Prvo izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE (skraćeno) objavljeno 1917 pripremljeno je da bi zadovoljilo potrebu za jednim uprošćenim i sažetim izdanjem STOČNE HRANE I ISHRANE DOMAĆIH ŽIVOTINJA (veliko izdanje) koje bi se moglo koiristiti kao udžbenik u srednjim školama i kao udžbenik za kraće kurseve na poljoprivrednim koledžima. Pošto su izostavljene teme od čisto naučenog interesa, u ovoj knjizi se na jednostavan i razumljiv način izlažu najsažetije činjenice o ishrani domaćih životinja, praksi ishrane, nezi i čuvanju domaćih životinja.
Skraćeno izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE odmah je naišlo na dobar prijem tako da je prvih sedam izdanja preštampavano trideset i jedan put. Ovo (osmo) izdanje je znatno popravljeno i prošireno radi unošenja najnovijih dostignuća iz nauke i prakse ishrane domaćih životinja.
U prvom delu izlažu se osnovni principi ishrane domaćih životinja i obuhvata se primena tih principa u praksi ishrane. Osobita pažnja je posvećena najnovijim otkrićima na polju naiuke o ishrani, uključujući funkciju i značaj vitamina, mineralnih materija i kvaliteta belančevina u ishrani domaćih životinja.
Metod izračunavanja izbalansiranih obroka prema Morisonovim tablicama za ishranu, izložen je detaljno, a opšti zahtevi za zadovoljavajuće obroke prokomentarisani su. Neki ekonomski principi koji se moraju razmatrati u ishrani domaćih životinja ukratko su izloženi u poglavlju XII, „Ekonomika u ishrani domaćih životinja”.
U drugom delu izložena su sva važna hraniva koja se koriste u SAD, a ne samo hraniva od značaja za pojedine oblasti. To daje nastavnicima mogućnost da obrate veću pažnju na hraniva lokalnog značaja, a da druga po nahođenju znatno skrate ili potpuno izostave. Najzad, u poglavlju „Značaj stočnih hraniva za stajsko đubre” izlažu se vitalni odnoisi stočarstva prema ekonomičnom održavanju plodnositi zemljišta.
U drugom delu, obaveštenja o vrednosti svakog hraniva za sve klase domaćih životinja spojena su sa izlaganjem o pojedinom hranivu, mesto ranijeg plana zasebnog poglavlja za svaku klasu domaćih životinja u kojoj se izlagala vrednost raznih hraniva za tu klasu životinja.
Nov i potpun prepis podataka o sastavu svih važnih američkih stočnih hraniva spremljen je kao prilog za dvadeset prvo izdanje Stočna hrana u ishrana stoke (veliko izdanje). Ove opširne tabele su bez izmene uključene u ovo izdanje Stočna hrana i ishrana stoke (skraćeno izdanje) mesto davanja podataka samo za najvažnija hraniva.
Ni vreme ni troškovi nisu žaljeni da se prepis tabela u prilogu učini što sigurnijim. Iako je prvi prepis tablica u prilogu spremio autor za izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE iz 1915. godine ipak je bilo potrebno da jedno lice u toku deset godina stalno radi na prepisivanju, proveri i sastavljanju podataka za tablice u prilogu.
Autor se iskreno zahvaljuje mnogobrojnim prijateljima koji su sugestijama i obaveštenjima o ogledima i iskustvu pružili dragocenu pomoć za reviziju STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE, na kojoj se zasniva knjiga STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE (skraćeno izdanje).
Osobito priiznanje pripada mojoj supruzi gđi Elzi B. Morison za dragocenu pomoć oko spremanja ove knjige. Pohvalu takođe zaslužuju moji sinovi Spenser H. Morison, Rodžer B. Morison i njihove supruge Katarina F. Morison i Harieta V. Morison za pomoć u pripremi, štampanju i korekturi dvadeset prvog izdanja knjige ,,STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE“ i ovog osmog izdanja ,,STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE“ (malo izdanje).
Marta 1949 godine Itaka, Njujork
FRANK B. MORISON
Sadržaj
Deo I —Osnovi ishrane domaćih životinja
I. Različiti hranljivi sastojci
II. Varenje, apsorpcija i iskorišćavanje hrane
III. Merenje produktivnosti hraniva
IV. Faktori koji utiču na vrednost hraniva
V. Belančevine — Masti — Ugljeni hidrati
VI. Minerali u ishrani stoke
VII. Vitamini u ishrani stoke
VIII. Održavanje domaćih životinja
IX. Porast — Tov — Reprodukcija
X. Proizvodnja mleka, rada i vune
XI. Izbalansirani obroci — Pravila ishrane
XII. Ekonomija u ishrani stoke
Deo II — Hraniva
XIII. Paša i druga zelena hrana
XIV. Seno i spremanje sena
XV. Silaža i usevi za silažu
XVI. Leptirnjače za kabastu hranu
XVII. Kukuruz i sirak kao kabasta stočna hrana
XVIII. Trave za seno i pašu — Žitarice za stočnu hranu — Slama
XIX. Korenjače, gomoljače i raznovrsne biljke za stočnu ishranu
Otrovne biljke i otrovna stočna hrana
XX. Zrna kukuruza i ovsa i njihovi sporedni proizvodi
XXI. Ostale žitarice i njihovi sporedni proizvodi
XXII. Ostalo semenje i njegovi sporedni proizvodi
XXIII. Raznovrsni koncentrati
XXIV. Vrednost stočnih hraniva za đubre
Deo III — Ishrana domaćih životinja
XXV. Opšti problemi proizvodnje mleka
XXVI. Ishrana i nega krava muzara
XXVII. Odgajivanje goveda mlečnih rasa
XXVIII. Opšti problemi kod proizvodnje goveđeg mesa
XXIX. Ishrana i nega goveda rasa za meso — Metode proizvodnje goveđeg mesa
Proizvodnja telećeg mesa
XXX. Opšti problemi u ovčarskoj proizvodnji
XXXI. Ishrana i nega ovaca i jaganjaca — Tovljenje jaganjaca — Koze
XXXII. Konji i mule — Opšti problemi
XXXIII. Ishrana i nega konja
XXXIV. Opšti problemi svinjarstva
XXXV. Ishrana i nega svinja
XXXVI. Opšti problemi živinarstva
XXXVII. Ishrana i nega živine
Prilog
Tablica I. Prosečni sastav američkih stočnih hraniva; Svarljivi sastojci; Sadržaji minerala i elemenata za đubrenje; Koeficijent svarljivosti
Tablica II. Vrednost procenjene čiste energije i faktori za ocenu hraniva
Tablica III. Morisonovi standardi ishrane za domaće životinje
Tablica IV. Mineralne materije u važnim hranivima
Tablica V. Sadržaj vitamina u materijama za ishranu
Tablica VI. Težina koncentrata i drugih hraniva
Tablica VII. Primerni obroći za domaće životinje
Tablica VIII. Tablica za ishranu krava muzara zrnom
Tablica IX. Procena težine mlečnih goveda prema obimu grudi
Tablica X. Sadržaj aminokiselina u nekim hranivima
Poglavlje XXVIII Opšti problemi kod proizvodnje goveđeg mesa
I. Potrebe goveda mesnih rasa u hranljivim sastojcima
Savremena proizvodnja goveđeg mesa zahteva ishranu koja počiva na naučnim osnovima. — U toku poslednjih 20 do 30 godina u SAD a i u mnogim drugim državama nastupala je velika promena u pogledu metoda za proizvodnju goveđeg mesa. Goveda se sada tove za tržište u mnogo mlađim dobima starosti nego ranije. Pošto ona tad još uvek brzo rastu u belančevinastim tkivima i u kosturu to ona trebaju obilnije snabdevanje belančevinama i mineralima nego starija goveda. Ona isto tako mogu da stradaju mnogo više od nedostatka vitamina. Pri ovim savremenim metodama proizvodnje goveđeg mesa potrebno je da ista poeiva na naučnim osnovima kako bi se uklonili i obezbedili uspešni rezultati.
Ranije su se goveda mesnih rasa obično odgajivala do starosti od 2 ili 3 godine pre nego što su počela da se tove za tržište. Ona su najveći deo svog porasta postizavala na jevtinim pašnjacima a preko zime su obično bila održavana kabastom hranom bez bilo kakvih koncentrata. Ova dobro odrasla goveda, stara 2 ili više godina dovodila su se sa zapadnih planinskih pašnjaka ili drugih pašnjačkih oblasti u krajeve države gde je zrno bilo jevtinije, pa su tamo tovljena za tržište.
Sad se na farmama u kukuruznom rejonu i istočno od njega gaje goveda za proizvodnju goveđeg mesa i tove se tamo još dok rastu. Takva goveda se utove za tržište sa 12 do 18 meseci starosti kao goveda za debelu teletinu ,,baby beef“ ili „ugojeni godišnjaci“. Neka se prodaju za klanje već prilikom odbijanja ili uskoro posle toga kao ,,teška ugojena telad“.
Na zapadnim planinskim pašnjacima gde se proizvode tri četvrtine naših goveda za meso znatan broj teladi se sada prodaje kao telad za tovljenje. Ova se telad tove za tržište u kukuruznom rejonu ili u drugim krajevima koji proizvode žito po jednom od metoda koji se docnije opisuju. Sem junica koje su potrebne za zamenu krava u priplodnim stadima najveći broj ostalih mladih goveda u planinskim oblastima prodaje se kao godišnjaci ujesen iduće godine, namesto da se gaje pri planinskim uslovima do dve godine starosti ili više.
Do ove jake promene u starosti pri kojoj se goveda za meso prodaju za klanje došlo je otprilike usled ovih dvaju faktora: Prvo, potrošači više traže male komade goveđeg mesa i žele meso koje je nežno i ima najmanju količinu nepotrebne masti. Drugo, kako je navedeno docnije u ovom poglavlju, goveda dok su još mlada postižu mnogo ekonomičnije priraste nego onda kad su starija.
Potrebe u hranljivim sastojcima i uzorni obroci goveda. — Pre nego što pristupimo detaljnom razmatranju potreba goveda za meso za različite hranljive sastojke razmotrićemo razlike u opštim potrebama za različite klase goveda za meso.
Potrebe priplodnih krava rasa za meso u hranljivim sastojcima su vrlo različite od ovih potreba kod mlečnih krava, jer one daju mnogo manje prinose mleka. One su isto tako preko zime većinom zasušene i daju mleko kad se nalaze na paši. U poglavlju koje dolazi navedeno je da ove krave mogu preko zime da se ishrane u celosti kabastom hranom, ako je ona prilično dobre kakvoće i ako se daje dovoljno hrane od leptirnjača da bi se mogle zadovoljiti njihove ograničene potrebe u belančevinama. Kravama rasa za meso normalno nisu potrebni koncentrati za vreme pašnjačkog perioda.
Kad se telad ili godišnjaci održavaju preko zime da bi se docnije tovili, oni mogu na sličan način da se hrane u celosti ili većinom kabastom hranom ako je ona dobre kakvoće. Kao što je to navedeno u sledećem poglavlju, odluka o tome da li će biti unosno ili ne da se pored dobre kabaste hrane daje i zrno, zavisi od metoda po kom tov treba da se vrši.
Potrebe tovnih goveda su vrlo različite od potreba priplodnih krava ovih rasa ili od potreba mlade stoke koja se preko zime održava. Da bi se omogućilo da tovna goveda postižu brze priraste, ona moraju dobivati obroke bogate svarljivim sastojcima i čistom energijom. Sem slučaja kad je zrno neobično skupo u poređenju s kabastom hranom obilna količina zrna treba da se daje govedima koja se tove u tovilištu. Ako se ovo ne čini, ona neće imati brze priraste i na kraju neće biti tako dobro ugojena. Naročito kod teladi i godišnjaka ne mogu da se očekuju dobri prirasti ako u obroku nema dovoljnih količina belančevina, minerala i vitamina.
Količine potrebnih belančevina. — Mnogi su ogledi dokazali, da tovna goveda i druga goveda rasa za meso ne trebaju ni približno toliko belančevina koliko je bilo preporučeno u Volf-Lemanovim starijim standardima ishrane. Ova je činjenica od velike finansijske važnosti za proizvodnju goveđeg mesa, pošto belančevinasti dodaci obično koštaju po toni mnogo više nego zrno.
Količine belančevina koje su preporučene u Morisonovim standardima zasnivaju se uglavnom na autorovim proučavanjima ogleda po ovom pitanju. Ovde su uključeni i ogledi koje je u toku više godina vršio autor sa saradnicima da bi se utvrdile potrebe tovnih godišnjaka u belančevinama.
Vrsta kabaste hrane u obroku, naročito količina leptirnjača, odlučuje uglavnom da li je potreban belančevinasti dodatak kao i to kolika količina je preporučljiva ako je on potreban. Kod obroka za tovna goveda vrsta zrna je isto tako važan činilac. Dodatak može biti potreban kad se goveda tove kukuruzom ili drugom zrnastom hranom koje ima malo belančevina, dok on neće biti potreban ako zrno sačinjavaju ovas, pšenica i ječam, koji imaju više belančevina nego kukuruz. Primerni obroci navedeni u tablici VII priloga pokazuju kad je potreban belančevinasti dodatak za različite klase goveda rasa za meso a isto tako i približne količine koje su potrebne da bi se obrok izbalansirao.
Mnogi ogledi su pokazali važnost dodavanja belančevinastog dodatka obroku za tovna goveda koji ima malo belančevina. Dodavanjem ovog dodatka ne samo da se mnogo povećava stepen prirasta nego se takođe smanjuje i količina hrane koja je potrebna za 100 ft prirasta, a povišava se prodajna cena goveda. Kad se vodi računa o tome da se ne đaje više belančevinastog dodatka nego što je momentalno potrebno da se izbalansira obrok, onda su svakih 100 ft takvog dodatka kao što su laneno brašno, sojine uljane pogače ili pamučno brašno po vrednosti jednaki sa 250 do 300 ft zrna ili zrnastog ekvivalenta. Kod ove vrednosti uzima se u obzir ne samo ušteda u količini hrane potrebne za 100 ft prirasta, već isto tako i veća prodajna cena, jer su goveda bolje utovljena.
Seno leptirnjača, silaža leptimjača kao i paša na leptimjačama su toliko bogati belančevinama da obrok ima dovoljno belančevina za proizvodnju dobrih prirasta, ako se tovnim govedima daje obilna količina ovih kabastih hraniva zajedno s kukuruzom ili drugim zrnom. Da li će se isplatiti dodavanje bilo kakvog belančevinastog dodatka, to zavisi od količine kabaste hrane leptirnjača koju goveda stvarno pojedu, od sadržaja belančevina kao i od starosti goveda.
Dobro lucerkino seno daje dovoljne količine belančevina kad dvogodišnja goveda dobivaju tovni obrok kukuruza i takvo seno. Isto to vredi i za sojino seno i seno kravljeg graška. I jedno i drugo imaju otprilike isto toliko belančevina koliko i lucerka. Kod ogleda u Nebrasci, naprimer, dodavanje lanenog brašna ili pamučnog brašna kukuruzu i lucerkinom senu nije povećalo priraste kod dvogodišnjih junaca, nije povisilo prodajnu cenu a nije smanjilo ni količinu hrane koja je bila potrebna za 100 ft prirasta.
Mlađa tovna goveda trebaju za maksimalne priraste malo Više belančevina. Prema tome, dodavanje belančevinastog dodatka obroku koji se sastoji od kukuruza i obilne količine lucerkinog sena može obično nešto malo da poveća priraste kod teladi i jednogodišnjaka.
Slični rezultati dobiveni su kod ogleda s tovnom teladi pri kojima je dnevno dodavano 0,9 ft pamučnog brašna po grlu obroku koji se sastojao od kukuruznog zrna, kukuruzne silaže i lucerkinog sena. Kod ovih ogleda 100 ft pamučnog brašna odgovaralo je vrednosti 287 ft kukuruza.
Obrok od kukuruznog zrna, kukuruzne silaže i lucerkinog sena je za starija goveda mnogo bolje izbalansiran. Kod B ogleda dodavanje 2,3 ft po grlu dnevno belančevinastog dodatka obroku tovnih dvogodišnjih junaca povećalo je dnevni prirast od 2,22 ft na 2,34 ft. U ovim ogledima davana je veća količina belančevinastog dodatka nego što je docnijim ogledima utvrđeno kao potrebno. Delimično zbog toga upotreba ovog dodatka nije bila od koristi. Možda bi se više isplatilo da je po grlu dnevno davano 0,50 do 0,75 ft dodatka.
Kad se namesto lucerkinog sena zajedno s kukuruznom silažom i kukuruznim zrnom daje detelinsko ili mešano seno, onda je belančevinasti dodatak potreban i kod goveda starih 2 godine. Tako su u 14 ogleda dodavanjem pamučnog ili lanenog brašna obroku koji se sastojao od okrunjenog kukuruza, sena crvene deteline i kukuruzne silaže dnevni prirast kod junaca starih dve godine povećao od 2,1 ft na 2,5 ft. Isto je tako i prodajna cena goveda bila povišena za 33 centa po centneru a i čist prihod preko troška ishrane je bio veći.
Kakvoća belančevina. — Iz razloga izloženih u poglavlju V kakvoća ili vrsta belančevina nemaju ni iz bliza tako veliki značaj kod ishrane goveda rasa za meso kakav imaju kod svinja ili živine.
Kad se govedima rasa za meso daju makar i prilično ograničena količina kabaste hrane od leptirnjača, onda je obrok obično snabdeven belančevinama odgovarajuće kakvoće. Ako obrok, s druge strane, sadrži malo ili nema ništa kabaste hrane od belančevina onda se izvesna pažnja mora pokloniti kakvoći belančevina koje se obezbeđuju različitim belančevinastim dodacima.
Ogledi su, naprimer, dokazali da je kukuruzno lepkovo brašno mnogo manje efikasno nego takvi dodaci kao što su laneno brašno, sojine uljane pogače ili pamučno brašno kod balansiranja obroka za tovna goveda koji se sastoji od zrna i kabaste hrane koja ne potiče od leptirnjača. Prema tome, u takvim obrocima ovaj sporedni kukuruzni proizvod treba da se kombinuje s dodacima koji daju belančevine bolje kakvoće.
U opreci s rezultatima dobivenim kod goveda kojima je davan tovni obrok kukuruznog zrna, kukuruzno lepkovo brašno bilo je potpuno jednako s lanenim brašnom ili sojinim uljanim pogačama, kad je 1 ft ovog dodatka dnevno bila dodavana sirkovoj silaži za zimsku ishranu teladi ili godišnjaka rasa za meso. To dokazuje da je kakvoća belančevina u sirkovoj zelenoj hrani, mada ih ima malo, bolja nego u kukuruznom zrnu.
Kombinacije belančevinastih dodataka. — Ogledi s tovnim govedima dokazali su, da izvesne kombinacije belančevinastih dodataka daju bolje rezultate nego većina pojedinačnih dodataka. Napred je navedeno, da pamučno brašno ili kukuruzno lepkovo brašno ima uopšte mnogo manju vrednost nego laneno brašno kad se bilo koje od njih upotrebljava kao jedini belančevinasti dodatak kod takvog obroka kao što su kukuruzno zrno, kukuruzna silaža i seno. A ipak smeša polovine bilo kog od ovih hraniva i polovine lanenog brašna po vrednosti je potpuno jednaka s lanenim brašnom.
Druge kombinacije belančevinastih dodataka koje su kod tovnih goveda dale odlične rezultate su ove: 1) pamučno brašno, kukuruzno, lepkovo brašno, i laneno brašno, od svakog po jednu trećinu; 2) pamučno brašno, laneno brašno, i sojine uljane pogače ili mlevena sojina zrna, od svakog po trećinu; 3) pamučno brašno, laneno brašno, kukuruzno lepkovo brašno i sojine uljane pogače ili mlevena sojina zrna, od svakog po jednu četvrtinu.
Potrebe u mineralima. — Goveda rasa za meso treba uvek da budu uredno snabdevena solju. Da li će biti bilo kakve koristi od upotrebe kalcijumovog ili fosfornog dodatka, to uglavnom zavisi od količina ovih minerala u izvesnom obroku, kako se to docnije navodi. U tablici III priloga navedene su dnevne količine kalcijuma i fosfora po grlu za različite klase goveda rasa za meso.
Gde god postoji opasnost od gušavosti ili „debelog vrata“ kod oteljene teladi treba priplodnim kravama, najmanje u toku poslednjeg perioda bremenitosti, davati jodiziranu so. U krajevima gde postoji oskudica jednog ili više minerala koji se nalaze u tragovima — kobalt, bakar ili gvožđe — ovaj nedostatak može da se ispravi upotrebom specijalnih mineralnih dodataka kakvi su preporučeni u poglavlju VI. Ne postoji nikakva potreba da se uobičajenim obrocima kod goveda rasa za meso dodaje bilo koji drugi mineral kao, naprimer, sumpor, kalijum ili zemlja. Isto tako nije koirsno da se uobičajenim obrocima dodaje vodeno bilje (Fucus).
So. — Goveda rasa za meso treba redovno da dobivaju so a najbolje je da im se ona tako obezbedi da mogu da je uzimaju kad god hoće, namesto da im se ona daje svega jedanput ili dvaput nedeljno. Za davanje soli tamo gde so nije izložena uticaju vremenskih nepogoda, sa podjednakim uspehom se može upotrebiti i sitna so i so u kalupima i kamena so. Za davanje soli na otvorenom prostoru nije preporučljiva sitna so zbog velikog gubitka koji nastaje usled vremenskih nepogoda. Goveda više vole mekše vrste soli nego onu koja je mnogO’ tvrda, te zato obično troše nešto više soli kad se ona nalazi u zrnu odnosno prahu nego kad im se daje u kalupima.
