Poznavanje nauke o stočarstvu jedan je od osnovnih zadataka uspeha u stočarskoj proizvodnji. Stočarska nauka se poslednjih decenija razvila toliko da je njeno upoznavanje radi primenjivanja u odgajivanju veoma značajno.

Uspešna stočarska proizvodnja može se organizovati samo ako se dobro upoznaju organizam životinje kao celina i složene funkcije koje se u tom organizmu odvijaju. Osim toga, potrebno je upoznati različite unutrašnje i spoljašnje faktore koji deluju na organizam životinje, odnosno na biološku otpornost i proizvodnu sposobnost takvog organizma.

Otuda je u ovolj Udžbeniku istaknuto poznavanje životinjskog organizma, njegovih bioloških karakteristika, kao i grupa životinja, i posebno su naglašeni određeni procesi, kao što je plodnost, porast, selekcija i dr.

Materija koja je obuhvaćena programom ovog Udžbenika uglavnol je teorijskog karaktera. Međutim, mi smo nastojali gde god je to bilo moguće da naglasimo praktičan i primenljiv značaj dotičnog poglavlja, odnosno oblasti koja je obrađena.

Smatramo da će na ovaj način priloženi Udžbenik ispuniti svoj cilj, odnosno da će doprineti boljem poznavanju životinje i samim tim, povećanju stočarske proizvodnje.

Beograd, 1980. godine
Dr Bogoljub Simović

Sadržaj

Predgovor
Uvod
Značaj domaćih životinja za čoveka
Stanje stočarske proizvodnje

NASTANAK DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Pripitomljavanje i odomaćivanje životinja
Proces promene životinja (evolucija)
Poreklo domaćih životinja

VRSTE I RASE DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Primitivne rase
Prelazne rase
Plemenite ili kulturne rase
Niže jedinice od rasa i neki pojmovi
Opšte biološke osobine domaćih životinja
Promenljivost ili varijabilnost
Morfološke promene
Fiziološke promene
Psihičke promene
Degeneracija ili izrođenje
Zakržljavanje
Odrođenje
Prilagođavanje životinja spoljašnjoj sredini
Nasleđivanje i variranje osobina domaćih životinja
Primena heritabiliteta (udela naslednosti)
Nasleđivanje plodnosti
Nasleđivanje mlečnosti

ORGANIZAM ŽIVOTINJE I SPOLJAŠNJA SREDINA

Uticaj temperature
Uticaj vlažnosti vazduha
Uticaj vazdušnog pritiska
Uticaj svetlosti
Uticaj kretanja vazduha
Uticaj vežbe (treninga)
Uticaj zemljišta
Uticaj ishrane
Uticaj čoveka odgajivača

MORFOLOŠKE OSOBINE DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Merenje razvijenosti domaćih životinja
Procena spoljašnjeg izgleda životinja
Ocenjivanje domaćih životinja poentiranjem
Ocenjivanje stoke na izložbama i smotrama
Fotografisanje domaćih životinja
Enterijer domaćih životinja
Kondicija životinja
Polni dimorfizam
Proizvodni tip životinje — habitus

FIZIOLOŠKE OSOBINE ŽIVOTINJA

Konstitucija životinja
Otpornost životinjskog organizma
Temperament i ćud životinje
Ranostasnost domaćih životinja

PLODNOST I RAZMNOŽAVANJE

Polni ciklus
Način oplodnje
Način parenja
Osemenjavanje

PORAST I RAZVITAK DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Intrauterini porast
Ekstrauterini porast

METODE ODGAJIVANJA

Odgajivanje u srodstvu
Odgajivanje van fodstva
Odgajivanje u čistoj krvi (rasi)
Odgajivanje ukrštanjam
Industrijsko ukrštanje
Naizmenično (unakrsno) ukrštanje
Rotaciono ukrštanje
Melioracijsko ukrštanje
Pretapanje ili potiskujuće ukrštanje
Kombinacijsko ukrštanje
Ukrštanje između vrsta
Matično knjigovodstvo
Obeležavanje domaćih životinja

SELEKCIJA DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Ciljevi odabiranja
Način provođenja selekcije
Individualna selekcija
Kontrola plodnosti
Kontrola tovnih sposobnosti
Kontrola proizvodnje mleka
Kontrola radnih sposobnosti životinja
Kontrola proizvodnje vune
Kontrola nosivosti jaja
Kontrola iskorišćavanja hrane
Ocenjivanje priplodnih grla različitim postupcima

MERE I AKCIJE ZA UNAPREĐENJE STOČARSKE PROIZVODNJE

Licenciranje
Izložbe i sajmovi stoke

Literatura

Uvod

Životinje koje čovek gaji imale su i imaju za njegov opstanak i život izuzetno veliki značaj. Gajenje domaćih životinja, ili stočarstvo, značajna je proizvodnja zbog toga što se njome zadovoljavaju raznovrsne potrebe savremenog čoveka. Nauka o stočarstvu, ili zootehnika (reč je grčkog porekla i znači — nauka o pravilima kojih se treba pridržavati u gajenju domaćih životinja), proučava domaće životinje, njihov nastanak i evoluciju, njihove biološke osobine, principe razmnožavanja i metode odgajanja, načine ocenjivanja odgajivačke vrednosti, izbora životinja -za priplod, ishrane, nege i iskorišćavanja, karakteristike pojedinih vrsta rasa i sojeva. Nauka o stočarstvu u stvari nas upoznaje sa osnovnim principima vezanim za odgajivanje i iskorišćavanje domaćih životinja radi lostizanja što veće koristi u prakoi odgajivanja.

Prema tome, zootehnika je primenjena biološka nauka i bavi se proučavanjem odgajivanja i tehnike proizvodnje životinja. Ona se danas deli na opštu zootehniku, koju možemo nazvati još i biološke osnove odgajivanja domaćih životinja, i posebnu zootehniKu, koja izučava osnovne zootehničke sistematoke jedinice, tj. rase i način njihovog korišćenja. Posebne discipline odnose se na hraniva i ishranu domaćih životinja, na proizvodnju mleka, na oplemenjivanje domaćih životinja, na zdravstvenu zaštitu, zoohigijenu i dr.

Opšta zootehnika je, prema tome, biologija primenjena na domaće životinje. Ona proučava biološke zakone koji utiču na nastanak, razvitak i celokupan život gajenih životinja. Ona proučava veze između bioloških zakonitosti, telesnih osobina i proizvodnosti domaćih životinja. Proučava uzroke koji utiču na formiranje losebnih morfoloških i fizioloških osobina životinja( zatim uticaj brojnih faktora spoljašnje sredine (klime, ishrane, zemljišta) koji deluju na organizam od njegovog nastanka pa sve do kraja života, menjajući ga u raznovrsnim pravcima. Zadatak zootehnike jeste da stiče i proširuje saznanja koja se dobijaju u istraživanjima i praksi odgajivanja, a koja se odnose na iskorišćavanje domaćih životinja, i da ta saznanja iskoristi za formiranje boljih proizvodnijih.tipova životinja; što će doprineti povećanju obima i kvaliteta stočarske proizvodnje. Kao nauka, opšta zotehnika se oslanja na biologiju, odnosno zoologiju, kao i na poznavanja anatomije i fiziologije -domaćih životinja. Za razumevanje problematike kojom se ova disciplina bavi potrebno je poznavanje biologaje ćelije i njenih osobina i poznavanje uticaja ekoloških faktora na živa bića uopšte. Opšta zootehnika služi kao osnova za izučavanje drugih zootehničkih disciplina, kao što je posebna zootehnika, oplemenjivanje domaćih životinja i druge.

Postoje dokumenti iz kojih se može videti da su se stare civilizacije — Asirci, Vavilonci, Grci, Rimljani — bavile gajenjem životinja i da je to za njih bilo od posebnog značaja. Kasnije, tokom XVII i XVIII veka, javljaju se brojne publikacije koje se odnose na različite probleme vezane za gajenje domaćih životinja.

Značaj domaćih životinja za čoveka

Životinje i brojni. proizvodi koji se od njih dobijaju služe za zadovoljenje raznovrsnih i sve brojnijih svakodnevnih potreba savremenog čoveka. Život i standard savremenog čoveka veoma su zavisni od stočarskih proizvoda, bez kojih bi mu život bio veoma otežan. Pri tome treba imati u vidu da od stoke i stočarske proizvodnje brojni ljudi širom sveta obezbeđuju svoju egzistenciju, a u mnogim zemljama stočarska proizvodnja ima veliki nacionalni značaj, kako za potrebe zemlje tako i za potrebe izvoza. U našoj zemlji još uvek je relativno visok procenat stanovništva koji živi na seoskom području i koje taji stoku za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, hrane i odevanja. Iako je ovog stanovništva sve manje u odnosu na nedavnu prošlost, ipak je njegov broj još uvek značajan i za njega je stočaroka proizvodnja od posebnog interesa.

Nagli porast stanovništva na Zemljinoj kugli .zahteva evakodnevno određene vrste i količine hrane za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba. Ovde su stočarski proizvodi, kao što su mleko, meso, jaja i dr., od izuzetnog značaja jer su oni takva hrana koja je neophodna ljudskom organizmu, a posebno mladom — dečjem, dok je u porastu, mada su potrebe za njom veoma izražene i kod odraslih odnosno starijih osoba. Značaj ovih stočarokih proizvoda je još bolje saglediv kada se ima u vidu da njih stvara životinjski organizam od takvih sastojaka kao !što su trava, odnosno paša, i 6 rojna druga hraniva koja,. da, ne postoje domaće životinje, ne bi mogla ni na koji Drugi način da budu iskorišćena, što znači da bi nepovratno propadala. To bi, jasno, bila velika šteta za nacionalnu ekonomiju. Organizam životinje u ovom pogledu predstavlja specifičnu mašinu, odnosno fabriku, koja je u stanju da raznovrsna hraniva koja se otvaraju na Zemljinoj površini pod uticajem Sunčeve energije, pretvara u sastojke izuzetno kvalitetne hrane koju koristi čovek za svoje potrebe. Brojne induetrijoke grane, kao što je proizvodnja šećera, industrija piva, industrija ulja, industrija alkoholnih vrenja i dr. ostavljaju velike količine otpadaka koji bi ‘bili potpuno izgubljeni Da ih organizam životinje ne koristi kao hranu, stvarajući i na taj način značajne proizvode za čoveka.

Pored toga, velike (površine naše zemlje u ravničarskim područjima koriste se za proizvodnju žitarica i industrijskog bilja. Posle berbe ovih kultura ostaju znatne količine hrane, kao što su kukuruzovina, lišće i glave šećerne repe, glave suncokreta, slama i dr., koje se koriste za ishranu stoke, čime se povećava i vrednost biljne proizvodnje. Kada se razrade i primene nove tehnologije korišćenja ovih hraniva (kukuruzovina), ona će u još većem obimu služiti za ishranu životinja, a time i za proizvodnju životinjokih (animalnih) .proteina za potrebe ljudskog organizma.

Zahvaljujući stočarskoj proizvodnji u svetu i u našoj zemlji mogle su da se razviju određene industrije koje zapošljavaju veliki broj ljudi i stvaraju znatna nacionalna bogatstva. Tu spada prerada mleka i mlečnih proizvoda, industrija mesa i mesnih proizvoda, tekstilna industrija, industrija kože i krzna, industrija obuće, industrija stočne hrane i drugo. Osim toga, značajan broj ljudi je uposlen u prometu i trgovini. ovim dobrima pa se i time obezbeđuje egzistencija znatnom broju stanovnika.

Brojni proizvodi stočarstva su osnovne sirovine industrije i domaće radinosti, omogućavaju razvoj ovih delatnosti, nego sve ima uticaja na stvaranje većeg nacionalnog dohotka, a time i većeg bogatstva svake zemlje.

Domaće životinje kao vučna snaga upotrebljavane su u prošlosti kao jedino transportno sredstvo. Ga razvitkom parne mašine, a naročito motora sa unutrašnjim eagorevanjem i elektromotora, taj . značaj je naglo opao i još uvek opada. Tako, na primer, još svega pre nekoliko decenija u našoj zemlji konj i goveče (naročito krave) masovno su korišćene za rad, a danas je u tu svrhu njihova upotreba znatno smanjena, a u bliskoj perspektivi ona će imati sve manji značaj. Samo će ubrdsko-planinskim područjima bez puteva i drugih komunikacija, konj i goveče i dalje biti značajno transportno sredstvo. Treba.. istaći i problem naglih smanjenja rezervi energije (nafte) ,i bojazni koja !savremenom svetu preti da ostane bez ove enregije, na kojoj dobrim Delom počiva savremena civilizacija. U tom slučaju bi, možda, domaće životinje (konj i goveče) mogle ponovo dobiti izvestan značaj i kao radne životinje, naročito u poljoprivredi. Razume se da bi ovo značilo izvesno nazadovanje, ali ako bi to bilo određeno rešenje, treba ga imati. u vidu.

Neke vrste životinja“ u bliskoj prošlosti su bile od izuzetnog značaja za čoveka, odnosno za mirnodopoke i ratne potrebe, a među njima svakako i konji. Međutim, u nekim delovima sveta (zapadna Evropa, Severna Amerika) sa podizanjem životnog standarda konj postaje veoma značajna životinja, ali ne V1iše kao transportna ili radna,. već kao životinja za sport i razonodu. Tako, na primer, skandinavske zemlje sa visokim nacionalnim dohotkom imaju odgovarajuće programe unapređivanja odgajivanja konja za sportske potrebe (jahaći konj, poni i sl. vrste).

Treba istaći da je u koncepciji opštenarodne odbrane naše zemlje konj veoma značajna životinja, te je i u vezi sa tim potrebama, odgajivanje ove vrste od posebnog značaja. Ovo je posebno značajno za naša brdska područja, koja bi u slučaju određenih potreba sa strateškog stanovišta bila, svakako, veoma značajna. Pri programiranju razvoja stočarske proizvodnje u ovim područjima, to gledište treba imati u vidu. Osim toga čovek koristi životinje i za zadovoljavanje raznih drugih potreba. Tako, na primer, za čuvanje kuće, pomoć u lovu, u službi vojske i policije, za osvajanje svemira i dr., pas je od pripitomljavanja do današnjeg dana veran pomoćnik čoveku u raznim njegovim delatnostima. Radi razonode i zadovoljstva čovek gaji ptice pevačice, goluba, pauna, ukrasnu živinu i dr., pa tako odgajivanje životinja ima raznovrsne ciljeve.

Naša je zemlja po svom geografokom položaju izuzetno pogodna i ima uslova za razvitak turizma tokom čitave godine. To je zbog toga što su velika prostranstva zemlje brdsko-planinska, te imaju mogućnosti za zimski turizam i zimske sportove, a takođe i za od gajivanje životinja značajnih za sportski lov, koji postaje sve interesantniji sa podizanjem životnog standarda u svetu i u našoj zemlji. Naseljenost krupnom i dosta retkom divljači pojedinih područja naše zemlje, kao što su medved, jelen i divlja svinja, ima vrlo veliki značaj za razvitak lova i za veliko interesovanje stranih posetilaca. Za sve to potrebno je obezbediti takvu stočarsku proizvodnju i takve stočarske proizvode koji mogu da zadovolje potrebe brojnih turista, jer uvoz. stočarskih proizvoda ne može biti osnovica razvitka turizma.

Poslednjih decenija se sa opštim razvitkom tehnologije razvija i proizvodnja brojnih sintetičkih proizvoda koji treba da zamene biološke, odnosno stočarske proizvode.. To se, pre svega, odnosi na brojna sintetička vlakna (najlon, orlon), koja treba da zamene životinjska i biljna vlakna u tekstilno] industriji. Izgledalo je jedno vreme da će ovi proizvodi u potpunosti potisnuti biološke proizvode te da će vuna i koža potpuno biti isključeni iz ove industrije. Međutim, posle određenih iskustava došlo se do zaključka da sintetički proizvodi ne mogu u potpunosti da zamene prirodne proizvode jer ovi imaju više prednosti. Tako je u poslednje vreme ponovo porasla potražnja za ovim biološkim proizvodima i u ove svrhe.

Treba takođe istaći jednu sporednu proizvodnju, uzgrednu za stočarstvo, a to je proizvodnja stajskog đubreta. Ovaj proizvod je veoma značajan za popravku plodnosti i fizičkih osobina oranica. Iako se proteklih decenija veoma razvila industrija veštačkih (mineralnih) đubriva, pa je stajskom đubrivu pridavan manji značaj, danas se situacija opet menja. Nagli porast cena mineralnih đubriva, zbog sve skuplje energije koju ova industrija koristi, stajsko đubrivo opet dobija veći značaj. Treba imati u vidu i potrebu savremenog čoveka da zaštiti -svoju okolinu, te stajsko đubrivo koristi za oranice čime eliminiše zagađivanje okoline. − Pored toga, u svetu sa razlogom vlada i veliki strah od ove veće upotrebe raznih hemijskih sredstava za zaštitu bilja. U takva .sredstva, koja mogu imati štetno dejstvo na organizam, preko biljnih kultura, ubrajaju se i mineralna đubriva.

