sorte iz reda veće plemenitosti — ako su zelene pokožice — bez obzira na oblik ploda (kulonova reneta, slavonska srčika, zeleni štetinac itd). Domaće zelenike su se dosad održale više zbog svoje velike rodnosti a manje zbog unutrašnje vrednosti ploda, iako je od pradavnina rumena pokožica ploda više cenjena nego zelena.
Opisaćemo jednu domaću zeleniku koje dosta ima u Bosni, i koja se kroz jabučarstvo provlači s prijedorkom zelenikom.
Plod je srednje krupan do krupan. Oblika je kolačastog, nešto malo uzdignutog, pravilne obline, visine oko 55 a širine 77 mm. Peteljka kratka i jaka, a udubljenje oko peteljke itko i pravilno. Čašica zatvorena, a udubljenje oko čašice je plitko i pravilno. Pokožica glatka, sjajna, debela; zelena, s retkim belim tačkicama koje ne doprinose lepom izgledu. Meso polučvrsto, sočno, belozelenkasto, slatkovinastog ukusa, bez neke izrazite aromatičnosti. Da pokožica nije čvrsta n žilava, mogla bi da zadovolji prosečan ukus potrošača, a ovako zadovoljava onu najobičniju potrebu za svežim voćem koja se oseća bilo u opštoj oskudici voća ili boljih sorti. Stablo je bujno i rodno, odlazi do najvećih visina koje su uopšte moguće za jabuku. Nije probirač prema zemljištu u smislu koji se ističe kod plemenitih sorata. Plod se dobro čuva preko zime, sve do proleća. Dobro podnosi transport; nije osetljiv prema fuzikladijumu; dobro se drži na grani.
Sl. 77. Zelenika
Izostavljeno iz prikaza
Može da se gaji bilo kao glavna, prateća ili dopunska sorta, samo onde gde razne nepovoljnosti otežavaju uspevanje boljih sorti jabuka i drugog voća.
Slavonska srčika
Ima je po celoj zemlji, ali samo pokoje stablo tu i tamo. U Slavoniji je ranije bila vodeća sorta, a i sad je tamo jedna od glavnih (Slavonska Požega — Našice — Brod). Jedni smatraju je ona isto što i zeleni štetinac, dok drugi misle da je ovo domaća ili odomaćena slavonska jabuka.
U vreme 1920 godine ova sorta je bila dugo vremena predmet pažnje voćarskih stručnjaka, jer se naglašavalo da degeneriše, pa su se iznalazili razlozi degenerisanja. Ovo degenerisanje se cenilo po osetljivosti prema štetočinama i bolestima, a najviše prema potkornjaku i raznim drvotočcima koji su umanjivali vek i produktivnost stabla. Međutim, izgleda da su označena nazadovanja bila posledica agrotehničke zapuštenosti.
Sl. 78. Slavonska srčika
Izostavljeno iz prikaza
Drvo je bujno i rodno; kruna zaokrugljena i s oborenim granama. Plod je krupan, meri oko 200 gr; oblika nešto uzdignuto pljosnatog, s pravilnom oblinom; peteljka kratka u jaka, udubljenje peteljčino nešto plitko i široko, malo rđasto; čašica velika i otvorena; udubljenje oko nje veliko i pravilno. Pokožica tanka, sjajna, osnovna boja žućkasto zelena, a sa sunčane strane pokrivena bledim rumenilom. Plodovi KOJI nisu bili u jačem dodiru sa suncem su sasvim zeleni, pa se zato ona često zove zelenika; poprskana je retkim sitnim tačkicama. Meso je slatko kiselasto s osvežavajućim kiselastim ukusom. Čuva se dobro preko zime. Vrlo je prijatna za jelo i za preradu.