Goveda koja se nalaze na paši troše mnogo više soli nego goveda koja se hrane u staji, pa uproleće i u rano leto, kad ima obilje hrane i kad je ona sočna, ona jedu više soli nego docnije. Kod ogleda u Kanzasu jednogodišnji i dvogodišnji junci potrošili su na paši otprilike 2,8 ft soli u kalupima po grlu u toku meseca jula, 1,8 ft u toku meseca avgusta i 1,2 ft u toku meseca septembra i oktobra. Skoro isto tolike količine soli u kalupima bile su izgubljene usled vremenskih nepogoda. Kod drugog ogleda u Kanzasu, kad je davana sona smeša koja je reklamirana kao sredstvo za odstranjivanje muva od goveda takvo dejstvo nije primećeno.
U uslovima planinskih pašnjaka, za svaku kravu u toku godine treba obezbediti otprilike 20 ft soli. Količina soli treba da iznosi mesečno po grlu od 2,0 do 2,5 ft kad je hrana sočna ili kad goveda žive uglavnom od brsta. Docnije, u toku sezone, obično je dovoljno mesečno 1,0 do 1,5 ft po grlu.
Kalcijum. — Kad seno leptirnjača ili druga hrana od leptirnjača sačinjavaju dosta znatan deo kabaste hrane, kod goveda rasa za meso ne postoji nedostatak kalcijuma. Prema tome, nema potrebe da se takvim obrocima dodaje krečni dodatak u obliku mlevenog krečnjaka.
Ako se daje kabasta hrana u kojoj ima malo leptirnjača ili ih uopšte nema, onda kod tovnih goveda može u većoj meri da se pojavi nedostatak kalcijuma nego kod priplodnih krava ili mlađe stoke koja se preko zime hrani najvećim delom kabastom hranom. Ovo zbog toga što sva zrnasta hraniva imaju mnogo manje kalcijuma od sena koje ne potiče od leptirnjača, od suve kukuruzne kabaste hrane i od silaže. Tovna goveda koja se obilato hrane zrnastom hranom troše zbog toga samo ograničene količine kabaste hrane. Zbog toga ona dobijaju mnogo manje kalcijuma nego goveda koja se preko zime hrane najvećim delom kabastom hranom.
Kad se krave rasa za meso ili mlađa goveda hrane preko zime kabastom hranom bez leptirnjača, onda je najbolje da se po grlu dodaje dnevno 0,1 ft mlevenog krečnjaka ili drugog krečnog dodatka, ako ta kabasta hrana nije odrasla na zemljištu koje je vrlo bogato krečom. Za goveda rasa za meso koja se nalaze na paši obično nije potreban krečni dodatak, jer oskudica nastaje samo u retkim slučajevima, kad je zemljište u ovom mineralu neobično oskudno.
Fosfor. — U poglavlju VI je naglašeno da u mnogim oblastima SAD i drugih zemalja zemljište a prema tome i hrana koja na njemu raste imaju toliko malo fosfora da kod stoke nastupa veliki nedostatak fosfora. U svim takvim krajevima, ako se nedostatak fosfora ne naknađuje upotrebom fosfornih đubriva vrlo je važno da se goveda koja se u potpunosti ili najvećim delom hrane takvom hranom, obezbede mineralnom smešom u kojoj se nalazi fosfor.
Slika 75. Dobra paša obezbeđuje obilnu količinu karotina
Izostavljeno iz prikaza
Goveda na dobroj paši dobivaju obilnu količinu karotina, tako da su ona u stanju da znatnu količinu vitamina A i karotina nagomilaju u svom telu. Paša leptirnjača, kao što je ova, takođe je vrlo bogata belančevinama i kalcijumom.
Goveda koja se tove mnogo manje stradaju od nedovoljnog snabdevanja fosforom nego priplodna goveda ili mlada goveda koja rastu. Ovo zbog toga što tovna goveda uopšte dobivaju obilnu količinu zrna. zrna žitarica imaju, obračunato na suvu materiju, znatno više fosfora nego seno, silaža ili suva kabasta kukuruzna hrana. Pa i onda kad odraste na zemljištu oskudnom u fosforu procenat ovog minerala u zmu biće priličan mada će prinos biti smanjen. S druge strane, seno, paša ili druga kabasta hrana dobiveni sa zemljišta oskuđnog u fosforu, mogu da imaju veliki nedostatak fosfora. Ako obrok za tovna goveda pored zrna sadrži po jednom grlu dnevno 1 ft ili više pamuenog brašna, lanenog brašna, pšeničnih mekinja ili drugog belančevinastog dodatka koji je bogat fosforom, onda je obezbeđena velika količina ovog minerala.
Uopšte, nije bilo koristi od dodavanja fosfornog dodatka tipičnim obrocima tovnih goveda kako što su kukuruzili drugo zrno, davano sa senom ili senom i silažom i sa belančevinastim dodatkom ili bez njega. No, ipak, kad hraniva koja imaju vrlo malo fosfora sačinjavaju znatan deox obroka tovnih goveda, onda može da nastupi nedostatak fosfora. Radi toga fosforni dodatak treba obezbeđivati kad se daju znatne količine repinih rezanaca, repine melase ili trščane melase.
Potrebe u vitaminima. — Jedini vitamin koji je pri uobičajenim uslovima od značaja za ishranu goveda rasa za meso je vitamin A. Pa i onda kad ne dobivaju nikakva hraniva bogata vitaminom D goveda su zaštićena posledica oskudice u njemu time što se u toku godine najvećim delom nalaze na polju. Ukoliko je dosad poznato, kod ishrane goveda rasa za meso ne postoji nedostatak nekog drugog vitamina.
Potrebe goveda u vitaminu A obično se izražavaju u karotinu kao što je učinjeno u tabeli III priloga zato što goveda pri uobičajenim uslovima dobivaju svoj vitamin iz ovoga biljnog izvora.
Goveda rasa za meso’ dobivaju obilnu količinu karotina kad se nalaze na zelenoj paši ili kad im se daje pravilna količina dobro osušenog sena, kukuruznog ili sirkovog suvog kabastog hraniva ili silaže. S druge strane, ona mogu da osećaju veliki nedostatak ako se dugo vremena preko godine isključivo hrane dozrelom, vremenskim nepogodama izloženom hranom s planinskih pašnjaka, ili ako dobivaju samo takvu kabastu hranu kao što su pamučne Ijuske, slama ili seno vrlo slabe kakvoće.
Kad se goveda nalaze na dobroj paši, ili kad dobivaju velike količine pokošene kabaste hrane bogate karotinom, ona srećom nagomilavaju u svoje telo znatne količine vitamina A i karotina. Ova se rezerva troši kad snabdevanje u hrani postane nedovoljno. Dužina vremena za koje goveda hranjena obrokom oskudnim u karotinu mogu da izdrže bez pokazivanja znakova nedostatka vitamina A zavisi od ove njihove rezerve u telu i od njihove starosti. Telad strada od ovog nedostatka mnogo ranije nego starija goveda.
Mada se priplodne krave rasa za meso u oblastima Zapada, gde se gaji pšenica, često puta preko zime hrane samo slamom i sa jednom funtom po grlu dnevno belančevinastog dodatka, ipak se takav obrok ne može preporučiti, sem u slučaju velike nužde. Njih treba isto tako obezbediti, ako je mogućno ograničenom količinom dobro osušenog sena ili druge kabaste hrane u kojoj ima dosta karotina a isto tako i kalcijumskog dodatka.
Ogledi u Kaliforniji pokazali su da goveda mogu da stradaju od velikog nedostatka vitamina A i drugih hranljivih sastojaka kad su prisiljena da se dugo vremena hrane isključivo ostarelom i vremenskim nepogodama izloženom travom ili sličnom kabastom hranom. Ovo zbog toga što je u takvoj hrani skoro sav karotin uništen a ona je pored toga vrlo oskudna i u drugim vitaminima, u belančevinama i u fosforu.
Pri takvim uslovima krave mogu da donesu na svet vrlo deformisanu telad. Ova su telad poznata pod lokalnim imenom kao „telad od žira“ pošto se smatralo da ona dolaze usled toga što su krave jele suviše mnogo žira. Ogledi su ipak pokazali, da se ova „telad od žira“ rađaju onda kad su krave primorane da suviše dugo vremena žive od ostarele, vremenskim prilikama izložene hrane koja ima mnogo nedostataka.
U takvim slučajevima davanje dobrog lucerkinog sena dovodi do zapanjujućeg poboljšanja već u toku od jedne do tri nedelje.
Voda. — Važno je da goveda u svako vreme imaju obilne količine dobre vode. U severnim državama vodu u valovima ili koritima treba u toku zime čuvati od smrzavanja pomoću podesnih grejača, dok inače zagrevanje vode nije potrebno. Za svinje koje se nalaze zajedno s juncima treba obezbediti posebna korita za vodu. Mada je najbolje da se vođa uvek nalazi pred govedima ipak se ona lako priviknu da je uzimaju svega jedanput dnevno.
Snabdevanje vodom ne treba da bude manje nego 10 galona po grlu dnevno za junce stare 2 godine ili priplodne krave.
Količina koncentrata za tovna goveda. — Kod proizvodnje goveđeg mesa jedan od najvažnijih problema se sastoji u tome koliko zrna ili drugih koncentrata treba upotrebljavati kod goveda koja se tove za tržište. Finansijski uspeh zavisi u najvećoj meri od pametne odluke po ovome pitanju.
Vršeni su mnogi ogledi da bi se utvrdile najunosnije količine zrnaste hrane koju treba davati tovnim govedima u različitom dobu starosti i pod različitim uslovima. Ovi su ogledi pokazali, da se goveda mogu uspešno utoviti i da daju željene polutke mesa, s mnogo manje zrnaste hrane nego što se ranije smatralo potrebnim, ako se u potpunoj meri iskoristi kabasta hrana dobre kakvoće, uključujući tu i poboljšanu pašu.
Na drugom ekstremu se nalazi metod kod koga se telad preko zime hrani uglavnom ili jedino kabastom hranom, pa se onda u idućoj sezoni šalju na pašu bez hranjenja zrnastom hranom. Preko zime se opet hrane kabastom hranom a drugo leto se puštaju na pašu bez dodavanja zrna. Pri kraju pašnjačke sezone, goveda, koja su tad stara preko dve godine, hrane se u toku od 2 do 3 meseca obilnom količinom zrnaste hrane da bi se toliko utovila kako bi se mogla dobro prodati. Ako tržište ne plaća dovoljnu premiju za goveda koja su tovljena zrnastom hranom, onda ona mogu da se prodaju odmah po dolasku s pašnjaka te ne dobijaju zrnastu hranu. Kod ovog metoda paša, seno i silaža se iskorišćavaju do maksimalne granice pa su potrebne samo minimalne količine zrnaste hrane.
Tovljenje goveda s minimalnom količinom zrnaste hrane. — U ranijim godinama kukuruz i druga zrna žitarica obično su bili tako jevtini da se tovnim govedima davalo onoliko zrnaste hrane toliko su htela da pojedu kad su bila dobro prevedena na tovni obrok. Junicama starim dve godine tovljenim u tovilištu davalo se prosečno preko 20 ft kukuruza po grlu dnevno, pored sena i druge suve kabaste hrane.
Docnije, kad je kod tova goveda došla do velike upotrebe kukuruzna silaža, utvrđeno je da goveda neće da pojedu mnogo kukuruznog zrna pored kabaste hrane, kad im se daje onoliko kukuruzne silaže s dobrim klipovima koliko ona rado hoće da pojede.
Tablica u jednom docnijem članku pokazuje količine zrna i drugih hraniva koje stoka pojede u različitom dobu starosti kad se hrani tovnim obrokom kukuruza zajedno s kukuruznom silažom, dobrim senom i belančevinastim dodatkom.
Vršeni su mnogi ogledi da bi se pronašlo da li se dvogodišnji junci mogu dovoljno utoviti za velika tržišta kad dobivaju samo kukuruznu ili sirkovu silažu, seno i 2 ili 3 ft dnevno belančevinastog dodatka. Tablica koja dolazi prikazuje 16 takvih ogleda kod kojih je u svakom ogledu jedna grupa od 2 godine starih junica s prosečnom težinom od 979 ft dobivala prosečno u toku od 125 dana samo kukuruznu silažu s dobrim klipovima, seno leptirnjača ili mešano seno i ograničenu količinu belančevinastih dodataka, dok je druga grupa dobivala pored toga tovni obrok kukuruza.
| – | Grupa 1 bez kukuruza sem u silaži | Grupa 2 pun obrok kukuruznog zrna |
| Prosečari obrok | – | – |
| Kukuruzno zrno, ft | – | 14,1 |
| Dodatak, ft | 2,9 | 2,8 |
| Seno, ft | 3,8 | 2,9 |
| Kukuruzna silaža, ft | 49,2 | 27,6 |
| Prosečan dnevni prirast Hrana za 100 ft prirasta | 2,1 | 2,6 |
| Kukuruzno zrno, ft | — | 542 |
| Dodatak, ft | 142 | 110 |
| Seno, ft | 199 | 117 |
| Kukuruzna silaža, ft | 2427 | 1091 |
| Trošak ishrane za 100 ft prirasta | dol. 14,25 | dol. 16,18 |
| Prodajna cena za 100 ft | dol. 10,47 | dol. 11,17 |
| Čist prihod po grlu dol. | 0,03 | dol. 2,55 |
Junci koji nisu dobivali nikakav kukuruz sem kukuruza u silaži s dobrim klipovima imali su upadljivo dobre prosečne dnevne priraste od 2,1 ft po grlu. Pre zavođenja silosa i upotrebe savremenih dobro izbalansiranih obroka ovaj bi prirast bio smatran kao dobar prirast i onda kad bi se davala obilna količina zrnaste hrane. Ipak su junci koji su dobivali tovni obrok kukuruza imali veće priraste, prosečno dnevno 2,6 ft. Usled toga oni su bili na kraju perioda tova mnogo bolje ugoje-ni nego junci koji nisu dobivali kukuruz sem kukuruza u silaži.
Neki od ovih ogleda vršeni su onda kad je kukuruz bio vrlo skup, dok su drugi vršeni kad je kukuruz bio jevtin. Prema tome, u pojedinačnim ogledima jako variraju i troškovi hrane za 100 ft prirasta. Na osnovu podataka u ovoj tablici lako se može proceniti u svako vreme trošak prema lokalnim cenama za hraniva. Trošak hrane za 100 ft prirasta u ovim ogledima bio je prosečno za 1,93 dolara veći kod junaca koji su dobivali tovni obrok kukuruza.
Kod utvrđivanja finansijskog uspeha važni su i drugi faktori a ne samo trošak prirasta. Svinje koje su bile kod junaca hranjenih tovnim obrokom zrna dale su mnogo više svinjskog mesa nego onda kad govedima nije bio davan nikakav okrunjeni kukuruz. Junci s tovnim obrokom zrna postigli su sem toga bolji završetak tova, pa su prema tome i na tržištu postigli veću cenu. No i pored toga u stvarnoj prodajnoj ceni razlika kod ‘ovih ogleda nije bila tako velika kako bi mogli mnogi iskusni tovljači da pretskažu. Stvarno junci koji nisu dobivali kukuruza doneli su svega 70 centi manje po centneru nego drugi.
Radi veće prodajne cene a i većeg prihoda od svinjskog mesa, junci s tovnim obrokom zrna doneli su mnogo bolji čist prihod nego junci koji nisu dobivali zrna sem onog u silaži. Dok su junci s punim obrokom zrna doneli prosečno po grlu 2,55 dolara preko troška ishrane, junci koji nisu dobivali zrna jedva su platili svoj trošak ishrane. Ipak u nekim od ogleda vršenih onda kad je kukuruz bio neobično skup, trošak prirasta kod goveda koja nisu dobivala kukuruz bio je mnogo i manji, pa su ona donela veću korist. U drugim sličnim ogledima s govedima starim godinu ili dve godine, rezultati su bili gličnim onim koje smo ovde prikazali. Ogledi pokazuju da je stvarno uvek mnogo unosnije davati teladima obilnu količinu zrnaste hrane za vreme celog tovnog perioda, sem slučaja kad je ona neobično skupa u poređenju s kabastom hranom.
U prethodnom je poglavlju navedeno da se moraju davati znatne količine zrnaste hrane pa da se postignu isto tako dobri prirasti i dobar završetak tova kako oni koji se postižu kod kukuruzne silaže bez dodavanja zrna, ako se mesto kukuruzne silaže daje silaža od kultura za seno ili ako se govedima daje seno kao jedina kabasta hrana. Ovo zbog toga što silaža od kultura za seno kao i seno imaju, obračunato na suvu materiju, manje čiste energije nego kukuruzna silaža s dobrim klipovima, u kojoj se nalazi znatna količina kukuruznog zrna.
Kako je docnije navedeno, u izvesnim krajevima zapadnih država, gde je lucerkino seno u poređenju sa zrnom vrlo jevtino i gde se za dobro utovljena goveda plaća samo mala premija, može biti najekonomičnije ako se goveda stara godinu ili dve godine dana tove većim delom lucerkinim senom a malom količinom zrna.
Ishrana ograničenim količinama koncentrata. — Kod tovljenja dve godine ili godinu dana starih goveda često može biti najekonomičnije da se postupi po srednjoj liniji između davanja punog obroka zrna i bez ikakvog zrna, sem onog koje se nalazi u silaži. Jedan metod je da se u toku celog tovnog perioda daje samo ograničena količina zrna. Drugi je metod da se za izvesno vreme daje samo kabasta hrana i belančevinasti dodatak, a onda da se u završnom periodu, za vreme’ od 40 do 60 dana, daje obilna količina zrnaste hrane.
Ogledi su dokazali, da je ovaj drugi metod obično bolji. Kod njega treba manje zrna nego kad se polovina obroka zrnaste hrane daje u toku celog tovnog perioda. Pored’ toga, ovaj metod takođe daje velike priraste i dobar završetak tova. Sprovedenih 11 ogleda pokazuju rezultate koji su dobiveni davanjem juncima dve godine starim polovine obroka zrnaste hrane u toku celog tovnog perioda u poređenju s juncima koji su dobivali tovni obrok kukuruza. Goveda koja su u toku 131 dana dobivala tovni obrok kukuruza jela su prosečno 13,8 ft kukuruza, 28,5 ft kukuruzne silaže, 2,4 ft sena i 2,6 ft belančevinastog dodatka, a imala su dnevno po grlu prirast od 2,7 ft. Druga goveda koja su dobivala pola obroka kukuruza imala su prirast od 2,3 ft s obrokom koji se sastojao od 6,9 kukuruza 41,0 ft silaže, 2,7 ft sena i 2,5 ft dodatka. Kod junaca koji su dobivali pola obroka kukuruza, trošak ishrane za 100 ft prirasta bio je za 67 centi manji i oni su prodani po centneru za svega 44 centa manje. Ipak, razlika u prodajnoj ceni i razlika u količini svinjskog mesa dobivenog od svinja koje su se nalazile pored junaca daleko su više nego izravnali jevtinije priraste i junci koji su dobivali tovni obrok zrnaste hrane da li su prosečno po grlu za 3,35 dolara veći prahod.
Da li govedima koja se tove u tovilištu treba davati ograničenu količinu zrnaste hrane ili ne, to zavisi od činilaca. Ovamo dolaze: relativna cena zrnaste i kabaste hrane kao i količine ovih kojima se raspolaže; klasa ili kakvoća goveda koja treba da se tove; veličina premije koja može da se postigne kod dobro utovljenih goveda i za koje vreme se žele da spreme goveda za prodaju. Tovljači koji planiraju da tove goveda najvećim delom kabastom hranom kupuju obično slabiji tip mršavih goveda i životinje koje su u prilično slaboj kondiciji. Oni znaju da se ne mogu nadati da će na tržištu postići neki zavidan uspeh s govedima koja su tovljena najvećim delom sa kabastom hranom, makar ona bila i velike kakvoće. Zbog toga oni kupuju jevtinija goveda i hrane ih tako da uz male izdatke postignu dobre priraste.
Tovljenje goveda lucerkinim senom i drugom kabastom hranom. — U nekim krajevima Zapada kad se goveda ne prodaju odmah s pašnjaka, ona se tove sa lucerkinim senom ili lucerkom i drugom kabastom hranom, s malo zrnaste hrane ili bez nje. Uprkos činjenice da se goveda ne mogu dobro utoviti samom kabastom hranom, ovaj metod može da bude najunosniji, ako je seno u poređenju sa zrnastom hranom jevtino i ako lokalno tržište ne plaća veliku premiju za dobro utvoljena goveda. U toku novijih godina tovljenje goveda lucerkinim senom mnogo se manje u praksi primenjuje, pošto postoji veća potražnja za goveđim mesom od goveda tovljenih zrnastom hranom. Ipak, u zapadnim planinskim krajevima goveda se još uvek tove znatno manjom količinom zrnaste hrane nego što je dobivaju goveda u kukuruznom rejonu i istočno od njega. Kod novijih ogleda u Arizoni i Nju Meksiku bilo je unosnije da se godišnji junci tove za 7 ili 8 ft zrna po grlu dnevno, -zajedno s dobrom kabastom hranom, nego da se ova količina smanji na svega otprilike 4 ft.
