Šljiva je stara kultura i kao takva opisivana je pre jabuke i kruške. Početkom XX veka smatralo se da je šljivina vrsta oskudna u sortama, jer je dotad registrovano oko nekih 300 sorti. Međutim, botaničari sad beleže da 15 glavnih šljivinih vrsta sadrže oko 2.000 sorti, među kojima mutacija — sportova i hibrida.

Jugoslavija je kao šljivarska zemlja na prvom mestu u svetu, kako po broju stabala tako i po kapacitetu proizvodnje, ali nije na prvom mestu po kapacitetu proizvodnje po jedinice površine bilo po hektaru ili po stablu. Od oko 83 miliona stabala šljiva je ovako raspoređena po republikama: Srbija 55,000.000, Bosna i Hercegovina 17,000.000, Hrvatska 6,600.000, Slovenija 1,300.000, Makedonija 1,200.000, Crna Gora 860.000 stabala zajedno, rodnih i nerodnih.

Glavno šljivarstvo nalazi se u centralnom prostoru pravac severozapad-jugoistok. To je planinski, pretplaninski i brežuljkasti prostor gde se sukobljavaju umerena kontinentalna i mediteranska klima, pa prema tome ova klimatska osobenost je veoma povoljna za šljivu. Glavno šljivarstvo se na ovom prostoru nalazi na oštrom reljefu, gde su uslovi za gajenje drugih poljoprivrednih grana više-manje nepovoljni, odnosno gde je šljiva dosad bila glavni izvor prihoda poljoprivredniku i važan faktor u privredi zemlje uopšte. ‘Velike nadmorske visine su još više otežavale gajenje raznih drugih biljaka, pa prema tome mi smo ovde sve više bili upućeni na šljivu.

Iz ovog središnog prostora šljiva se na sever širi sve do doline Save a na jug se gubi bilo u planine ili u zonu u koju dopire uticaj mediteranske klime, koja stvara teškoće za njeno gajenje. Izvan njega se nalaze veći ili manji prostori (Homoljske Planine, gornji tok Neretve, srednji i gornji tok Bregalnice itd.) gde su klimatske i zemljišne prilike slične onima u glavnim šljivarskim rejonima, pa prema tome i uslovi za šljivu.

Na celom ovom šljivarskom prostoru imamo nekoliko stupnjeva vrednosti šljive. Šljiva prve i najveće prosečne vrednosti nalazi se na prostoru od oko 300 do 700 metara, i ona je sposobna za raznovrsnu preradu. Šljiva druge vrednosti je na prostoru većih nadmorskih visina — to je tzv. visinska šljiva ; njena je upotrebna vrednost jednostrana, uglavnom za rakiju i za jelo u svežem stanju, a dozreva docnije kad šljive u nižim položajima ima manje ili je nema. Šljiva treće vrednosti rasturena je u manje oaze gde vladaju osobito povoljni klimatski uslovi kao posledica lokalnih klimatskih i zemljišnih pogodnosti, koje nazivamo šljivarskim specifičnostima. Tu šljiva dolazi do izražaja kako kvantitativno tako i kvalitativno. Četvrti prostor šljive je tzv. šljivarska periferija koja se nalazi van glavnih šljivarskih rejona i to tamo gde su uslovi za šljivu manje povoljni. U ovom prostoru obično se gaje prostije sorte šljiva koje su se aklimatizovale izvesnim klimatskim i zemljišnim nepogodnostima i služe većinom za zadovoljenje skromnih domaćih potreba.

Šljiva je najbrojnija vrsta u svetskom voćarstvu. Ona je zastupljena sa oko 32%, a 68% dolazi na sve ostale vrste voća. Za nas, ona ima naročitu vrednost zbog naših posebnih klimatskih i zemljišnih uslova, a zastupljena je sa oko 72%. Sa ovako velikom zastupljenošću šljiva je učinila da se naša zemlja uopšte više smatra šljivarskom a manje voćarskom.

Glavno naše šljivarstvo stvoreno je u vreme velikih šumskih kompleksa, kako onih po planinama i brdima tako i onih po talasastim i ravnim površinama. Šumski kompleksi su stvorili povoljne klimatske uslove za razvoj šljivarstva. Te povoljnosti su se ispoljile blagim prelazom između dnevne i noćne temperature, zatim prelazom između četiri godišnja doba, a usto je i vazduh bio uvek dovoljno vlažan, što šljivi godi. Kao posledica takvih povoljnosti, šljivina stabla su se bujno razvijala, rodnost je bila velika i regulisana, vek šljive bio je dugačak, a od raznih štetočina je šljiva manje patila.

Naturalni sistem u poljoprivredi toga doba išao je u prilog šljive; sveža šljiva se ograničavala na domaću upotrebu i za užu okolinu, utoliko pre što je šljiva dopirala do samih varoši i dobrim delom je bilo i po varoškim baštama. Šljiva je sušena, jer je kao suva mogla da podnese transport usled bespuća i da se kao takva čuva; pitanje gorivnog materijala za sušenje nije se postavljalo. Pekmez je bio sastavni deo hrane seoskog stanovništva, a znatne količine su se izvozile. Rakija šljivovica je bila glavni proizvod, a pitanje goriva radi destilacije i sudova za čuvanje i smeštaj šljive i rakije nije se postavljalo. Osim toga, rakija nije zahtevala nikakvu negu, pa se lako mogla čuvati i po potrebi postepeno prodavati. Lak način razmnožavanja šljive izdancima bio je takođe jedan od važnih razloga brzom širenju šljivarstva.

Danas su se klimatske prilike dosta izmenile, usled smanjenja šumskih celina. Na te promene šljiva negativno reaguje. Kao posledicu toga imamo kratak vek šljive, ograničenu rodnost, često podbacivanje prinosa, i najzad osetljivost prema raznim štetočinama. Osim toga, danas je šljiva upućena na zemljišta koja su dugo bila pod obradom, pa su usled toga dosta ispošćena; često se šljiva sadi posle šljive. Na sve ovo šljiva je dosta osetljiva, i to joj više umanjuje „njenu vrednost i rodnost.

Sortiment je u ta stara vremena bio jednostavan. Skoro je vladala sorta požegača (madžarka). Usled njene svestrane vrednosti upotrebe druge se sorte nisu ni tražile, a ukoliko su se i unosile u sortiment, to su više činili amateri voćari. Jedina sorta koja je požegaču pratila bila je crvena ranka a verovatno i metlaš, koje su zadovoljavale zbog svog ranog sazrevanja. Svih ostalih sorti sem požegače moglo je biti oko 10%. Sorti od veće vrednosti iz grupe renkloda, mirabela i drugih stonih sorti bilo je vrlo malo. One su bile više upućene na varoške bašte i na ređe ljubitelje voća.

Vremenom, odnosno smanjivanjem osnovnih prirodnih uslova, sorta požegača je počela najviše da ispoljava znake osetljivosti, i to je izazvalo širenje drugih sorti, pretežno iz reda rakiskih. Pojava virusne bolesti šarke šljive, prema kojoj je požegača dosta osetljiva, još više je zaoštrila pitanje opstanka požegače u nekim krajevima. A to ima za posledicu ^pojavu drugih sorti manje plemenitih. O uspevanju raznih plemenitih sorti nemamo pouzdanih podataka, jer nemamo dovoljno iskustva, iako su osnovni uslovi za šljivu kod nas povoljni. Pogotovu nemamo podataka o njihovim osetljivostima prema šarki šljive. U našim šljivarskim masivima nismo dobili nikakve mutacije požegače koje bi se odlikovale izvesnim pozitivnim osobinama kojima bismo mogli požegaču bar delimično zamenjivati. Ono što se nalazi neizvesno je. Neke sorte koje su unošene u naše šljivarske masive radi popravke kvaliteta suve šljive,(italijanska šljiva, dinka, Cimerova rana) nisu u potpunosti zadovoljile.

U istoriji našeg šljivarstva jasno se ispoljavaju dve epohe: epoha starog šljivarstva, koje se razvijalo pod zaštitom povoljnih klimatskih uslova kao posledice šumskih celina, i epoha novog šljivarstva, koje više ili manje trpi od izmenjenih klimatskih i zemljišnih uslova. Granica između ove dve epohe je otprilike 1900-ta godina. Stanje starog šljivarstva možemo da rekonstruišemo no pojedinim napisima više isprekidanim a manje povezanim po saopštenjima starih poljoprivrednih stručnjaka s jedne i proizvođača s druge strane, po letopisima javnih radnika koji su se, opisujući razne običaje i prilike sela, doticali i voćarstva. Karakterističan je ritam rađanja šljive u novoj epohi: poznate su ove rodne godine: 1904, 1908, 1917, 1926, 1931. 1934 (osrsjom), 1939. 1951. Ostale godine su ili nerodne ili samo delimično rodne. Rodne godine donosile su sa svoje strave nezgode — stabla su usled obilnog roda vegetativno više ili manje posrtala, što je imalo za posledicu njihovo slabljenje.

U glavnim šljivarskim planinskim i brdskim krajevima nemamo veliki izbor vrsta voća. Ograničeni smo uglavnom na šljivu, jabuku i krušku, a samo delimično i na ostale vrste voća. Težnja da se sa šljivom ide nadole u prilog drugih vrsta voća svakako će se pojaviti. ali će šljiva ipak ostati najbrojnija. Tako isto će se težiti i jačem intenziviranju šljivarstva — da se sa manjeg broja stabala dobije više roda.

Svaki pokušaj jačeg intenznviranja šljivarstva vezuje se za izbor sorti. Ovo se pitanje javlja utoliko pre što nam je sortiment veoma jednotičan: požegača i sorte jednostrane upotrebne vrednosti —za rakiju. Zatim zbog toga što je požegača postala osetljiva prema izvesnim klimatskim prilikama; ceni se da je 1900-ih godina na području današnje NR Srbije požegače bilo 90%, a sad je ima svega 55%. Opadanje svakako nije završeno. Težnja je da se ova sorta zadrži radi prerade u pekmez, suvu šljivu, za potrošnju svežeg ploda i za proizvodnju finije šljivovice, a nju da prate druge sorte iz reda finijih stonih sorti kao i onih specifičnih za rakiju. Sortna politika za nas je dosta složena. Sa čitavim grupama sorti mi imamo malo iskustva (renklode, mirabele, plave cepače i druge), a s nekim sortama nemamo skoro nikakvo iskustvo (japanske sorte). I ne samo da nemamo iskustva već širi stručni krugovi i proizvođači nisu upoznati s osnovnim osobinama glavnih sorti, pa i onih koje imaju svetski značaj.

Naše šljivarstvo se sada nalazi u jednom dosta nepovoljnom položaju, jer je osnovna sorta požegača, koja ima svestranu upotrebnu vrednost, u brojnom opadanju. Nјu proizvođači napuštaju negde više a negde manje, jer je postala osetljiva prema raznim nepogodama ma s koje strane one dolazile, više nego ma koja druga sorta kojom sad raspolažemo. Taj slučaj se često u ovoj knjizi ističe kao najteži problem u šljivarstvu. Ukazuje se da je osetljivost požegače na degenerativnoj osnovi. Da ova sorta brojno opada pokazuju nam statistički podaci. Da je postala dosta osetljiva prema raznim nepogodama niko ne spori. Da je proizvođači u mnogim krajevima nerado uzimaju ili je uzimaju u ograničenom broju, svakom je jasno. Samo svi ne dele mišljenje da je ova osetljivost na degenerativnoj osnovi.