Od 255.804 km2, kolika je površina Jugoslavije, livade i pašnjaci, sa oko 43% površine, zauzimaju preko 108.000 km2.: To je ogromno prostranstvo koje čini veoma značajno nacionalno. bogatstvo zemlje. Na toj površini stvara ee ogromna travna masa koja je veliki izvor energije i drugih sastojaka (proteina, vitamina, mineralnih materija) za ishranu stoke. To praktično znači da se ove površine mogu gotovo jedino iskoristiti da bi se dobio veći obim stočarskih proizvoda za nacionalne potrebe i veliki deo viškova za potrebe izvoza. Specifičnost ovog nacionalnog bogatstva jeste u tome što ono, ukoliko se ne koristi svake godine, >nepovratno propada, a svake godine se stvara nova količina travne mase, odnosno hrane. Druga nacionalna bogatstva (rude, šume) mogu stajati neotraničeno dugo i nisu izložena propadanju. Otuda je u interesu nacionalne ekonomije da se ove površine iskoriste što je moguće više. Na žalost, često velike površine pod travnom masom iz godine u godinu propadaju, odnosno ostaju neiskorišćene. Osim toga, znatne količine hrane i u našim ravničarskim područjima, koje ostaju posle žetve i berbe određenih biljnih kultura, propadaju jer još nisu primenjena i dovoljno poznata rešenja u pogledu sakupljanja i korišćenja ovih proizvoda.

U celini uzeto, značaj stočarske proizvodnje naše zemlje za nacionalnu privredu je veoma veliki. U poređenju sa drugim delatnostima, stočarska proizvodnja po svojoj vrednosti, po vrednosti proizvodnje pratećih industrija (industrija stočne hrane, mašina, industrija mleka, klanična i dr.), učestvuje sa oko 20% u nacionalnom dohotku. U nekim godinama vrednost izvoza stočarstva dostiže 14% ukupnog izvoza ili 60% izvoza celokupne poljoprivredne proizvodnje.

Sa gledišta platnog bilansa zemlje, izvoz stočarskih proizvoda je posebno značajan iz sledećih razloga: u zemlji postoji stočni fond koji može da stvara proizvodnju za potrebe izvoza; za tu proizvodnju praktično nema potrebe uvoza nikakvog reprodukcionog materijala (ili su te količine veoma neznatne) dok u nekih roba vrednost uvezenog repromaterijala je veoma visoka. Potrebna animalna hraniva koja se uvoze treba zameniti koliko god je to moguće odgovarajućim proteinima biljnog porekla (soja, suncokret) ili treba organizovati njihovu proizvodnju u zemlji. Potražnja stočarskih proizvoda u svetu stalno raste. To znači da je osnovni uslov za razvitak ove, kao i bilo koje druge, proizvodnje obezbeđen plasman i u perspektivi treba očekivati sve veće tržišne potrebe stočarskih proizvoda. Istina je da se povremeno javljaju teškoće u plasmanu stočarskih proizvoda, koje su najčešće rezultat blokovske politike pojedinih zemalja ili njihovih grupacija. U takvim situacijama u našoj stočarskoj proizvodnji se uvek javljaju određeni poremećaji, pa to treba da bude briga naše zemlje kao celine.

Kada se posmatra značaj stočarstva za našu zemlju, posebno treba istaći potrebe jugoslovenskog tržišta za stočarskim proizvodima. Savremena ishrana 22 miliona stanovnika Jugoslavije zahteva veoma razvijenu stočaroku proizvodnju već danas, pri relativno niskoj potrošnji stočarskih proizvoda, a sa povećanjem životnog

Standarda i porastom nacionalnog dohotka u našoj zemlji potrebe za ovim proizvodima će sve više rasti. Sa naglim povećanjem gradskog stanovništva u zemlji znatno se povećava i tržište stočarskih proizvoda, što sve ukazuje izrazit značaj stočarske proizvodnje u vašoj zemlji.

Stanje stočarske proizvodnje

Ocena razvijenosti i dostignuća .u stočarskoj proizvodnji jedne zemlje ima određeni značaj. Na osnovu te procene određuju se zootehničke mere, mere ekonomske odnosno agrarne politike, određuje se kreditna politika, izrađuju se odgovarajući programi za preduzimanje mera da.se postojeća proizvodnja podigne na viši nivo.

Za utvrđivanje razvijenosti stočarstva postoje različiti kriterijumi i različita merila na osnovu kojih se nivo stočarske proizvodnje određuje. Po pravilu, osnovni pokazatelj treba da bude količina proizvoda koja. se dobija ino proizvodnoj jedinici. U stočarstvu to je životinja, odnosno grlo. Tako, na primer, treba izražavati količinu. mleka po pravi u laktaciji, broj jaja po kokoški godišnje, vune po ovci u jednom nastrigu itd. Visina proizvodnje po životinji je značajna zbog toga što ;kada je viša ona je racionalnija, jer daje veći ukupni prihod odgajivaču i veći čist dohodak. Moguć je, u određenim uslovima proizvodnje i ekonomike, i izuzetak od prvog pravila, ,te je za određene mikrouslove potrebno izraditi posebne ekonomske analize kojima će se utvrditi racionalnost određenog nivoa stočaroke proizvodnje.

Stočarstvo se ocenjuje i prema broju grla u jednoj zemlji Ili na sagrađenom području. Na taj način određuje se kvantitet stočarstva, odnosno popisom ili metodom procene u određenom vremenskom periodu utvrđuje se broj grla. Pri tome utvrđuje se brojno stanje svih kategorija kod svake vrste (na primer — teladi, junadi, junica, bikova, krava). Posle određenog vremenskog perioda utvrđuje se pravac kretanja, tj. da li se povećava ili smanjuje broj životinja u određenom području, na osnovu čega se preduzimaju određene mere. S obzirom da je dosta teško praviti upoređivanja uzimajući u obzir različite vrste i različite kategorije životinja, praktikuje se prevođenje različitih kategorija i životinja svih vrsta u tzv. uslovna grla. Pod ovim pojmom podrazumeva se masa govečeta od 500 kg. Prevođenje se provodi na taj način što se za svaku kategoriju (prema njenoj masi) utvrdi određeni koeficijent na osnovu koga se dotična kategorija preračunava u uslovno grlo. Na taj način se sigurnije procenjuje ukupni fond stoke, opterećenost zemljišnih površina stočnim fondom, te se lakše upoređuje kvantitet stoke ne uzimajući u obzir razlike u vrstama i kategorijama.

Dalje, stočarsku proizvodnju je moguće ceniti i prema broju određenih vrsta stoke na ukupnu,. poljoprivrednu.. ili oraničnu površinu zemlje. Osim toga, broj stoke se preračunava na 100 stanovnika ili se pak količina stočarakih proizvoda koja se dobija u zemlji preračunava na zemljišnu površinu ili na površinu oranica, livada, pašnjaka itd.

Vrste i rase domaćih životinja

Broj životinjskih vrsta na zemljinoj kugli je ogroman. One su rasprostranjene na svim kontinentima i svim klimatima — na kopnu, moru, okeanima i rekama. Računa se da taj broj iznosi i do 1,5 milion, pa se javila potreba da se taj brojni životinjski svet sistematizuje i svrsta u određene grupe. Vrsta se definiše kao grupa životinja istog roda, koje imaju slične morfološke i fiziološke osobine, a koje se kada se međusobno pare daju neograničeno plodno potomstvo. Tako, na primer, jednu vrstu čini goveče, drugu ovca, treću konj. Međutim, rodu ekvus, tgored. konja, pripada i magarac. Mužjaci i ženke ovih vrsta mogu se međusobno pariti i davati potomstvo, a to su mule i mazge. To potomstvo međutim, nije plodno, pa se otuda konj i magarac ubrajaju u posebne vrste.

Od ovih brojnih životinjokih vrsta čovek koristi odnosno gaji relativno mali broj. Računa se da tako gajenih vrsta ima oko 60, dok je broj vrsta domaćih životinja još manji, i iznosi oko 30. Međutim; iako je broj vrsta koje čovek gaji relativno mali, pojedine od njih imaju vrlo veliki broj individua, jer se gaje u veoma različitim geografskim i klimatskim područjima, pa se između tako brojnih životinja javljaju razlike. Tako, na primer, računa se da na svetu ima oko 1.179 miliona grla goveda, oko 1.033 miliona ovaca, oko 670 miliona svinja itd. Otuda se zbog ovakve brojnosti i raznolikosti životinja jedne vrste javila potreba da se ustanove niže jedinice od vrste, pa su tako ustanovljene rase domaćih životinja. Smatra se da su se prve rase formirale u toku srednjeg veka, a reč rasa prvi put se pominje u XVI veku.

Iako postoje brojne definicije i objašnjenja, možemo reći da pojam rase nije još uvek u potpunosti |0bjašnjen, da postoje različita mišljenja šta pod tim pojmom treba podrazumevati i da se ta mišljenja tokom vremena menjaju.

Divlje životinje, a zatim i odomaćene, nalazile su se pod uticajem raznovrsnih i veoma brojnih faktora spoljne sredine (klima, zemljište, ishrana, korišćenje). Ti brojni faktori uticali su da pojedine grupe u određenom području, ukoliko se one ne „mešaju“ sa drugim grupama, formiraju posebne osobine koje ih razlikuju od drugih grupa, pa tako formirane grupe postaju rase. Na osnovu ovoga, rase se može definisati kao grupa životinja koje pripadaju istoj vrsti i koje imaju zajedničko poreklo, a koje su prilagođene na slične uslove ishrane i nege. Takve životinje imaju određene, rasa osobine kako po spoljašnjem izgledu tako k po fiziološkim funkcijama, odnosio proizvodnim osobinama. Te osobine prenose se nasleđivanjem na potomstvo, a ako se uslovi menjaju i ove životinje se menjaju prema potrebama i ciljevima odgajivačkog rada, odnosno čoveka.

Teškoću u definisanju pojma rase čini i to što su brojne morfološke osobine zajedničke za više rasa, a posebno što postoje vrlo velike razlike u proizvodnim osobinama, gde praktično nije moguće postaviti gotovo nikakvu ograničavajuću minimalnu ili maksimalnu vrednost za neku proizvodnu osobinu. Ipak treba istaći da je u nastanku brojnih rasa koje se danas gaje presudni uticaj imao čovek selekcijom koju je vršio i koju danas vrši.

Rase mogu da nastanu uglavnom na sledeća tri načina: usled delovanja faktora spoljne sredine i čoveka u određenom području; ukrštanjem već postojećih ranije formiranih rasa kada se formiraju nove; i mutacijama koje se javljaju kod pojedinih individua u postojećim rasama. Za povećanje proizvodnih sposobnosti domaćih životinja uopšte značajan je ovaj drugi način formiranja novih rasa i on je danas najrasprostranjeniji i ima najveći praktični značaj. Nije tačno poznato koliki broj rasa kod pojedinih vrsta postoji ali se približno računa da ima oko 120 rasa goveda, a prema nekim istraživačima i preko 350, oko 60 rasa konja, oko 40 rasa svinja, a po nekim autorima i 150, oko 50 (prema nekima i 160) ovaca, oko 20 rasa koza, oko 200 pasa, 150—300 rasa kokošaka, OKO 30 rasa pataka, oko 20 rasa gusaka, oko 200 rasa golubova i oko 60 rasa kunića. Navedeni brojevi su dosta proizvoljni i svakodnevno se menjaju, jer izvesne rase iščezavaju, nove se stvaraju itd. Osim toga, neki autori ubrajaju u rase i malobrojne trupe životinja koje se od drugih razlikuju po manje značajnim osobinama, pa se na taj način broj rasa znatno povećava. Pri tome je dosta značajno da životinje koje se ubrajaju u istu rasu treba da imaju sasvim jasno izražene osobine po kojima će se razlikovati od životinja koje pripadaju nekoj drugoj rasi. Ove razlike su najčešće morfološkog karaktera (razlike u oblicima, boji, pigmentaciji), pa tek onda dolaze u obzir razlike u proizvodnim osobinama. Neke morfološke osobine su veoma postojane i verno se prenose na potomstvo, kao, na primer, boja pinzgavske rase goveda (Pinz gau pokrajina u Austriji), koja je u osnovi crvena sa belom prugom koja počinje od grebena, a produžava se preko leđa i sapi, pa se preko trbuha završava kod grudne kosti. Ova boja se verno prenosi na potomstvo i teško se odstranjuje. Ili, na primer, nekad veoma’ čuvena i poznata berkšir-rasa sviša (Berkšir pokrajina u Engleskoj) ima potpuno crnu boju, a samo joj je beo vrh njuške, repa i nogu iznad papaka. Brojne rase svinja, kao na primer jorkšir i tzv. landrasi (tvedoki, holandski, danski), imaju potpuno belu boju, bez imalo pigmenta. Boja brojnih vrsta damaćih životiša, odnosno rasa, dosta je izražena rasna karakteristika. Jedino kod konja ova osobina nije tako tipična, mada se i pri njihovom svrstavanju o boji vodi računa. Neke rase imaju karakterističnu građu pojedinih delova tela ili karakteristične oblike, na primer glave, položaj ušiju (svinje) ili lostojanje i odsustvo rogova (šutost), kod živine mogu biti različiti oblici kreste itd. Ima i brojnih proizvodnih osobina koje određene rase karakterišu. Tako, na − primer, visok procenat masti u mleku karakteristika je engleske džerzej-rase goveda (Džerzej ostrvo u kanalu Lamanšu). Ili, pak, finoća vune kod nekih tipova, odnosno rasa ovaca (merino), ili način iskorišćavanja životinja za rad i trke, a u obzir se mogu uzimati i druge osobine, kao što je, na primr, vreme stasavanja itd.

Neke od navedenih osobina koje se uzimaju kao rasne karakteristike veoma malo ili nimalo se. menjaju usled delovanja faktora spoljne sredine (na primer oblici, boja životinja), dok se druge osobine — proizvodne (mlečnost, nosivost) vrlo brzo menjaju usled delovanja faktora sredine (ishrana, klima i dr.).

Neki autori ističu da je za postojanje rase nužan određeni minimalni broj životinja, da bi se ista mogla 1priznati. Po nekim autorima taj broj iznosi oko 1.000 grla, sa određenim brojem mužjaka, odnosno sa minimalnim brojem linija da bi se moglo ostvariti parenje van krvnog srodstva. Broj životinja ipak nije bitan, mada je značajno da se rasne osobine u većem broju jasno ispolje, pa je i zapažanje znatno sigurnije ukoliko se zaključuje prema većem broju grla. Pri tome ne treba previše uzimati u obzir za rasnu karakteristiku neke morfološke osobine, naročito boju, jer ona znači više za identitet životinje ili rase, dok najčešće nema nikakvog uticaja na bilo koju proizvodnu osobinu. Bitno je da se životinje koje pripadaju jednoj rasi razlikuju u određenim fiziološkim odnosno proizvodnim osobinama u odnosu na životinje koje pripadaju drugim rasama.

Da bi se ispoljile razlike u određenim proizvodnim osobinama između životinja koje pripadaju različitim rasama, treba ih držati odnosno gajiti u sličnim ekološkim, zootehničkim i drugim uslovima. Razlike koje se tada ispolje kod veće grupe životinja mogu se smatrati rasnim karakteristikama.

S obzirom na brojnost rasa koje postoje kod pojedinih vrsta domaćih životinja, izvršene su podele rasa po različitim kriterijima. Na osnovi takvih kriterija rase se grupišu u pojedine celine, čime je olakšano upoznavanje njihovih osobina, a što olakšava pronalaženje puteva i načina njihove popravke. Od kriterija koji se uzimaju za podelu rasa ističe se pravac proizvodnje. Tako, na primer, postoje rase za proizvodnju mleka (holštajnsko-frizijska, crno-bela, džerzej i dr.), rase za iroizvodnju mesa (šarolej — francuska rasa, hereford, aberdin-angus — britanske rase). Osim toga, prema pravcu proizvodnje rase mogu biti specijalizovane ako je selekcija išla u pravcu unapređenja jedne osobine (rase živine za nosivost) ili pak mogu biti rase kombinovanih sposobnosti (rase za nosivost i proizvodnju mesa itd.). Rase se mogu deliti prema geografskom području nastanka ili rasprostranjenja (bosanski konj, svinja moravka, sjenička Ovca). Prema području na kojem se gaje, odnosno prema nadmorskoj visini, rase možemo podeliti na visinske, odnosno planinske, i nizijske, odnosno ravničarske. Kao kriterij nekada se može uzeti i metod odgajivanja koji je primenjen u nastanku određene rase, te tako one mogu biti čistokrvne i ukrštene. Podela nekih vrsta, na primer konja, može biti prema ,,čistokrvnosti“, i to na: punokrvne, polukrvne, čistokrvne.

Osim navedenih podela; postoji i podela prema stepenu uticaja. čoveka u formiranju postojeće rase. Po ovom kriterijumu, sve rase bez obzira kojoj vrsti hhripadaju možemo hhodeliti u tri .grupe, i to: lrimitivne, prelazne i plemenite ili žulturne rase. Ova podela ima praktični značaj i zbog toga što ee lrilikrm svrstavahva životinja u dotičnu grupu odmah može zanati kakve zootehničke mere, odnosno koje metode odgajivanja treba primeniti radi dalje pohhravke odnosno oplemenjivanja postojećih rasa.

