… Sa dalekih arhipelaga Melanezije, preko Kine, Indije i Persije šećerna trska je krenula put Evrope.

Persijanci i Arablјani prenose je kaEgiptu, Siriji, Pale- stini, severnoj Africi, južnoj Španiji, Siciliji…

Portugalci je oko 1419. godine prenose na Maderu, a zatim naAzorskaiKanarskaostrva, naKubu, Haiti, Jamajku, San Domin- go, Portoriko… i krug se zatvara

Šećerna trska se vratila u područja sa podneblјem koje joj pogoduje.
To saznanje biće fatalno u narednim vekovima za milione Afrikanaca koji će kao robovi biti dopremani na plantaže šećerne trske kao radna snaga
Ropstvo i šećer postaće zlatni rudnici onog vremena

Proizvodnja šećera iz sirupa od šećerne trske u Evropije počela u Antverpenu i Hamburgu…
Franc Karl Ahard, razradio postupak dobijanja saharoze iz repe. Osnovao
prvu šećeranu u svetu za proizvodlјu šećera iz repe. (1802. godina)

Prvi Evroplјani koji su osetili slast slatkog soka iz šećerne trske bili su po svoj prilici oni koji su učestvovali u pohodima Aleksandra Velikog, i govorili o ”medu bez pčela”, a kasnije oni koji su tumarali po Bliskom i Srednjem istoku kao Krstaši.

Žudnja za slatkim sokomdobiće međutim nenadano novi podstrek. U nameri da bitno oslabi Englesku Napoleon je krajem 1806. godine izdao dekret o zabrani svake trgovine sa njom kako Francuske, tako i drugih država.

Svi putevi iz Engleske i njenih kolonija bili su pod kontrolom i Evropa je ostala bez sirupa od šećerne trske.

Iz sećanja je izvađeno otkriće nemačkog apotekara i he- mičara iz 1747. godine. Andreas Margraf iz Berlina otkrio je da se šećer može proizvoditi i iz jedne evropske bilјke – iz šećer- ne repe.

Uskoro je ovo saznanje dobilo svoju razradu i pretvorilo se u industrijsku proizvodnju. I sami Francuzi su se potrudili da pronađu zamenu za šećer iz šećerne trske. Napoleon je izdao nalog da grupa francuskih hemičara i agronoma svestrano ispi- taju mogućnost proizvodnje šećera iz šećerne repe.

To im je uspelo 1811. godine. Napoleon je lično uručio odlikovanje Benžamenu Deleseru, najzaslužnijem za uspeh ovog poduhvata u fabrici u Pasiju, i navodno izdaje dekret da se sa šećernom repom zaseje 32.000 hektara.

Ipak, prva fabrika šećera proizvedenog iz šećerne repe izgrađena je 1802. godine u Krainu, prema postupku koji je razra- dio Franc Karl Ahard.

Napoleon je samo dao novi podstrek.(1)

Prvi Evroplјani koji su osetili slast slatkog soka iz šećerne trske bili su po svoj prilici oni koji su učestvovali u pohodima Aleksandra Velikog, i govorili o ”medu bez pčela”, a kasnije oni koji su tumarali po Bliskom i Srednjem istoku kao Krstaši.

Žudnja za slatkim sokom dobiće međutim nenadano novi pod- strek. U nameri da bitno oslabi Englesku Napoleon je krajem 1806. godine izdao dekret o zabrani svake trgovine sa njom kako Francuske, tako i drugih država.

Svi putevi iz Engleske i njenih kolonija bili su pod kon- trolom i Evropa je ostala bez sirupa od šećerne trske.

Iz sećanja je izvađeno otkriće nemačkog apotekara i he- mičara iz 1747. godine. Andreas Margraf iz Berlina otkrio je da se šećer može proizvoditi i iz jedne evropske bilјke – iz šećer- ne repe.

Uskoro je ovo saznanje dobilo svoju razradu i pretvorilo se u industrijsku proizvodnju. I sami Francuzi su se potrudili da pronađu zamenu za šeđer iz šećerne trske. Napoleon je izdao nalog da grupa francuskih hemičara i agronoma svestrano ispi- taju mogućnost proizvodnje šećera iz šećerne repe.

To im je uspelo 1811. godine. Napoleon je lično uručio odlikovanje Benžamenu Deleseru, najzaslužnijem za uspeh ovog poduhvata u fabrici u Pasiju, i navodno izdaje dekret da se sa šećernom repom zaseje 32.000 hektara.

Ipak, prva fabrika šećera proizvedenog iz šećerne repe izgrađena je 1802. godine u Krainu, prema postupku koji je razradio Franc Karl Ahard.

Napoleon je samo dao novi podstrek.(1)

Sadržaj

1. Oslobođeni deo Srbije u XIX veku

2. Prva srpska fabrika šećera
– Izgradnja
– Poslovni neuspeh
– Šećerna repa
– Pobuna radnika
– Promene vlasništva
– Seobe
– Razaranja
– Napad iz vazduha
– Opet oktobar (ali 1944.)
– Uspavani div
– Zavesa je spuštena ali drama nije završena

3. Druga generacija srpskih šećerana

4. Vojvodina u devetnaestom veku

5. Treća i četvrta generacija šećerana u Srbiji

6. Uspon i pad industrije šećera

7. Industrija šećera kao sirovinsko ishodište fermentacione industrije

8. Objedinjene aktivnosti industrije šećera

– Unapređenje proizvodnje šećerne repe
– Uređivanje odnosa na unutrašnjem tržištu šećera
– Izvoz i uvoz šećera
– Fond za šećer
– Izvoz suvih repnih rezanaca
– Unapređenje tehnološkog procesa u industriji šećera
– Institut za šećer
– Napori da se pobolјša ekonomski položaj industrije šećera
– Izoglukoza – nerealni izazov
– Doprinos razvoju mašinske i elektromašinske industrije
– Novi pokušaj – Zakon o organizovanju proizvodnje i tržišta šećera
– Oni su usmeravali industriju šećera
– Šećerana koja je nestala

9. Rezultati industrije šećera Jugoslavije od 1918. do 1998. godine

10. Literatura i izvori informacija i podataka

Oslobođeni deo Srbije U XIX veku

U OSVIT XIX veka 1804. godine sa otpočinjanjem Prvog srpskog ustanka otpočelo je i stvaranje nove srpske države.

Devet godina kasnije 1813. godine stvaranje nove srpske države je osujećeno. Turci su porazili ustanike i razorili temelјe državotvornog poduhvata.. Dve godine je trebalo da se obnovi borba za stvaranje nove države, tj. do otpočinjanja Drugog srpskog ustanka 1815. godine, da bi tek 1867. godine povlačenjem turskih garnizona iz Srbije, nova država postala u političkom smislu nezavisna, slobodna država. Unutrašnji razvoj nove države u svakom pogledu pa i u privrednom bio je ograničen političkim uslovima i neprekidnom borbom za ostvarenje i očuvanje državne samostalnosti.

„Površina teritorije Beogradskog pašaluka iznosila je 23.698 km i na njoj je uoči Prvog ustanka živelo oko tri stotine hilјada stanovnika. Ukupna teritorija oslobođena u Prvom ustanku iznosila je 37.878 km2, a na njoj je pred ustanak živelo 477.800 stanovnika.

Uprkos populacionim gubicima u periodu 1804 — 1813, koji su iznosili 73.000, lјudi na ovoj teritoriji je 1813. živelo 533.000 stanovnika”. (2)

To je bio lјudski potencijal sa kojim je Srbija krenula u stvaranje nove srpske države i njeno oslobađanje i osamostalјivanje.

Opčinjavajuća privlačnost slobode i sopstvene državnosti doprineli su da lјudski potencijal Srbije naraste brzo i nezaustavlјivo prilivom iz neoslobođenih oblasti.

Već 1829. godine Srbija je imala 700.000 stanovnika, a samo tri godine kasnije 800.000, a 1839. broj stanovnika je dostigao 1.200.000. (3)

Ni deset godina posle Drugog srpskog ustanka u Srbiji nije postojao nijedan put koji se u pogledu kvaliteta kolovoza razlikovao od seoskog puta bez podloge. (4)

Razumlјivo, ovakvo odsustvo putnih komunikacija bilo je veoma ozbilјno ograničenje za privredni razvoj. Istovremeno, nije postojala nijedna železnička pruga. Tek 1884. godine (23.avgusta) biće svečano puštena u saobraćaj prva pruga od Beograda do Niša.

U energetskom pogledu Srbija tog vremena nije imala bilo kakvu infrastrukturu prikladnu za razvoj industrijske proizvodnje.

Tek 1893. godine doći će do instaliranja prvih električnih uređaja sa devet dinamo mašina (Edison Sparry) sa nadzemnom razvodnom mrežom koja se napajala iz centrale izgrađene pored Dunava i koju je postavila firma ’Thomson Hudson”. (5)

Kada je u pitanju mogućnost izvoza, u međunarodnoj razmeni Srbija je mogla da ponudi samo stoku, med, vosak, šišarke i svilu. (6)

Nivo obrazovanja stanovništva bio je potpuno nedovolјan za ozbilјan podsticaj razvoja. 1839. godine u Srbiji je bilo samo 28 državnih i 56 opštinskih škola sa ukupno 2016 učenika. (7)

Prva gimnazija u Beogradu otvorena je upravo te 1839. godine, a pre toga, niže gimnazije počele su sa radom 1837. godine u Čačku, Šapcu i Zaječaru.

Stanovništvo je živelo u izuzetno primitivnim uslovima.

Spavalo se na podu sa jastukom od slame pod glavom, jelo se iz zajedničke posude drvenim kašikama. Sejao se samo kukuruz. Pšenica veoma retko, a ječam je sejan samo onoliko koliko je bilo potrebno za ishranu konja. Od povrća, gajeni su za domaće potrebe: pasulј, kupus, krompir (ovaj tek od 1821. godine). Od voća najčešće šlјiva (uglavnom za proizvodnju rakije), duvan u malim količinama, a konoplјa i lan za potrebe izrade odeće. (8)

Kada je počeo Drugi srpski ustanak (1815. godine) u Beogradu je živelo samo 60 hrišćanskih stanovnika. Šezdeset godina kasnije (1874.) Beograd je imao 27.605 stanovnika. Bila je to najveća urbana celina u Srbiji, što takođe ukazuje na izrazito seoski karakter Srbije tog vremena, i njenu nespremnost za brzi privredni, a posebno industrijski razvoj.(9) Na kraju XIX veka (1896) Beograd je imao 59.115 stanovnika.(10)

Ipak, takva kakva je bila, sa vođstvom koje je takođe bilo isklјučivo iz seoskih sredina i oskudno obrazovano, Srbija je u potpunosti shvatila potrebu da prevaziđe svoju zaostalost grčevito se boreći da učini sve ono što je mogla sa svojom ukupnom oskudnošću. Imala je, međutim, i prioritete koji su je usmeravali u pravcu koji su nametale političke okolnosti.

Srbija je bila u neprekidnoj borbi za opstanak. Nјoj je bilo neophodno oružje, i to njeno oružje, a ne kuplјeno. Oružje proizvedeno u Srbiji.

Poučeni mučnim iskustvom nemaštine, ucenjivanja i onemogućavanja, njene neuke vođe shvatale su neophodnost oružanog osamostalјivanja Srbije.

Prve korene industrijalizacije Srbija je napravila u vojnoj industriji.

Odmah po oslobađanju Beograda (1807.godine) u donjem gradu beogradske tvrđave obnovlјena je i puštena u rad prva topolivnica, koja najveći obim proizvodnje ostvaruje 1812. godine. (11)

Proizvodnja pušaka obavlјala se u kovačnici braće Turudić u Mokroj gori (12) a proizvodnja baruta na raznim lokacijama u Srbiji.

Svi ovi pokušaji prekinuti su propašću Prvog srpskog ustanka, a u mnogo ozbilјnijoj formi obnovlјeni su sredinom XIX veka.

Već 1837. godine uspostavlјena je barutana u Stragarima koja je imala godišnju proizvodnju od 140.000 kg baruta. (13)

Beogradska topolivnica obnovlјena je 1848. na novoj lokaciji između sadašnje Nemanjine i ulice Kneza Miloša, a već 6. novembra 1850., knez Aleksandar Karađorđević doneo je odluku o preselјenju topolovnice u Kragujevac, gde je od 1836. postojao arsenal za popravku ručnog oružja.

Prvi top pod rukovodstvom srpskog stručnjaka topolivca Milutina Jovanovića, izliven je 1854. u Kragujevcu. (14) Tu su postavlјeni čvrsti temelјi tzv. namenske industrije u Srbiji. Bio je to rezultat višedecenijskih pokušaja da se savladaju tehnološki problemi, obezbede sopstveni stručnjaci i sirovina (bakar, gvožđe i dr.).

Zanimlјivo je da su se utemelјenju srpske vojne industrije odmah suprodstavile i Austrija i Rusija (15), a na Pariskom kongresu 1856 (povodom završetka Krimskog rata) Srbiji je praktično zabranjena proizvodnja težeg naoružanja. (16)

Ipak, u celini uzeta, sva ova nastojanja da se Srbija oružano osamostali predstavlјala su početak zakasnele industrijalizacije zemlјe i imali su, u svakom pogledu, silnu pokretačku ulogu u ovladavanju tada savremenim, tehnološkim procesima i tehničkim rešenjima, razvijanju pratećih industija, rudarstva i dr.

Ako se izuzme ono što je rađeno u vojnoj industriji, industrijalizacija Srbije započeta je pak u poslednje dve decenije XIX veka

”… Prva fabrika stakla (zapravo druga, ako se ima u vidu i jedna prethodna koja je propala) na parni pogon, izgrađena je u Jagodini tek1882. godine. Razvoj tekstilne, prehrambene, hemijske, drvne i industrije građevinskog materijala počinje krajem XIX veka. Prva savremena tekstilna fabrika izgrađena je 1880, moderna pivara posle 1880, šećerana na Čukarici 1900 (puštena tadaurad), industrijskaklanica1889, industrijska proizvodnja boje i lakova počela je 1896, proizvodnja sapuna 1902, prva cementara izgrađena je u Ripnju 1882, a industrijska prerada drveta otpočela je pak prvih godina XX veka … Industrijska prerada kože tek posle 1870, a proizvodnja cipela početkom XX veka. Prvi industrijski pogon metaloprerađivačke industrije bila je fabrika Ranka Gođevca u Beogradu, koja je otpočela rad 1889. ” (17)

Zanimlјivo je, međutim, da su znatno ranije izgrađeni značajni objekti prosvete i kulture. Tako je današnja zgrada Beogradskog univerziteta (Kapetan Mišino zdanje) podignuta 1861. godine.

Narodno pozorište je otvoreno 1869 (gradnja započeta 1862) i mnoge druge javne zgrade nastale su pre decenije intenzivnije industrijske izgradnje. (18)

U vreme izgradnjs i puštanja u rad fabrike šećera u Beogradu (1898-1900) u Srbiji je bilo ukupno 153 industrijskih preduzeća i radionica sa ukupno 3200 stalnih radnika. Od toga broja u Beogradu je bilo 21 preduzeće (bolјe reći radionica) sa oko 600 stalnih radnika, 100 je bilo stalno zaposleno u beogradskoj šećerani. (19)

Prva srpska fabrika šećera

Godine 1898. počela je izgradnja Prve srpske fabrike šećera. Na čelu srpske države u to vreme, bio je kralј Aleksandar Obrenović na koga je njegov otac kralј Milan preneo prava vladara, zadržavši za sebe samo poziciju vrhovnog komandanta vojske.

Na čelu srpske vlade bio je dr. Vladan Đorđević, a 1897. godine na položaj predsednika beogradske opštine došao je Nikola Pašić. (20)

Ova fabrika ne samo da je bila prva srpska fabrika šećera i po tome posebna, ispostaviće se kasnije da će to biti fabrika sa veoma burnom i neobičnom sudbinom, koja će joj u istoriji srpske industrije šećera obezbediti istaknuto i svakako izuzetno mesto.

Izgradnja

Nagli porast potrošnje i uvoza šećera, koji je u periodu 1890-1899. iznosio 41.795.560 kg u vrednosti od 17.750.135 dinara, podstakli su državnu upravu da u cilјu pobolјšanja trgovinskog bilansa kao komponentne državne ekonomske politike ispolјi želјu da se u Srbiji izgradi fabrika šećera.

Ministarstvo narodne privrede obasuto je tih godina molbama za dodelјivanje povlastica za podizanje fabrike šećera u Beogradu od zainteresovanih firmi i pojedinaca iz Japana, Belgije, Engleske, Nemačke i Austrije kao i od strane domaćih lica. Opredelili su se za grupu stranaca koju su sačinjavali Alfred Hake, inženjer iz Magdeburga, Julijus Goldšmit, bankar iz Ludvigshafena i Maks Vajnšenk, industrijalac iz Regensburga. Imenovani su bili glavni akcionari velike fabrike šećera u Regensburgu.

Na predlog ministra narodne privrede i po saslušanju Ministarskog saveta, kralј je na osnovu zakona od 1898. doneo rešenje kojim se imenovanima daju povlastice za proizvodnju šećera u Srbiji.

Rešenje je izdato 17. oktobra 1898. godine. (21) Rešenje o povlasticama imalo je i jedno oštro ograničenje: prestajalo je da važi ako korisnici ne otpočnu fabričku proizvodnju šećera u roku od dve godine.

”U predviđenom roku oddve godine, fabrička zgradaje podignuta na Čukarici i blagovremeno je instalirana cela mašinska oprema, nabavlјena najvećim delom iz Nemačke. Neke mašine korišćene su iz fabrika šećera vlasnika u Regensburgu”.

”Puni kapacitet proizvodnje iznosio je oko 60 vagona prerade šećerne repe za 24 časa (600 tona/24 h).

Snimak prve srpske fabrike šećera na Čukarici 1899. godine. U prvom planu

Topčiderska reka. Snimlјeno sa nasipa železničke pruge Beograd — Niš.

Fabrikana Čukarici otpočela je sa radom 1900. godine”. (22)

Imajući u vidu uslove krajem dvadesetog veka (kada su građene šećerane poslednje generacije u Srbiji) ovakav tempo izgradnje jedne fabrike šećera bio je zadivlјujući.

Poslovni neuspeh

I pored izvanrednih povlastica, novoizgrađena fabrika u prvim godinama svog postojanja i rada iskazivala je poslovni neuspeh.

Zakonske povlastice su predviđale:… da će povlastičari za 20 godina biti oslobođeni od plaćanja carine i svih uzgrednih taksa na uvoz mašina, mašinskih delova, sprava, alata i građe, ako u zemlјi nedostaju, a tako isto na izvoz proizvedenog šećera.

Bili su za 20 godina oslobođeni od plaćanja neposrednih poreza, poreza na obrt i svih državnih, okružnih, sreskih i opštinskih prireza. Stekli su prava da iz državnih šuma koriste građu za građenje fabričkih zgrada, puteva, mostova i drugih građevinskih objekata, da na državnom i opštinskom zemlјištu vade besplatno kamen, pesak i šlјunak, da nabavlјaju ugalј iz državnih rudnika po ceni koliko državu staje i da se sa prvenstvenim pravom služe vodama iz reka, potoka i vodopada, pridržavajući se Zakona o vodama i njihovoj upotrebi. Za građene puteva, želјeznice, vodovoda i kanala, radi vezivanja preduzeća sa ovim saobraćajnim arterijama, povlastičarima su besplatno stavlјena na raspolaganje državna i opštinska zemlјišta, pa i privatna zemlјišta po uslovima predviđenim tadašnjim Zakonom o eksproprijacija od 1880. godine. Dobili su, najzad, na srpskim državnim želјeznicama smanjenu podvoznu tarifu od 25% za prenos građe, mašina, sprava, alata, sirovine, poluprerađevine i ostalog materijala potrebnog za građenje, uređenje i rad fabrike, a tako i za transport svojih prerađevina van zemlјe. (23)

Vlasnici fabrike objašnjavali su poslovni neuspeh pre svega nekontrolisanim uvozom šećera iz Austrougarske koji je na srpskom tržištu prodavan po niskoj ceni od 65 do 70 para po kilogramu, tj. po kartelnoj ceni međunarodnog koncerna šećera koju fabrika šećera na Čukarici nije mogla da postigne. (24)

Prosečna potrošnja šećera u Srbiji iznosila je u to vreme

4 miliona kilograma godišnje. U prvim godinama rada nove fabrike, uvezeno je 4,685 miliona kg (1901) 4.112 miliona kg, a (1902)
5 miliona kilograma (1903). Zbog nepovolјnih trgovinskih odnosa sa susednom državom, Srpska vlada nije mogla da udovolјi zahtevima za ograničenje uvoza i uvođenje visokih uvoznih carina. (25)

Navedeni obim uvoza po nižim cenama nije ostavlјao prostora za šećer proizveden u Srbiji.