U ovoj radnji se dosledno ističe da požegača degeneriše usled izmenjenih klimatskih uslova nastalih nestankom šumskih kompleksa, kao i nepogodnih uslova u zemljištu, usled njegove iscrpenosti i zamorenosti. Zatim, da je dosta osetljiva prema oštećenju od raznih štetočina. S popravkom uslova u vazduhu i zemljištu popraviće se i vitalne sposobnosti ove sorte, koja će tad, svakako, manje nepovoljno reagovati i prema raznim biljnim bolestima i insektima. Glavno je da degenerisanje ove sorte nije na senilnoj osnovi (staračka slabost i nemoć), usled dugotrajnog odnosno stalnog razmnožavanja vegetativnim putem (izdancima), a kad bi ovo poslednje bilo tačno onda bi slučaj bio mnogo teži, pa čak i teško rešiv.

Jedni voćarski stručnjaci nalaze da brojno opadanje požegače i nezadovoljstvo proizvođača prema njoj koje se iz godine u godinu sve jače ispoljava, ne treba označavati kao posledicu degenerisanja, već posledicu osetljivosti, koja mu svoje poreklo u svemu onom što je označeno kao uzrok degenerisanja, uz dodatak nedovoljno primenjenih agrotehničkih mera.

Nama je sasvim svejedno da li će ovo brojno smanjivanje požegače i nezadovoljstvo proizvođača prema njoj da se pripiše degenerisanju ili osetljivosti; čak bismo bili voljni da reč degenerisanje zamenimo sa osetljivošću, kada bismo znali da bi to doprinelo rešenju ovog problema. Svakako da je reč degenerisanje, kojim se označava ovaj pojam, dosta teška i da ona može delovati obeshrabrujuće na voćarske stručnjake i proizvođače. Ako smatramo da degenerisanje i osetljivost šljive požegače imaju iste uzroke, a vidimo njihove posledice, onda će pedagoški svakako više delovati ako ukazujemo na ono što će snažnije doprineti poboljšanju, a to u ovom slučaju ide u prilog degenerisanju. Čitalac slobodno može ove dve reči identifikovati, jer su one u ovom konkretnom slučaju sinonimi.

Kod izrade monografije našeg voća u okviru sortnog vo ć a bilo je predviđeno da šljiva, kajsija i breskva budu zajedno. Od ovoga se odustalo zato što bi zajednička obrada ove tri važne vrste voća išla na štetu obimnosti obrade. Šljiva kod nas, s obzirom na njenu važnost, zahteva posebnu pomološku obradu u onom opsegu koliko sadašnje prilike dozvoljavaju i zahtevaju.

Glavno voćarstvo kod nas razvijaće se na zadružnom i državnom sektoru. Oba ova sektora imaju mogućnosti da organizuju razvoj voćarstva po pravilima savremene voćarske nauke k prakse, a i voćarstvo u privatnom sektoru biće podvrgnuto planskom radu. Kod planskog rada može se uspostaviti odnos šljive prema drugim vrstama voća, zastupljenost raznih sorti šljiva, da se vodi računa o osetljivosti pojedinih sorti prema raznim uslovima u zemljištu i vazduhu i da se otklanjaju uzroci koji otežavaju njihovo pravilno razviće.

Inž. Milutin J. Niketić

Sadržaj

Uvod
Opšti deo
Poreklo šljive

PODNEBLJE ZA ŠLJIVU
Zemljište zа šljivu
Vаžnost šljive
Upotrebnа vrednost šljive

MORFOLOŠKE I BIOLOŠKE OSOBINE ŠLJIVE
Oprаšivаnje šljivа

RAZMNOŽAVANJE ŠLJIVA
Rаzmnožаvаnje iz semenа
Rаzmnožаvаnje izdаncimа
Rаzmnožаvаnje kаlemljenjem

KLASIFIKACIJA I SORTIMENT
I botаničkа klаsifikаcijа
II privrednа klаsifikаcijа

SORTNA RAZMATRANJA
Strukturа u šljivаrstvu
Sortnа politikа
Pitаnje prinosа
Kvаlitet sorti
Oblici intenzivnosti

STANDARDIZACIJA U ŠLJIVARSTVU

NEKE OSOBENOSTI KOD GAJENJA ŠLJIVE
Posebni deo

RAZVRSTAVANJE SORTI

I SORTE ZA SUŠENJE

1. Evroske sorte
Požegаčа
Poznicа
Dinkа
Aženkа
Poprаvljenа аženkа

2. Američke sorte
Sаržаn
Šugаr
Koаtа 1418
Burton

3. Ostаle sorte
Pond sidling
Svetа Kаtаrinа
Itаlijаnskа šljivа
Cimerovа rаnа
Koe zlаtnа kаpljа

II STONE SORTE

Renklode
Renklodа krupnа zelenа
Renklodа grof Altаn — Altаnovа
Renklodа Ulin — Ulinskа
Renklodа rаnа
Renklodа Bаvej
Renklodа Diаfаn
Renklodа plаvа
Renklodа poznа
Ostаle stone sorte
Viktorijа
Kirke
Stenlej
Džinovkа
Džeferson
Cаr
Turgunjа
Lepа od Luvenа
Bilskа rаnа
Mirišljivа požegаčа
Šulerovа rаnа
Vаngenhаjmskа rаnа
Rut geršteter
Ersinškа
3. Žute šljive
Žuto jаje
Požegаčа belа
Žutа rаnа
Fruškogorskа belicа
Sаridžа
4. Jаpаnske sorte
Sаntа rozа
Burbаnk
Simoni
Bjuti
Formozа
Klimаks
Durаnt

5. Sorte bez košticа

III SORTE ZA INDUSTRIJU

Mirаbele
Rаnа mirаbelа
Mirаbelа sitnа
Krupnа mirаbelа

IV RAKIJSKE SORTE

Crvenа rаnkа
Metlаš
Trnovаčа ili piskаvаc
Trnošljivа — drenovkа
Morаvkа
Pаprаčаnkа
Dobojskа rаnа
Dženerikа
Trn ili Crni trn

ZAKLJUČAK

Opšti deo

Poreklo šljive

Poreklo šljive je neizvesno. Svi se slažu da je poreklom sa Istoka odnosno iz Male Azije. Dalja traganja za njenim poreklom idu od mesta do mesta. Najviše se zadržalo na prostoru Sirije, a još bliže u Damasku kao mestu gde je ona trebalo da ponikne, pa je otuda od nekih botaničara nazvana Coccumelea de Syria. Dalmacija kao kulturna pokrajina u stara vremena takođe je bila predmet traganja za određivanje porekla raznih kulturnih biljaka, pa neki i nju dovode u vezu s poreklom šljive uopšte.

U traganju za poreklom šljive prešlo se i na pojedine vrste odnosno podvrste Prunus domestica, Prunus insititia, Prunus, cerasifera, Prunus triflora i tako dalje, a potom na pojedine sorte. Tragajući za poreklom vrste Pr. domestica botaničari su se najviše zadržali na prostoru Kavkaza (severna Persija, pribrežje Kaspiskog Mora u Anadoliji, oko Elbrusa), pa se ustanovilo da je tu postala prirodnim ukrštanjem trna (Prunus spinosa) i dženerike (Prunus cerasi’fera), što se veštačkom hibridacijom na više hiljada cvetova proverilo.

Za trnovaču (R r. insititia) smatra se da je još od davnina rasla po raznim krajevima Evrope i Azije.

Za orijentalnu šljivu dženeriku (Pr. cerasifera) smatra se da je još od pradavnina gajena i da su je u Evropu doneli krstaši.

Za japansku šljivu (Pr. triflora) zna se da je poreklom iz Kine a ne iz Japana kuda ju je Roxburgh 1814 godine preneo.

Dugo se smatralo da postoji divlja šljiva. Međutim, u to se sumnja, jer sve ono što je u Evropi pronađeno kao divlje samo je podivljalo usled potpune ogsutnosti agrotehničkih mera, podstaknuto priticajem novih sadnica iz semena. Odnosno, ako postoji divlja šljiva to može biti samo u prostoru Kavkaza.

Danas se u Evropi gaji mnogo šljiva koje nemaju ničega zajedničkog — ni botaničkog porekla, ni sposobnosti niti zahteve. Ono što se sada gaji u Evropi proisteklo je od raznih podvrsta: prunus domestika, prunus insiticija, prunus cerazifera, prunus spinoza, i drugih; tako isto se ne sumnja u postojanje raznih njihovih hibrida.

Kao što se proučava genetsko poreklo svake podvrste šljiva, tako i svaka zemlja proučava poreklo onoga što ima odnosno svoga sortimenta. Ne bi se moglo reći da bismo mi ovo pitanje mogli da obrađujemo drukčije do u okviru evropskog slučaja uopšte. Mi poreklo našeg sortimenta proučavamo utoliko ukoliko nas interesuje način postanka našeg šljivarstva, odnosno kako su koje podvrste i sorte šljiva nama dolazile, kako su se kod nas razmeštale i u kakvom se međusobnom odnosu nalaze.

S obzirom na poreklo, mi imamo dve vrste šljiva: one koje su kod nas od starina — autohtone sorte, koje su svakako došle raznim pravcima sa Istoka. Zatim sorte novijeg porekla,. koje su došle sa raznih strana, a najviše neposredno ili posredno sa Zapada. Prve su sorte od manje ekonomske vrednosti sa izuzetkom požegače, koja ima svestranu upotrebnu vrednost; druge su sorte od veće ekonomske vrednosti. One su se kroz vekove ili decenije odabirale, bilo selekcijom ili su stvorene prirodnom ili veštačkom hibridizacijom. Zahvaljujući lakoj hibridizaciji stvoreno je mnoštvo sorti šljiva. Svakoj sorti se proučava poreklo, ekonomski značaj i druge vrednosti.

Kao što je rečeno, naše voćarstvo bilo je u prošlosti potčinjeno raznim uticajima, i sa Istoka i sa Zapada. Jugoistok Evrope, u čijem je središtu naša zemlja, ima veoma razvijeno šljivarstvo i brojno najjače u svetu. Naše šljivarstvo u tom prostoru je najjače. Mi nemamo dovoljno podataka o istorijatu našeg šljivarstva, odnosno nemamo ih onoliko koliko imaju druge voćarske zemlje, zato što smo u prošlosti imali nesređene političke prilike (robovanje 500 godina, česti ratovi, seoba naroda i slično.). Pod takvim prilikama, i našoj poljoprivredi život je tekao nekontrolisano. Kad je kod nas ovo vreme bilo najteže i najcrnje, tada su u Francuskoj zasedavali voćarski i pomološki kongresi koji su određivali vrednost pojedinih sorti, određivali im rang u sortimentu i davali im pomološka imena.

Proučavanje našeg voćarstva je novijeg porekla. Ukoliko se ono kao takvo i proučavalo, to je bilo vrlo površno: više statistički i inventarno, a manje istoriski, biološki i genetski. U našim šljivarskim masivima svakako da je kroz vekove dolazilo do prirodnog ukrštanja (hibridizacije) i mutacija,, i da su od toga proizišle sorte raznih vrednosti. Svakako da je dosta takvog materijala iščezlo neviđeno, a dosta ga ima još neotkrivenog. Sorta crvena ranka svakako je proizvod ovakvog stvaranja; ona još nije došla do izražaja ni u svom užem prostoru. Sorta dinka, pošto se ne nalazi u sortimentu drugih zemalja, treba da je našeg porekla. Poznate naše rakijske sorte su velikim delom rezultat domaće proizvodnje i selekcije. Naš domaći sortiment tek u poslednje vreme temeljnije se ispituje i to uglavnom usled teškoća nastalih u našem šljivarstvu zbog osetljivosti koje šljiva požegača pokazuje prema izmenjenim uslovima sredine.