Sl. 17. — Ovan domaće pramenke

Izostavljeno iz prikaza

Primitivne rase

Nazivaju se još i prirodne zbog toga što je u njihovom nastanku pretežan uticaj imala prirodna selekcija. odnosno faktori spoljne sredine u kojoj su te rase nastale u kojoj se taje i iskorišćavaju. Ove rase po evom izgledu, građi, razvijenosti, a ponekad i proizvodnim osobinama su, dosta slične izvornim divljim oblicima. S obzirom da su one proizvod određene sredine, kao što je klima, zemljište i ishrana, i pošto je ta sredina dosta stabilna, to i primitivne rase imaju stabilne svoje osobine. No ipak kako se u živoj prirodi sve menja, pa se tako i ove životinje mešaju i. ukoliko su te promene usmerene na popravak proizvodnih osobina. te promene čovek usmerava i koristi za zadovoljenje svojih potreba. Za ove rase se smatra da cv dobro prilagođene sredini u kojoj se gaje, da su otporne prema nepovoljnim faktorima i da su skromne u zahetvima u pogledu smeštaja, ishrane i nege. Primitivne rase “ su bile, a i danas su, osnovica stvaranja proizvodnjih rasa primenom određenih mera i programiranog rada. Ove rase su u nas najčešće rasprostranjene u brdsko-planinskim područjima, gde je proizvodnja hrane mala, nivo zootehnike nizak, a one uglavnom služe za proizvodnju radi zadovoljavanja potreba njihovih odgajivača. Po pravilu u takvim područjima ’nije ili veoma malo je razvijena pogodna proizvodnja, tj. proizvodnja za tržište, i otuda je ona niska ako se meri no proizvodnoj jedinici, tj. po životinji. Najbrži način da se poetojeće primitivne rase poprave jeste da se na dotičnoad području organizuje robna proizvodnja. Tako, na primer, u brojnim našim brdsko-planinskim područjima od goveda se gaji naše primitivno kratkorogo goveče, poznato pod imenom buša, koje daje mleka da odhrani mladunče — tele i malu4 količinu za zadovoljenje skromnih potreba odgajivača. Međutim, čim se u takvim područjima organizuje robna prbizvodnja, to praktično znači proizvodnja mleka za tržište (svežeg), odgajivači će sasvim. sigurno, a i iskustva to pokazuju, tražiti ili proizvodnije rase ili će nastojati da postojeće što brže poprave.

Prema tome, značajan razlog za postojanje ovako brojnih primitivnih rasa u našoj zemlji jeste odsustvo robne proizvodnje i njen stolećima dug naturalni karakter. Čim će ovo bude promenilo, ne staće primitivnih rasa na koje danas u nas otpada (kako se računa) kod ovaca oko 90%, gde se ubraja naša rasa pramenka, kod goveda oko 30%, nego se u prvom redu odnosi na bušu, kod konja oko 40%, a to je domaći brdski konj, dok se kod svinja još u veoma malom broju zadržala primitivna šiška, a kod živine se zadržala u nekim područjima primitivna domaća kokoš.

Sl. 18. — Domaća primitivna rasa podolska

Izostavljeno iz prikaza

S obzirom da je broj životinja raznih vrsta primitivnih rasa u našoj zemlji veliki, njihova proizvodnja, iako je mala, značajna je zbog egzietencije brojnih domaćinstava koja’ još uvek žive na ovim područjima, a kojima je stočarska proizvodnja izvor prihoda, odnosno egzistencije. Popravka ili zamena postojećih primitivnih rasa biće nužna, i ukoliko to bude izvedeno pre toga, utoliko će to imati većeg značaja za stočarsku proizvodnju u našoj zemlji, odnosno za veći nacionalni dohodak od stočarske proizvodnje.

Prelazne rase

To su one rase kod kojih se do izvesnog stepena odrazio oplemešivački rad čoveka, i to u prvom redu poboljšanom ishranom, boljom negom, boljim smeštajem; i odgovarajućom selekcijom živo
tinja. Prelazne pa se predstavljaju jednu etapu od primitivnih ka kulturnim i takođe imaju određenog značaja za područja u kojima se gaje. Prelazne rase mogu uglavnom d a nastanu na dva načina, i to: poboljšanom ishranom i negom, uz primenu selekcije postojećih primitivnih rasa, ili pak ukrštanjem postojećih primitivnih rasa. sa plemenitim rasama. Kao primer nastanka.prelazne rase pominje se i ranije tzv. prveno — poljeko goveče, koje je nastalo od primitvnog govečeta eličnog buši, a. kao primer prijaštanja može se navesti domaće šareno goveče, nastalo ukrštanjem postojećih primitivnih rasa sa plemenitom simentalskom rasom.

Postepena popravka primitivnih rasa preko prelaznih de dosta značajna zbog toga što se takvim postupkom uvode proizvodnje rase dosta postupno jer se k poboljšani uslovi postupno stvaraju. Veoma-je teško odmah stvoriti sve potrebne uslove za smeštaj, ishranu, negu životinja do plasmana proizvoda od takvih životinja. Brojna iskustva govore da to 1nije moguće i u našoj .praksi poznata su velika razočarenja posle takvih pokušaja.

Plemenite ili kulturne rase

To su Takve grupe životinja kod kojih je uticaj čoveka maksimalno došao do izražaja, a uticaj faktora spoljne sredine je znatno smanjen. Takve rase su veoma produktivne, ranog stasavanja i temelj su savremenog stočarstva. One mogu nastati ili popravkom ishrane i nege postojećih primitvnih rasa (takav je primer džersejske rase goveda) ili pak ukrštanjem, koje se naziva pretapanje, gde se pomoću kvalitetnih muških lriplodnjaka primitivna rasa pretapa u plemenitu kojoj ti priplodnjaci i pripadaju.

Sl. 19 − Nerast bele plemenite svinje (landras)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 20. — Krmača landras

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 21. — Krmača jorkšir-rase

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 22. — Ajširska krava

Izostavljeno iz prikaza

Zajednička karakteristika za sve plemenite rase jeste da one zahtevaju obezbeđene uslove ishrane, -smeštaja, nege i samo u takvim uslovima njihov proizvodni potencijal može doći do izražaja. Međutim, u svetu i u našoj zemlji poznati su brojni primeri neuspeha u odgajivanju plemenitih rasa u uslovima koji nisu bili odgovarajući, pa su često takve rase okarakterisane kao nesposobne za aklimatizaciju. Međutim, suština je upravo u tome što nisu stvoreni uslovi da genetski potencijal takvih životinja dođe do izražaja. S obzirom da je nabavka takvih životinja veoma skupa, da su njihovi zahtevi u pogledu zootehnike visoki, treba biti veoma obazriv pri njihovom nabavljanju odnosno uvozu. Za neodgovarajuće uslove veću proizvodnju će pružati primitivne i prelazne rase, a tek posle stvaranja uslova mogu se nabavljati -plemenite odnosno kulturne rase.

Niže jedinice od rase i neki pojmovi

Broj životinja u jednoj rasi može biti veoma različit, od nekoliko stotina pa do ogromnog broja od nekoliko miliona. Otuda se javlja potreba da se ustanove manje jedinice nego što su rase. Prva niža jedinica od rase naziva se soj (ili bagra). Pod ovim pojmom podrazumeva se grupa životinja koja ima slične morfološke ili fiziološke karakteristike, a koja se razlikuje od drugih životinja koje pripadaju. jednoj rasi. Te razlike su najčešće morfološkog karaktera (boja), a ređe su uslovljene nekom proizvodnom osobinom. Kod naše domaće rase goveda buše postoji veliki broj sojeva čije razlike su najčešće po boji dlake ili pre području na kome se gaje. Tako se, na primer, razlikuju sojevi sivi, plavi, crveni ili po područjima lički, metohijski i-dr: Postoje brojni sojevi domaće rase ovaca pramenke, kao što su: sjenički soj, šarplaninski, ličgsi, svrljiški itd. Ponekad se svaki soj uzima kao zasebna rasa, jer i ne postoji neka oštra granica između ovih jedinica.

Sl. 23. — Hereford-bik, ranostasna tovna rasa

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 24. — Pastuz lipicanske rase

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 25. — Domaća ovca (bela planinska švajcarska)

Izostavljeno iz prikaza

Zapat čini grupu životinja koja se .gaji ili na jednom užem području, u selu, ili na nekoj organizaciji koja ima veći broj takvih životinja (zapat omentalskog govečeta na nekom poljoprivrednom dobru). Ove životinje koje čine zapat treba da se razlikuju od drugih po nekim osobinama ili pak da se gaje odvojeno. Zapat mogu sačinjavati više linija ili rodova. Pod linijom se podrazumeva samo muško potomstvo nekog kvalitetnog priplodnjaka, koji se poizvesnim osobinama koje prenosi na potomstvo razlikuje od drugih priplodnjaka. Linije se formiraju na taj način što se odabere određeni broj kvalitetnih muških priplodnjakD (bilo koje vrste ili rase), a najčešće se izbor vrši prema kvalitetu predaka, pa se zatim potomstvo od njih kontroliše u pogledu određenih osobina. Kada se uporede proizvodne osobine takvih potom ako se ujednoj do dve generacije, priplodnjaci čije je potomstvo dalo najbolje rezultate uzimaju se za oonivače .linije. Dalje se odgajivanje vrši na taj način što se nastavlja selekcija i testiranje kuških potomaka neprekidno i tako.se linija produžava. Danas je kod većine vrsta veoma rasprostranjen način odgajivanja do linijama. Ovo je u nekim slučajevima izuzetno značajno, posebno kada se primenjuje osemenjivanje, gde se od jednog priplodnjaka dobija veliki broj potomaka, pa se odgajivanje /po linijama praktikuje da bi se izbeglo parenje u srodstvu. U prošlosti ovaj način odgajivanja bio je veoma rasprostranjen kod nekih rasa konja (na primer kod lipicanera poznate su linije pluto, konverzano, majestozo i dr., a takođe i kod noniusa) i te linije su se međusobno dosta razlikovale u pogledu izvedenih osobina, bilo morfoloških bilo proizvodnih. U poslednje vreme formira se veći broj linija raznih vrsta domaćih životinja;, a naročito plemenitih rasa svinja i goveda, onda se za uspeh u odgajivanju odnosno poboljšanju postojećih populacija životnjva smatra veoma značajnim.

Za razliku od linije,. postoji i rod koji sačinjava muško i žensko potomstvo neke kvalitetne plotkinje, a koje se po izvesnim osobinama razlikuje od potomstva drugih plotkinja. Odgajivanje po rodovima je bilo dosta rasprostranjeno u nekim područjima odgajivanja konja (na primer kod Arapa). Odgajivači su smatrali da je žensko priplodno grlo osnovica u odgajivanju i da se uspeh samo bazira na izboru kvalitetnih ženskih grla. Teško je utvrditi da li je baš to imalo presudnog uticaja na formiranje kvalitetnog arapskog konja, ali verovatno da je to znatno doprinelo njegovom stvaranju. Danas, kada se poznaje metoda selekcije, kao što je na primer progeni test, primenjuje se uglavnom odabiranje muških priplodnih grla, mada je poznato da se maksimalan uspeh može postići ako se odabiraju odnosno testiraju oba roditelja, tj. i mužjak i ženka.

Familiju ili porodicu čine roditelji sa decom — potomstvom, i to kako muškim tako i ženskim. Pojam stablo, upotrebljava se u živinarstvu da se označi grupa životinja koja se sastoji od jednog mužjaka i određenog broja ženki.

U zootehnici se upourebljava i izraz populacija. Pod ovim pojmom podrazumeva se grupa životinja iste rase ili soja koje se -gaje u određenim uslovima sredine i ispoljavaju sličnost u pogledu i morfoloških i fizioloških osobina. Za postojanje populacije je bitno da je između mužjaka i ženki omogućeno slobodno parenje. U širem smislu, pod populacijom se može; smatrati grupa životinja čitave vrste ili rase, pa čak i različite vrste ili rase, koja živi na određenom području. Na primer, može se reći — populacija, goveda u Jugoslaviji. Ili, ako se na jednom imanju gaje dve rase goveda i nezavisnb jedna od druge se pare sa priplodnjacima iste rase, govori se o dvema populacijama na tom gazdinstvu. Izrazi stado, krdo, čopor, buljuk i dr. označavaju veće ili manje grupe životinja jedne vrste koje se gaje i drže zajedno. O takvim grupama najčešće se brine jedan čuvar — čobakin. Obično se za goveda upotrebljavaju. izrazi — stado i krdo, za ovce — stado i buljuk, za svinje — krdo ili čopor. Za konje se upotrebljava izraz ergela, pod kojim se najčešće podrazumeva organizacija koja gaji više grla jedne ili različitih rasa sa odgovarajućim brojem priplodnjaka, plotkinja i podmlatka. Jato se upotrebljava za veći ili manji broj živine jedne vrste ili rase koja se gaji u istoj grupi. U zootehnici se upoterbljavaju i izrazi kategorije, pod kojima se podrazumeva grupa životinja istog uzrasta. Tako kod goveda razlikujemo kategorije: teladi, junadi,, krava, bikova, volova a kod svinja kategorije: prasadi, nazimadi, krmača, nerastova, tovnih svinja itd.

Nekada se smatralo da je krv životinje prenosilac svojstava od roditelja na potomstvo, pa, su tada nastali određeni izrazi vezani za takva shvatanja o ulozi krvi. Ovi izrazi će se nekada upotrebljavali najviše u konjarstvu, a danas se upotrebljavaju i kod drugih vrsta.

Punokrvnim grlima nazivamo one životinje koje imaju dobro izražene rasne osobine, koje se duži niz generacija gaje u čistoj rasi (krvi). Ovakva grla imaju. poznato poreklo i konsolidovana su u pogledu rasnih karakteristika. Za ove životinje karakteristično je da moraju pripadati plemenitim rasama. Tako, na primer, izraz engleski punokrvnjak upoterbljava se samo za konje ove rase, čiji su preci upisani u prvu matičnu knjigu za konje (osnovana 1793. u Velikoj Britaniji). Kod nas se punokrvnim engleskim grlima smatraju ona grla koja su uneta u matičnu knjigu osnovanu za ovu rasu 1923. godine. Danas se ovaj izraz upotrebljava i-za druge .plemenite rase domaćih životinja, a pod njima se podrazumevaju životinje gajene u okviru čiste rase poznatog porekla i plemenite.

Naziv polužrvan upotrebljava se za rase ili grla koja su nastala ukrštanjem priplodnjaka punokrvne rase sa plotkinjama neke druge rase. Na primer, parenjem engleskog punokrvnjaka sa domaćom rasom konja nastaju polukrvni koši. (nonius, šdran) ili arapski polukrvnjaci itd.

Čistokrvnim rasama nazivaju se One rase koje se više generacija gaje-u čistoj krvi, tj. bez ukrštaša sa drugim rasama, Ove rase imaju karakteristične rasne oznake koje prenose-na potomstvo. Životinje ovih rasa ne moraju biti plemenite ili pak za ših treba da postoji uvedeno matično knjigovodstvo. Tako, na primer, za našu bušu ili pramenku, koje potiču od „čistih roditelja“;možemo reći da su čistokrvne. One se ne mogu nazvati punokrvnim zbog toga što im nedostaje pripadnost plemenitoj rasi i loznato poreklo uneto u matične knjige.

Naziv toplokrvan upotrebljava se za lake istočnjačke rase konja, koje su živahnog temperamenta, dok se izraz hladnokrvan upotrebljava za teške rase konja koje su mirnog ili flegmatičnog temperamenta.

Opšte biološke osobine domaćih životinja

Sve životinje odnosno grupe životinja, bilo divlje ili domaće, imaju određene specifičnosti u pogledu mnogih osobina. Te razlike javljaju se kako u okviru vrste tako i u okviru drugih populacija rasa, sojeva i kod pojedinih individua. Međutim, određene grupe životinja imaju i neke .osobine zajedničke za veći broj životinja jedne ili najviše različitih vrsta odnosno jedne ili više različitih rasa. Otuda se takve zajedničke osobine posmatraju zajedno i vrede za više grupa životinja ili različitih sistematskih jedinica. U. takve zajedničke osobine ubrajamo promenljivost ili varijabilnost životinja, degeneraciju ili izrođenje, zakržljanje, odrođenje, sposobnost prilagođavanja i druge.

Promenljivost ili varijabilnost

Sve životinje, bilo divlje ili domaće, poseduju različite osobine. Jedna od takvih osobina jeste šihova sposobnost menjanja ili variranja; Ta osobina javljala se neprekidno tokom evolucije i javlja se-i danas u uslovima odomaćivanja. Ona je. posledica delovanja nasleđivanja i brojnih faktora koji se zajedničkim imenom nazivaju spoljašnja sredina.