Kod 16 ogleda sprovedenih pre nekoliko godina goveda koja su tovljena samo lucerkinim senom u toku prosečnog perioda od 110 dana i dobivala dnevno 32 ft sena po grlu (zajedno s rasturom) imala su prirast od svega 1,20 ft dnevno. Za svakih 100 ft prirasa trebalo je 2.985 ft sena. U 8 od ovih ogleda dodavanje ograničene količine zrnaste hrane lucerkinom senu povećalo je prosečan dnevni prirast za 0,45 ft. Sa svakih 100 ft zrnaste hrane moglo je da se uštedi 308 ft sena, ne uzimajući u obzir bolji završetak tova kod goveda tovljenih zrnastom hranom.
Kad se goveda tove samo lucerkinim senom slabe kakvoće, onda ga ne treba seckati niti mleti verujući da će se tako smanjiti rastur. Time se goveda primoravaju da jedu i stabljike ili korove koje bi ona inače odbacila, pa se zbog toga prirasti mogu smanjiti, te mesto koristi može da nastane šteta. Seno koje goveda odbace može često puta korisno da se upotrebi za zimsku ishranu priplodnih krava ili konja koji ne rade. Ogledi u Ajdahu i Oregonu pokazuju da se seckanjem lucerkinog sena dobre kakvoće može povećati njegova vrednost za otprilike 18% kod’ goveda koja se tove samo senom.
Dodavanje lucerkinom senu kukuruzne ili druge silaže povećava stepen prirasta isto toliko koliko i davanje ograničene količine zrnaste hrane, pa su prirasti često puta jevtiniji nego sa zrnom. Kod 9 ogleda goveda hranjena silažom i lucerkinim senom imala su dnevni prirast od 1,64 ft po grlu, dok su druga goveda koja nisu dobivala ništa osim lucerkinog sena imala prirast od svega 1,12 ft. Sa svakih 100 ft silaže moglo se stvarno uštediti prosečno 115 ft lucerkinog sena, a pored toga goveda koja su dobivala silažu bila su i mnogo bolje utovljena.
II. Opšti činioci koji utiču na proizvodnju goveđeg mesa
Potrebna marža. — Pri običnim uslovima, trošak za 100 ft prirasta koji postignu mršava goveda kad se tove za tržište veći je nego prodajna’ cena po centneru utovljenih goveda. Da bi se postigla zarada ili izbegao gubitak za ugojena goveda kad se prodaju mora da se dobije veća cena za 100 ft nego što je originalna cena za 100 ft mršavih goveda. Ovakav je isti slučaj i kod tova mršavih jaganjaca ili starih ovaca.
Razlika između troška po centneru mršavih goveda i nihove prodajne cene po centneru kad se utove zove se marža. Izraz potrebna marža znači maržu koja je potrebna za neku izvesnu grupu životinja da bi se izbegao gubitak.
Da bi se pronašla marža koja će biti potrebna pored troška ishrane za svakih 100 ft prirasta, moraju se uzeti u obzir i drugi izdaci. Onde gde se od đubreta može postići puna vrednost, ova se vrednost zajedno s prihodom koji se dobije od proizvedenog svinjskog mesa obično uzima za pokriće troškova radne snage, smeštaja, taksa, interesa, nepredviđenih izdataka i rizika smrtnosti. Pored toga, u finansijskoj proceni mora da se uzmu u obzir i nepredviđeni izdaci oko kupovine mršavih goveda i izdaci za njihovo dovođenje do tovilišta a isto tako i izdaci oko prodaje pošto se ona utove.
Na maržu koja je potrebna za izvesnu grupu goveda utiču ovi činioci:
- Što je veći trošak prirasta to i potrebna marža mora biti veća.
- Što je životinja teža pri stavljanju u tov, to je potrebna manja marža, jer se povećana prodajna cena postiže na više ft početne težine. Ipak je ovaj činilac često puta poništen ako su teža goveda starija i ako su prirasti skuplji.
- Što je veći početni trošak mršavih goveda po centneru to je manja potrebna marža. Ovo zbog toga što će početni trošak životinja za 100 ft biti više približan trošku prirasta po 100 ft.
- Što je veća ukupna količina prirasta postignutog po grlu goveda to će biti potrebna veća marža da bi se izbegao gubitak. Ovo zbog toga što marža na početnu težinu životinja mora da pokrije mnogo veći broj ft skupih prirasta.
- Veća je marža potrebna kad su veliki troškovi da se životinje dopreme do tovilišta i da se docnije otpreme na tržište. Potrebna marža je uopšte obično manja kod tovne teladi nego kod odraslih životinja. Ovo je zbeg toga što telad imaju mnogo jevtinije priraste i što je njihov početni trošak na 100 ft obično veći nego kod jednogodišnjih ili dvogodišnjih goveda.
Način na koji se potrebna marža može proceniti pokazuje nam ovaj primer: Pretpostavimo da godinu đana stari junci težine 700 ft staju 22,00 dolara po centnem kad se postave u tovilište. Oni treba da se tove 160 dana a očekuje se da će imati dnevni prirast po grlu od 2,0 ft s troškom za hranu od 26,00 dolara za 100 ft prirasta. Pretpostavimo da će proizvedeno svinjsko meso od svinja koje se nalaze pored junaca kao i vrednost stajskog đubriva naknaditi radnu snagu i razne izdatke, kolika će biti potrebna prodajna cena i potrebna marža kad se oduzmu izdaci za prodaju?
Junci će postići ukupan prirast po grlu od 320 ft a ukupni trošak za ishranu kod ovog prirasta iznosiće 83,20 dolara po ceni od 26,00 dolara za svakih 100 ft prirasta. Kad se ovo doda ukupnoj početnoj ceni govečeta po grlu, koja je iznosila 154,00 dolara onda ćemo dobiti 237,20 dolara kao ukupan trošak po grlu utovljenih goveda. Kad se ova suma podeli s konačnom težinom govečeta, koja iznosi 1020 ft (700 ft više 320 ft) dobivamo da goveče mora po centneru dobiti cenu od 23,26 dolara u tovilištu pa da se pokriju troškovi.
Da bismo utvrdili potrebnu maržu, oduzimamo početnu cenu po centneru od ove potrebne prodajne cene. Tako dobivamo 1,26 đolara kao potrebnu maržu za ove naročite uslove.
Važnost rasne krvi za proizvodnju goveđeg mesa. — Ogledi su dokazali, da kod proizvodnje goveđeg mesa izraz ,,krv govori“ isto tako važi kao i kod drugih vrsta stočarske proizvodnje. Dobri prihodi ne mogu da se očekuju kad se gaje za proizvodnju goveđeg mesa, telad koja potiču od zakržljalih ili slabih krava i od zakržljalog bika ili takvog bika koji nema tražene karakteristike mesnih rasa.
Veću proizvodnu sposobnost čistokrvnih ili visoko-ukrštenih mesnih goveda nad zakržljalim govedima dobro nam pokazuje ispitivanje koje je vršilo Ministarstvo poljoprivrede Sjedinjenih Država kod 2000 farmera u 36 država, koji su poboljšavali svoja stada prilikom narodne kampanje „bolji bikovi — bolja stoka“. Ovi su ljudi cenili da čistokrvna goveda rasa za meso imaju za Z%% veću proizvodnu sposobnost nego obična ili zakržljala goveda vodeći računa samo o iskorišćavanju, a ne uzimajući u obzir veći prinos i zadovoljstvo kod negovanja dobro priplođenih goveda. Oni koji su zakržljale bikove zamenili čistokrvnim, saopštili su prosečno povećanje od 48% u prihodima, koje pripisuju upotrebi čistokrvnih bikova.
U poređenju sa zakržljalim dobro priplođena goveda za meso imaju ova preimućstva: 1) ona postižu mnogo brže priraste pa su prema tome u izvesnom dobu starosti teža; 2) prirasti su obično jevtiniji; 3) životinje ranije stasavaju; 4) daju veći procenat klanične težine; 5) proizvode veći odnos vrednijih delova mesa; 6) njihove polutke imaju manje unutrašnje masti i 7) njihovo je meso po kakvoći bolje.
Za proizvođača goveđeg mesa, koji sam gaji životinje koje će toviti, postoji jedino pitanje koje su rasne životinje mesnatog tipa najunosnije. Stvar je mnogo komplikovanija za onog koji tovi mršava goveda kupljena na tržištu. On mora da uzme u obzir ne samo trošak prirasta koji može očekivati od goveda različitih klasa nego isto tako i razliku između početnog troška po centneru i mogućne prodajne cene kad se goveda utove.
Brižljivi su ogledi pokazali, da dobro odabrana mršava goveda obične ili srednje klase mogu da dadu isto tako brze i jevtine priraste kao i dobra do obična mršava goveda koja predstavljaju bolji mesnati tip i imaju bolju telesnu građu. Ovo je, uglavnom, zbog toga što mršava goveda slabijih klasa imaju obično manje mesa nego bolja goveda. Sem toga kad se goveda pošto se utove prodaju, onda će razlika u prodajnoj ceni po centneru biti znatno manja nego što je bila u njihovoj ceni kao mršavim govedima. Prema tome je zarada od srednjih i običnih klasa obično bila veća nego od boljih klasa.
Rezultati tovljenja zapadnih mršavih junaca različitih klasa pokazani su na 15 ogleda, kod kojih je u svakom ogledu jedna grupa dobrih ili odličnih mršavih junaca bila hranjena dobrim obrokom u direktnom upoređenju s grupom mršavih junaca srednje klase a isto tako i s grupom junaca obične klase. Dobri do odlični junci su bili visokokvalitetna goveda za meso dobrog tipa i na početku su imali prosečnu težinu od 624 ft. Junci srednje klase bili su od mesnatih rasa, ali su imali manje željeni tip i bili su nešto tanji, s prosečnom težinom od 607 ft. Mnogi mršavi junci obične klase bili su mlečnih rasa ili su pokazivali nešto krvi mlečnih rasa. Mada su oni bili zdravi, oni su bili tanji nego bolje klase i imali su prosečno svega 550 ft žive težine.
Stvarno, razlike u stepenu prirasta koji su postigle ove različite klase goveđa nije bilo. Najbolja klasa je imala prosečni dnevni prirast od 2,31 ft, junci srednje klase 2,37 ft a junci obične klkse 2,35 ft. Trošak ishrane za 100 ft prirasta isto je tako, donekle, bio najmanji kod junaca obične klase, a kod srednje klase nešto manji nego kod junaca dobre ili odlične klase koji su u početku imali više mesa. Prosečni procenat klanične težine kod 5 ogleđa u kojima je on utvrđivan iznosio je kod junaca obične klase svega 56,9,%, dok je kod junaca sređnje klase ovaj procenat iznosio 58,7, a kod najbolje grupe 60,6%.
Slika 76. Lepa grupa teladi za proizvodnju debele teletine
Izostavljeno iz prikaza
Kod proizvodnje debele junetine (bebi mesa) telad mesnatih rasa moraju da se hrane obilnom količinom zrna i obrokom koji je pravilno izbalansiran. 1 (Od Ministarstva poljoprivrede Sjedinjenih Država).
Uticaj starosti na cenu i priraštaj. — Dobro je poznata stvar da mlade životinje traže za 1 ft prirasta težine mnogo manje hrane nego starije životinje i da su njihovi prirasti znatno jevtiniji. Razlozi ove velike razlike su izloženi u poglavlju IX. Usled velikog praktičnog značaja ovog pitanja, vršeni su mnogi ogledi u kojima su upoređivani troškovi prirasta i čist prihod kod tovljenja goveda raznih doba starosti.
Kod ovih ogleda prosečni dnevni prirasti su iznosili 2, 40 ft za dvogodišnja goveda, 2, 26 ft za godišnja goveda i 2,19 ft za telad. Ovi su prirasti nešto veći nego što se prosečno postižu kod trgovačkog tovljenja goveda. U ovim ogledima goveda dobre kakvoće bila su hranjena odličnim obrocima pod brižljivim nadzorom.
U ukupnoj količini prirasta nije postojala velika razlika, mada je bilo potrebno otprilike 40 ft više prirasta pa da se telad dobro ugoje nego što je bilo potrebno kod jednogodišnjaka ili dvogodišnja. Ukupna količina prirasta potrebna da se telad pravilno utove često je nešto veća nego s teladima velike kakvoće u ovim ogledima.
Količina pojedene hrane po grlu dnevno je kod teladi bila znatno manja nego kod starijih goveda. Ali pošto su telad bila tovljena duže vremena, razlika u ukupnoj količini potrošene hrane kod goveda različitih doba starosti bila je mnogo manja.
Ekonomičnost mladih goveda je pokazana količinama hrane potrebne za 100 ft primesa i troškom hrane za 100 ft prirasta. Dok je trošak hrane za svakih 100 ft prirasta kod teladi iznosio svega dolara 9,14, kod godišnjaka on je iznosio dolara 10,98 a kod dvogodaca dolara 12,07.
Slika 77. Dve godine stari junci koji se tove na paši
Izostavljeno iz prikaza
Starija goveda mogu uglavnom da se tove dobrom pašom uz minimalne količine zrnaste hrane.
Mršava telad staju obično po 100 ft više nego godišnjaci ili dvogodišnjaci a to je pokazano i u ovim ogledima. Dok je prosečna početna cena kod godišnjaka i dvogodaca bila približno jednaka, cena teladi bila je za 57 centi na 100 ft veća nego kod godišnjaka.
Ova veća početna cena teladi bila je više nego izravnata njihovim jevtinijim prirastima kao i činjenicom da su ona prodana po malo boljoj ceni po centneru nego godišnjaci ili dvogoci. Usled toga je prosečan čist prihod preko troška ishrane, pošto je oduzet prihod od svinjskog mesa dobivenog od svinja koje su se nalazile uz goveda, bio po grlu kod teladi 9,39 dolara u poređenju sa 4,08 dolara kod godišnjaka i 3,25 dolara kod dvogodaca.
Na osnovu prednjeg pregleda ne treba zaključivati, da je uvek mnogo unosnije toviti telad nego starija goveda. Da li će to biti slučaj ili ne, to zavisi od uslova u određenom vremenu. Ako je cena jednogodišnjih ili dvogodišnjih mršavih goveda po 100 ft toliko niža od cene teladi da se njome potpuno izravnava jevtinoća prirasta kod teladi, onda će zarada biti veća kod tovljenja starijih goveda.
Telad nisu tako podesna da mogu iskorišćavati kabastu hranu slabe kakvoće. Prema tome, ako neko želi da iskoristi znatne količine kukuruzovine, slame ili sena slabe kakvoće, on će pre kupiti starija goveda. Za telad je sem toga potrebna obilna količina zrnaste hrane da bi se dobro ugojila, dok goveda stara dve godine postižu prilično dobru tovnu kondiciju koja se traži na tržištu samo s dobrom kukuruznom silažom, uz malo sena i dovoljnim količinama belančevinastog dodatka.
Prekomerno tovljenje se ne isplati. — Iskusni tovljači goveda znaju da se nikad ne isplati tovljenje goveda do nepotrebno visokog „završetka“. Pošto je životinja već dobro utovljena, to su svi dalji prirasti mnogo skuplji. Ovo zbog toga, što se prirasti tad sastoje, uglavnom, od masti i imaju samo malo vode. Pošto se životinja već ugojila, njen apetit je isto tako manje požudan pa prema tome ona jede manje hrane u odnosu na svoju telesnu težinu. Zbog toga manji odnos pojedene hrane preostaje za dobivanje prirasta pošto se zadovolje potrebe za održavanje tela.
Kad se goveda tove do prekomeme masnoće, onda ne samo da su prirasti neobično skupi već i polutke takvih životinja ne zadovoljavaju potrebe većine potrošača. Meso je, istina, često odlične kakvoće, ali su na mnogim mestima nagomilane masne mase kaje se obično ne jedu.
Junice u odnosu prema juncima. — Na velikim tržištima u Sjedinjenim Državama utovljene junice mesnatih rasa obično se prodaju po nižoj ceni nego junci slične kakvoće i kondicije. Ipak su novija istraživanja pokazala, da pravilno utovljene mlade junice ako nemaju suviše mnogo masti daju otprilike iste polutke kao i junci.
Junice se brže utove nego junci, te njihovo tovljenje nije tako dugo. Ako se tove onoliko koliko je to za junce potrebno da se dobro utove, one će biti suviše masne i ne odgovaraju zahtevima tržišta. Takođe se obično ne isplati da se junice toliko tove da postignu klaničnu klasu označenu kao „odlična“. Ako su dobro utovljene, junice se prodaju u težinama koje nisu veće od 650 do 850 ft. S tom težinom postižu bolju cenu nego kad se utove do težine od 900 ft ili više.
Prema tome, junice treba prodavati čim se toliko utove da zadovoljavaju zahteve tržišta a to, obično biva 2 do 3 meseca ranije nego što je slučaj kod junaca iste starosti.
Pripremanje hrane. — Uopšte sva sitna zrna žitarica treba za goveda rasa za meso mleti. Kod kukuruza obično ne postoji dovoljna ušteda od mlevenja pa da bi se isplatio ovaj trošak ako se pored goveda nalaze svinje koje iz izmetina iskorišćuju svako nesažvakano zrno.
Ogledi su pokazali, da se obično ne isplati povećani trošak kod seckanja ili rezanja sena dobre kakvoće za goveda rasa za meso ako se pri davanju izbegne suvišni rastur. Ako seno može da se spremi u seckanoj formi isto tako jevtino kao i neseckano onda je seckanje korisno. Kad se seno secka za goveda, grublje seckanje je znatno bolje nego fino.
Seckanje sena s grubim stabljikama, kakav je veliki deo sojinog sena, više koristi nego seckanje dobrog lucerkinog ili detelinskog sena.
Mlevenje sena ili druge suve kabaste hrane za goveda rasa za meso obično se ne isplati, sem ako je u pitanju sirkova kabasta hrana koja sadrži znatnu količinu zrna. Mlevenje je mnogo skuplje nego seckanje i u većini ogleda ušteda nije bila veća nego kod seckanja kabaste hrane. Prerađivanjem sirkove kabaste hrane u mlinu za kabastu hranu koji lomi i zrna njena vrednost se znatno više. povećava nego kad se ona samo secka ili iščija.
Uzimanje hrane po volji. — Kad se tovnim govedima daje da jedu zrna koliko hoće, onda se obično za ovu svrhu upotrebljavaju posebne naprave. Pošto sanduk u kome se drži zrno može da ima znatnu veličinu to je potrebno manje radne snage da se on napuni nego da se zrno daje iz ruke dvaput dnevno. Pored toga, goveda obično malo brže napreduju ako uzimaju hranu po volji nego ako se hrane iz ruke, pa čak ako ih hrane i iskusni ljudi.
Na 100 ft prirasta kod uzimanja hrane po volji potroši se više zrna a manje kabaste hrane, pa su i prirasti malo skuplji nego prirasti kod goveda koje dobar stočar hrani iz ruke. No ipak, veći trošak prirasta je obično naknađen višom prodajnom cenom goveda koja uzimaju hranu po volji, pošto ona imaju bolji završetak tova.
Uzimanje hrane po volji ne treba da se primenjuje onda kad neko želi da kod tovljenja goveda iskoristi maksimalnu količinu kabaste hrane. Isto tako kukuruzni klip nije podesan za sanduk u kom se drži hrana pošto on može da začepi izlaz hrane. Zato je kod uzimanja kukuruza po volji najbolje da se on okruni ili samelje.
Da bi se izbegli poremećaji u varenju, govedima koja još nisu naviknuta na zrno ne daje se hrana po volji sve dok se pažljivim ručnim hranjenjem ne dovedu do punog tovnog obroka zrna. Katkad se na početku uzimanja hrane po volji sa zrnom meša seckano ili mleveno seno. Zrno koje se nalazi u napravama za uzimanje hrane po volji treba da je zaštićeno od kiše ili snega, a treba paziti i na to da se otvori ne bi začepili kako bi govedima stajala uvek na raspoloženju dovoljna količina hrane.
Smeštaj. — Važno preimućstvo proizvodnje goveđeg mesa je u tome što nisu potrebne skupe građevine. Ogledi su pokazali, da i u hladnoj klimi kao što je klima severnih država goveda mogu da postignu isto tako brze i ekonomične priraste kad se u toku cele zime tove u otvorenom zaklonu, uz koji se nalazi mesto za ispust, kao i kad su toplije smeštena u staji. Prilično velika hladnoća je kod goveda koja se obilato hrane više korisna nego štetna. Ovo zbog toga što se neotklonivo kod žvakanja, varenja i asimilacije njihove hrane proizvodi više toplote nego što je potrebno za održavanje telesne toplote.
U krajevima s hladnom klimom, gde u toku zime ima mnogo kiše ili snega, preporučljivo je da se napravi bolji zaklon. Inače će gubitak toplote usled isparavanja vode s mokre kože, spojen s gubitkom usled zračenja, biti tako velik da će se morati oksidirati hranljivi sastojci pa da životinja može održavati svoju telesnu toplotu. Ako zime nisu neobično jake, onda se ni za priplodne krave rasa za meso ili za mlada goveda, sem slučaja vrlo mlade teladi ne isplati topliji zimski smeštaj nego što je otvoreno sklonište. Kod goveda koja u svom obroku pored potreba za održavanje dobivaju samo malo više hrane, topliji zaklon u krajevima s hladnom klimom može da uštedi malu količinu hrane, ali je ipak sumnjivo da li će ušteda biti dovoljna da bi se isplatio ovaj dopunski trošak.