Upotrebna vrednost šljive

Pojedine grupe šljiva toliko se međusobno razlikuju, da je teško govoriti o upotrebnoj vrednosti šljive uopšte za sve grupe sorti, a to nije slučaj kod drugih Vrsta voća. Upotrebna vrednost šljive može se ovako uopštiti: za potrošnju u svežem stanju (stone sorte), za sušenje, za spravljanje pekmeza, za spravljanje rakije i za razne druge prerade među kojima i specijalitete.

Ima sorti koje mogu s uspehom poslužiti za svaku od navedenih upotreba; za njih se kaže da imaju svestranu upotrebnu vrednost.

Obično su sorte koje su pogodne za sušenje u isto vreme više ili manje pogodne i za svaku drugu upotrebu, pa i za pekmez.

1 Stone sorte. — Ovde se ubrajaju sorte koje imaju uslova da se troše u svežem stanju. Taj uslov je: 1. da je plod bar osrednje krupnoće (veća krupnoća je osobina stonih sorti, mada ima slučajeva da su i sorte sa sitnim plodom pogodne kao stone, — muskatna požegača); 2. da meso ima svoju čvrstinu a da je u isto vreme sočno (suvo meso, ma kako ono bilo slatko, čini da se sorta ne može uvrstiti u grupu stonih sorti); 3. da je meso prijatnog ukusa, a po mogućnosti i prijatnog mirisa; 4. da boja pokožice čini plod primamljivim. Kao predstavnik grupe stonih sorti su renklode. Uostalom, svaka se šljiva može jesti, i svaka se po nuždi troši za jelo u svežem stanju, pa je to ne čini da se ubraja u stone sorte.

Strogo uzev, stonih sorti šljiva ima dvojakih: jedne su one kod kojih se stiču sve osobine koje sortu kvalifikuju kao stonu (sorte iz grupe renkloda kao i mnoge druge sorte, zatim italijanska šljiva); druge su one čija se vrednost relativno posmatra, bilo zato što stižu rano, u vreme kad je oskudica u voću, a osobito kad je oskudica u šljivama ili, pak, zato što mogu da uspevaju i da zadovoljavaju potrebu u svežem voću, kada se merilo vrednosti ne postavlja visoko (takve su sorte zvane japanske šljive, koje zadovoljavaju potrebu onde gde plemenitije sorte teže uspevaju).

Stone sorte šljiva mogu se dvojako posmatrati: za tržište i za potrošnju u domaćinstvu. Kad se postavlja pitanje tržišne vrednosti, onda se od sorte traži da je pogodna za pakovanje, Transport i da se može izvesno vreme očuvati. Za potrebu doma1ćinstva ovo se ne traži, jer se plodovi jedu neposredno t g r a n e.

2 Sorte za sušenje. — Od sorti za sušenje zahteva se dosta:

a) Da je plod krupan, jer u trgovini suvom šljivom postižu se dobre cene samo ako krupnoća zadovoljava. Zbog toga se kod sorti koje se odlikuju sitnim plodom probiraju krupniji plodovi za sušenje. U trgovini suvom šljivom merilo krupnoće određeno je brojem komada u 0,5 kg; kod požegače on iznosi prosečno 90—100, dok kod drugih sorti on dolazi i do 20 komada. Požegača se odlikuje sitnim plodom, i naša privreda je zbog toga imala i sad ima znatne štete, ali zbog toga naša suva šljiva nije nikad dovođena u težak položaj u pogledu plasmana, jer ona kao suva ima druga preimućstva.

Evo jednog primera kakva je razlika bila u ceni američke suve šljive različite krupnoće iz berbe 1951 franko francuske luke:

• krupnoća 22/23 komada u 0,5 kg = 16,65 dolara
• krupnoća 33/44 komada u 0,5 kg = 15,65 dolara
• krupnoća 44/55 komada u 0,5 kg = 13,90 dolara
• krupnoća 66/77 komada u 0,5 kg = 12,85 dolara
• krupnoća 77/88 komada u 0,5 kg = 11,80 dolara
• krupnoća 88/99 komada u 0,5 kg = 9,65 dolara
• krupnoća 90/110 komada u 0,5 kg = 9,40 dolara

Kad bi kod naše suve šljive bilo sve u redu mi bismo, ukoliko se tiče njene krupnoće, bili ipak zadovoljni. Popravka krupnoće kod jedne sorte traje vrlo dugo. Naša suva šljiva nedostatak krupnoće nadoknađuje svojim kvalitetom.

b) Da meso ploda sadrži dosta čvrstih materija, odnosno toliko da bi suva šljiva imala svoju uobičajenu traženu čvrstinu i elastičnost. Osim toga, meso treba da se odvaja od koštice. Ovaj zahtev se čvrsto postavljao ranije, kad je sušenje bilo tek u razvoju, kad se potrošač privikavao na suvu šljivu, kad se suva šljiva većinom trošila neposredno za jelo i za ograničenu upotrebu u domaćinstvu. Međutim, s razvojem potrošnje suve šljive, za sušenje su uzimane i sorte koje su više ili manje odstupale od ovih zahteva. Danas se dosta suše i one sorte čije se meso ne odvaja od koštice. Upotreba suve šljive je dvojakog za neposrednu potrošnju (za jelo) i za kuvanje. Kod kuvanja se ne postavlja pitanje da li se koštica odvaja ili ne. Sušenje sorti čije se meso ne odvaja od koštice treba smatrati privremenim, odnosno trajaće dotle dok se ne stvore zasadi sorti cepača s kojima će se moći zadovoljiti potreba. Ovde odlučuje rentabilitet, jer sorte cepače daju veći randman suve šljive, sušenje traje kraće vreme a to povlači i uštedu u gorivu.

v) Da je plod kvalitetan, tj. da sadrži dosta šećera. Osnovno merilo vrednosti suve šljive je slast. Međutim, danas su se izgradila dva ukusa prema suvoj šljivi, jedan je medast ukus, koji daju sorte koje se suše u toplim krajevima (Severna i Južna Amerika, Južna Afrika, Australija), gde se čak primenjuje i delimično sušenje na suncu. Sorte koje se inače odlikuju“ svojom slašću, kao što je aženka, daju suvoj šljivi medastu slast na koju su njeni potrošači navikli. Drugi je ukus osvežavajući, koji daju sorte koje zru pod manje toplim podnebljem, kao što su naše, gde plod šljive sadrži manje šećera. Takav je slučaj s našom požegačom. Evropa je navikla na osvežavajući ukus, jer je više upućena na našu suvu šljivu. Potrošači američke suve šljive više vole medastu slast, koju daje aženka. Suva šljiva s osvežavajućim ukusom više se ceni kod upotrebe za jelo, dok se kod kuvanja zahteva šećerenje. Suve šljive s medastom slašću više se cene za kuvanje, jer ne zahtevaju šećerenje. Postoji sušenje radi spravljanja pojedinih jela (sorta saridža u pirotskom kraju). Osvežavajući ukus naše suve šljive ne dolazi usled velikog sadržaja kiseline već usled manjeg sadržaja šećera. Tako isto medasta slast kod aženke ne dolazi usled malog sadržaja kiseline već usled velikog sadržaja šećera; aženka sadrži za oko 50% više kiseline od požegače.

g) Da sorte ranije zru. Ovaj se uslov dosad nije čvrsto postavljao. Međutim, on je važan, i to iz ovih razloga: što ranijim zrenjem sušenje pada u vreme toplih dana, kada se ekonomiše u gorivu, što sušenje brže teče; i što se sezona sušenja produžuje. Kod naše sorte dinke, naprimer, koja dockan zri, sušenje je otežano, pa se desi da zreli plodovi, kad ih ujesen uhvate dugotrajne kiše, ispucaju, a to im onemogućava sušenje.

3 Sorte za pekmez. — Za pekmez se traže sorte koje ispunjavaju uslove i za sušenje, tj. da se meso odvaja od koštice, da sadrži dosta šećera i da ima dosta čvrstih materija, da bi pekmez dobio svoju čvrstinu koja mu pomaže da se čuva. U nedostatku ovakvih sorti, upotrebljavaju se i druge, no pod uslovom da sa~ drže dosta šećera. Pekmez od takvih sorti je ređi (manje gustine).

4 Sorte za industrijsku preradu. — Pod industrijskom preradom, izvan one uobičajene (sušenje i pekmez) podrazumeva se spravljanje kompota i marmelade. Za ovo postoji posebna grupa sorti (mirabele) čije je gajenje uobičajeno tamo gde je ova industrija razvijena. U nedostatku ovih sorti upotrebljavaju se i razne druge.

5 Sorte za rakiju. — Ova podela u šljivarstvu nije uobičajena, odnosno nije uobičajeno da se stvara posebna grupa šljiva za rakiju. Smatra se da se svaka sorta čiji plodovi sadrže šećera može upotrebiti za rakiju. U zemljama razvijenog šljivarstva za rakiju se upotrebljava sve ono što nije sposobno za upotrebu u svežem stanju, za sušenje, za pekmez i dr., ili pak ono što se, iz bilo kojih razloga, nije moglo upotrebiti u drugoj korisnoj preradi. U zemljama razvijenog voćarstva odnosno šljivarstva na rakiju kao prerađevinu (šljivovicu) se računa. Kao što se u vinarstvu računa da se s komovicom pokriju svi troškovi oko vinifikacije, tako se u šljivarstvu računa da se samo od rakije dobijene od raznih otpadaka pokriju razni i to veliki troškovi.

Pošto je kod nas upotreba šljivovice veoma velika, a ranije je ona dobijana najvećim delom od požegače, to se osetila potreba — a ona će se i ubuduće osećati — da se šljivovica spravlja i od posebnih sorti. Na taj način stvoren je poseban sortiment za rakiju. S obzirom na specifičnosti u našem šljivarstvu, mi ćemo na ovaj sortiment biti upućeni i ubuduće i on treba da se čvrsto uplete u strukturu našeg šljivarstva.

Mi smo ranije bili voljni da zaštitimo šljivovicu na taj način što bi ona trebalo da bude proizvod samo požegače ili da ova kao sirovina preovlađuje. Međutim voljni smo da od toga odustanemo, jer bi to bio veliki luksuz za naše šljivarstvo i privredu uopšte. Razne sorte šljiva, uz dodatak jednog dela požegače, mogu dati rakiju s ukusom šljivovice na koju smo navikli. Za potrebe izvoza šljivovica treba da bude ili samo od požegače ili samo uz manje dodatke drugih sorti zvanih rakijskih.

I. Sorte za sušenјe

U grupu sorti šljiva za sušenje ubrajaju se šljive krupnog ploda, ovalnog oblika, pokožice modroplave, mesa zlatnožute boje, s velikim sadržajem šećera i čvrstih materija koji mu daju veću čvrstinu.