Fabrika je imala velikih problema i sa obrtnim sredstvima. Dugovi fabrike su se gomilali i 1902. iznosili su preko 2 miliona dinara. (26)

Vlasnici fabrike u okolnostima poslovnog neuspeha doneli su odluku da fabrika prestane sa radom marta 1902. godine, pravdajući to time da im država nije pružila očekivanu potpoRU-

Obustava rada trajaće četiri godine.

Ova činjenica dodaće raznovrsnim posebnostima fabrike šećera u Beogradu još jednu. To je prvo bankrotstvo jedne fabrike šećera na našem tlu.

Šećerna repa

Sasvim je izvesno da do trenutka izgradnje prve fabrike šećera u Srbiji šećerna repa nije sejana. Šećerna repa je izrazito industrijska bilјka sa posebnim zahtevima uzgoja, i sasvim specifičnom namenom. U Srbiji, u kojoj je u to vreme i pšenica bila retka bilјka, a krompir počeo da se seje tek oko 1821. godine, malo je verovatno da je šećerna repa uopšte bila poznata.

Dajući široke povlastice investitorima nove fabrike, državna uprava im je nametnula i velike obaveze.

”U roku od 5 godina po komisijskom izveštaju (državne komore) da je fabrika proradila, imali su sav šećer da proizvode od domaće šećerne repe”. (21)

Ovako izričit uslov, a i interes same fabrike da obezbedi sirovinsku bazu za svoju proizvodnju, primoravali su fabriku da obezbedi stručnjake za obuku polјoprivrednih proizvođača, specijalne alate, đubrivo, seme i dr.

Za relativno kratko vreme postignuti su zadovolјavajući rezultati. Zemlјoradnici su rado prihvatali ovu novu polјoprivrednu kulturu, jer su imali veću korist nego od svoje uobičajene proizvodnje. Dok je 1900. pod šećernom repom bila površina od svega 255 ha, već 1901. godine obrađena je površina od 1163 ha. Prinosi po hektaru bili su sa stanovišta savremene polјoprivrede početnički 2,42 t/ha u 1900, odnosno 2,10 t u 1901. godini.

Obustava rada fabrike 1902. godine i četvorogodišnji zastoj u proizvodnji unazadili su početne uspehe u gajenju šećerne repe i vratili proces na početnu poziciju. Zbog toga je država prilikom zaklјučenja novog akta o povlasticama sa novim vlasnikom fabrike šećera obratila posebnu pažnju na odnos između novog preduzeća i proizvođača šećerne repe.

Radi detalјnijeg regulisanja ovog pitanja ministar narodne privrede doneo je 20. marta 1906. godine „pravila o zaklјučivanju ugovora između povlašćenog preduzeća i proizvođača šećerne repe, odnosno razdavanja semena, prijema i cene otkupa repe i davanje otpadaka iz fabrike šećera”. (28)

Preciznost sa kojom su regulisani ovi odnosi i danas mogu biti poučan primer za njihovo uređivanje. U svakom slučaju pokazuju svu ozbilјnost sa kojom se pristupilo ovom problemu i stručnost onih koji su obavlјali taj posao.

„Proizvođači šećerne repe bili su dužni da upotreblјavaju zemlјišta na kojima se mogla uspešno gajiti ozima pšenica, ili drugo pogodno zemlјište po savetu sreskog ekonoma..

… Morali su koristiti seme dobijeno od fabrike. Nјivu nisu smeli da đubre običnim, svežim, stajskim ni veštačkim đubrivom bez saveta stručnjaka fabrike. Repu su imali da seju u redove sa razmacima do 40 cm i da je okopavaju tri puta”. (29)

Sa svoje strane fabrika je bila u obavezi da obezbedi proizvođačima potrebnu količinu semena najbolјeg kvaliteta, potrebne mašine na poslugu ili na otkup, da proizvođačima daje predujam za obavlјanje radova oko repe i to za svaki hektar zasejan šećernom repom, po izvršenom drugom okopavanju (jedan deo) i posle trećeg okopavanja još jedan deo. Ove sume su se obračunavale u ukupnu cenu pri isporuci repe.

Vlasnici fabrike su imali i obavezu da u srezovima i okruzima gde se gaji repa otvore prijemne stanice na svim železničkim stanicama i parobrodskim pristaništima.

Bili su utvrđeni i datumi početka i završetka prijema repe, cene i obaveze fabrike da proizvođaču repe preda 30% isceđenih repnih rezanaca od neto količine isporučene repe.

Sve ove mere doprinele su da posle ponovnog otpočinjanja sa radom, fabrika sa inoviranom opremom, i bolјim korišđenjem kapaciteta, monopolskim tržištem, povlasticama i grubim korišđenjem jeftine radne snage počne da ostvaruje visoke profitne stope. Istovremeno pobolјšao se i položaj države u ekonomskim odnosima. Znatno se iz godine u godinu smanjivao uvoz šećera. Sa 7.011.882 kg (1906.god.) u 1908. spao je na 3.533.800 kg. (30)

Pobuna radnika

Zadovolјstvo vlasnika i državne uprave uspesima koji su ostvarivani poslovanjem ponovo otvorene fabrike ubrzo su poremećeni pobunom surovo eksploatisanih radnika. 13.februara 1907. godine izbio je — štrajk.

Neposredan povod bio je otkazivanje ugovora o tarifama koji je 1906. potpisan sa upravom fabrike i predstavnicima radnika.

Uzroci su bili mnogo ozbilјniji.

Opisivati nelјudske uslove života i rada radne snage regrutovane iz redova nepismenih selјaka, koji su i u sredini iz koje su poticali teško živeli, bilo bi izlišno.

Radno vreme je trajalo 13 do 15 časova dnevno, a u kampanji prerade šećerne repe i po 18 časova.

Međutim, prave razmere tragičnih uslova u kojima je tek nastala populacija industrijskih radnika Srbije živela i radila, ilustruju neke užasavajuće cifre.

”Od osnivanja fabrike 1898. godine do kraja 1901. godine bilo je 120 smrtnih slučajeva i 1.117 obolelih radnika”. (31)

Višednevni štrajk okončan je u noći između 28. februara i 1. marta 1907. godine. Prilikom pokušaja da se u fabriku uvedu ”štrajkbreheri” došlo je do krvavog sukoba. Policija je upotrebila vatreno oružje.

Poginula su četiri radnika, a nekolicina je ranjena. (32)

Ovaj događaj je na jedinstven način označio neobičnu posebnost fabrike šećera u Beogradu.

Bila je to prva i verovatno najtragičnija pobuna radnika u industriji šećera, i jedna od prvih u nastajanju radničke klase u Srbiji.

Beogradska fabrika šećera kao da je bila sudbinski predodređena da ispisuje redove potpuno netipičnih događanja.

Promene vlasništva

Od svih srpskih fabrika šećera beogradska fabrika je najviše puta promenila svoje vlasnike i nazive. U toku svog postojanja bila je u privatnom, državnom i (efemernom) društvenom vlasništvu. Samo su još šećerane druge generacije mogle da pretrpe takve transformacije (Ćuprija, Crvenka, Vrbas i Zrenjanin (Bečkerek)).

Beogradska šećerana je od 1898. godine kada je započela njena izgradnja, pa do 2003. godine promenila tri vlasnička statusa. Dva puta je menjala privatne vlasnike, pet puta je doživela izmene državne uprave, i najzad, u statusu društvenog preduzeća sa neodređenim vlasničkim titularom ušla je u novi milenijum, očekujući kroz proces tranzicije (prelaska iz socijalističkog u kapitalistički sistem) povratak u privatni vlasnički status tj. — privatizaciju. Iz dokumenata koji će biti prikazani u ovoj knjizi, videćemo sasvim neobične postupke promene vlasničkog statusa. Videćemo kako institucije jednog kapitalističnog poretka kao najdelotvorniji oblik vlasništva za fabriku šećera predlažu — državno vlasništvo, a videćemo i to kako se uprava jednog socijalističkog preduzeća velikodušno i sa rezignacijom odriče radničkog upravlјanja nad šećeranom i ustupa ga — državi.

A kako se, i sa kojom dinamikom menjao vlasnički status beogradske fabrike šećera?

Privatno vlasništvo

1. Kralјevsko srpska povlašćena fabrika šećera u Beogradu, Hake, Goldšmit i Vajnšenk, sa sedištem u Hali na Sali u Nemačkoj. (33) od 1898. do 1906.

2. Fabrika šećera u Beogradu nemačkog industrijskog društva a.d. u Regensburgu. (34) od 1906. do 1920.

Isto, str. 293. U monografiji ”Šest decenija beogradske šećerane”, autora Raičević i Đurašković na str. 85. bez navođenja izvora tvrde da je beogradska fabrika šećera za vreme Prvog svetskog rata od strane vlasnika iz Regensburga prodata ”jednom austrougarskom akcionarskom društvu”. Isto to tvrde i na str. 102 navodeći da je (naša) ”država isplatila bivšim vlasnicima — austrougarskim kapitalistima 14 miliona dinara” otkuplјujući od njih beogradsku šećeranu. Nasuprot ovome, akt Ministarstva pravde Kralјevine SHS R.S. br. 2473 od 30.10.1925. pokazuje da su privatni vlasnici šećerane, sve do 1925. godine bili oni iz nemačkog industrijskog društva u Regensburgu, što demantuje tvrdnju da je fabrika promenila vlasnike za vreme Prvog svetskog rata i da je prodata austrougarskom akcionarskom društvu.

Državno vlasništvo

1. Pod sekvestrom naše države kao neprijatelјska imovina, tj. pod prinudnom upravom do konačnog regulisanja vlasništva. (35) od 1920. do 1925.
2. Državna fabrika šećera na Čukarici (u Kralјevini SHS i Kralјevini Jugoslaviji). (36) od 1925. do 1941.
3. Državna fabrika šećera, špirita i kvasca — u Beogradu (37). Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, i pod upravom vlade generala M. Nedića. od 1941. do 1944.
4. Kombinat šećera i vrenja — kao preduzeća pod kontrolom i upravom organa Savezne vlade FNRJ. (38) Godine 1949. uz gornji naziv dodato je — „Dimitrije Tucović” od 1944. do 1950.
5. Kombinat šećera i vrenja — ”Dimitrije Tucović”, Savezna vlada upravu prenosi na republičke organe. (39) od 3.04.1950. do 14.08.1950.

Društveno vlasništvo

1. Kombinat šećera i vrenja — ”Dimitrije Tucović” (40); Na dan 14.08.1950. upravu nad fabrikom preuzeli organi radničkog samoupravlјanja od 14.08.1950. (35)
AktMinistarstva pravde Kralјevine SHS R.S.br. 2473 od 30.10.1925. godine i pod istim brojem dopis Ministarstva pravde, Ministarstvu finansija od 15.H1 1925. i Kralј srpske beogradske fabrike šećera Ministarstvu finansija od 20.H1 1925. (36)
Isto — (o prenosu fabrike u državno vlasništvo), i monografija Raičevića i Đuraškovića, ”Šest decenija beogradske šećerane”, str. 102 (o nazivu fabrika iz Poslovnika fabrike). 21

2. Društveno preduzeće Prva srpska fabrika šećera — „Dimitrije Tucović” 1898 (41) (fabrika šećera izdvojena iz sastava Kombinata kao posebno preduzeće). od 16.03.1994.

Zbog svoje istorijske zanimlјivosti i značaja jer se njima razmeđuju periodi privatnog i državnog vlasništva, kao i zbog činjenice da je svaki pokušaj da se dobije uvid u arhivske dokumente od pre 70 godina skopčan sa velikim teškoćama interesantno je pročitati originalna dokumenta na osnovu kojih se to sprovodilo.

Odlukom Nadležnog suda 16.03.1994. godine i pravno, kao što je to prethodno učinjeno fizički Kombinat šećera i vrenja „Dimitrije Tucović” razdvojen je na dva pravna subjekta -Industriju vrenja i industriju šećera. Fabrika šećera, dislocirana u Padinsku skelu na putu Beograd-Zrenjanin dobila je naziv — Prva srpska fabrika šećera — „Dimitrije Tucović”, 1898.

Ministarskom savetu

Fabrika Šećera na Čukarici kod Beograda sa odgovarajućim zemlištem i svima instalacijama i n>oj pripadajuće nopokretno imanje u površini od oko 105 hektara u đolikom Orašju i Krn»ovu sreza oraškog okruga smederevskog nalazo se pod sokvestrom kao svojina NEMAČK0G INDUSTRPJSKOG UDRUŽENA U REGENSBURGU“ u Nemačkoj i kao imovina nemačkog karaktera podleži likvidaniji po čl.297. Bersajskog Ugovora o miru, o čemu je donela svoje rešenje i zato nadložna komisija oa LikvidaciJu pod Br.950 od 2b.februara 1925.god.

Pomenuto društvo podiglo je ovu fabriku na osnovu zakonske povlastice za podizanje fabrnke šećera i. kroizvodnju šećera od 21. februara 1906.god., sa rokom dr 16.februara 1926.godine.

Osnovna glavnica ovog akcionarskog društva iznosi 1,400.000.maraka podelena na 700.000.-maraka osnovnih i 700.000.-maraka priorktetnih akciJa.AkiiJo glase na imaoce a nominalna vrednost svake akcije je 1000.-maraka.

Fabrikom Šećera na Čukarici u Beogradu,kao sekvestralnim dobrom neprijatelјskih podanika,rukuje područno mi ^inistarstvo Pravde počev od 12. maJa 1920.God’. pa do sada.

Za imanje u Vel. Srašu i Krnjogu postoji rešenje Ministra pravde S.Br. 348 od 18.februara 1920.god., kojim se ovo imanje ustupa natrag selјacima prodavcima, s tim, da oni vrate novac, koji su dobili prilikom prodaje.Faktično Je stanje sada,da selјadi uživaJu ovo KKa’be i voćina od njih deponovala je novac po odobrenju Prvosteponog Suda kod Sreske FinansiJsko uprave.

Po čl. 25. Uredbo o imovini neprijptelјskih podanika likvidaniju dobara, prava i interesa stavlenih pod državni sekrestar naređuje ministarstvo Pravde po saslušanje Savotodavnog odbora, saobrazno Ugovorima o miru.

Po propisima Uredbe o imovinn neprijatelskih podanika i Pravilnika za I3vršenjb ove Uredbe lnkvidacija neprijatelsknh dobara može se izvršiti na dva načina: ili da sama država otkupi dotično dobro-čl.29.uredbe, ili da se dobro proda Javnom licitacijom.

U ovom sluča.ju likvidacije fabrike šećera na Čukarici u Bsogradu,da bih ovo pitanje rešio na način kako he najbolo odgovarati nzšim privrednim, ekonomskim, nacionalnim i državnim interesima u opšte, ja sam, pre no što sam uputio predmet Savetodavnom Odboru na mišlenja o načinu likvpdaciJe saslušao mišlјenje Ekonomsko Finansijskog Komiteta Ministara o tome, koji bi način likvidaiije od gore istaknutih dva, s obzirom na istaknute interese naše države bilo bole sprovesti.

Ekonomsko-FinansiJski Komitet Ministara rešio je na svojoj sednici od 2. oktobra 1925.god., pod Br»4969 da Država kupi fabriku šećera na osnovu ČL.29. Urodbe o imovini neprijateljskih podanika.

Savetodavni odbor pri ministarstvu Pravde kao nadležan za određivanje najniže otkupne cene odredio je na osnovu čl.29.Uredbe o imovini neprijatelјskih podanika na sednici svojoj od 29. oktobra 1925.god. motivisaku najnižu otkupnu cenu za fabriku šećera na Čukarici sa svim onim, što je njoj pripadalo na dan stupanja u važnost Versajskog Ugovora o Miru kao i za imanje u Vojno Orašju i Krnjevu.

DINARA: 14,000.000.-

i slovima: četrnajest miliona dinara.

Na osnovu prednjeg rešena Ekonomsko-Finansijskog Komiteta Kinistara i-predloga Savetodavpog Odbora a po čl.29.Uredbe o imoviki nepriJatelskih podanika čast mi je predložiti kinistarskom Savetu, da izvoli doneti rešene, da Ministarstvo Finansija kupi za državne potrebe fabriku šećera na Čuka rici sa svim onim, što je njoj pripadalo na dan stupanja u važnost Versajskog ugovora o Miru i imanje u Vel. Orašju i Kraljevu kao svojinu „Nemačkog industrijskog udruženja akcionarskog društva 13 RETENSBURGA“, PO ceni od

DINARA: 14,000.000.-

i slovima: četrnaest miliona dinara, koja se suma ima uneti u smislu čl.21. zakona o isplati ratne štete u fond; za ratnu štetu. Isplatu ove kupovno cene ima Ministar Finansija da izvrši u četiri jednako godšinje rate počev od 11. decembra 1925.godine.

Ministarstvo Fcnansija iia odmah da preuzme fabriku u sadanjem njenom stanju sa celokupnom aktivom i pasivom, kako se vode po knjigama.

Rešene Ministra pravde »Br.348 od 18.februara 1920»god., koje s e odnosi na ustupanje pmalјa u Eol.Orašju i Krpovu ranijim prodaocima, ima da se izvrši.

Ako bi država platila ma kakav dug za fabriku šećera, isti so ima odbiti od označone sume od 14,000.000.-dikara.

Ministar Pravdo,

M. Đuričić s.r.

Ministarski Savet na sednici svojoj od 10.novembra 1925.god.

usvojio je u svemu prednji predlog gospodina ministra pravde.

Predsednik Ministarskog Sapeta, Nik. P.Pašić s.r.

Sleduju potpisi Ministara:

Da je ovaj prepis veran svome originalu,-o v e r a v a 13.novembra 1925.god. 25

Tačno dvadeset i pet godina kasnije (1950. godine) u državi koja nije više kralјevina, od strane vlasti komunističkog poretka, aktom čiji glavni potpisnik nije Nikola Pašić već Josip Broz-Tito, donosi se Naredba kojom se uprava nad nizom preduzeća (a među njima su i fabrike šećera) prenosi na niže, republičke vlasti, a ubrzo ustupa — radničkom upravlјanju. Ova naredba objavlјena je u Sl. listu FNRJ br. 25 od 5.04.1925. pod br. 212. U delu naredbe koji se odnosi na tada postojeće fabrike šećera sa teritorije NR Srbije navode se:

5) Preduzeća Savezne prehrambene industrije

Kombinat šećera i vrenja „Dimitrije Tucović”, Beograd, Fabrika šećera, Zrenjanin; Fabrika šećera Ćuprija; Fabrika šećera „Bačka” Vrbas; Fabrika šećera i špiritusa Crvenka;… (u nastavku se navodi ulјare i skrobare i proizvođači testenina) i naznačuje da se sva pobrojana preduzeća prenose pod rukovodstvo Glavne direkcije industrije vrenja i testa Ministarstva industrije NR Srbije. (Zanimlјivo je da se rukovođenje industrije šećera prenosi na direkciju industrije vrenja i testa!?)