U krajevima zapadnih država, gde ima relativno malo padavina, goveda rasa za meso obično se tove u otvorenim ispustima, pa i tamo gde su zime jake, bez bilo kakvog skloništa, sem uređaja za suzbijanje vetrova. Kod ogleda u istočnom Oregonu, u Vašingtonu i u Manitobi obezbeđivanje smeštaja u otvorenom zaklonu ili šupi nije znatno povećalo priraste tovnih goveda. Time nije bila postignuta ni dovoljna ušteda hrane da bi se isplatio izdatak za takvo sklonište.
U vlažnim krajevima s blagim zimama isto se tako ne isplati obezbeđivanje skloništa za goveda rasa za meso. Kod ogleda u Misisipiju, sklonište nije bilo potrebno za zimsko držanje krava rasa za meso, godišnjaka ili odlučene teladi ako su oni ujesen bili u dobroj kodniciji i ako su bili dobro hranjeni. Mala ušteda hrane usled obezbeđivanja skloništa nije bila dovoljna da se isplati izdatak.
Kod ogleda u Alabami, krave mesnatih rasa koje su imale pristup skloništu izgubile su prosečno po grlu 58 ft manje od krava koje su zimovale na otvorenom prostoru i dobivale istu količinu hrane. Tovna goveda koja su bila obezbeđena skloništem donela su preko troška ishrane za 1,00 dolar više po grlu nego druga koja su bila tovljena preko zime na otvorenom polju.
Kad se goveda tove u tovilištu preko leta onda je dobro da se ona postave u šupu ili u otvoreno sklonište jedino zato da im dlaka ne bi postala suviše gruba i suncem ispržena. Kupci na centralnom tržištu mogu inače da misle da su ova goveda tovljena na travi pa za njih neće da daju premiju koja se inače postiže kod goveda dobro ugojenih u tovilištu.
Poglavlje XXIX Ishrana i nega goveda rasa za meso
Metodi proizvodnje goveđeg mesa — proizvodnja telećeg mesa
I. Odgajivanje goveda za meso
Važnost paše kod proizvodnje goveđeg mesa. — Paša je temelj za ekonomičnu proizvodnju goveđeg mesa pošto ona obično daje mnogo jevtiniju hranu nego bilo koja druga kultura koju treba spremati. Ako se goveđe stado preko godine ne hrani na dobroj paši tako dugo kolikogod je to mogućno, troškovi će obično biti veliki a zarade će se jako smanjiti.
U poglavlju XIII je naglašeno da se produktivnost pašnjaka može u velikoj meri povećati i da se primenom modernih metoda za poboljšanje pašnjaka zelena hrana može učiniti mnogo hranljivijom. Ovamo spadaju upotreba pašnjačkih smeša koje daju visoke prinose, pravilno đubrenje pašnjaka i efikasno rukovanje pašom.
U poglavljima XIII, XVI i XVIII detaljno je raspravljano o vrednosti i upotrebi kod pašnjaka mnogih različitih trava i leptirnjača. Tamo je istaknuto, da su za pašnjake u vlažnim krajevima izvesne kombinacije leptirnjača i trava obično mnogo produktivnije nego bilo koja pojedinačna trava ili leptirnjača. Takve su kombinacije koje donose velike prinose lucerka sa mačicom ili bezoscem, ladino detelina i trava i lespedeza i trava. Odabiranjem pašnjačkih smeša koje su najbolje prilagođene lokalnim uslovima mogu da se dobiju maksimalni prinosi hranljive zelene hrane.
O tovljenju goveda na paši raspravlja se docnije u ovom poglavlju.
Stvaranje stada za meso. — Pri stvaranju stada za meso treba otpočeti s rasnim kravama mesnatog tipa, ako je to mogućno, kako bi se dobila telad koja će imati ekonomične priraste, koja će rano stasavati i kad se prodaju postići veliku cenu. Isto tako uvek treba da se upotrebljava čistokrvni bik dobre kakvoće.
Postoje tri opšta sistema za iskorišćavanje stada rasa za meso. Oni su: 1) redovni metod proizvodnje mesa; 2) proizvodnja debele teletine („bebi mesa“); i 3) ,,kombinovani“ sistem. Kod prva dva sistema telad idu zajedno sa svojim materama, sve dok se ne odluče i nijedna od krava se ne muze. Krave koje proizvode telad određenu za debelu teletinu treba ipak da se hrane malo obilnije, kako je to docnije navedeno. Kod kombinovanog sistema proizvodnja mesa se kombinuje u većoj ili manjoj meri s proizvod-njom mleka.
Ishrana priplodnih krava rasa za meso. — Kad se krave drže samo zato da odgaje telad potrebnu za proizvodnju mesa, trošak njihovog održavanja u toku cele godine mora da padne na teret teladi u vreme kad se ona odlučuju. Zbog toga je bitno da se priplodno stado održava što jevtinije, a da pritom bude u snažnoj priplodnoj kondiciji. Samo onaj odgajivač čistokrvne stoke koji želi da svoje stado radi reklame održava u izvesnoj „kondiciji za izložbu“ može sebi dozvoliti da svojim kravama daje mnogo zrnaste hrane.
Krave koje se drže samo za proizvdnju mesa puštaju se obično na pašu za vreme pašnjačke sezone. Telad koja sisaju krave nalaze se zajedno s materama i ne daje im se nikakva dopunska hrana kao ni kravama. Ujesen krave mogu da se održavaju poglavito hranom koja bi inače propala, kao što su strništa ili kukuruzišta pa i otava livada. S malo predviđanja količina takve jevtine hrane može da se poveća setvom repice ili deteline u žitarice i setvom repice u kukuruz. Stadu koje se nalazi na paši mora uvek da se obezbedi hladovina.
Zimska ishrana i nega mogu da se kreću od najintenzivnijeg sistema gde se stado hrani u staji ili skloništu, s tim što se slobodno kreće u ispustima, pa do prakse koja se provodi u mnogim pašnjačkim oblastima, gde glavnu hranu daju zimski pašnjaci na kojima je trava ostavljena da raste i da ostari.
Krave mesnatih rasa mogu preko zime na zadovoljavajući način da se ishrane samo kabastom hranom ako je raspoloživa mala količina sena leptirnjača. Ako se daje kabasta hrana koja ne potiče od leptirnjača, onda obroku treba dodavati po grlu dnevno 1 ft belančevinastog dodatka kao što su sojine uljane pogače, pamučno ili laneno brašno. (Vidi tabelu VII priloga).
Krave rasa za meso treba da dobivaju preko zime dovoljne količine hrane kako bi se održavale u zdravoj kondiciji. Inače one neće biti sposobne da proizvedu jaku telad i da ih othrane dobrom količinom mleka. Ako one uđu u zimu s malo mesa zato što su bile na pašnjaku gde je postojala oskudica hrane, onda im treba davati malo zrnaste hrane da bi došle u kondiciju koja je potrebna pre teljenja.
Bik rasa za meso. — Pri običnim uslovima na farmi bik treba da se drži odvojeno od krava, sem za vreme pripusne sezone. Po ovom se sistemu isto tako često postupa i kod stada koja se nalaze na planinskim pašnjacima, tako da telad dolaze u izvesno određeno vreme i da bikovi imaju priliku da dođu u dobru kondiciju pre nastupajuće pripusne sezone.
U pogledu ishrane i nege bikova rasa za meso vrede isti opšti principi kao i kod bikova mlečnih rasa. Bik treba da se održava u dobroj i zdravoj kondiciji, ali da ne bude ugojen. Pre pripusne sezone on treba dobro da se hrani a koncentrati uvek treba da mu se dodaju, ako je potrebno i u drugo vreme, da bi se održavao u dobroj kondiciji.
Tele rasa za meso. — Mnogi proizvođači mesa vole da im se krave tele uproleće, pošto preko zime mogu mnogo jevtinije da se izdrže nego ako se tele ujesen. Ako se krave u toku zime dobro hrane i ako imaju dobar smeštaj, onda je najbolje da se tele u rano proleće ili u poznu zimu.
Rana telad mogu da iskoriste letnju pašu bolje nego pozna telad, a ujesen će biti mnogo veća i u boljoj kondiciji.
Pri najjednostavnijem sistemu proizvodnje goveđeg mesa teladima se ne daje nikakvo zrno ili drugi koncentrati kad se ona preko leta nalaze s materama na paši. Telad koja sisaju mater treba da imaju prirast od 1,25 do 1,75 ft ili više dnevno, ako im majke daju dobru količinu mleka.
Slika 78. Dobro rasno stado krava rase za meso
Izostavljeno iz prikaza
Telad dobrih rasnih priplodnih krava postižu ekonomične priraste, rano stasavaju i postižu dobre cene kad se prodaju.
Svu mušku telad koja se neće zadržati za priplod treba kastrirati i to po mogućnosti pre nego što se pojave muve i kad su stara od 1 od 2 meseca. Teladima koja će se toviti za tržište treba saseći rogove ako ne postoji namera, da se prodaju kao ugojena telad prigodom odlučivanja. Da bi se sprečio porast rogova dobar je plan, gde je to izvodljivo da se upotrebi kaustička olovka, pre nego što telad dostignu starost od tri nedelje.
Prolećna telad se obično odlučuju od matera ujesen. Da bi se u ovome vremenu izbegap gubitak u težini najbolje je da se na farmi odgajana telad priučavaju da jedu zrno i seno još pre nego što se odbiju i da im se daje dosta sena i zrna kad se odbiju cd matera.
Za telad mesnatih rasa koja se s majkama nalaze na dobroj paši pored paše i majčinog mleka nije potrebna nikakva zrnasta hrana da bi postigla zadovoljavajući porast. Ipak davanje zrnaste hrane u ogradi može često puta da bude pod izvesnim uslovima unoisno kod teladi odgajanih na farmi.
Ogledi su dokazali da je to takođe unosno, sem ako paša nije mnogo bolja od prosečne i za rasnu telad koja su namenjena za prodaju prilikom odlučivanja ili kratko vreme posle toga. Konačno, kad na imanju odgajana telad treba da se prodaju ujesen kao telad za tov, ona će obično radi dopunske težine i boljeg mesa doneti toliko više da se njihova ishrana u ogradi isplati. Ishrana u ogradi s druge strane ne isplati se, sem kad je paša oskudna, za telad koja treba da se tove sa zrnastom hranom u toku od 4 ili 5 meseci ili više po odbijanju.
Pošto je mleko bogato belančevinama a dobra paša ima isto tako prilično belančevina, to’ su na takvoj paši sam kukuruz ili đrugo zrno bez bilo kakvog belančevinastog dodatka dovoljni za ishranu u ogradi. Ipak su smeše zrna i male količine belančevinastog dođatka često bolje pošto su one malo ukusnije.
Gde se drže krave kombinovanih svojstava radi mleka i teladi, one se moraju hraniti slično kravama mlečnih rasa a telad se odgajaju na sličan način izuzev što’ se radi ubrzanja porasta daju veće količine hrane. Pošto većina krava kombinovanih svojstava daju srednje količine mleka, naročito je važno da se one hrane striktno prema svojoj produktivnosti, mesto da im se daje hrana koju „neće otplatiti muzlicom“. Često se primenjuje metod „duplih dojilja“ gde jedna polovina krava daje po dva teleta dok se druga polovina muze.
Zimska ishrana teladi godišnjaka. — Telad koja se preko zime održavaju zato da bi se docnije tovila moraju se hraniti prvenstveno kabastom hranom da bi trošak ishrane bio što je mogućno niži. Mada hbrok mora da bude jevtin, ipak je bitno da se telad tako ođržavaju ida rastu. Mora se obezbediti dovoljna količina belančevina, minerala i vitamina koliko bi se zadovoljile potrebe ovih mladih životinja, jer telad inače neće postići željeni porast. Ako letnja paša buđe dobra, onda je obično preporučljivo’ da se telad tako hrani da imaju prirast najmanje 0,75 do 1,00 ft dnevno po grlu.
U tablici VII priloga navedeno je više ekonomičnih obroka koji obezbeđuju odgovarajući prirast. Treba primetiti da takva telad prezimljuju dobro bez zrnaste hrane ako im se daje seno leguminoza ili mešano seno sa dodatkom ili bez dodatka kukuruzne silaže. Ako nema dovoljno leguminoznog sena da se izbalansira obrok treba datd 0,5—1,0 ft belančevinskih hraniva kao dopunu.
Ako telad preko leta imaju samo prilično slabu pašu, onda je najbolje da se zimska ishrana tako ograniči da ona imaju priraste od svega oko 0,50 ft po glavi dnevno. Uvek je isto tako preporučljivo da se preko zime obezbedi bar toliki prirast namesto da se telad hrani tako oskudno da im samo raste kostur ili da samo održavaju svoje težine. Ako oni preko zime nemaju nikakve priraste, sva hrana i radna snaga potrošeni su samo za to da se oni izdrže do proleća. Trošak teladi na 100 ft žive težine biće uproleće znatno veći nego što bi bio da su ona hranjena tako kako bi postigla prilične priraste.
Godišnjaci i starija goveda koja se preko zime održavaju da bi se docnije tovila mogu mnogo bolje da iskoriste jevtinu kabastu hranu nego telad. Prema tome, sem slučaja da je zrno vrlo jevtino, ona obično treba preko zime da se hrane samo kabastom hranom, ako idućeg leta treba da se izdržavaju na paši, bez dodavanja zrna. Da bi se obrok izbalansirao, treba naravno dodavati malu količinu belančevinastog dodatka. Ako goveda treba da se davanjem zrna ili drugih koncentrata paše utove za prodaju u toku leta ili rano ujesen, onda se obično nešto zrna daje u toku zime, naročito pred proleće.
U toku jeseni i rane zime stmišta i druga slična polja mogu često da dadu mnogo hrane za ishranu stoke koja će se docnije toviti. U izvesnim krajevima jugoistoka ova se stoka često izdržava preko zime uglavnom na neravnom zemljištu na kom preko leta nisu pasla nikakva goveda.
Odgajivanje junica i bikova rasa za meso. — Kod odgajivanja junica i bikova za priplodno stado obroci treba da su nešto obilatiji u toku prve i druge zime nego što je to slučaj kod goveda koja će se docnije toviti za prodaju. Vrlo je važno da se oni hrane tako kakose mogu razviti u snažne životinje, pravilne veličine koja odgovara njihovoj rasi.
Ako se ne daje najmanje 3 do 5 ft dobrog sena leptirnjača po grlu dnevno ili ekvivalentna količina silaže od leptirnjača, onda treba dodavati dovoljno belančevinastog dodatka da bi se izbalansirao obrok. Treba se isto tako pobrinuti da ne postoji nedostatak vitamina ili minerala. Ako se ne daje nikakva kabasta hrana od leptirnjača; onda treba davati krečni dodatak, a ako postoji bilo kakva opasnost od nedostatka fosfora onda treba obezbediti koštano brašno ili neki drugi siguran fosforni dodatak.
Pri običnim uslovima na farmi junice rasa za meso obično se tako priplođavaju da se tele kad su stare 24 do 36 meseci. Kad se junice tele sa starošću od 2 godine one pre teljenja moraju imati odličan porast i moraju u toku naredne godine imati obilje hrane pošto inače mogu trajno da zakržljaju. Stoga se često junice pripuštaju kad navrše 3 godine.
II. Tovljenje goveda
Obroci za tovna goveda. — O potrebama u hranljivim sastojcima kod tovljenja goveda detaljno je raspravljano u prethodnom poglavlju. Ovde se navode obaveštenja o takvim pitanjima kao što su pitanje potrebe ili preporuke dodavanja belančevinastog dodatka različitim tipovima obroka, pitanje potreba davanje kalcijumskog ili fosfornog dodatka pored izvesnih obroka i pitanje količine zrna koja treba da se daju različitim klasama goveda i pod različitim uslovima.
U tablici VII priloga navedeni su primerni obroci za tovljenje teladi, godišnjaka i dvogodišnjaka podesnih za različite krajeve.
Koncentrati za tovljenje govedi. — U većini krajeva gde se gaje žitarice, zrna žitarica predstavljaju glavne koncentrate koji se daju govedima rasa za meso i za ovu svrhu ona su nenadmašiva kad se daju tako im se isprave nedostaci a iskoriste njihove velike odlike.
Za proizvodnju goveđeg mesa dobro mogu da se upotrebe sva zrna žitarica. Izbor zavisi od cene i raspoloživosti. U svim krajevima gde je kukuruz vodeća kultura kod tova goveda on se obično daje kao jedina ili bar kao glavna zrnasta hrana. O relativnim vrednostima ovih različitih zrna žitarica kao i drugih hraniva bogatih ugljenim hidratima za goveda rasa za meso data su detaljna obaveštenja u II delu.
Dobro seno leptirnjača u velikoj meri ili u celosti popunjuje nedostatak belančevina u zrnu žitarica a isto tako daje i veliku količinu kalcijuma i karotina.
Belančevinasti dodaci koji se najviše upotrebljavaju kod goveda rasa za meso jesu pamučno brašno, sojine uljane pogače i laneno brašno. Ipak se često upotrebljavaju i većina drugih dodataka, gde spadaju sojina zrna, arahisove uljane pogače, osušena destileriska zrna i kukuruzno lepkovo brašno.
U poglavlju II raspravljano je o kakvoći belančevina kod obroka za goveda rasa za meso. Tamo je isto dato i obaveštenje o smešama belančevinastih dodataka koje su naročito dobre kod tovljenja goveda.
Kabasta hraniva za tov govedi. — Radi svog bogatstva u belančevinama, kalcijumu i u vitaminima, seno leptirnjača dobre kakvoće predstavlja jedno od najboljih kabastih hraniva kod goveda rasa za meso. Ono je naročito korisno za održavanje priplodnih goveda u dobroj kondiciji. Pa i kod tovljenja se postižu mnogo bolji rezultati kad se u obroku nalazi nešto sena leptirnjača nego kad je ceo obrok sastavljen samo od travnog sena ili druge suve hrane koja ne potiče od leptirnjča. Ovo vredi i onda kad se daje dovoljna količina belančevinastog dodatka da bi se popunio nedostatak belančevina u obroku u kom nema leptirnjača.
Mešano seno dobre kakvoće koje sadrži znatnu količinu leptirnjača je zadovoljavajuća kabasta hrana kod goveda rasa za meso. Njegova vrednost po toni u poređenju sa senom leptirnjača zavisi od količine leptimjača i od kakvoće sena.
Ako se daje dovoljna količina belančevinastog dodatka, a takođe i krečni dodatak, tovna goveda hranjena tovnim obrokom zrnaste hrane mogu da postignu otprilike isto tako brze priraste sa dobrim travnim senom kao kabastom hranom kao i kad im se daje seno leptimjača. Ipak, vrednost travnog sena biće znatno manja od vrednosti sena leptirnjača, pošto je za izbalansiranje obroka potrebno više belančevinastog dodatka.
Često se tovna goveda, pa i druga goveda rasa za meso, hrane suvom kabastom kukuruznom ili sirkovom hranom ili neiskomušanim kukuruzom. Ako’ im je hranljivost popravljena kao što je izloženo u II delu. Kao i kod travnog sena bolji rezultati se postižu kad se tovnim govedima zajedno s kukuruzom ili sirkovom suvom kabastom hranom daje nešto sena leptirnjača ili nešto silaže nego kad suva hrana predstavlja jedinu kabastu hranu.
Gde god uspeva kukuruz ili sirak, silaža ovih kultura predstavlja veliku vrednost za pojevtinjavanje troška proizvodnje goveđeg mesa.
Kukuruzna ili sirkova silaža mogu na zadovoljavajući način da se upotrebe kod tova goveda kao jedina kabasta hrana ako se daje dosta belančevinastog dodatka da bi se izbalansirao obrok i ako se daje po grlu dnevno 0,1 ft mlevenog krečnjaka ili drugog krečnog dodatka.
Pri običnim uslovima ipak je pametno da se tovnim govedima pored silaže daje mala količina dobro osušenog sena ili druge kabaste hrane.
Tovljenje goveda na paši. — Napred je naglašeno da je dobra paša bitna za ekonomičnost kod izdržavanja priplodnog stada rasa za meso i kod odgajivanja mladih goveda. Da li će biti unosnije da se goveda tove na paši ili da se tove u tovilištu spremljenom hranom, to zavisi od više činioca.
Kao što je docnije istaknuto, završavanje tova govada na paši ima znatna preimućstva, ali takođe i velike nedostatke. Da bi se postiglo mnogo od koristi koju ima paša za tovljenje goveda i da bi se izbegli znatni nedostaci pašnjačko se tovljenje često kombinuje s relativno kratkim periodom završavanja tova u tovilištu. Popularan metod koji je docnije opisan sastoji se u tome da se goveda zadrže na dobroj paši sve do sredine leta sa ili bez dodavanja zrnaste hrane ili drugih koncentrata. Ona se tada stave u tovilište pa se tove tovnim obrokom zrnaste hrane za vreme od 90 i više dana.
Vršeni su mnogi ogledi da bi se uporedio letnji tov goveda u tovilištu s tovom na paši uz tovni obrok zrnaste hrane ili sa završavanjem tova u tovilištu pošto goveda dobar deo sezone provedu na paši bez dodavanja zrna. U većini ovih ogleda trošak ishrane za 100 ft prirasta bio je znatno manji a čist prihod veći kad je paša bila iskorišćavana na jedan od ovih načina nego kad se tov goveda u celosti obavljao u tovilištu. Upotreba paše za različite metode proizvodnje goveđeg mesa se posmatra docnije u ovome poglavlju.