U svetu danas postoje dve sorte kao predstavnici ove grupe, a to su naša požegača i francuska a ž e n k a. Glavna svetska proizvodnja suve šljive je od njih. Pored njih, ima još izvestan broj sorti pogodnih za sušenje koje samo delimično ispunjavaju ove navedene uslove ali su one od ovih dveju sorti potisnute. One se uzimaju u obzir za sušenje samo kao dopunske zbog toga što su krupnije i svojom krupnoćom povećavaju prosečnu krupnoću požegače i aženke, ili se pak zbog osobene krupnoće suše, da bi se zadovoljila potreba potražnje krupne suve šljive. Nјihovo gajenje je ograničeno, zbog toga što imaju izvesne nedostatke, kao naprimer sorta imperijal, kod koje je sušenje njenog krupnog ploda dosta otežano i zato zahteva specijalne sušnice. Ili, pak, zbog toga što meso ne sadrži dovoljno čvrstih materija pa je sušenje otežano (zlatna kaplja), zatim i zbog toga što ne zadovoljavaju proizvođače u proizvodnje (šugar, saržan i druge).

Ima sorti koje ne zadovoljavaju sve navedene osobine za sušenje. Takva je aženka, koja nema pokožicu modroplave boje, već je ona plavocrvenkasta i suva šljiva dobije unekoliko urmastu boju. Nјoj to ipak ne smeta, jer ostalim osobinama potpuno zadovoljava, a naročito velikim sadržajem šećera i čvrstih materija.

Naznačeno je da je krupnoća ploda jedan od uslova za sušenje. Ta krupnoća se kreće od 20 komada suve šljive u pola kilograma pa do 120. Naša šljiva požegača se ubraja među najsitnije, jer je prosečna krupnoća njenog ploda oko 90—95 komada u pola kilograma, dok je kod aženke ona 70 komada. Požegači to mnogo ne smeta, jer je svetsko tržište na ovakvu krupnoću priviknuto. Mi smo čak voljni da krupnoću kao merilo iz definicije „sorti za sušenje” izbacimo, jer ima slučajeva da se sitan plod na tržištu ceni isto kao i krupan i to onda, ako on ispunjava sve ostale uslove i kad se upotrebljava više za spravljanje kompota, a kompot je jedan od najglavnijih načina potrošnje suve šljive.

Sorti za sušenje zasad ima vrlo malo. Može se reći da ih je svega dve i to: U Podunavlju požegača au ostalim zemljama bez obzira na kontinent je a ž e n k a. One su se s gledišta suve šljive toliko plasirale da nijedna druga sorta nije mogla doći do jačeg izražaja.

Mogu da budu dve pretpostavke:

1. Da su ove dve sorte prosto bacile u pozadinu sve druge sorte. One kao suve toliko zadovoljavaju da se uvođenje drugih sorti u jačoj meri i ne pokušava. Aženka u Francuskoj degeneriše i broj stabala tamo je spao za poslednjih 40 godina od 6,000.000 na ispod jedan milion. Francuzi ne iznalaze druge sorte, već rade na popravci aženke putem selekcije. U Americi, kao najjačoj zemlji u proizvodnji suve šljive, aženkom su potpuno zadovoljni, i druge se sorte suše samo uzgredno. Svima drugim sortama, u poređenju s ovima, iznalazi se mana.

Ako bi ovo bilo tačno da je sortiment za sušenje spao samo na ove dve sorte, onda bi to bio jedan veliki nedostatak u svetskom šljivarstvu. Za ovoliku oskudicu nema primera kod drugih vrsta voća.

2. Možda među ostalim sortama za sušenje koje mi ubrajamo u širi izbor ima i drugih koje su od vrednosti ali treba da se stvore povoljni uslovi da one dođu do izražaja. Ti bi uslovi bili ovi: da se pokaže preka potreba za uvođenje i drugih sorti pored aženke i požegače; ta potreba bi bila u slučaju da se procesu degenerisanja kod aženke u Francuskoj ne može naći leka; da i mi budemo prinuđeni na uvođenje drugih sorti u slučaju da opadanje produktivnosti kod požegače uđe u tako oštru formu da sušenje šljive bude ograničeno.

Sadašnje najveće mogućnosti proizvodnje suve šljive u svetu su oko 30.000 vagona (300.000 tona). Izgleda da je ova količina stabilizovana i može da zadovolji svetsku potrošnju u normalnim prilikama. Bilo je slučajeva da je potrošnja suve šljive bila znatno veća od ove proizvodnje (Drugi svetski rat 1941—45). Ova potrošnja nije se mogla zadovoljiti sa onim sortama koje su za ovu svrhu uvezene, pa su se sušile i druge sorte među kojima je bilo i onih koje se u normalnim prilikama nisu upoprebljavale za sušenje, a među kojima je bilo i takvih čija pohožica nije plave boje, čiji plodovi nisu ovalni, pa čak i glođuša.

Dosadašnja vrednost aženke i požegače učinila je da niko nije dublje zalazio u proučavanje vrednosti drugih sorti šljiva za sušenje, bar toliko da se nađe kompromis između potreba proizvođača i potrošača. Sve dosadašnje sorte za sušenje koje se ubrajaju u uži izbor nalaze se najvećim delom u Americi. Stanje u našem šljivarstvu, s obzirom na osetljivost koju pokazuje požegača poslednjih decenija, nagoni nas na dublje proučavanje svih sorti koje dolaze u obzir za sušenje, bilo pored požegače ili namesto nje.

To su sorte: imperijal epinez, šugar, saržan, tenenet, zlatna kaplja, džinovka, Koe zlatna kaplja, burton, italijanka i druge, kao i one koje bi se našle kao mutanti u našoj populaciji požegače. O svakoj od njih će se ovde izneti sve ono što je dosad poznato kako u našim prilikama, tako i prema podacima u drugim zemljama. Samo ne raspolažemo podacima o njihovoj osetljivosti prema virusnoj bolesti šarka zato što, usled male zastupljenosti kod nas, ova osetljivost nije mogla da se ispita, a u inostranstvu je ova bolest nepoznata. Zato kod uvođenja ovih sorti u većoj meri treba biti obazriv.

Sorte šljiva za sušenje hoćemo da podelimo na tri grupe i to na evropske, američke i ostale. Ovakva podela dosad nije bila uobičajena, ali se ona nameće zbog toga, što Amerikanci u poslednje vreme izdvajaju izvesnu grupu šljiva pod nazivom „američke”. Samim tim se nameće izdvajanje i ostalih grupa.

Evropske sorte

Pod evropskim sortama podrazumevamo one koje se u Evropi suše još od davnina, od kojih se jedne suše naveliko (požegača i aženka), a druge uzgredno, uz one prve (dinka i poznica); ili pak neke imaju vrednost za sušenje jer su kao takve oprobane, ali se suše samo po izuzetku (italijanska šljiva). U nekim krajevima Rusije italijanska šljiva suši se dosta.

Zna se, naprimer za aženku, da po svom poreklu nije evropska sorta, ali je kao sorta za sušenje stekla glas u Evropi, pa se bliže i naziva francuska sorta. Iako je ona, u odnosu na brojnost u Americi, brojno svedena na najmanju meru, ipak je s gledišta klasifikacije evropska sorta. Ako se, pak, bude stvar’ posmatrala s gledišta zastupljenosti sorti za sušenje, onda se aženka ima uvrstiti u američke sorte.

Požegača

Porekla je starog i neizvesnog.

Ova šljiva je glavna sorta u zemljama Jugoistočne Evrope, kao i jugozapadnih oblasti Rusije (pobrđe Karpata). Ili opšte uzev, njen prostor je sliv Dunava. Dosta je ima i u voćarskim zemljama zapadnoevropskim, a naročito u severoistočnoj Francuskoj.

Ima razna imena: požegača (po užičkoj i slavonskoj Požezi), madžarka, bistrica, čitlovka, jasenka, plavka, cepača, poznica, debelica, kriva šljiva itd. Van naše zemlje poznata je pod imenom nemačka domaća šljiva; u Francuskoj je zovu cepača iz .Meca i cepača iz Elzasa. U svakoj zemlji su joj većinom dali svoja posebna imena. U svetskoj literaturi je najčešće poznata kao Quetsche commun; naziv Quetsche je francuski a Zwetsche nemački. Naziv dunavska šljiva odnosi se na požegaču. U inostranstvu je poznata pod sledećim imenima: Quetsche de Metz, de Lorraine, d’Alsace, Quetsche de Namur, Imperatrice Violette. Damas gros, German prune itd.

Osobine požegače. Ovo je naša opštepoznata sorta i smatramo da nije potrebno da se iznose njene morfološke osobine; ili ukoliko se one iznesu, da to bude samo uopšteno.

Stablo je srednje bujnosti; kruna je sastavljena od tankih grana i grančica koje joj daju poseban stas po kome se lako može raspoznati od čitavih grupa šljiva; vitke grane su kruni dale lepršast izgled. Lišće je srednje krupnoće, nabrano, tamnozelene boje.

Plod je oblika nepravilno jajastog, pokatkad elipsastog s blagim ispupčenjem bliže peteljke; uzdužna brazda nije mnogo ispoljena i deli plod na dve približno jednake polovine; prosečna težina je oko 16—18 grama ili 50—60 komada u jednom kilogramu. Peteljka srednje razvijenosti, dugačka oko 15 mm, usađena u širokom i nešto malo dubokom udubljenju. Pokožica je modroplave boje i pokrivena voštanom navlakom sa sivim pepeljkom koji plodu daje lep spoljni izgled. Meso je zlatnožućkaste boje, čvrsto, sočno, prijatno-aromatično, osvežavajuće slatko; sadržaj šećera kreće se oko 11%; odvaja se od koštice. Koštica pljosnata, nabrana, špicasta sa obe strane. Korenski sistem plitak.

Cveta u prvoj polovini aprila, na izuzetno povoljnim položajima i ranije, a na većim visinama docnije. Radi potrošnje u svežem stanju počinje da se bere još kao poluzrela a to je još u prvoj polovini avgusta. Za industrijske svrhe bere se počev od septembra pa nadalje.

Sl. 14. — Požegača: stablo u osmoj godini

Izostavljeno iz prikaza

Privredne osobine. Plod požegače ima svestranu upotrebnu vrednost. Ove vrednosti su sledeće:

1. Za sušenje. — Suva šljiva je sitna; njena krupnoća počinje od 70—75 komada pa sve do 120, a masovna proizvodnja je 90—95 komada u pola kilograma. Kad se uporedi sa krupnoćom drugih sorti, ona je sitna i najsitnija među sortama koje se danas u svetu troše. Suva šljiva požegača ima meso pekmezaste boje; slatko je s osvežavajućim ukusom. Ovaj osvežavajući ukus dolazi od manjeg sadržaja šećera, odnosno usled više kiseline u odnosu na šećer. Osvežavajući ukus je osnovna odlika ove. sorte zbog toga što se upoređuje s medastim ukusom koji ima aženka. Naša suva šljiva je upućena na evropsko tržište, gde; su potrošači priviknuti na ovaj ukus. Osvežavajući ukus naše suve šljive je naročito pogodan kod neposredne upotrebe za jelo. Ovaj osvežavajući ukus kod upotrebe u kuvanom stanju zahteva šećerenje.

Prinos suve šljive zavisi od krupnoće ploda i prilika pod kojima se plod razvija; zatim od sistema sušnica. Od 100 kg sirove dobija se prosečno 30 kg suve šljive a na domaćim sušnicama 27—28 kg.