Kao svojevrstan kuriozitet su zadnje stranice ove Naredbe na kojima su svojeručni potpisi čitavog niza najviših državnih funkcionera u tadašnjoj državi.

Protokom vremena ta okolnost posebno uvećava skroman značaj dokumenta o prenosu vlasti sa jednog na drugi organ državne uprave. Postaje trag istorijskog razdoblјa.

Zanimlјivost ovog akta je i u tome, da je pisan — ćirilicom.

Savezna vlast piše ćirilicom! Danas je to nezamislivo. Odumiranje ovog pisma bilo je brže od ”odumiranja države.”

Navedena naredba bila je samo jedan međukorak ka proklamovanju radničkog samoupravlјanja koje će uslediti kroz nekoliko meseci.

Bio je to dobro promišlјen poduhvat sa cilјem da se u svetu nepopularno državno vlasništvo preimenovanjem u tzv. društveno pretvori u nešto nepoznato, neodređeno, eksperimentalno, i različito, kako bi se otklonile sve one neugodnosti koje su povezivane sa državnim vlasništvom.

Istovremeno, radničko samoupravlјanje je nudilo ne samo primamlјivu ideološku potku već i idealnu mogućnost da se država i vlast rasterete mučne brige rukovođenja privredom (planiranja, opskrblјavanja procesa rada, investicija, ličnih dohodaka i dr.).

Najvažnija posledica bila je ta što su se sada sva moguća nezadovolјstva radnika umesto prema vlasti i državi usmeravala prema njima samima. Oni su upravlјali.

Seobe

Beogradska fabrika šećera je još po nečemu jedinstven primer između šećerana na tlu Srbije.

To je jedina fabrika koja je doživela kompletnu demontažu i pokušaj izmeštanja u drugu zemlјu, i jedina koja je napustila prvobitnu lokaciju na kojoj je izgrađena.

Prilikom povlačenja neprijatelјskih snaga 1918. godine, nekoliko dana pre ulaska srpske vojske u Beograd, u fabrici su demontirane mašine i uređaji i sa drugim materijalom utovareni su u šlepove i Dunavom upućeni za Budimpeštu.

Fabrika šećera na Čukarici u Bgd. izgled poslednjih godina rada na toj lokaciji.

Međutim, u svom brzom prodoru na sever srpska vojska je sustigla taj transport u Baji i sve šlepove vratila u Beograd. (42)

Sedamdesetih godina XX veka bilo je očigledno da fabrika više ne može da opstane na svojoj prvobitnoj lokaciji.

Umesto na dalekoj periferiji grada našla se stešnjena njegovim proširenjem. Gradska naselјa su kilometrima udalјila ivične rubove grada, a fabrika više nije imala prostora za povećanje, a ni mogućnosti da joj se doprema repa kroz najgušće naselјene delove grada.

Bilo je neminovno da se izmesti na novu lokaciju.

Ona je daleko od grada na putu Beograd — Zrenjanin u Padinskoj Skeli.

Konačno preselјenje obavlјeno je 1984. godine. Poslednja kampanja prerade šećerne repe na prvobitnoj lokaciji obavlјena je 1983. godine.

Razaranja

Beogradska fabrika šećera je jedina srpska fabrika šećera koja je u oba svetska rata razarana i dva puta bila na prvoj liniji sukoba zaraćenih strana. Rušili su je i neprijatelјi i saveznici.

U Prvom svetskom ratu njenu sudbinu određivala je već sama okolnost da se nalazila na granici dveju zaraćenih država Austrougarske i Srbije. Već prvih dana rata 1914. godine bila je na meti neprijatelјske artilјerije, ali prava agonija nastala je oktobra 1915. god.

Posle pretrplјenih poraza u 1914. godini na Ceru i Kolubari, koje je doživela austrougarska vojska, za 1915. godinu pripremlјena je velika ofanziva uz učešće nemačkih jedinica i pod komandom general feldmaršala Makenzena.

Sa nemačkom pedantnošću i uz učešće nekoliko stotina artilјerijskih oružja, među kojima i onih najtežeg kalibra od preko 350 m/m, otpočela j e velika ofanziva 5. oktobra 1915. godine.

Glavni udar ovoga puta usmeren je na Beograd.

Iz dva smera, preko Save i Dunava započet je obuhvatni manevar sa cilјem da se izoluje odbrana, preseku glavne komunikacije prema jugu i zauzme prestonica.

Udar preko Save iz Srema (tada u Austrougarskoj) usmeren je preko Ade Ciganlije — Čukarice — Banovog brda i Topčidera.

Fabrika šećera je bila upravo na pravcu udara.

Beograd je zasut hilјadama granata, a kanonada nije prestajala. Goreo je čitav grad. Prvi udar sručio se na isturene srpske jedinice na Savskim adama, Međica i Mala Ciganlija (danas je to poluostrvo u čijem rukavcu su zimovnik rečne flote i brodogradilište), na Adu Ciganliju i priobalјe desne obale Save. Desantni talasi Nemaca nadirali su odlučno i bespoštedno i uskoro je ceo prostor bio zahvaćen žestokim borbama prsa u prsa. Nemačke jedinice su imale zadatak da uspostave mostobran na desnoj obali Save.

Obe strane su trpele teške gubitke.

O žestini ovih borbi svedoče zapisi i sećanja preživelih učesnika, ali i činjenica da je po okončanju borbi upravo od strane napadača Banovo brdo izabrano za mesto nemačkog vojničkog groblјa, a od strane neprijatelјa podignut je i spomenik u blizini mesta na kome su sahranjeni njegovi vojnici, kao obeležje poštovanja i divlјenja prema srpskim vojnicima.Verovatno jedinstven spomenik u svetu podignut protivniku na kome piše:

HIER RUHEN SERBISCHE HELDEN

Ovde počivaju srpski junaci
+ 1915 +

A šta kažu učesnici ovih borbi? (43)

… Od same zore, do četiri časa po podne, i na Maloj Adi Ciganliji vođena je očajna borba pešadije. I najzad, oko četiri časa, pod navalom jednog nemačkog puka, naša posada od jedne čete morala je da podlegne. Borba se sada prenosi na Veliku Adu, koja se pretvara u nemačku klanicu. Očajni napori Nemaca da zauzmu ovo ostrvo ostaju bez uspeha. Borbe se vode između drveća, grudi u grudi, a najčešće rade bajoneti i bombe. Krvi je bilo toliko da je Sava odatle do ušća tekla crvena, a stubovi porušenog mosta bili su prosto zakrčeni probušenim pontonima i nepreglednim spletovima lјudskih telesa iskidanih zrnima Bilo je pontona koji su lagano klizili niz vodu bez upravlјača, jer njihova posada, mahom pobijena, nije mogla da upravlјa njima, a iz tih osakaćenih pontona ranjenici su uzalud dozivali pomoć. Ti ogromni čamci, puni lјudskih telesa, lagano su plovili ka ušću Save, bojeći crvenom bojom vodu ispod sebe…

”Oko osam i po časova”, opisuje taj dan komandant Radojević, „odjednom, kao iz kabla, sruči se oganj na celom frontu od rovova unazad, sve do Košutnjaka i Dedinja. Adu Ciganliju obmotao je gusti crn i žut dim, a svaki korak zemlјe preoran je razornim zrnima. Iz fabrike šećera i čukaričkih kuća kulјala je vatra, letele grede, lizao plamen, padao kamen, sipala prašina, kao da se ogromni vulkani razdiru. Mala Ada sva je u dimu, iz koga neprestano seva plamen, lete polupane grede i mlazevi vode.

Potmuli zvuci dalekih teških topova i strahovita eksplozija njihovih granata, prasak šrapnela i razornih zrna, jake monitorske i obalske artilјerije, sve se to slivalo u luđačku harmoniju… Paklena vatra nastavlјena je i drugogadana. Oko dva časa posle ponoći, komandir mrtve straže sa Velike Ade javlјa da neprijatelј podiže most. Odmah upućujemo u izviđanje englesku šalupu s drvenim koritom i okloplјeni čamac ‘Jadar’. Oko tri časa, prema sredini Ade, otvaraju naše trupe brzu pešadijsku vatru. Na Adi Ciganliji počinje borba pešadije. U zoru, ‘Jadar’ prelazi na Malu Adu i prenosi prvu grupu zaroblјenih Nemaca (iz 102, 104. i 108. pešadijskog puka). Oni izjavlјuju da su došli sa ruskog fronta do Batajnice, pa trčećim korakom do Ade Ciganlije, jer su zakasnili sa prelazom. Oko osam časova nemačke trupe potiskuju našu posadu sa uzvodnog vrha Ade ka gornjem mostu. Odmah prebacuju svoje nove čete i mitralјeze. Jedan nemački poručnik, sa dva mitralјeza i poslugom, zalazi u savski rukavac da bi s leđa tukao naše jedinice. Opažen i dočekan vatrom, on se spušta tokom vode sa onesposoblјenim vozarima, te ga naši vozari, bez pušaka, veslima zaroblјavaju. Poslepodne, u jedan mah, čuju se gromki uzvici na Maloj Adi, a potom tamo nastaje grobna tišina. Dobrovolјci, dečaci sa ‘Pobede’, skidaju mitralјez pa ga na rukama nose prema sredini Ade, te otvaraju vatru na Nemce. Pred veče je neprijatelј prodro do ispred užeg mostobrana. Mrak je zadržao njegovo dalјe prodiranje. Naša dva batalјona su prepolovlјena, ali je i nemačka divizija skupo platila osvajanje prvih stopa srpske zemlјe… ”

”Na gornjem vrhu Ade”, piše učesnik u jurišima, „Nemci su se iskrcali i poseli naše zaklone, s nogama u vodi. Na donjem isto. Mala Ada ne odgovara. Čamci i dalјe nadiru. Dolazili su krivudajući, teški od šćućurenih vojnika, dokje bela ruka plavokosog čoveka, jedina vidna, upravlјala malim motorom na krmi. Pri obali su se uskomešali vrhovi šlemova iznad sivog metalnog ruba bokova. Poneki je pristajao, nasukao se i praznio za časak svoju posadu, koja se odmah pretvarala u masu pripijenu uz zemlјu, u blato, pola u vodi. Drugi obalu nisu ni dodirnuli, kao da su odbijeni prigušenim jaukom i bolovima na njoj: neodlučno i polako, spuštali su se niz vodu, noseći bezoblični tovar — ručna bomba ih je pretvorila u ploveće sarkofage. Izdvajali su se pre okršaja, kao predujam smrti. Pored obale, koja je praštala, prošli su nemo niz vodu, preko vodenih odjeka, kao mala ostrva nad kojima je već lebdeo mir”.

Napad iz vazduha

Ni u Drugom svetskom ratu fabrika šećera na Čukarici nije bila pošteđena razaranja. Ovog puta prvi udar došao je od tadašnjih saveznika.

3. jula 1944. fabrika je pretrpela bombardovanje od strane anglo-američkih bombardera. Tri meseca pre oslobađanja grada bombardovana je fabrika koja ne pripada ratnoj proizvodnji i koja u to doba godine ne radi. Bilo je to besmisleno razaranje.

”U krugu fabrike palo je 33 bombe, tako da je fabrika onesposoblјena za normalan rad. Bombardovanje je bilo tako jako da je zapalilo i stovarište benzina ”ŠEL” (danas „Jugopetrola”). Požar se proširio i na delove fabrike šećera. Električna mreža, vodovodne instalacije, telefonske veze — sve je bilo pokidano… srušena su tri magacina za suve rezance, oštećeni su veliki magacini, garaža i direkcija i neke manje zgrade. Nekoliko bombi je palo u repne kanale, uništilo je velike vage, srušen je želјeznički most preko Topčiderske reke. Teško su oštećeni glavna kanalizacija, zgrada sušare, industrisjki koloseci…” (44)

Sticajem okolnosti o ovom napadu ostali su i neki materijalni dokazi. Dokumenti za istoriju, snimci samog napada i njegovih posledica.

Snimak iz aviona u toku napada od strane američkih bombardera posle eksplozije prvih bombi, nesumnjiva je potvrda autentičnosti cilјa.

Na gornjem delu fotografije vidi se reka Sava i usidreni čamci. U donjem delu slike je pruga uzanog koloseka Beograd — Užice, i železnička stanica Čukarica. U levom donjem uglu vidi se ulaz u železnički tunel (u žutom krugu), a dužinom leve strane slike — Paštrovićeva ulica. Sa desne strane, vide se rezervoari ”ŠEL-a” (danas ”Jugopetrola”.)

Fotografija je reprodukovana sa jednog snimka pronađenog u arhivi beogradske šećerane. Na poleđini snimka otisak je pečata Istorijskog muzeja Srbije — fototeka, broj negativa 1556 E i opis fotografije i lokaliteta. Poreklo negativa nije navedeno.

Proverom u Istorijskom muzeju Srbije ustanovio sam da u fototeci više nema naznačenog negativa, a ni fotografija urađenih na osnovu njega, što znači da su sada urađene reprodukcije verovatno jedini primerci na kojima se može videti događaj iz 1944. godine.

Treba još napomenuti da je potraga za ovim snimcima pokrenuta posle pregleda monografije ”Šest decenija beogradske šećerane” od autora, Raičevića i Đuraškovića, objavlјene 1958. godine, u kojoj je na str. 48 prikazan ovaj snimak bez navođenja porekla i izvora i u tehnički vrlo lošoj interpretaciji što je bilo u skladu sa tadašnjim tehničkim mogućnostima.

Snimci ”učinka” bombardovanja takođe su pronađeni u ostacima arhive beogradske šećerane i takođe svedoče da se odnose na prostor fabrike šećera. Ruinirana stanična zgrada železničke stanice „Čukarica” je nemi posredni svedok.

Opet oktobar (ali 1944)

U oktobru 1944. započele su borbe za oslobađanje Beograda. Grad je oslobođen 20. oktobra, ali Čukarica nije.

Neka zla kob je opet prikovala Nemce za tlo na kome je 1915. godine toliko njih izginulo. Samo su sada imali izmenjenu ulogu. 1915. godine su se borili da osvoje mostobran na desnoj obali Save, a sada su vodili borbu da očuvaju, odnosno odbrane mostobran koji su držali na desnoj obali Save.

Fabrika šećera je opet bila u centru borbi.

Situacija na bojištu nabacila je nemačku borbenu grupu pod komandom pukovnika Cimermana na prostor oko fabrike. Da li se ona razvojem borbenih dejstava slučajno tu zatekla pokušavajući da se probije ka mostu na Savi kod glavne železničke stanice ili je dobila zadatak da osigura mostobran za razbijene delove grupe Štetner, koja se posle poraza između Smedereva i Boleča u delovima probijala prema Savi — nije do sada objavlјeno, bar ne kod nas. Uglavnom, oni su bili tu i nisu imali nameru da se predaju već su pod odlučnom komandom pukovnika Cimermana pružali ogorčen otpor.

Grupa je bila sabijena na vrlo uzak prostor od podvožnjaka u Radničkoj ulici, tj. od ušća Topčiderske reke u Savu do razdvajanja ove ulice i starog puta za Obrenovac. (Sada je to kod prevlake za Adu Ciganliju koja tada nije postojala). Sa osloncem na Savu to je bilo oko 1250 metara. Od Save do hipodroma bilo je oko 500 m a najistureniji deo nalazio se na Čukaričkoj padini na kojoj su utvrdili školu „Matija Ban” i prostor oko crkve koji se spušta okomito ka Paštrovićevoj ulici i hipodromu.

Centralne otporne tačke bile su fabrika šećera, nasip pruge uzanog koloseka i tunel na toj pruzi u koji se ulazilo odmah kod tadašnje železničke stanice uzanog koloseka, zapravo uz sam fabrički krug. Tunel je u dužini od oko 500 m prolazio ispod uzvišenja na kome je crkva i izlazio otprilike kod današnje benzinske pumpe kod prevlake za Adu Ciganliju.

U zahvatu mostobrana bio je i prostor skladišta ”SEL”-a (danas „Jugopetrol”).

To je bilo poprište drame. (45)

”U žestokim sudarima neprijatslј je na Čukarici bio potisnut u dobro utvrđeni rejon koji su činili: betonski bunkeri od tvrdog materijala, fabrika šećera i škola sa zazidanim prozorima i vratima, crkva i železnički tunel, odakle je pružao ogorčen otpor. Nemci su se prosto ukopali u nasip pruge uzanog koloseka, a tunel koji je izlazio na drugu stranu Čukarice, prema Savi, pretvorili su u jak oslonac i bezbedno sklonište. Nekoliko juriša na fabriku šećera bilo je odbijeno. Hitlerovci su ih dočekali otporom koji lički proleteri nisu mogli provaliti. Taj izuzetno visok borbeni moral nemačkih vojnika, upornost i disciplina u borbi, bili su začuđujući”.

”Na Čukarici je borbena grupa pukovnika Valtera Cimermana, iako je već bila fizički i psihički gotovo izmoždena, i dalјe uporno branila rejon fabrike šećera, škole, crkve i železničkog tunela. 16. oktobra neprijatelј je na Čukarici izvršio dva snažna protivnapada u nameri da se probije prema Banovom brdu… U noći između 17. i 18. oktobra delovi 28. udarne divizije 12. udarnog korpusa Narodnooslobodilačke vojske provalili su u odbranu nemačkih snaga kod škole, a delovi 1. ličke proleterske brigade 6. proleterske divizije, uz pomoć sovjetskih tenkova i artilјerije, posle dva juriša likvidirali su otpor u nekoliko utvrđenih bunkera i zgrada preudešenih u vatrena gnezda kod crkve i fabrike šećera, ali su one i dalјe nekoliko puta prelazile iz ruku u ruke.

Napad snaga 209. gardijskog strelјačkog puka sovjetske 73. gardijske strelјačke divizije na železničku stanicu Čukarica, i pored velikog zalaganja, nije uspeo. Borba se vodila s promenlјivim obrtima i na jednoj i na drugoj strani, ali Nemci nisu uzmicali ni za korak. laka artilјerijska oruđa dovučena su u strelјački stroj crvenoarmejaca da neposredno gađaju puškarnice bunkera i mitralјeska gnezda. Ni to nije pomoglo da se slomi otpor neprijatelјa. I ovde su se Nemci besomučno tukli, a njihova artilјerija sa Ade Ciganlije pružala im je podršku uraganskom vatrom. 18. oktobra u 7 časova nemačke jedinice na Čukarici, podržavane snažnom artilјerijskom vatrom s leve obale Save i s Ade Ciganlije, prešle su u protivnapad s cilјem da prodru na Banovo brdo i dalјe, u Topčidersku kotlinu, kako bi olakšale pokušaj proboja korpusne grupe generala Štetnera sa Smederevskog druma i otvorile joj put ka Savi. Napad pešadije su podržavali jurišni bombarderi koji su nadletali i bombardovali u parovima. U oštrim borbama, po zgradama i na otvorenom prostoru, u kojima je na obema stranama bilo znatnih gubitaka, neprijatelј je do 15 časova povratio školu, ali je tu bio zaustavlјen. Neke krovove je zahvatio plamen a neki su se sa treskom rušili i zaprečavali ulične prolaze. Zgrade koje su se rušile zatrpale su više boraca, ali niko nije ni pomišlјao na dalјe povlačenje. Glavnu bitku su dobili borci koji su bili razmešteni ispod krovova kuća i umesto ručnih bombi bacali na ulice, među Nemce, mine minobacača od 82 milimetra.

U izveštaju komandanta i političkog komesara 17. slavonske brigade 28. udarne divizije za 18. oktobar kaže se:

”Mi već dva dana i jednu noć napadamo. Škola na Čukarici već nekoliko puta išla je iz ruku u ruke… Noćas, uz pomoć dva ruska batalјona, pripremamo napade dalјe…”

Nije uspeo ni protivnapad nemačkih snaga izveden radi spajanja borbenih grupa na pravcu Čukarica-glavna železnička stanica.