Priraštaj govedi tovljenih na paši bez žitarica dosta varira u zavisnosti od količine zelene hrane u toku sezone i hranliive vrednosti pašnjaka. Na dobroj paši godišnjaci dobijaju dnevno 1,25 — 1,50 ft a dvogodišnjaci prosečno 1,50 — 2,0 ft dnevno u toku sezone. Uopšte, priraštaj je veći i brži u maju i junu za vreme bujne trave a manji je docnije.
Kakvoća goveđeg mesa od goveda tovljenih na paši. — Novija istraživanja su dokazala, da goveda tovljena na paši daju goveđe meso koje je po ukusu i po mekoći jednako s mesom dobivenim od goveda tovljenih u tovilištu ako su goveda na paši isto tako dobro utovljena punim obrokom zrnaste hrane. Protivno nekim ranijim mišljenjima čisto meso goveda utovljenih na paši nema tamniju boju nego meso goveda koja su slično utovljena u tovilištu.
Kad je paša bujna i ima mnogo karotina, onda je mast u polutkama malo žuća nego kod goveda čiji je tov završavan u tovilištu. Ovaj žuti otsjaj dolazi od većeg sadržaja karotina u masti te on povećava vitaminsku vrednost goveđeg mesa mesto da ga ma i najmanje oštećuje. Ipak, radi predrasuda koje u trgovini s mesom postoje protiv žute boje, takve polutke mogu da se prodaju po nižoj ceni mada ovo nije opravdano.
Ova predrasuda protiv žute masti dolazi verovatno otud što je telesna mast izvesnih mlečnih rasa — džersejske i gernsejske rase — obično žuće boje. Ogledi upućuju na to da žuti odsjaj u masti nije neprijatan potrošačima kako se misiilo u trgovini s mesom, ako meso potiče od dobro utovljenih goveda za meso.
Goveda hranjena na paši tovnim obrokom zrnaste hrane daju isto toliki procenat klanične težine kao i telad tovljena u tovilištu s jednakim završetkom tova. Ipak, ova telad prilikom transporta do tržišta malo više kaliraju.
Goveda tovljena na samoj paši, bez dodavanja zranaste hrane ili drugih koncentrata, obično daju polutke znatno slabije kakvoće pošto su ona slabije utovljena. Radi nedostatka dobrog završetka tova ona imaju manji procenat klanične težine nego dobro utovljena goveda a i meso im je lošije.
Preimućstva i nedostaci pašnjačkog tova. — Tovljenje goveda na paši ima nad tovljenjem goveda u tovilištu ova preimućstva: 1) Prirasti su na paši jevtiniji. Ovo zbog toga što je za 100 ft prirasta potrebno manje zrna; što je paša jevtinija kabasta hrana nego seno ili silaža i što je potrebno malo ili ništa belaočevinastog dodatka; 2) Potrebno je manje radne snage, jer goveda treba hraniti samo jedanput dnevno’ a ne daje se nikakva kabasta hrana. Zrno se često daje da ga goveda jedu po volji čime se još više smanjuje radna snaga; 3) Đubre se po njivi dobro raspoređuje i čuva se plodnost; 4) Nije potreban nikakav smeštaj, sem što je veoma potrebna hladovina na pašnjaku.
Ova su preimućstva više ili manje izjednačena s ovim nedostacima: 1) Dobro utovljena goveda koja se prodaju neposredno s paše mogu da se prodaju po znatno manjoj ceni po centneru nego goveda isto toliko utovljena u tovilištu. 2) Farmer ima preko leta manje vremena da neguje tovnu stoku nego preko zime. 3) Kad su velike vrućine stoka ne može da postigne dobre priraste usled vrućine ili muva. Priraste isto tako može da ukoči i suša. 4) Kad se pase trajan pašnjak onda se đubretom ne koriste njive u redovnom plodoredu. 5) Na njivama za pašu koje se nalaze u plodoredu teško je obezbediti vodu i hlad.
U krajevima gde ima mnogo zemljišta nepodesnog za oranje, tovljenje goveđa na travi obična je stvar, pošto se tamo pašom može postići najveća korist. S druge strane, na farmama gde ima malo zemlje nepodesne za oranicu više je uobičajeno tovljenje goveda u tovilištu, pošto se po akru oranice može proizvesti više hrane nego po akru pašnjaka.
Ishrana koncentratima na paši. — Kad se goveda tove na paši, onda mogu ili da se uopšte ne daju koncentrati ili da se za vreme celog pašnjačkog perioda daje mala količina ili da se koncentrati daju samo u toku nekoliko poslednjih nedelja, ili da se obilna količina daje tokom celog perioda ili da se tov goveda posle pašnjačkog perioda završava u tovilištu. U većini novijih ogleda obično se isplaćivalo da se govedima koja se tove na paši daje nešto koncentrata ili da se njihov tov završava u tovilištu tovnim obrokom zrnaste hrane.
Kod pašnjačkog tovljenja goveda na farmama, način tovljenja treba tako planirati da se izbegne prodaja govedi dockan uleto i jesen, zbog velike navale goveda ugojenih na travi sa zapadnih planinskih pašnjaka. Ova konkurencija može da se izbegne kad se davanjem zrna na pašnjaku goveda utove za tržište pre navale goveda utvoljenih na travi. Drugi je način da se junci dobre kakvoće tove obilnom količinom zrnaste hrane na pašnjaku tako da se mogu da prodaju kao dobro do odlično ugojeni junci. Cene za takva goveda obično su usled male ponude dobre u pozno leto i ranu jesen.
Pošto je mlada trava bogata belančevinama, kukuruz i dobra paša predstavljaju dobro izbalansiran obrok za tovna goveda pa i za samu telad. Prirasti se mogu uopšte malko povećati kad se na svakih 10 do 12 ft kukuruza daje 1 ft belančevinastog dodatka. Da li će se time povećati zarada ili ne, to zavisi prvenstveno od cena kukuruza i belančevinastog dodatka. Od belančevinastog dodatka biće mnogo veće koristi u sredini leta i docnije, pošto je u to vreme snabdevanje travom oskudno a i sadržaj u belančevinama je manji nego u proleće i rano uleto. Nema potrebe da se daje belančevinasti dodatak kad zelena hrana sadrži znatnu količinu leptirnjača.
Različiti metodi za proizvodnju goveđeg mesa. — Kod proizvodnje goveđeg mesa u raznim krajevima Sjedinjenih Država se postupa na više efikasnih načina. Jednu krajnost prestavlja proizvodnja teške, ugojene teladi koja se prodaju u starosti od 7 do 9 meseci. Zatim dolazi proizvodnja debele junetine i ugojenih godišnjaka, or.da tovljenje jednogodišnjah mršavih goveda i na kraju tovljena goveda starih 2 i više godina.
Proizvodnja teške, ugojene teladi. — Proizvodnja teške, ugojene teladi uvedena je većinom odskora, a došla je usled potražnje potrošača za polutkama lake težine koje daju male delove nežnog goveđeg mesa s vrlo malim otpatkom. Ovakva se telad katkad zovu ,,super“ ili ,,ultra“ bebi goveđa ali su ovi izrazi donekle pogrešni, pošto bi značili da su polutke takvih grla bolje od debele junetine. Naprotiv, meso ove teladi koja se prodaju u starosti od 7 do 9 meseci i najveće težine 500 do 700 ft nema ni boju ni ukus govedine starijih goveda. Ono je po boji svetlije i pomalo je slično telećem mesu. Ono je ipak meko i mnogi ljudi vole ovo meso.
Pri ovom metodu telad dobre kakvoće dok se preko leta nalaze na paši zajedno sa svojim materama obilno se hrane u ogradi. Telad oteljena u januaru ili februaru mogu da budu dovoljno utovljena pa da se ujesen prodaju pri samom odlučivanju. Ako su telad oteljena u rano proleće, onda je potrebno da se nekoliko meseci pre prodaje tove u tovilištu punim obrokom. Pri ovom metodu relativno se malo iskorišćuje kabasta hrana ili paša. On zahteva rasna goveđa, podesan zimski smeštaj i dobru pašu.
Proizvodnja debele junetine. — S obzirom na starost pri kojoj se goveda prodaju iza teladi dolazi proizvodnja junetine. Pri ovom sistemu rasna telad goveda rasa za meso tako se hrane da se dobro utove i spreme za prodaju kad su stara 12 do 18 meseci a teška 700 do 1000 ft.Takva se goveda isto klasiraju kao ugojeni godišnjaci.
Polutke daju odreske govedine popularne veličine a meso je mekano i po ukusu zadovoljava mada nema tako pun ukus kao meso starijih goveda.
Proizvodnja debele junetine zahteva pre svega rasnu telad za meso koja će se u ranom dobu razviti u utovljena goveda velike kakvoće. Telad koja su određena za junetinu moraju se isto tako obilno hraniti zrnom i drugim koncentratima, inače će samo rasti mesto da se tove. Zato ovaj metod nije podesan za farme gde se goveđe meso proizvodi samo radi iskorišćavanja kabaste hrane. On je naročito podesan za farme u kukuruznom rejonu gde je kukuruz jevtiniji nego u drugim krajevima i gde paša može da postoji samo na zemlji podesnoj za oranice te je zato vrlo skupa.
Proizvodnja junetine je nezgodnija za farmera sa dobrim stadom goveda rase za meso koji sam gaji svoju telad. On onda može biti siguran da će ovaj intenzivan sistem imati zdravu telad pravilnog tipa.
Kod proizvodnje junetine krave se hrane i neguju skoro na isti način kao i kod običnih tipova proizvodnje goveđeg mesa. One se često hrane malo obilnije da bi se dobilo više mleka ali i one moraju da se održavaju ekonomično pošto zarada može da bude pojedena.
Krave se obično tele u rano proleće i telad idu zajedno sa njima na pašu. Kad su na paši telad često u ogradi dobivaju zrno ili koncentrovanu smešu bar u toku poslednjeg dela leta, kad ima malo paše. Ona se tad priviknu na zrno i prilikom odlučivanja . nema nikakvog nazadovanja. Cilj je da se zadrže „ugojena telad“ i da se tove onako’ kako rastu.
Telad koja se prilikom jesenjeg odlučivanja nalaze u dobroj kondiciji i koja se hrane tovnim obrokom treba da budu gotova za tržište od maja do avgusta, pošto je u to vreme najveći broj starijih utovljenih goveda iz tovilišta u kukuruznom rejonu i iz drugih oblasti već prodan. Muška telad moraju obično da se tove za 200 ili više dana posle odlučivanja da bi postigla željeni završetak tova. Junice mogu dovoljno da se utove za 160 do 170 dana i postižu najbolju cenu kad se prodaju u težini od 750 ft ili manje. Pa i onda kad uproleće ima paše najbolje je da se nastavi s tovljenjem teladi u tovilištu mesto da se puštaju na pašu.
Kad se na tržištu kupuju telad sa zapadnih planinskih pašnjaka da bi se tovila za junetinu, ona obično nisu tako ugojena kao ona telad koja su na imanju odgajivača. Ipak, ako su zdrava, rasna i dobre kakvoće, ona mogu na zadovoljavajući način da se utove za junetinu davanjem dobrih obroku mada neće biti za tržište gotova tako rano kao telad koja se za sve vreme obilno hrane.
Završavanje tova s ugojenim jednogodišnjacima. — Na farmama gde važan zadatak proizvodnje goveđeg mesa sačinjava iskorišćavanje paše i druge kabaste hrane, tov goveđa završava se nešto docnije pošto ugojeni godišnjaci pružaju znatna preimućstva nad proizvodnjom junetine. Goveda se iskorišćuju po različitim metodama čiji izbor zavisi od lokalnih uslova. Noviji ogledi su pokazali, da odlične rezultate daju svi ovi metodi.
Tamo gde je potrebno da se iskoristi maksimalna količina kabaste hrane, telad se preko zime tako hrane da imaju dnevno po grlu prirast od 1,0 ft ili nešto više.
Za vreme pašnjačke sezone ona idu na paši i na dobroj paši ne dobivaju zrno. U sredini leta ili pred jesen ona se stavljaju u tovilište i na tovni obrok zrnaste hrane s dobrom kabastom hranom u toku od 90 dana ili duže dok se toliko ne ugoje da zadovolje zahteve tržišta. Kod ovog metoda goveda se prodaju u poznu jesen ili u ranu zimu, pre nego što dođe navala na tržište ugojenih starijih goveda iz tovilišta.
Po drugom metodu muška telad visoke kakvoće hrane se preko zime na sličan način kabastom hranom pa se onda na paši tove tovnim obrokom zrnaste hrane sve dok se ne ugoje. Ona treba da budu gotova za tržište od avgusta do novembra, u vreme kad postoji oskudica ugojenih goveda dobre kakvoće.
Završavanje tova kod goveda starih dve godine i starijih. — Kad su paša i kabasta hrana jevtini i kad ih ima u izobilju, tov goveda često se završava dok goveda nisu stara dve godine pa i starija. Kad goveda treba da se tove u zimu svoje druge godine starosti, ona se u toku prve zime obično hrane samo kabastom hranom ili kabastom hranom i ‘l ft po grlu belančevinastog dodatka ili 2 do 3 ft zrna. Zatim idu na pašu pa se preko leta hrane bez zrnaste hrane, a zatim se stavljaju u tovilište da bi se tovila pri kraju pašnjačke sezone. Takvi godišnjaci mogu dobro da se utove u roku od 100 do 160 dana ako su s paše došli u dobroj kondiciji. Ako su teški 600 do 750 ft kad se stavljaju u tov oni će se utoviti do težine od 950 do 1000 ft, kad budu otprilike dve godine stari i moći će da zadovolje tržište sa dobro ugojenim govedima lake težine.
Po drugoj metodi goveda se tokom cele zime u svojoj drugoj godini održavaju uglavnom kabastom hranom pa se ili tove na travi idućeg leta sa ili bez zrnaste hrane ili se tove u tovilištu.
U tovilište se ujesen stavljaju još i druga goveda kao i dvogodišnjaci i tove se za prodaju u toku idućeg proleća kad se približuju starosti od tri godine.
Saveti za tovljenje. — Kod tova govedi važno je da se ona postepeno naviknu na kukuruz ili druge koncentrate inače može doći do poremećaja varenja. U početku im se daje kabasta hrana dok pojedu. načisto, sa 2 ft koncentrata dnevno po glavi. Količina koncentrata se povećava za 1 ft dnevno dok se ne dođe do 10 ft. Dalja povećavanja se moraju vršiti još postepenije. Zimi većina stočara daju kabasta hraniva i koncentrate dvaput dnevno. No kada se koncentrati daju na pašnjaku, onda se obično daju jedanput dnevno.
Stoku treba hraniti uvek u isto vreme, a postupak treba da bude blag tako da se životinje ne uznemiravaju. U nekim delovima kukurznog rejona tovilište je za vreme zime često jezero od blata. Pod takvim uslovima se ne može očekivati da junci imaju najbolji priraštaj.
Grla iste starosti ili bar iste veličine i jačine treba da se hrane u istom tovu. Stručan tovljač brzo uoči svaku pojavu proliva i sprečava je reducirajući koncentrate.
Svinje koje se nalaze pored tovnih goveda. — Kad se tovnim govedima daju kukuruz u klipu, okrunjen kukuruz ili kukuruzna silaža, onda s govedima treba da se drže svinje da bi iz izmetina iskorišćavale nesažvakani i nesvareni kukuruz. Marža kod tovljenja goveda je često puta tako uska da prirasti koje postignu svinje sačinjavaju najveći deo izvesne zarade kod operacije tovljenja. Kad se goveda tove obrokom kao što je mleveno zrno i seno, bez kukuruzne silaže, ili pamučnim brašnom i pamučnim ljuskama, ili senom, onda nema potrebe da se u tovilištu nalazesvinje, jer one neće mnogo šta da dobiju od odbačene hrane.
Broj svinja po juncu zavisi od vrste hrane kao i od starosti goveda koja se tove. Kod goveda koja dobivaju dobar obrok okrunjenog kukuruza, kukuruzne silaže, sena od leptirnjača i malu količinu belančevinasto-g dodatka jedna svinja potrebna je za otprilike 1 do 2 junca kod dve godine starih junaca, kod 1 godine starih junaca 1 svinja na 2 junca a ko-d 3 teleta 1 svinja. Kao da se daje kukuruzni klip ili otrgnuti kukuruz, onda je rastur kukuruza veći pa je zbog toga potrebno dvaput toliko svinja. Kad goveda koja se hrane mlevenim .kukuruzom ili brašnom od zrna i kočanke, dovo-ljn-o je da bude polovina do jedne trećine broja svinja, koliko se daje s okrunjenim kukuruzom.
Najbolje je da svinje koje se nalaze pored goveda budu od 50 do 150 ft težine, a kad se one utovare onda ih treba zameniti. Svinje koje se nalaze po-red junaca treba -da dobivaju dnevno po grlu 0,2 do 0,3 ft parenog brašna o-d mesa ili sličnog belančevinastog dodatka.
Transport; kaliranje; procenat klanične težine. — Kaliranje ugojenih goveda za vreme transporta može da se smanji na minimum pravilnim rukovanjem pre transporta i pažnjom pri utovaru. S goveđima treba mirno postupati i nikada ih ne treba terati brže od laganog koraka. Ako se brzo teraju ona će -dobiti proliv i kalo će biti suviše velik. Vago-n treba da se očisti, ako je potrebno, i da se dade uvek dosta prostirke, tako da goveda na patosu stoje čvrsto. Ako se u isti vagon tovari više vrsta goveđa, onda ona treba da budu o-dvojena.
Verovatno da postoji mala i takoreći nikakva korist ko-d pravljenja velikih promena u obroku -pre utovara pa ni onda kad su goveda dobivala silažu. Ako su za vreme tova bila davana jako laksativna hraniva kao što je grašak, zeleno lucerkino seno, onda je dobro da s-e dan pre utovara količina ovog hraniva smanji. Isto tako i količine koje se daju kod poslednjeg hranjenja treba da se smanje, pošto goveda bolje idu kad -se ne prejedu.
Kalo između težina kod utovara i težina kod prodaje na stočnim pijacama bilo ko-d mršavih ili kod ugojenih goveda za vre-me transporta o-d 36 časova ili manje iznosi obično oko 3 do 5%. Ako transport traje 70 ili više časova, onda je kalo u živoj težini 5 do 6%. Pored toga postoji i malo kaliranje u težini od tovilišta pa do utovarne stanice.
Procenat klanične težine kod dobro do odlično utovljenih junaca kreće se od 56 do 59%, a kod junaca za izložbu, koji su naročito dobrog tipa i koji se nalaze u vrlo do-broj kondiciji procenat klanične težine izno-si obično 59 -do 63%. Ugojene krave imaju procenat klanične težine otprilike 56% a krave koje se kolju za konzerve o-d 35 do 43%.
Troškovi tova govedi. — Troškovi tova govedi će jako varirati u raznim oblastima i u razno vreme. Glavna stavka koštanja je početna cena mršave stoke i cena hraniva. Drugi troškovi koji se knjiže na račun po-slova ishrane je-su ljudski rad, rad konja ili transport, troškovi građevine i pribora; kamata amortizacija, osiguranje, veterinarska služba, rizik od uginjavanja, troškovi oko prodaje i nepredviđeni izdaci.
Troškovi za hraniva iznose 80 i više procenata od svih troškova, bez cene mršave stoke i izdataka oko prodaje.
Tako, prema proučavanjima Ministarstva poljoprivrede SAD, od pre nekoliko godina na imanjima u kukuruznom pojasu, troškovi za hraniva su iznosili 84% svih operativnih troškova; kamata 6%; rad 5,5%; ostali troškovi 4,5^%,.
Proizvodnja telećeg mesa. — Za proizvodnju telećeg mesa obično se tove samo telad mlečnih rasa pošto se od teladi rasa za meso postižu bolji prihodi kad se ona gaje za proizvodnju goveđeg mesa. Za najveću klasu telećeg mesa telad moraju u toku od nekoliko nedelja da se obilno hrane punim mlekom kao glavnom ili jedinom hranom. Polutke inače neće imati dovoljan stepen masnoće, spojen sa svetlo bojadisanim mesom i belom mašću kako potrošač traži.
Telad tovljena za teleće meso punim mlekom samo za 30 do 50 dana trebaju otprilike 10 ft mleka za funtu prirasta u živoj težini. Holštajnska telad, obilno hranjena punim mlekom, treba da imaju dnevni prirast od 1,8 do 2,0 ft a telad manjih rasa nešto manje.
U krajevima gde se mleko u velikoj meri prodaje za konzum, telad mlečnih rasa obično se prodaju za teleće meso kad su stara svega nekoliko dana. Mada bi ona postigla znatno veću cenu 430 centneru kad bi se duže hranila punim mlekom, ovo pri običnim cenama koje se dobiju za mleko u takvim krajevima nije unosno. Zbog toga se najveći deo dobro ugojenog telećeg mesa proizvodi u manje intenzivnim mlekarskim krajevima gde se za puno mleko dobiva manja cena. Telad teška ispod 140 ft postižu obično manju cenu po centneru nego telad koja postignu ovu težinu.
Telad koja se tove za teleće meso katkad se prevode od punog na obrano mleko sa starošću od 2 do 3 nedelje, pa se onda tove obranim mlekom uz dodatak zrnaste smeše i dobrog sena skoro na isti način kao što se po metodu obranog mleka odgajaju telad. Mada telad tako hranjena postižu dobar porast, ona ne nagomilavaju mnogo masti, pa zbog toga ne postižu tako visoku cenu kao telad koja se hrane samo punim mlekom.