2. Za pekmez. — Iste osobine koje su plod učinile pogodnim za sušenje u isto vreme učinile su ga pogodnim i za pekmez, Odlikuje se svojom velikom slašću i osobito prijatnim ukusom. Ovaj prijatni prirodni ukus stvarao je sumnju kod stranih kupaca, naime da se on veštačkim putem dodaje sa strane, pa su za pojedine zemlje sve vagonske pošiljke bile praćene uverenjima naših hemijskih zavoda da je taj ukus prirodan. Pekmez kome se, prilikom kuvanja, odvaja pokožica je delikates. Pekmezu se ne dodaje šećer. Za 100 kg pekmeza treba 350 kg sirovih šljiva. Ravnička šljiva daje manje a brdska više pekmeza.

3. Za rakiju. — Rakija od šljive požegače je prvoklasnog kvaliteta. Požegača, dok je bila u čistoj kulturi — monokulturi, ili pak dok je drugih sorti šljiva bilo vrlo malo, dala je tip rakije šljivovice tako poznate u celom svetu. Šljivovica ima vanredno prijatnu aromu koja se retko sreće kod rakije drugih sorti, i taj ukus odnosno ugled ona je i do danas sačuvala. Ona i u mešavini s drugim sortama može da očuva kvalitet rakije šljivovice. Naročito se kvalitet ispoljava kod gradacije od 12 gradi (30 stepeni). Kod jače gradacije kvalitet se unekoliko manje ispoljava — ali je i onda dosta izražen. Od 100 kg sirove šljive dobije se oko 21 litar rakije od 25 stepeni jačine.

4. Kao stono voće. — Mi dosad nismo mnogo razmnožavali razne stone sorte, zbog toga što je požegača usled oskudice drugih boljih stonih sorti ovaj uslov velikim delom ispunjavala. Plod požegače počinje da se troši u svežem stanju dok je još upola zreo, pa sve do pune zrelosti, pa i prezrelosti: Manji sadržaj šećera čini da plod ima osvežavajući ukus. Zadovoljava skoro celokupnu potrebu u zemlji, a dosad se izvozilo preko 4.000 vagona. Sezona potrošnje sirove šljive može da traje preko tri meseca, jer ima dosta tzv. visinske šljive po našim planinama. Dobro podnosi transport.

5. Za raznu preradu. — Kao što je požegača zadovoljavala potrebu u svežem voću, tako je i dosad zadovoljavala i potrebu raznovrsne prerade, pored one za sušenje i pekmez. Ona je glavna sirovina u konzervnoj industriji: za kompot i razne druge specijalitete. Ona je naročito pogodna za domaćinstvo, a osobeno za knedle, zbog čega je najviše tražena u inostranstvu. U poslednje vreme čine se pokušaji za dobijanje sladosoka od ove šljive.

Zapažanja. Kroz ceo opšti deo ovog rada požegača je bila predmet analize, zapažanja i komentarisanja tako da nam ostaje malo, van onoga što je o njoj rečeno, što bi se ovde iznelo. Zato ćemo ovde u izvodu ponoviti ono što je osobeno a što ovu sortu u sadašnje vreme karakteriše, bez obzira na to što je ranije opširno u raznim oblicima istaknuto.

Požegača se u toku poslednjih decenija brojno smanjuje, jer se proizvođač uzdržava da je sadi. Ovo je došlo zbog toga što je postala dosta osetljiva prema raznim nepogodama, ma s koje strane one dolazile, a što praktično smanjuje njen vek i njenu rodnost. Uzroci ovome tumače se različito, i to: prvo, da su smanjivanjem šumskih kompleksa nastale izmenjene klimatske prilike, prema kojima ona nepovoljno reaguje. Drugo, u vezi s prednjim, ona je postala osetljiva prema navali raznih štetočina. Treće, nepovoljno reaguje prema slabim i zamorenim zemljištima. Četvrto, nepovoljno reaguje prema niskom stupnju agrotehnike. Ona je naročito osetljiva prema zamorenim i iscrpenim zemljištima; ova zamorenost i iscrpenost je s jedne strane posledica nedovoljne ishrane, a s druge iz nužde da se sadi na zemljištima koja se nisu dovoljno odmorila od voćaka.

Na sve ovo se jednostavno kaže — požegača je postala osetljiva prema izmenjenim uslovima sredine, ili još jednostavnije, da degeneriše. Savlađivanje ovih teškoća, ukoliko je to moguće, je skupo. Usled toga proizvođač prelazi na druge sorte s manjim zahtevima, ali i ove sorte imaju jednostranu upotrebnu vrednost — za rakiju. Neki, pak, smatraju da je požegača ontogenetski stara, da njena plazma nije više plastična i da je nastupila staračka degeneracija; ova postavka je u osnovi netačna.

Da požegača teže podnosi izmenjene uslove sredine jasno je. Učinićemo poređenje sa istom ovom sortom u severozapadnoj Francuskoj (Alzas, Loren), gde nje ima dosta. Prema najnovijim podacima, normalna rodnost njenog stabla iznosi oko 50 kg, a nije redak slučaj da ona dostiže i 100—120 kg. Ovde šljiva živi pod zaštitom, s jedne strane šumskih kompleksa, a s druge uticaja tople golfske struje.

Požegača je osnovna sorta u Nemačkoj, gde nje ima raznih tipova. Tamo se obraća posebna pažnja iznalaženju novih tipova. Institut za voćarstvo u Gajzenhamnu sakupio je još pre 10 godina 1209 tipova među kojima su poznati Franken Z w., T a nnebergerseh Z w., Stronberger Z w., Altlander Sauerzwetsche, Dolaner i Kraluper Zwetsche. Od jednog tipa će traži: plod krupan, duguljast, crnoplave pokožice, meso žuto, sočno, ukusno. Ne pravi se razlika da li su tipovi proizvedeni iz semena, izdancima ili kalemljenjem.

Ovo što je izneto o požegači predstavlja poseban problem u našem šljivarstvu. Treba raditi da se otklone ili ublaže uzroci koji su ovo prouzrokovali, s jedne strane, a s druge, pak, raditi na iznalaženju odlika koje će pokazati manje osetljivosti prema pomenutim izmenjenim uslovima sredine.

Mana je požegače što ona ima plitak korenski sistem i zbog toga nije pogodna za gajenje na zemljištima plitkim, suvim i lakim na kojima trpi od letnjih suša. To je razlog što u sušnim letima plod ne može da se razvije i da pravilno sazri, već opada pre vremena ili ostane sitan, i to na velikim prostranstvima.

Požegača vrlo lako daje izdanke i to je bio jedan od glavnih razloga što se ona brzo razmnožila.

Aženka

Aženka je starog porekla. Iako je u Francusku unesena sa ostrva Kipra u vreme Krstaških ratova, ipak se ona smatra francuskom sortom. U Francuskoj se zove prune D’Ente po staroj francuskoj reči „enter”, što znači kalemiti. Ima još dosta naziva od kojih je najčešći robe de sergent ili jednostavno seržan. Van Francuske zove se aženka (prune d’Agen) po istoimenom mestu; u Americi i van Evrope zove se najčešće francuska šljiva.

Aženka je u svetu najpoznatija sorta za sušenje. U Francuskoj se nalazi u prostoru jugozapada i to svega oko 1,000.000 stabala. U Americi ona je zastupljena sa oko 90% svih sorti za sušenje. U Kaliforniju, koja je danas najjači proizvođač suve šljive u svetu, aženku je prvi uneo francuski imigrant Louis Pellior u vreme od 1853 do 1865 g. i to samo nekoliko sadnica od kojih se postepeno razmnožilo sadašnje šljivarstvo ove sorte. Aženka je davala sitnije plodove, pa su se iz Francuske unosile i druge sorte s krupnijim plodom, nešto radi popravke krupnoće, a nešto radi oprašivanja (polinizacije), pa su tako unete sorte Saržan, Burton, Šugar i Imperijal. Međutim, vremenom se ustanovilo da nijedna od ovih sorti nije osobina aženke: aromatičnost, mesnata struktura, sitna koštica, pogodnost za sušenje i veliki randman suve šljive.

Sl. 18. — Aženka

Izostavljeno iz prikaza

Kod nas je ima samo tu i tamo po imanjima nekih državnih poljoprivrednih ustanova, većinom onih koje imaju voćarski karakter, i nešto kod privatnika na prostoru Grocka—Beograd.

Osobine aženke. Stablo je srednje bujnosti. Kruna ima stas više okruglast; grane su dosta debele s mnoštvom zadebljanih prstenastih izraštaja i bodlji. Opšti izgled krune više podseća na sorte iz grupe renkloda a manje na požegaču.

Plod je krupan s prosečnom težinom oko 25 grama; oblika je nešto suženog prema peteljci; pokožica je plavocrvenkasta tako da po spoljnom izgledu nije primamljiv; meso je žutozlatne boje s dosta čvrstih materija koje mu daju pogodnost za sušenje, što mu nimalo ne smanjuje sočnost, ni pogodnost za upotrebu u svežem stanju; ima prijatan ukus; odvaja se od koštice, koštica je elipsasta, više glatka i prema peteljci nije zaoštrena kao kod požegače. Odnos mesa prema koštici kod suve šljive je 13—13,5 a kod sirove 2,5—4,5%.

Zri na oko 20 dana pre požegače. U Francuskoj i Kaliforniji berba radi sušenja završava se već krajem avgusta ili samo delom ulazi u septembar. Kalemljenje aženke na dženeriku smatra se zasad normalnim u Francuskoj.

Privredne osobine. Za aženku kao i za Sve ostale sorte za sušenje kaže se da ima svestranu upotrebnu vrednost, ali se najviše i skoro isključivo gaji radi sušenja. Nјene vrednosti su sledeće:

1. Za sušenje. Aženka je stekla glas samo zbog svojih pogodnosti za sušenje. Veliki sadržaj čvrstih materija učinili su je najpogodnijom za to. Osim toga sadržaj šećera je veći za oko 25% od požegače i to je doprinelo njenoj vrednosti za sušenje. Ova veća, slast dala je suvoj šljivi medast ukus, koji se bitno razlikuje od onoga kod požegače koji je označen kao osvetljavajući. To je doprinelo da se kao kuvana upotrebljava bez dodavanja šećera i da je randman suve šljive znatno veći. Crvenkasta pokožica daje suvoj šljivi nešto malo urmastu boju, koja se unekoliko ispoljava u prvo vreme posle sušenja, a docnije se ona znatno gubi. Dok plod suve šljive kod požegače ima naročit izgled koji odgovara ovalnom izgledu svežeg ploda, dotle je on kod aženke drukčije nabran (sl. 19 i 20).

Po prinosu suve šljive premaša sve ostale sorte; on počinje sa 33 pa ide do 40%.

2. Za pekmez. Veliki sadržaj čvrstih materija i šećera učinili su je pogodnom za proizvodnju pekmeza. Pekmez ima veću slast, ali oskudeva u aromatičnosti. Prinos je: od 300 kg sirove šljive dobije se 100 kg pekmeza.