Početak napada je određen za 14 časova 20. oktobra.

Tačno u određeno vreme otpočela je artilјerijska priprema napada na Čukaricu. Posle rike artilјerije, od čijih se granata tresla zemlјa i prskala stakla na prozorima, u napad su krenule jedinice 13. i 15. gardijske motorizovane brigade, 209. gardiskog strelјačkog puka, batalјoni 3. ličke proleterske brigade 6. proleterske divizije i slabiji delovi 28. divizije, ali ni tada nisu uspeli da likvidiraju borbenu grupu pukovnika Cimermana na Čukarici. Uništena su tri tenka i oko 200 nemačkih vojnika, ali se glavnina održala. U dejstvo je ponovo stupila artilјerija, posle čije uraganske vatre je opet prešla u juriš pešadija. Međutim, neprijatelј se uprkos ovoj snažnoj vatri i jurišu i dalјe održavao. Hitlerovci su se grčevito tukli nadajući se pomoći iz Bežanije kad padne mrak. Pred noć je jedan major iz te grupe preplivao Savu kod Ade Ciganlije i panično saopštio generalu Štefanu da je grupa pred uništenjem. General je odmah naredio komandantu inženjerije da prikupi sva raspoloživa sredstva i da u toku noći preveze pripadnike Cimermanove grupe preko Save. Obezbeđenje prevoza povereno je vazduhoplovnom inženjerijskom batalјonu „Midze” i batalјonu za uzbunu ”Hofman”, koji su bili upućeni radi prihvata levom obalom Save. Batalјon ”Midze” je u svom sastavu imao četiri čete. On je došao iz Surčina, a zatim se s leve obale Save prebacio na Adu Ciganliju i poseo prihvatni položaj na njenoj južnoj ivici, s tim što je jednu četu držao u rezervi na središnjem delu ostrva. Prikuplјeno je sedam gumenih čamaca i njima je cela grupa od 1.300 preživelih Nemaca najpre prebačena na Adu Ciganliju, a zatim su, jednom mornaričkom desantnom skelom na penušama, dvema skelama nosivosti od po 8 tona (dvostruka skela), dvema skelama nosivosti od po 24 tone i jednom skelom na gumenim čamcima, sve lјudstvo i oprema prebačeni na levu obalu Save, odakle su upućeni na Bežaniju. Nemci su to činili vrlo vešto i prikriveno pošto u jugoslovenskim i sovjetskim jedinicama koje su napadale Čukaricu nije otkriveno da se protivnik povlači. 21. oktobra oko 6 časova i 30 minuta poslednje lјudstvo je napustilo Adu Ciganliju i prešlo Savu. Time je u Beogradu bio razbijen i poslednji otpor neprijatelјa.

U toku ovih borbi Nemci su miniranjem srušili oba fabrička dimnjaka da bi otežali vizuelnu orijentaciju protivničke artilјerije (46).

Povlačenjem borbene grupe ”Cimerman” na levu obalu Save 21. oktobra definitivno je oslobođen čitav Beograd.

Za šećeranu „Beograd”, okončan je rat tek tada.

Uspavani div

Nova fabrika šećera u Padinskoj Skeli pripada četvrtoj generaciji fabrika šećera izgrađenih na tlu Srbije u periodu od 1975. do 1985. Nјenim puštanjem u rad 1984. godine prestao je rad nekadašnje beogradske fabrike šećera na Čukarici.

Novoizgrađena fabrika (udalјena 20 km od Beograda na putu Beograd — Zrenjanin) jsdna je od najvećih novopodignutih fabrika u Srbiji sa dnevnim kapacitetom prerade od 6000 tona repe, odnosno sa mogućnošću prerade 480.000 tona šećerne repe za 80 dana rada fabrike. Navedeni kapacitet (od 6000 t/24 h) sto puta je veći od kapaciteta prve fabrike iz 1898. godine i 33 puta od mogućnosti koje j e imala stara fabrika u trenutku gašenja proizvodnje u njoj.

U izgradnju fabrike uloženo je 176 miliona DEM (ssa 88 miliona S).

Fabrika raspolaže sa silosima za 50.000 tona šećera, podnim skladištem za 6000 tona šsćera, silosom za 8000 tona suvih repnih rezanaca i kesonima za 20.000 tona melase i 15.000 tona mazuta.

Najveću proizvodnju šećera fabrika je ostvarila 1990. godine kada je proizvela 52.000 tone šećera. Posle tog rekorda fabrika je počela da posrće pod teretom ekonomske blokade u kojoj se našla Jugoslavija. Poslednja godina proizvodnje bila je 1997. godina, a najniži nivo proizvodnje bio je 1993. godine (5.315 tona).

4. aprila 1998. godine organi upravlјanja i rukovođenja obavestili su dopisom (faksimil u prilogu) nadležnog ministra o prestanku rada i zatražili da dalјu odgovornost za rad fabrike preuzme vlada republike odnosno — država.

Bio je to verovatno prvi (a možda i jedini slučaj) da se proizvođači odriču prava da upravlјaju tzv. društvenom imovinom. Na ovaj način beogradska fabrika je u istoriji srpske industrije šećera zauzela još jedno neobično mesto. U pomenutom dopisu se navodi

DP PRVA SRPSKA FABRIKA ŠET.ERA „DIMITRIJE TUCOVIĆ „1898“ d.o.o. VLADA REPUBLIKE SRBIJE

N/R Ministra,
G-na Milana Beka
Poštovani. gosiodine Ministre,

Izuzetno vanredne okolnosti vezane za nepovolјan ekonomski položaj najstarije fabrike šećera u Srbiji, koja ove Godine (1998.) obeležava 100. Jubilarnu Godišnjicu postojanja, upućuju nas da Vam se posebno obratimo .

Naime, već više Godina, zbog nedostatka finansijskih sredstava u celoj reprodukcionoj liniji proizvodnje šećera, ova Fabrika se suočava sa velikim finansijskim teškoćama.

Pitanje finansiranja ove proizvodnje svakim danom postaje sve teže i neizvesnije, jer ista po prirodi spada u kapitalno intenzivnu proizvodnju.

Zbog nedostatka sredstava i višegodišnje depresijacije cene šećera, rasla je zaduženost Fabrike, koja sada dostiže 1/4 knjigovodstvene vrednosti pasive Preduzeća.

Ova Fabrika, kao najveća novoizgrađena šećerana u Jugoslaviji, po svojim poslovnim performansama bila je predodređena da Generira razvoj pre svega primarne prolјoprivredne proizvodnje, hemijske, mašinske, konditorske i industrije alkohola i kvasca, kao i uslužnih delatnosti.

Posebno ukazujemo na činjenicu da je ova Fabrika (posebno u vreme sankcija) znatan deo obrtnog kapitala prelila u primarnu polјoprivrednu proizvodnju i da to više iz zone Gubitaka ne može da čini.

Sada nas zabrinjava i činjenica da za ovogodišnju kampanju prerade šećerne repe vlada izuzetno slabo interesovanje za setvu šećerne repe , zbog neizmirenih obaveza Fabrike prema proizvođačima šećerne repe i neregulisanih odnosa na relaciji proizvodnja — prerada — plasman u reprocelini za šećer .

U postojećem ambijentu za proizvodnju šećera ne postoji racionalan interes za održanje ove proizvodnje , što su nam potvrdile vodeće svetske kompanije iz ove oblasti , koje su odustale od dalјih pregovara za plasman kapitala kod nas u ovu proizvodnju , ukazujući upravo na visok stepen rizika i nedostatak odgovarajućeg režima u proizvodnji šećera kod nas.

PRVA SRPSKA ŠEĆERANA je pre sto Godina nastala kao prvo akcionarsko društvo u Srbiji između šećerane iz Regenzburga i Kralјevine Srbije.

ŠEĆERANA je u ovom veku prolazila kroz status privatne fabrike (1898. -1924.) i državne fabrike (1925. -1950.), a sada je u statusu društvenog preduzeća.

Na području Centralne Srbije oeo je jedina privredno aktivna šećerana, jer su ostale (Požarevac, Šabac i Ćuprija) van funkcije.

Međutim, za dalјi opstanak ove Fabrike neophodan je svež kapital iz domaćih ili inostranih izvora.

Imajući u vidu da su domaći izvori kapitala presatali, skoro Godinu dana radimo na animaciji stranih partnera, u kom smislu su neke strane firme iskazale interesovanje za ulaganja u ovu Fabriku , ali iz navedenih razloga zastale u dalјim aktivnostima na tom planu.

Osnova za navedenu animaciju su studije dve revizorske kuće sa međunarodnom licencom, kojima su date pretpostavke za uklјučivanje stranog kapitala u ovu Fabriku.

Navedene studije, između ostalog, upućuju na moguća ulaganja u ovu Fabriku od oko 110 miliona DEM, a vrednost ŠEĆERANE bila bi utvrđena u skladu sa zakonskim mogućnostima.

Usled totalne finansijske iscrplјenosti i kao posledice toga prevelikog postojećeg zaduženja, ova Fabrika nije u stanju dalje da egzistira bez snažne podrške svežeg kapitala, koji se po našoj proceni može pronaći: *u državnim izvorima ili u inostranim izvorima kada se za to steknu uslovi.

Za sada je Fabrika u stanju tehničke, tehnološke i kadrovske očuvanosti i može da proizvodi šećer standardnog kvaliteta.

Radnici ove Fabrike uložili su deo svog kapitala i iskazali četvoromesečno strplјenje bez primanja plate , a sve u cilјu obavlјanja setve i otvaranja perspektive Fabrike za dalјi opstanak.

Finasijska kondicija radnika i Preduzeća je sada potpuno iscrplјena i zbog toga ova Fabrika samostalno dalјe ne može da egzistira.

Trenutno je za rešavanje akutnih problema Preduzeća ( jedna plata , troškovi prevoza , struje , vode, ptt i dr.) potrebno obezbediti odmah 3.000.000 dinara , što Preduzeće nije u stanju da učini .

Obzirom da se radi o Fabrici čija knjigovodstvena vrednost iznosi oko 100 miliona DEM , a proizvodi strateški proizvod i po tom osnovu svrstana je u preduzeće od posebnog značaja za odbranu zemlјe, predlažemo da dalјu odgovornost za očuvanje iste i egzistenciju 600 radnika preuzme odgovarajući Državni organ.

Takođe, ističemo činjenicu da je deo objekata ovog Preduzeća na lokaciji Stare šećerane na Čukarici , proglašen za kulturna dobra za koja više ne posedujemo potrebna sredstva za održavanje.

U izloženom smislu stavlјamo na raspolaganje sve poslovodne , upravlјačke i vlasničke funkcije nasIežnom Državnom organu.

U cilјu bližeg upoznavanja sa resursima ove Fabrike možemo na Vaš zahtev dostaviti cee potrebne podatke.

Na osnovu cena izloženog, molimo Vas da se u Granicama Vaših ovlašćenja i mogućnosti angažujete oko ubrzanja donošenja potrebnih odluka koje su u nadležnosti Državnih organa na planu preuzimanja odgovornosti za dalјi opstanak ovog Preduzeća.

Molimo Vas da se rešenje ovog Zahteva obavi po HITNOM postupku , jer posledice odugovlačenja mogu biti veoma negativne po opstanak ove strateški značajne Fabrike.

S poštovanjem ,

Zavesa je spuštena ali drama nije završena

1983. godine Prva srpska fabrika šećera na Čukarici prestala je sa radom. U narednih nekoliko godina demontirane su stare mašine i uređaji i rasprodati. Ostali su goli zidovi ruiniranog zdanja. Košava je hujala kroz razbijene prozore napuštenih zgrada.

Neočekivano, jedan čovek dolazi na neverovatnu zamisao, da ruševinu pretvori u pozorišnu scenu. Čini to na zadivlјujući način. Maštovitost reditelјa vičnog da imaginaciju pretvori u stvarnost, nesporne likovne i graditelјske kulture pretvara ruševinu u izvanredan scenski prostor i praznik za oči. Reditelј Ljubiša Ristić, sa grupom entuzijasta ostvaruje podvig dostojan divlјena. Ogromnu prazninu fabričkih hala i zastrašujuću visinu savlađuje konstrukcijama u nekoliko nivoa, i prostranim prostorima za boravak posetilaca. U ambijentu ustreptalog plamena u nekoliko kamina, uz barske pultove i stolove, u udobnim fotelјama za ćaskanje uz piće i laku zakusku, diskretnu muziku i cvrkut ptica u kavezima. Sve to pod tamnim svodovima tavanice posute mnoštvom sićušnih sijalica, koje asociraju na zvezdama posuto nebo. U letnjim danima ogromno predvorje u kome žubore kaskade vode, i miriše cveće, odmaraju posetioce likovnim ukrasima na zidovima. Sa izvanrednim smislom za oblikovanje prostora nekadašnja betonska pasarela koja je spojila dve fabričke zgrade i kojom je ”tekla” uz škripu valјkastih ležajeva ”beskrajna traka” za transport šećera u magacine, pretvorena je u biblioteku sa dugim nizom bibliotekarskih vitrina za odlaganje knjiga.

Poznavaocima nekadašnjeg stanja ove pasarele zasute belim prahom šećera duž svih njenih zidova, poda i tavanice, gotovo nestvarno deluje ova promena namene i — izgleda.

Nekadašnja repna polјa za istovar šećerne repe iz kojih je ona vodenim ”topovima” ispirana i transportovana u fabričke uređaje sada su ”jezera” u funkciji scenskih prikaza iz drame ”San letnje noći”. Konstrukcijom nekadašnjeg krana ”klize” reflektori za osvetlјavanje scene…

Sve deluje kao magična lepršava inprovizacija scenografije a nije to. Ipak to je KPGT (kazalište, pozorište, gledalište, teatar) jedinstveno po rešenju, ambijentu, zamisli — pozorje drama na tlu dramatičnih događaja, deo buduće istorije na temelјima i zidinama istorijske prošlosti.

Kao da se istorija beogradske šećerane na ovom prostrru nije završila, već samo preimenovala. Uzbudlјivost neočekivanog i sasvim neobičnog preinačenja ostaje trajno vezana za — šećeranu. Bez te veze bila bi obična, svakodnevna, trivijalna.

A koliko je sve to impresivno svedoče sledeći snimci koji su podsticaj za radoznalost i viđenje.

U dubini pozornice kao da je zavesa zaklonila samo jedan deo zbivanja. Pred očima je nova igra koja pleni svojom uzbudlјivom emocijom.

Druga generacija srpskih šećerana

U Drugoj dekadi dvadesetog veka (od 1910 do 1913) na teritoriji današnje Srbije izgrađene su još četiri fabrike šećera.

Bila je to druga generacija šećerana.

Jedna je podignuta u Ćupriji a tri u Vojvodini i to: šećerane ”Vrbas” i ”Crvenka” u Bačkoj, i treća u Velikom Bečkereku (posle Prvog svetskog rata u Petrovgradu, a posle Drugog svetskog rata u Zrenjaninu), tj. u Banatu.

Sve četiri su otpočele sa proizvodnjom gotovo istovremeno 1913. godine i sve su izgrađene sa inostranim kapitalom (mada se onaj za izgradnju vojvođanskih šećerana može donekle smatrati i „domaćim”, jer je poticao iz sredstava građana Austrougarske u vreme kada su te šećerane građene na teritoriji koja je bila deo Austrougarske).

U vreme kada se pokrenula inicijativa za izgradnju druge šećerane na teritoriji Kralјevine Srbije, razvila se veoma oštra polemika oko opravdanosti te namere.

U publikaciji „Industrija šećera u Srbiji” javni pravozastupnik beogradske šećerane, advokat Jakov Čelebonović, oštro se suprotstavio takvoj nameri. Istovremeno, (znači 1910. godine) advokat Vlad. Bošković, kao punomoćnik Praške kreditne banke koja je tražila koncesiju za izgradnju druge fabrike šećera u Srbiji, u svojoj publikaciji ”Druga šećerna fabrika” — zdušno je branio ideju izgradnje nove fabrike.

Mada su potpisnici ovih publikacija bili pravnici može se reći da su se služili (svaki sa svojih pozicija) valјanom argumentacijom. Ono što ostavlјa poseban utisak, jeste ozbilјnost sa kojom se u to vreme žudnje za napretkom, brižlјivo razmatraju posledice ovakve investicije, iako država nije neposredni investitor. Imajući na umu lakomislene i neodgovorne investicione poduhvate koje je u nekim kasnijim vremenima preduzimala sama država na teret svojih građana, uočlјiva je savesnost u pristupu ovoj problematici u ono vreme.

Po prirodi stvari, zastupnik vlasnika postojeće šećerane nastojao je da dokaže da je druga šećerana suvišna, a suprotna strana je dokazivala da je nova potrebna i korisna.

Na kraju, Vlada Srbije je odlučila da izda koncesiju za novu fabriku. Tadašnji ministar privrede Jaša Prodanović je predložio, a Vlada prihvatila, da se koncesija izda firmi ”Ćirković, Minh i kompanija” koja se udružila sa Praškom kredntnom bankom, glavnim akcionarom.

”Borba između češkog i austro-nemačkog kapitala, koja se decenijama vodila u srednjoj Evropi radi prevlasti u pivarstvu i podizanju šećerana prenosila se sada na tlo Srbije”. (47)

Iste godine kada j e dobij ena koncesija osnovana j e ”Srpskočeška fabrika šećera i rafinerija a.d.”, sa kapitalom od 10 miliona dinara. Vrlo brzo, podignuta je fabrika sa tada najmodernijom opremom čiji je kapacitet prerade bio 80 vagona šećerne repe za 24 časa.

Po svemu sudeći vlasnici nove fabrike su u potpunosti nadmašili vlasnike Prve srpske fabrike šećera, izgradivši ne samo veću, već i moderniju fabriku sa kompletnom infrastrukturom. Celokupnu mašinsku opremu i druga postrojenja liferovale su poznate češke fabrike… iz Praga. Parne mašine, parne kotlove, parne pumpe za napajanje kotlova, mašine za hlađenje, transportere, dizalice, postrojenje za krečanu, razne prese, automatsku vagu, kompresore, centrifuge i dr.

Osim toga, fabrika je uoči rata (I svetskog) imala veliki broj stručnog osoblјa, kvalifikovanih radnika, i pristojno plaćenih sezonskih radnika. Celokupno osoblјe bilo je dobro plaćeno.

U svemu, vlasnici ove fabrike uputili su krupan izazov vlasnicima Prve srpske fabrike šećera. Fabrika šećera u Ćupriji krajem dvadesetog veka.

Istovremeno, na severu (u Vojvodini) 1911. godine osnovano je englesko-mađarsko akcionarsko društvo za izgradnju šećerane u Crvenki pod nazivom:

FABRIKSLEITUNG DER CERVENKAER ZUCKER FABBRIK

DER ANGLO-UNGARISCHEN ZUCKER INDUSTRIE A.G. (48)

Godine 1919. većinu akcija otkupila je englesko-čekoslovačko (praška) kreditna banka iz Praga, a manji deo industrijalci iz Kralјevine SHS.

Novi vlasnici dali su i novo ime fabrici:

„Crvenka” fabrika šećera A.D.

Pred Drugi svetski rat Prašku banku nasledile su: Bemise Union Bank iz Praga i Bankferain iz Beča.

Projektovani preradni kapacitet fabrike u Crvenki utvrđen je na 1200 t šećerne repe na dan, a prva kampanja prerade bila je 1913. godine. Nesumnjivo, ovo je bila po svojim mogućnostima, fabrika daleko većeg kapaciteta od onih izgrađenih u Beogradu i Ćupriji.

Ubrzo posle puštanja fabrike u rad u godinama koje su sledile, ona je i ostvarivala rezultate približne projektovanom kapacitetu.