Kada se posmatra trupa životinja, bilo divljih ili domaćih, odmah se može primetiti da između njih postoje veće ili manje izražene razlike, odnosno sličnosti. Te razlike nekada su veoma male i teško uočljive, pa je potrebna posebna pažnja ili poseban postupak da se one otkriju, odnsno uoče. Na primer, količina mleka koja se dobija od jedne životinje može se utvrditi ako se vodi .kontrola mlečnosti, odnosno ako se meri količina mleka koju životinje daju, i na osnovu toga se može između dve živJrtinje koje su veoma slične u pogledu sposobnosti za proizvodnju mleka uočiti izvesna razlika. Ovakvo zapažanje razlika između životinja je veoma značajno za praksu odgajivanja, jer zahvaljujući. tome čovek je uspeo tokom vremena da odabiranjem boljih individua, tzv. plus varijanata formira populacije koje su po proizvodnji ogromno mnogo nadmašile svoje divlje pretke, , tako da bi bilo kakvo se određivanje bilo bez svrhe. Tako, na primer, divlja kokoš nosi 10—15 jaja godišnje, a domaća preko 300 jaja u toku godine, ili, pak, divlja krava je davanja mleka samo toliko da othrani mladunče, dok neke domaće rase daju 10—15.000 kg u toku jedne laktacije.

Životinje poseduju. takve osobine (morfološke ili fiziološke).koje se vrlo malo ili nimalo ne menjaju usled delovanja faktora spoljašnje sredine. Na primer, boja životinje ili njena krvna grupa neće se menjati bez obzira u kakvim uslovima. će se životinja gajiti. Druge, pak, osobine menjaju se i pri najmanjoj promeni uslova spoljne sredine (ishrana, temperatura), i to veoma izrazito.

Promenljivost |Osobina životinja dovodi do pojave novih osobina, i to kako u pogledu telesnih oblika, odnosno razvijenosti, tako isto i u pogledu proizvednih osobina. Promenljivost omogućava odgajivaču da neprekidno pronalazi bolje individue, da ih razmnožava, da od njih dobija proizvodnje potomstvo i on to čini stolećima. Proizvodne osobine se mogu brzo povećavati ukoliko su uslovi takvi da omogućavaju ispoljavanje željenih osobina životinje i ukoliko se provodi njihova odgovarajuća selekcija. Još samo pre neku deceniju smatralo se da je godišnja nosivost od 200 jaja visoka, Danas je ona niska. Mlečnost od 4.000 kg smatrana je veoma visokom, dok je danas ona kod brojnih zapata udvostručena, pa se i to.ne smatra visokom mlečnošću, itd.

Poznato je da je Darvin isticao značaj variranja za odabiranje, a ta varijabilnost zavisna je od naslednosti i faktora spoljašnje sredine. On je isticao da sve divlje životinje razlikuju jedna drugu, a izvežbano oko čobanina razlikuje pojedine individue među ogromnim brojem životinja međusobno veoma sličnih. Čovek poznaje. svoga prijatelja među milionima drugih ljudi. Darvin je takođe isticao da domaće životinje u uslovima odgajivanja nisu prilagođene da budu korisne sopstvenom organizmu već ih je čovek prilagodio za evoje koristi i za zadovoljenje svojih potreba. Te potrebe se svakodnevno povećavjau i otuda je odabiranje boljih životinja nužnost da bi se kod potomaka takvih grla proizvodne osobine povećavale.

Ako posmatramo grupu Životinja, na primer krava u laktaciji, i izmerimo količinu mleka koju one daju u toku jedne.; laktacije videćemo da između njih postoje razlike; Ukoliko su te razlike između najmanje i najveće mlečnosti male, kažemo da je ta grupa životinja ujednačena po pomenutoj proizvodnji. Obrnuto, pak — ukoliko su razlike između ekstremnih vrednosti velike, takva grupa životinja je. neujednačena po pomenutoj proizvodnoj osobini.

Svaku osobinu životinja možemo grafički predstaviti tako što na, horizontalnoj liniji koordinatnog sistema nanesemo vrednost za dotičnu osobinu u jednakim razmacima, na ttrimer u razmacigla od 1.000 kg mleka, a na vertikalnoj liniji nanesemo broj trla kod kojih je ta osobina merena. Na taj način dobijamo tzv. varijacionu krivu, koja predstavlja izvesnu specifičnost posmatrane osobine. Tako, na primer, ukoliko je razmak između najmanjih i najvećih vrednosti veliki, što se naziva varijaciona širina, u takvom zapatu će se selekcijom brže. postići uspeh u proizvodnji kod naredne generacije. Obrnuto, pak — ukoliko je variranje manje, efikasnost selekcije će biti slabija pa treba primeniti poseban način odgajivanja (na primer ukrštanjem) kako bi-se kod potomstva povećala pomenuta osobina.

Kod .tzv. kvantitativnih osobina (proizvodnih) izračunavaju se srednje ili prosečne vrednosti za dotičnu grupu životinja. U tu srednju vrednost ulaze !sve − životinje, kako one sa kajnižom tako i one sa najvišom proizvodnjom. Teoretski, u toj orednjoj vrednosti učestvuju sa 50 % životinje čija je proizvodnja manja od srednje vrednosti i sa 50%. životinje čija je proizvodnja veća od srednje vrednosti. To bi pri odabiragvu značilo da su 50% minus varijante, koje ne dolaze u obzir za buduće roditelje, dok bi drugih 50% bile plus varijante koje mogu da budu budući roditelji. Od ovih 50% koje smo. označili kao plus varijante proizvodnja jednog broja grla približava se proseku čitave grupe, tako da i taj broj životinja ne bi došao u obzir za buduće roditelje. To praktično znači da ukoliko selekcijom želimo više uticati na kvalitet naredne generacije, moramo za buduće roditelje odabrati manji broj životinja čija je proizvodnja najviša. Na uspeh u selekciji pored toga utiče i specifičnost osobine u pogledu uticaja naslednosti na njeno ispoljavanje, pa i konačan -uspeh u izboru plus varijanata za buduće roditelje zavisiće od tzv. naslednosti dotične osobine.

Prema tome, promenljivost je kad osobina izuzetno značajna kod . domaćih životinja i čovek je tu promenljivost neprekidno koristio i danas je koristi. Za praksu je takođe značajno da se upoznaju faktori koji te promene nazivaju, a posebno oni faktori koji dovode do povećanja neke osobine gajenih životinja. Od spoljašnjih faktora svakako da su to ishrana, klima, nega, vežba, način iskorišćavanja i drugi 1Kompleks faktora, koji deluju na organizam i koji ga menjaju i u morfološkom i u fiziološkom pogledu, i to i u negativnom i u pozitivnom pravcu. Čovek odgajivač uvek nastoji da .delovanje spoljašnjih faktora usmeri u tom pravcu da oni popravljaju određene osobine, čime se povećava proizvodnost dotične grupe životinja, odnosno populacije..

Promene koje se zbivaju na životinjskom organizmu su dvojake. Prve su nenasledne i javljaju se na organizmu kraće vreme ili pak dok određeni organizam traje. Ove pojave nazivamo modifikacije (laravarijacije, somacije). Trajanje njihovo može da bude kratkotrajno i takvu promenu nazivamo obična modifikacija; na primer ako se životinja oskudno hrani smanjiće težinu ili neku dimenziju tela. .Kada se ishrana popravi, ovih promena nestaje i životinjski organizam će dostići oblik i veličinu karakterističnu za svoju grupu. Ta modifikacija nema nikakvog uticaja na potomstvo koja bi bilo redovno odnosno normalno hranjeno.

Interesantan primer uticaja ishrane zapaža se kod pčela. Njihova dva istovetna oplođena jajeta pri različitoj ishrani različito se razvijaju. One larve koje su obilno hranjene daće matice, dok drugo jaje odnosno larva koje je normalno hranjeno daće samo pčelu radilicu. Ova dva oblika se međusobno veoma mnogo razlikuju, kako po veličini tako i po funkcijama određenih organa. Organi za razmnožavanje pčela radilica su zakržljali, dok su kod matice normalno razvijeni. Na zadnjim nogama pčele radilice nalaze se specijalne izrasline pomoću kojih skupljaju cvetni prah, dok njih, međutim, matica nema itd. Događa se, istina i da promena koja je nastala kod jednog organizma traje nekoliko generacija. .U tom slučaju govori se o trajnijim ili produženim modifikacijama. Takav primer zapažamo kod kokoši čijoj se hrani dodaje zelena boja koja prelazi na jaja a preko jaja na potomstvo koje. se izleže iz ovakvih jaja i koje i pri normalnoj ishrani daje jaja sa slabo obojenom ljuskom. U narednoj generaciji ova promena na jajima nestaje.

Promene, odnosno varijabilnost organizma koja je trajne prirode, dakle koja se nasleđuje, naziva se mutacija ili mutaciona varijabilnost (latinska reč mutare = promeniti). Pod mutacijom (prema Tavčaru) podrazumevaju se prirodna spontana kvalitativna i kvantitativna promena osobine nekog organizma koja je nasledna. Upravo to su promene koje se događaju u strukturi materije (molekula DNK) a ne mogu se primetiti jer je mikroskop još nedovoljno savršen ili je promena tako složena da se ne može pratiti. Mutacije zahvataju organizam od oplodnje jajne ćelije pa do njegovog konačnog porasta. Većina takvih promena. su letalnog karaktera i .takvi organizmi stradaju. Nekih tehničari ističu postojanje i. tzv. subletalnih mutacija, u koje se ubrajaju smanjena adaptivna sposobnost organizma i druge,koje ne moraju uvek biti smrtonosne. Danas se tačno ne-znaju uzroci mutacija, pa se kaže da se događaju „spontako“ jer se ne mogu utvrditi faktori koji ih izazivaju u slbbodnoj*nrirodi.

Brojni činioci kojima se veštački deluje na organizam mogu dovesti do naslednih promena. Te promene događaju se na genima, pa se ti činioci nazivaju mutageni. U te faktore ubrajamo ekstremne temperature, nizak, i visok pritisak, brojne hemijske supstance koje su često. jaki otrovi (formaldehid,. azotna kiselina i dr.)., Takva )Sredstva nazivaju. se fizički odnosno hemijski mutageni. Svrha upotrebe ovih sredstava jeste da se izazovu mutacije, što će reći nasledne promene, koje bi imale ekonomski značaj u smislu. povećanja neke proizvodne osobine. Međutim, brojni pokušaji, koji su činjeni u eksperimentima, nisu dali tako željene. promene, te je -za praktično odgajivanje -za sada nemoguće izazvati takve promene, niti praksa odgajivanja može od mutacija očekivati; neku konkretniju korist.

U toku istorijskog razvitka i u procesu. odomaćivanja, na životinjama su . se događale izvesne promene − za koje se. veruje da su uzrokovane mutacijama. U takve promene ubrajamo nastanak tzv. ankrnske ovce koja je nastala na taj način što.se u zapatu ojagnjilo muško jagnje, sa izrazito kratkim nogama, i odgajivač je to. jagnje iskoristio za priploda ono je ovu osobinu prenosilo na potomstvo. Ovu osobinu su odgajagvači ocenili kao ekonomski značajnu, jer takve, životinje nisu mogle da preskaču. ogradu,. što inače za životinje u slobodnoj prirodi predstavlja .— detenerativnu promenu, tj. biološki štetnu, i takvi organizmi bi u :slobodnoj prirodi pali, pod udar prirodne selekcije, te bi iščezli ne ostavljajući potomstvo. Međutim, zahvaljujući čoveku oni se pod njegovom. zaštitom mogu razmnožavati. U takve mutativne promene ubrajamo još pojavu albino-domaćih životinja,. pojavu angorizma (produžena dlaka kod kunića, koza i mačaka), bezrožna goveda (aberdin-angus), vune kod ovaca (divlje životinje ove vrste imaju dlaku). Kao što se zna, ove promene.su uspele da se prošire, tj. takvi organizmi zahvaljujući čoveku ostavljali su potomstvo. Međutim, .većina takvih oblika u slobodnoj prirodi bi iščezla, jer u. uslovima prirode takvi organizmi su nelrilagođeni i etradaju.

Sl.27. — Pas jazavičar

Izostavljeno iz prikaza

U vezi sa promenljivošću životinjskog organizma treba istaći i brojne promene u njegovoj formi i funkcijama koje su se dogodile u dugom i za čoveka izuzetno značajnom procesu odomaćivanja odnosno preobraćanja divljih životinja u domaće.

Promene koje su se zbivale u ovom procesu su ogromne, naročito kod .nekih vrsta domaćih životinja. Tako,-neki oblici domaćih životinja jedva da liče na svoje divlje pretke po brojnim morfološkim karakteristikama,. iako pripadaju istoj sistematskoj ,jedinici. odnosno vrsti. Vrste koje su se tako ogromno promenile pod uticajem odomaćivanja jesu: pas, živina, -golubovi, dok su kod nekih vrsta te promene manje (koza).

Te promene mogu se podeliti u tri osnovne grupe, a to su: morfološke, fiziološke i tehničke promene.

Morfološke promene

Ove promene se -odnose na menjanje oblika organizma domaćih životinja u odnosu na divlje. Osim toga, veoma-velika promena, u odnosu na divlje, takođe morfološkog karaktera dogodila se na pokrivaču životinja u pogledu pipentacije kože i dlake, odnosno u boji domaćih životinja.

Promene kod domaćih životinja, naročito visokoproizvodnih, i znatno su veće nego što ,su te promene divljIh oblika u. odnosu na primitivne, rase. Ta razlika nastala je usled-delovanja čoveka — i odgajivača, pa je ona kod domaćih životinja, hladno iako plemenitih rasa, znatno izrazitija, dok je kod divljih oblika i primitivnih i rasa mnogo veći uticaj prirodne ; selekcije a manji uticaj čoveka. Od morfoloških oblika ubrajamo | razvijenost životinjskog organizama kod odomaćenih u odnosu na | divlje pretke. Kod. nekih domaćih I životinja došlo je do znatnog 1 povećanja oblika,. i obrnuto, kod | nekih rasa došlo je do znatnog smanjenja telesnih dimenzija u j odnosu na divlje pretke. Kao primer ovoga imamo razliku između ogromno razvijenog šarplaninskog psa čija mas može biti i preko 50kg i malog patuljastog pekinškog psa, čija masa iznosi 1 kg.

Sl. 28. 21 Morfološke promene na golubovima pod uticajem odomaćivanja

Izostavljeno iz prikaza

Ili, pak, drugi još izrazitiji primer. zapažamo kod konja. Neke domaće rase, kao što su teški konji za rad . (šairski, sufolk-rasa i dr.), mogu dostići masu do 1.000 kg, a visinu grebena preko 170 cm i da povukuteret četiri puta veći od. sopstvene mase. Nasuprot njima, tzv. poni konji (šetland-rasa) mogu težiti oko: 80kg može biti visoki 60 cm. Oba ova oblika potiču (najverovatnije) od mongolskog divljeg stepskog konja, čija je visina iznosila oko 130 cm. Kao što se iz navedenog vidi, promene su nastale čovekovim uticajem, koji je vršio eelekciju životinja u različitim pravcima da bi dobio vrstu koja najbolje odgovara njegovim raznovrsnim potrebama.

U morfološke promene koje su posledica odomaćivanja ubrajamo još i sledeće:

1) okraćivanje dela lobanje lica i širenje čeonog dela je pojava poznata pod nazivom brahicefalija (jorkšir-rasa svinja). Ova pojava vezana je i za ulegnutost profila (ugao između nosnih i černih kostiju), kao što je to kod malog jorkšira, psa buldoga i dr. Suprotno tome, kod nekih životinja zapažamo pojavu izdužene glave (hrt) u ličnom delu, a kod nekih rasa ovaca i konja ispupčenu liniju profila, ,tzv. ovnujrki profil;

Sl. 29. — Angsrska koza, produžetak dlake u procesu odomaćivanja

Izostavljeno iz prikaza

2) kratkonožnost (mikromelija) je pojava skraćivanja nogu, kao, n a primer, kod spomenute ankon-ovce,. rasa jazavičara i dr.;

3) bezrožnost (šutost) je takođe posledica mutacije u uslovima odomaćivanja. (aberdin-angus goveče, galovej-rasa goveda);

4) promene u razvijenosti pojedinih delova tela (ušiju, rogova, repa) posledica su odomaćivanja;

5) promene u dlaci i koži su veoma izražene. Tako, na primer, imamo pojavu angorizma, tj. znatan produžetak dlakekod nekih odomaćenih oblika (avgorska koza, kunić) u odnosu na divlje pretke. Tipična promena mutativnog. karaktera jeste vuna kod ovaca. Na izgled dok su divlje ovce. obrasle kratkom dlakom, dotle su sve domaće rase (osim nekih afričkih) obrasle vunom koja se veoma .mnogo razlikuje od dlake njenih divljih predaka. Kod nekih rasa, kao što je karakul-rasa ovaca, kao posledica odomaćivaša pojavila se kovrdžavost dlake, što doprinosi posebnom kvalitetu krzna takvih životinja (astrahan);

6) naboranost kože domaćih životinja, na primer nekih rasa ovaca (američki merino), posledica je selekcije i povećanja površire tela radi dobijanja veće količine vune. Tu spada takođe i naboranost kože ,na .vratu, a veća razvijenost kože ispod vrata (maramica, đerdan) kod brojnih rasa .goveda;

7) boja životinja je veoma mnogo izmenjena pod uticajem odomaćivanja. Sve divlje životinje su karakteristične jednobojne, tzv. divlje boje; koja nastaje na .taj način što se duž dlake nižu veće i manje koncentracije pigmenta, pa se time postiže jednobojnost životinje.