Poglavlje XXX Opšti problemi u ovčarskoj proizvodnji
Ovčarska proizvodnja u Sjedinjenim Državama. — Više od dve trećine od ukupnog broja ovaca u SAD se nalaze u zapadnim državama gde se najveći deo ovaca drži na planinskim pašnjacima u stadima od
Slika 79. Ovce čiste puteve i ograde
Izostavljeno iz prikaza
Na mnogim farmama gde najveći deo prihoda dolazi iz drugog izvora, stado ovaca donosi dopunske prihode pošto ono troši mnogo takve hrane koja bi inače propala.
1000 do 3000 grla. Razlikujući se jako od ovoga načina ovčarske proizvodnje, odgajivanje ovaca u ostalom delu Sjedinjenih Država obično je kombinovano s drugim načinima poljoprivredne proizvodnje i ovde se obično u svakom stadu nalazi samo 25 do 100 priplodnih ovaca.
Raspravljanja u ovom i u sledećim poglavljima o ishrani i nezi ovaca odnose se uglavnom više na stada koja se drže na farmama nego na ovčarsku proizvodnju na planinskim pašnjacima. Ovo zbog toga, što je najveći deo ogleda s ovcama vršen pri uslovima na farmi. U poglavlju koje iza ovoga sledi ukratko je naveden pregled u pogledu ovčarske proizvodnje na planinskim pašnjacima a u tovljenju mršavih jaganjaca sa zapadnih planinskih pašnjaka detaljno se raspravlja.
Odgajivanje ovaca obično nije glavni izvor prihoda na farmama gde se nalaze stada nego je ovo odgajivanje, radi njegovih naročitih prednosti, kombinovano s drugim poduhvatima. Ovce ne traže skupe građevine i uređaje, osnovno stado je relativno jevtino i ono može brzo da se povećava.. Ovce za vreme poljoprivrednih radova preko leta zahtevaju malo radne snage a nega za vreme jagnjenja završi se pre nego otpočnu prolećni radovi. Vuna i jaganjci za prodaju obezbeđuju svake godine dva vrela prihoda i prihodi dolaze brzo pošto’ se jaganjci mogu prodavati posle 9 meseci po mrkanju ovaca. Mada ih u ekonomičnosti proizvodnje mesa nadmašuju svinje, jaganjci traže nešto manje hrane po funti prirasta u težini nego tovna telad.
Ovce su naročito podesne za pašu na neravnom i brdovitom zemljištu pa su zbog toga i stada na farmama najviše odomaćena tamo gde ima mnogo zemljišta nepodesnog za oranje. Ovce nemaju premca u uništavanju korova, jer od običnih korova one jedu skoro sve a hranu tako potpuno melju da unište i najveći deo korovskog semena. Stado umerene veličine može često da dobije priličan deo svoje hrane pašom pored puteva, pašom strnjišta i ograda. Mada i ovakvu hranu treba potpuno iskoristiti ipak na nj-u ne treba suviše mnogo računati. Da bi se postigli dobri rezultati od ovaca, one moraju u svako vreme da imaju dovoljno hrane.
Za uspeh kod ovaca još je važnije nego kod drugih vrsta stoke da im se pokloni potrebna pažnja, naročito kad se mrču, jagnje i kad se jaganjci odbijaju. Principi ishrane i držanja ipak su relativno jednostavni. U nekim krajevima ozbiljnu smetnju za odgajivanje ovaca predstavlja dosađivanje pasa, ali srećom većina država imaju efikasne zakone protiv pasa kojima su ovčari zaštićeni. Stado isto tako može da se čuva pomoću ograda, živica i izvežbanih pasa.
U stadu na farmi treba obično da bude najmanje 40 ovaca kako bi se smanjio trošak po grlu za smeštaj, pribor i radnu snagu kao i trošak za držanje dobrog ovna. Često puta može biti korisnije da se drži veće stado nego što je ovo ali ako je farma suviše opterećena ovcama, onda se povećavaju nezgode koje dolaze od želudačnih crva i drugih parazita. Zbog toga samo mali broj stada na farmama ima više od 200 ovaca.
Tipovi ovaca. — Originalne ovce s finom vunom ili merino ovce daju prvenstveno za proizvodnju vunu i imaju tela koja su po formi ćoškasta slična telima krava muzara. Drugi ekstremi su ovce za meso gde spadaju rase sa srednjom i dugačkom vunom, koje su stvorene prvenstveno za prodzvodnju mesa a vuna im je sporedni proizvod. Po telesnom obliku ove su rase slične rasama goveda za meso pa su četvrtaste i kompaktne. Rase rambuje i delen-merino su stvorene od originalnih španjolskih merino ovaca da bi se dobile ovce s finom vunom koje će dati više ovčijeg mesa.
Na zapadnim planinskim pašnjacima ovce koje imaju u sebi nešto krvi rasa za meso biće od koristi kako bi jaganjci imali bolje polutke. Ipak ako planinske ovce nemaju u sebi znatnu količinu krvi ovaca s finom vunom, onda one izgube svoju čvrstinu i svoj instikt za stado pa se na planinskom pašnjaku mogu da izgube tako da će nestati ili pasti kao plen divljim životinjama. Zbog toga se kod planinskih stada praktikuje sistem ukrštavanja ili se upotrebljavaju takve rase kao što su koridal ili kolumbija koje su nastale ukrštanjem rasa s finom vunom s rasama za meso.
Jaganjci su bolji od starijih ovaca. — Postoji daleko veća potražnja za mekanim, sočnim, dobro ukusnim mesom od jaganjaca nego za mesom stardalih ovaca. Zbog toga se ugojeni jaganjci prodaju po mnogo većoj ceni po centneru nego odrasle ovce. Jaganjci sem toga imaju jevtinije priraste nego starije ovce. Tako, kod ogleda u Kanzasu trošak ishrane za 100 ft prirasta bio je za 56%, veći kod godišnjaka nego kod jaganjaca a kod ogleda u Teksasu za 35%. Zbog toga se stvarno svi jaganjci koji se gaje za meso prodaju pre nego što napune godinu dana.
Mnogi tovljači koji tove zapadne mršave ovce za tržište radije uzimaju jaganjce. Mada oni kao mršavi koštaju više od starijih ovaca, kad se ugoje prodaju se mnogo skuplje, te je obično marža između troška nabavne i prodajne cene veća, pa prema tome i zarada od njihovog tova veća.
Važnost dovoljnih količina dobre kabaste hrane za ovce. — Za uspeh s ovcama bitno je da one dobivaju obilnu količinu prvoklasne kabaste hrane. To znači dovoljnu količinu dobre paše u topu cele pašnjačke sezone i obilno snabdevanje dobrom kabastom hranom preko zime.
Dobra kabasta hrana velike kakvoće za ovce je još važnija nego za mlečna goveda ili goveda rasa za meso. U prethodnom je poglavlju, na primer, navedeno da krave ako se ujesen nalaze u dobroj kondiciji mogu da donesu zadovoljavajući procenat teladi kad se preko zime hrane slamom kao jedinom kabastom hranom, pored dodatka kojim se obezbeđuju dovoljne količine belančevina i minerala. Noviji ogledi u Indijani dokazuju, da je takav obrok za bremenite ovce potpuno nedovoljan.
Rezultati su bili mnogo slabi kad su ovce preko zime bile hranjene samo ovsenom slamom, zrnom, solju i prilično malom količinom kukuruzne silaže, pa i onda kad su obroku bile dodavane uljane pogače, mleveni krečnjak i koštano brašno kako bi se obezbedile dovoljne količine belančevina, kalcijuma i fosfora. Jaganjci su bivali pri rađanju slabi a ovce nisu davale dovoljno mleka za dobar porast jaganjaca. S druge strane, rezultati su bili odlični kad je davano lucerkino seno visoke kakvoće.
Gde god je mogućno, ovce treba preko zime snabdeti dovoljnom količinom dobro osušenog sena leptirnjača ili dobrim mešanim senom u kome ima mnogo leptirnjača. Silaža je isto tako vrlo dobra, naročito kao deo kabaste hrane. Da bi bilo podesno za ishranu ovaca travno seno mora da bude rano pokošeno i dobro osušeno, kao što je izloženo u poglavlju XVIII.
Kabasta hrana visoke kakvoće naročito seno leptirnjača ili silaža isto je tako potrebna za postizavanje najboljih rezultata kod tovljenja jaganjaca, kako se to docnije navodi.
Potrebe u hranljivim sastojcima; standardi ishrane. — U standardima ishrane prikazanim u tablici III priloga navedena su detaljna obaveštenja u pogledu količina hranljivih sastojaka koje su potrebne različitim klasama ovaca. Tamo su navedene količine suve materije, svarljivih belančevina i ukupne količine svarljivih sastojaka koje se preporučuju po glavi dnevno. Isto su tako date preporuke i u čistoj energiji, tako da se obroci mogu izračunati na bazi čiste energije ako to neko želi. Standardi isto tako navode količine kalcijuma, fosfora i karotina koje su preporučene po glavi dnevno za različite klase ovaca.
Kao uputstvo za odabiranje dobro izbalansiranih efikasnih obroka navedeni su u tablici VII priloga primerni obroci za priplodne ovce i za tovne jaganjce. Ovi primerni obroci pokazuju približne količine različitih hraniva koje su potrebne po grlu dnevno za različite klase ovaca.
Količina belančevina. — Pošto su vunena vlakna sastavljena skoro u celosti od belančevina, ovcama je potrebna nešto veća količina belančevina nego što bi to bilo potrebno kad ne bi stvarale ovaj belančevinasti proizvod. Nažalost, postoji samo malo obaveštenja u pogledu minimalnih količina belančevina koje su potrebne za priplodne ovce ili za jaganjce koji rastu. S druge strane, potrebe tovnih jaganjaca u belančevinama su proučavane u znatnom broju ogleda.
Neki od ovih ogleda vršeni su u pravcu iznalaženja da li se isplati dodavanje belančevinastog dodatka različitim obrocima. U drugim ogledima utvrđeno je dejstvo dodavanja različitih količina belančevinastog dodatka tipičnim obrocima za tovne jaganjce. Između takvih ogleda najopsežniji su ogledi koje je vršio autor sa svojim saradnicima na stanici u Njujorku (Kornel). Ova njujorška proučavanja obuhvatala su i praktične oglede sa ishranom kao i oglede metabolizma u kojima je utvrđivano’ stvarno nagomilavanje belančevina u telu. Pri ovim ogledima jaganjci koji su kod početka ogleda obično težili 50 i više ft dobivali su tovni obrok koji je sadržavao različite. procente belančevina sve dok jaganjci nisu bili potpuno utovljeni. Ovi su ogledi pokazali da jaganjci u ovom dobu starosti mogu da imaju isto tako brze priraste i da budu isto tako dobro utovljeni s obrocima koji imaju otprilike 10,3% belančevina, od ukupne količine suve materije, kao i onda kad se daje više belančevina. Hranljivi odnosi u takvim obrocima su se kretali između 1:7 i 1:8. Kod ovih ogleda za maksimalne priraste bilo je potrebno nešto manje belančevina nego što je ranije bilo preporučeno u Morisonovim standardima ishrane. Radi toga su u novim standardima ishrane koji su navedeni u ovoj knjizi date malo manje količine svarljivih belančevina.
Mnogo manje količine svarljivih belančevina je preporučivao Michel za jaganjce koji rastu i za jaganjce koji se tove. Ipak u većini njujorških ogleda jaganjci hranjeni tako malim količinama belančevina u obroku koji je inače bio odgovarajući, nisu mogli da imaju zadovoljavajuće priraste.
Ogledi u Indijani i Merilendu dokazuju da ovce koje doje jaganjce trebaju malo veći odnos belančevina u svojim obrocima nego krave muzare. Ovo nije čudnovato ako imamo u vidu da su im belančevine potrebne ne samo za proizvodnju mleka nego isto tako i za porast vune. u ovim ogledima obroci koji su imali hranljivi odnos od 1 : 6,5 ili još i uži dali su nešto bolje rezultate nego obroci s manje belančevina. Primećuje se, da je takav hranljivi odnos mnogo uži nego što se traži da bi se postigli maksimalni prirasti kod tovljenja jaganjaca.
Kakvoća belančevina. — Nepotrebno je uzimati u obzir kakvoću ili vrstu belančevina u obroku kad ovce dobivaju kabastu hranu dobre kakvoće.
U ogledima s tovnim jaganjcima koji su vršeni na stanici u Njujorku kukuruzno lepkovo brašno bilo je otprilike jednako sa sojinim uljanim pogačama ili lanenim brašnom kao belančevinastim dodatkom obroku koji se sastojao od kukruznog zrna, kukuruzne silaže, vrlo male količine mešanog sena i mlevenog krečnjaka.
Ovi se rezultati razlikuju od sličnih njujorških ogleda s tovnim govedima o kojima je napred raspravljano.
Za tovna goveda kukuruzno lepkovo brašno bilo je znatno manje efikasni dodatak nego laneno brašno, sojine uljane pogače ili mlevena sojina zrna. Ova razlika između rezultata kod tovnih jaganjaca i kod tovnih goveda može da dolazi od toga što su tovna goveda hranjena tovnim obrokom zrna jela mnogo manju količinu kabaste hrane i mnogo veću količinu zrna nego tovni jaganjci.
Za tovne jaganjce jednostavan belančevinski dodatak je isto tako dobar kao kombinovana belančevinasta hraniva
Mada pri ishrani ovaca kakvoća belančevina u običnim obrocima nije od važnosti, ipak su njujorški ogledi pokazalo, da mokraćevina u obrocima za tovne jaganjce nikako nije zadovoljavajuća kao zamena za belančevinaste dodatke.
Vuna je vrlo bogata cistinom, jednom od dveju aminokiselina koje sadrže sumpor, ali očevidno u običnim obrocima koji su inače zadovoljavajući za ovce ne postoji nedostatak cistina. Ako se ovce hrane obrokom u kome ima neobično malo cistina, onda će možda biti koristi od upotrebe belančevinastog dodatka bogatog ovom aminokiselinom ili metioninom, drugom aminokiselinom koja ima sumpora. Tako je kod jednog australiskog ogleda s merino ovcama čija je proizvodnja vune bila velika, krvno brašno (hrana bogata cistinom) dalo odlične rezultate kao dodatak travnoj paši koja je imala neobično malo cistina. Napred je spomenuto da je mokraćevina bila mnogo efikasnija kao belančevinasti dodatak kod jaganjaca kad’je bila dopunjena metioninom.
Ukupna količina svarljivih sastojaka; čista energija. — U tablici III priloga navedene su ukupne količine svarljivih sastojaka i količine čist,e energije koje se preporučuju po grlu dnevno za priplodne ovce i tovne jaganjce.
Dovoljna količina isključivo dobre kabaste hrane može da obezbedi preko zime priplodnim ovcama dovoljnu ukupnu količinu svarljivih sastojaka ili čistu energiju sve do otprilike na mesece ili 6 nedelja pre jagnjenja. U ovo vreme treba onda davati malu količinu zrna ili drugih koncentrata radi brzog porasta jagnjeta u utrobi.
Ovce koje doje jaganjce zahtevaju obilnu ukupnu količinu svarljivih sastojaka. Zbog toga je ovcama koje se jagnje pre nego što idu na pašu pored dobre kabaste hrane potrebna i dovoljna količina koncentrata, da bi davale dosta mleka. Ako se nalaze na dobroj paši, onda im koncentrati nisu potrebni. Da bi se jaganjci brzo utovili, tako da postignu potreban stepen masnoće pre nego što postanu suviše veliki, treba im davati obilnu količinu zrnaste hrane ili drugih koncentrata, pored dovoljne količine dobre kabaste hrane. Smanjivanje kabaste hrane i davanje prevelike količine zrna može ipak da dovde do manje efikasne upotrebe hrane i da tako u velikoj meri poveća opasnost od bolesti koja dolazi od prekomernog jela.
Potrebe u mineralima. — Jedini minerali koje u običnim uslovima treba uzimati u obzir pri ishrani ovaca jesu so, kalcijum i fosfor. O njima će biti reči u člancima koji dolaze.
U oblastima gde postoje nezgode od gušavosti kod novorođenih jaganjaca, ovce treba da dobivaju u toku bar poslednje polovine bremenitosti jodiziranu so. Sumnjivo je da li ima kakve koristi od upotrebe jodizirane mesto obične soli kod tovnih jaganjaca, sem možda u onim krajevima gde postoji veliko pomanjkanje joda.
U krajevima gde vlada oskudica u kobaltu ili bakru, treba da se daje specijalni mineralni dodatak kako je to preporučeno u poglavlju VI.
Ovce pokazuju naročitu naklonost za so i troše na 100 ft žive mere mnogo više soli nego goveda. Zato im so treba redovno obezbediti. Kad su ovce naviknute na so, onda je najbolje da im se ona tako daje da im bude u podesnom slaniku ili drugom sudu pristupačna da je mogu uzimati koji ko god žele. Priplodne ovce obično troše jednu četvrtinu do polovine unce soli dnevno a tovni jaganjci jednu petinu do jednu četvrtinu unce.
Kad najmanje jednu trećinu kabaste hrane (na suvoj bazi) kod ovaca i jaganjaca sačinjavaju seno leptirnjača ili druga kabasta hrana od leptirnjača, onda ima dovoljno kalcijuma.
Kada se ovcama ili jaganjcima ne daje seno leptirnjača ili druga kabasta hrana koja nije od leptirnjača, onda u zimskim obrocima može da postoji znatan nedostatak kalcijuma, naročito ako je ova hrana rasla na zemljištu koje ima vrlo malo kreča. U takvom slučaju kalcijum treba obezbeđivati dodavanjem obroku 0,25 do 0,40 unca po grlu dnevno mlevenog krečnjaka ili drugog krečnog dodatka ili dati ovcama podesnu mineralnu smešu.
Kod ovaca jagnjenica ili tovnih jaganjaca obično ne postoji nedostatak fosfora kad se hrane zrnom i velikom količinom dobrog sena ili druge kabaste hrane ako kabasta hrana ne potiče od biljaka koje su rasle na zemljištu koje je vrlo oskudno u fosforu. Ovo zbog toga, što zrna obično imaju 0,27%, ili više fosfora a dobro seno ga obično ima najmanje 0,19%. Kukuruzna silaža svedena na vazdušno suvu bazu ima otprilike isti procenat fosfora, dok sadržaj fosfora u sirkovoj silaži izgleda da je nešto manji. Kad se jagnjenice preko zime hrane samo dobrim senom ili senom i silažom sve do na nekoliko nedelja pre jagnjenja, obično dobivaju dosta fosfora ako ova hrana nema neobično malo fosfora.
Kad se ovce preko zime hrane uglavnom starom d od nepogoda oštećenom hranom na planinskim pašnjacima, kao što je slučaj u mnogim oblastima Zapada, onda može da se javi znatan nedostatak fosfora. Isto tako može da postoji ozbiljan nedostatak fosfora kad hraniva koja irnaju naročito malo fosfora sačinjavaju kod jagnjenica ili tovnih jaganjaca znatan deo njihovog obroka. Takva su hraniva repini rezanci i melasa šećerne repe.
Gde god može da se pojavi nedostatak fosfora treba obezbediti fosforni dodatak u kom ima malo fluora kako je to preporučeno u poglavlju VI. Izgleda da pri istoj paši ovce manje osećaju nedostatak fosfora nego goveda. Tome je možda uzrok što su ovce kad pasu veliki probiraći.
Kad se u obroku već nalaze dovoljne količine kalcijuma i fosfora, onda prisiljavanje ovaca da troše krečni ili fosforni dodatak može da bude i štetno. Kod priplodnih ovaca, naprimer, suviše obilno davanje ovih minerala možda je uzrok mnogih slučajeva teškog jagnjenja usled toga što je kostur jaganjaca povećan.
Potrebe u vitaminima. — Kad ovce za vreme pašnjačke sezone dobivaju od paše dovoljnu količinu dobre kabaste hrane, onda su njihove potrebe u vitaminama obično time zadovoljene. Paša koja je potpuno podesna za ovce ima veliku vrednost vitamina A (sadržaj karotina). Ovce koje su preko leta bile na dobroj paši imaće ujesen znatnu rezervu vitamina A u organizmu. Ako u to vreme priplodne ovce i jaganjci dobivaju seno prilično dobre kakvoće ili drugu zadovoljavajuou kabastu hranu, imaće dosta vitamina A. S druge strane, ako se ovce hrane samo slamom, lošim senom ili lošim kabastim hranivima, pojaviće se nedostatak vitamina A.
Usled toga što se ovce obično nalaze napolju i što su preko zime većinom izložene sunčanoj svetlosti, one su zaštićene protiv bilo kakvog nedostatka vitamina. Isto tako ovaj vitamin sadrže u polju osušeno seno ili suva kabasta kukuruzna hrana.
Vitamin B kompleksa sintetizuju se delovanjem bakterija koje normalno nastaju u buragu ovaca. Prema tome, zdrave ovce koje dobro vare hranu ne trpe od oskudice ovih vitamina. Ako su ovce jako omršavele usled zaraze unutrašnjim parazitima, pre nego počnu da se leče radi uklanjanja parazita davanje kvasca može koristiti da obnove apetit i da se poprave.
Obični obroci koji se daju ovcama imaju dosta vitamina E koliko je potrebno za uspešnu reprodukciju. Ipak se bolest jagnjeće ukočenosti može suzbiti davanjem dodatka vitamina E.