To joj i nije bilo naročito teško ako se ima u vidu da je već prve godine prerade (1913) bilo zasejano repom 4350 ha na kvalitetnom zemlјištu i sa proizvođačima repe koji su bili obrazovaniji za proizvodnju ove kuluture. (49)

Sadašnja fabrika u Crvenki u toku proizvodnje

Vlasnička transformacija od privatne do državne i najzad, u društvenu, hronološki je pratila sudbinu čitave privrede. Od 2000. godine započinje period tzv. ”tranzicije”, tj. pretvaranja nekadašnjeg državnog (kod nas i društvenog sektora) u privatni.

Šećerane su uklјučene u taj proces koji će za većinu njih da se pretvori u bolno iskustvo. Iscrplјene posledicama vnšegodišnje ekonomske blokade, raspada države i jedinstvenog ekonomskog prostora, depresijacijom cena šećera, inflacijom neviđenih razmera i sl. fabrike šećera su postale lak plen korisnika pretvaranja socijalističke u kapitalističku privredu.

Nasuprot očajnog položaja nekih od njih, šećerana u Crvenki je sačuvala svoju snagu, dovolјnu da se usprotivi jeftinoj rasprodaji.

Nastao je spor, u kome je čitav proces privatizacije u Srbiji stavlјen pod sumnju. Očigledno, proces vlasničke promene mučan je i nosi karakteristike otimačine i kada se privatno vlasništvo prisilno ekspropriše i nacionalizuje, konfiskuje i sl. i kada se u suštini državna imovina pod prisilom ”neminovnosti” pretvara u posed sumnjivih kupaca, tj. u kapitalističko vlasništvo. Kakav he biti ishod — videće se.

Prvi rezultati privatizacije deluju deprimiraju i.

Prema nezvaničnim podacima objavlјenim u štampi (na osnovu debate u republičkoj Skupštini, koje niko nije demantovao) do marta meseca 2003. godine privatizovano je po važećem Zakonu o privatizaciji — šest šećerana.

Strani kupci kupili su tri šećerane, i to:

1) ”Helenik šugar” iz Grčke:
šećeranu u Žablјu, za 1,1 milion evra, socijalni program od 7,98 miliona evra i investiciona ulaganja od 1,05 miliona evra.
šećeranu u Crvenki, za 3 miliona evra, socijalni program od 6,5 miliona evra i investiciona ulaganja od 8,0 miliona evra (prema procenama zvanične vladine konsultantske firme njena vrednost bila je 12,5 miliona evra, a prema proceni domaćih relevantnih ustanova više od 20 miliona evra)

2) ”SVIR” iz Italije, kupio je šećeranu u Senti (uslovi i cena nisu šire poznati).
Domaći kupac, MK Komerc iz Novog Sada za po tri evra kupio je:
šećeranu u Kovačici,
šećeranu u Pećincima i
-šećeranu u Baču (Kupac je navodno preuzeo i obavezu da podmiri dugove ovih šećerana), uloži u socijalni program 5,00 miliona evra i investira u otplatu dugova šećerana od 20,1 milion evra.

3) Po starom Zakonu o privatizaciji (deo radnicima u deonicama, deo za penzioni fond i dr.) privatizovane su:
šećerana u Vrbasu i
šećerana u Zrenjaninu.

4) Nije raspisivan tender za šećeranu u Sremskoj Mitrovici.

5) Izvan toga su, u lošem stanju, pod stečajem i sl. šećerane:
u Novoj Crnji
u Požarevcu,
u Šapcu,
u Ćupriji
u Beogradu

6) Poništena je prodaja šećerane u Kovinu.

Da se vratimo šećeranama druge generacije

U registru firmi na području Okružnog suda u Velikom Bečkereku za period 1941 — 1944 pod brojem II, a na stranicama od 182. do 185 (prema izvodima dobijenim od Istorijskog arhiva u Zrenjaninu) 20. septembra 1910. godine ubeleženo je sa sedištem u Velikom Bečkereku (Nagybecskerek) na mađarskom jeziku, akcionarsko društvo:

Sudungarische Zucker industrie Actiengesellschaft

(Južno-maćarska industrija šećera — akcionarsko društvo).

Kao ovlašćeni akcionari navedeni su: grof Karaćoni Jene, iz Budimpešte, grof Čekonji Šandor, takoće iz Budimpešte, dr Perišić Zoltan, iz Velikog Bečkereka, dr Pap Gere iz Budimpešte, hercog Turn — Taksis Šandor, (nejasno mesto boravka), Lonštajn Lajoš Agošt iz Beča, dr Bek i dr.

U knjizi „Petrovgrad” izdatoj 1938. u Petrovgradu (Velikom Bečkereku) navedeno je da se ideja o izgradnji fabrike šećera u Bečkereku začela još 1898. godine, i da je njen začetnik bio županiski advokat Bela Poroskom, a da se 1908. godine njegovoj ideji pridružio i sekretar torontalskog polјoprivrednog udruženja Andor Marton. Osnovni problem je bio da se za ovu ideju privole veleposednici. Prvi su j e prihvatili Andrej a Čekonjić i Zoltan Perišić, gradski načelnik.

Savladavši ovu prepreku nosioci ideje stupili su u pregovore sa Lender bankom u Pragu koja je sa mađarskom Eskontnom bankom još iste godine pristupila izgradnji fabrike po planovima inženjera Beneša iz Praga. Fabrika je izgrađena za devet meseci (bez rafinerije).

Vlasnici ove fabrike nisu menjani sve do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Ni prvi direktor fabrike Viktor Elek nije menjan 27 godina, tj. do 1941. kada je strelјan od okupatora kao — Jevrejin.

4 juna 1921. fabrika menja zvanični naziv i od tada je: Fabrika šećera — akcionarsko društvo — Veliki Bečkerek i po prvi put se kao članovi Upravnog odbora pojavlјuju i lica srpskog porekla, kao npr. dr Dragolјub Aranđelović, dr Jovan Bogdanov, Đoko Jovanović, a od 21. novembra i Velјa Vukičević, dr Jakov Čelebonović (pisac one brošure u kojoj je osporavana opravdanost izgradnje fabrike šećera u Ćupriji) i advokat dr Žarko Jakšić iz V.Bečkereka.

Na vanrednom zboru deoničara od 25. marta 1923. godine utvrđena je nova vrednost kapitala društva, koja je podelјena na 24.000 akcija sa nominalnom vrednošću od po 200 kruna ili 50 dinara.

16. marta 1924. fabrika opet menja naziv a i sedište. Novi naziv je:

Velikobečkerečka fabrika šećera A.D. sa glavnim sedištem u Beogradu, a filijalom u V. Bečkereku.

Izgled akcije koja je izdavana deoničarima fabrike šećera

Veliki Bečkerek 1925. godine sa nominalnom vrednošću od 200 kruna, odnosno po tadašnjem kursu, 50 dinara.

20. novembra 1941. godine (prve godine okupacije) fabrika opet menja naziv u:

Velikobečkerečka fabrika šećera a.d. u Petrovgradu.

Poslednje registrovane promene vezane za ovu fabriku pre nacionalizacije datiraju od 3. jula 1941. kada je na osnovu punomoćja feldkomandanture 610. u Beogradu postavlјen za komesara fabrnke Kornel Anau iz B. Bečkereka. Na osnovu naređenja generalnog opunomoćnika za privredu u Srbiji br. 33764 od 31.03.1942. ukinuta je ova komesarska uprava.

Krajem XIX veka područje srednje Bačke učinjeno je pogodnim za intezivnu polјoprivrednu proizvodnju. Kopanjem kanala, močvarno i najvećim delom neprohodno zemlјište je isušeno i osposoblјeno za polјoprivredu. Ujedno kanal je postao i važna saobraćajna arterija za prenos kabastih roba. U to vreme već je izgrađena i železnička pruga od Bečeja do Sombora povezujući ovaj deo Bačke sa magistralnom prugom Novi Sad — Budimpešta. Fabrika šećera u Zrenjaninu (Petrovgradu, V. Bečkereki) — danas

Uočavajući sve ove okolnosti vlasnici krupnog kapitala iz Budimpešte i Praga formirali su akcionarsko društvo za izgradnju fabrike šećera u Vrbasu, pod firmom a.d. „Bačka”.

Sa izgradnjom se počelo u februaru 1912. godine, a u septembru 1913. fabrika šećera je otpočela sa radom u svojoj prvoj kampanji prerade šećerne repe.

Izgradnju je vodila firma ”Viktor Beneš” iz Praga. Mašinska oprema je većinom bila isporučena od firme Češkomoravska-Kolben i Breitfeld-Danek, obe iz Praga.

Pojedine stanice, mašine i aparati su poticali iz drugih firmi kao što su Slick — Nikolson, Ganc, Lang, Buetncr — Maueg i dr.

Celokupan projekat i razmeštaj opreme uradila je firma Češkomoravska — Kolben koja je vodila i montažne radove.

Fabrika je bila projektovana za dnevnu preradu od 1200 tona šećerne repe.

U prvoj kampanji 1913. godine za 84 dana rada prerađeno je 106.099 tona repe i proizvedeno 11.848 tona šećera.

Projektovani dnevni kapacitet prerade šećerne repe fabrika je postizala približno samo u prve dve godine svoga rada kada je dnevno prerađivala i iznad 1000 tona šećerne repe.

Posle toga, sve do 1924. godine fabrika je postizala znatno lošije rezultate i dnevni kapacitet prerade kretao se od 600 — 700 tona za 24 časa rada. Šećerana ”Bačka” u Vrbasu (sadašnji izgled)

Vojvodina u devetnaestom veku

Nameće se jedno logično pitanje: zašto su nemački investitori kada su odlučivali da izgrade fabriku šećera koja će proizvoditi šećer za tržište Srbije prenebregli mogućnosti Vojvodine?

Na prvi pogled, bilo je to sigurnije privredno područje, sa razvijenijom infrastrukturom, agrarno naprednije stanovništvo, a istovremeno u neposrednoj blizini oslobođenog dela Srbije. Privilegije koje je davala Vlada Srbije ma koliko bile povolјne bile su uslovlјene i značajnim obavezama.

Kada je u pitanju saobraćajna mreža, u Vojvodini su već postojali, pored rečnih tokova Dunava, Save i Tamiša i Tise, Vršački kanal, Veliki bački kanal ‘Marije Terezije”, dosta razvijena putna mreža i železničke pruge koje su povezivale Novi Sad, Suboticu, Zemun, Sremsku Mitrovicu, Pančevo, Vršac, Belu Crkvu i dr. U mnogim mestima bilo je doselјenika Nemaca, Čeha, Mađara i dr., koji su već imali iskustvo sa gajenjem šećerne repe, nasuprot zemlјoradnika u Srbiji kojima je to bilo potpuno strano.

Ipak, prva šećerana podignuta je u Beogradu, a u Vojvodini tek petnaest godina kasnije. Zašto? Odgovor je možda u sagledavanju stvarnih istorijskih i privrednih uslova u XIX veku u Vojvodini razdvajajući ustalјena mišlјenja, pretpostavke, zablude i fikcije od činjenica.

Već sam pojam Vojvodine kao geografskog i političkog područja značajno je različit, zavisno od vremena u kome se posmatra.

Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat (od 1848 — 1860) prema istoriskom atlasu, Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Bgd. 1997. ‘Tsokarta”.

U Kralјevini Jugoslavije Vojvodina je obuhvatala Srem, Banat, Bačku i Baranju. U drugoj Jugoslaviji bila je bez Baranje, a i danas je Baranja izvan Vojvodine. Nikad, međutim, navedena područja nisu u celini bila obuhvaćena geografskim i političkim pojmom Vojvodine. Još manje je to bio slučaj u Vojvodstvu Srbija i Tamiški Banat koji se već više od sto godina koristi kao prototip autonomije.

Pre svega, sva područja tzv. Vojne Krajine bila su izuzeta i nisu se nalazila u ovom Vojvodstvu, a to znači, da su sve oblasti oko Bele Crkve, Kovina, Pančeva, Alibunara, Titela, Čuruga, Sremskih Karlovaca, Inđije, Stare Pazove, Zemuna, Kupinova, Sremske Mitrovice i sve do Novog Sada bila izvan ovog Vojvodstva. Istovremeno, obuhvatalo je sa oko polovinom svoje teritorije područja koja su danas izvan graiice naše zemlјe. Samo sedište tog Vojvodstva bilo je u Temišvaru. (50)

U etničkom smislu prostor današnje Vojvodine bio je neuporedivo složeniji nego prostor oslobođenje Srbije u XIX veku, što je bilo uzrok veoma teških sukoba 1848-1849. godine.

Ova etnička različitost bila je i uzrok različitog civilizacijskog, kulturološkog i socijalnog položaja etničkih zajednica Srba, Nemaca, Mađara, Rumuna, Slovaka i dr.

Početkom XIX veka u gradovima u Mađarskoj, u kojima su živeli Srbi, dolazi do veoma snažnog priliva stranog etničkog elementa i promene strukture stanovništva. Srbi se sele na jug bliže svojoj etničkoj masi. Prazne se Sentandreja, Arad, Baja, Seged, Temišvar, Senta i druga naselјa. (51)

Za razliku od ustalјenog mišlјenja da je tada život naroda u Vojvodini bio bitno bolјi i napredniji u civilizacijskom pogledu, savremenici i poznavaoci prilika tog doba svedoče da je to bio gotovo istovetan nivo primitivizma i zaostalosti sa posebnostima proisteklim iz razlika koje je nametao život između brdskih, šumovitih, ravničarskih i podvodnih zemlјišta i sl.

Različitost se mogla uočiti i između Vojne granice i tzv. provinicijala, tj. oblasti izvan Vojne granice.

Godine 1866. lekar dr Ćorđe Natošević konstatuje dugotrajno ekonomsko nazadovanje. ”Mada u Vojnoj granici daju dvadest i trideset puta više vojnika i više žrtava tamo je sve neuporedivo urednije, bolјe kuđe, putevi, škole, vinogradi, bašte…” Smatrao je da se naš narod tamo sačuvao (zahvalјujući posebnim pravima u graničnim pojasima) i što tamo nije bilo dva glavna zla: spahija i Jevreja, tj. po njegovom mišlјenju dva glavna uzroka moralnog i materijalnog propadanja. (52)

Sela su tu ušorena, kuće lepe, naselјa gušća. Zemunice u kojima je stanovala većina stanovnika, srušene su po nalogu vlasti i izgrađene nadzemne kuće.

Ratarstvo, stočarstvo i vinogradarstvo su tu uznapredovali, čemu su doprineli nemačko i drugo novonaselјeno strano stanovništvo.

Nasuprot ovome u tzv. provincijalu, tj. oblastima izvan Vojne granice stanje je po opisu očevidaca bedno.

Kuće trošne, dvorišta razgrađena, oko staništa đubre, u kućama način živlјenja krajnje primitivan, hrana svedena na hleb, luk i rakiju.

Sve do 1848. krave nisu mužene jer telad nisu odvajana od krava, pa se mleko nije upotreblјavalo u ishrani.

Higijena stanovništva na takvom je nivou da je smrtnost od tuberkuloze i umiranje novorođenčadi bilo masovno.

Stanovništvo se pretežno bavilo stočarstvom, a mnogo manje ratarstvom. Obrada zemlјe krajnje primitivna. Kukuruz se malo sejao i to na neuzoranoj zemlјi a zatim zagrtan. Tek od 1848. godine pod uticajem nemačkih kolonista počela je da se obavlјa setva na obrađenoj zemlјi ”u brazde”. (53)

Nasuprot, stanju u Srbiji pod turskom vlašću na početku XIX veka kada Srba gotovo da nijs bilo u gradovima, u Vojvodini je postojao građanski sloj. Početkom XIX veka (1827) bilo je 227 Srba advokata, (1848) 30 Srba lekara, ali (1802) samo dva inženjera, a u periodu (1846/47) 700 sveštenika i 400 učitelјa, i naravno dosta zanatlija.(54)

Nevolјa je bila u tome što se u tom građanskom društvu dešavao izrazit proces gublјenja nacionalne svesti, germanizacija i mađarizacija. Plemstvo je gotovo u celini bilo mađarizovano, a ostali slojevi nešto manje. Ipak, u institucijama školstva i kulture gajio se i duh naciondlne pripadnosti srpskom narodu koji je svoj najizrazitiji oblik dobio osnivanjemMatice srpske 1826. godine.

Prelomni događaj na prostoru Vojvodine u XIX veku dogodio se 1848. godine. Posledice će obeležiti decenije do kraja tog veka.

Mađarska aristokratija je odlučila da radikalizuje poziciju Mađara u austro-ugarskoj dvojnoj monarhiji, da u granicama dotadašnje podele vlasti uspostavi mađarsku državu.

”Mađarski pokret nije bio neka socijalna revolucija nego državni udar koji je izvršila aristokratija..smišlјeno i po unapred izvršenom planu… država je imala da se smatra jedinstvenom… a svaka pomisao o nekom autonomnom položaju… sama trana je kao izdaja mađarske državna ideje… Mađarski jezik uveden je kao zvanični… rešeno je da se srpske crkvene knjige prevedu na mađarski… Mađari su mogli da u svoju vojsku regrutuju sve stanovnike”. (55)

Bilo je sasvim razumlјivo da će u mnogonacionalnoj sredini ovako nastojanje da izazove protivlјenje i revolt.

Izbili su oružani sukobi između Srba i Mađara, Hrvata i Mađara, koji su dobili uskoro razmere — rata, pustošenja i pokolјa.

Srpsko stanovništvo je bilo predmet bezobzirne osvete zbog suprotstavlјanja mađarskim težnjama. Pored 12000 — 15000 dobrovolјaca koji su pod komandom Stefana Knićanina prešli Dunav da pomognu Srbima u Vojvodini i pomoći u naoružanju, pokolјi nisu mogli da budu sprečeni.

Samo iz Srema u Srbiju je izbeglo 30.000 — 40.000 lјudi, Srbija je na ime pomoći dodelila 20.000 dukata. a sam knez Aleksandar Karađorđević 12.000 forinti za pomoć Srbima u Vojvodini. (56)

Porušeno je na hilјade srpskih kuća, stanovništvo je potpuno materijalno uništeno, zavladala je glad.

Mnogi gradovi su upropašćeni.

”… Novi Sad, to je bila neizmerna ruševina gde se zimovati nije moglo… Ruševine od dve hilјade kuća… su se rasule… po ulicama porasla trava, uz zidove prionula mahovina… srpsko ga stanovništvo napustilo… vojska (mađarska) iz Varadina i zaostalo stanovništvo, uglavnom mađarsko, oplјačkalo je i ono što je od požara bilo sačuvano.

Novi Magistrat prodavao je imanja odbeglih Srba”

Stanovništvo je spalo na oko 7182 stanovnika (po nekima na 10.000) svedeno je na trećinu ranijeg broja.

Trebalo je punih 20. godina da se dostigne broj stanovnika N. Sada koji je imao pre bombardovanja”. (57)

Zemun, koji se obogatio u vreme Napoleonove kontinentalne blokade (1806), jer je postao centar preko koga su nabavlјani pamuk i duvan, 1840 god. imao je 8543 stanovnika 1848. godine je gotovo opusteo.