3. Kao stono voće. U zemljama gde se aženka gaji nije mnogo uobičajena upotreba ploda u svežem stanju, ali ne zato što ona kao takva ima nedostataka, već zato što se smatra da je prerada u suvu šljivu rentabilnija, a osim toga se za upotrebu u svežem stanju gaje posebne sorte. O njenoj vrednosti kao stonog voća u ovim zemljama se ne govori. Na beogradsko tržište sveži plodovi aženke dolaze iz okoline Grocke i to u malim količinama. Crvenoplava boja pokožice često odbija kupca, ali ko jedanput oproba njen medast ukus kupuje je vrlo rado. Zbog toga se ona rado jede još u polovini zrelosti, kad medast ukus dolazi manje do izražaja.

4. Za rakiju. Nigde se ne označava da se aženka upotrebljava za rakiju jer bi to bila neracionalna upotreba. Svakako da veliki sadržaj šećera-daje veliki randman u rakiji. Neupotrebljene količine u druge svrhe verovatno ipak odlaze u rakiju.

Zapažanja. Aženka je svetska sorta. Gaji se onde gde se šljiva suši. U Evropi je ima samo u jugozapadnoj Francuskoj, gde je pre 40—50 godina bilo preko 6 miliona stabala, a sad je spala na oko jedan milion stabala. Ovaj manjak je nastao zbog toga što proizvođač ne nalazi računa u njoj i stručnjaci su našli da je to zato što degeneriše. Ovo degenerisanje se ispoljava velikom osetljivošću prema raznim vremenskim nepogodama i štetočinama, slično onom što se zbiva kod požegače u našim krajevima.

Van Francuske nalazi se samo u retko rasutom stanju. Nјu su prvo unosili amateri voćari, a od njih je ona prešla u voćnjake pojedinih državnih ustanova kao i u ogledne voćnjake voćarskih istraživačkih ustanova.

U Americi (Kalifornija) ona je bezmalo jedina sorta. U dolini Santa Klara, kao najtipičnije voćarskoj, aženka je sa 21.487 ha zastupljena sa 91% od celokupnog šljivarstva. Izvan Kalifornije odnosno izvan oblasti Pacifika, gde se pored Kalifornije ubraja i država Oregon i delom država Vašington, aženke praktično nema, što se tumači time da je ova sorta upućena na izmenjenu primorsku klimu koja je više aridna a da je u humidnim oblastima nema.

Aženkom su u Kaliforniji potpuno zadovoljni. Sve ostale sorte za sušenje su od sporednog značaja, ne zato što nemaju unutrašnjih vrednosti, već zato što se ne oseća potreba za njima pored aženke.

Pod aženkom se podrazumeva više različitih odlika što je posledica ranijeg dugotrajnog razmnožavanja iz semena. Izvestan broj odlika koje se nalaze u proizvodnji skrenule su pažnju i one se sada u Francuskoj odabiraju da bi se zamenila originalna ili da je nazovemo stara aženka.

Nigde se u svetu nije toliko pisalo o jednoj sorti šljiva koliko u Francuskoj o šljivi aženki u toku poslednjih dvadesetak godina. Padaju vrlo teški izrazi na njen račun: degenerisanje, propadanje, agonija, kapric roda i tako dalje, a sve to povlači za sobom zanemarivanje gajenja, pa se naglašava da je zanemarena kultura mrtva kultura. U Kaliforniji su mišljenja o aženki sasvim suprotna. Ni najmanji oblačak sumnje prema njoj zasad ne postoji. Neki nalaze da dockan prorodi — tek u 15-toj godini.1)

Mi imamo potrebu za uvođenjem sorti za sušenje pored požegače. Prema aženki treba biti obazriv zbog toga što traži izmenjenu primorsku klimu, koju mi u sadašnjim šljivarskim oblastima nemamo. Ipak treba sprovoditi oglede s njom u našim raznim šljivarskim krajevima.

II. Stone sorte

Stonim sortama zovemo one sorte šljiva koje imaju vrednost za potrošnju u svežem stanju. Navešćemo te vrednosti.

1. Da zadovoljava potrošača. Da je plod dovoljno krupan, da je na oko lep, da je meso sočno, da ima dosta šećera, ali ne mora imati medastu slast, da je aromatično. Uopšte, stone sorte šljiva treba da imaju više osvežavajući, a manje medast ukus, a svojim spoljnim izgledom treba da privlače kupca.

Sumnja se da postoji jedna sorta koja se u ovom pogledu može smatrati idealnom, jer je teško naći sortu kod koje su se stekle sve navedene dobre osobine stone sorte, razume se, s gledišta potrebe potrošača. Dovoljno je da jedan uslov izostaje pa da sorta gubi od svoje vrednosti. Ako se kod jedne sorte pokažu izvesni nedostaci s gledišta interesa potrošača, ona još više gubi od svoje vrednosti.

Vrednost jedne sorte ceni se organoleptički, prema ukusu. Svaka sorta ima određene kvalitete. Ti kvaliteti dolaze do izražaja pod određenim uslovima klime i zemljišta. Naprimer, kvalitet mirabele dolazi do punog izražaja na zemljištima lakim i krečnim; sorte iz grupe plavih cepača najbolji ukus pokazuju na težim i hladnijim zemljištima; na renklode i mirabele bolje deluje jača a na plave cepače manja toplota; kiše i oskudica u suncu nepovoljno utiču na ukus ploda. Ako su voćke patile od raznih štetočina, kvalitet ploda će se smanjiti do te mere da ovaj ostane skoro bezukusan.

Ima grupa sorti koje se odlikuju jednim opštim kvalitetom; takve su renklode, mirabele, japanske šljive. Da li će se proizvođač opredeliti za ovu ili onu sortu, odlučuju drugi uslovi, i to oni koji interesuju bilo proizvođača ili pak posrednika između proizvođača i potrošača.

2. Da zadovoljava proizvođače. Proizvođač svakako vodi računa o ukusu potrošača, ali ne zapostavlja ni sopstvene interese. Nјegovi interesi su: da je sorta rodna; da nije mnogo probirljiva prema zemljištu niti osetljiva prema vremenskim nepogodama; da nije osetljiva, odnosno da mnogo ne reaguje nepovoljno prema šteti od raznih štetočina.

3. Da zadovoljava posrednike. Ovde se podrazumeva sledeće: da plod ima lep spoljni izgled koji će privlačiti pažnju potrošača; ne sme se mnogo polagati samo na spoljni izgled, jer se potrošač može nekoliko puta prevariti, ali neće uvek; naprimer sorta džinovka (Grand Duc) svojim spoljnim izgledom zaustavlja pogled potrošača, ali ko je jedanput bude jeo, teško će se odlučiti da je kupi i drugi put, ako pored nje bude imao drugih sorti. Zatim, da se plod dobro drži; uzalud su dobre unutrašnje osobine ploda, ako se on posle berbe bude brzo kvario. Da plod dobro podnosi čuvanje u hladnjačama; u savremenom voćarstvu hladnjače sve više dolaze do izražaja, a sve sorte se ne ponašaju podjednako prema čuvanju u hladnim odajama (frižiderima). Da plodovi dobro podnose transport.

Kod stonih sorti šljiva dolazi do izražaja i relativna vrednost više nego kod drugih vrsta voća. Nјihova relativna vrednost ispoljava se: u ranom zrenju (belošljiva), uspevanju pod surovijim podnebljem (japanske šljive), velikoj rodnosti, popunjavanju sa zrenjem praznina koje postoje između sorti od velike vrednosti itd. Čak se i dženerika po jednoj definiciji uvršćuje u stone sorte, iako je ona po kvalitetu među poslednjima.

Kad se dženerika može uvrstiti u stone sorte, onda se ni jedna sorta iz ove grupe ne može isključiti. Pa i sorte za sušenje (požegača i aženka) su vrlo dobre za jelo, a naročito požegača, koja kod nas podmiruje glavnu potrebu za jelom u svežem stanju, a velike količine se i izvoze. Uvršćivanjem u sorte za sušenje ne znači da su one isključene iz grupe stonih sorti. Od stonih sorti se traži osoben ukus, a ukoliko takvih sorti nema dovoljno, prelazi se na sorte drugo i trećestepene vrednosti.

Ako bi se tražila najidealnija sorta iz grupe stonih sorti, to bi svakako bile neke sorte iz ove grupe renkloda. Kao sorta iz grupe plavih cepača bila bi italijanska šljiva (felenberg). Čak i grupa mirabela izrazito industrijskih sorti po široj definiciji smatra se stonim sortama, iako kao takva ima teških mana (sitna, jednolične boje, oskudeva u sočnosti).

Ovde ćemo izneti najglavnije sorte iz grupe renkloda, japanskih sorti i ostalih.

Stenlej

Ovo je hibrid dobiven ukrštanjem aženke i velikog V o j v o d e (Grand Duc), odnosno aženka je majka a veliki Vojvoda otac. Šire posmatrano, ovo je američka sorta, a proizvod je ogledne stanice za poljoprivredna istraživanja (Geneva — Država Nјujork). Na engleskom se zove Stanley.

Sl. 48. — Stenlej

Izostavljeno iz prikaza

Ovo je nova sorta i postala je predmet pažnje kako u naučnim krugovima tako i u proizvodnji. Zbog svojih preimućstava, razmnožava se i pušta u proizvodnju. U Americi ona je postala među najvažnijim stonim sortama u istočnim odnosno u humidnim delovima, i izgleda da će postati vodeća. U zapadnim delovima (Kalifornija i Pacifik uopšte) nje nema, zato što se smatra da nije interesantna za sušenje ili se pored postojećih sorti za sušenje nije uspelo da uvede i ova sorta.

Stablo je dosta bujno, rano prorodi, dosta uredno rađa i izdržljivo je.

Plod. je nešto krupniji od požegače; po obliku dosta podseća na aženku, ali po boji pokožice s aženkom nema nikakve sličnosti; dok je pokožica kod aženke crvenoplava, dotle je ona kod ove sorte modroplava, čisto došla crna, što naročito pada u oči kad se plodovi nalaze na gomili: u korpama, na tezgama i sl. Meso se odvaja od koštice. Vrednost ploda se upoređuje s plodom italijanke, a za ovu smo kazali da je visokokvalitetna. Zri na oko 15—20 dana pre požegače. Samooplodna je.

Mi ovu sortu nemamo u proizvodnji, ali je već uneta u ogledna polja Zavoda za voćarstvo u Čačku i u Goraždi. Ona za nas može biti interesantna iz ovih razloga:

1. Što od požegače zri na oko 15—20 dana ranije, pa se može desiti da bude otporna prema virusnoj bolesti šarke šljive, odnosno da virusna bolest, usled ranijeg zrenja ove šljive ne dođe do izražaja na plodu.
2. Što bi eventualno mogla delom zameniti požegaču, ako dođe do toga da se ova više ili manje bude povlačila iz proizvodnje.
3. Što oskudevamo u sortama ranog stasavanja, pa bi ova sorta, ako bude ispunjavala ostale uslove, mogla da zauzme osobeno mesto, u našoj proizvodnji. Sorte šljiva svestrano upotrebne vrednosti koje ranije zru imaju osobena preimućstva.
4. Što se kvalitet njene suve šljive u Engleskoj upoređuje s kvalitetom sorte italijanke (Felenberg), a ova je toliko kvalitetna da se smatra luksuznom suvom šljivom.

IV. Rakijske sorte

U pomologiji nije uobičajeno da se stvara posebna grupa sorti šljiva za rakiju. Svaka sorta šljiva je pogodna za rakiju, samo se radi o količini šećera koji plod sadrži. Svaka se sorta upotrebljava za rakiju ako sticajem prilika nije upotrebljena za druge svrhe. U svakom slučaju, otpadak u šljivarstvu koji nije pogodan za drugu upotrebu prerađuje se u rakiju.