Voda. — U svim običnim uslovima ovce treba uvek da su obezbeđene dovoljnom količinom sveže vode. Jagnjenice koje su preko zime na suvoj hrani mogu pre jagnjenja da popiju dnevno do 1 galona vode po grlu a do 1,5 galona ili više kad doje jaganjce. Jaganjci koji se tove suvom hranom mogu da popiju dnevno 1,2 do 2 kara ili više vode.
Kad se ovce hrane sočnim hranivima, kao što su silaža ili korenjače, onda piju manje vode. U krajevima s vrlo jakim rosama, ovce na paši mogu da prođu i bez druge vode a isto tako i onda kad im se preko zime daju velike količine korenjača. Za toplog vremena potrebno je više vode nego za hladnijeg vremena a i tovni jaganjci piju više vode ukoliko se njihova količina zrna povećava.
Usled opasnosti od infekcije unutrašnjim parazitima mora se izbegavati pojenje ovaca s ustajalih bara.
Priprema hraniva. — Od mlevenja ili prekrupljavanja većine zrna za ovce nema nikakve koristi sem kod starih ovaca sa slabim zubima, kod mladih jaganjaca do 5 ili 6 nedelja i, možda, kod tovnih jaganjaca koji se hrane uzimanjem po volji smeše zrna i seckanog sena. Dobro je da se takva tvrda semena kao što su ječam bezosac ili proso melju a isto tako i očinci koji sadrže znatnu količinu sitnog korovskog semenja.
Seckanje sena leguminoza obično se ne isplaćuje kad u podesnim jaslama je seno dobre kakvoće i kad se daje samo onoliko koliko ovce hoće da pojedu. Još manje je opravdano da se seno melje pošto ovce više vole dugačko seno nego ono koje je samleveno.
Ako seno ima prilično jake stabljike i ako je slabe kakvoće, onda seckanjem prisiljavamo ovce da jedu više tog sena s jakim stabljikama. Ipak, ako gazdinstvo ima dovoljne količine sena sumnjivo je da li je tada seckanje od koristi. Bolje je da se daje obilna količina ovog sena da bi ovce mogle da ga prebiraju i da pojedu samo onaj deo koji je ukusniji i hranljiviji. Odbačeni deo može da se upotrebi za prostirku ili da se daje govedima koja se preko zime održavaju ili konjima koji ne rade.
Kad se kod tovljenja jaganjaca upotrebljavaju naprave pomoću kojih jaganjci uzimaju zrno po volji često se daje smeša seckanog ili mlevenog sena i mlevenog zrna mesto da se odvojeno daje zrno a odvojeno seno, da bi se smanjili poremećaji u varenju kao i smrtnost. Isto tako da neko želi podstaknuti iz ruke hranjene jaganjce na onoliko zrna koliko oni hoće da jedu, nezgode pri varenju mogu da se umanje mešanjem seckanog sena sa zrnom. Tovnim jaganjcima kod početka njihovog prevođenja na tovni obrok daje se katkad smeša seckanog sena i zrna.
Ako se tovnim jaganjcima daje seno (pa i dobro lucerkino seno) u velikim količinama, kao što je slučaj u zapadnim državama, onda će se seckanjem ili mlevenjem postići znatna ušteda. U zapadnim ogledima seckanjem lucerkinog sena povećava se njegova vrednost za 18 do 19%, a mlevenjem seno postiže dvaput veće povećanje u vrednosti. U ovim zapadnim ogledima jaganjci nisu pojeli za 16 do 28.% dugačkog sena. Kad se seno dobre kakvoće daje u jaslama koje ne dopuštaju rastur, ušteda seckanjem ili mlevenjem neće prosečno biti tako velika kao u ovim ogledima. Ako se seno za ovce melje, onda ga ne treba mleti suviše fino, jer je takav proizvod suviše prašljiv.
Smeštaj i kretanje. — Svojim runom ovca je dobro zaštićena od hladnoće, tako da joj nije potreban topal smeštaj. I u severnim državama ovčarnik ili sklonište od spojenih dasaka dovoljno je topal, sem za zimske jaganjce. U suvljim krajevima Zapada često se ne obezbeđuje nikakvo drugo zimsko sklonište osim zaštite ovaca od hladnih vetrova i jakih oluja. Ako se ovce drže u suvom, one bez štete mogu da izdrže velike hladnoće. Suvo ište topal smeštaj je, s druge strane vrlo štetan pošto se ovce jako znoje kad se preko zime drže u toplim ovčarnicima pa može da dođe i do nazeba.
Od velike je važnosti dobra ventilacija, ali se promaje moraju izbeći. Kod ovaca je mnogo važnije nego kod druge stoke da se one drže u suvoti. Dovoljno osvetljene, dobro odvođnjavanje i podesnost za hranjenje su druge bitne odlike dobroga ovčarnika. Vrata na ovčarnicima treba da budu široka kako bi se izbegle povrede kad ovce najedanput navale, kao što to one čine.
U pozno proleće i rano leto stado treba čuvati od hladnih kiša, ako je to mogućno, pošto su ove kiše opasne, naročito za mlade jaganjce. Ovce i na samom Jugu treba da su zaštićene od zimskih kiša. Ako u leto na pašnjaku nema prirodnog hlada onda se mora napraviti pokretni uređaj za hlad ili stadu omogućiti pristup u zamračeno ali dobro proventilirano sklonište. Na skloništu treba postaviti ćebad ili vreće ispod
Slika 80. Za ovce jagnjenice bitno je kretanje
Izostavljeno iz prikaza
Ako jagnjenice nemaju dovoljno kretanja, onda one mogu da donesu slabe jaganjce. Preko zime jagnjenice mogu da se nateraju na kretanje prosipanjem kabaste hrane preko polja koje se nalazi u blizini. (Od stanice u Viskonsinu) kojih ovce mogu da prolaze, ali koje sprečavaju ulaz muva u sklonište.
Usled obilatih obroka tovni jaganjci ili tovne ovce imaju suvišak toplote pa zbog toga im je manje potreban zaklon nego priplodnim ovcama. Za zimski smeštaj je idealan dobro nastrt zaklon otvoren prema jugu u ocediti ispust, sem možda u najsevernijim krajevima.
Kretanje. — Dvoljno kretanje preko zime veoma je važno za priplodne ovce da bi se dobili jaki i zdravi jaganjci. Jagnjenice treba da imaju pristup u suv sunčan ispust dobro zaštićen od vetra i oluja. Da bi se podstakle na kretanje kad su dani lepi, male količine kabaste hrane treba da se razbacuje po polju koje se nalazi u blizini. Ako je sneg debeo, onda plugom za sneg treba napraviti prolaze. U danima kad su bure i oluje, ovce treba da ostanu u staji, jer se preko zime mokra runa polagano suše a za ovce pred jagnjenje je najbolje da nemaju suviše kretanja.
Kod tovnih jaganjaca ili ovaca bolje je da se kretanje ograniči, pošto se suviše velikim kretanjem mogu smanjiti prirasti.
Korita i jasle za hranu. — Zrno i kabastu hranu treba ovcama davati odvojeno sem slučaja kad se tovnim jaganjcima daje smeša zrna i seckanog ili mlevenog sena. Korita za zrno treba da imaju široko ravno dno kako bi se ovcama omogućilo da polako jedu zrno. Jasle za seno treba tako da su napravljene da pleva i semenje ne padaju ovcama na vratove i da ne kvare vunu. Kombinacija jasala za seno i zrno dobra je ako je pravilno konstruisana. Za svaku jagnjenicu treba obezbediti prostor pored korita ili jasala u dužini od otprilike 15 do 18 inča a za svako tovno jagnje u dužini od 12 do 15 inča. Seno i druga hrana ovcama se obično daju dvaput dnevno.
Neki proizvođači koji tove veći broj jaganjaca za tržište, upotrebljavaju za davanje koncentrata samo hranilice, koje se takođe koriste i za davanje mešavine koncentrata sa seckanim ili mlevenim senom ili drugom kabastom hranom. Ovakav postupak ima tu prednost što se time štedi radna snaga i postiže brži priraštaj, ali mu je nedostatak što usled poremećaja varenja dolazi do znatnih gubitaka.
Jagnjad hranjena iz ovih automata, obično na 100 kg priraštaja, troši više žitarica a manje sena od jaganjaca koja su hranjena iz ruke, i prema tome ona manje koriste gruba hraniva proizvedena na samoj farmi.
Najsigurnije je da se u početku jagnjad hrane iz ruke a zatim da se pređe na upotrebu automata za hranjenje kada se daje mešavina žitarica i nekog kabastog hraniva kao seckano seno otpaci rešetanja posuti plevom ili ovseno stočno brašno.
Striža ovaca. — Ovce se obično strižu uproleće, kad vreme prilično otopli i kad se kao takvo ustali. Nije pametno da se ovce strižu suviše rano pošto im je pokrivač vune potreban da ih zaštiti od hladnih kiša i snegova. Kad se striža s druge strane prekomerno odlaže, ovce mogu da pate od vrućine i da imaju više nezgoda od crva u zadnjem delu kad vuna počne da trune.
Ovce ne treba strići kad su im runa mokra ili zaparana, jer se vuna može kvariti. Runa uvek treba da se vežu papirnim kanapom ili užetom napravljenim od same vune. Druga užad ne treba da se upotrebljavaju, pošto se njihova vlakna prilepe uz vunu i ne mogu s vunom podjednako da se bojadišu.
Jaganjci i ovce koji treba da se tove za tržište često se strižu ili pre stavljanja u tov ili za vreme početnog dela tovnog perioda kako bi se pojačao njihov apetit i kako bi dm bilo ugodnije. Neostriženi jaganjci ili druge ovce postižu isto tako velike i ekonomične priraste kao i ostriženi, ako vreme nije toliko toplo da se oni osećaju ugodno. Kad je vreme vrlo hladno, ostriženi jaganjci mogu da imaju sporije priraste te im je za 100 ft prirasta potrebno malo više hrane. Pre striže treba videti mogućnu razliku u ceni između ugojenih ostriženih i neostriženih ovaca a isto tako treba znati koliko će se otprilike vune strižom dobiti i koju će cenu ona postići.
Sastav vune i opšti zahtevi za proizvodnju vune izloženi su u poglavlju X.
Poglavlje XXXI Ishrana i nega ovaca i jaganjaca — tovljenje jaganjaca — koza
Osnovi za uspešno držanje stada. — Za uspeh u ovčarskoj proizvodnji pametno upravljanje i pravilna nega potrebniji su više nego kod drugih vrsta domaće stoke. Kad se jedanput upoznadu njihove relativno jednostavne potrebe, onda nije teško da se ovce odgajaju. Za uspešno rukovanje stadom neke od najvažnijih mera su ove: 1) dosta dobre paše kroz celu pašnjačku sezonu; 2) pravilna ishrana i nega s jagnjenih ovaca u toku zime, pre i posle jagnjenja; 3) suzbijanje parazita; 4) proizvodnja takvih jaganjaca koji se traže i spremanje jaganjaca za tržište u ono doba godine kad su cene visoke.
Red, tačnost i prijateljsko ponašanje su od prvobitne važnosti kod držanja ovaca. Stado treba da neguje uvek jedan isti čobanin koji se među njima mirno kreće, koji laganim glasom najavljuje svoj dolazak i koji vrata i ispuste lagano zatvara. Čistoća je bitna, pošto su ovce veliki probirač i ne vole da jedu iz prljavih jasala ili korita.
Važnost dobre paše. — Za efikasnu i ekonomičnu ovčarsku proizvodnju obilna dobra paša kroz celu pašnjačku sezonu je bitna za stado. Dobra paša je ne samo vrlo važna za održavanje zdravlja ovaca, već je ona daleko jevtinija od spremane hrane.
Za stada na farmi obično se upotrebljavaju trajni pašnjaci ili polja u redovnom plodoredu. Ovo zbog toga što takva paša obezbeđuje hranu po manjoj ceni i za duže vreme nego jednogodišnje pašnjačke kulture, kao što su repica ili sudanska trava. Privremene pašnjačke kulture mogu biti vrlo korisne za obezbeđenje hrane kad u sredini leta drugi pašnjaci usled suše nemaju mnogo hrane. Ipak se često dobra paša za ovaj period može da obezbedi mnogo lakše i ekonomičnije upotrebom za pašu drugog porasta mešanih leptirnjača i trava na njivi koja je rano pokošena za seno.
U poglavlju XIII navedena su detaljna obaveštenja o đubrenju, popravljanju i nezi pašnjaka. Različite pašnjačke kulture podešene za razne krajeve razmatrane su u poglavljima XVI, XVII i XIX. U ovim je poglavljima naglašeno da su u većini vlažnih krajeva podesne smeše leptirnjača i trava za pašu daleko bolje nego sama trva. Takve smeše
daju bolju hranu nego sama trava. Još je važnije da one daju dobru hranu za duži period vremena, naročito usred leta kad takva trava kao što je kentučka metlušica ima mali porast.
Smeša lucerke i deteline s travama predstavlja za ovce mnogo zdraviju pašu nego same leptirnjače pošto je opasnost od naduna daleko manja. No i pored toga kod paše ovakvih smeša treba sprovoditi mere predostrožnosti koje su ranije naglašene. I pored pravilne nege ovce se katkad nadunu, naročito sparnih dana posle kiše. Onda je potrebna neposredna pažnja da bi se spasle obolele ovce. Tad treba upotrebiti jedan od metoda lečenja koji se docnije preporučuju.
Pašnjačka sezona može često da se produži upotrebom ozimih žitarica za pašu u poznu jesen i rano uproleće. U južnim krajevima ozime žitarice i druge ozime pašnjačke kulture daju dobru pašu u toku dobrog dela zime.
Slika 81. Dobra paša kroz celu pašnjačku sezonu je veoma važna
Izostavljeno iz prikaza
Za efikasnost i ekonomičnost u ovčarskoj proizvodnji obilna dobra paša od ranog proleća pa do kasne jeseni je najvažnija.
Mesto da se ovce u toku cele sezone drže na velikom pašnjaku, mnogo bolje je da se ova površina podeli u parcele tolike veličine da se ovce s jedne parcele na drugu mogu prevoditi u čestim razmacima, čim jednu parcelu potpuno popasu. Ovim će se smanjiti nezgoda od unutrašnjih parazita a i paša će se dskoristiti potpunije pošto se naizmeničnom popašom povećava prinos hrane. Naizmenična paša je naročito korisna kod pašnjačkih smeša kao što su lucerka i bezosac ili ladino detelina i trava.
Stado jagnjenica. — Zarada od ovaca u najvećoj meri zavisi od toga da li su jagnjendce brižljivo odabrane i da li je izvršeno pravilno izlučivanje. Jagnjenica treba da je zdrava d snažna s dubokim, širokim, prostranim telom, da ima dobre zube, zdravo vime i gusto runo velike kakvoće. Jagnjenice treba da budu dobre mlekulje, i da po veličini odgovaraju svojoj rasi, jer zakržljale jagnjenice daju preko godine manje vune i manju težinu jaganjaca. One ipak ne treba da su suviše velike ili grube.
Ujesen pre sezone mrkanja u stadu treba provesti potrebna izlučivanja i izbaciti sve one jagnjenice koje nisu dobre za priplod ili koje su slabe mlekulje ili su inače neunosne. Njih treba zameniti sa grlima odgajenim u stadu koje najviše obećava. Jagnjenice koje se zadržavaju ne treba da se odabiraju samo po oku jer najslabije mogu da budu dovedene do slabe kondicije usled velike proizvodnje mleka. Jedini efikasni metod selekcije je u tome da se vodi jednostavna knjiga za stado u koju se unose ušna marka ili rovašni broj svake jagnjenice, težina dobivenog runa, broj odgajenih jaganjaca i težina jaganjaca prigodom odlučivanja ili kad se prodaju. Kao pravilo dobre jagnjenice treba zadržati tako dui-o dogod su one produktivne. Kod stada na farmi najveći deo jagnjenica se izlučuje kad su stare 6 do 7 godina.
Mrkanje ne treba dozvoliti pre navršetka jedne godine starosti. Noviji ogledi su pokazali da se pri povoljnim uslovima na farmi može postići izuzetno dobar prinos jagnjadi mrkanjem ženske jagnjadi rasa za meso koja ranaje stasavaju ako su ta jagnjad dobro odrasla i ako su bila obilno hranjena.
Mrkanje ženske jagnjadi nije preporučljivo u čistokrvnim stadima niti pri uslovima na planinskim pašnjacima.
Mrkanje ovaca. — Pozno leto i jesen predstavljaju kod najvećeg broja rasa priplodnu sezonu mrkanja ovaca.
Opšte je mišljenje ovčara da jagnjenice ,,zagrevane“ za vreme mrkanja ili tako hranjenje da postignu veću težinu daju u većoj meri dvojke i trojke nego mršave jagnjenice i da se one i ranije mrču i približno u jedno isto vreme.
Izvesna korist od zagrevanja bez sumnje može da se postigne obezbeđivanjem jagnjenica dobrom pašom pre i za’ vreme sezone mrkanja. Ako takva paša ne može da se obezbedi, onda je dobro da im se u ovo vreme daje mala količina zrna. Obilno hranjenje pre sezone mrkanja naročito je potrebno ako su jagnjenice u toku leta oslabile kao što je to obično slučaj s jagnjenicama koje daju mnogo mleka pa i onda kad su imale dobru pašu. Ako su jagnjenice posle odlučivanja jaganjaca bile nedovoljno hranjene tako da su usled toga popustile u kondiciji, kod mnogih od njih neće se pojaviti polni žar ili neće zaneti.
Tamo gde se jagnjenice i jagnjad dobro hrane, blizanci mogu da imaju približno isto tako brze priraste u težini kao i pojedinačna jagnjad.. Prema tome, pri povoljnim uslovima na farmi blizanci predstavljaju izvesnu korist. Na zapadnim planinskim pašnjacima gde se jagnjenicama posvećuje manja pažnja jaganjci koji nisu blizanci obično su bolji. Ogledi su ipak pokazali da su i pri uslovima na planinskim pašnjacima blizanci od koristi ako su uslovi paše i ishrane prosečni ili bolji, sem kod jagnjenica koje su stare ili koje su suviše mlade. Znatno veća prosečna ukupna težina jaganjaca dobivena je kod jagnjenica s blizancima nego kod jagnjenica koje su imale po jedno jagnje.
Ovan. — Za stado treba da se odabere dobro građen, snažan, čistokrvan ovan s dobrim poreklom a onda treba da se tako hrani i neguje da uvek ostane potentan.
Za održavanje ovna u dobroj kondiciji dovoljno je da postoji u toku najvećeg dela godine dovoljna količina same dobre kabaste hrane. Preko leta treba da mu se omogući paša, ako je to mogućno. Preko zime ovnu treba da se daje seno leptirnjača ili mešano seno a pored toga možda i silaža. Stočnu ili šećernu repu ne treba davati, pošto one mogu da prouzrokuju stvaranje mokraćnih kamenčića.
Slika 82. Pri povoljnim uslovima blizanci su vrlo unosni
Izostavljeno iz prikaza
Ako se jagnjenice i jaganjci dobro hrane, blizanci mogu da imaju približno isto tako brze priraste kao i ostala jagnjad.
Na mesec dana pre sezone mrkanja ovnu treba davati otprilike 1 ft dnevno onakve koncentrovane smeše kakva se daje jagnjenicama. Isto je tako dobro da se s davanjem ove količine koncentrovane smeše nastavi u toku sezone mrkanja ako se ona može da daje na zgodan način. Ne sme se dopustiti da za vreme mrkanja ovan suviše oslabi, bilo usled nedovoljne ishrane bilo usled prekomerne upotrebe. S druge strane, on nikad ne sme da bude ni ugojen. Kod kupovine treba izbegavati ovna koji je naročito pripremljen ili ugojen za izložbe, jer preterano pripremanje dovodi do slabe plodnosti. Dobro je da se ovan drži odvojeno od jagnjenica, sem za vreme sezone mrkanja, tako da ih ne uznemirava. Ipak, da bi održavao dobru kondiciju, njemu je potrebno da se kreće. Ako za njega nije obezbeđen ispust gde može da pase, onda je bolje da se kroz celu godinu pusti zajedno sa stadom nego da se drži zatvoren.
Ishrana jagnjenica ujesen. -— Za ishranu jagnjenica ujesen treba da se obezbedi dovoljno dobre paše. Gde je klima blaga, tamo znatna količina hrane u poznoj jeseni ili zimi može da se dobije od paše ozime raži ili pšenice ili od paše trava koje su ostavljene da rastu do jeseni.
Zimska ishrana i nega. — Ako jagnjenice ulaze u zimu u dobroj kondiciji i ako se tad hrane s onoliko sena leptirnjača koliko hoće da jedu, sa silažom ili korenjačama ili bez ovih, onda njima nije potrebna nikakva zrnasta hrana niti drugi koncentrati sve do na 4—6 nedelja pred jagnjenje. Onda opet obično nije potrebno više od 0,50 do 0,75 ft koncentrata po grlu dnevno i jagnjenicama se ne sme dopustiti da se stvarno ugoje. Iskusan ovčar dobro zna da je najsigurniji put za utvrđivanje kondicije ovaca pipanje njihovih krsta. Ako on pronađe da one nisu u dobrom stanju, on će ih onda obilnije hraniti.
Za orijentaciju pri odabiranju zadovoljavajućih i ekonomično izbalansiranih obroka za priplodne jagnjenice u tablici VII priloga navedeno je više primemih obroka koji su podešeni za uslove u različitim krajevima. Jagnjenicama koje se preko zime drže u severnim planinskim državama na otvorenom prostoru bez skloništa, potrebne su nešto veće količine hrane od navedenih, jer su one više izložene nepogodama.