Posle pada Sentomaša (Srbobrana) u mađarske ruke”…obuhvatio je plamen sva mestau Potisju bačkom, od Martonoša pa dole i uništeno im je (Srbima) sve do crpe zemlјe..” ”… Isto tako izgoreo je i veđi deo Šajkaške i mnoga srpska mesta u Banatu… može se, onako u srednju ruku, uzetida je pri padu Sentomaša koje potučeno koje u vodi podavlјeno i pogorelo između 4000 — 5000 dušauništene su i materijalno propale čitave porodice… bilo je porodica gde je samo po jedno dete ostalo… Ni crkva nam nije bila pošteđena, nego izgorele i porušene… Mnogo roblјa našeg oterano je u Suboticu, gde je gotovo sve pobijeno… još dugo vremena, po ulicama Sentomaša ležale su neuklonjene lešine koje su psi jeli”, piše Novak Golupski, očevidac. (58)

Bilo je to svirepo azijatsko pustošenja koje je decenijama nad tim prostorima ostalo da lebdi kao dim palјevina i zadah mrtvih rasutih po polјima i srušenim gradovima. Te rane su se u ono vreme mnogo sporije zalečivale. ali su i onda, kao uostalom i u današnje vreme, delovale odbsjno. Trebalo je nekoliko decenija pa da se neko odluči da zađu u te uklete oblasti — i ostane.

Posebno, ako se sa druge strane Save nude tako privlačni uslovi kakvi su nuđeni od strane srpske vlade.

Najzad, ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da je onaj deo Austrougarske, koji je pripadao nemačkom govornom području, pobunu u Ugarskoj smatrao udarom na vladajuću dinastiju i nemačku vodeću ulogu i da je angažovao vojne snage (Ban Jelačić) da uguši mađarsku pobunu i da je, kada to nije uspeo, pozvao u pomoć Ruse koji su pobunu slomili. (59)

Može se pretpostaviti da nemački kapital nije ni to ispuštao iz ukupne kalkulacije svojih interesa, kada se ipak opredelio da prvu fabriku šećera gradi u Srbiji, a u Vojvodini tek u prvoj dekadi XX veka.

Status tadašnjeg Vojvodstva Srbija i Tamiški Banat bio je neodređen čitavih deset godina. Mada istoričar Šviker smatra da ”Srpska Vojvodina, osim u nazivu, nije imala ničeg više srpskonacionalnog” (60), ipak je predstavlјala prekid u procesu prisilne mađarizacije. Zvanični jezik je bio nemački (umesto mađarskog), Mađari su u Vojvodstvo mogli da odlaze samo sa pasošem i pritisak na srpska verska i nacionalna osećanja je prestao.

Kao gest ”blagonaklonosti” zbog učešća srpskog naroda u gašenju pobune mađarske aristokratije kojoj se suprotstavio opirući se pokušaju prinudne asimilacije i potiranja nacionalnog identiteta, bečki dvor je carskim manifestom od 15.12.1848. godine objavio formiranje:

Vojvodstva Srbije

Tom prilikom rečeno je: „Vojvodstvo Srbije dobiće uređenje koje će zajamčiti njegovu crkvu i narodnost na osnovu starih privilegija i carskih naredbi”.

”Od zemlјišta što se nalaze u sadašnjim županijama Bodroškoj, Torontalskoj, Tamiškoj i Krašovskoj, i u okruzima Rumskom i Iločkom Sremske županije, uređuje se, za vreme dok se stalno i ustavnim putem ne odredi uređeno stanje ovih zemalјa naše carevine i spajanje sa drugom kojom krunovinom, odvojiti upravno zemlјište kojim će samostalno od uprave Mađarske, upravlјati pokrajinske vlsti našsg ministarstva. To će se zemlјište zvati:

Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat”. (61).

Deset godina kasnije 27. decembra 1860. godine objavlјena je carska odluka kojom se Vojvodstvo Srbija ukida i uklapa u Mađarsku.

Očigledno, bila je to samo jedna kratkotrajna istorijska epizoda. Nažalost, epizoda koja proizvodi više posledica kasnije od onoga što je uzrokovala u ono vreme kada se dešavala. Postala je predmet političkih zloupotreba.

Vojvodstvo Srbija imalo je dva nesumnjiva značenja: nacionalno određenje i feudalno naimenovanje. U veku koji je ostao iza nas, a i danas, nacionalno određenje je izbrisano, a političke oligarhije i birokratije pokušavaju da feudalno naimenovane proizvedu u temelј svoje vladavine pa čak i u osnov nekakve državnosti. Nacionalno određenje ne samo da su potrli već ga antiistorijski pretvaraju u svoju suprotnost.

Borbu srpskog naroda u Austrougarskoj za samoodržanje, pretvaraju u antagonizam prema sopstvenom narodu i Srbiji.

Ono što je u XIX veku bio jedan od načina da se srpski narod sačuva od asimilacije danas se političkim zloupotrebama pretvara u način njegovog rastakanja i nestajanja.

Neminovno, nameće se razmišlјanje: zbog čega jedna zaista kratkotrajna, po svom sadržaju potpuno beznačajna politička manipulacija, koja se dobrim delom odnosila na teritorije koje nisu danas unutar naših granica (i na kojima se danas ne dešava bilo kakav proces političke revandikacije), dobija toliko na značaju i aktuelnosti — samo u Srbiji?

Treća i četvrta generacija šećerana u Srbiji

Do završetka Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo izgrađeno pet šećerana (prve i druge generacije).

Bile su to šećerane Beograd, Ćuprija, Vrbas, Crvenka i Bečkerek (Petrovgrad odnosno Zrenjanin).

U proseku one su sve zajedno imale mogućnosti ukupne dnevne prerade šećerne repe od oko 1250 tona za 24 časa.

U to vreme, samo su fabrike šećera u Holandiji i V. Britaniji imale veće mogućnosti. Čehoslovačka, Francuska, SAD, Nemačka i Belgija, raspolagale su sa fabrikama manjih mogućnosti i manjeg dnevnog proseka prerade. Primera radi, tadašnja fabrika šećera u Crvenki predstavlјala je jednu od najsavremenijih šećerana u Evropi sa kapacitetom prerade od 2400-2500 t/dan. (62)

Sve su te fabrike nastale u okviru kapitalističke privrede i promenile su po nekoliko privatnih vlasnika, a dve od njih (Beograd i Ćuprija) prešle su u državne ruke pre Drugog svetskog rata, a ostale po njegovom završetku.

Karakteristika šećerana treće i četvrte generacije jeste da su sve izgrađene u okviru socijalističkog sistema privređivanja. Umesto dugog puta od privatnog, preko državnog do društvenog vlasništva, pa do ponovnog vraćanja u privatno, šećerane treće i četvrte generacije imaće jednostavniji put, ali u suprotnom smeru. Iz tzv. društvenog vlasništva preći će u privatno.

Treća generacija šećerana izgrađena je izmeću 1957. i 1961. godine. Fabrika šećera u Senti, šećerana treće generacije

Bile su to šećerane u Senti, Kovinu, Sremskoj Mitrovici i Peći. U Izvršnom veću SR Srbije, odlučeno je da je najcelishodnije da se šećerane izgrade u navedenim mestima. (63)

Četvrta generacija šećerana izgrađena je u periodu od 1979. do 1985. i način finansiranja i odluka o izgradnji doneti su na sasvim poseban način tako da će o tome biti više reči.

Ono što je još potrebno napomenuti kada su u pitanju šećerane treće generacije, jeste, da su se sa izuzetkom one u Peći pokazale kao dobar izbor i uspešno su funkcionisale sve do događaja koji su usledili posle 1990. godine.

Šećerana u Peći bila je neuspešni pokušaj investiranja u Kosovsko-Metohijsku ”vreću bez dna”. Nije bila u mogućnosti da uspostavi sirovinsku osnovu i proizvodne rezultate koji su od nje očekivani. Iako izdašno subvencionisana iz neiscrpnih fondova za razvoj nerazvijenih područja u koje su izdvajale tzv. razvijene republike, ona je tehnički ruinirana, tehnološki zaostajala i ekonomski se rastakala od svoje ukupne nemoći.

Prestala je sa radom 1990. godine. (64) Šećerana u Kovinu

Institut za prehrambenu industriju — Zavod za šećer i skrob iz Novog Sada (čiji rad je finansirala i jugoslovenska industrija šećera) izvršavajući program istraživanja usvojen u Poslovnom udruženju industrije šećera, uradio je i prezentirao avgusta 1969. godine studiju pod nazivom

Rekonstrukcija i povećanje kapaciteta jugoslovenskih fabrika šećera (65).

Ovaj rad postaće osnovica za sve aktivnosti koje će uslediti, a sa cilјem osposoblјavanja jugoslovenske industrije šećera za podmirenje potreba jugoslovenskog tržišta. (64)

Godišnji izveštaj o radu ind. šećera P.Z., Jugošećer, za 1990. godinu (65)
Studija u arhivu Poslovnog Udruženja industrije šećera
Šećerana u Sremskoj Mitrovici

Ocenjujući stanje u jugoslovenskoj industriji šećera i probleme jugoslovenskog tržišta u vezi sa snabdevanjem šećerom Institut je zaklјučio:

da će se u periodu od 1970. do 1980. godine potrebe jugoslovenskog tržišta povećati za 42% i da će se deficit sa oko 112.000 t (u 1969) povećati na oko 325.000 tona, tj. povećaće se za punih 187%;
da je dužina trajanja kampanja prerade šećerne repe u jugoslovenskoj industriji šećera od preko 100 dana neracionalna, jer nameće potrebu preranog vađenja nedozrele repe i dugotrajnog rada sa repom, koja je uskladištena i koja u tim uslovima znatno gubi na svom kvalitetu;
da nacionalna privreda trpi velike gubitke i zbog ovakvog načina rada i zbog stalnog povećanja deviznih izdataka za uvoz šećera.

Na kraju studije zaklјučuje se da je za razrešenje ovih problema obezbeđenja normalnog snabdevanja Jugoslavije šećerom domaće proizvodnje 1980. godine neophodno:

hitno pristupiti osposoblјavanju industrije šećera da poveća dnevni kapacitet prerade sa cca 30.500 tona za 24 časa kolike su joj mogućnosti 1969. na ssa 70.000 tona u 1980. god., pod uslovom da svede trajanje kampanje prerade na 80 dana racionalnog rada ili 58500 tona za 24 časa pri radu od 100 dana;
da se ovaj zadatak ostvari rekonstrukcijom postojećih šećerana, kao najracionalnijom varijantom uz izgradnju nove beogradske šećerane na nekoj drugoj lokaciji zbog nemogućnosti rada na postojećoj.

Fabrike šećera okuplјene u Poslovnom udruženju industrije šećera u celini su prihvatile navedene ocene, sugestije i zaklјučke i novembra 1970. godine svoju saglasnost potvrdile su:

Sporazumom o usklađivanju programa proizvodnje, politici proširene reprodukcije i zajedničkoj preradi šećera. (66)

U članu 17. potpisnici zaklјučuju ”… da je neophodno da se odgovarajući privredni i društveni faktori upoznaju sa osnovnom sadržinom ovog Sporazuma i argumentovano im se ukaže na svu štetnost i neprihvatlјivost izgradnje novih fabrika šećera mimo plana utvrđenog ovim samoupravnim dogovorom”.

Bio je to na tada uobičajen način (samoupravni sporazumi i društveni dogovori) iskazano mišlјenje cele industrije šećera i ispolјena spremnost da unaprede proizvodnju u industriji šećera, spremnost koja je na kraju navedenog akta i naznačena u vidu konkretnih vrednosnih parametara za svaku šećeranu.

Organima vlasti upućen je jasan poziv za podršku, i ponavlјan je u raznim prilikama i vidovima.

Pravi odgovor došao je tek u decembru 1974. godine i to tek posle dramatičnih događanja na svetskom tržištu.

Naime, usled smanjenja ukupnih svetskih zaliha šećera ispod nivoa od 25% godišnjih potreba (na 17%) cena šećera na svetskim berzama dostigla je nezapamćeni nivo. Od jula 1973. do jula 1974. godine cena šećera se petostruko povećala.

U novembru 1974. god. dostigla je, iskazano u dinarima, 30 dinara za 1 kg (cena 1 kg domaćeg šećera u kristalu u to vreme je iznosila do 4. decembra 1974. godine 6,05 dinara, a od tog datuma — 11,00 din.).

Istovremeno iz godine u godinu, uvožene su ogromne količine šećera što je stvaralo velika devizna naprezanja. Tako je:

• 1971. god. uvezeno 141.777 tona
• 1972. god. uvezeno 290.490 tona
• 1973. god. uvezeno 401.107 tona
• 1974. god. uvezeno 117.402 tona (67)

Snažna dinamika uvoza šećera nije proizlazila isklјučivo iz nedovlјne proizvodnje domaće industrije šećera za pokriće potreba tržišta. Proisticala je iz konstantnog porasta potrošnje kako ukupne, zbog porasta broja stanovnika, tako i one po stanovniku, koja je bila uzrokovana porastom standarda stanovništva, povećanjem učešća šećera u zadovolјavanju raznovrsnijih potreba, umnožavanjem proizvodnih programa prehrambene industrije i sl.

U periodu od dvadeset godina (od 1954. do 1973. godine) potrošnja po stanovniku povećala se za — dvadeset kilograma. (68)

• 1954.
  9,2 kg
• 1964.
  19,9 kg
• 1955.
  10,8 kg
• 1965.
  23,8 kg
• 1956.
  11,3 kg
• 1966.
  24,9 kg
• 1957.
  13,1 kg
• 1967.
  25,1 kg
• 1958.
  13,5 kg
• 1968.
  24,8 kg
• 1959.
  14,1 kg
• 1969.
  25,9 kg
• 1960.
  14,9 kg
• 1970.
  27,9 kg
• 1962.
  16,6 kg
• 1972.
  29,1 kg
• 1963.
  18,2 kg
• 1973.
  29,4 kg

Za 1980. godinu predviđalo se za čitavu zemlјu da će potrošnja šećera dostići 33,31 kg po stanovniku, i to:

• uža Srbija 31,95 kg
• Kosovo i Metohija 26,75 kg
• Vojvodina 33,75 kg
• Hrvatska 40,65 kg
• Slovenija 49,75 kg
• Bosna i Hercegovina 27,15 kg
• Makedonija 26,15 kg
• Crna Gora 26,15 kg

Godišnji izveštaj ind. šećera Jugoslavije za 1974, str. 1. 13. i 24. Poslovno udruženje ind. šećera Jugoslavije
S.Pantić, „Analiza perspektive potrošnje šećera u Jugoslaviji do 1980”, str. 125-136, časopis „Industrija šećera” br. 3-4 za 1976.godinu

Ovakav nivo potrošnje je u 1980. godini zahtevao proizvodnju od 742.870 tona, a u poređenju sa drugim razvijenim zemlјama Evrope bio je na zavidnom nivou jer se tamo potrošnja kretala (1972) od 31,1 kg u Italiji do 53,4 kg u Danskoj.

Nema sumnje da su navedeni podaci takođe uticali na donošenje odluka o velikom investicionom zahvatu u industriji šećera.

Savezno izvršno veće je sklopilo 4.decembra 1974. godine sa organizacijama udruženog rada proizvođača šećera: Društveni dogovor o cenama šećera i obezbeđenju domaćeg tržišta potrebnom količinom šećera.

Ovim dogovorom je određeno da se do 1979. godine kroz cenu šećera obezbeđuje:

• 0,20 din/kg za investiranje u povećanje proizvodnje šećerne repe,
• a do 1978. godine: 2,00 din/kg za investiranje u kapacitete za proizvodnju šećera
• i 2,05 din/kg za pokriće razlike između veće uvozne i domaće prodajne cene šećera u 1975. i 1976. godini. Industrija šećera se istovremeno obavezala da do 1978. godine oslobodi zemlјu od uvoza šećera i 1978. godine proizvede 800.000 tona.

Na ovaj način su kupci šećera kupujući ga od šećerana izdvajali od dela cene šećera sredstva za izgradnju i rekonstrukciju. Bila je to neka vrsta samodoprinosa.

Navedena sredstva imala su da se izdvajaju na posebne račune svake fabrike kod Službe društvenog knjigovodstva i nisu se mogla koristiti za druge namene i dok se ne donese:

Društveni dogovor o načinu korišćenja tih sredstava. (69) Značaj Društvenog dogovora koji je zaklјučen decembra 1974. godine bio je izuzetan iz najmanje dva razloga:

stvorena je realna finansijska pretpostavka za izvršenje programa razvoja kapaciteta proizvodnje šećerne repe i šećera, i
prvi put od kada su ukinuti Savezni fondovi za ulaganje u privredu uspostavlјena je mogućnost da se odlukom SIV-a (Savezne vlade) formiraju namenski fondovi za ulaganje u jednu grupaciju privrede — polјoprivredu i prehrambenu industriju.

Upravo ove okolnosti su bile presudne da protekne blizu 16 meseci dok je donet 19.04.1976. godine: Društveni dogovor o korišćenju sredstava za povećanje kapaciteta za proizvodnju šećera.

U čitavom tom periodu vodila se ogorčena prikrivena borba političke oligarhije od opština do pokrajine Vojvodine i Republika, ko će i koliko zahvatiti od sredstava namenjenih za unapređenje proizvodnje šećerne repe i šećera.

Prvobitni inicijalni predlog industrije šećera o rekonstrukciji postojećih i izgradnji nove beogradske šećerane — zaboravlјen je.

Pošto je u međuvremenu deo izdvojenih, a nekorišćenih sredstava izgubio od svoje vrednosti zbog inflacije, pomeren je i rok za realizaciju Društvenog dogovora do 1980. god., a krajnja veličina obima proizvodnje povećana na 925.000 tona godišnje.

Stare fabrike tj. postojeće, putem rekonstrukcije trebale su da obezbede u 1980. god. proizvodnju od 655.000 tona godišnje, a nove fabrike 270.000 tona.

Konačan ishod svih ovih političkih nadmetanja, kada su u pitanju nove fabrike bio je:

Da se u prvoj etapi izgradnje i rekonstrukcije fabrika šećera u SAP Vojvodini izgradi pet novih šećerana (u Baču, Žablјu, Novoj Crnji, Kovačici i Pećincima).

Jedna od pet novih šećerana četvrte generacijs izgrađene u Vojvodini — u Pećincima

U drugoj etapi bile su predviđene sledeće nove fabrike: u SR Slovennji (u Ormožu), u SR BiH (u Bijelјini) i u SR Srbiji dve, za koje su posle dugih sporenja izabrane lokacije u Požarevcu i Šapcu i jedna u Hrvatskoj (u Virovitici).

Šećerana u Beogradu (u Padinskoj Skeli) nije smatrana novom, već dislociranom šećeranom, iako je u potpunosti bila nova šećerana, daleko većih mogućnosti od prethodne koja je prestajala sa radom.

Znači, SR Srbija je u okviru realizacije Društvenog dogovora gradila sedam novih šećerana četvrte generacije i u okviru dislokacije još jednu, i vršila rekonstrukciju dotadašnjih sedam. (70)

Konačan ishod svih ovih zahvata bila je sadašnja srpska industrija šećera. Treba naglasiti da toliki broj novih

Godišnji izveštaj industrije šećera Jugoslavije za 1975. godinu, Poslovno udruženje ind. šećera Jugoslavije, str. 4. i 5. šećerana u Srbiji nije bio rezultat neke posebne naklonosti prema njoj ili spremnosti u korišćenju neočekivane mogućnosti, već pragmatičan ishod koji je proisticao iz činjenice da ona raspolaže najvećim prirodnim resursima za sirovinsku osnovu ove industrije.

Kako je pak realizovana ova prilika u samoj Srbiji, zavisilo je od političkih odluka i uticaja vlasti.