Domaće životinje u pogledu boje variraju od potpuno crnih do potpuno belih životinja. Boja potiče od pigmenta koji se sastoji od posebne belančevinaste materije melanina, a od koncentracije pigmenta u dlaci i koži zavisi boja životinje. Posledica odomaćivanja jeste pojava gubljenja pigmenta, tj. albinizam, koji se smatra biološki negativnom pojavom i posledica je smanjenih bioloških otpornosti takvog organizma, te se po pravilu takve životinje ne ostavljaju za dalju reprodukciju.

Sl. 30. — Jagnje karakul-rase; kovrdžavost dlake kao morfološka promena

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 31. — Nerast veseks-rase; beo pojas posledica promena posle odomaćivanja

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 32. — Morfološka promena od-nosa divlјi i domaći konj .

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 33. — Proporcije divlјeg i domaćeg govečeta

Izostavljeno iz prikaza

Neke domaće životinje imaju određene karakteristične boje, odnosno raspored boja na telu koji može biti pravilan i nasledan za potomstvo (na primer karakteristična šara pinzgavskog govečeta), a može biti i nepravilan raspored pigmentiranih i nepigmentiranih delova, kao što je to slučaj kod našeg domaćeg šarenog ili simentalskog govečeta.

Treba istaći da su oblici životinjskog tela a naročito boje životinja bila od posebnog značaja u vreme formiranja danas stojećih rasa. Boji je naročito pridavan veliki značaj, jer je to osobina koja se odmah na životinji primećuje, pa je odabiranje po toj osobini bilo veoma jednostavno, a osim toga takva se osobina, zbog jednostavnog nasleđivanja, lako ustalјivala u potomstvu. Izuzimajući životinje bez pigmenta, za !koje se može reći da su manjih bioloških otpornosti, boja životinja (od ovoga se izuzima boja vune kod ovaca) nema nikakvog značaja za bilo koju proizvodnju. Međutim, još uvek se toj osobini pridaje preveliki značaj u praktičnoj selekciji, iako ga ona stvarno nema. Od ovoga se izuzimaju životinje koje se taje za ukras i razonodu čoveka.

Sl. 34. — Proporcije divlje i domaće svinje

Izostavljeno iz prikaza

Fiziološke promene

Ove promene se odnose na menjanje fizioloških funkcija životinjskog organizma pod uticajem odomaćivanja. Šire uzeto, u te promene ubrajamo povećanje proizvodnih osobina kao rezultat no-, većane funkcije pojedinih organa i tkiva životinjskog organizma. Tako, na primer,’ funkcija mlečne žlezde krava ogromno je mnogo povećana kod plemenitih rasa u odnosu na divlje pretke ili primitivne rase ove vrste. Sigurno je ,protekao ogromno dug period vremena dok je životinja koja je lučila mleka samo toliko da othrani svoje mladunče tu količinu u domaćim uslovima mnogo puta povećala.

Posebno značajna fiziološka promena koja se dogodila kao posledica odomaćivanja jeste plodnost domaćih životinja. Naime, kod nekih vrsta (konj i goveče), ova osobina nije bitnije primenjena. Međutim, neke vrste, kao što su živina, svinje i neke rase ovaca, ovu osobinu su veoma mnogo povećale. Tako, na primer, divlja svinja daje (prasi) jednom godišnje 3—5 prasadi, dok domaće plemenite rase daju dva prašenja godišnje, sa oko .20—30 prasadi godišnje. U vezi sa odomaćivanjem menja se i javljanje estrusa (polnog žara). Kod divljih životinja polni žar -se javlja u određeno doba godine i priroda ] e to regulisala tako da mladunčad dolaze na svet onda kada postoje uslovi za njihov opstanak u prirodi. U uslovima odomaćivanja nestalo je sezonskogjavljanja polnog žara i on se po pravilu javlja tokom čitave godine ako su životinje normalno hranjene i negovane. Kod ovaca se još uvek dobrim delom zadržao sezonski cistrus (javlja se u jesen), međutim u uslovima poboljšane ishrane i nege i kod njih se menja. Pored navedenoga, u procesu odomaćivanja znatno su se promenila određena čula koja su uglavnom oslabila, a takođe su se smanjile i sekundarne polne Oznake (razlike između polova) u procesu odomaćivanja. Promene su nastale i na značajnim unutrašnjim organima: srcu, plućima, organima za varenje i mozgu!

Psihičke promene

One se odnose na menjanje domaćih životinja u pogledu njihovih psihičkih osobina u. procesu odomaćivanja. Tako, na primer, domaće životinje izgubile su plahost i bojazan od čoveka, što je bio jedan od bitnih uslova za uSpeh procesa odomaćivanja. Osim toga, u odomaćenim uslovima psihičke sposobnosti određenih vrsta su znatno povećane, kao što je to slučaj kod konja, nekih rasa pasa (lovački pas, vojnički pas) i, donekle, kod golubova pismonoša. Kod drugih vrsta, kao što je to slučaj kod ovce, kamile i kokoši došlo je do smanjivanja ovih osobina, što je posledica delovanja čoveka odnosno .uslova odomaćivanja.

Posmatrajući u celini varijabilnost kao bitnu karakteristiku domaćih. životinja, treba istaći da je za uspeh. u selekciji ta osobina izuzetno značajna. Pri tome treba imati u vidu da su često razlike između individua veoma made, nekada ih je veoma teško ili nemoguće zapaziti. Otuda je zadatak odgajivača da obrati pažnju na te razlike i da primene odgovarajuće postupke (merenje proizvodnje) kojima se te razlike mogu zapaziti, jer takve životinje mogu biti od velikog značaja kao. roditelji naredne generacije.

Degeneracija ili izrođenje

Ovo je pojava štetnih osobina. na životinjskim organizmu. Te promene koje se u životinjskom .organizmu odvijaju su određeni poremećaji kojima se smanjuje ili biološka otporno1st ili se pak remeti normalna reprodukcija. U takvim slučajevima dolazi do ugrožavanja opstanka potomstva ili, pak, ukoliko je pojava jače izražena može da dovede u pitanje opstanak rase ili zapata. U slobodnoj prirodi, takvi organizmi divljih oblika Stradaju od prirodne selekcije. Kod domaćih životinja, naročito kod primitivnih paca, smatra se da su degenerativne promene ređe, a kod plemenitih visokoproizvodnih rasa one -su izraženije.

Životinje koje naginju degenerativnim promenama, ili ih je degeneracija već zahvatila, imaju izvesne morfološke karakteristike koje se mogu primetiti. po nekim spoljašnjim znacima. Po spoljašnjem izgledu takve životinje približno imaju: glavu dugu i usku, uši tanke, grudni koš uzan, kostur tanak i lak, kožu. tanku ,i finu, obraslu retkom depigmentiranom dlakom. Životna sposobnost je kod takvih životinja smanjena, a takođe i reprodukciona sposobnost (na primer dug servis-period itd.). Takvi organizmi su neotporni na spoljašnje faktore i podložni su njihovom štetnom delovanju. Ima mišljenja da je degeneracija koja se javlja kod plemenitih rasa posledica jednostrane selekcije kroz duži niz generacija. Pri tome nije vođeno računa o biološkim snagama organizma (konstituciji), već-je osnovna koncepcija bila što veća proizvodnja i to najčešće jednoga pravca (mlečnost, tovnost, nosivost jaja). Ovakvom selekcijom proizvodnost je zaista ogromno povećana na račun smanjene biološke otpornosti.

Neki autori su mišljenja da su sve visokoproduktivne rase degenerisane i ako bi se prepustile nepovoljnom delovanju spoljašnje sredine, smanjile bi proizvodnost i najčešće bi stradale. U tako osetljive visokoproizvodne organizme možemo ubrojati: bele plemenite rase svinja (landrasi), holštajn-frizijsho goveče, sa neku kozu i dr., a sve bi one u slobodnoj prirodi dosta brzo stradale.

Pojavu degeneracije kod životinja poznajemo po određenim oznakama, koje .se i nazivaju znaci degeneracije. U takve promene ubrajamo: brahicefalnost (skraćivanje glave), mikromeliju (kratkonožnost), albinizam (odsustvo -pigmenta), o čemu je ranije bilo reči. Osim toga u znake degeneracije ubraja se i pojava hermafroditizma, tj. ispoljavanja muških i ženskih polnih žlezda kod istog organizma (pseudohermafroditizam, prisustvo. u polnim žlezdama elemenata suprotnog pola). Ova pojava ometa normalno funkcionisanje lolnih žlezda i radi toga je biološki štetna. Od fizioloških znakova degeneracije imamo pojavu poremećaja u stvaranju spermatozoida, a zatim gubitak materinskog instinkta koji je posledica jednostrane selekcije, kao što je to kod leghorn-kokoši. U ove promene možemo ubrojiti i izrazito ispoljavagve visoke proizvodnje, praćeno slabljenjem organizma, a što se smatra da je posledica povećane ili smanjene funkcije žlezda za unutrašnju sekreciju. Takve pojave zapažaju se, na primer, kod preterano ispoljene sposobnosti za tov (hipofizna tovnost), kod preterane funkcije mlečne žlezde, gde dolazi do slabosti organizma a prekomernog stvaranja velikih količina mleka. U degenerativne promene ubrajaju se i neki nervni poremećaji koji se ispoljavaju kod nekih vrsta životinja (golubova), mada. su te promene relativno retke.

Zakržljavanje

Ova pojava je prisutna kod domaćih životinja koje se više generacija gaje u nepovoljnim uslovima. Takve životinje zaostaju u porastu, a proizvodnost im se smanjuje. U oskudnoj ishrani organizam smanjuje određene funkcije, smanjuje se porast, životinje ostaju ne; razvijene, male telesne mase. Evolucija takvih organizama išla je u tom pravcu da se smanje one funkcije koje nisu bitne za opstanak. vrste. Kod takvih životinja reprodukcija se odvija i obezbeđuje se dobijanje potomaka, jer su organi za reprodukciju maksimalno zaštićeni od oštećenja zbog oskudne ishrane. Ako dođe do njihovog oštećenja, ostaje još nervni sistem i time organizam strada, što se ipak u praksi odgajivanja ne događa.

Zakržljala grla imaju izmenjene oblike, dugu i uzanu lobanju, tanak vrat, loše vezan sa glavom a i trupom, kratak i uzan grudni koš, plitke grudi, šiljat greben, leđa i šiljatu karlicu. Zakržljala grla imaju relativno duže noge nego normalno hranjvna.

Nepovoljni uslovi odgajivanja deluju.na oštećenje organizma, a stepen oštećenja zavisi od dužine trajanja delovanja tih faktora i od njihovog intenziteta. Ukoliko je organizam izložen nepovoljnom delovanju u toku kraćeg. vremenskog perioda, te posledice se odraze samo na tom organizmu (modifikacija), i po pravilu nemaju uticaja na narednu generaciju. Često se događa da plemenite i visokoproizvodne rase ako dođu u tako nepovoljne uslove brže stradaju, jer se takvim uslovima ,ne mogu prilagoditi i znatno smanjuju proizvodnju, tako da ne pružaju ni onu koju daju primitivne rase. Naime, plemenite rase su najčešće bolje razvijene životinje većih telesnih dimenzija, te u oskudnoj ishrani jedva zadovoljavaju potrebe osnovnog metabolizma, a nemaju energije (hrane) ni za kakvu proizvodnju.

Brojne primitivne rase u svetu i kod nas su zakržljale, a to znači da su malih telesnih dimenzija, niske proizvodnje, kasnog stasavanja. Smeštaj, nega i ishrana su veoma oskudni i u takvim uslovima jasno je da ti organizmi ne mogu biti produktivni. Iskustvo je pokazalo da se takve životinje mogu znatno popraviti u pogledu proizvodnih sposobnosti ukoliko im će obezbedi odgovarajuća ishrana i nega, a tek posle toga se odlučuje o potrebi menjanja takvih dopulacija produktiv1nijim;

Odrođenje

Pojava koja se odnosi na promene životinjskog organizma koje nastaju kada se te životinje gaje u drugim uslovima u odnosu na one koje su životinje imale u području gde su. nastale, zove se odrođavanje. Tako, na primer, ako se životinje gaje u nekom području na jedan način (na primer stajski), takav način odgajivanja formira određeni tip životinje. Međutim, u novim uslovima odgajivanja (na primer pašnjački način) formiraju se drugačiji oblici, a ponekad i drugačije funkcije samog organizma. Odrođenje u biološkom pogledu ne mora biti štetno za organizam, ali može biti promena u pravcu proizvodnje. Na primer, umesto veće proizvodnje mesa, povećava se proizvodnja masti. To se, na primer, događa u našim uslovima ako se plemenite bele rase svinja hrake većim količinama kukuruza u obroku, pa se one odrode. Ukoliko se želi vraćanje životinja na oblike i funkcije koje one imaju u domovini nastanka, primenjuje se tzv. osvežavanje krvi. Pod ovim pojmom podrazumeva se nabavka priplodnjaka u zemlji gde je dotična rasa nastala. Svakako da ovo podrazumeva i menjanje uslova u odgajivanju potomstva koje se dobija ovakvim parenjem, pa ukoliko se ne želi promena u pravcu odrođenja, treba stvarati približne uslove kao što postoje u nekada pri njoj postojbini dotične rase. Na taj način životinje se manje „udaljuju“ od originalnih − oblika.

Može se dogoditi, međutim, i da promene nisu biološki štetne, da proizvodne osobine ne opadaju, pa je tada moguće formirati nove tipove životinja koji mogu biti još proizvodnji nego što je populacija iz koje su oni nastali. U takvim slučajevima odrođenje nije u zootehničkom ni biološkom smislu negativno.

Prilagođavanje životinja spoljašnjoj sredini

Aklimatizacija je sposobnost organizma da se prilagodi nekom području (reč aklimatizacija je latinskog porekla a znači prilagođavanje nekom stranom podneblju). U nedalekoj prošlosti praksa prebacivanja životinja sa jednog područja na drugo bila je malo rasprostranjena. Razlozi za ovo bili su dvojaki: prvo — vladalo je uverenje da je rasa proizvod zemlje gde je nastala i gde se gaji i da ona samo u takvim uslovima daje određenu proizvodnju, i drugo — teškoće u prenošenju životinja zbog nerazvijenih sredstava saobraćaja takođe su predstavljale problem. Danas je međutim, situacija drugačija. Jasno je da rasa nije vredna samo u području gde je nastala i sredstva komunikacije-su takva da se životinje prebacuju na bilo koji kraj Zemlje. Posebno se danas pribegava transportu sperme radi osemenjavanja životinja, goveda i drugih vrsta, i to se svakodnevno vrši na relacijama između pojedinih država i pojedinih kontinenata. Tako je, na primer, praksa uvoza životinjske sperme iz Amerike u Evropu i obrnuto, a i u drugim delovima sveta. U vezi sa tim značajno je utvrditi kako će se životinja odgajena na jednom području u jednoj zemlji, prilagoditi u novom području u koje se prenosi: To je posebno značajno ako su uslovi (geografski, klimatski, uslovi ishrane i nege) drugačiji nego u domovini nastanka rase. Za područja i zemlje koje imaju veći procenat životinja primitivnih rasa, čije-zamenjivanje ili oplemenjivanje produktivnijim je neophodno a često i veoma hitno, imao je od velikog značaja.

Najmanje problema javiće se ako se životinje prenose u slična područja i na manju udaljenost. Na primer, ako se životinje isteruju na pašu gde su male klimatske razlike ili ako se-lak prenose iz jedne naše republike u drugu, gde nisu velike razlike u uslovima odgajivanja. U takvim slučajevima se govori o akomodaciji ili adaptaciji životinjskog organizma. Ovi izrazi se takođe upotrebljavaju i kada se radi o manjem broju grla (na primer nekoliko priplodnjaka ili plotkinja) i prema tom broju grla se može se donositi zaključak o uspehu aklimatizacij e. Razlog je to što se može desiti da mali broj -životinja budu plus varijante u pogledu prilagođavanja ili pak da su im obezbeđeni posebno dobri uslovi (što se inače događa kada se nabavlja manji broj priplodnih grla).