Iako se kaže da se svaka sorta može upotrebiti za rakiju ipak se one u ovom pogledu znatno razlikuju. Naša zemlja kao šljivarska je vrlo važan proizvođač rakije i mi u tom pogledu imamo više iskustva nego ma koja druga zemlja, pa možemo dati izvesna pravila kod postavljanja grupe rakijskih sorti u klasifikaciji šljive.

1. Rakija od šljive može imati raznih kvaliteta; postoje razlike u nazivu rakije od šljive što se, prema našem iskustvu, može ovako uopštiti: šljivovica je proizvod od sorte požegače; ona ima visok kvalitet koji potpuno odgovara kvalitetu konjaka u vinarstvu. Šljivovica je naša reč; ona je poznata u celom svetu, a u našoj sopstvenoj potrošnji ona je razvila jedan osoben ukus kod potrošača i utrla je put rakiji od šljive drugih sorti. Šljivovice ima dve vrste: slabe gradacije sa 30% alkohola (12 „gradi”), gde ukus u punoj meri dolazi do izražaja; jake gradacije, zvana prepečenica od oko 45%, gde šljivovica delom gubi od svojih osobina, ali dobiva osobene odlike koje su svojstvene ovoj visokoj gradaciji. Ona se baš kao takva ceni u izvoznoj trgovini, dok je prva više zastupljena u domaćoj potrošnji. Težnja je bila da se naziv šljivovica zaštiti utoliko što bi ona trebalo da bude proizvod samo od sorte požegače. Dok je požegača bila vodeća i bezmalo jedina sorta, dotle je šljivovica bila na vrhuncu svog kvaliteta. S opadanjem brojnog stanja požegače opadao je i kvalitet šljivovice. Ipak izgleda da požegača sa 50^1 a ostale sa 50% mogu dati rakiju tipa šljivovice, no s tim, da među tim ostalim sortama nema ili bar da nema mnogo onih sorti čiji su plodovi trpki, jer bi oni u rakiju unosili ukus koji bi remetio onu savršenu harmoniju, koja kod šljivovice treba da postoji.
2. Svaka sorta šljiva daje rakiji poseban ukus. Tako se u krajevima gde se dosta gaji sorta crvena ranka stvorio poseban ukus prema ovoj rakiji i ona se zove ranovača. Ona ima svoje potrošače koji je u izvesnim slučajevima čak i pretpostavljaju rakiji od požegače. Ili pak, ima krajeva gde je proizvodnja rakije od dženerike vrlo velika, gde je ona postala važan tržni višak (Loznica, Srez jadarski) i gde se izgradio ukus prema ovoj rakiji koja se naziva džana. Rakija od trnošljive u Zapadnoj Srbiji i od moravke u basenu Mlave je na putu da bude važan privredni činilac, pa će se i ovde izgraditi ukus prema njoj.
3. Ima krajeva gde se od mešavine raznih sorti šljiva stvorio jedan poseban kvalitet rakije bez nekih osobenih kvalitetnih svojstava. Ta je rakija dobila samo ukus šljive i kao takva primljena je od potrošača u masovnoj potrošnji. Ta se rakija često naziva simpatičnim imenom „šljivka”.
4. Mi smo na šljivu po sili prilika upućeni u čitavim brdskim i planinskim područjima. Glavna sorta požegače postala je osetljiva prema raznim vremenskim nepogodama, štetočinama i zamorenosti zemljišta. Usled ovoga je gajenje ove sorte skopčano s velikim izdacima, koji često prelaze granice naših mogućnosti. Zato se ona delimično zamenjuje sortama s manjim zahtevima i većom otpornošću prema raznim nepogodama. Sorte koje nju zamenjuju ili se unose pored nje su iz reda sorti jednostrane upotrebne vrednosti i to najvećim delom za rakiju, pa smo ih nazvali rakijskim sortama.
5. Kod izbora sorti za rakiju vrši se izvesno odabiranje. To odabiranje je na bazi: manjeg zahteva, uspevanja na zemljištima raznih fizičkih osobina, otpornosti prema raznim nepogodama i štetočinama, velikih prinosa i velikog randmana rakije. Randman rakije je ovde od značaja, jer troškovi oko destilacije kod malog randmana čine velike proizvodne troškove. Zato je u proizvodnji ostalo vrlo malo sorti koje daju mali randman u rakiji, izuzev dženerike, čiji plod sadrži malo šećera te daje i malo rakije.

U našem narodu se jedna čitava grupa šljiva zove bardaklije. Ovaj naziv dolazi od turske reči bardak (starinski sud iz koga se pije rakija), a to ustvari znači rakijske sorte šljive. Interesantno je da je ova reč ušla i u stručne krugove i pogrešno se vezuje za pojedine sorte šljiva.

Požegača, koja daje prvoklasnu rakiju, opisana je u grupi sorti za sušenje. Ona bi se mogla osobeno opisati i kao rakijska sorta, ali se to neće činiti zato što se ovde drukčije postavlja definicija rakiskih sorti. Ipak će se o njoj nešto reći kao sorti koja daje sirovinu za prvoklasnu rakiju, i to kao uvod u sledeći sortiment i uvod u određivanje kvaliteta šljivovice uopšte. Požegača daje oko 21 litar rakije jačine 25%. Ima rakijskih sorti koje u pogledu prinosa rakije mogu da je premaše za oko 25—30%; izvestan broj sorti se s njom izjednačava, a dosta ih je koje daju manji prinos (randman). Zato požegača može da služi kao orijentaciona sorta za prinos rakije. Ovoliki prinos rakije zasniva se na uobičajenom njenom sadržaju šećera od oko 11%.

Požegača se ne ističe velikim randmanom već visokim kvalitetom rakije. Specijalna aroma koja dolazi od savršenog sklada koji vlada između sadržaja alkohola, kiseline i ukusa na šljivu su osobenosti koje su dale jedan organoleptički osećaj prijatne pitkosti. Ovakav kvalitet je, s jedne strane osobina sorte, a s druge specifičnih klimatskih prilika u kojima se nalazi naše glavno šljivarstvo.

Kao što pridajemo važnost kvalitetu šljivovice od požegače, usled sklada koji vlada između pomenutih njenih sastojaka, tako ne bi trebalo potcenjivati čistoću same arome na šljivu; možda je baš u ovome jedan deo tajne kvaliteta rakije od požegače. Osim toga mi nismo proučavali ni prirodu alkohola kod raznih sorti; možda ovde ima osnove inferiornosti rakije od drugih sorti šljiva. Nije nam poznato da se ovo pitanje, ovako postavljeno, proučavalo u drugim zemljama. Ali nam tako isto nije poznato da se gde ovo pitanje i postavljalo u ovom obliku kao kod nas.

Naš šljivarski prostor gde brojno vodi požegača vrlo je veliki. Kvalitet šljivovice u njemu nije svuda isti. Ima dosta specifičnih klimatskih i zemljišnih povoljnosti gde kvalitet ploda šljive naročito dolazi do izražaja i kroz prerađevine, pa i kroz šljivovicu. To cv ti glasoviti manji šljivarski prostori — šljivarske specifičnosti, koje su oduvek skretale pažnju, pa je skreću i sada. Oni prilično pokazuju do kog stepena kvalitet šljivovice može da se uzdigne kad su prirodni uslovi za šljivu povoljni. Kad govorimo o kvalitetu šljivovice, mi ne ukazujemo na onaj koji vodi poreklo iz tih šljivarskih specifičnosti, već na prosečan kvalitet.

Nijedna od sorti koje ubrajamo u rakijske ne može dati onaj kvalitet šljivovice koji daje požegača. One daju jedan tip rakije koji ima osnovni ukus šljive bez onih finesa koje stvaraju prijatnu pitkost koju osećamo kod šljivovice od požegače. Za mnoge potrošače ovaj, da ga nazovemo, niži tip šljivovice je dovoljan da zadovolji potrebu u ovoj vrsti rakije. Znači da se ukus prema šljivovici pogoršao odnosno izmenio na štetu kvaliteta.

Što mi puštamo u proizvodnju sorte šljiva s osobinama koje daju niži rang rakiji, to je posebna politika u našem šljivarstvu jer smo upućeni i na sorte s manjim zahtevima, a ove sorte donekle potvrđuju pravilo da manji zahtevi i kvalitet ne idu uporedo već suprotno jedno drugom. Zato, ukoliko smo upućeni na ove sorte moramo među njima tražiti najbolje koje će što je mogućno više zadovoljiti i proizvođača i potrošača. Ako uspemo da jednom od ovih sorti zamenimo dženeriku u basenu Južne Morave, postići ćemo mnogo, a poznato je da je dženerika kod nas druga ili treća sorta po svojoj zastupljenosti. Kod izbora rakijskih sorti mi se ne možemo osloniti samo na jednu koju smatramo da je najbolja, već moramo imati veći izbor da bismo zadovoljili raznolike potrebe u podneblju, zemljištu i drugom što interesuje proizvođača.

Kod rakijskih sorti opisaćemo samo one koje se kod nas gaje. To su one koje su kod nas ponikle ili su neke u stara vremena donesene ko zna odakle. Tih sorti ima neobično mnogo, čak one nisu ni proučene. Delimično su proučene samo one koje su jače razmnožene i za čije gajenje postoji raspoloženje kod proizvođača.

Crvena ranka

Ima više naziva od kojih su najpoznatiji: šumadinka zato što je, izgleda, ponikla u užoj Šumadiji i odatle se dalje širila; crvenjača zbog crvenkaste pokožice ploda; ranka ili ranošljiva što plod zri rano; darosavka po selu Darosavi u Kolubari. Ima još dosta lokalnih naziva za ovu sortu. Naziv crvena ranka dala joj je trgovina da bi je razlikovala od drugih sorti koje rano zru i koje se nazivaju ranka ili drugim sličnih imena.

Ova sorta pratila se u užoj Šumadiji požegaču još od davnina.

Stablo. Srednje bujnosti; kora stabla u mladim godinama beličasta; kruna naginje ka piramidalnom obliku, ali ga brzo gubi pod teretom roda; kruna je rastresita i lepršasta. List širok, boje zejtinjave, na se lako može još iz daljine raspoznati od drugih sorti.

Plod. Srednje krupnoće do sitan; prosečna krupnoća nešto manja od ploda požegače; oblika elipsastog s pravilnom i jačim sužavanjem prema peteljci. Pokožica otvoreno plava, s jačim prelazom u crveno. Meso se ne odvaja od koštice, ali ne u tolikoj meri da smeta kod upotrebe u svežem stanju. Zri krajem jula i u prvoj polovini avgusta. Cvet ima rđav polen.