• Lokacija šećerane
• Dnevni kapacitet prerade šećerne repe
  1. Beograd (Padinska Skela) 6000 tona
  2. ćuprija 4000
  3. Crvenka 5000
  4. Vrbas 6000
  5. Zrenjanin 6000
  6. Senta 4000
  7. Kovin 4500
  8. Sremska Mitrovica 4500
  9. Pećinci 4000
  10. Bač 4000
  11. Nova Crnja 4000
  12. Žabalј 4000
  13. Kovačica 4000
  14. Požarevac 4000
  15. Šabac 4000
  68000 (71)
• Lokacija šećerane
• Generacija i godina nastanka
  1. Beograd (Padinska Skela) I (1898)-IV (1984)
  2. ćuprija II 1912-1913
  3. Crvenka
  4. Vrbas
  5. Zrenjanin
  6. Senta III 19571962
  7. Kovin
  8. Sremska Mitrovica
  9. Pećinci IV 19791984
  10. Bač
  11. Nova Crnja
  12. Žabalј
  13. Kovačica
  14. Požarevac
  15. Šabac
• Lokacija šećerane
• Stanje 2000. godine
  1. Beograd (Padinska Skela) Ne radi
  2. ćuprija Ne radi
  3. Crvenka
  4. Vrbas
  5. Zrenjanin
  6. Senta
  7. Kovin
  8. Sremska Mitrovica
  9. Pećinci
  10. Bač
  11. Nova Crnja Ne radi
  12. Žabalј
  13. Kovačica
  14. Požarevac Ne radi
  15. Šabac Ne radi (72)

Industrija šećera je proizvodnja koja operiše sa elementima kolosalnih razmera. Da bi neobavešteni lјudi dobili neku predstavu o tim dimezijama, a samim tim i o složenosti te proizvodnje, investicionim zahvatima i sredstvima navešćemo samo neke primere.

Navedeno je da postojeća industrija šećera može u toku 24 časa da preradi 68.000 tona repe. Za 80 dana trajanja kampanje prerade šećerne repe to je masa od 5.440.000 tona repe, su izgrađene i dve nove šećerane u Šapcu i Požarevcu istovetnog izgleda, kapaciteta proizvodnje, opreme i sl. odnosno, pri iskorišćenju šećera sadržanog u repi od prosečno 125% na repu, to je količina od 680.000 tona šećera (Srbija danas troši oko 350.000 tona šećera godišnje). U periodu od 1982. do 1984. godine u Srbiji

Kada se navede da jedna fabrika dnevno može da preradi 6000 tona repe, laiku je to neka dosta neodređena masa, jedva nešto jasnija od predstave koju ima ako mu se kaže da je neka centrala proizvela ne znam koliko megavata struje. Međutim, tih 6000 t repe znači da svakog dana u fabriku stignu železničke kompozicije od 600 vagona, ili toliko kamiona — šlepera. Da svu tu količinu treba svakodnevno izvaditi iz njiva, dopremiti do fabrike, i — preraditi.

Dnevna potreba kamena — krečnjaka za rad krečnih peći za fabriku sa dnevnom preradom od 4.000 t repe iznosi 193,8 t. (73)

Za 80 dana rada fabrike to je 15.504 tone krečnog kamena.

Kao izvor energije u industriji šećera koriste se čvrsta, tečna i gasovita goriva. Proizvodnja toplotne energije koristi se za proizvodnju primarne, pregrejane pare u kotlovskim postrojenjima. Primarna para iz kotlova se u turbinama pretvara u zasićenu tehnološku paru, a mehanička energija se preko generatora transferiše u električnu energiju.

U jugoslovenskim fabrikama šećera troši se u proseku 3,5 kwh električne energije na svakih 100 kg repe. (74) Na osnovu ovog parametra fabrika šećera sa kapacitetom prerade od 6000 t repe na dan troši dnevno 210.000 kwh električne energije, a svih 15 srpskih fabrika pri normalnom radu dnevno bi trošilo oko 2.380.000 kwh na dan.

Osnovi tehnologije šećera”, grupa stručnjaka, Beogradski Univerzitet 1994,
Osnovi tehnologije šsćera”, grupa stručnjaka, Beogradski Univerzitet 1944,

Ovo su ogromne količine i odgovaraju potrošnji nekih gradova.

S obzirom na sezonski karakter ove potrošnje, i neophodnosti apsolutnog kontinuiteta rada, šećerane proizvode i troše sopstvenu električnu energiju. Sa javnom mrežom komuniciraju samo izuzetno i po pravili — ne kao potrošači.

Gigantske razmere imaju skladišta šećerana. Samo u beogradskoj šećerani ona obuhvataju: silos za suvi repni rezanac od 8000 tona, kesone za melasu od 20000 t, za mazut od 15.000 tona, podno skladište za 6000 t šećera i silos za 50.000 t šećera

Sve ovo ukazuje na to da je industrija šećera u kompleksu ne samo prehrambene industrije već i industrije uopšte — teška industrija.

Navedene činjenice pokazuju da je bila i opravdana i neophodna društvena intervencija da se prevlada problem nedostajućih finansiskih sredstava za obezbeđenje potrebnih količina domaćeg šećera na našem tržištu, ali istovremeno ukazuje i na lakomislenu upotrebu ovako sakuplјenih sredstava.

Bila je to po svoj prilici poslednja intervencija države u privredi, pre nego što će se država raspasti. Kakav je bio krajnji rezultat ovog poduhvata?

Uspon i pad industrije šećera

Godine 1984. mogao je da se napravi konačan bilans realizacije društvenih dogovora zaklјučenih 1974. i 1976. godine.

Od trinaest starih šećerana (osim onih u Bitolјu i Peći) deset je potpuno rekonstruisano, modernizovano i povećan im je kapacitet.

Beogradska šećerana je izmeštena sa stare lokacije i počela je sa radom kao potpuno nova, savremena i sa više nego trostruko većim kapacitetom. Izgrađeno je i 11 novih šećerana od čega u Srbiji njih sedam. Preradni kapaciteti čitave industrije povećani su sa 37000 t na 103000 tone prerade šećerne repe za 24 časa rada.

U kampanji 1984. godine proizvedeno je 924.984 tona šećera od čega u Srbiji 646.474 tona (1974.god. u Jugoslaviji je proizvedeno 511.507 tona).

Granica od 925.000 tona predviđena društvenim dogovorom bila je dostignuta.

Društvenim dogovorom bilo je predviđeno da se 1980. godine proizvede 8.720.000 tona repe. Međutim, polјoprivreda i pored vidnih pozitivnih rezultata u povećanju prinosa, zasejanih površina i pobolјšanja kvaliteta repe u pogledu sadržaja šećera (digestija) nije 1984. godine dostigla predviđeni obim proizvodnje repe (proizvedeno je 6.745.162 tona domaće repe). (75)

Godišnji izveštaj o poslovanju ind. šećera za 1984. godinu, Poslovno Udruženje industrije šećera Jugoslavije, str. 2,10,11-16. i 35.

Industrija šećera je u 1984. godini postigla i izvanredno korišćenje instaliranih kapaciteta i pored toga što su dve fabrike bile u probnoj proizvodnji. Ostvareno je 83,3% iskorišćenja godišnjeg kapaciteta. To je bilo daleko iznad stepena korišćenja u industriji Jugoslavije.

Proizvedena količina šećera bila je veća od potrošnje za čitavih 100.000 tona. Međutim, na osnovu nekih i tada teško razumlјivih odluka uvezeno je preko 285.000 tona šećera?! Može se pretpostaviti koje su sve posledice izazvane na unutrašnjem tržištu.

Kada je industrija šećera u pitanju prvi problem ispolјio se kao blokada plasmana domaćeg šećera.

Narednih godina, sve do raspada SFRJ 1990. godine industrija šećera je ostvarivala rezultate koji su znatno nadmašivali one iz 1975. godine pre donošenja društvenog dogovora o korišćenju sredstava namenjenih za razvoj industrije šećera.

Tako je u tim godinama proizvedeno šećera:

• 1975. 477.905 tona/indeks 100
• 1984. 924.984 193
• 1985. 899.899 188
• 1986. 770.710 161
• 1987. 872.705 183
• 1988. 600.734 126
• 1989. 891.408 186
• 1990. 914.390 191 (76)

Sa proizvodnjom ostvarenom 1984. godine jugoslovenska industrija ne samo da je obeležila završetak velikog investicionog poduhvata i potpuno ispunjenje svog zadatka, ona je te godine postigla i zenit u svom radu i apsolutni rekord u proizvodnji svih vremena.

Nažalost, od tog trenutka započeo je i njen pad.

Prvo su se ispolјili nedostaci u realizaciji investicija. (76)

Izveštaj o poslovanju ind. šećera Jugoslavije za 1990. godinu Poslovno udruženje ind. šećera Jugoslavije, str. 9.

Sva sredstva su uložena u — osnovna sredstva, bez dinara namenjenog obrtnim sredstvima koja treba da ”hrane” povećanu proizvodnju. Fabrike su morale da posežu za skupim kreditima, što je posebno opterećivalo nove fabrike sa značajnim kreditnim zaduženjima po osnovu finansiranja proizvodnje.

Istovremeno, stare fabrike sa nerealno niskom amortizacijom koja je između ostalogtrebalo da održava i nisku prodajnu cenu, nisu mogle da obezbede ni prostu reprodukciju.

Rast cena sirovine i reprodukcionog materijala bio je znatno brži od rasta cena gotovih proizvoda industrije šećera koja su bila pod ograničenjem i kontrolom.

Već navedeni nepotrebni uvoz šećera zamrzao je zalihe gotovih proizvoda industrije šećera, tj. — šećera.

Počeli su da se gomilaju gubici.

A onda, došlo je do raspada države i jedinstvenog privrednog prostora. Industrija šećera Srbije koja je dobrim svojim delom radila za prostor Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije — ostala je bez tržišta.

Izbijanje oružanih sukoba i uvođenje ekonomske blokade još više je otežalo normalno odvijanje proizvodnje.

Naročito se osetio nedostatak uvoznih rezervnih delova, energetskih goriva (nafte i mazuta) koksa, papira i dr.

Cene šećera bile su pod ograničenjem kao osnovna prehrambena namirnica, a okolo je besnela galopirajuća inflacija, koju industrija šećera nije mogla da prati i dolazi do njenog sve većeg osiromašenja.

Pored svega toga u 1991. godini industrija šećera je proizvela:

• 492.160 tona šećera,
• 196.730 tona melase i
• 179.470 tona repnih rezanaca. (77)

Uslovi poslovanja rapidno su se pogoršavali u 1992. godini kada je uvedena surova ekonomska blokada Jugoslaviji od strane zapadnoevropskih zemalјa i SAD uz servilnu podršku ostalih članica Saveta bezbednosti. Izveštaj o poslovanju industrije šećera za 1991. i 1992. godinu, Poslovno udruženje ind.šećera Jugoslavije str. 1-11.

Zemlјa je bila u neviđenoj izolaciji, što je nametnulo odstupanje od svakog poslovnog pravila i ponašanja, sve je bilo podređeno borbi za goli opstanak. Naredna, 1993. godina, bila je — katastrofalna. Osnovno obeležje te fatalne godine bila je nezabeležena inflacija koja je postala nemerlјiva i za zvanične državne institucije.

Za lјude koji će imati sreću da tako nešto ne dožive treba ostaviti pisani trag o veličini drame koja se odigravala.

Koliko je stvarno stanje izmaklo kontroli pokazuje i to da su se i zvanično za tu godinu indeksi inflacije za potrebe obračuna nudili u tri varijante bez garancije da je bilo koja od njih — tačna.

Najskromnija je imala fantastičnu brojku od 3.520.883.248.298, a druge dve su dosezale za obične lјude nemerlјive brojke od 710.870.000.000.000 i 9.221.897.224.999.421!

Raskorak između ostvarenog ukupnog prihoda industrije šećera (čije su cene bile pod striktnom kontrolom) i rasta troškova proizvodnje povećavao se rapidnom brzinom ilustrujući njeno osiromašenje do razmera bankrotstva. Ako se 1984. godine uzme kao bazna sa indeksom 100 u 1993. godini, indeks ukupnog prihoda iznosio je 79.350.242.000 u odnosu na 1984. godinu, a utrošenih sredstava 122.341.800.000!

U periodu tih deset godina istopila bi se na ovaj način snaga svake privrede i industrijske grupacije. (78)

Olakšanje je nastupilo 24.01.1994. godine uvođenjem novog dinara (”Avramov dinar”) i uspostavlјanjem (i održavanjem) kursa dinara u odnosu na nemačku marku u odnosu 1 : 1.

Uobličen je program rekonstrukcije monetarnog sistema i strategije ekonomskog oporavka Jugoslavije. Do potpisivanja Dejtonskog sporazuma (21.11.1995) primenjivana je varijanta I ovog programa, a od ovog datuma varijanta II. (78)

Izveštaj za 1993, Poslovno udruženje ind. šećera Jugoslavije, str. 1, 10. i 11.

Do olakšanja je došlo i posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma zbog izvesnog popuštanja ekonomske blokade, ali pretrplјene štete su bile nemerlјive i nepopravlјive. Bar ne za dugi niz godina.

Ekonomska blokada i inflacija kao neki prateći fenomen odrazila su se i na obim proizvodnje i potrošnje, i ukupne uslove života i rada.

Nestašica nafte, zaštitnih sredstava za šećernu repu, koksa, loš kvalitet veštačkih đubriva, zbog nedostatka potrebnih uvoznih primesa (imala su i do 30% aktivnih materija) i dr. izazvali su konstantan pad proizvodnje i šećerne repe i šećera.

Prosečni prinos šećerne repe po hektaru koji je u 1989. godini dostigao 48,27 tona, 1993. godine spao je na 22,73 t/ha.

Digestija, koja je po pravilu u proseku u periodu od 1983. do 1990. bila između 15 i 16%, pala je počev od 1991. na oko 14%, a proizvedena količina šećera je sa preko 649.000 tona u 1985. spala na svega 126.000 tona. Godišnje korišćenje kapaciteta industrije šećera spustilo se na nivo od jedva 20%.

Sve što je morala da nabavlјa iz inostranstva industrija šećera je plaćala višestruko skuplјe, jer je to bilo moguće da se nabavi samo preko krijumčarskih kanala, i uz pomoć potplaćenih službenika carina i policije okolnih zemalјa, korumpiranih službenika i agenata Evropske unije i Ujedinjenih nacija, koji su kontrolisali granice i sl.

Gotovo je neverovatno da je u takvim uslovima proizvodnja ipak održana.

Zemlјa nije ostala bez šećera iako se potrošnja po stanovniku (ako je to uopšte bilo moguće da se tačno utvrdi) pala sa samo 35,23 kg na samo 16,60 kg. Vrlo je verovatno da je to bilo i znatno niže zbog velikog broja izbeglica i činjenice da su se iz Srbije snabdevale i Republika Srpska Krajina i Republika Srpska. (79)

Ipak, i u naredne dve kritične godine potpune ekonomske i svake druge blokade polјoprivreda i industrija šećera su uspevale da proizvedu:

• 1995.
  Proizvedeno šećerne repe: 1.484.349 t
  Proizvedeno šećera 156.644 t
  Proizvedeno melase 71.452 t
  Proizvedeno suvih repnih rezanaca 49.850 t
• 1994.
  Proizvedeno šećerne repe: 2.231.868 t
  Proizvedeno šećera 221.362 t
  Proizvedeno melase 114.507 t
  Proizvedeno suvih repnih rezanaca 77.691 t

Izveštaj o poslovanju ind. šećera Jugoslavije za 1993. godinu, Poslovno udruženje industrije šećera Jugoslavije, str. 4, 5.

Smanjenje ekonomskog pritiska omogućilo je da se proizvodnja šećera poveća (ali ne bitno). U godinama koje su usledile posle 1995. ostvarena je proizvodnja 272.400 t (u 1996) 220.242 t ( u 1997) i 218.136 (u 1998).

Narednih godina (1999) proizvedeno je 249.652 t (u 2000) 119.178 t i (u 2001) 211.873 t . (Svi navedeni brojčani podaci o proizvodnji navedeni su iz Pregleda za period od 1990. do 2001. godine koje je uradio ”Jugošećer”).

Svi navedeni podaci pokazuju da je ostvareni obim proizvodnje bio znatno ispod realnih mogućnosti industrije šećera u Srbiji. Bilo je to posledica nemogućih uslova u kojima je radila i potpune ekonomske iscrplјenosti.

Krajnji efekat ove iznurenosti je činjenica da je od 15 šećerana poslednjih godina proteklog veka njih pet prestalo sa radom.

U takvom stanju industrija šećera je stupila u period tzv. tranzicije i privatizacije.

Propadajući pod teretom navedenih okolnosti i prinuđena da svoju proizvodnju predaje (umesto da prodaje) za podmirenje potreba osiromašenog stanovništva — u bescenje, industrija šećera je dovedena do kako se to kaže „prosjačkog štapa”. Poslednja (da li poslednja?) etapa tog propadanja je rasprodaja fabrika u bescenje.

Kakvi će biti efekti toga? Videćemo ubrzo.

Nedavno je nekoliko stručnjaka dalo vrlo sumornu procenu.

”… Već za nekoliko meseci Jugoslavija će potpisati Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji, koji praktično znači potpuno otvaranje našeg tržišta za proizvode EU. Ali, ono što će biti radost za domaće potrošače neće baš obradovati proizvođače, čiji su proizvodi do sada bili zaštićeni carinama.

To se upravo desilo Mađarskoj, čija je prehrambena industrija stradala baš zbog potpisivanja ovog Sporazuma sa EU.

… Naprosto, nije mogla da se nosi sa kvalitetnijim i jeftinijim proizvodima sa Zapada. Ono što je od nje ostalo na kraju su pokupovale multinacionalne kompanije… ”

U nastavku svojih neveselih razmatranja, oni konstatuju i sledeće:

” Potpisivanjem ovog Sporazuma, koji je inače neophodan korak za formalno učlanjenje u EU, značajno će se smanjiti i Jugoslovenski buket.

Pošto se ukidaju carine na robu iz EU država će godišnje gubiti nekoliko stotina miliona evra”.

”… Jedan je od uslova za ‘partnerstvo’ sa EU jeste i ukidanje subvencija kojima se štite domaći polјoprivredni i industrijski proizvodi, što praktično znači — nema više jeftinog hleba, mleka, šećera i ostalih strateških prehrambenih namirnica”.

”Osim načelne priče, koja se do besvesti ponavlјa zbunjenim građanima, da je od presudne važnosti da Srbija što pre postane član EU, niko, zapravo niko, tvrde eksperti, nema ni najbližu predstavu… da li bi nam se ulazaku ovu instituciju finansijski uopšte isplatio”. (80)

Dosledno svojoj ulozi „Jugošećer” je krajem 2000. godine pokušao da sagleda budućnost srpske industrije šećera u novim ekonomskim i političkim okolnostima.

Angažovao je Institut za konsalting i istraživanja iz oblasti industrije šećera „ERSUC“ iz Pariza tražeći odgovor na ova pitanja.

Sa ovom namerom upoznati su nadležni organi i oni su dali svoju saglasnost za ovu inicijativu.

Završetak ove studije sa datim zaklјučcima delovao je onespokojavajuće za našu industriju šećera. Nalazi u studiji podržani od institucija EU predviđaju izglednu razvojnu budućnost samo za pet naših fabirka šećera (u Vrbasu, Crvenki, Žablјu, Pećincima i Sremskoj Mitrovici.) i alternativno, (do ulaska naše zemlјe u EU) još za tri fabrike (u Senti, Kovačici i Kovinu). Sve ostale fabrike šećera (njih sedam) po mišlјenu ovog instituta, bez perspektive su u proizvodnji šećera i treba im tražiti rešenja kroz prestruktuiranje i druge proizvodne programe.

U dalјoj budućnosti, po zaklјučcima ERSUC-a, svetskoj konkurenciji i uticaju berzanskih cena moći će da odoli samo 3 do 4 naših šećerana.

Ova studija još uvek nije ocenjena od strane naših institucija, stručnjaka i vlasti sa kritičkog stanovišta.

Industrija šećera kao sirovinsko ishodište fermentacione industrije

Imajući u vidu da čitaoci ovog zapisa o industriji šećera neće uvek biti poznavaoci procesa u ovoj industriji potrebno je navesti neke manje poznate činjenice, kako bi se stekao potpuniji uvid u značaj industrije šećera.