Pre nego što se odluči o nabavci nove rase, treba voditi računa o nekim momentima kao, na primer, kakav je areal rasprostranjenja dotične rase. Po pravilu rase koje imaju jaču sposobnost aklimatizacije i imaju širi areal rasprostranjenja (na primer simentalsko goveče). Rase, pak, koje imaju maši areal rasprostranjenja teže se prilagođavaju (na primer džerzejsko goveče). Dalje, treba utvrditi kako se dotična rasa pokazala u sličnim uslovima kakvi su oni u koje će životinja doći. To se najlakše ustanovi ako se pronađe u bližoj okolini da se gaji ili da se gajila takva rasa. Ako toga nema, treba utvrditi šta je takva rasa dala u sličnim terenskim, geografskim, klimatskim i zemljišnim uslovima ishrane i nege . Posle toga se tek odlučuje o nabavci takve rase. Poželjno je da se prethodno izvrši testiranje na određenom broju grla koja bi se držala. u sličnim uslovima kakve pružaju prosečni .uslovi u kojima se takva vrsta životinja gaji. Sve ovo potrebno je učiniti zbog toga što su poznati brojni pokušaji da se plemenite rase prenesu u .razna područja, ali je došlo do velikih razočarenja i neuopeha, a utrošena su znatna sredstva. Pri tome treba imati u vidu da su naročito kvalitetne prošle jedne životinje veoma skupe, jer je u njihovu cenu uračunat čitav selekcijski rad uložen u njihov nastanak. Treba istaći da se danas ne javlja (za potrebe naše zemlje) nužnost masovnog uvoza priplodnog materijala, već se to može i treba rešavati uvozom određenog broja kvalitetnog muškog priplodnog materijala (izuzetno manjeg broja plotkinja ako se želi formirati nov zapat). Inače se to može uspešnije i mnogo jeftinije rešavati u ovom sperme kvalitetnih priplodnjaka, pa se dobijeno potomstvo od takvog starenja testira za buduće roditelje.

Pojam aklimatizacije treba razumeti u širem smislu, jer nije u pitanju samo. prilagođavanje klimi (mada i to ima značaja) već i svemu drugom što ima uticaja na životinje,. kao što su. konfiguracija zemljišta, njegov sastav, kretanje vazduha, način proizvodnje hrane, način korišćenja životinja i drugo. Posebno treba voditi računa o mogućnosti prilagođavanja životinje na neke uslove koje čovek ne može da menja (klimats1ke prilike), kao i na uslove držanja (stajski ili pašnjački način itd.),

U pogledu sposobnosti prilagođavanja. na nove uslove, postoje razlike između pojedinih vrsta, rasa, sojeva i individua. Tako, na primer, neke vrste se gaje samo u određenom području (na primer irvas samo u hladnim, da zebu-goveče samo u tropokim područjima) i ne mogu se prilagoditi drugim. Međutim, brojne druge vrste do; aćih živoginja, kao što su goveče, ovce i živina, rasprostranjene su na svim kontinentima, u svim područjima, bez obzira na geografsku regiju ili klimatsku situaciju. Može se reći da na uspeh aklimatizacije organizama u novoj sredini utiču sledeći faktori: individualna sposobnost životinjskog organizma za prilagođavanje, rasna pripadnost ili tip životinje (a žao što je rečeno, i vrste imaju uticaja), uslovi koji se nogu obezbediti od proizvodnje odnosno obezbeđenja dovoljnih. količina određene vrste hrane, mogućnosti nege i držanja životinja, razlike u geografskim prilikama, u klimi i njenim .uticajima, uzrastu životinje, dobu bremenitosti, proširenosti oboljenja i parazita u novoj sredini.

Individualne sposobnosti i rasna, pripadnost su značajne za proces aklimatizacije. Zapaženo je da se normalno razvijene životinje snažne konstitucije lakše prilagođavaju novoj sredini. Što se tiče klime, najmanje se javljaju teškoće ako se životinje prenose po izotermičkoj liniji. Uspeh je veći ako se životinje prenose iz toplijih u hladnije krajeve i iz suvljih u ;vlažnije, nego obrnuto. Po-pravilu, iz toplijih u hladnija područja životinje treba prenositi u proleće, i obrnuto — iz hladnijih područja u toplije u jesen. Smatra se da su mlađe životinje podesne za prenošenje ako nisu prešle 4;5 razvoja, a bremenite životinje se mogu uvoziti u prvoj polovini bremenitosti. Smatra.se da izrazito ravničarske rase nisu pogodne za. planinska područja i obrnuto.

Aklimatizacija može biti dobra, odnosno potpuna, ili loša. O uspeloj aklimatizaciji govori se kada se životinje trajno prilagode na novu sredinu i ako u novoj sredini ostanu zdrave i zadrže proizvodne sposobnosti približne onima koje su imale u svojoj postojbini. .

Sposobnost neke rase ili grupe životinja za aklimatizaciju utvrđuje se tako što se prate promene koje se u organizmu događaju (telesna temperatura, disanje, puls, krvna slika, kanstitucija, živa težina, porast, proizvodnost, plodnost i dr.).

Posebnu pažnju treba obratiti na zdravstveno stanje životinja, jer različita oboljenja mogu stvoriti velike teškoće. Veoma je značajno da se plodnost kod. životinja normalno ispoljava i da se u tom. pogledu ne javljaju razlike u odnosu na ispoljenost − ove osobine u domovini rase.’

Za sigurniju procenu uspeha aklimatizacije životinje treba losmatrati u većem broju i to kroz tri do četiri generacije. Ovaj period smatra se potrebnim zbog toga što treba utvrditi kako će se naredne generacije ponašati u novim uslovima, pa tek onda donositi odluku o uspešnosti. ovih promena.-

Neuspeh aklimatizacije izražava se u menjanju rasnih karakteristika kod potomaka, u izrođavanju, odrođavanju itd.

Smatra se da se sposobnost aklimatizacije formira kroz više generacija, te da se nasleđuje a delimično se i stiče u toku života. Tako, na primer, uspešnije i lakše se aklimatizuju toplokrvne rase konja kao arap i lipicanac, nego hladnokrvne rase, kao što je klajdestalska, na primer. Primitivne rase ovaca lakše se prilagođavaju nego engleske tovne rase, itd. Od goveda lakše se prilagođavaju rase kombinovanih nego specijalizovanih proizvodnih sposobnosti itd. Za uspeh aklimatizacije dosta ie značajan i ima uticaja i stručni nivo odgajivača. Ovo zbog toga .što su zahtevi plemenitih rasa znatno viši nego zahtevi primitivnih rasa.

Poznati su neuspeli pokušaji aklimatizacije u svetu i našoj zemlji. Tako, na primer, propali su pokušaji. da se u prošlosti aklimatizuje jorkšir-rasa svinja i istoinofrizijska mlečna ovca, rvca karakul i dr.

Treba istaći da pitanje aklimatizacije nosi čitav kompleks problema za naše prilike i praktične potrebe. Možemo reći da je klima, odnosno njen direktan uticaj daleko manji nego što su brojni ostali faktori, kao štb su ishrana, nega, smeštaj,. paraziti, čovek kao odgajivač itd..

Iako su poznati brojni slučajevi neuspele aklimatizacije, osnovni razlozi za to su neobezbeđeni uslovi u novoj sredini za dotičnu populaciju. Tako, na primer, pokušaj uvoza holštajnskog govečeta odmah iza rata u Jugoslaviji bio je bezuspešan, tako da te životinje nisu ostavile nikakvog traga svog postojanja. Drukčije pripremljen uvoz ove rase kod nas dvadesetak godina kasnije dao je izvanredno dobre rezultate.

U slučajevima kakve mi imamo, gde se. javlja potreba menjanja postojećih primitivnih rasa, najlakše će se to izvesti ako se obezbede kvalitetni priplodnjaci (ili sperma od nekih vrsta, na primer bikova) i primeni metod odgajivanja poznat pod nazivom ukrštanje. Na ovaj način se postepeno unosi plemenita rasa a istovremeno iščezava primitivna rasa. Takođe se postepeno i povećavaju zahtevi od prve pa do četvrte, odnosno pete, .generacije, kada se ematra da je primitivna rasa pretopljena ,u plemenitu. Na ovaj način se smanjuju neuspesi i razočaranja, kakvih je u prošlosti bilo dovoljno.

Nasleđivanje i variranje osobina domaćih životinja

Genetika kao nauka o nasleđivanju bavi se pitanjima koja se odnose na 0S 0bine domaćih životanja koje se prenose od roditelja na potomstvo. Ona izučava faktore koji deluju na ispoljavanje određenih osobina, materijalne osnove nasleđa, uzroke promenljivosti i posebno proučava mogućnosti primene saznanja o nasleđivanju u praksi odgajivanja domaćih životinja.

Upravo je primena saznanja o nasleđivanju veoma značajna oblast genetike i stočarske prakse. Otuda će u ovom delu biti reči o genetici domaćih životinja. Osnovni principi i teorija nasleđivanja izneti su u.udžbeniku Biologija za prvi i drugi razred usmereiog obrazovanja. Ova pitanja učenici su savladali u toku ranijeg školovanja, te će ovde biti reči o primeni ovih znanja i nekih osnovnih principa.

Zadatak nauke o nasleđivanju ;je da utvrdi uzroke koji -deluju na menjanje osobina, odnosno da utvrdi kod ispoljavanja nekih osobina zavisnost od nasleđivanja i od delovanja faktora sredine u kojima se organizam. razvija, raste i proizvodi.

Kod domaćih životinja najviše su izučavane, kao i kod biljaka, tzv. kvalitatavne (alternativne) osobine. Izučavanje ovih osobina naročito je bilo razvijeno u vreme stvaranja današnjih rasa, gde su morfološke oznake (boja i dr.) imale presudan značaj. Relativno jednostavan način nasleđivanja boje omogućio je da se kod velikog broja rasa ustale karakteristične morfološke osobine, koje se siturno prenose na potomstvo. Karakteristika ovih osobina jeste u tome što se veoma malo ili nimalo ne mešaju usled uticaja faktora spoljašnje sredine. Životinja može imati oskudnu prehranu, steći izgladnelu kondiciju, dugo vremena biti izložena delovanju raznih klimatskih faktora, ali se na primer njena boja i osnovni oblici neće promeniti.

Ideja o ujednačavanju morfoloških osobina polazila je od pretpostavke da će se sa ujednačavanjem morfoloških osobina izjednačiti — ustaliti i proizvodne osobine, kao što su mlečnost, tovnost i dr. Ove osobine nazivaju se još i kvantitativne ili kondicionalne i veoma su podložne promenama usled delovanja faktora spoljašnje sredine,

Brojna pitanja vezana za., oblast nasleđivanja, posebno kad se radi o materijalnim osnovama nasleđivanja, nisu još u potpunosti rešena. Verovatno će brojni eksperimenti i istraživanja koja su u toku više rasvetliti ovu značajnu oblast. Najverovatnije je da će hemija, odnosno biohemija, dati odgovore na pitanja o procesima nasleđivanja koji se u ćelijama odvijaju. To će biti posebno potrebno da bi čovek mogao uspešnije da utiče na promene organizma i na povećavanje. njegovih proizvodnih osobina. Za sada su mogućnosti čoveka u ovom pogledu dosta ograničene. Brojni pokušaji da se izazovu mutacije koje bi imale značaj u povećanju ekonomski korisnih osobina još ne uspevaju i ne nalaze praktičnu primenu. Iz dosadašnjih istraživanja je poznato da se faktori nasleđivanja nalaze u jedru ćelije, odnosno u hromozomima. Utvrđeno je i da se ti faktori nalaze i u citoplazmi i u drugim delovima ćelije i da utiču na determinisanje određenih osobina.

Broj hromozoma je različit kod različitih vrsta i prema brojnim istraživanjima on iznosi:

• Čovek 46—48
• Konj 64—66
• Magarac 62
• Goveče 60
• Koza 60
• Ovca 54—60
• Svinja 38—40
• Kunić 44
• Pas 78
• Mačka 38
• Kokoš 74—78
• Patka 80
• Ćurka 82

Poznato je, takođe, da su hromozomi veoma složene građe i da su osnovne građevinske jedinice dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) i proteini. Razmeštaj ovih jedinjenja je specifičan, one čine poseban lanac. Osim toga, u ovim delovima se nalaze i određene količine ribonukleinske kiseline (RNK), a takođe i joni brojnih elemenata koji u ovom procesu imaju određenu funkciju.

U praksi se upotrebljava izraz genotip organizma, pod kojim se podrazumeva skup svih naslednih činilaca u jednom organizmu. Od genotipa zavisi kako će svaki organizam da se razvija u određenoj sredini i kakve će osobine on ispoljiti ako su faktori sredine bili zadovoljavajući. Pored genotipa upotrebljava se i izraz genom, !pod kojim se podrazumevaju svi hromozomi (hromozomska garnitura) jednog organizma sa njihovim naslednim osnovama (genima) kod jedne individue.

Izraz fenotip podrazumeva ispoljavanje svih osobina organizma koje su rezultat delovanja nasleđivanja (genotipa) i brojnih faktora spoljašnje sredine, kao i međusobnih odnosa i delovanja jednih faktora na druge. Tako se govori o fenotipu mlennosti, tovnosti, nosivosti i drugih proizvodnih osobina, a i spoljašnji izgled i razvijenost grla su takođe njegov fenotip.,

Kod razmatranja uticaja nasleđivanja i faktora spoljašnje sredine. predloženo je uprošćeno upoređivanje na sledeći način (Winters). Ako se tačkom obeleži nasledno1st životinje u trenutku oplodnje, krug oko te tačke predstavlja mogućnost da ta naslednost dođe do izražaja. Ona će doći do izražaja samo ako su stvoreni uslovi za to (ishrana, nega životinje). Međutim, i kada se stvore optimalni uslovi, životinja će moći da dostigne onu proizvodnju koju joj omogućuje nasledna osnova.

Kod domaćih životinja koje se polno razmnožavaju postoje, kao što je poznato, dve vrste polnih ćelija (gameta). To su muške polne ćelije — spermatozoidi i ženske polne ćelije — jaja. Spajanjem ovih ćelija nastaje nova ćelija, odnosno nov organizam. Taj novi organizam može biti različitog pola, muškog ili ženskog, i to zavisi od slučajne kombinacije polnih ćelija mužjaka i ženki Naime, kod sisara je utvrđeno da mužjak ima dva različita hromozoma (nazvani su X i U hromozom), dok ženke stvaraju ćelije koje imaju samo X hromozom. Kada prilikom oplodnje dođe do spajanja jajeta ženke sa X hromozomom i spermatozoida mužjaka koji ima isti X hromozom, nastaće individua ženskog pola. Obrnuto pak — ako se jaje spoji sa spermatozoidom koji ima Y hromozom, nastaće muški organizam. Ovaj način nasleđivanja pola naziva se drozofila-tip, jer je ustanovljen kod vinske mušice (Drozophila melanogaster).

Kod ženki živine stvaraju se dve vrste polnih ćelija, a kod mužjaka ćelije eamo ea jednom vrstom hromozoma. Pri oplodnji ako dođe do spajanja istih hromozoma dobijaju se životinje muškog pola, i obrnuto — ako se spoje hromozomi sa različitim osobinama, dobijaju se životinje ženskog pola. Ovaj način nasleđivanja pola naziva se abraksas-tip. Prvi put je proučen kod moljca (Abraxas).

Iznećemo nasleđivanje određenih osobina kod domaćih životinja i neka pitanja koja se odnose na ove probleme.

Otkad postoji praksa gajenja domaćih životinja, primećeno je da potomci nasleđuju od roditelja i dobre osobine i mane, a takođe da su za dobijanje dobrog potomstva potrebni dobri roditelji.

Posle Mendelovih otkrića na biljkama, obraćena je veća pažnja zakonitostima nasleđivanja i kod domaćih životinja, posebno na alternativna (kvalitativna) svojstva i njihovo ispoljavanje kod potomstva. Utvrđeno je da zakoni koji vrede za biljke vrede i za živovotinjski svet, odnosno za domaće životinje. Međutim, kod domaćih životinja primena, tj. ispoljavanje ustanovljenih zakonitosti nalazi na više teškoća, koje su rezultat različitih okolnosti: životinje daju znatno manji broj potomaka nego biljke, pa je teško na tako malom broju utvrđivati zakonitosti; životinje su skup eksperimentalni materijal, što -otežava brojnije eksperimente; dug generacijski interval kod životinja u poređenju s biljkama; ekonomski neopravdano gajenje minus-varijanti, što je inače neophodno za praćenje pojava nasleđivanja. Zbog svih tih razloga znatno je manje eksperimentalnih rezultata u vezi s problemima nasleđivanja kod domaćih životinja, (nego kod biljaka.

Kao i kod biljaka, i kod domaćih životinja mnogo su više ispitivane alternativne osobine jer se kod potomaka lako može pratiti njihovo ispoljavanje, što je neophodno da.bi se ustanovio način njihovog nasleđivanja. Kod životinja proučavane su, u prvom redu, primetne morfološke karakteristike, kao što su boja dlake i pigmentacija kože i sluzokože i dr. Na osnovu njihovog ispoljavanja kod potomstva, utvrđene su i zakonitosti njihovog nasleđivanja. Ocenjivanje najkarakterističnijih morfoloških osobina imalo je poseban značaj u periodu stvaranja brojnih rasa koje danas postoje, i ove osobine poslužile su kao oznaka za „čistotu“ rase. Međutim, takvo posmatranje morfoloških osobina, gde se vodilo računa o boji i oblicima, dovelo je do tzv. „formalizma u stočarstvu“ i postalo prepreka daljem unapređivanju. i poboljšavanju stočarske proizvodnje. Naime, boja, odnosno njeno nasleđivanje od malog je značaja u stočarskoj proizvodnji kad je, «a primer, u nitanju mlečnost, brzina porasta, iskorišćavanje hrane itd. Izuzetak su neke vrste, npr. ovce, gde je boja vune gad posebnog značaja, u ekonomskom pogledu. Dosadašnja ispitivanja su pokazala da su izvesne morfološke osobine u korelaciji sa određenim proizvodnim osobinama. Tako se smatra da je manja pigmentiranost kože i dlake kod simentalske rase goveda povezana sa manjom biološkom otpornošću grla, ali i sa nešto većom proizvodnošću mleka. Takođe se smatra da je razvijenost ovaca, odn. njihova težina vezana sa većom proizvodnošću vune itd. Otuda je poznavanje nasleđivanja takvih osobina od značaja za selekciju i dalje usavrtavanje postojećih lopulacija svih vrsta domaćih životinja.