So i đovoljna količina vode treba da se uvek obezbede za celo stado. Muška i ženska priplodna jagnjad se pre zime moraju tako hraniti da ona stalno rastu ali da se nikako ne utove.
Vreme jagnjenja. — Otprilike 145 do 147 dana posle mrkanja može se očekivati jagnjenje.
Broj jaganjaca odgajenih od 100 omrkanih ovaca ili procenat povećanja jako varira i zavisi od uslova pod kojima se ovce drže a isto tako i od rase.
U zapadnim planinskim državama prosečan broj jaganjaca odgajenih za tržište od 100 omrkanih ovaca varira između 60 do 80 ili nešto preko toga.
Kod ovaca rasa za meso koje se nalaze u povoljnim uslovima procenat povećanja može biti veći.
Za vreme jagnjenja ovčar treba da je tu da pomogne ovcama i slabim jaganjcima. Preporučljivo je da se’ za ovcu i njeno jagnje obezbedi boks za jagnjenje. Ovde ovca i njeno jagnje mogu ostati 3 do 4 dana dok se ne naviknu jedno na drugo, i dok jagnje ne ojača da bi se moglo pustiti u stado.
Postupak posle jagnjenja. — Čim se ojagnji, jagnjenici treba dati da pije odležanu vodu ali još ne treba dozvoliti da u to vreme pije suviše mnogo. Da bi se suzbile nezgode kod vimena u prva dva ili tri dana, treba davati samo malu količinu zrna dok jagnjenica može da jede suve kabaste hrane koliko hoće. U toku nekoliko dana veliku pažnju treba pokloniti tome da jagnje siše iz obadve strane vimena. Sve suvišno mleko treba izmusti ili još bolje pomoći jagnjetu koje ne dobiva dosta mleka da iskoristi ovo mleko.
Osim jaganjci budu mogli da troše više mleka, jagnjenice treba dosta obilno hraniti kako bi se obezbedila dobra proizvodnja mleka, jer jaganjoi postižu najekonomičnije priraste kad sišu. Obrok treba da bude prilično bogat belančevinama, pošto jagnjenice ne samo da proizvode mleko nego su dm belančevine potrebne i za porast vune koja je uglavnom sastavljena od belančevina.
Ako za celu zimu ne stoji na raspolaganju dovoljno kabaste hrane visoke kakvoće, onda se nešto te kabaste hrane mora sačuvati za ishranu posle jagnjenja. Ako je mogućno, treba davati dovoljnu količinu sena leptirnjača a istotako silažu ili drugu sočnu hranu. Ako ima malo sena leptimjača ili ga nikaiko nema, onda je potrebno da se u zrnastu smešu doda više takvih hraniva kao što su laneno brašno, sojine uljane pogače ili pšenične mekinje.
U tablici VII priloga preporučeno je više koncentrata ili zrnastih smeša podesnih za jagnjenice kad doje jaganjce. S dobrom kabastom hranom za jagnjenice u ovo vreme biće dovoljno ako im se daje dnevno po grlu 1 ft ili malo više zrnaste smeše. Čim jagnjenice dođu na dobru pašu, onda im više nije potrebno zrno ni seno kao ni druga spremana kabasta hrana.
Svim jaganjcima kad su stari 1 do 2 nedelje treba skratiti repove. Mušku jagnjad koja nisu određena za priplod treba isto tako u ovo vreme kastrirati, sem slučaja kad jaganjci treba da se prcdaju najdalje u starosti od 4 do 5 meseci, na tržištu koje ne pra-vi razliku između uštrojenih i neuštrojenih muških jaganjaca u tom dobu starosti.
Bremer.ska bolest. — Bremenska bolest ili paraliza jagnjenja je jedan od najčešćih uzroka uginuća bremenitih − jagnjenica u poznu jesen ili rano uproleće, Ona je katkad slična katozisu kod krava, sem što napada jegnjenicu pre porođaja namesto posle porođaja, (Vidi poglavlje XXVI). Ona se obično pojavljuje samo kod onih jagnjenica koie za vreme bremenitosti, naročito u toku poslednja mesec dva dana bremenitosti nisu dovoijno hranjene.
Srećom, bolest se obično ne iavlja, kada se ovce pre jagnjenja dobro hrane. Kad se bolest pojavi u stadu onda može da pomogne dodavanje melase koncentrovanoi smeši koja se daje svim bremenitim jagnjenicama.
Bolest, jagnjeća oduzetost. — Jagnjeća oduzetost ili bolest belih mišića je čudnovata bolest jaganjaca koji još sišu a koja se obično pojavi onda kad su jaganjci stari 1 do 5 neđelja. Jaganjci napadnuti od ove bolesti postaju oduzeti na svojstven način. Neki jaganjci posrću u toku nekoliko dana pa se onda postepeno oporave, dok mnogi postanu toliko oduzeti da nisu u stanju da hodaju niti da sami, bez pomoći sišu, te stoga uginu od gladi. Bolest se u mnogim krajevima ne pojavljuje i izgleda da se mnogo češće pojavljuje u severoistočnim državama nego u drugim krajevima.
Opsežni ogledi. u Njujorku potvrđuju da se ova nevolja može sprečiti ako se jedna četvrtina do jedne polovine ft brašna od pšeničnih klica dnevno dodaje koncentrovanoj smeši kojom se hrane jagnjenice u toku od nekoliko nedelja pre jagnjenja ili da se u smešu uključi 50% pšeničnih mekinja. Pored toga jaganjcima treba u ogradi davati brašno od pšeničnih klica ili pšenične mekinje. Isto je tako prirodno da su koncentrovane forme vitamina E efikasne za suzbijanje ili lečenje ove bolesti.
Odgajivanje jaganjaca. — Dok naproleće nema paše rani jaganjci treba da se hrane i zrnom i senom u „ogradi“ — počinijući kad su stari otprilike 2 nedelje. Ogledi u Indijani pokazuju da jaganjci hranjeni u ovo vreme zrnom u ogradi postižu veće i jevtinije priraste, dostižu bolji završetak tova a daju veću zaradu nego jaganjci koji se ovako ne hrane. Ne isplati se da se u ogradi hrane jaganjci koji su se ojagnjili docnije nego mesec dana pre izlaska na pašu pošto se oni za ovo vreme neće naučiti da jedu mnogo hrane.
Pregrada za jaganjce se napravi ograđivanjem jednog ćoška u ovčarniku sa letvama na kojima se naprave toliko široki ulazi da kroz njih mogu prolaziti jaganjci dok ovce ne mogu. U pregradi treba da se nalaze jasle za seno i nisko, plitko koritance za zrno s letvom pričvršćenom uzduž koritanca tako da jagnje ne može da uskače u koritance. U ovom se koritancu daje odgovarajuća koncentrovana smeša pa se prvi put prospe samo malo ove smeše. Isto tako treba da se obezbedi i seno leptirnjača odlične kakvoće. Sveža hrana treba da se daje jedanput ili dvaput dnevno, a nepotrošena hrana treba da se daje jaganjcima.
Za mlade jaganjce je odlična ova koncentrovana smeša: 20 ft grubo samlevenog ili polomljenog kukuruza, 20 ft grubo samlevenog ili prekrupljenog ovsa, 10 ft pšeničnih mekinja i 10 ft lanenog brašna ili kolača ili sojine uljane pogače. Ako svi jaganjci treba da se tove za tržište, onda se pri ishrani u pregradi može upotrebljavati samo zrno žitarica, pošto mleko daje dovoljne količine belančevina. Često se upotrebljava smeša jednakih delova kukuruza i ovsa. Kod ogleda u Indijani i Kentakiju lomljeni kukuruz je dao isto tako dobre rezultate kao i takva smeša koja se sastojala od kukuruza, ovsa i lanenog brašna ili još komplikovanije smeše.
Prelazak na pašu treba da se izvodi postepeno na taj način, što se u početku ovce zajedno sa jaganjcima puštaju na ispašu 2—4 časa, a zatim se vraćaju u tor gde se redovno hrane. Kada ispaša postane obilna, onda se sa prehranjivanjem ovaca i jaganjaca prestaje. Ako se postara da se obezbedi dobra paša, onda se uopšte ne isplati prehranjivanje jaganjaca koji zajedno sa svojim majkama izlaze na pašu. Ovo važl čak i onaa ako jagnjad treba rano prodati.
Kad se jaganjci na farmi odgajaju pri dobrim uslovima i obilnom količinom paše, onda najveći deo ovih treba da bude dovoljno utovljen za prodaju u vreme ođlučivanja pre odlučivanja onih koji su za priplođavanje. To je naročito kod ranih jaganjaca često slučaj. Jaganjci koji se prodaju tako rano pre dolaska zapadnih planinskih jaganjaca na tržište postižu obično znatno veću cenu nego kad se prodaju u kasnu jesen ili zimu.
Jaganjci koji se zadrže za stado kao i oni koji nisu dovoljno ugojeni za tržište da se odlučuju sa 4 do 5 meseci starosti. Ovo treba da se radi u njihovom sopstvenom interesu kao i zbog toga da se njihovim materama dao odmor pre nastupa periode mrkanja. Ako je moguće za odlučivanje jaganjaca treba koristiti sveže vreme preko leta pošto će to za njih biti mnogo ugodnije u toku njihovog prvog samostalnog života.
Jaganjci po odlučivanju treba što dalje da se odvoje od svojih matera da ni oni ni majke ne čuju blejanje. U toku nekoliko dana jagnjenice treba držati na slaboj paši ili ih hraniti suvom hranom u ispustu kako bi im se smanjilo priticanje mleka. Vimena treba ispitivati i ako je potrebno, kao što je to često slučaj kod najboljih matera, jagnjenice treba nekoliko puta izmusti da ne bi došlo do zapaljenja vimena.
Posle odlučivanja jaganjaca neobično je važno da im se obezbedi sveža paša na kojoj nema parazita. Unosni prirasti ne mogu se očekivati ako se jagnjad odvoje od svojih matera i ostave na paši zaraženoj s parazitima a na kojoj nema dovoljno hrane.
Da li će se isplatiti davanje zrna jaganjcima posle odlučivanja, to zavisi od relativnih cena zrna i paše i od premije koja se plaća za dobro ugojene jaganjce. Ogledi u Ohaju su dokazali, da davanje zrna jaganjcima posle odlučivanja nije neophodno za ekonomičnu proizvodnju dobro utovljenih jaganjaca, ako se obezbedi stvarno dobra paša.
Za žensku jagnjad koja su namenjena za priplod nije potrebno zrno ako imaju dobru pašu. Muškim jaganjcima u toku jeseni potrebno je zrno da bi postigli pravilan razvoj, bez obzira da li će oni biti prodani kao jaganjci ili će biti zadržani do godine dana starosti.
Crevni i drugi paraziti. — U svim vlažnim krajevima želudačni crvi i drugi unutrašnji paraziti mogu ozbiljno da smanje prihod od ovaca, ako se ne suzbije šteta od ovih parazita. Jaka zaraza s unutrašnjim parazitima zadržava porast, koči tov, smanjuje prinos vune, umanjuje otpornost prema drugim bolestima i može da prouzrokuje velike smrtne gubitke. Jaganjci obično stradaju mnogo više od starijih ovaca.
Jaja želudačnih crva izlaze s izmetinama ovaca pa se rasturaju po pašnjaku, gđe se ubrzo izlogu a zatim učaure. Ovce se zaraze samo onda kad pojedu crve u ovom stadijumu.
Polja na kojima u toku jedne čitave godine nisu pasle ni ovce ni koze, kao i ona koja su bila poorana pa zatim kultivisana pošto su prethodno pašena, potpuno su slobodna od zaraze. Onde gde su zime hladne, većina parazita ugine na pašnjaku u toku zime, ako na njemu nema ovaca. Isto tako će se zaraza preko leta, ako ovce u toku od tri meseca ne dolaze na pašnjak, u velikoj meri smanjiti. Kad je vreme toplo, čist pašnjak može pašom da se zarazi za 10 do 20 dana.
Da bi se suzbile velike štete koje dolaze od unutrašnjih parazita, medicinsko lečenje treba kombinovati s pravilnom ishranom i dobrom negom pašnjaka. Zdrave, dobro uhranjene ovce mogu mnogo lakše da odole parazitima nego ovce koje su u pogledu ishrane zanemarene. Ako stado u toku pašnjačke sezone može da se premešta na svežu, nezaraženu pašu svakih 2 do 3 nedelje, onda će šteta od unutrašnjih parazita biti malena. Na većini farma ovo ipak nije izvodljivo. Zbog toga je za suzbijanje parazita potrebno osloniti se u većoj meri na medicinsko lečenje.
Najbolji metodi za suzbijanje štete od unutrašnjih parazita zavise od klimatskih uslova izvesnog kraja. Zbog toga treba pribaviti naročiti savet od lokalnog veterinara koji ima iskustvo s ovčijim bolestima ili od državnog poljoprivrednog koledža ili od mesnog poljoprivrednog službenika.
Da bi se iskorenili krpelji ili vaši moraju i odrasle ovce i jaganjci da se kupaju u tečnost u kojoj je rastvoren odgovarajući preparat i to uproleće, čim se zacele ogrebotine na ošišanim ovcama. Ako su ovce mnogo zaražene, onda ih treba i po drugi put kupati da bi se ubili i oni paraziti koji su pri prvom zagrevanju bili u stadijumu jajeta. Lečenje po drugi put nije potrebno akokupanje ostavlja u runima trajan trag za duže vreme. Za uništavanje krpelji drugo ku-panje treba da se vrši24 do 28 dana docnije a za vaši 14 do 16 dana docnije. Ovce treba kupati kad je jutro vedro i toplo, tako da u toku dana mogu da se osuše. Ujesen stado isto tako treba ponovno kupati ako je to potrebno. U novije vreme stvoreni su motorni zaprašivači koji se upotrebljavaju za iskorenjavanje krpelja i vašiju pomoću sredstva koja se nalaze u vidu praha. Ovaj je metod naročito koristan kad je vreme hladno, pa je zbog toga kupanje štetno. Kod ovčije šuge potrebno je brzo i temeljito kupanje u tečnosti u kojoj se nalaze efikasni preparati.
Tovljenje mršavih jaganjaca. — Znatan broj jaganjaca odgajenih na zapadnim planinskim pašnjacima nije dovoljno utovljen za klanje u vreme kad je sezona prodaje. Zbog toga se oni prodaju kao jaganjci za tovljenje pa se onda tove u krajevima gde su zrno i drugi koncentrati jevtiniji nego u krajevima planinskih pašnjaka. Isto tako i mnogi jaganjci odgajeni na farmama nisu dovoljno utovljeni za prodaju pri kraju pašnjačke sezone. Oni se tove u toku pozne jeseni i preko zime.
Jaganjci koji nisu naučeni na zrno ili silažu moraju postepeno da se priviknu na ova hraniva jer može da dođe do proliva i drugih poremećaja u varenju a katkad može i do teških smrtnih gubitaka. Kad mršavi jaganjci prispu na farmu njima treba dati kao prvi obrok samo seno i ovo prvenstveno treba da bude mešano seno ili travno seno, pošto seno leptirnjača kao prva hrana može da bude suviše laksativno. Riskantno je da se gladni mršavi jaganjci koji su tek došli upućuju na obilnu pašu pošto ona može da prouzrokuje nadun ili prolive.
Pošto su se jaganjci odmorili od transporta njima treba da se daje onoliko sena ili druge suve kabaste hrane koliko hoće rado da pojedu. U prvo vreme da se daje samo mala količina zrna (ne više od 0,1 do 0,2 ft po grlu dnevno) a pored ovoga i samo malo silaže. Zrno treba da se prospe po koritu tako da nijedno jagnje ne može da dobije suviše mnogo. Količina zrna treba postepeno da se povećava sve dok jaganjci nakon 4 do 5 nedelja ne dobiju 1,0 do 1,26 ft zrna dnevno po grlu. U ovo vreme ne treba da se daje više zrna nego onoliko koliko jaganjci hoće da počiste za vreme od 15 minuta.
Ako je poželjno da se jaganjci tove toliko brzo koliko god je to mogućno davanjem onoliko zrna koliko oni hoće da jedu onda dalja povećanja treba da se vrše oprezno i treba da se daju samo onda kad su svi jaganjci svoju hranu redovno počistili. U tablici VII priloga navedeni su primerni obroci za tovne jaganjce kad se oni nalaze na tovnom obroku.
Ni u kom slučaju ne treba žuriti s prevođenjem jaganjaca natovni obrok pošto to može da prouzrokuje ozbiljne nezgode kod varenja. Dobro je da se otpočinje sa davanjem jaganjcima smeše koja se uglavnom sastoji od obimne hrane kao što su ovas ili pšenične mekinje. Odnos kukuruza ili druge teške hrane treba onda postepeno povećavati. Kad se jaganjci nalaze na tovnom obroku onda se vrlo često kukuruz daje kao jedini koncentrat s malom količinom belančevinastog dodatka ako’ je ovaj potreban da bi se obrok izbalansirao. Preko zime kad su dani topli često je potrebno da se malo smanje količine zrna jer jaganjci mogu da otkažu hranu.
Tovljači ovaca ne počinju preko zime posao suviše rano i ne voli da uznemirava jaganjce sve dok se ne pojavi zora. Jaganjci se obično hrane dvaput dnevno pa se najpre daje zrno, a zatim silaža, ako se ona daje, sa senom na koncu. Korita u kojima se daje zrno treba da budu u svako vreme čista i kod korita mora biti dovoljno mesta tako da svako jagnje dobije svoj deo zrna.
Uvek treba da se obezbedi dovoljno soli i sveže vode. Za postizanje dobrih rezultata, urednost i dobar postupak su od naročite važnosti. Ako se primete vaši, krpelji ili šuga onda jaganjce treba temeljno lečiti pre nego što se počnu hraniti tovnim obrokom. Ako je nužno treba im đdavati lek da bi se uništili želudačni crvi mada ovo kod zapadnih planinskih jaganjaca obično nije potrebno.
Kaliranje prilikom transporta; procenat klanične težine. — Tovni jaganjci kad se trasportuju do tržišta kraće od 150 milja obično kaliraju u težini od 4 do 7%. Ako se transportuju na veće udaljenosti onda kalo može biti velik 8 do 10% ili više.
Pre transporta ne treba praviti neku veliku promenu u obroku koji se daje tovnim jaganjcima. Preporučljivo je da se količina zrna dan pre transporta donekle smanji, a jaganjcima treba dati uobičajenu količinu kabaste hrane. Prilikom transporta ovas je odlična hrana za ovce, pošto je on kabast a nije laksativan. Kad se ovce prodaju odmah sa paše naročito s repičine paše, onda kaliranje usled proliva može da se izbegne davanjem sena ili druge suve hrane 1 ili 2 dana pre transporta.
Utovljeni jaganjci prema tržnim težinama daju obično 47 do 51% klanične težine. Jako utovljeni jaganjci ili ovce mogu da daju 60 ili više procenata ali su takve masne polutke suviše rasipničke.
Mlečne koze. — Mlečne koze imaju znatnu važnost u kontinentalnoj Evropi i mnoge porodice, naročito siromašnijih klasa, dobivaju od koze svoje dnevno snabdevanje mlekom. Isto se tako u Evropi mnogo kozijeg mleka upotrebljava za proizvodnju izvesnih vrsta sireva. Mada koze u Sjedinjenim Državama nikada nisu bile važne to ih u ograničenom broju ima u mnogim državama a najveći broj nalazi se u Kaliforniji. One su naročito podesne za obezbeđivanje mlekom onih porodica koje žive u malim gradovima i predgrađima velikih gradova ili za voćarske farme gde nema dovoljno raspoložive hrane za ishranu krava. Mlečna koza često dobiva mnogo hrane od baštenskih i kuhinjskih otpadaka ,od sena koje se pokosi na igralištima ili od paše na takvim površinama kao što su slobodna imanja i kameni brežuljci.
Dobra čistokrvna ili visoko ukrštena koza može na vrhuncu svoje laktacije da da 3 kara mleka dnevno i može da proizvede godišnje 1000 ft ili više mleka. Iznimno koza može da da 2.000 ft mleka. Teško je da se u toku cele godine postigne jednolično snabdevanje mlekom pošto se koze najvećim delom koze uproleće, a njihovi periodi laktacije su nešto kraći nego kod krava.
U opštim crtama za mlečne koze su podesna ista ona hraniva koja su dobra za mlečne krave ili ovce a njima se moraju pokloniti isto takva nega i držanje. Podesan obrok za koze predstavlja dobra koncentrovana smeša od 1 do 2 ft, sa 3 ft sena ili 2 ft lucerkinog ili detelinskog sena i 1,5 ft silaže ili korenjača. Kod koza koje daju veliku količinu mleka na paši je obično potrebno 1 do 1,5 ft koncentrata dnevno. Koncentrovana smeša treba da bude slična smeši koja se upotrebljava kod krava muzara.
Angorske koze. — U izvesnim oblastima Sjedinjenih Država naročito u Teksasu odgajivanje angorskih koza zbog njihove vune predstavlja industriju znatne važnosti.
Meso suvišnih koza prodaje se pod imenom ,,kozetina“ i od dobro utovljenih mladih koza ono je ukusno.
U zapadnim državama koze se obično drže pri pašnjačkim uslovima pa često pasu na neravnom zemljištu i iskorišćuju brst koji ovce neće da jedu. Na krčevinama angorske koze mogu katkad da se upotrebe za čišćenje od žbunja ali u tome slučaju treba da ih se na krčevini nalaze mnogo i da krčevinu popasu tako nisko da ponište žbunje.