Izdvajanje šećera sadržanog u šećernoj repi i dobijanje sirovog šećera, a zatim njegova rafinacija, dorada u ”belu robu”, tj. u šećer za ishranu, fabrički je proces čiji su krajnji proizvodi šećer, melasa i repni rezanci. Šećer kao glavni proizvod, a melasa i repni rezanac kao uzgredni, sporedni proizvodi.

Kada je u pitanju melasa, reč je o sirupastoj tečnosti tamne boje iz koje se u dalјem industrijskom postupku u industriji šećera ne može više na ekonomski racionalan način izdvajati šećer, tj. vršiti odšećeravanje i kristalizacija.

U odnosu na količinu prerađene šećerne repe u solidno vođenom tehnološkom postupku proizvodnje šećera dobije se oko 4 do 4,5% melase. Ona sadrži u sebi oko 50% saharoze 30% nešećera i oko 20% vode.

Od količine saharoze sadržane u repi, koja je imala digestiju (količinu šećera) od oko 16 do 18% u melasi ostaje između 11 i 13% od ukupne količine šećera.

Postoje postupci (i teoretski i praktični) da se ta količina šećera preostala u melasi — izdvoji, ali za sada to nije ekonomski opravdan postupak.

Takva, kakva je sada, ona je osnovna sirovina u industriji vrenja (fermentacionoj industriji), koja proizvodi, etil-alkohol, pekarski kvasac, limunsku kiselinu, glicerin, glutelinsku kiselinu, betain, acetanol i dr.

Ukoliko bi se količine šećera u melasi smanjile ili u potpunosti izvukle iz nje, ona bi postala neupotreblјiva kao sirovina za industriju vrenja. Posledice bi bile teško rešive.

Međutim, treba naglasiti da melasa nije ekonomsko opterećenje za industriju šećera. Ona je tražen i dobro cenjen proizvod i na unutrašnjem i spolјnjem tržištu i ima rezervni ventil za plasman u industriji stočne hrane i stočarstvu.

Svojevremeno, postojao je problem uskladištenja melase u fabrikama šećera zbog nedovolјnog prostora u rezervoarima (kesonima), ali je to u najvećem broju slučajeva rešeno za vreme velikih investicionih zahvata između 1975. i 1985. godine.

Upotrebnu i komercijalnu vrednost melase fabrike šećera su davno uočile i to je bio podsticaj za ulaganje u industriju vrenja koja su započeta upravo od strane šećerana.

Ti novi proizvodni pogoni nastali su u samim šećeranama i industrija šećera je na taj način postala podsticajni faktor nastanka novih industrija.

Kada je reč o nastanku industrije vrenja u našoj zemlјi prvi korak u tom pravcu učinila je fabrika šećera u Crvenki.

Desetak godina posle otpočinjanja sa radom ova fabrika je već 1923. godine sagradila pogon za proizvodnju špiritusa (etanola, odnosno etil-alkohola). Pedeset godina kasnije (1972) ovaj pogon je potpuno rekonstruisan i sa novom opremom postao je najveći proizvođač etil-alkohola na Balkanu, i najveći proizvođač alkoholnog sirćeta i žitnog alkohola u zemlјi. (81)

Fabrika šećera u Beogradu, takođe je, sledeći ideju o dalјoj preradi melase, 1940. godine pustila u rad fabriku etil-alkohola, a istovremeno i fabriku pekarskog kvasca. Ovi pogoni su modernizovani i uvećali su svoje proizvodne mogućnosti 1975. godine.

Primere ovih fabrika sledile su: šećerana u Senti (pekarski kvasac), šećerana u Kovinu (etil-alkohol), šećerana u Ćupriji (limunska kiselina), u Zrenjaninu (etil-alkohol).

Polazeći od toga da za 80 dana rada postojećih petnaest fabrika šećera može da se preradi oko 5.440.000 tona šećerne repe, moguće je da se iz te količine proizvede i oko 220.000 tona melase.

To je količina koju može da koristi deset različitih fabrika, koje u svojoj tehnologiji koriste proces vrenja. Industrija šećera je njihova sirovinska osnova.

Objedinјene aktivnosti industrije šećera

Industrija šećera u Srbiji postoji više od sto godina.

Zanimlјivo je međutim da gotovo od samog svog nastanka oseća potrebu da mnoge svoje probleme rešava zajednički, putem objedinjenih aktivnosti. Ta potreba je iskazana kroz povezivanje u asocijaciju različitih naziva, ali sa istovetnim cilјevima. Ovakva vrsta organizovanog delovanja stara je preko 80 godina, a udruživanje u cilјu rešavanja pojedinih problema još je dužeg veka trajanja — gotovo isto toliko dugo koliko i industrija šećera.

Prva fabrika šećera podignuta je u Beogradu i počela je sa radom 1900. godine. Nekoliko godina kasnije morala je da obustavi rad pod teretom raznih problema između kojih je bio i nekontrolisan i bescarinski uvoz šećera iz inostranstva sa niskim kartelnim cenama zahvalјujući međunarodnom koncernu šećera, koji je već tada efikasno funkcionisao. (82) Sa problemom razvoja proizvodnih kapaciteta suočila se već 1910. godine kada je predložena izgradnja nove šećerane u Ćupriji.

Oba ova problema u svetu, rešavana su u okviru asocijacija čiji je zadatak bio da pomire suprodstavlјene interese i usklade ih u cilјu izbegavanja iscrplјujuće konkurencije.

Ovakav način rešavanja problema posebno je značajan za industriju šećera. Ona ne može da se upušta u poslovne rizike. Neophodni su joj sigurna sirovinska baza, pouzdani partneri, uravnoteženo tržište bez potresa i kontinuitet u proizvodnji.

Osnovnu sirovinu, šećernu repu ne može da obezbedi na otvorenom tržištu bilo kada i bilo gde. Proizvođačima repe mora da garantuje sigurnost i trajan interes, a da bi to mogla da postigne svaka fabrika mora da osigura pouzdanost svog procesa proizvodnje, od setve do vađenja repe, transporta, tehnološke faze prerade do prodaje i naplate proizvoda, a u cilјu obnavlјanja proizvodnog ciklusa.

Ova industrija ne podnosi improvizacije i zbog toga ima izraženu potrebu zajedničkog delovanja.

Zbog toga se odmah po okončanju Prvog svetskog rata od strane Ministarstva industrije i trgovine, kao sekcija Centrale industrijskih korporacija formira 2O.juna 1921. godine: Savez fabrika šećera. (83)

Tipičan primer neophodnosti da fabrike šećera usklađuju sve svoje aktivnosti je situacija nastala u našoj industriji šećera 1924.

Nastojanja ove industrije da osigura dovolјne količine šećerne repe za svoj rad i obesmisli potrebu uvoza šećera dala je 1924. godine svoj rezultat. Umesto 70.000 tona šećerne repe, odnosno 7000 vagona šećera, te neobično plodne godine proizvedeno je preko 130.000 vagona repe i više od 12.500 vagona šećera. Hiperprodukcija je izazvala haos na tržištu. Industrija šećera je reagovala instinktom samoodržanja.

19. oktobra 1924. godine osnovan je prvi kartel ove industrije sa dva zadatka: zajednička prodaja i obračun ukupne količine šećera prodatog na tržištu. (84)

O celishodnosti ovakvog reagovanja podnet je i jedan izveštaj komitetu kojn je pratio funkcionisanje kartela. U njemu je jasno iznet razlog i korisnost njegovog funkcionisanja.

”Obaveštajna služba organizovana je u našem prodajnom birou tako da je naš Savez dobijao preko Saveza fabrika šećera ostalih zemalјa i preko drugih veza u inostranstvu, tačne podatke o posejanoj površini repom, prinosu repe, izradi šećera, potrošnji, kretanju cena, tražnji i ponudi i svim drugim događanjima u industriji šećera, koji su bili od interesa za naše fabrike…

U nastavku se kaže da bi likvidiranjem ovog kartela nastupile teške posledice…

”… Nastaće postepeno trenje i borba između fabrika, koje će se iz dana u dan zaoštravati dok se ne pretvori u formalan privredni rat koji će izazvati potpunu dezorganizaciju u trgovini šećerom. Radiće se bez ikakve orijentacije iz koje će borbe izvući u prvom redu koristi ne država, potrošači šećera, proizvođači repe ili neka narodna privreda nego baš oni, kojidanas traže njegovo rušenje.” (85)

Kartel koji je imao ograničeni rok trajanja obnovlјen je 19.oktobra 1929. godine u Beogradu na sastanku predstavnika svih šećerana.

Godinu dana kasnije, u oktobru 1930. godine, na predlog Upravnog odbora šećerane na Čukarici usvojena je preporuka o pristupanju jugoslovenskog kartela međunarodnom koncernu šećera:

”… koji se osniva u svrhu regulisanja, odnosno monopolisanja svetske proizvodnje šećera”. Prema tom predlogu jugoslovenskom kartelu je određen izvozni kontigent od 1000 vagona šećera, samo ako se „Jugoslavija obaveže da do godine 1935. neće dozvoliti da se u Jugoslaviji dižu nove šećerane”. (86)

Proces poslovnog udruživanja industrije šećera nastavlјen je i po završetku Drugog svetskog rata. Forme su se menjale, ali je potreba opstajala i dobijala sve složenije i šire oblike.

1952. godine formirano je Stručno udruženje industrije šećera FNRJ. (87)

Tri godine kasnije u okviru ovog udruženja 1955. godine u septembru formiran je Servis za prodaju šećera. (88)

Dve godine kasnije 8.marta 1957. godine u Opatiji održana je osnivačka skupština Udruženja prehrambene industrije Jugoslavije, koje je trebalo da obuhvati industriju šećera, skrobare, ulјare, konditorsku industriju, industriju keksa i industriju vrenja.

Savezna narodna skupština odobrila je Pravila udruženja 19.06.1957. i Udruženje je registrovano kod Državnog sekretarijata za poslove robnog prometa pod br. 51. 3.08.1957. godine. Obuhvatalo je samo industriju šećera, skrobare i ulјare. (89) Ovo Udruženje je bilo deo Savezne privredne komore.

Na predlog Upravnog odbora Servisa za prodaju šećera FNRJ u decembru 1961. godine održana je osnivačka skupština Poslovnog udruženja industrije šećera Jugoslavije

Ovim se industrija šećera izdvojila iz Udruženja prehrambene industrije. U okviru novoosnovanog Udruženja ”Servis za prodaju šećera” nastavio je sa radom. (90)

Tokom 1977. godine na osnovu Zakonom utvrđenih obaveza Poslovno udruženje se preimenuje u Poslovnu zajednicu industrije šećera Jugoslavije (91)

Prilagođavajući se promenama u privrednom sistemu zemlјe tokom 1991. godine Poslovna zajednica postaje deoničarsko društvo sa samostalnim finansiranjem i transformiše se u ”Jugošećer” D.D., a 1999. godine deoničarsko društvo postaje ”Jugošećer” A.D. (92) Zgrada sedišta A. D. „Jugošećer” u Beogradu

Osnivači ovog društva bile su fabrike šećera, proizvođači semena šećerne repe, Zavod za tehnologiju šećera, a radnici (i bivši radnici-penzioneri) postali su suvlasnici sa 12% učešća u kapitalu, po osnovu izdatih internih deonica (akcija).

Deoničarsko društvo je zasnovano na koncepciji samofinansiranja na bazi komercijalnih poslova i pružanje usluga industriji šećera.

Osamdesetgodišnja tradicija zajedničkog delovanja industrije šećera sačuvana je prilagodivši se uslovima tržišnog privređivanja.

Kroz čitav taj period industrija šećera je zajedničkim delovanjem ostvarivala značajne rezultate u svome poslovanju, koji su mogli da proisteknu samo objedinjenim nastupom kroz njene asocijacije.

Zanimlјivo je podsetiti se na neke od tih aktivnosti.

Unapređenje proizvodnje šećerne repe

Industrija šećera je uvek bila izuzetno zainteresovana za šećernu repu. Jednostavno, za nju je to bio uslov opstanka. Za polјoprivredu je šećerna repa bila samo jedna od mogućih alternativa i to ona sa mnogo rizičnih posebnosti i u svakom pogledu zahtevna polјoprivredna kultura. Zbog toga je koliko čudno, bilo istovremeno i razumlјivo da je industrija šećera bila brižnija za sve ono što je u vezi sa šećernom repom od same polјoprivrede. Ona je brinula o proizvodnji i selekciji semena šećerne repe, o kvalitetu semena koje se uvozi, obezbeđivala je o svom trošku kvalitetno seme proizvođačima, zaštitna sredstva, stručno obrazovanje proizvođača, ispitivala kvalitet zemlјišta i način obrade, često pribavlјala najsavremeniju mehanizaciju, nastojala da odgovarajućom cenom i naknadom pridobije proizvođače da se opredele za setvu šećerne repe i sl.

Saznanje o temelјnoj važnosti šećerne repe za proizvodnju šećera prisutno je već u prvom ugovoru sa strancima o povlasticama i obavezama investitora. Obavezala je vlasnike prve fabrike šećera u Srbiji da ”u roku od 5 godina (po komisijskom izveštaju da je fabrika proradila), ima sav šećer proizveden od domaće šećerne repe”. (93) Ne bez ponosa, zastupnik ove fabrike 1910. godine piše:

”… Beogradska fabrika šećera već dve godine prerađuje samo srpsku repu i već dve godine proizvodi iz srpske repe, toliko šećera da zadovolјava svu zemalјsku potrošnju… (94) (Do 1900. godine šećerna repa se nije proizvodila u Srbiji).

Stručno Udruženje industrije šećera u svom izveštaju za 1956. godinu (95) konstatuje da je iz Fonda za unapređenje proizvodnje šećerne repe, a koji se formira u visini od 0,50 dinara za svaki kilogram proizvedene repe, moguće isplatiti premije proizvođačima šećerne repe u sledeće svrhe:

• za nabavku opreme za proizvodnju šećerne repe;
• za zaštitu kulture šećerne repe;
• za obezbeđenje smeštaja i održavanja mehanizacije za šećernu repu;
• za finansiranje izrade prilaznih puteva i rampi za smeštaj repe;
• za pedološka ispitivanja zemlјišta;

Predviđena su i sredstva od po 1.500.000 din. po fabrici za nagrađivanje uspešnih proizvođača.

Fabrike šećera su izvršile regionalizaciju polјoprivrednih površina sa kojih he se svaka od njih snabdevati šećernom repom vodeći računa o racionalnosti radijusa snabdevanja. Dogovorno preko asocijacije industrije šećera utvrđivale su mere podsticaja polјoprivrede. Na taj način izbegavale su međusobnu nelojalnu konkurenciju, otimanje o setvene površine i iscrplјivanje u međusobnoj nepotrebnoj konkurenciji.

Od takve politike imale su obostranu korist i polјoprivreda i fabrike šećera. Uslovi proizvodnje i ulaganje bili su ujednačeni i pravilno su usmeravana sredstva za unapređenje proizvodnje šećerne repe umesto da se nepotrebno rasipaju u međusobnoj borbi.

Finansirajuđi proizvodnju šećerne repe šećerane su bile motivisane jedinstvenim cilјem — obezbeđenjem dovolјnih količina kvalitetne šećerne repe. Stimulativne mere koje su morale da obezbede ostvarivanje tog cilјa stalno su uvećavane, a obuhvatale su (devedesetih godina dvadesetog veka) obezbeđenje kvalitetnog i besplatnog semena šećerne repe, zaštitu šećerne repe od cerkospore i insekata, mehanizaciju za obradu i vađenje šećerne repe, prevoz repe, izradu betonskih rampi za skladištenje repe posle vađenja u blizini puteva sa kojih će izvađena repa biti transportovana do fabrika, izradu pristupnih puteva do većih kompleksa zasejanih repom, avansna ulaganja za mineralno đubrivo i dr.

Preko svoje asocijacije industrija šećera je finansirala i podsticala proizvodnju i selekciju semena šećerne repe. Veoma rano je uočen značaj te proizvodnje i brižlјivog rada na utvrđivanju kvaliteta semena. Već 1956. godine u Jugoslaviji su postojala tri Zavoda za selekciju semena šećerne repe (Aleksinac, Belјe i Crvenka).

Ručno vađenje i čišćenje repe. (Održalo se do polovine XX veka)

Zavod u Aleksincu ostvarivao je najuočlјivije rezultate i kasnijih godina postaće najistaknutiji proizvođač semena šećerne repe uspevajući da dostigne zahteve selekcionara u svetu.

U stalnoj konkurenciji istaknutih proizvođača i selekcija semena uspevao je da održi korak i proizvodi seme otporno na cerkosporu i sa odgovarajućim prinosom korena šećerne repe po hektaru, i sadržajem šećera.

Asocijacija industrije šećera neprekidno je brinula o proizvodnji šećerne repe i podsticaju polјoprivrede da je seje.

Tako, 1974. godine prezentacijom odgovarajućeg elaborata obezbeđuje iz tzv. posebne globalne devizne kvote sredstva za nabavku mehanizacije namenjene individualnim proizvođačima šećerne repe.

Preko fabrika šećera izvršena je raspodela i usmeravanje ovih sredstava i nabavlјeno je 63 komada kombinovanih kultivatora, 179 preciznih sejalica, 136 međurednih kultivatora, 51 prikolica i dr.

Nesumnjivo, najznačajniji poduhvat u ovoj oblasti bio je onaj ostvaren kroz društveni dogovor zaklјučen između proizvođača šećera i Saveznog izvršnog veća, kada je kroz cenu šećera obezbeđeno za unapređenje proizvodnje šećerne repe 0,20 dinara po kilogramu prodatog šećera.

Količina od oko 4.208.000 tona proizvedene i prerađene repe u 1974. godini, povećana je u 1984. godini na preko 6.832.000 tona. Bio je to ogroman skok.

Zasejane površine pod repom povećane su sa 98.500 ha na 142.800 ha, a prinos po ha sa 42,72 t na 47,79 t/ha. (96)

Savremeni način vađenja repe pomoću kombajna koji istovremeno vadi repu iz više redova i utovaruje u prevozno sredstvo.

O autoru

Stanislav Pantić

Stanislav Pantić rođen je u Beogradu 30. maja 1929. godine. Gimnaziju i Ekonomski fakultet završio je u Bsogradu. Posle irvih godina rada u građevinarstvu, od 1966. godine prelazi u industriju šećera u kojoj he J ostati sve do odlaska u penziju. Deset godina provodi u Kombinatu šećera i vrenja “Dimitrije Tucović“ u Beogradu, prošavši put <>d referenta za plan i analize, šefa računovodstva pa do pomoćnika generalnog direktora za ekonomske, finansijske i opšte poslove. Krajem 1975. godine prelazi u Poslovno udružen>e industrije šećera Jugoslavije u kome ostaje do kraja radnog veka 1995. godine.U industriji mehepa provodi bezmalo, trideset godina.

A u penziju odlazi sa mesta pomoćnika generalnog direktora “Jugošećera“ za spolјnotrgovinske poslove, stekavši veliko iskustvo i saznanja o problematici industrije šećera, njenom radu i razvoju.

Pet godina uzastopce, biran je za predsednika Saveta ekonomista jugoslovenske industrije šećera, savetodavnog tela asocijacije ove indutrije.

U stručnom časopisu “Industrija šećera“ objavio je niz stručnih radova, a pored toga i posebne studije o pojedinim problemima.

U Poslovnom udruženju postavio je osnove i svestrano razvio aktivnosti Fonda za šećer, doprinevši ostvarenju do tada nedostignutih rezultata u izvozu proizvoda industrije šećera.

Kao dobar poznavalac industrije šećera angažovan je od strane fakulteta u Subotici na izradi tehno-ekonomskih elaborata za nove šećerane u Vojvodini i projekte izgradnje industrije vrenja u Vojvodini.

Po odlasku u penziju objavio je tri knjige pod naslovima: “Velnko iskušenje“, “Trijumfalni poraz Srbije“ i “Hronika jednog nevremena”.