Zapažanja. U užoj Šumadiji ova sorta je zastupljena u šljivarstvu sa oko 15—20%. Nјeno širenje je posledica neraspoloženja poljoprivrednika prema požegači. Dobre strane crvene ranke su sledeće:

Sl. 64. — Crvena ranka

Izostavljeno iz prikaza

1. Što je stablo durašnije i kao takvo lakše prebrodi razne vremenske nepogode. U vreme prve i najjače navale šljivine štitaste vaši (1927—1931 g.) ona se održala, dok je požegača pokazala mnogo veće osetljivosti i teže posledice; ovo je bio razlog što je poverenje kod proizvođača prema ovoj sorti znatno poraslo.
2. Što može da podnese najslabija zemljišta.
3. Što stablo bolje podnosi letnje suše; usled suše se retko dešava da stablo propadne ili da se u jačoj meri unazadi. Usled ranog zrenja izbegava one posledice koje se javljaju, naprimer, kod požegače, a to znači da uspe da sazri bez težih posledica. Istina, plod usled dugotrajnih suša i pripeka može delimično da ostane manje ukusan i sparušen.
4. Prema zapažanjima na selu, cvet je otporniji prema prolećnoj slani; odnosno s rodom bolje zadovoljava nego požegača. Cveta ranije od požegače, pa se dešava da zbog toga izbegava pozne hladnoće, ali ponekad ranije hladnoće zateknu šljivu u cvetu.
5. Što se lako razmnožava izdancima.
6. Što je plod prijazna za jelo, pa čak i kad je upola sazreo, što priliči u doba letnjih vrućina. Daje vrlo lepu rakiju koja u mešavini s požegačom nimalo ne umanjuje vrednost rakije tipa šljivovice.

Rđave strane ove sorte su:

1. Stablo ima kratak vek, što dolazi više do izražaja ako se ono nalazi u nepovoljnim prilikama; u nepovoljnoj sredini dosta smolotoči.
2. Što su grane krte, pa se lako lome pod teretom roda i snega. Pošto ova sorta često preporodeva, to su štete od lomljenja grana znatne.
3. Prinos u rakiji je znatno manji za oko 25—30% od onoga kod požegače.
4. Cvet ima vrlo rđav polen; to zahteva pažnju da se prilikom sađenja meša sa sortama koje s njom jednovremeno cvetaju. U čistim zasadima ova mana se ispoljava rodnošću. Osim toga ona rano cveta kada nema sorti koje s njom zajedno cvetaju ili ih ima malo. To je razlog što samo usled toga ostaje nerodna. Dešava se, ali izuzetno, da vremenske prilike učine da se njeno cvetanje bilo sasvim ili delimično poklopi sa cvetanjem požegače, što, razume se, u povoljnim prilikama doprinosi dobrom rodu.

Crvena ranka je otporna prema bolesti zvanoj rđa (pucejnia pruni); godine 1951 vladala je veoma jaka zaraza ove bolesti, a plodovi njeni su sazreli pre pojave ove bolesti, dok je plod požegače u punoj meri trpeo posledice obolelog lišća. Osim toga i sam list je ove godine bio znatno manje oboleo.

Neki proizvođači ističu da podnosi vlažnija zemljišta koja požegača ne bi mogla da podnosi.

Opšte uzev, crvena ranka treba i dalje da ostane u našem sortimentu. S njom se može zadovoljiti potreba u svežem plodu onda kad drugih sorti nema ili ima malo. Što se meso ne odvaja od koštice, to joj nije smetalo da bude važan izvozni artikal. Prinos u rakiji može se povećati ostavljanjem plodova na grani dok potpuno sazru.

Dženerika

Ime je dobila po turskoj reči Džan (duša) i E r i g i (šljiva), pa se zato u nekim krajevima zove džanerika. Pošto se u mnogim krajevima zove dženerika, to se ova reč svakako iskvarila od prednjeg etimološkog značenja, ili je pak postala od arapske reči dženet (muhamedanski raj) i turske e r i g i.

Ima osnove da se zove kako prvim tako i drugim imenom. U krajevima gde nije dopro uticaj turskog jezika zove se m i r ab o l a n a. U narodu postoji dosta imena za ovu šljivu: p u rkača, purak, migoljac, pljuskavac itd.

Sl. 71. — Dženerika

Izostavljeno iz prikaza

Ne treba govoriti o dženerici kao sorti, već o mnoštvu raznih formi koje su nastale vekovnim razmnožavanjem kako semenom tako i vegetativnim putem. Prema tome, reč je o dženerikama. Dženerike su plodovi prunus mirabolana svih tipova i boja, mekog mesa u zrelom stanju i kisele pokožice i mesa oko koštice.

Po plodu, to su razne mešavine crne i žute boje. Plodovi su sitni, koštica je, u odnosu na meso, krupna. Žuta dženerika je lošija i seljak je najčešće zove svinjara, jer služi kao dopunska hrana svinjama. Crna dženerika gaji se i u čistim sadovima, a najčešće pomešana s drugim sortama šljiva ili s drugim tipovima dženerika i to posađena po izvesnom redu, a najviše se nalazi pored puteva, po ogradama i obalama.

U mnoštvu formi naiđe se na stabla koja se po krupnoći ploda, po slasti, po dobu zrenja znatno razlikuju od onih prosečnih i to razlikovanje je pozitivno. Sistematskim odabiranjem može se doći do odlika veće ekonomske vrednosti, s kojima se mogu zadovoljiti izvesne potrebe.

Kod nas dženerike ima dosta; veruje se da je posle požegače ona prva ili druga sorta po zastupljenosti. Više je ima u nevoćarskim nego u voćarskim krajevima. Međutim, ukoliko uslovi u pojedinim krajevima postaju nepovoljniji za plemenite sorte, utoliko se više dženerika razmnožava. U Srezu jadarskom (Loznica) ima je u čistim zasadima i na čisto voćarskim zemljištima, gde tržišni viškovi rakije prelaze jedan milion litara. U drugim voćarskim zemljama naglašava se da je dženerika po proizvodnji šljiva balkanskih zemalja.

Ovako velika zastupljenost dženerike rđavih formi odnosno male ekonomske vrednosti je rđava strana našeg voćarstva. Međutim, dženerika u izvesnom procentu može da ostane, pa i u krajevima gde vode šljive veće ekonomske vrednosti, jer ona može da zadovolji izvesne potrebe: pokoje stablo bliže kuće; rasturena pravilno na svakih 20 stabala drugih sorti po jedno stablo dženerike, da bi njeni plodovi koji dugo opadaju primamljivali svinje, koje odlazeći od stabla do stabla, pravilno riškaju celu površinu zemljišta; zasađivanje radi vezivanja zemljišta na strmim položajima; zasađivanje na zemljištima rđavih fizičkih osobina, na kojima druge voćke teže uspevaju; dženerika u blizini većih potrošačkih mesta može dati lepe koristi, a naročito one forme koje ranije zru, čiji su plodovi krupniji pa se mogu upotrebiti za jelo.

Prema tome, dženerika u boljoj strukturi u šljivarstvu može biti korisna. Ona se nalazi i u voćarskim zemljama u kojima je voćarstvo na visokom stupnju. Naziv „korov u voćarstvu”, koji se kod nas dženerici pripisuje, ne treba da bude opravdan onda ako su odabrane bolje forme i ako je s njom korišćeno ono zemljište i oni položaji koji joj najbolje odgovaraju. Na beogradskom tržištu dženerika se obično prodaje za oko 50% jevtinije od kajsije, a to je dosta povoljna cena, a ima ih čiji su plodovi krupni oko 25 grama, usled čaga skreću pažnju i zato se lako i dobro prodaju.

Kod razmnožavanja odabirati rodna stabla, s krupnijim, slatkim plodovima i razmnožavati samo vegetativnim putem.

Sadašnje naše glavne forme dženerike odlikuju se sledećim: stablo je veoma bujno, koren duboko prodire u zemljište te se može koristiti za zemljišta slabija i strme položaje. Obilato rađa. Rano cveta i zato je često hvata slana u cvetu, te joj umanjuje rodnost; kad rodi, često prevazilazi sve druge sorte. Ukoliko se ne upotrebi za jelo, odlazi za rakiju. Rakiju daje slabu (10—15 litara jačine 25°), što je malo. Dženerika se upotrebljava za podlogu raznom koštičavom voću a najviše za šljivu. U izvesnim krajevima Nišave dženerika se suši i kao suva upotrebljava za kišeljenje izvesnih jela.

Kad se posmatra šljiva dženerika u našem voćarstvu, dolazi se do zaključka da bi ona mogla bolju korist dati nego što je sad daje. Znači, postavlja se pitanje najboljeg iskorišćavanja dženerika, — kao neka vrsta problema dženerike, u našem šljivarstvu. Moramo se pomiriti s tim da je danas dženerika veoma mnogo razmnožena, tako da je ona posle požegače svakako najbrojnija šljiva. Stoga treba težiti da se ona postepeno potisne sortama veće ekonomske vrednosti, a dok ce to ne postigne, nastojati da se ona što bolje koristi.

Problemi koji se kod dženerike pokazuju su sledeći:

1. Što je raspon zrenja vrlo veliki: od jula pa sve do kraja šljivarske sezone, što znači duboko u septembar. Ovaj raspon se naročito ispoljava u basenu Južne Morave. Posledica ovako velikog raspona je da je poljoprivrednik na mahove bere, i izlaže je previranju i destilaciji, što svakako ide na štetu kvaliteta rakije. Poljoprivrednici baš žele ovaj raspon, a pravdaju na korišćenjem slobodnog vremena koje se stvara u kompleksu poljskih radova; zatim oskudicom većih sudova kako za previranje šljive tako i za smeštaj rakije. Ovi razlozi su opravdani samo s obzirom na sitan posed u ovim krajevima, ali se oni moraju otkloniti izradom silo-jama za previranje šljive i prepecanje rakije radi smanjivanja njenog volumena. Sezonu šljive dženerike treba skratiti što je moguće više, pa bilo to u početku, sredini ili pred kraj njene sadašnje sezone. Svi stručni razlozi pravdaju ovu kratku sezonu.
2. Da se šljiva ne razmnožava semenom. Razmnožavanjem semenom učinilo je da su mnogi tipovi dženerike dobili veoma sitan plod. Bolji tipovi (s krupnijim plodovima) brzo su se izgubili daljim njihovim razmnožavanjem semenom. Nameće se potreba selekcije dženerike putem odabiranja boljih tipova s krupnim i slađim plodovima.
3. U masive dženerike postepeno unositi rakijske sorte s većim prinosom u rakiji da bi ove postepeno potiskivale dženeriku.

Lista rakijskih sorti je neiscrpna. Opisane sorte su naše. One su ponikle u našem šljivarskom masivu. One su, ukoliko se tiče jačeg razmnožavanja, novijeg porekla izuzev crvene ranke i metlaša. Pojavile su se kao posledica neraspoloženja seljaka prema vodećoj sorti požegači. Nјihova jača pojava je posledica nesigurnosti požegače kao izvora prihoda seljaku u brdskim i planinskim krajevima, koji su se ispoljili kao voćarski a prvenstveno šljivarski. Nјihova pojava je bila posledica velikog odlaska požegače u rakiju, pa se našlo da za rakiju možemo imati sorte s manjim zahtevima i koje se u svom gajenju mogu jače intenzivisati.

Dok se ne reši pitanje problema požegače, odnosno dok požegača, usled svoje osetljivosti bude stvarala osetne manjkove u proizvodnji, dotle će se podržavati rakijske sorte. Rakijskim sortama ima mesta i u svim normalnim prilikama. One, zahvaljujući svojim skromnim zahtevima, mogu da se uvrste u strukturu voćarstva u granicama jednog dela potreba u rakiji. Pored iznetih sorti, u proizvodnji se nalazi dosta drugih sorti ili raznih formi šljiva koje nisu otkrivene, pa prema tome nisu iskorišćene njihove osobine koje mogu da prevazilaze neke od navedenih rakijskih sorti.