Od morfoloških osobina goveda dosta je istraženo nasleđivanje boje. Ono je donekle različito kod različitih rasa goveda i ostalih vrsta domaćih životinja. Tako je, npr. bela glava simentalske rase goveda dominantna u nasleđivanju nad pigmentiranom glavom drugih raea, a bela pruga pincgavske rase goveda, koja počinje od grebena, dominira nad jednobojnošću. Ako se pari simentalsko goveče sa crno-belim, potomstvo (Fi-generacija) imaće belu glavu a pigmentirani trup; parenjem pincgavskog govečeta sa bušom dobija se pigmentirano potomstvo sa karakterističnim oznakama pincgavske rase goveda itd.

Na osnovu istraživanja, ustanovljen je sledeći način nasleđivanja boje kod goveda:

• Dominantno svojstvo
  Crna boja
  Smeđa boja
  Svetla pigmentacija rogova i papaka
  Bela glava
  Šara pincgavca
  Pigmentacija oko očiju simentalca
  Ružičasta gubica
  Šutost
• Recesivno svojstvo
  Crvena boja
  Albino
  Tamna pigmentacija
  Pigmentirana glava
  Jednobojnost
  Nepigmentiranost
  Srneća gubica
  Rogatost

Može se reći da kod goveda tamnije boje dominiraju nad svetlijim, mada pri ukrštanju različitih rasa može biti znatnih izuzetaka.

Prethodno su navedeni jednostavni primeri tzv. monohibridnog ukrštanja, tj. ukrštanja pri kojem ice |roditelji razlikuju u jednom paru alternativnih osobina.

Pri dihibridnom ukrštašu (dva para alternativnih osobina), npr. pri ukrštanju jednobojnog crvenog govečeta-sa crno-belim, dobivaju se u Fi-generaciji jednobojne crne životinje (dominira crni pigment crno-belog govečeta nad crvenim). U Fz-generaciji dobiva se 9 jednobojno crnih, 3 crno-bela, 3 jednobojno crvena i 1 grlo crveno-belo, odn. javlja se obična proporcija za dihibridno ukrštanje 9:3:3:1. Pri tome se javljaju nove kombinacije gameta, a time i životinje sa novim: osobinama, kakvih nije bilo u roditelja, tj. jednobojno crne i crveno-bele životinje.

U slučaju tri para alelomorfa, npr. jednobojna crna boja, šutost aberdin-rase i posebna parcijalna depigmentacija rase čija je osnovna boja crvena. (herefard), u Fi-generaciji dobiva se nov oblik: od jednog roditelja nasleđena je crna pigmentacija i bezrožnost a od drugog depigmentisani delovi tela. Prema tome, u takvom slučaju dominira šutost nad rogatošću, crna pigmentacija nad crvenom a depigmentisani delovi nad crnom jednobojnošću. U Fž-generaciji dobiva se 27 šutih crno-belih grla, 9 grla pigmentisanog trupa i bele glave sa rogovima, 9 šutih jednobojno crno pigmentisanih, 9 šutih crveno pigmentisanih -i bele glave, 3 crno pigmentisana sa rogovima, 3 grla crvene boje i bele glave sa rogovima, 3 šuta jednobojno crna ;i 1 grlo jednobojno crveno sa rogovima (brojni odnos je 27:9:9:9:3:3:3:1). Iz navedenih primera vidi se da se u Fa-reneraciji javlja različiti odnos( fenotipova i genotipova, kao i različit broj kombinacija osobina žod potomaka: kod 1 para osobina dobivaju ee 2 fenotipa, 3 genotipa i 4 kombinacije; kod dihibridnog ukrštanja (2 para osobina) — ,4 fenotipa, 9 genotipova i 16 kombinacija; kod trihibridnog ukrštanja -— 8 fenotipova, 27 genotipova i 64 moguće kombinacije. Pri posmatranju više osobina (polihibridno ukrštanje), za svaki dalji par osobina broj .fenotipova raste dvostruko, broj genotipova trostruko, a broj mogućih kombinacija četvorostruko.

Slične pojave nasleđivanja u odnosu na druge morfološke osobine javljaju se i kod ostalih vrsta domaćih životinja.

Kod svinja, npr., dominira bela boja nekih plemenitih rasa (jorknhir, holandoka bela svinja i dr.) nad crnom bojom. Izuzetak se javlja pri ukrštanju engleske crne svinje kornvala sa rasama.bele boje, gde se kod potomstva javlja šarcijalna dominantnost (inter-. medijarnost), tako da su grla Fi-generacije sive boje, odnosno mešavina roditeljskih osobina. Mops-gubica jorkšira se nasleđuje intermedijarno, a konkavan profil kao recesivna osobina. Pojedini oblici tela nasleđuju se takođe po tim zakonitostima npr. kose sapi dominiraju nad horizontalnim), a polidaktilija (više prstiju) i sindaktilija (jedan papak) takođe se ispo.ljavaju dominantno.

Nasleđivanje boje runa kod ovaca je od izuzetnog ekonomskog značaja zbog toga što je bela boja vune pogodnija za tekstilnu industriju jer se ona može bojiti. Ustanovljeno je da je bela boja vune nekih rasa dominantna nad crnom bojom. Izuzetak je rasa karakul (čuvena zbog krzna), koja je crne boje, a i potomstvo koje se dobiva parenjem ove rase sa belim rasama je crno, ređe smeđe ili. šareno, ali nikad potpuno belo.

Rogatost ovaca je njihova dominantna osobina, mada ovde dolaze do izražaja uticaji rase, odn. pola. Težina runa, odn. količhgna vune je rezultanta više osobina, kao što su gustina runa, dužina pramenova, obraslost grla, površina kože (naboranost), količina vunskog znoja i dr., a nasleđuje se intermedijarno, mada se u slučajevima kada je razlika u prinosu upotrebljenih roditelja osetnija, približava roditelju sa lakšim runom. Slično je i sa dužinom vlakna i pramenova, kao i sa gustinom runa. Međutim, bolja obraslost vunom je delimično dominantna nad slabijom obraslošću. Isto tako po finoći vune (prosečna debljina vunskih vlakana), potomstvo Fi-generacije najčešće se nribližava roditelju sa finijom vunom.

Poseban značaj za praksu gajenja domaćih životinja imaju tzv. kondicionalne (kvantitativne) osobine i njihovo ispoljavanje u toku nasleđivanja. To su proizvodna svojstva, koja su ekonomski i najznačajnija. Ona se mogu meriti, a izražavaju se količinskim merilima, čime se i ocenjuje priplodna, odn. odgajivačka vrednost svakog grla KO je se koristi za reprodukciju. Međutim, za razliku od kvalitativnih osobina, čije se ispoljavanje kod potomstva lako primećuje, te se jači ili slabiji uticaj jednog ili Drugog roditelja može jednostavnije utvrditi, kod kondicionalnih osobina to pitanje je mnogo komplikovanije, a posebno je komplikovano kod dvospolnog nasleđivanja, kao što je to kod domaćih životinja, pa.. je teško ustanoviti šta je potomstvo nasledilo od jednog, a šta od drugog roditelja. Kada se, npr., ustanovljava mlečnost ćerki, praktično nije moguće odvojiti uticaj oca od uticaja majke itd. To vredi i za više drugih proizvodnih osobina.

Posebnu teškoću čini i znatan uticaj faktora spoljašnje sredine (ishrana, nega i dr.) na jače ili slabije ispoljavanje neke kvantitativne osobine, dok je uticaj tih faktora na kvalitativne osobine znatno manji.

Prema brojnim ispitivanjima, naročito poslednjih decenija, smatra se da za većinu kvantitativnih osobina uglavnom vredi princip intermedijarnog ispoljavanja, što se može uzeti kao pravilo sa velikim brojem izuzetaka, već. prema vrsti domaćih životinja,1 ispitivanoj osobini i većem ili manjem uticaju paragenetskih faktora na ispoljavanje pojedinih osobina.

Pri ukrštanju, npr., dveju raoa goveda, od kojih je jedna izrazito mlečna (frizijska), a druga, kao tovna rasa, slabo mlečna (aberdin-angus), dobiće se Fi-generacija čija će se proizvodnja u proseku kretati između iroizvodnosti oba roditelja, tj. većina-će potomaka biti približno srednja vrednost u odnosu na roditelje, madafe se izvestan broj potomaka više približiti jednom ili .drugom roditelju. Ispitivanja ukrštanjem crno-belog govečeta sa aberdin-angusom su to upravo pokazala. Međutim, u Fa-generaciji i kasnijim generacijama vrlo je teško pratiti pojavu „cepanja“, razdvajanja osobinu tipičnu za kvalitativno nasleđivanje, jer se. ovde ona ispoljava u jednom istom vidu (količina mleka),.pa brojčane odnose nije moguće odvajati ni izračuvavati. Sličan Crincip vredi i za ostala svojstva domaćih životinja, kao npr. za brzinu porasta, iskorišćavanja hrane,tovnu sposobnost, plodnost, kvalitet proizvoda itd. Znatnu teškoću predstavlja i pojava heterozisa kod meleza dobivenih ukrštanjima dveju rasa, pa je ispoljavanje dominantnosti teže uočavati kada se zna da je tu u izvesnom stepenu došao do izražaja i uticaj heterozisa.

Navedene pojave nasleđa odnose se prvenstveno na slučajeve međusobnog ukrštanja različitih rasa, kako to dolazi do izražaja u praksi. Međutim, pri parenju mužjaka i žecki koji pripadaju istoj rasi, tj. osnovnoj sistematskoj jedinici u zootehnici (tzv. odgajivanje u čistoj krvi)‘.sa gledišta nasleđivanja potrebno.je ustanoviti kakvo će se potomstvo dobiti od roditelja-određenih proizvodnosti kad oba pripadaju istoj populaciji — rasi.

Poslednjih decenija razEIla se kao psgebna disciplina genetika populacije, čiji je osnivač J. L. Laš iz SAD. Njen je cilj da objasni genetsku vezu između osobina individue i populacije kojoj ona pripada. Metode kojima se služi genetika populacije su matematičko-statističke analize i saznanja klasične genetike na bazi posmatranja“ više individua jedne. 10dređene populacije.

Poseban značaj u genetici populacije pridaje se tzv. heritabilitetu ili heriditabilitetu — statistički utvrđenom naslednom udelu u ukupnom fenotipskom variranju neke kvantitativne osobine. Računski izrazi udela naslednosti vrede samo za jednu. određenu populaciju u određenim ekološkim uslovima i služe u selekciji za izračunavanje .selekcijskog uspeha. Heritabilitet će obeležava u zootehnici od kada i izražava u vrednostima od 0,01 ,do 1 ili u procentima od 1 do 100. Metoda ocene heritabiliteta bazira se najčešće na tajenju u različitim stepenima srodstva, a izračunava se analizom varijanse ili regresijom odnosa majka — kćerka.

Kod osobina koje karakteriše visok udeo naslednosti efekt selekcije je znatno veći, tj. za kraći vremenski -period, odn. za manji broj generacija, mogu se poboljšati neke proizvodne osobine. Obrnuto, kod bsobina sa -niskim heritabilitetom da bi se postigao adekvatan uspeh, zahteva se veći intenzitet selekcije. Upravo poznavanje heritabiliteta pojedinih osobina važno je pri određivanju kakav akcenat treba dati praktičnoj selekciji.

Iako izračunavanje heritabiliteta vredi za .određene uslove i određenu populaciju, ipak prstoje izvesne sličnosti u odnosu.na pojedine oeobine, tj. jedne imaju veći a druge manji udeo naslednosti. Prema ienitivanju različitih autora, heritabilitet izračunat za.pojedine osobine određenih vrsta u određenim uslovima prikazan je na tablici.

Iz iznosa procene heritabiliteta (na tabeli), vidi se da on znatno varira kod pojedinih osobina u određenim uslovima gajenja. Ipak se primećuje da je udeo’ naslednosti. izvesnih osobina visok, što znači da je kod takvih osobina efikasnost selekcije znatno veća, odn. obrnuto, :da je kod osobina gde je udeo naslednosti manji — efikasnost selekcije slabija..

Pri oceni, odn. izračunavanju heritabiliteta posebno je značajno da se trla gaje u normalnim, odn. optimalnim uslovima u skladu sa savremenim saznanjima u nauci jer će tako ocenjeni heritabilmtet biti znatno tačniji, a selekcija bazirana na njemu znatno sigurnija i uopštenija.

RASE MLEČNIH GOVEDA

Pokazatelj (osobina) i koeficijent
Količina mleka za laktaciju 20—42
Količina mleka za prvih 100 danaI laktacije 30
Količina mleka za drugih 100 dana-I laktacije 34
Procenat masti u mleku 50—78
Proizvodnja mlečne masti 30—43
Sadrhsaj mlečne masti za prvih 100 dana I laktacije 44
Sadržaj mlečne masti za drugih 100 dana I laktacije 63
Sadržaj belančevina u mleku ,50—70
Sadržaj šećera u mleku 36
Dužina laktacije 20
Trajanje .periodazasušenosti 30.
Period između teljenja 10
Plodnost krava 8—10
Plodnost bikova , 55
Bližnjenje 10
Uzrast pri prvom teljenju 34
Masa pri rođenju 22
Masa pri uzrastu do 2;5 godine 49
Period iskorišćavanja krava 15
Pripadnost tipu 25
Visina grebena 63
Dubina grudi 36
Obim grudi 28
Oblik vimena 28—35
Brzina stasavanja 35—60
Otpornost za mastitis 27—38
Brzina prirasta 40

RASE MESNIH GOVEDA

Masa pri rođenju 34—41
Masa pri odlučenju ,30—51
Masa odraslih krava 26—70
Masa po završetku tova (13 meseci) 77
Randman klanja 71
Prirast za godinu dana 40—56
Prirast u tovu 46
Visina grebena 29
Dubina grudi 33
Obim grudi 44
Period između teljenja 8
Uzrast pri odlučenju 60
Plodnost krava 14—15
Nežnost mesa 60
Klasa polutki 33

SVINjE

Plodnost 15
Broj prasadi pri prašenju 13
Broj odlučenih-prasadi 12
Masa legla pri odlučenju 17
Prirast od prašenja do 56. dana 15
Pojedinačna težina 56. dana 21
Masa pri dobu od 5. do 6. meseci 30
Prirast od odlučenja do 5. meseci 45
Prirast od 56 dana do 90 kg 40
Dužina trupa 59
Građa tela 29
Debljina slanine 50—66
Broj pršljenova 77

RASE OVACA ZA VUNU

Masa pri rođenju 30—61
Masa pri odbijanju 17—30
Masa jednogodišnjeg grla 40—61
Masa odraslih grla 30—39
Prirast jatnjadi do klanja 34—36
Plodnost 10—20
Naboranost kože 51—77
Obraslost glave 46-T-61
Građa trupa 12
Dužina trupa 42
Obim grudi 46.
Nastrig čiste vune (jednogodišnji) 33—40
Finoća vune 57
Ujednačenost vune po finoći 43

KOKOŠI

Nosivost jaja 12-30
Zimska nosivost 21
Polna ranozrelost 20—48
Životna sposobnost (vitalnost) 3
Masa grla od 3 meseca 26—50
Masa grla od 5 meseci 43
Masa jaja 60—70
Indeks jaja 60
Masa belanca 66—68
Debljina ljuske 30
Boja ljuske 40—76
Brzina operjavanja 25—42
Oplođenost jaja 11—13
Leženje (izvođenje) 10—14

PLOVKE

Težina 35—50
Nosivost jaja 16—40
Masa jaja 55—90
Oplođenost jaja 12—18
Leženje (izvođenje) 12—18

GUSKE

Živa težina 50
Masa jetre 63
Polna zrelost 32
Nosivost jaja 34
Oplođenost jaja 14
Leženje (izvođenje) 23

Primena heritabiliteta (udela naslednosti)

Heritabilitet nam takođe koristi da se odredi uspeh selekcije, odnosno proizvodnost životinja naredne generacije. Uspeh se utvrđuje na osnovu tzv. diferencijala selekcije pod kojim. se podrazumeva razlika u ispoljenosti određene osobine između životinja odabranih za buduće roditelje i populacije kojoj oni pripadaju. Ta razlika se množi sa visinom heritabiliteta i dobija se proizvodnja u narednoj generaciji. Tako, na primer, možemo. da uzmemo zapat krava u kome. je prosečna proizvodnja 4.000 kg mleka. Ako smo za buduće roditelje odabrali krave čija je proizvodnja 6.000 kg mleka, diferencijal selekcije je 2.000 kg mleka. Ako je udeo naslednosti za količinu mleka 0,3, odnosno 30%, vrednost diferencijala selekcije 2.000 pomnožen sa 30% iznosi 600 kg, a to znači da u narednoj generaciji treba očekivati proizvodnju 4.000 + 600 — 4.600 kg mleka. Ovaj uspeh se može povećati ako bi se povećao diferencijal selekcije kada je heritabilitet isti. Ako se radi o osobini koja ima veći heritabilitet, diferencijai selekcije može biti i nešto niži.

Za praktično odgajivanje značajno je poznavanje određenih osobina, odnosno njihovo ispoljavanje u procesu nasleđivanja.

Nasleđivanje plodnosti

Plodnost je izuzetno značajna osobina, te se kod odabiranja za bilo koju proizvodnju o plodnosti mora voditi posebno, računa. Radi toga je potrebno da se kod svake životinje, bilo ženskog ili muškog pola, ova osobina upozna kako bi se u procesu reprodukcije ona ispoljila na odgovarajući način. S obzirom da je relativni značaj muških priplodnih grla mnogo veći, jer oni daju veći broj potomaka, to je njihova plodnost, posebno ako se životinje koriste za osemenjavanje, izuzetno važna. To praktično znači da bi svaki priplodnjak koji.ee koristi za osemenjavanja. trebalo da bude ispitan na ovu osobinu.

Prema brojnim istraživanjima, utvrđeno je da je udeo naslednosti nizak za ovu osobinu. To znači da su spoljašnji faktori veoma značajni za ispoljavanje osobine plodnosti.

Plodnost je osobina koja se javlja u nekim slučajevima kao rasna karakteristika, a tipičan primer za to su ovce. Tako, na primer, za rasu ševiot od 100 grla dobija se oko 89 jagnjadi, od karakula 110, od linkolna 139, od šropšira 162, od istočnofrizijske 205, i od romanovske 238. Osim toga, plodnost zavisi, naročito kod ovaca, i od toga da li su životinje same ojagnjene, kao jedinci, ili kao blizanciili trojke. Utvrđeno je da životinje koje eu rođene u brojnijim leglima, daju brojnije potomstvo.

Ova osobina jeposebno značajna kod multiparih vrsta, kao što su svinje, tde je plodnost posebna ekonomoka ooobina. Kod ove vrste postoje znatne razlike između rasa. Plemenite rase su znatno plodnije nego prelazne rase. Utvrđeno je da životinje koje u prvom prašenju daju više prasadi, tu osobinu i kaonije izrazito ispoljavaju. Koeficijenat korelacije između plodnosti u prva dva i u prva četiri prašenja je dosta visok. Takođe je poznata visina korelacije između težine legla^pri prašenju i u kasnijem uzrastu. Tako, na primer, prema nekim izračunavanjima, ako je težina legla u prašenju veća za 1 kg, posle 3 nedelje ona je veća za 2,79 kg, a posle 8 nedelja za čitavih 8 kg. Utvrđeno je, takođe, da ako su plodnije majke,ova osobina je izražena i kod njihovih kćerki.

Sl. 35. — Krava montafonske rase, dojilja teladi

Izostavljeno iz prikaza

Plodnost krava je posebno značajna osobina, a utvrđeno je da između pojedinih familija postoje značajne razlike. Te razlike odnose se na manji broj osemenjavanja to kravi do njene oplodnje. Bližnjenje je takođe pojava koja je značajna za veći broj potomaka, posebno kad se radi o proizvodnji mesa. Utvrđeno je da životinje koje su rođene u blizanačkom paru naginju ispoljavanju ove osobine u, narednoj generaciji.

Nasleđivanje mlečnosti

Ovo je veoma značajna osobina kod 1svih sisara, kod onih koji se koriste za proizvodnju mleka, jer je za čoveka to veoma važna ekonomska osobina. Međutim, kod nekih vrsta, kao što je na primer svinja, mlečnost je važna radi uspešnijeg odgajivanja podmlatka. Na ispoljavanje ove osobine deluju brojni faktori, kako nasledne prirode tako i faktori spoljašnje eredine. Otuda je veoma teško da se sa sigurnošću ceni nasledni faktor ove osobine. Za ispoljavanje mlečnosti vodi se računa o sledećim osobinama: veličini, obliku i položaju vimena, kao i obliku, veličini sisa; o količini mleka u toku jedne i u toku većeg broja laktacija i o ukupnoj količini mleka, tzv. životnoj proizvodnji mleka, a zatim o sastavu mleka, uključujući masnoću i, u poslednje vreme, procenat proteina u mleku. Sa prelaskom na mašinsku mužu, vodi se računa o građi vimena i njegovoj podesnosti. za ovu osobinu, gde se uglavnom radi o pravilnosti vimena, odnosno njegovih četvrti, i o bržem lučenju mleka, tzv. muznosti. Ove osobine prvenstveno se kontrolišu kod ženskih priplodnih grla, a takođe se opštima vodi računa i prilikom progenog testiranja priplodnjaka u vezi sa ispoljavanjem ovih osobina kod njihovih kćerki.

Sl. 36. — Pravilna građa vimena pogodnog za mašinsku mužu

Izostavljeno iz prikaza

Brojne nepravilnosti u građi vimena i sisa takođe se nasleđuju i, prema nekim istraživanjima, šihovo. nasleđivanje je recesivnog karaktera, te je takve osobine dosta teško odstraniti iz populacije. U vezi sa ovim značajt je brzina lučenja mleka, koja se izražava u kilogramima na 1 minut. Tako, na primer, krave frizijske rase u nekim ispitivašima davale su 2,72 kg za minut, krave šorthorna 2,40 kg, a krave ajširske rase 1,86 kg. Postoje, međutim, izražene individualne razlike, o kojima treba voditi računa u praktičnoj selekciji u vezi sa nasleđivanjem ove osobine.

Činjeni su brojni pokušaji-da se sposobnost za proizvodnju mleka oceni na osnovu građe životinjskog organizma. Utvrđeno je da između visine grebena i količine mleka postoji genetska korelacija, ali je relativno niska.

U nauci se .vrše brojna istraživanja raznih pokazatelja vezanih za osobinu mlečnosti. Tako se, na primer, vodi računa o genetskoj uslovljenosti iskbrišćavanja hrane za proizvodnju mleka, zatim o ravnomernosti laktacije (perzistencije), a zatim o otplati hrane mlekom i o mnogim drugim osobinama.

Osim navedenih, vodi se računa o ispoljavanju i mnogih drugih osobina, odnosno o njihovom nasleđivanju. Tako, na primer, kod ovaca se vodi računa o nasleđivanju sposobnosti proizvodnje vune određene količine i određenog kvaliteta, a takođe i o nasleđivanju količine i kvaliteta mleka. Kod živine vodi se posebno računa o nasleđivanju nosivosti i, najzad, kod određenih vrsta se vodi računa o nasleđivanju radnih sposobnosti. Ovde se ubrajaju i sposobnosti za postizanje većih brzina kod trkačkih konja ili kasačkih grla. Kod svih ovih osobina značajan je uticaj oba roditelja, pa je njihovo testiranje na osnovu ispoljavanja određene osobine njihovih potomaka (progeni test) najsigurniji način upoznavanja sa nasleđivanjem dotične proizvodne osobine.

Sl. 37. — Bik simentalske rase, primer dobre aklimatizacije

Izostavljeno iz prikaza

U stočarskoj praksi uočeno je da se javljaju brojni defekti odnosno anomalije, i to kod gotovo svih vrsta. Ovi nedostaci ispoljavaju se kod mladunčadi u toku embrionalnog perioda, koja, ako tada ne uginjavaju, uginjavaju losle rođenja u kratkom vremenskom periodu,

Ima izgleda da su i ovo u određenom stepenu nasledne osobine, te takve. priplodnjake i plotkinje treba izlučivati. O ovome naročito“ treba voditi računa kod priplodnjaka koji se koriste za osemenjavanje, jer određene nedostatke brzo mogu preneti na veliki broj potomaka. Kod bikova, na primer, o ovome se vodi računa u tzv. biološkom testu, gde se ceni potomstvo od lriplodnjaka pa ukoliko se kod potomaka javljaju različite nepravilnosti, takvi priplodnjaci se izlučuju iz reprodukcije.

Za ove defekte smatra se da su posledica mutacija, a mogu biti uzrokovani i drugim faktorima.

Kod nekih vrsta naročito, kod onih koje daju veći broj potomaka (multipare), u toku embrionalnog perioda javlja se uginuće određenog broja embria, tako da se dobija znatno manji broj potomaka, Iako se ove pojave intenzivno istražuju, još uvek nema sigurnih dokaza o uzrocima šihovog nastanka. Ovakvim i sličnim pojavama smatraju se uzročnici tzv. letalni i semiletalni faktori, koji pored utinuća izazivaju i razne deformitete kod mladunčadi. U takve pojave ubrajaju se tzv. buldog-telad, a koja uginjavaju najčešće posle teljenja, a životinja je nenormalne građe. Zapažena je pojava srastanja anusa, što. je takođe letalnog karaktera, a zatim brojne deformacije vilica, nogu i sl. Ove pojave izazivaju. određeni faktori, čiji je broj različit a njihovo ispoljavanje nepoznato, te se jedino na osnovu ocene potomaka one mogu utvrditi. Iako je broj raznih abnormalnosti primećen kod svih vrsta, ipak one u praktičnom odgajivanju nisu tako česte, iako su za istraživanja ispoljavanja ovih osobina u procesu nasleđivanja one značajne.

Čovek je brojne pojave koje su .se javljale kod potomaka, ne mogavši da ih objasni, pripisivao različitim višim silama, pa su tako nikle brojne zablude odnosno praznoverja u odgajivanju domaćih životinja. Neke od takvih pojava nisu ni do danas iščezle u. raznim krajevima sveta, pa i u našoj zemlji. Jedna od takvih zabluda je verovanje da spoljašnji utisci na bremenitu majku utiču na boju .mladunčadi. Takvo je, na primer, verovanje da će bremenita kobila uplašena od šarenog psa oždrebiti šareno ždrebe, ili pak gravidne ovce, ako ih čuvaju čobani u crnim kabanicama, daju crnu. jagnjad itd. Ova zabluda poznata je pod nazivom zagledanost. Telegonija (odgajivačka infekcija) je versvanje da će mužjak koji prvi put oplodi ženku imati uticaja na kvalitet njenog kasnijeg potomstva koje će poticati od drugih priplodnjaka. Saturacija je verovanje da potomstvo sve više liči na rca kod višekratnog sparivanja ženke sa istim mužjakom, pa čak da će i sama ženka postati njemu sličnija. Ova i druga brojna narodna verovanja još uvek nisu u potpunosti iščezla.

Organizam životinje i spoljašnja sredina

Životinjski organizam -kao tvorevina nastao je delovanjem nasleđa, tj. onoga što je u trenutku oplođnje dobio od roditelja .i kompleksa sredine u − kojoj je taj organizam nastao. Tako od sićušne oplođene jajne ćelije formiraće se uz pomoć hrane uzete iz. spoljašnje sredine ogroman organizam od miliona ćelija. Masa tog organizma može biti 1.000 kg, a on može godišnje proizvoditi 10—15.000 kg mleka. Sve to nastaće usled delovanja faktora spoljašnje sredine, čiji je uticaj veći ukoliko je organizam mlađi. Sa većim uzrastom smanjuje se delovanje spoljašnje sredine. Od trenutka oplodnje u organizmu majke. koji svojom veličinom i razvijenošću utiče na porast mladunčeta i na njegovu veličinu, oplođena ćelija se razvija. Posle porođaja kod sisara je .izuzetno značajan sastav mleka za porast mladunčeta u tom periodu. Sastav i količina hrane posle perioda mlečne ishrane formiraju određeni tip životinje. Pored toga i drugi činioci kao što su konfiguracija i sastav zemljišta, sastav vode i vazduha, način iskorišćavanja i drugi, deluju na razvitak dotičnog organizma. Osim :toga, na organizam deluju i druga živa bića (bakterije, paraziti), od čega će zavisiti razvijenost i funkcija organizma životinje. Svi faktori spoljašnje sredine deluju pojedinačno i zajednički i sa organizmom, odnosno njegovom naslednom osnovom, stvaraju različite uticaje (interakcije) i rezultat svih ovih činilaca je fenotip životinje koji se pored razvijenosti i građe ispoljava u određenoj proizvodnji (mleka, mesa, vune itd.). Delovanje brojnih faktora spoljašnje sredine je dosta složeno i danas se vrše brojna istraživanja da se što bolje upozna njihov uticaj na organizam gajene životinje. Svrha ovoga upoznavanja jeste da se po mogućstvu stvore optimalni uslovi za funkciju dotičnog organizma kako bi on što bolje funkcionisao, odnosno da bi davao ipto veću proizvodnju. Treba istaći da su sve plemenite, visokoproizvodne životinje stvorene u povoljnim uslovima ishrane, nege, smeštaja ,i da samo u takvim uslovima daju visoku proizvodnju. U protivnom, nivo proizvodnje se smanjuje, funkcije se smanjuju i takva životinja gubi karakteristike plemenitosti i visoke proizvodnje.

Klimatski faktori. Pod pojmom klime podrazumevaju se sve vremenske pojave koje karakterišu fizičko stanje prizemnog sloja atmosfere jednog šireg područja za duži vremenski period. Vreme je skup ovih pojava u toku kraćeg perioda, u toku jednog ili više dana, i na jednom užem području. Klimatski faktori su veoma brojni i svi oni deluju direktno ili indirektno na životinjski organizam, oblikujući ga u određenom pravcu. Posebno je izražen indirektan uticaj klimatskih faktora preko zemljišta, odnosno hrane koja se može proizvesti. Tako, na primer, primitivne rase malih telesnih dimenzija stvorene su u uslovima oskudne vegetacije i malih količina hrane, i to je formiralo poseban habitus životinje. Tako, na primer, i naše primitivne rase u skromnim mogućnostima ishrane su malih telesnih dimenzija, male težine i male proizvodnje. Brojni klimatski faktori su takvi da čovek na njih može veoma malo ili nimalo da utiče (na primer temperaturu čovek može menjati u staji, ali ne može na širem području, količinu padavina takođe ne može povećavati itd.). Zbog toga treba voditi računa šta klimatske prilike jednog područja omogućavaju, pa se u tom smislu orijentisati pri izboru pravca neke proizvodnje, tj. one za koju u određenim ekološkim uslovima ima najviše mogućnosti.

Uticaj temperature

Najveći deo naše zemlje ima umereno-kontinentalnu klimu, sa srednjom godišnjom temperaturom od oko 11°C, sa maksimalnom temperaturom u julu i minimalnom u januaru. Na temperaturu ima značajnog uticaja i položaj terena (ekspozicija). Tako, na primer, pri istoj nadmorskoj visini temperatura na stranama okrenutim Suncu (prisojne) za oko 3 stepena je viša, a što pri izgradnji objekata za stoku treba imati u vidu. Temperatura takođe zavisi od nadmorske visine područja i računa se da ona opada za 0,5° na svakih 100 metara nadmorske visine. Njeno delovanje na organizam je direktno preko dlake i kože, a indirektno na funkcije samog organizma (promet materija), odnosno na njegovu proizvodnju. Debljina kože životinja zavisi od temperature područja gde eu životinje nastale i gde se gaje. Tako životinje u toplijim krajevima imaju uglavnom tanju kožu, dok u hladnijim krajevima imaju deblju kožu i naročito manje razvijeno potkožno vezivno. tkivo. Smatra se da do ovih razlika dolazi usled delovanja temperature na krvne sudove, koji se u toplijim područjima šire i bolje hrane periferiju-kože, dok se u Hladnijim krajevima skupljaju pa je bolje hranjeno potkožno tkivo (subkutis) i otuda je ono razvijenije. Svakako da je proces evolucije i nrilagođavanje organizma oredini bio pri tome od ogromnog značaja.

U vezi sa debljinom kože, odnosno temperaturom, i dlake su tušće ili ređe. Tako, na primer, životinje u toplijim krajevima imaju ređu dlaku, ili su bez nje, dok životinje u hladnijim krajevima imaju gušću dlaku. U toku zimskih meseci organizam životinje se štiti od hladnoće na taj način što u tom periodu izrastaju posebne dlake, tzv. puh (kod gotovo svih vrsta, pa i ovaca), i te dlake u proleće ispadaju. Ova pojava se naziva linjanje. Temperatura ima izvesnog uticaja i na vunu ovaca. Tako, na primer, toplija klima podstiče rast finije i kratke vune (vlakana), a hladnoća utiče na porast grubljih i dužih vlakana vune. Međutim, kvalitet vune, odnosno njena finoća, u prvom redu je rasna karakteristika, pa tek onda je zavisna od uticaja klimatskih faktora.